Ниоба – Теофил Готје
На хридини, фантом од мрамора створен,
држећ руком браду и коленом лакат,
с ногама у земљи, као стабла корен,
не дижући главу вечно ту ће плакат.
Какав бол се свија над твојим раменом?
Откуд црпиш сузе у ноћ'ма бесаним?
Шта је то што патиш у срцу каменом
те грцајућ тресеш грудима клесаним?
Сузе, које теку лицем ти заморним,
падајућ, кап по кап, и на једно место,
створише пред твојим стопама мраморним
јамицу из које птице пију често.
О симболе неми несрећним људима,
Ниобо без деце, Мајко седам боли,
седећ на Атосу, која река има
више воде но ти суза што их проли?
Ниоба – Војислав Илић
У хладу жалосних врба, где вале поточић броји,
Сливена од хладног туча Ниоба очајна стоји,
Са беспомоћном тугом руке је клонуле свила
На своја уморна крила.
Трепери жалосно грање над главом Ниобе плачне,
Што тупо преда се гледа, без искре надежде зрачне,
И самрт суморну кличе ‒
И онда кад хладни север опусти зелену гору,
И онда кад славуј пева и мајску поздравља зору,
И плави поменак ниче.
Ах, ја разумем смисô жалосне јелинске бајке
И њену бескрајну тугу несрећне и болне мајке,
Над травним дечијим гробом.
Ал' ова свечана туга мисао буди ми другу:
Ко беше уметник отац што своју опева тугу,
И туч оживе собом?
А грање трепери мирно... Ја снове чудесне снујем
И тешко јецање неко у врту далеко чујем.
О плачи, статуо тучна! Јер он је у теби гледô
Последње, можда, чедо.