18.

Начин постојања дела усмене књижевности

(Роман Јакобсон и Пјотр Богатирјов Фолклор као нарочит облик ставралаштва)

Типичан продукт наивног реализма била је раширена теза младограматичара да је само и

једино индивидуални језик реални језик. Ова теза говори да само језик одређене особе у одређено
време представља праву реалност, док је све остало само теоретско-научна апстракција. Међутим,
модерни теоретичари се нису слагали са тим.
Уз индивидуални, партикуларни говорни чин – по Сосировој терминологији parole – познаје
модерна наука још и langue тј. укупне конвенције које су биле примљене од одређене заједнице да
би се осигурало разумевање parole. У тај традиционални систем може један или други говорник
унети властите промене, али се оне могу интерпретирати једино као индивидуална одступања од
langue. Оне постају чињеницама langue пошто их је заједница санкционисала и прихватила као опште
признате. У томе се састоји разлика између језичких промена с једне стране и индивидуалних
говорних грешака (лапсуса) са друге стране екао производа индивидуалног хира, јаког афекта или
естетских порива појединца који говори.
Језичке промене настају услед неке врсте социјализације, уопштавања индивидуалних
језичких грешака. Могу наступити и као неизбежна, законита последица већ претходно насталих
промена у језику, те се непосредно остварују у langue. Ипак, какви год били услови о променама се
може говорити само од оног тренутка кад постаје социјална чињеница, тј. када ју је усвојила језичка
заједница.
Преласком на област фолклора уочавамо да се те творевине јављају тек када их је одређена
заједница прихватила, а од те творевине постоји само оно што је заједница усвојила. Када неки члан
заједнице испева нешто индивидуално које је из неког разлога неприхватљиво за заједницу и они га
не усвоје, оно је осуђено на пропаст. Спасити га може само случајни запис сакупљача, преносећи га
из усмене сфере у писану.
Француски писац Гроф де Лотреамон је писао о непризнатим писцима које су савременици
отклонили и ћутањем покопали. Издао је књижицу која се није сматрала достојном пажње и није се
прочула, као ни остала његова дела. Са процесом надреализма он се рехабилитује: његова дела се
издају, славе као мајстора. Да је он био аутор усменог песништва његова дела би нестала без трага
након његове смрти.
Горенаведени примери су крајност јер су читава дела била неприхватана, али постоје
случајеви где су одбијани само поједини мотиви. У таквим случајевима средина би уредила то на
начин који јој одговара, а уклоњени делови су одумирали. Одржавају се оне форме које су доказале
своју функционаност за дату заједницу. При том, наравно, може једна ф-ја форме да буде замењена
другом. Но чим једна постане нефункционална, она одумире, док такве форме у литерарном делу
чувају своју потенцијалну егзистенцију. У писаној књ. се често дешавало да несхваћене, непотребне
и непожељне форме стекну касније високу вредност и одједном постану акуелне.
Из свега наведеног јасно произилази да је за егзистенцију дела предуслов постојање групе
која прима и одбија. При истраживањима фолклора мора се увек имати на уму превентивна цезура
заједнице. Користи се израз превентивно јер при посматрању усмене творевине нису у питању
моменти њене биографије који претходе рођењу, није у питању зачеће или ембрионални период,
него само рођене и њема даља судбина.
Постоји теза да између усмене поезије и литературе нема начелне разлике јер се у оба
случаја ради о несумљивим продуктима индивидуалног стваралаштва. Ово је утицај наивног
реализма: о колективном стваралаштву немамамо никаква очигледна искуства, па је потребно
претпоставити индивидуалног ствараоца, иницијатора. Ово погрешно тумачење је због тога што
једино познајемо усмену књ. Као час литарарног дела узима се онај час када га аутор фиксира за
папир, па се по аналогији и час када је усмено дело по први пут изведено тумачи као час његовог
рођења, док у стварности дело постаје фолклорном чињеницом тек оног часа када га је усвојила
заједница.
Присталице тезе о индивидуалном карактеру фолклорног стваралаштва склони су да појам
колективности надоместе појмом анонимности. Сматрали су да иако нам аутор није познат то не
сведочи супротно од индивидуалног стваралаштва, већ је доказ велике старости и немогућности да
се установи аутор или околности при настајању. Никако нису узимали у обзир колективно
прихватање.
У фолклору је однос између дела и његове објективације (тзв. варијаната) потпуно аналоган
односу langue и parole. Попут langue, фолклорно дело постоји изван појединих особа, оно постаје
потенцијално и само је комплекс одређених норми, предлога живој традицији коју извођачи
оживљују кићењем индивидуалним стваралаштвом. Ваља имати на уму и да певачи не декламују на
наш начин већ утврђени текст него увек изнова стварају. Ако те индивидуалне иновације одговарају
заједници, друштво ће их прихватити и оне ће постати чињеницом langue. Улога извођача никако се
не сме поистоветити са рецитатором књ. дела, нити са његовим ствараоцем. Битна разлика је та што
је фолклорно дело окренуто ка langue, а литерарно ка parole. Литерарно дело није унапред одређено
цезуром, док је она у фолклору императив. Литература би била „производња за тржиште“, док је
фолклор „производња по наруџбини“.
Народна књ. се узимала као мање вредна јер народ не продукује него репродукује, али треба
имати на уму да репродукција није пасивно преузимање.
Честа су преузимања из народне књижевности, па тако имамо Пушкинову песму Хусар која
је настала по узору на народну бајку (садржи типичну фолклорну причу о сусрету обичног човека са
загробним светом), али је песников препев народних обележја постао уметнички поступак. Са друге
стране Пушкинова песма Цар Максимилијан се нашла у репертоару руског пучког позоришта.
Пушкинов дијалошки стил се лако преобразио у говорни стил фолклора.
Друга значајна грешка романтичара, уз тврдњу о самониклости, била је теза да стваралац
фолклора, субјекат фолклорног стваралаштва може бити само народ који није рашчлањен у класе
који је нека врста колективне личности с истом душом, с истим погледом на свет, заједница која не
познаје индивидуално очитавање људске делатности. Ипак колективно стваралаштво није нипошто
страно култури прожетој индивидуализмом. „Довољно је сјетити се анегдота које су раширене у
данашњим образовним круговима, легендарних гласина и оговарња, празновјерја и стварања
мотива, обичаја у опхођењу и модеˮ
„Тамо гдје се улога заједнице састоји једино у чувању пјесничког дјела које је уздигнуто на
ступањ неповредивога канона, нема ставралачке цензуре, нема импровизације, нема више
колективног стваралаштваˮ.

-Литература је имала надмоћ у градским приликама, док је фолклор био присутнији у

конзервативнијим селима.
-преношење метода и појмово стечених при одредби књ.историјске грађе на подручје
фолклористике је доста шкодило ф.
-Марсел Јус је појмове стих и поезија користио само за литературу, док се за усмено
стваралаштво користио појам ритмичка схема које имају мнемотехничку ф-ју (олакшава памћење)