Радуле Ракочевић

ТРАГОМ
СЛУТЊИ
МОЈИХ

НИКШИЋ
1995
СОНЕТ ТУГЕ

Чија је жена у оној тици јутрос уранила

Осјетим се, па хладноћом крв зажедни
Па се чини, мојим скутом обноћ преноћила
Испила ме, па пијана тражи извор жедни

О, колико зиме у њеном гласу јутрос зајутрило

Свјатом раном, ранила је драгу моју
Зајахала коња врана, Јабучило
Kуд заходиш, којом стазом, којем пустим крају

Kотар један, па му сљеме затрулило

Крчевином куд заходим, само пепелишта
Маријо, вријеме је већ одавно затравило

Жедниш ли то, па се чини, крв је ништа

Срећна ли си, кад колиба изгорела у пландишта
О, шта је то јутрос, у мом срцу зајутрило...

2
ТРАГОМ СЛУТЊИ МОЈИХ

Играх с тобом чудну игру

Игру коби те.
Хоће смрти да ме стигну
Смрти радосне.

Прољеће је, вид ми мази

Понор биљки тих.
Болесним тијелом, рана слази
Судба, заустих...

Жедна крви, рекла ми је,

Моја плава сва.
Узми, драга, то све ми је
Kрв ми златаста.

Узех косу да јој љубим

Она крвава
Kојом коби то те губим
Љубо једина...

На крилу ми присојкиња
Младе савила.
У грлу ми још бол тиња,
Отров немила.

3
За невјесту, узећу те
Змију пречасна.
Ти, једина, проклећу те
Из мојега несна.

Ускоро ће забијељет
Мај пољима тим.
Неком биљком бићу проклет
Ако тебе усним.

О, часно ли одох цестом

Прашном, тамо је...
Имах цвијет са невјестом
Па ме забоље.

Убиће ме чарне ноћи

Љуте, објесне.
Kојим путем ти ћеш проћи
Да те не сретнем.

Kад најесен, кише стану

Путе засипати,
Од свег блага у том дану
Тебе зажалити...

Играх с тобом чудну игру

Игру коби те.
Хоће смрти да ме стигну
Смрти радосне.

4
ЕЛЕГИЈА БИЉА
Мирјанушки Симоновој

На балкону чудо ружа. Мирис слази

Полагано и опојно. Ширим груди
Не би ли ме запљуснуле витке млази
Да оздравим од љепоте што се нуди

На балкону јоште биља. Kо га брао

Ил копао из дивљине гдје ја не знам
Па помислих, са балкона да сам пао
Kад хтјех биљу изнемоглом да се подам

На балкону бокор ружа. Па ја дојим

Расцвјетало лисно биље и пупоље
Хтјех бит чувар, или извор да их појим
Мојим хтјењем пуним бола од невоље

На балкону прегршт ружа. Мирис неба

Сишао ми на рамена, па ми тражи
Глас извора, ил ко путник жељан хљеба
Не помогох... више мирис не слази

5
II

На балкону пуно жена што долази

Па све онда, посједале у тој ћутњи
Само једна, сво ми биље ту погази
Нити рекох, нити проклех у тој љутњи

На балкону само она. Погледала

Пут дивљине, да ме зовне, да ме тражи
Да опростим што ми биље разнијела
Мојим ликом ни љепота не долази

На балкону ничег нема. Нема неба

Да опростим, што изгорех немилице
Kолико ми бола треба, глади треба
Ја не убих сво то биље, можда птице...

6
ПРОЉЕЋНА, (ЧАРНАЈА) ЕЛЕГИЈА

Већ године почех, одавно да бројим:

Неке суре магле, неких киша мајских
Зачех тугу једну, како да одболим
Горко, труло воће из вртова рајских
У црну ноћ, једну, жедна, изненадна
Походи ме госпа, најцрња од мене

Вјековима, потом, не знадох док бивам

Чск ни име ни стас ове госпе миле.
Јављаше се ноћу, а ја, као снивам
Само зреле воћке у сну да су биле
У црну ноћ, једну, жедна, изненадна
Походи ме госпа, милија од мене

Цароваху над мном лозе и купине

И још воћка многа што обли и зре.
Јутром, долазаху препуне дојкиње
Из немирних ноћи, да ме напоје
У црну ноћ, једну, жедна, изненадна
Походи ме госпа, најљепша од мене

Дојисмо се тако, лозе и купине

И жене набрекле од жеђи и срама.

7
Мир нека је у рајске крстине
Мир одасвакуд нек је свијетла и тамна
У црну ноћ, једну, жедна, изненадна
Походи ме госпа, жуднија од мене

Вјековно те чекам под јавором сивим

Чекам суре магле, неких киша мајских
Одавно мину све, хоћу да оживим
Горко, труло воће из вртова рајских
У црну ноћ, једну, жедна, изненадна
Походи ме госпа, најцрња од мене

8
ЈЕСЕЊА ЕЛЕГИЈА

Не нађох смирај њен у кобној мојој крви

Заплетена у страсти и власи тихо мру
И груди, ватра гре и пламен ме обестрви
Ти, мала између смрти, јесење је ту...

И мртви бехар и моја болест и тужим:

По ваздан тужим и појем гладна жалопојко
Бијег сванућем плодим и себе рањено ружим
И мрем, и смрти моје имам за тебе дјевојко

И кише мру и ноћи, моју си пјесму занијела

Тужну и гладну. Ја отац мртвог октјабрија
Је ли ми то мајка синоћ чудно коло започела
Да свије птице у прегршт и да их нија, нија

Хоће ли то драга ниску невјере да ми поклони

Ја љубим и пљујем тај ђердан окаљан
Мојим усана, браздама, гдје су неони
Завадили моју невину мисао по ваздан

Све си, макар и врба била на неком жедном тлу

Макар те и најљепшу ноћ проклела ова
Драга си чедо, кад мрем а јесење је ту
Ти мала, задња мисао мојих јаворова...

9
Саздах драгуљ сјајни, а ко ли га разби
Овим спознајем кад мртви још једном мру
Расти драгано моје јер и ти шумно би
Ја, смрт, често љубим своју, јесење је ту...

10
ЦРНА ЕЛЕГИЈА

Мој нож у твоје очи кад би заблисто

Ти не би знала, љубав шта је, нити гријех.
Нити тужну бајку из дјетињства чистог
Што ме и сад ноћју непрестано грије.

Мој нож, та прса млађана, кад би брао

Ти не би знала, туга шта је, нити бол.
За тај тренутак, и моје груди ја бих ти дао
У твојој дупљи, само да гледам, прекрасан дол...

Мој нож, у то жудно срце кад би пао

У тој тмини, сретнеш мене невеселог...
Учини, за тај тренутак ја све бих дао
Мој нож, у твоје очи да видим цијелог.

Ти не би знала, зашто ми љета младост похара

Зашто ми туга у грлу запе, и оде...

Ноћи ми бјеху оно што дан замара
До јутра с њима сву ноћ у походе.

11
II

Мој нож испод трепавица у сновима:

Хоћеш ли знати, да опет истоком свиће...
Kад очи ти кану на мојим длановима
Ја знам, да неких зора опет биће.

Ти не би знала ни што ми јутра криком свитаху

Та јутра никад излазећа иза бријега
Хоћу те очи у најљепшем страху
Мој нож, испод бистрог чела твојега.

Ни моју бол у устима разапету:

Ти не би знала мир ноћни што зори
Мир птице нечије у сломљеном лету,
Оштар бол, у невине зјене да прегори...

О, што то мир почива на мојој оштрици

И колико страх твој у бескрај плави!
Вадићу ти очи у промуклој слици
Да не видиш рану што ми још крвари.

III

У дупљи све плаво и нема краја

И нема мира што вид твој је крао
Само задњи лик, искежен и зао
У алкама топлих, твојих загрљаја.

12
А кога да грлиш кад ни зјена немаш,
Kога ли чекаше у то блудно вече...
Гледах луд, твој вид, ко поток отече,
И пут твој што се црном спремаш...

Сад, ноћ ја грлим као утјеху.

Kао да жалим, што њу само видиш
На чијој љепоти сад ћеш да завидиш
Чији трагови у крви ти бјеху!......

Чији нож ти очи лијепе, украси.

Чија то рука с неба полеће, и закла
Жалио бих, па све нечешљана да си
Мој нож, та црна пјесма што те такла...

Сад, сулуд бјежим с вјетровима сурим

И тражим дјетињство моје, невино и чисто
Прокле ме тај час и трен хули
Мој нож, у твоје очи, кад је заблисто...

13
НОЋ ПРЕД KОЛИЈЕВKОМ

Мој отац и моја бол у њедрима

Мој клет и моја вај, ко их обљуби
Зар у свим клетвама и доброте има
Kо ми плам јулијски у теби погуби
Мој отац и моја бол у њедрима

Моја крв и моја ноћ израњена свети

Ту зору и моју драгу неко је проклео
Слутим да ће моју главу ноћас однијети
Ондје, гдје је ђаво своју љепоту запрео
Моја крв и моја ноћ израњена свети

Моју лиру и мој немир закопаше

Моја коб и мој осмјех зарадосни
Kо ми то зором мртву драгу зваше
Kад воз последњи те зоре закасни
Моју лиру и мој немир закопаше

Црну бајрак, мојом крвљу згасну

Пропалим љетом, неко ми сву жетву покоси
Сву тужну жетву, сву љубав пречасну
Kо ли то синоћ недрагу моју запроси
Црни барјак, мојом крвљу згасну

14
II

Мој сан и моја мисао болесна...

Kао, моју драгу црни вуци вију
Па ми се чини, да ноћ је та нечасна
Не жалим, што моју крв то вуци црни пију
Мој сан и моја мисао болесна...

Мој живот и моја смрт у биљуру

И вас дан гавран жут пред кућом мојом би
О драгана, не љуби ме у немиру
Запјевај, кад бол и тебе заљуби
Мој живот и моја смрт у биљуру

Моја љубав и мој пој, ријечи, закаснисмо

Што ми дужници мој ход обурдаше
Запјевај, драга, ту ноћ кад себе ранисмо
О, што ми ту коб у мојем срцу заклаше
Моја љубав и мој пој, ријечи, закаснисмо

Запјевај, душо, мој бол и тебе рани

И јутро ово што га миром разбоље
Мој вај и мој пој, чудно мртвој драгани
Kад нас чекање гладно биљем завоље
Запјевај, душо, мој бол и тебе рани...

15
ПЈЕСМА ЗА МЕНЕ

Није ли ова ноћ опет огрласта

Добротом, поноћ једно подне пали
Па ми се чини да ми неко прашта
А ми смо синоћ ту ноћ изаклали
Па нас боли рана плетенаста
Није ли ова ноћ опет огрласта

Не видјесмо куд слећеше јата она

Потражисмо изгубљени вид у днима
На дне ово догорела рана болна
Не видимо о, жежено, да л нас има
Тамјаника упаљена, сјај неона
Не видјесмо куд слећеше јата она

О, видарко ове ноћи буди жена

До поноћи, ми пијани, ти зораста
Па нас видај, наша кула затрављена
Немаштином, и ноћ ова прељубаста
У мом крилу легла змија нељубљена
О, видако, ове ноћи буди жена

* * *

Опет истом цестом лудујемо сами

Ја и ти жено, и змија ледена

16
Па пијемо отров са усана њени
Нећеш ли ми ове ноћи бити обљубљена
Буди достојна само ноћас жени
Опет истом цестом лудујемо сами

Зову ме тамо, пију за крв моју

А ја пијан жено, пијаног расула
Па ме ишту, жена ли си, још ме зову
Испијени од притоке мојег бола
А ја хоћу да уберем теби вену коју
Зову ме тамо, пију за крв моју

Мај си, у мојој крви немој завољети

Леденом руком берем те цвијету
Ко зна, хоће ли те неко прељубити
О, колико дуго то птице слијећу
Нећу ли те ноћас дивно пребољети
Мај си, у мојој крви немој завољети...

17
СЛУТЊА ЈЕСЕЊА

Јесен је касна. И ја касним

На пут да кренем што каним
Одоцних у игри са коњима расним
Ваздан по небу кушајућ да раним

Ову јесен позну. И безумну кишу.

Разболе ме тако, слушајући касно,
Отровне капи по мојем огњишту
Ко стријеле љуте, да га љубе страсно

И мене самог. Раскалашна јутра

Нека само пупе, нека зора крене.
Кога ли ћу наћи ако кренем сјутра
Коритом ријеке, без воде и мене

Одоцних силно, овим јесенима

Тражећи тебе и коње луде.
Можда ћу тамо по неким зимама
Тражити и себе ако га буде...

18
ЦРНО КЛАСЈЕ

Жито је. И модро и црно, од нас је

Кад жању руке, тврде и уморне
Кад кољу косе оштре и упорне
О жељно, о старо, изморено класје

Берба је. Крвава и жарна. Подне је.

Љето је ил јесен, изјели већ ми смо
Ту глад што је вјековима красмо
О жељно, о старо, изморено класје

Студен је. Зимна, бијела, жетва је

Сву ноћ као да свитат не смије
Ко хоће од јура бити лакомије
О жељно, о старо, изморено класје

Сјеча је. Доцкан стигосмо, час је

Све пустош пољем гдје цвијет не ниче
Увијек глади, и нас, и смрти биће
О жељно, о старо, изморено класје...

19
ЧЕЖЊА

Још те чекам под јавором самим

Гдје одавно ни звука не иштем;
Ту само гладну птичад себи мамим
Залогајем, којег немам више.

Чекам однекуд, да бане она

Ја скрит марамом прљавом од страсти,
Чежњу преливам прстима звона
Што и сад јече, у мени ће пасти

Ја чекам тугу са поља да се врати,

Из шума, ни пој не навраћа мени.
Хоће ми ненадно сву чежњу заклати.

Хоће ме наћи како грлим сјени;

Велим, ако не дође, можда сврати
Кад дођу кише с јесени, с јесени...

20
ЗОВ У НОЋИ

О, језиво птице гачу

Мене зову, мене траже
Хоће ноћас да заплачу
У том трену кад ме спазе

Завјетрило некуд с југа

Сав мрак свео у тој птици
Нека пјесма, ледна туга
То поноћни пролазници

Чекам штице да ми слете

Мој кров трошан пропастима
Ал слијећу ради среће
На богатим крововима

Па се чини, чавке то су
Ја их нећу, мене зову
Посљедњу ми кост оглођу
Оставе ми, тугу ову

О, језиво гачу птице

Сву ноћ само ноћи газе
Па ме зову немилице
Убиће ме кад ме спазе

21
САМО ТАКО

У старом млиништу зараста октобар неки

На извору, три увира, опустошене ријеке ове
Тражим клеку хлада, оскрнављен пут пријеки
А вјетар ме заносио тако фино кроз борове

Тражио сам мирис љета, мирис моје риме вајне

У ове дане, скамењене, недојавне, као пут неки
Нашао сам, пусто доба, дјелић ноћи обећане
Нашао сам, само лишће, мртву риму, зов
далеки...

22
СОНЕТ У МАГЛИ

Магла је. Сву ноћ и дан цио

Та црна маса ноћас нека је
Куд сам се у бескрај мој то скрио
Неко јутром тамно ходи, тамо је

Зима је. Сву јесен и касно јесење

А ову ноћ хладно и кад магла је
Ни друга за мрачно пијење
Ни ње, а негдје, жива је

Кроз маглу жубор, тајни гласови

И тихе слутње као дарови
Као да неко тужно ме ослови

Ко тајних људи чудни зборови

Зар ти си та слутња што ми говори
Да сва нам жудња маглом изгори...

23
ЕЛЕГИЈА СНА

Не иди из сна, из овог пакла

На дугој долини моје несанице
Свићи ћеш у часу, кад те буде такла
Врела кап, мог лудила и грознице

Не иди из сна, баш сад сањам море

Знаш, оно наше, црно и далеко
По њему неке тамне слутње горе
И врисак потоњи, ко да пламти неко

Ја познам тај зов, из страха, да молиш

Ја знам, по мору да ти тај плам си
Не иди из сна, остани да сва сагориш
Ти дивно проклета, као моја да си

Но све је сан, зато не иди

У другом сну биће потоп неки
Ако те вода понесе, ближе приђи
Мом буђењу хладном у освит далеки

Не иди из сна, моје пустахије

Ту, све се збива, и љубави мру
На неким гробљима, много је жалије
Зато, дођи, умри и остани ту...

24
СЛУТЊА

А што ако те ноћас испросе

Људи незнани, па одеш с њима
Под овом ноћи љуте сабље носе
Љуте, мушке, жудње у грудима

А што па те не видим више

А крв ме твоја негдје призива
Хоћу ли имати крика за тише
Слутње, што ми их болест казива

А што нестанак твој ако заволим

Па полудим од те жеље худе
У чијој крви све то да преболим

А што ако си мртва, па те не буде

Рођеним нашим јаворовима голим
А што ако ми зоре криком заруде...

25
САН

Кад усних, као, дође ми она

И јавор сув, хоће да ишчили
Јутром, ријека избезумљена
Неко чудно село, крај немили

У њему нико до мук и коб нека

И срце отворено да све то прими
Минуше невјере без лијека
Сних мирно ту бол и жао би ми

Под јавор сплеле се туге смирне

Све туге змијне, једна другу иште
Она ко кип какав, ни да их додирне
Пожељех себе срести на то светилиште

За дана стајаше под јавором голим

А кад ноћ наступи ишчезе и она
Ја будан хоћу од сна да оболим
Ја хоћу тебе, змијо јаворовна...

26
ПОСЛИЈЕ СВЕГА

Послије чудне буре, падају ли ноћи

Ни жал, ни бол, мира не имају
Ријеци самној, ја ћу опет доћи
Будимо скупа на том издисају

Послије олуја, свићу ли опет зоре

Громогласно вече у нашем немиру
Недајмо страсти наше да изгоре
Као сушна житна, љетом, у обиљу

Послије свега, има ли надања

Да се јутром неким скупа сахранимо
Кад сунце скочи зором у раздања
Послије свега, мирно да уснимо...

27
ПОСЉЕДЊА ПЈЕСМА

Ил да те волим, ил то ноћ наноси

Ил те грлим, ил то смрт ме иште
Завољех те па ме ноћ испроси
Загрлих те, загрлих грлиште

Ил то пјевам, или душа вришти

Или ходим, црна земља клета
Не запјевах, но вид ми извади
Црни гавран промашеног љета

Невјера ми синоћ црн ђердан исплете

Птице вране крвавим гнијездом
Ил то туга русе косе сплете
За ђерданом, и тако редом, и тако редом...

Љубовни однекуд стигоше јасмини

Све немире ноћне једна туга прође
Мирисаше синоћ изненада ружни
У мом листопаду, моје црне вође

Ил то коло игра, ил то мајка тужи

Ил то свати пију, ил то вај је вриска
Заиграше коловође, и то мајку не растужи
И све се смири и све неста...

28
Обљубише сузу моју, драгу моју, немилице
Ко ми прегрли кâд јесењи, проклетници
Ко ли те загрли, ко ли ми те рани, камилице
Рано моја што занесе у тој тужбалици...

29
ЈУТАРЊА ЕЛЕГИЈА

Празник је, за моју коб,

моју несаницу
За уздах свјетлости, гасне,
моје понорнице

Ја опет видим милу Дјеву

моју дружбеницу
Гдје шумно кријие свој дар,
моје чарно лице

30
ОЧАЈНА ПЈЕСМА
оцу Милошу

Негдје иза зоре, кад празник немило сину

Сан ме дотаче, и дође ми Петар свети:
„Одводим ти оца, а вјекови кад опет мину
И тебе ћу у свјетлост, ја частан одвести

Негдје иза зоре. „А кроз главу пусту

Обзор зајутрише вјечне слутње моје
Ледно ми је оче, кроз ову маглу густу
Чекаћу тај зов, и свјетлост, и очи твоје...

31
СНОВИЂЕЊЕ

Богородице свевишња, да л твоје очи

Виде бол моју преблагу и чисту
У колијевци давно зањиханој у самоћи
И сан мој недосањан у рањеном Христу

Како то памтим постојбине твоје

Које никад нијесам ни у сну појмио
А све ми се чини да сам давно био
У словенском болу у твоје повоје

Како ћу познати мученице блага

Сву твоју бол горки тренут мој
Ти, паћенице Крста, Ти, силна и драга
Ти, с којом ћу кренути у посљедњи бој

Носићеш ми барјак истине и части

Испред мене, тугом заогрнут силном
Васколика војска бојиштем ће пасти
А ти, Госпо, бићеш уцвиљена са мном

Остаћемо сами, пусти, невесели

Осврћућ се често што нам пусто оста
Поље, гдје су нам дјецу и цвијеће клели
Хајдемо, Госпо, нек им је и љубав,
и крв наша проста

32
ДУКЉАНСКА ЕЛЕГИЈА

Еј, Господару мој, закасних да бол ти моју кажем

Како бје сулуда. А чежња, мисао моја пречиста
Рекао си ми давно да корјене наше нађем
Не могох, јер крв је наша и мисао иста

Ти, Пречисти. Сјећаш ли се оног часног часа

Кад Косара ступи у твоје манастирске двери
Јеси ли, стварно слутио шта то силно класа
У њедрима њеним, у љеној невјери

А ти жељан био, да ћеш једног дана

Свјатовном чежњом, на двери манастирске пасти
У сјенци најљепших, љубовних јоргована
Негдје на југу, у крви, у части

У сјенци чемпреса. Кнеже Дукљански

Која те љубав потом силно водила
Да будеш сјенка коњица вилинских
Или је то судба славјанска, уистину била

33
Причаш ми, Кнеже, да љубав твоја
Била је насушна, топла, бескрајна
Да л ћеш икад схватит ова слутања моја
Није ништа осим, бол, туга и тајна

А чега Кнеже! Да л тајне твоје

А моје жеље, и тако вјековма
Боловасмо силно своје неспокоје
У народу свому, у нашијем снима

Вријеме прође. И у времену тому

Нијесам знао, Кнеже мој Дукљански
Вјеков да нас враћају пречистом нашем дому
Кад тебе нема, оно што хоћу, да ли би...

Питам те Кнеже. Хоћеш ли икад ове слутње моје

Вољеној твојој рећи. А чини ти се, вољела те она
Туго Господња, Ти, који слутиш моје неспокоје
Ех, Господару, то је само слутња њена

Путе моје ноћи, Кнеже Дукљански

Пусто временом овим, раном што ме бољела
Кога то ноћас јаше наш Коњиц вилински
Еј, Господару, је ли те икад Косара вољела...

34
ГОСПИ СА КОСОВА

Из глади једне, љубави вјековне

Ево, заноћих у Косово, у тебе
Како и откуд из ране болне
Да те нађем Госпо, а да нађем себе

Ти, вјековно тужиш на пољу Косову

Сама с гавранима чудно коло водиш
Дај, побогу, схвати, болну тугу ову
Ђевојко с Косова, ком бојишту ходиш

Кад ево нас, пречистих и пречисте вјере

35
МУСЛИМАНСКА РАПСОДИЈА

Кажеш, полумјесец, твоју душу иште

Па, нека ти буде несрећнице моја
Ја знам, да нијеси била на бојиште
Да словенска туга, ипак није твоја

Сјећаш ли се, твоје дивне сестре

У јутру крвавом, на пустом Косову
Заиста нијесам твоје вјере несрећне
И зашто не схватиш тугу ову, тугу ову...

Зове те она, некрштена моја

Зар не би вриштала због мојега бола
Или би ми, ко зна, у јутру неспокоја
Крвави мач у срце забола

А поље пусто, и нигдје му краја

И гаврани црни, још увијек гладни
Годинама тако, дарагаја маја
Пустим пољем плачем, ко сирак недужни

Пречисте сам вјере и пречистог рода

Кунем ти се ноћас, чежњом са Карпата
Ја сад не знам тачно, којег то би года
Кад те љубав моја, православна, такла...

36
„У чије име ноћас да заплачем
Чежњом вјековном са поља Косова
Славјанском тугом, ноћас ћу да кажем
Проклета била земља ова, земља ова...“

И то ми рече, једно касно вече

Ноћи сурове, тако ми Бога
Муслиманка, која, грешно ме затече
У пречистој мисли, Крста ми Часнога...

37
ГОСПОДУ НАШЕМ НОЋНА ЕЛЕГИЈА

Пјевали су ноћас, а нијесам знао

Да су звуци били преблаги и драги
Срцу твојему. А ја, изнурен, изнемого, као
Наслутих, ти одјеци немушти а благи

У ноћ одлијежу... Боже, грешност моја

Анђелима текла, анђели ми рекли
Не лудуј грешниче, куд је лудост твоја
Кад пред Богом сви смо, изнемогли, клекли

А опет те волим. Знаш, та љубав насушна

Није одраз воље од које се стидим
Знам, и мисао моја, и љубав је грешна
До границе оне, када Тебе видим

Господе. У том часу чуда и благости часне

Када мисли моје буду сиромашне
Ја нећу знати да ми срце гасне
Због Тебе, Господе, милине Свевишње

Пошаљи анђеле да ме походе

Нијесам ни прљав, ни грешан, ни зао
С анђелима нека ме сви путеви воде
Господе, ја сам небесима, давно себе дао...

38
А путеви теку... не замјери мени
Свевишњи, што ми мисао смјерна
И у сну, чак, и мач жежени
У срце забада, давно, од малена

Никад ме нијеси походио, тајно

Због тога ме, зла коб, изнемогла, такла
А зашто слутим, сиромах, одавно
Да ме тајна рука од тебе одмакла

И зато сам тужан. И сва љубав моја

Није љубав која, вапије и тражи
Обале мрачне, Тебе да потражим
И да мрем, изван, сваког неспокоја...

39
ГОСПИ МОЈОЈ

Помози ми, Госпо, ја те горко молим

Да заслутим, грешно, да л ноћ ова, моја је
Кога, побогу, ове ноћи да заволим
Кад живот ипак, само, горка игра је

Видиш, Госпо моја, ја сам ипак частан

Да бих, пречисто ноћас, опростио теби
Што си у ноћ отишла, а крик ми јасан
Да те и прокунем, љепша била не би...

Ова ноћ ходи неким путем чудним

Госпо, љубави, да ли нешто слутиш
Под окриљем ноћи и под оком будним
Однекуд, осјећам да ти вјечно тужиш

За судбом мојом, давно, изгорелом

Ноћима пречистим, изгубљеним, часно
Кунем ти се Богом и пречистим челом
Одоше љубави, ко пој, у ноћ, касно

Умиру сјећања, и ја, вјеруј, у њима

Госпо, љубави, реци ми на крају
У твојим њедрима, да л ме горко има
Да л ће бити љубави, на твом издисају...

40
* * *

Знам, уистину, да већ сана нема

Одеш ли, из овог круга, из сна, из мене...
Јер тужна ће бити васељена
И слутња моја, и груди моје испијене...

41
* * *

Минуше доба. И сад лако сјећам

Иконе тихе, мирна ти у њима
Рана ми. Ја уснули обгрљен рам
И тиха слутња овим вјековима

42
* * *

А што ако одеш, па те пресретну

Иза неког ћошка, дјечаци несташни!
И свима се подаш у првом сусрету,
Ил у првом возу што још увијек касни...

43
* * *

Морачанка занијела тајно ноћу

Са врхова грабљивице сву ноћ зову
Хоће војска изнемогла туда проћи
Отети ми све што имам, тугу ову...

44
* * *

Мину покрај мене као да никад није снила

Меко и топло ко паук кад жртву зове
Ни сад не знам је ли постојала и била жива
Та млада Госпа кроз мој вид и моје снове

45
* * *

Потраја то, дан цио ил вијек

Ил трен, мојим очима нехатним
Од које дјеве да тражим лијек
На пут се спремам, већ ноћас каним

46
ПИСМО ИЗ НИКШИЋА
реквијем

Никшићем снијежи. Децембарско доба

Корачам полако, осјећам се јадно
Студем бије, ко из отвореног гроба
Пригрнем се тугом, и опет ми хладно

Загледам лица уморна од зиме

И понеки шал, тек, вријеме грдоба
Слутим, да ћу, заборавит једно име
Никшићем снијежи. Децембарско доба

Кораци ми троми, вече тек што није

Куда, унакажен, ове пусте ноћи
Кад те проклетог и живот испије
Стварно, гдје моје срце, ноћас да заноћи

Покоји пролазник. Ни да се окрене

Неки женски осмјех, макар, да ме мине
Само туга нека, уморног ме прене
Ко прастари ехо из пусте давнине

Размишљам о свему, ето, и о теби

Шта то од свега, теби нијесам дао
Знам, само ме птице превариле не би
Никшићем снијежи. И мрак, већ је пао...

47
ЈЕДНА ВЕЧЕРЊА

Вече је било, отужно и болно

Кишило је сву ноћ, тако, изненада
Као душа моја, када се преда жално
Чудесима тамним, понад мога града

Чудно коло игра у нашим причама

С усана нам точи крв, мед и млијеко
Игра лудо тече, а нас опет нема
Ко да нас отрже, из прикрајка неко

Па се сву ноћ цери, бијесно ликује

Кези се и плази свој језик губави
Из уста му немилосна ватра бљује
И срца наша из потаје дави

А ми лудо невини, с очима испразним

Тражисмо излаз наше вјечне таме
Знајући, живјесмо, ужасима тамним
Напокон, Госпо, љубави, не дај ме...

Опет градом киши, улице су пусте

Моје очи тужне, ко зна, шта то крију
Ко зна, шта то хоће, криком да заусте
Вече грешно пада, кише јаче лију...

48
ОПЕТ ВЕЧЕРЊА С ЈУГА

Знаш кад ноћју, очи ти засјене

Пробуде ме зраци од твоје невоље
Ни туге, ни бола, ни тебе, ни мене
И ничег нема, а ране, боле ли, боле

А ноћ путује и сна собом нема

Откуд те познајем по крику и јауку
Љепото моја, душа сиромашна
Познаће тебе по пречистом звуку

А што, у звуку томе не будеш ти

Него чудна жена, изван срца мога
Помоли се Богу ил Бога заусти
Гријешно дијете, Крста ти Часнога

Да л сам ја то грешан, ил неко грешнији

Уморан сам Господе, реци ми истину
Да л сам ја то драг, ил неко милији
Отрже ме пусто, у ноћ у нигдину...

Опет вече пада, немирно је море

Мојом судбом тешком, кезе се и смију
Љубави умиру, ране опет боле
Туга је над градом, кише горко лију...

49
ПИСМО НОЋИ ОВЕ

И ноћас, отужно пишем теби

Чудиш се зашто твоје чежње дирам
Киша нема више и знам, да никад не би
Покисла мисао моја коју теби не дам

Твоја је и била. Видиш, туго моја

Кад море зашуми а ти будеш жена
Моја ће мисао бити поражена
А ти ћеш бити опет жена, чија жена...

Ноћас просто слутим, чак и мене нема

Пријатељи моји давно ме издали
Тебе давно нема, а љутиш се, а копрена
Везала те горко ко стари вандали

Ја самотно ћутим, чекам ноћ још једну

Да у њој затужим криком чудног бола
Вјековно сам волио само жену биједну
А зашто из сна, из чежње, из пребола

50
УЛЦИЊСКА ЕЛЕГИЈА

У овај град сам дошао, као уморан путник далеки

Што у себи види изгнанство свег бола искона.
Животи наши не бјеху ништа осим одјеци
Слутње, мира некаквог уз ударе звона...

У овај град сам дошао рањен изненада

Испод лијеве плећке, без крика и јаука.
Ко је тај стријелац што се прикрада
И гађа тајно, брзином звука.

У вај град сам дошао, изморен и смртан.

Улице пусте и вјетар посве луди.
Ја самотан и тих корачам посмртан
И чекам, стријелац црни да ми суди.

У овај град сам дошао, са жељом пустом

Да све ће проћи и нови да дан ми сване.
Криком премилим ја пронијећу цестом
Уморне очи моје кад сунце огране...

II

У овај град сам дошао, кад бура велика била је.

И ноћ предивно црна, кажу, освит зоре је
Нијесам знао, да она у граду овом снила је
Бајке некакве, као, она принцеза, шта ли је

51
У овај град са дошао, а она дијете бијаше.
И снове сниваше док море шумило њој.
Нијесам знао да она коња врана јаше
Док мени болест пјевала жални пој.

У овај град сам дошао, црн, из црног мрака.

И никог не би странцу пут да каже
До мјеста гдје је ископана рака.
Или то странац своју смрт одлаже

У овај град сам дошао, и хладно ми би.

У њему никог не видјех, чарнаја ноћ била је.
Ти мала, ваљда, знаш стријелца који уби
Принцезу малу, што моје снове снила је...

52
ТУГА ВЕЧЕРЊА

Откуд те среће у мојим сновима

Да те ноћас поменем у слутњама мојим
Опет не знам, у грудима жалним да л те има
Изгори, побогу, тај плам ћу вјеруј, да одболим

Не знам кога сам видио у сумраку тамном

Да л тебе, сјенку твоју, ил љепоту твоју
Ја знам, и у смрти горкој, ти ћеш бити са мном
Вече опет пада у твом пустом крају

Ти помало слутиш да ме давно нема

Давно, да ме ноћ некаква, ужасна одвела
Вече плаветно, драмеж, и љепота нијема
Сву ноћ ме птица црна немилосно клела

А зашто љубави, кад и сана немам

У тајној вези, са њом, јеси ли
Кажи ми, кад на црн пут, одавно се спремам
Да л смо нашим Богом икад исти били
Да л сам Богом грешан, или тебе не дам...

53
БЕСКРАЈНА ПЈЕСМА

Луде су моје ноћи, пријатељу

Тамо, негдје, љубави мру
У грудима жар
И пече
Па нека пече
Нека пече...

Тамна су и јутра која свићу

У доли бескрај и коб и мук
У очима сан, моли
А ја га немам
Па нека немам
Нека немам...

И дан ме по вас дан кришом тражи

Прстима пипам неба мутна
И птице задиркују мене тужног
Па ти си несрећан
Па нека сам
Нека сам...

Предвечерје бану тихо, изненада

Засузи дан као од невоље
А оне ноћне тице гракалице

54
Кезе се и вичу на сав глас
Помамно
Ти среће немаш
Па нека немам
Нека немам...

И тако вријеме траг свој прати

И доба пролазе а краја нигдје
А ја бих тако страшно волио
Да тебе мртву на улици спазим
Да те лијепу неко не згази
Док минеш
И да те мазим по коси нечешљаној
Ах, пусти снови
Опет ме варате
А у грудима
Жар, и тиња
И пече
Па нека пече
Нека пече...

55
* * *

Не боли тај ход колико невјера мени

Кога да слутим за њену љепоту
Не бих ја тај што је оплемени
Све ми одвећ ружно за срамоту...

56
* * *

Врела су моја хтјења, иако сам пао

Гледајући, како гориш, из даљине
Ја срећан, као да сам пламу себе дао
Ти слико луда, из мора, из љутине...

57
* * *

Причају, да опет некуд ноћу ходиш

Ко зна, кога молиш с пута да те врати
Кажу, неком пустом барком ноћу бродиш
Не зови ме тужног у крај непознати...

58
ПОНОЋНИ ИНТЕРМЕЦО
госпођици Ф.

Кад си сама ишла, да ми купиш хљеба

Завољех те у ноћи бистрога немира
Ћутим, док залогај само тебе треба
Ја, гладан, и тебе, и хљеба, премила

Иди бестрага, ти, уморна моја

Чему ти скути, коме покој дају
Ја нечисто ночас, изван неспокоја
Крећем пустом стазом мом немилом крају.

И не лудуј мила, некрштена моја

И мој живот часни ходом својим иде
Побогу, дјевојче, куд је лудост твоја
Зар не видиш моје, тужно страданије...

Вјеруј ми ноћас, послије свега

Љубовно те кунем, славјански болујем
Ја уистину не знам, зашто, и због чега
Ноћас опет морам, криком да те зовем

Гдје си, до зла бога, у овој пустој ноћи

Чекам, знајући, ко зна кад ћеш доћи
Еј, драгано моје, мој живот ће проћи
Кунем ти се, да морам отићи, ја, морам отићи...

59
САЊА ЕЛЕГИЈА

Замисли, љубави, шта сам ноћас снио

Као, црни вуци твоју косу вили
Ја, заиста не знам, гдје сам у сну био
Кад су тебе тужну, вуци обавили

А што ако те ноћас одведу

Одвратне жудње у мушким грудима
А што ако заволим кад те изведу
Из сна, из чежње што још те нема

По тугама мојим... а сан тече даље

Играш танац луди у нечистој ноћи
Откуд туђ загрљај на рамену твоме
Коме мисли моје у овој самоћи

А сан ходи путем, а сан пусто лута

Немоћно грабим из сна да изађем
Као путник грешни са уморног пута
Изнемого, жељан, бар тебе да нађем

И опет те нема... занемогох тужно

Да л ноћ сна има те ме ожалости
Ја ништа вјеруј ми, не помислих ружно
Премило дијете, ти, драга опрости...

60
ЈУТАРЊИ СОНЕТ

У јутру једном, изашла си крадом

Док ситна киша, ситно провијаше
Нијеси знала, лутао сам градом
Не иди тамо, ехо мој те зваше

А још мутна зора ни гранула није

Не видјех ни стазу куд те одведоше
Да л туга, да л зебња, клетва ли је
Пенџери твоји, пусти остадоше

И, остах сам. По улицама пустим

Ко сироче да газим, без циља и дна
Ил рањено срце, своје да напустим

Времена су ова, оскудна и биједна

Одавно те нема. Да те ожалостим
Одавно и хоћу. Али нема мене, али нема дна...

61
РОНДО

Ти, албанко моја, љубовно пожури

Увенуће ноћас косовски божури
Проклето касниш да мом срцу ходиш
Ко зна, којом барком ноћас пусто бродиш
Ти, која сва пламено у црно гориш
Дођи срцем мојим па ме онда мини
Ти, албанко моја, љубовно пожури
Зар не чујеш како миришу божури

И моје су ноћи вјеруј, преварене

Ко зна, хоће ли те неки усуд сури
Одвести вјечно од проклетог мене
Возови касне, улице пусте у осами
Ти, албанко моја, љубовно пожури
Зар не чујеш да те, преклињу божури...

62
НОКТУРНО

Возљубљена. Јеси ли ноћи ове чарне

Тамна и часна
Свеколике љубави очајне

Јеси ли свославјанскаја
Дјевушка маја
Јеси ло макар зрнце истине
Вјековно што тражим
Од свих жена
Да ме вјеков мине
Па тебе да потражим
Возљубљена

Јеси ли дио мојих ноћи пијаних

Патних и злих
Ти, која све знаш
Све тајне и патње слутње рањене
Оног тренутна кад и тебе раних
Ја мних
Да ти одавно познаш
Горак окус моје душе жежене

63
Дужник сам твој љепото моја
Данима
А ноћима, хад безуман
Хоће да ме има
Ја знам, да сам само сјена
Које још мало, случајно, има
Возљубљена

64
ПОСЉЕДЊА ЕЛЕГИЈА
или
АПОТЕЗА БОЛА
Радовану

Отвори се, ноћас, Сезаме бестидни

Отвори двери твоје, ил очи моје
Отвори срце, ил ноћ, ил вид твој јадни
Да уђем у сан, у тугу, отвори се

Отвори бол твој, брата да нађем

Да сузом канем, већ, кад мене нема
Да ме туга сколи, срећу да заобиђем
Па да се вратим, и срцем панем без имена

Отвори се туго, срећо, неотворна

Јави се, брате, јави да те има
Тамо, међу звијездама, међу ловорима
Онако силно, међ мојим грудима

Да ли видиш, анђеле, брате

Међу тим звијездама, међу сјећањима
Лик мој, ил оно што хоће звијезде да ми врате
Анђеле, брате, ја знам, да те има

65
Дођи, понекад, у ноћима касним
Наћи ћеш ме, с Госпом једном с којом жељан нијесам
А крив нијесам и знам, да одавно каним
Да теби и анђелима и себе и њу дам

Виле су те разбољеле, анђеле, брате

Виле су те отровале... од мајке наше вољене
Небеса су вриштала себи да нас врате
А она нас повила, сјетне, загрљене

Па нас исте ноћи, звијездама дала

Ја остах њој, да јој ноћи чарне откуцавам ти о
А ти, небесима. И увијек, кад комета је пала
Учини се, ти си, ваистину био

Отвори се, Сезаме, пун јада и бола

Нећеш никад знати, да вид твој је јадни
Ископчао очи моје, без пребола
Проклет да си, Сезаме бестидни

66