Bela Hamvaš

KNJIGA LOVOROVA
(1932 – 1945)

Prevod:
Sava Babić
 Knjiga lovorova

Brodio sam između južnih ostrva i jednog dana prispeo na mesto gde je
svratište bilo u lovorovom gaju.
Nisam video mnogo lovorovog drveća. Znao sam, ako se prirodno razvija,
samo je žbun. Ovde je to bilo lepo, visoko, lisnato drveće, bar tri stotine stabala.
Za vreme ručka i večere udisao sam opore mirise u njihovoj tamnozelenoj seni.
Pored sveže pečene ribe, crnog vina i grožđa vazduh s mirisom lovora! Ko god
može, neka na to odvoji jednu sedmicu, neće se pokajati.
Ranije sam stizao na jelo, samo da bih tu što duže sedeo. Pružao se pogled
na more, na malu luku gde su vrveli radnici, ribari i žene koje su prodavale
smokve. Podalje u zalivu malena ostrva, sa čempresima, na sredini manastir.
Sedeo sam u hladu besposlen dok je naokolo pod sunčevom svetlošću blještalo
belo kamenje i iskrilo more. Posle ručka, kada bih popio kafu, zavalio bih se u
ležaljku, noge podigao na stolicu i uživao u teškom, mirisnom duvanu. Više puta
bih pridremao na nekoliko minuta, a onda ponovo pogledao. Mamio me je san,
ali lepota, kao što sam video, nije me puštala. Nisam mogao da izaberem između
sna i budnosti. Podnevna svetlost, mek vetar s mora, mirisni vazduh pre beše
san nego ono što sam mogao da sanjam.
Odjednom sam pomislio da nemam pri sebi knjige. Knjige koju bi sada bilo
dobro čitati. Misao je lagano iskrsavala u meni, sasvim lagano, kao što je lebdeo
duvanski dim u zelenoj seni, bespomoćno i smireno. Šta sam poneo sa sobom?
Knjiga seobe, knjiga palube, knjiga sumraka. Nema ni jedne jedine knjige
lovorove. Premišljao sam, koja li je mogla biti, da sam je bio poneo: kineska?
francuska? grčka? engleska?
Tada sam odlučio da ću jednom, za sličnu priliku, kada mi dozvoli vreme i
Muza, da napišem knjigu, ne drugima, samo sebi, ili ne ni sebi, samo drugima.
Knjigu za ovakvu priliku, koja se odmah može odložiti čim stigne supa. Ponovo
uzeti i pre nego što stigne sardela, može se pročitati pedeset redaka. Možda sto.
Između dva gutljaja vina i posle kafe. Dve strane pre večere. Knjigu koja se ne
vređa ako čovek za vreme čitanja pogleda obalu i zija u nešto što u sledećem
trenu zaboravi. Može se izgubiti i može se pokloniti.
U sobi, kod kuće ili u biblioteci neće vredeti ništa. Njeno čitanje nije ni
preporučljivo. Može se uživati u njoj samo uz opojni miris lovorovog vazduha.
Najbolje posle kafe kada se čovek opruži na ležaljki, puši mirisnu cigaretu,
pročita podrug stranice i potom slatko zadrema dok galebovi kruže iznad plave
vode.
 Meditacija u sumrak na vrhu brda,
ili metafizika čovekovog delanja

Ostrvom se naziva ono kopno koje sa svih strana opkoljava more. Definicija
je egzaktna; ipak, kada sam prvi put bio na ostrvu, gde sam se ispeo na brdo i
svuda naokolo ugledao vodu, bio sam zapanjen. Sasvim je to drugo od definicije;
bio sam tronut.
Stanovao sam tu dve sedmice i svako popodne, kada bi minula žega, odlazio
sam na brdo. Sedeo sam na stepenicama pored male kapele u opojnom mirisu
žutog ruzmarina. Čitao sam, najčešće glasno, da i more čuje. I kada bih
pogledao, pogledom sam pratio naokolo ivicu obale, smejao se i ponavljao:
ostrvo.
Jugoistočno, na ivici horizonta nalazio se grad. Danju bi se gubio u
izmaglici, samo je vidljiv bivao u sumrak kada bi se palile svetiljke. Na ostrvu je
živelo sto pedeset ribara, brod je dva puta sedmično donosio poštu, i tako su
moja jedina veza s kulturnim svetom bile ove daleke svetiljke. Nije mi to smetalo
i nije me zanimalo; jednostavno sam primao k znanju da onamo živi dvadeset,
ili već koliko, hiljada ljudi i obavljaju uobičajene ljudske poslove.
Okrećem se prema ribarskom selu. Do poslednje kuće pristižu ručna kolica
natovarena drvima. Čovek zaprti cepanicu na rame, nosi deset koraka i spušta.
Vraća se, zaprti i drugu cepanicu, odnosi, spušta. Isprazni kolica. Onda jednu
oblicu ponovo uzme, položi na kozlić. Skida testeru s eksera pored vrata i spušta
na oblicu. Kada istesteriše cepanice, ponovo uzima deo, stavlja ga na panj,
uzima sekiru, iscepa drvo i odloži sekiru. Pokupi nacepana drva, ubaci u korpu,
uzima korpu i unosi u kuću. Znači ukratko: vadi, unosi, uzima, skida, odnosi,
skuplja, unosi.
Jednom sam posmatrao kako se gradi veliki gvozdeni most kojim će prolaziti
železnica, kola, automobili, ljudi, vojska. Radnik uzima ekser i zakuca. Skida s
kola metalnu ploču, odnosi na most i spusti. Preuzima je drugi radnik, podiže,
spušta. Vadi ekser iz kutije. Stavlja ga u vatru. Kada je užaren, vadi ga, stavlja
na most i zakuca. Samo zato da bi čovek preko mosta preneo ono što je izvadio
i stavio i skinuo i preuzeo i spustio.
Ili zamišljam šta radim ujutru kada ustanem: otkrivam noge ispod
pokrivača, skidam spavaćicu, uzimam krčag, sunem iz njega vodu, vratim
krčag, uzmem sapun, nasapunam se, sunem na sebe vodu, uzmem peškir,
spustim ga, uzmem čašu, stavim pastu na četkicu, stavim je u usta, onda sve
izvadim, oblačim odelo i obuvam cipele, stavljam stvari u džepove. Ukratko:
uzmem, spustim, izvadim, stavim, svučem, odnesem, skinem.
O tome sam razmišljao tamo na ostrvu, na vrhu brda, u sumrak, bez
naročite melanholije ili zluradosti, dok sam posmatrao upaljene svetiljke i
premišljao o tome šta li tamo radi više hiljada ljudi na tako skučenom mestu.
Šta li radi? Nastavljaju uobičajene ljudske delatnosti. A kakve su te ljudske
delatnosti? Slaganje drva ili gradnja mosta ili oblačenje. Drugim rečima: vadi,
unosi, uzima, skida, odnosi, skuplja, unosi. Mnogi više i neuobičajeno, nego
strpljivo, s oduševljenjem, ozbiljno, s ubeđenjem, po mnogo čemu s vanrednim
znanjem, s uvežbanošću, ponosito, profesionalno, ali vade, unose, uzimaju,
skidaju, odnose, skupljaju, unose. Tom delovanju obično pripisujemo smisao.
Ako nas omete neko, u stanju smo da se naljutimo, ako nam se prigovori,
trudimo se da to ispravno naučimo. Beba već uzima majčino mleko, stavlja u
svoj stomak i odbacuje višak. Uzima i ostavlja zvečku. Kasnije u školi uzima
pero, stavlja u mastilo, stavlja na hartiju. Sve je to izvanredno važno.
Bez ironije.

Psihologija branja cveća

Lakše je razvaliti gvozdene okove nego
venac cveća.
Opat Konstan

Kada se na kraju života nađem pred Anđelom Smrti, mislim da ću ga bez

roptanja moći slediti u nepoznato. Ako me upita: Da li si nešto propustio?
Odgovoriću: Ne verujem. Ali ako kaže ovako: Da li ti je žao što ovde nešto
ostavljaš? Reći ću: Cveće.
Rado ću se i lako odreći onoga što živi na zemlji, ali cveće, cveće!
Anđeo će mi reći: Videćeš, svet razuma je bogatiji od sveta slika. Tamo ćeš
videti iznutra. To je kao kada se predaš dubokoj meditaciji. Odvojen od zemlje
nemaš drugog iskustva do nematerijalnog bruja; srećan i oslobođen lebdiš u
bezgraničnosti. U velikim trenucima ljubavi, kada se ruši zid između spoljnjeg i
unutarnjeg sveta i više ne znaš gde je spolja ni gde je unutra, telo se pretvara u
dušu a duša u telo; u velikim trenucima vere, kada se ruši zid između ove i one
strane i ne znaš više gde je ovde ni gde je onde; živećeš u takvom stanju kada
će nestati posebna svest o tebi samom i doživljavaćeš stepene duha koji vode
prema Bogu, da bi na kraju dospeo pred lice Njegovo i tada si stigao na cilj.
A ja: Sveti Anđele! Još u životu sam imao udela u milosti da se dobrovoljno
mogu pokoravati zakonima bića. S pokornošću sam išao sam i nije me trebalo
ni prisiljavati ni vući. I sada idem, jer tako treba, jer se radujem što mogu da
budem poslušan i jer znam da je svet u koji stupam viši od prethodnog. Ništa
me ne boli. U srcu mi je mir. Ali cveće, cveće!

Bejah još skoro dete. Sećam se mesta, podnožje brega, na ulazu u senovitu
dolinu, sedim na zidu pored kuće u ruševinama, preda mnom u hladu ljubičasta
gluva kopriva. Sa drugarima sam se u detinjstvu bio dogovorio da su gluve
koprive naši vojnici, a žuti maslačci neprijatelji. Maslačke smo uništavali gde
god bismo stigli, ali ni jednu jedinu koprivu nismo smeli dirnuti. Sada dok sedim
na zidu, sećam se toga i: koliko naših vojnika, ceo bataljon, ulogorili se, možda
se spremaju za bitku i da opkole otpozadi odrede maslačka. Radovao sam se
njihovom trijumfu i želeo im pobedu.
 Istovremno, moglo mi je biti osamnaest, čudna stvar mi je pala na pamet.
Zašto čovek trga cveće i zašto se kiti njime? Koja je to zagonetna prinuda što
smo u martu odlazili na obale potoka da beremo visibabe, u maju u šumu po
đurdevak, u junu po bulke i različak na njivama? Zašto se raduju devojke kada
im dajem cveće? Zašto u sobama postoje vaze i zašto je u njima jorgovan u
proleće, hrizanteme u jesen?
Dospeo sam dovde. Tada sam odlučio da ću o tome razmisliti i smiriću se
tek ako nađem odgonetku. Napisaću psihologiju branja cveća.
Naravno, onda još nisam imao ni pojma o psihologiji, jedino sam znao da
psiha bere cveće. Zašto? Ni danas ne znam. Očito da između njih postoji neko
srodstvo. Što je neko više duša, tim je više cveće. Žena. Naročito devojka. Dete.
Pogotovu beba. Ženska imena: Ruža, Ljubica, Jasmina, ali postoji i muško
cveće: Narcis.
Prošlo je od tada dvadeset pet godina i kad mi padne na um zavet na
kamenom zidu, osećam da jednom treba da ispunim obećanje.
Prvo o čemu treba progovoriti jeste ime cveta. Imena cvetova su najlepše reči
jezika. U mađarskom isto kao u engleskom, francuskom, ili latinskom. Mnoga
popodneva i večeri sam proveo, naročito zimi, pored peći, tražeći po rečnicima
nazive cvetova i diveći im se. Često sam im pridevao samovoljne slike, a ponekad
izmišljao i cele priče.
Ispričaću samo jednu. Jednog proleća, na senovitom, zaklonjenom mestu,
na severnoj strani provalije našao sam beo cvet. Iako sam u đačko doba, a i
posle, voleo da skitam uz priručnik za određivanje vrsta rastinja, ovaj cvet nisam
znao. Rastao je između listova đurđevka, listovi su bili rutavi, a između pet,
šest, čak i sedam mekih, baršunastih, belih latica žuti tučak prašnika. Miris?
Kako da kažem? Šafranski i isparljiv, nežan, malko podseća na ljiljan, ali je blaži
i slađi, tanan, opojan, svež i kao da i nije materijalan. Beše to bela sasa, nemački
Alpenrose, latinski anemona. U sebi sam je zvao Bela anemona. Znam jedno
mesto gde gusto raste na prostoru veličine sobe. Sredinom maja sam video to
mesto i u tom susretu jedva da ima nešto zemno. Naginjem se nad njih i imam
osećaj da sam se susreo bio u osamnaestoj godini s onom devojkom, s kojom
sam se celog života želeo sresti i da je devojka ta, još dete, plava, koža joj kao
latica anemone, bela, progovorila meni, sa usana bi joj se širio ovaj miris.
Ljubav, vera, lepota, duša zajedno, kao ostvarenje neostvarljive želje.
Taj miris i to ime odmah tada i od tada uvek su izazivali u meni Letu, vodu
zaborava. Osećao sam neku vezu između imena, mirisa, beline anemone i
zaborava: sreća što postoji piće koje svojom studenom čari spira moje uspomene
i iznova počinjem da živim kao da sam se sada prvi put rodio.
U jesen sam ponovo navratio i našao sam čudna, sasvim sitna zrnca koja
su bila obavijana belim pamukom. Behu kao iz jajašca izlegla skupina sitnih
crva koji gamižu, ili još bolje rod Bele anemone. Beskrajna je nežnost, mislio
sam, što cveće svoju decu umotava u lak, topao, mek, beo povoj, da ne bi ozebla
kada se u zimu nađu u zemlji.
Ako bi me ko upitao s kime želim da živim, odgovorio bih: sa devojkom
Belom anemonom. Kad bih je pogledao, sve bih zaboravio, samo ne nju, iz očiju
njenih gledala bi čarobna hladovita voda Lete, dodir bi joj bio baršunast i na nju
bi trebalo paziti kao na belu kadifenu laticu. Ženu koju muškarac od rođenja
nosi u svom srcu i koju zapravo i večito voli, Jung naziva Anima. Anima i
Anemona. Cvet duše. Cvet sreće. Cvet Neugasle Nevinosti.

A sada pitam: mogu li da se oduprem da ga ne otkinem? Ne mogu. I ima u

tome nešto što se samo po sebi razume. Znam da je neispravno što čovek ubije
i jednu životinju. Neispravno je ako poseče drvo, gradi njime, ili ga loži.
Neispravno je ako živa bića lišava njihovog života samo zato da bi se najeo, ili
da živi udobno. Samo je jedan jedini izuzetak: branje cveća. Nije neispravno ako
uberem cvet, odnesem ga kući, stavim u vazu i pogledujem svakih pola sata
kako je divan. Sasvim je prirodno da čovek bere cveće, plete od njega venac,
stavlja ga u zapučak ili zadeva za šešir. Zašto? Ne znam. U sasvim prostoj
činjenici da čovek trga cveće nalazi se najviše tajni. Deca ga bezbrižno kidaju,
devojke lude za njim, izletnici ga skupljaju u velike bukete, u baštama se seku
buketi i sve je to u najvećem redu i tako treba i da bude. I cveće je živo biće i
branje cveća je ubijanje. Ali je dozvoljeno. Niko ne može da odoli da ne bere
ljubičice na ivici šume u aprilu. To je takva misterija pred kojom bespomoćno
stojim i posmatram s neshvatljivim čudenjem.
U knjizi koju čitam napolju uvek ima cveća. Na jugu ću rado otkinuti mirtu,
ruzmarin, maleni ljubičasti vražemil ili list smokve, bršljana. Ovde kod kuće
kidam gotovo svako cveće na koje naiđem i koje želim da uberem. Nekada sam
imao i herbarijum, ali sam ga napustio, jer je on ipak više muzej.
U beležnici i sada stalno nosim sa sobom nekoliko listova lavendule. Prošle
jeseni sam ih ubrao, uzmem ih katkad i protrljam, pa ne mogu da se nasitim
njihova mirisa.
Ima slučajeva kada je jedini način da čovek sačuva svoju celovitost ako je
se odrekne. Jedini način da i dalje ostane nevin, ako počini greh. Jedini način
da ostane u životu, ako umre. To je misterija vere, ljubavi, umetnosti. I branja
cveća.

Svaki muškarac je doživeo da ženu koju voli kao zaručnicu smatra

čarobnim, toplim, milim stvorenjem, a potom se u braku ispostavlja da je
ispunjena samovlašću, i džangrizavim, zlim, nemilosrdnim, običnim manama.
Ali ako i nije preživeo sigurno će doživeti, jer to je iskustvo nezaobilazna,
neminovna stanica sudbine muškarca. Jedini epitet dostojan verenice je -
cvetna. Zbog toga je treba prekriti cvećem i zbog toga je tačno da mladoženja
svojoj dragoj ne može doći bez cveća. Muškarac veruje da cveće uzima za ženu.
Ali nije tako. Shvatanje da su žena i cveće srodnici, na žalost, treba razoriti, jer
to nije tačno.
Neobično je što izvor i koren osobina žene, pretvornost, laž, slabost, jed,
utučenost i razočarenje, - nije u samoljublju. Mislim, ako bi s ovim osobinama
održavala sopstveno biće i sebe s njima, mogla bi se odbraniti i od muškarca,
onda bi još mogla biti cveće. Jer ne obmanjujem sebe, ni sudbina rastinja nije
idealna, nego tvrdo sebična, jer mora da reši mnogo surovih i teških zadataka
koji ne znaju za milost. Dovoljno je pomisliti na rad žila: nije igra kako se hrane.
Nije idealna borba ono kako se treba pomučiti zbog mesta i svetlosti. Ali je u
redu: održavanje sopstvenog bića opravdava što se mora biti budan i sebičan.
One osobine žene koje razjaruju čoveka, oneraspoložuju ga, lome i konačno
lišavaju druge najveće lepote života, ne slede iz instinkta prirodnog održavanja
bića žene. Tu je najveća razlika između žene i cveća. Zbog toga žena nije cveće.
Zlo koje proističe iz čistog samoljublja uvek je oprostivo i može se oprostiti. Jer
u tome smo svi jednaki i ne možemo jedni drugima prigovarati. Opako, rušilačko
i đavolsko u ženi - što može biti isto tako podlo i obično kao i lepota i ljupkost
njena - potpuno je bezrazložno, nerazumljivo, nezavisno zlo koje ne pripada
prirodnoj sudbini. Nije to neminovnost njenog ja, nego služba zlim Silama izvan
njenog bića. Ne kažem da bi moglo biti drugačije, nego da je ovako.
Potresnije iskustvo od ovoga nisam imao tokom celog života. I nisam se
odjednom i naprečac osvestio. Moj demon me je poštedeo toga, jer je znao da ne
bih bio u stanju da to podnesem. Jer žena je za mene kao žena sasvim prirodna
i kao što će to svaki muškarac smesta razumeti, beskrajno je bila važnija od
mene samog. Polagano, tokom celog niza godina, svake godine samo jedna kap.
Tako je na kraju trebalo da to uvidim, onda kada, da bih izdržao, beše već u
meni dovoljno snage i nadmoćnosti.
Za nadoknadu stvarne žene, kao što se kaže, istinska se razvija u duši
muškarca. Ženska duša muškarca naziva se anima, ona žena koju on u sebi
nosi, možda kao biće koje je nastalo tokom bezbrojnih prethodnih života, kao
što rekoh, ne stvarno, nego istinsko. Mnogi i iskustveno potvrđuju da je to tako.
Sa svoje strane ne dajem na to mnogo jer se ustežem od svih pojmova koji su
iskustveno utvrđeni. Možda se anima razvila nasuprot stvarnoj ženi da bi
spasila muškarca od savršenog razaranja i da održi u njemu sliku istinske žene
u životu i u celosti.
Šeli je rekao: svi smo negda voleli Antigonu i zbog toga je malo zemnih žena.
Mišljenje Rilkea je drugačije: po njemu unutarnju devojku-dušu tek treba
osvojiti i zaljubiti se u nju a živeti s njom istinski je zadatak života muškarca.
Postoji više mišljenja, više učenja. Nek ova dva budu dovoljna.
Ono što ovde leži ne smatram problemom. I ne želim da ga rešavam. I inače
bi namera rešavanja bila neskromna u sličnim slučajevima. Ono o čemu želim
da govorim jeste povezanost žene i cveća.
Sigurno se sećate one slike kada mlada žena dobije cveće i događa se
sledeće: žena buket stavlja iznad srca, privija ga na grudi, oprezno kako bi
odgovorila pretpostavkama ljupkosti i izazivala savršenu iluziju. Lice naginje u
stranu među cveće, udiše miris i smeši se. I u životu ste to videli bar dve stotine
puta, na fotografijama još i više puta. To je takozvani kolektivni pokret žena.
Nikada još nisam video da se to drugačije zbiva, kao što nisam video ni mačku
da se umiva na dva načina. Svuda ista ona gotovo zlonamerna ljupkost stavljena
u izlog, isti osmeh, lice isto onako nagnuto među cveće i ista lažna tronutost od
obuzetošću cvećem. Želi da se prikaže da je ona istinska devojka, ona koja živi
u muškarcu, cveće kojem je stvarna žena samo pokvareno obličje.
Kad ugledam lepu ženu, a uvek je iznova opčinjen gledam, jer ću večito
ostati nezaštićen od lepe žene, ma koliko bila privlačna i blistavo lepa, već vidim
gde se u njoj nalazi zavist, osveta i otrov. Njena čar me već ne zbunjuje. Nije
cveće. Bilo koliko da bih to voleo. Bilo koliko da bi volela. Smeši mi se, ali znam
da je tajna ovoga smeška ressentiment. S tom mišlju više neću ostareti. I pored
nje ima ih dosta s kojima ću i tako morati.
Ja nisam na stanovištu Dantea Gabrijela Rosetija koji je imao veoma loše
mišljenje o ženama i gotovo da im je samo odavao religiozno poštovanje, jer, tako
reći: morao je da postane podlac da bi im spasao lepotu. "Katkada izgledaš kao
da nisi ti sama, nego smisao svega što - postoji."
A ne verujem ni da žena, isto onako kao što nije cveće, nije boginja Kali,
šarolika odeća Magne Mater, Maja, šarena čarolija. Žene znaju dobro da je
uzalud svila, kadifa, nakit, frizura, rumenilo, belilo, cmilo, smešak, uzalud cele
izludujuće maškare, zalud i zalud. Izdaju ženi samo zato treba oprostiti - pored
toga što svako zlo počinjeno prema nama treba oprostiti - jer mada je izdala
muškarca, ali time je zapravo iskvarila svoju sopstvenu sudbinu. Muškarac se
lako izvuče. Žena posrće, poružnjuje, stari. Upravo posrće u onom zbog čega je
izvršila izdaju - u lepoti. Kao pravilo se može reći: ako neko drugog slaže, naudi
mu, ošteti ga, prevari - možda je dotičnog, koji je prevaren, odista lišio životnog
blaga. Nije sigurno. Ali se može pretpostaviti. Međutim, sigurno je ko grom da
lažju samog sebe laže, oštećenjem oštećuje samog sebe, prevarom samog sebe
vara. To je bezuslovno tako i ne postoji izuzetak. Izdaja drugoga pogađa mene i
onaj je možda i može izbeći, ja sam nikad. Ko potegne sablju na drugoga, nije
sigurno da će ga i probosti, ali je sigurno da će on sam od sablje stradati. To je
kao dva i dva četiri.

Treba još nešto da pomenem. Cveće ima neku vezu s mrtvacima. Zbog toga
groblje treba da bude vrt. Svako cveće je u određenoj vezi sa smrću, ali naročito
potrgano cveće, buket i venac. Kakva osobenost, zar ne? – buket pripada mladoj
i mrtvacu. Ko li umire na venčanju i kako to da je smrt kao svadba?
Šuler je o ovome sigumo veoma mnogo razmišljao, a neoprostiva je šteta što
je tako malo zapisao; on kaže: biljka je simbol otvorenog bića. Otvoreno biće?
Šta je to? Biće koje se prostire i izvan vidljivih granica života. U prvom redu se
rasprostire na predživotno i poživotno postojanje, na ono pre rođenja i posle
smrti, biće je to kojem granice života nisu granice, poseduje otvorenost i napred
i nazad, i gore i dole. Naravno, ovo je namenjeno ljudima koji znaju da smrt nije
propast.
Biljka živi u dva sveta i dva povezuje: podzemni, onaj gde su mrtvi, gde je
materija i nadzemni, gde se nalaze duše i gde je duh. Zbog toga je biće biljke
otvoreno, poput mosta ili kapije, otvoreno prema spolja i prema unutra, prema
gore i prema dole. Otvorenije je od čovekovog bića koje se od zemlje već odvojilo
i bespomoćno je prema podzemnoj tami. Cveće kao duhovni organ biljke je
simbol duše. Tamni deo, žile, pripada mrtvima čije se telo nalazi dole; cveće,
svetli deo, pripada mrtvima čija je duša gore.
Kada čovek polaže cveće na grob, on prikazuje žrtvu. I: "čovek u svakom
slučaju žrtvuje ono čemu žrtvu prikazuje". Žrtvovati cveće znači žrtvovati cveće
i žrtvovati cveću. Duši. Duša žrtvuje sebe duši. Moja duša dolazi u dodir s
dušama mrtvih. To je srodnost mlade i mrtvaca. Oboje su simboli otvorenog
bića, kroz koje biće slobodno prolazi otuda ovamo i odavde onamo, kao preko
mosta, koji su ovde, ali su i onamo, čije se biće proteže na granici života i koji
svoj život zahvataju iz večitog vanzemaljskog izvora, jer su duše. Gde život
proširi i prekorači čisto zemaljsko svojstvo, tu se uvek pretvara u cvetnost. Tako
se priroda preobražava u proleće u cvetnost kada prekorači granicu koju mu je
postavila materija zime. Tako i mrtvac i mlada. Brati cveće na polju zanimanje
je s drugog sveta, nadrealno i opasno nematerijalno. Duša samu sebe kida i
otvara se prema svetu, gde nema granice. Samu sebe upliće u venac. A venac,
buket su krune, aure, sunca, obesmrćenje povratka duše na elizijumska srećna
polja, u raj, gde se ponovo pretvara u cveće.
Vraćajući se još jednom malopređašnjem, čovek sada već bolje razume zašto
verenica, kojoj verenik poklanja cveće, znači svadbu, otvoreno biće, gde
muškarac postaje žena, a žena muškarac i tako se ne zaustavlja na granici koju
je odredila priroda - sve je tako okruglo, krugoliko, kao svet, kao sunce, kao
venac, zajedno je život i smrt, muškarac i žena, kao što su zajedno u ljubavi,
večnost: rađanje, život, umiranje i ponovno rađanje. Cveće je jedini znak koji
označava ovo otvoreno biće i može da ga označi i kada žena primi cveće, kada
pruži ruku prema žrtvi koja joj je prikazana, kaže: otvorimo se jedno prema
drugom i povežimo međusobno celokupno biće. Kako je to čudno što čovekova
svadba otvara samo ono što se nalazi dole. Zbog toga se posle pojavljuje neman.
Neman nije ništa drugo do koren, koji je samo koren, ništa drugo, živi u tami,
ne cveta i na njemu nema cveta.

Tri godine sam stanovao u kući s vrtom, gde mi je ispod prozora rastao bokor
jasmina a u susednom vrtu maslina. Krajem maja, kada su jasmin i maslina
cvetali, gotovo tokom dve sedmice, kroz otvoren prozor je neprekidno navirao
miris jasmina i masline. Nekoliko dana sam omamljen i opijen, u doslovnom
značenju reči pijan od mirisa, uživao isparenja mrtvih, razornu snagu bića, koja
je navirala iz drugog sveta. Naročito u zoru, u vreme najveće tišine, između jedan
i tri, bujica beše tako očaravajuće snažna da sam sedao na prozor i prepuštao
se slikama koje mi je izazivalo ovo pijano stanje.
Lutao sam po gajevima, u polusnu, gde su se nalazili bokori bele kaline a u
podnožju cvetali crveni božuri. Zatim sam lutao po poljima a bulke, bele rade i
različci su cvetali širokom ravnicom. Potom sam koračao pored kristalnih
potoka, gotovo i ne dotičući zemlju, narcis je rastao na čistinama. Nada mnom
su se povijale rascvale grane višanja i jabuka.
U bezumnom sjaju ovog cvetanja leteo sam iznad zemlje i video sam rađanje
mnogo hiljada male dece, životinja, buba, ptica, riba i vodozemaca, kao da
odozdo iz zemlje buše bezbrojne otvore i kroz njih iz tame gamižu na svetlost.
Svako mesto, svaki način, svaka prilika je bila dobra da se oni izvuku bestidno,
nedužno, gramzivo i željni života, kao što izvor izbija ispod zemlje. Ova
neizmerna žudnja tamnog bića za svetlošću i ova nepobediva žudnja zemlje za
dušom učinili su da zemlja bude takva kao da je zapenjena i kao da u
klobučanju izlaze iz tame mnoge vrste neprebrojivih živih bića.
Cveće bere duša. I sebe bere. Cveće je jedina slika na zemlji u kojoj duša
prepozna sebe. Koren mi je u tami i rastem prema svetlosti. I kad berem cveće
za buket ili za venac, da ga zadenem u zapučak ili za šešir, sebe kitim cvetanjem,
ja sam kao cvet. Miris, i boja mi pomažu da proživim neshvatljivu čar ove
misterije. Jer duša ima miris i Heraklit kaže: nematerijalne duše po mirisu se
prepoznaju na drugom svetu - hai psichai osmóntai kat' Haidén.
Šta je biće cveta ne znam i neću nikada ni saznati. Ali - kad berem cveće,
znam da se pretvaram u cveće a to je kao da mi duša usisa telo, da se pretvaram
u nematerijalan miris i lepotu, kao anima, a to priziva i maleni struk jedne
jedine ljubičice u zapučku mog revera. Brati cveće znači cvetati; a to znači izaći
u nepoznato kroz jednu kapiju. Kada otkinem cvet, prelazim preko mističnog
mosta. Kuda? Ne znam. Ali znam da ću učestvovati u neobjašnjivim divotama i
da se otvaram prema dosadašnjem tajnom smeru bića.

Jutarnja beleška
(Dok čovek sedi na molu, klimata nogama iznad vode, i posmatra ribe u moru)

Severnjački način života se razlikuje od južnjačkog po sledećem: onaj čovek

na Severu koji ispusti inicijativu iz svojih ruku, izgubljen je. - Na Jugu pak
izgubljen je onaj koji zadrži inicijativu i ne može sebe da opusti.
Razlika je bitna. Na severu čovek mora da drži u rukama inicjativu, i zato je
središte svih stvari: Ja. Na jugu se on mora odreći inicijative, i zbog toga su
središte svih stvari: bogovi.
Ko dolazi na jug, neka dobro razmisli, treba da odustane od delatnosti i
treba da se opusti. Okorelom Hiperborejcu je teško. Teško mu je što treba da
iskopča ono što je u njemu najjače. Mnogi ne mogu da izdrže. Razbole se od ove
vrste metamorfoze. Ime bolesti: dosada.
Čovek duha je naročito osetljiv na metamorfoze. Upravo zbog toga, kada
prispe do Juga, neka iskopa rupu pored graničnog kamena i ubaci u nju svoje
Ja. Ako se plaši da će mu ga neko ukrasti, neka pored njega stavi svoju
posetnicu, ili neka ga umota u hartiju i obeleži svojim inicijalima, a potom neka
ga pritisne kamenom. Prilikom povratka neka ga izvadi i vrati na svoje mesto.
Ako prihvati obred, uvideće da se može sasvim dobro živeti i bez Ja.
Prvo iskustvo koje čovek pribavi jeste da je nestalo jesam. Postoji plavo nebo,
postoji sunčeva svetlost, postoji vetar, postoji slana voda, postoji brod, postoji
buka. I ovo mnoštvo postoji se može uprostiti tako da postoje bogovi. Čovek
nema nikakvog posla. Najvažnije, to što postoji, bogovi rade umesto njega.
Čovek ne radi ništa. I zato što ne radi ništa, on se ne umara. Zato čovek na jugu
spava tako dobro.
Drugo iskustvo jeste što čovek odjednom počne da žuri. Ništa nije hitno. Što
sporije i što manje. Južnjak živi tako kao da je uvek na godišnjem odmoru.
Čovek primećuje da Ja, koje ga je neprekidno jurilo, ne postoji.
Smiri se, i počev od toga trenutka za sve ima vremena.
Treće iskustvo je najvažnije. Ne treba da misli. Ako baš želi po svaku cenu,
može. Ali ne mora i potpuno je suvišno. Mislim, dakle postojim? To je izmislio
severnjak. Uopšte nije tako. Ne mislim, pa ipak mi je sasvim dobro. Čak i ne
postojim. Bogovi postoje i ja samo ovde kradem dane. Čak i ne ja, nego neko ko
je lakši, svetliji, smireniji od Ja, neko ko mirno i slobodno lebdi u svetu.
Umesto razmišljanja čoveku na Jugu padaju na um stvari. Tek onako, bez
bilo kakvog naročitog naprezanja, naprotiv, što je naprezanje manje, tim pre.
Eto, šta mi sada pade na pamet.
Pretpostavimo da dva naroda zarate. Nije retkost, istorija zna za nekoliko
primera. Ludaci navale jedni na druge i masovno se međusobno iskasape. Time
se postiže da je onaj drugi uvek kivniji, pa ako je i pobeđen, zaklinje se na
osvetu. Pribira snagu, posle nekoliko godina ponovo jurne na drugoga, i onda
eventualno on i pobedi. Sada sve počinje iz početka.
Ako bih se slučajno s nekim upetljao u rat, prva stvar bi bila: smesta, čak i
pod ponižavajućim uslovima, bez odlaganja sklopiti mir. Dao bih obećanje da
ću tokom sledećih trideset godina biti rob tog naroda. Svim svojim silama ću
služiti za njegovo dobro. Svojom železnicom bih njima prevozio ono što rađa na
mojoj zemlji, svojim brodovima njima bih prevozio veliko blago dalekih zemalja.
Mnogo začina, slatkiša, svile, zlata, dragog kamenja, sve, sve bih im dao. Sa
sopstvenog naroda bih svukao i košulju i dao je njima. Bio bih surov. Tako bih
ih zatrpao zemaljskim dobrima, da ne bi imali vremena ni za šta drugo osim za
terevenke. Gojio bih ih, kljukao, hvalio. Sve što postoji na zemlji, voće, riba,
meso, divljač, pirinač, vuna, kafa, sve bih prosuo preda njih.
Sto prema jedan da taj narod neće izdržati ni trideset godina. Tako bi se
ugojili, tako olenjili, bili bi tako lakoumni, glupi, debeli, pospani da protiv njih
ne bi ni trebalo pokretati ratni pohod. Kada bih ih pobedio oružjem, ojačao bih
ih, jer bih razvio u njima instinkt satisfakcije. A do sada je u blagostanju svaki
narod izumro.
To mi je palo na pamet. Ne znam da li je ispravno ili neispravno, nisam o
tome razmišljao.

Zlatni dani

Ma tek i na nekoliko dana ili sati ili na jednu sedmicu, čak i više, ali svake
godine se vraća vreme koje bih voleo da nazovem: zlatni dani. Zemlja je opet
vlažna i meka od kiša krajem leta. Voda je s listova sprala prašinu i krošnje su
opet zelene. Zore su sveže, ali je dan još topao. A na brdima u sumrak mlak je
zapadnjak.
Ovo vreme nazivam zlatnim danima zato jer je boja septembra zlatna. U
vazduhu blistaju sitna sjakatava zrnca, i ako čovek s vrha brda pogleda na
ravnicu, vidi kako predeo prekriva blistava zlatna prašina. Pod blistavom
maglom, u sjaktavoj izmaglici leno se odmaraju bašte i od ove pospane sporosti
zri grožde, jabuka postaje penušava, pune se slašću orah, badem, breskva i
šljiva. U zlatnom medu plovi zemlja i sunčeva svetlost blista poput žutog ulja.
Kada stiže kraj kišnog vremena na kraju leta, nebo se očisti i javi se
karakterističan blag zapadnjak, znam da su stigli zlatni dani, uvek nađem
načina, ma samo i dva puta ili tri da odem, ali u brda na dvadeset i četiri sata,
i da provedem u baštama koliko god mogu. Ne samo zbog toga da bih seo ispod
čokota, da redom, polagano probam privlačnu množinu vrsta. Muskat crni
hamburg, jajasti crni muskat, svojim rastopljivim ukusom grožđica uvek mami
na povratak. Ali tu su i muskat otonel, medeno belo, delavar, kraljica vinograda.
U međuvremenu grickam bademe, sedam na ivicu, ljuštim sveže orahe, pažljivo
i bezbrižno. U ovim kasnim, zrelim danima čak se i ptice oglašavaju. Ujutru
rano čujem kosa, popodne slavuj otpeva nekoliko taktova, kao da uzdiše, i jedva
uspevam da suspregnem suze od tronutosti. Zašto? Ne znam. Ujutru je proleće,
u podne leto, uveče jesen, bagrem cveta, senica peva, cele noći iz doline čujem
šumsku ševu, vreme je kao rekapitulacija cele godine, ali s neizrecivim mirom i
blagošću, kao da je mudra slika sećanja, i da se razrešava u čarobnoj
melanholiji.
Zalazim među bašte da se napijem mirisom zreline, da mi se oči zasite
čudima izdašnih glavica kupusa, repe, zrelog paradajza, paprike, teških tikava
i lubenica. Nad stazu se nadvila šljiva, berem dva ploda, saginjem se da bih
ispred nogu ubrao četvorolisnu detelinu, kao da je kraj maja.
Ali izlazim i zbog toga jer u ovim čarobnim danima prolaznosti, više nego u
svežem aprilu, u plamenom julu, mogu neposredno da doživim nešto:
obesmrćenje života. Ono zlato što blista na nebu i u vazduhu nije prirodna
pojava. Oko zrele zemlje svetli se aura obesmrćenja. I u tom nadzemaljskom
blistavilu, na pragu smrti, ali na vrhuncu života kada priroda dobrovoljno rasipa
celo svoje blago u zrelom, medenom miru bez strasti i nasilja, u toj spokojnoj
lepoti svaki put sazri i iznutra neka tajanstvena voćka. Kada god nastanu zlatni
dani, ja krećem da učestvujem u njihovom bivstvu, uvek dobijem neki uvid, kao
da je onda sazreo rad godine, i da je spreman za berbu.
Ovi dani su ove godine počeli relativno kasno i neobično se odužili. Nebo se
razvedrilo oko dvadesetog septembra, zlato je još uvek blistalo iznad šuma petog
oktobra, šumska ševa je neprekidno pevala, i u vlažnim dolinama brao sam kite
ljubičica. U lakom letnjem odelu lutao sam po pola dana šumom, i kad sam se
vratio kući, podno vinograda sam našao levandu u cvetu.
Ono što ću ispričati, lično je. Na prvi pogled izgleda da se ne odnosi ni na
koga. Ipak ću ispričati, i znam, nisam indiskretan, jer je mogućnost slične
situacije danas otvorena za mnoge. Može naići takvo vreme kada će u ovakvu
situaciju dospeti više stotina ljudi, a ne baš bezvrednih. Kada sam popodne
leškario na pristranku i posmatrao neka dva sata seljaka kako dole na livadi
kosi otavu, dok je knjiga bila pored mene otvorena i nedirnuta, onda sam iz
dubine osećao kako bi bilo dobro da i neko drugi za ovo sazna. Konačno, ne bi
me stalo naročitog napora ili da sve sasvim prećutim, ili da pribeležim u
dnevnik, i na taj način pohranim za druge.
Počelo je rano popodne, gore ispod borova. Po malim proplancima cvetao je
jesenji mrazovac i prolazio sam između vila, svi udovi su mi trnuli, srećni.
Premišljao sam o beskrajnom bogatstvu osamljenih doživljaja i razumeo sam
one koji su radije odabrali baštu ili biblioteku, nego govornicu i bojno polje.
Smatrao sam u tom trenutku da je nepodnošljiva beskrajna dosada
društvenog života, praznina pozorišta, zabave, život proživljen u osami izgledao
mi je pust i besadržajan u odnosu na njegovo bogatstvo. Osamljeni život je
bogatiji događanjima od javnog. Mudrac više živi nego heroj. U ovim zlatnim
danima ovde, kako promine jedna sedmica sama, bez reči, sada sam učesnik
većeg života nego kada sam pre dvadeset godina proživeo šest ratnih meseci.
Kada sam se spustio iz šume, u podnožju leski, na sunčanom pristranku
ugledao sam procvale bulke. Zlatni dani uvek iznenađuju čoveka. Gore
mrazovac, ovde bulke: jesen i jun jedno pored drugoga. Tada mi pade na um
reč. Agon. Grčka reč, ali za nas ju je lepo protumačio istoriograf Burkhart.
Znači: u svetu Grka značajno je bilo samo ono što se zbivalo pred javnošću.
Mi smo ovaj agonalni način života potpuno preuzeli od Grka, i uopšte
uzimamo u obzir ono što se odigrava javno. Važno je: vest, uspeh, ime, slava.
Sve ovo samo po sebi nema nikakav smisao. Šta ću sa svojim slavnim imenom
u šumskoj osami? Važni su zato jer su agonalni. Čovek svoju snagu mora da
preoblikuje prema spolja, u ulogu, jer je jedino bitno: pred drugima se pojaviti
u povoljnoj boji.
Jedan persijski kralj je hteo da sagradi palatu i preporučena su mu dva
graditelja: kineski i grčki. Obojica su pripremili planove i kada je kralj pregledao
nacrte, rekao je: Grčka je lepša, spolja, jer ako neko ugleda ovu zgradu, smesta
će znati da u njoj stanuje kralj; ali su sobe prazne i hladne. Kineska ne blista
tako, ali je iznutra topla, prisna, prikladna za stanovanje, i ovu palatu biram za
svoj dom. Jer u svom domu hoću da stanujem za sebe, a ne za javnost.
Kineski način života, ili možda i ceo istočnjački, suprotstavljen je agonu. To
je ona intimnost privatnog života koja nedostaje u grčkom i našem životu. Kada
se nalazim ovde sam već više od jedne sedmice, razumem persijskog kralja, jer
sada živim sebi, a ne javnosti. Agonalni život je jednostavno neozbiljan.
Na travnatom pristranku provirila zaobljena stena. Bilo je prijatno sesti. Iz
džepa sam izvadio drenjine, pa mada su bile tek poluzrele grickao sam ih, a
košticu sam ispaljivao daleko. Otkriće me je sasvim obuzelo. Osećao sam kako
živim presudne trenutke. Moram da biram. Odnosno: već sam odabrao. Ne
cezarski život, ne agon, ne slavu, ne uspeh, ne javnost, nego intimnu i toplu
osamu, jednostavno zato jer je bogatija. Više je.
Čoveka je teško prevariti. Ne može mu se reći idi u ovom pravcu, ovde ćeš
dobiti više. Posle izvesnog vremena otkriće prevaru i onda je kraj. A čovek je biće
koje je sasvim nezamislivo gladno života. Uvek odlazi tamo gde ima više udela u
životu. Čak je u stanju i da se razboli ako mu zdravlje obezbeđuje malo
doživljaja. Uvek mu je potrebno više, blistavije, vatrenije, zanimljivije, ozbiljnije,
uzbudljivije, delotvornije, efektnije. Već odavno sam mislio da nešto ne valja u
agonu, jer on premalo daje. Sada vidim da tu nema pomoći. Biram baštu i
biblioteku, ćutljive štenje, molitvu bez reči i tiho sedenje. Zašto? Jer ću tako
dobiti neizmerno više od onoga što mi je neophodno. Život proživljen u osami
beskrajno je bogatiji od javnog. U svom životu želim da živim za sebe, a ne za
javnost.
Ovo moje držanje veoma su mi olakšali moji savremenici. U Mađarskoj je
bila nepoznata ova duhovnost kojoj sam služio. Kada bih hteo da stvar
pojednostavim sasvim do običnosti, čak javnosti, trebalo bi reći da je ova
duhovnost imala tri suštinske tačke. Prva: pojačavati poznavanje čoveka na sve
moguće načine, čak i po cenu neprijatnosti, jer samo iz dobro zasnovanog i
ispravnog poznavanja čoveka može proizaći plodan odnos među ljudima, i
međusobno se mogu uzimati ozbiljno samo oni koji se međusobno poznaju.
Druga: otkriti opasnu prirodu krize onoga doba u kojem živimo i suprotstaviti
se suštini-himeri vremena. Treća: mystique au lieu de politique, kao što kaže
Pegi, odnosno obezbediti prednost Svetom pismu nad partijskim programima.
Možda se ovaj duh oštro suprotstavlja interesima svih onih koji su ovde
živeli. Možda sam u Engleskoj, Francuskoj ili Nemačkoj mogao da postignem
neki uticaj. Nemam saznanja o pretpostavkama i mogućnostima, niti mogu da
imam. Nedvosmisleno je da sam uvek bio vanredno prijemčiv za žive ideje izvan
granica svoje zemlje, možda i zbog toga što ovde uopšte nisam nalazio ideje,
samo programe. Što se tiče univerzalnog nivoa i savremenosti, dakle nisam imao
čega da se stidim. Ali što se tiče bitnog produktiviteta, u tome, iskreno govoreći,
nisam sasvim siguran, jer ne mogu da znam da li bih umeo da se plodno
umešam u tok stvari.
U Mađarskoj su se ideje primale s nepoverenjem. Određen procenat
nepoverenja, prirodno, uvek se odnosi na ličnost i to sam zapazio relativno rano.
Ali nisam imao načina ni da eliminišem sopstveno biće, niti da izmenim krug
svojih istinskih interesovanja. Bio sam prinuđen da se zadovoljim onom
specifičnom situacijom koja je zapravo nemoguća. Zaista bi se osećao kao kod
svoje kuće u jednoj duhovnoj Evropi, koja u stvarnosti još nije postojala, gde su
mi pravi dom bili oni duhovi koje sam uzimao ozbiljno i poštovao ih i smatrao
svojim prijateljima, i činjenica da sam realno živeo ovde u Mađarskoj oduzimala
je težinu i život mojim rečima.
Čini mi se da svoju situaciju dobro objašnjavam kada kažem da ovde nisam
bio kod svoje kuće, jer nisam imao uobičajen stil, nisam bio moderan,
popularan; onamo pak, gde sam sve to mogao biti, tamo jednostavno ja nisam
bio. Ovde nisam našao vezu ni s jednim jedinim čovekom, koja bi obuhvatala
celokupnu duhovnost koja živi u meni, vezu iz koje bi se razvila plodna
zajednica, i tako mogla postati osnova bar jednog malenog kruga. A gde bih se
susretao s ljudima srodnog duha, tamo se nikada nisam mogao zadržati toliko
vremena da prihvatim dodir i da ga produbim.
Znači ukratko: gde bi život za mene bio povoljan, tamo jedva, ili uopšte
nisam mogao da živim; a ovde, gde sam živeo, moje biće i moje ideje bile su i
ostale strane. A što se to dogodilo: preduhitiro sam svoje doba, ideje su mi bile
nove, moje biće isuviše apstraktno, misli nemoguće, moja ličnost isuviše
radikalna, nivo visok, ili nešto drugo, sada je sasvim sporedno. Presuda ni inače
nije moja stvar, jer čovek u ovakvim pitanjima o samom sebi ne može izreći
ispravno mišljenje.
Ovakva nemoguća situacija bi porazila čoveka koji teži vođstvu i delovanju.
I dok sam verovao da treba da vodim i da delujem, i mene je poražavala. Kasnije
kada sam se odrekao častoljublja, istina kasno, ali ipak dobrovoljno, i kada više
nisam imao zahteva da postižem dejstvo, odjednom su mi pred očima sinule
bezgranične prednosti nemoguće situacije. To je bilo vreme kada sam, bez
svesnog odmeravanja, odbacio agon kao za mene nepodoban i plitak način
života. Šta je bilo na suprotnoj strani od agona, tada još nisam znao. Privremeno
samo: dalje od javnosti! dalje od častoljublja! dalje od uloge!
Uopšte ne poznajem takvog duhovno značajnog čoveka čije mišljenje na neki
način ne bi značilo grupno mišljenje. Iza jedne njegove reči nalazi se partija, iza
druge prijateljski krug, iza treće interesna zajednica, iza četvrte masa učenika.
Svako ozbiljno mišljenje dostojno pažnje, s kojim sam se susretao, naravno ovde
kod nas, pripadalo je množini i ovu množinu je pokretalo ovo mišljenje, i ova se
poistovećivala s ovim mišljenjem. Svaka reč je zapravo bila glasački listić u ime
množine. Primetio sam da je težina reči merena na taj način koliko se ljudi
poistivetilo s njom. Ove reči su zaista bile omiljene. Kad bi neko bio napadnut,
napadačka reč je bila reč grupe, ako je pak dotični bio branjen, i odbrana se
događala u ime grupe. Mišljenje, pisanje, borba, stav, rasprava obično su bili
gotovo potpuno kolektivna ispoljavanja. Reči duhovnosti, kao što rekoh, zapravo
su bile glasački listići shvatanja sveta, zauzimanje stava, emocionalne i
interesne veze.
Zbog svoje nemoguće situacije ja nikada nisam imao prilike da na ovaj način
glasam. Uvek sam mogao govoriti samo u svoje ime. Iza mene, pored mene, ili
sa mnom, nije bilo nikoga. S onim što sam govorio niko se nije identifikovao.
Dolazilo je više do suprotstavljanja ili polemike ili srdžbe. Konačno, ipak je
neprijatno kada svi izražavaju kolektivno i grupno mišljenje, onda eto nekoga
koga je baš briga za sve to i govori samo u svoje ime. Bio sam u nemogućoj
situaciji, nemoderan, nepopularan, bez uobičajenog stila. Niko me nije branio,
sam sebe sam morao da odbranim. Za mene niko nije odgovarao, sam sam
morao da odgovaram. Odgovornost zbog mišljenja padala je na mene celom
težinom odgovornosti. Nisam pripadao nikakvoj grupi. I tako sam lagano bio
prinuđen da se preobrazim u sebe samog, čak i više možda nego što sam ranije
nameravao, koliko god sam mogao. Individualizovao sam se na naročit način.
Moji savremenici su me prinudili na potpunu osamu i izolovanost, kad su mi
pokidane i presečene sve kolektivne veze, samo sam mogao izreći ono što sam
zaista i stvarno ja rekao.
Ne treba traćiti reči. Istupio sam iz agona i postao outsider. Odnosno
smatran sam autsajderom. Jer se još uvek verovalo da ću učestvovati u trci.
Nije se moglo ni zamisliti da postoji neko ko se toliko razlikuje od drugih, da se
čak i ne takmiči. Autsajderom se naziva konj na samoj spoljnoj ivici staze. Ni
slutili nisu da ja više nisam agonalni takmičar za uspeh pred javnošću, koji ne
ume da se odrekne svoje uloge. Uklonio sam se sa staze i postao gledalac. Ali
ne posmatrač takmičenja. Celokupna istorija takmičenja, nezdrava trka za
uspehom koja se obnavlja svaki dan beskrajno mi je bila dosadna. Našao sam
nešto bolje da gledam u ovom lepom svetu. Našao sam nešto bolje o čemu ću
razmišljati, nešto bolje za jelo, nešto bolje o čemu ću pisati. Častoljublje mi je
poraslo. Odbacio sam mogućnost uspeha koji se može požnjeti na takmičenju.
Tako sam dosegao čuvenu bezimenost.
Čuvena bezimenost je suprotnost agonalnog načina života. To je takav način
života u kojem je čuveni čovek bezimen, i to zbog toga što samog sebe drži na
određenom opreznom odstojanju od javnosti. Naravno odstojanje ne znači ništa
negativno. Javnost me ponekada zaista interesuje i u najvećem broju slučajeva
sve što se tamo zbiva prihvatam s dobronamernošću. Ali joj ni malo nisam
privržen i u krajnjoj liniji ceo javni život smatram neprijatno bezdogađajnim.
Ako me neko potraži, rado ću porazgovarati s njim, ako me prihvate, nemam
ništa protiv, ako me pozovu, čak i odem. Ali neka ne žele da moja strast postane
agonalno takmičenje: tu želju ne bih mogao ispuniti. Moraju uvažavati da je
krug mojih interesovanja sasvim drugi.
Stav čuvene bezimenosti nije ljudski. U čuvenoj bezimenosti živi kos isto
kao i cvrčak, mudrac ili svetac, bezimeni dobročinitelj i usamljeni umetnik. Izraz
inače znači: beznačajno ispunjavanje kosmičke situacije. Suprotnost agonu, jer
je agon upravo delotvorno odigravanje uloge koja se igra pred javnošću. Po mom
shvatanju, čuvena bezimenost sasvim odgovara pesnicima, misliocima,
uživaocima, mudracima, religioznim ljudima. I budući da od svakoga od njih
ponešto postoji u meni, za mene je ona savršena. Ko ne želi da postigne ništa
prema napolju, agonalno, još ne znači da ne želi išta da postigne uopšte. Ovakav
sud bi pogrešno shvatio čovekovo častoljublje. I ja raspolažem iskustvima o
nečuvenoj snazi častoljublja. Užasna je kad gori, ali je još užasnija kad je
ugašena. Treba joj dopustiti da načini čoveka slavnim kad ga po svaku cenu želi
učiniti takvim. Ovakav užasan realitet kao što je častoljublje, ne može se
potisnuti nekažnjeno. Kraj pokušaja nasilja može biti samo duševna bolest.
Ali postoji razlika između toga da li se agonom borim za uspeh pred
ljudskom javnošću i toga da sam čuven u jednom intimnom beskraju. Religija
kaže: pred Bogom. I budući da to zaista odgovara situaciji, najbolje je izraz
zadržati. Bića: cvetovi, drveće, zvezde, ptice znaju samo ovu čuvenost pred
Bogom, jedino se čovek zadovoljava manjim: čuvenošću pred čovečanstvom. Kao
da je prolazna vest pred čovečanstvom nešto više od besmrtnosti u Bogu.
To je kraj misli. Nisam dospeo dovde za jedan dan. Dok je sazrela, odavno
sam se vratio iz bašta, došla je zima i opet proleće. Ali kada god mi je pala na
um i kada sam premišljao o njoj, uvek je iskrsavao vrh brda koji blista u auri,
mlaka šuma, seljak koji kosi otavu, bulke, u ustima sam osećao ukus muskata
i lice mi je tražilo meki dodir zapadnjaka.

Antički i moderni pejsaž

U početku je antički pejsaž bio veoma jednostavan. Jedna jedina zatalasana

linija i pod njom jedna jedina riba, ništa više, to je bilo more. Kao što se vidi,
nije to bila slika koja bi odgovarala ukusu današnjeg odraslog čoveka. Sve u
svemu bila je znak. Simbol. Kao pismo, hijeroglif, s kojim je bila u srodstvu.
Ali ako čovek dobro pogleda modernu sliku, pejsaž Koroa, Van Goga,
Konstebla ili Kloda Lorena, s iznenađenjem će zapaziti da ni ona nije drugačija.
Izmenio se samo znak. Navikli smo da se prepuštamo i verujemo čaroliji
umetnika, da ono što stavlja pred nas jeste imitacija sveže jutarnje šume, ili
senovitog prozračnog maslinovog gaja.
Ne tako davno slučilo mi se da sam primetio gde se nalazi procep kroz koji
se možemo izvući iz iluzije koju je izazvao umetnik. I kada sam se izvukao - jer
nisam odoleo da ne pokušam - nisam video nikakvu sličnost između predela i
slike. Nešto pak preciznije: sličnost nije bila veća nego u antičkom pejsažu, kada
je more označavala zatalasana linija i riba. I ovo ovde su sve znaci a nisu mnogo
ni nerazumljivi.
Otkako sam otkrio ovo, za mene veoma važno zapažanje, mesecima
razgledam antičke i moderne pejsaže, one koje sam mogao da pribavim. O
svojim zapažanjima načinio sam mnoštvo beležaka, dok ih se konačno nije
nakupilo toliko da mi ne bi bilo naročito teško napisati celu knjigu.
Sada mi nije to namera. Saopštiću samo nekoliko misli, možda najvažnijih.
Pre svega prva evropska pesnička slika, iz Odiseje, vrt nimfe Kalipso:
U kući ispred nje vatra na ognjištu i daleko se širi prijatan miris dima od
sagorele kedrovine i limunovine. Ona sama predivnim glasom pevuši pesmu,
dok hitrim rukama na zlatnom stanu blistavi ogrtač tka. Okolo pećine gaj joha
i jela i tamnih čempresa, sve sami zimzeleni. U krošnjama se nastanile krilate
ptice, sovuljage i kopci, brbljive vrane, ptice plovuše koje na obali love ribu.
Iznad ulaza pak vise sa stene dugački kraci loze čardaklije na kojoj zru purpurni
grozdovi. I četiri vrela biserne vode izviru blistavo, međusobno sasvim blizu i sve
ovuda krivudaju. Livade blistaju svežinom, po njima osut celer i šeboj.
Da li ste zapazili šta je sve ovde? Sklopite oči i zamislite pejsaž. Slika će
postati slična onima kakve su Grci slikali, ili kakve se mogu videti na zidovima
u Pompeji. Nasuprot ukrasima, slika je bezuslovno jednostavna. Jer u njoj je
jednostavno osećanje, misao a jednostavan je i čovek koji je slika.
Atmosfera je najčešće idilična. Čak i onda ako slika predstavlja oluju, ili je
tamna.
Da joj suprotstavim moderan pesnički pejsaž. Iz jedne je Verharenove zbirke
i evo ga:
Starine pastiri, na svakog se sručilo po stoleće,
i njini psi, olinjali po livadi ko stare krpe,
često ugledaju na nemoj ravnici,
na zlatnim dinama, u hladu,
u tišini, noću užas da se primiče,
da se voda posramljena u blatu krije,
polje pobledi pa se zakloni,
da svaki list drveta, grana žbuna
motri i vatra sunca na samrti,
čija svetlost se probija poput lude,
gasne i guši se u njegovim zracima.
Suprotnost je dovoljno karakteristična. Evo zagušljivog užasa koji u ovim
rečima podrhtava, kao da ni po čemu ne liči na vrt nimfe Kalipso. I zaista ni po
čemu ne liči. Ova slika je kao mora iz sna, napeti ujedi skriveni u dubokoj tami,
koji ne dopuštaju da slikar povuče pravu liniju. Mučne, krive, napaćene linije,
kao polomljene i zle, napuštene, grešne i zagrcnute jabuke Van Goga.
Pitanje nije koja je slika prava.
Mi, naravno, već znamo da nije ni jedna. Antički predeo nije ništa drugo do
simbol. Ali ni moderni nije ništa drugo. Znamo da slika nikada i ne može biti
ništa drugo do znak. Ali dok antičkom slikaru pejsaža nije ni padalo na um da
sedi u gaju i da navodnim kopiranjem drveća pobuđuje iluziju istine, moderni
slikar, kao što se kaže, radi po prirodi. Izvor antičkog pejsaža čovek bi uzalud i
tražio. Nigde na zemlji nema takvog žala, takvog drveta, takve pećine, takvog
kamena, takvog cveta, izuzev u mašti slikara. Izvor modernog pejsaža, vele,
postoji, svi ga mogu pogledati i da bi kontrola bila veća, može se i fotografisati.
Antički slikar stavlja pred nas zamišljen, takozvani idealni predeo: častoljublje
modernog slikara je veće, ili manje, ne može se pouzdano znati, ali uzorak je
preuzet iz prirode.
Odrednica je dakle: priroda. To je ona tema koju antički slikar ili nije
poznavao, ili nije ni uzimao u obzir. A to je ona tema na kojoj radi moderni
slikar.
Jedini autor na koga se moglo računati u ovom teškom pitanju jeste Džon
Raskin. U svojim Modernim slikarima tokom dugih poglavlja govori o antičkom
i modernom pejsažu. Bavio sam se njime i da sam od celog poduhvata imao
samo toliko koristi što sam dve sedmice proveo u prisnom prijateljstvu s
Raskinovom knjigom, i to bi bio dobitak.
Po njegovom mišljenju moderna slika se razlikuje od antičke u tome što je
oblačna. Oblak, po sebi se razume, nije ono što bi neobrazovan čovek pomislio,
para koja plovi u vazduhu, baca senku na zemlju i zaklanja sunce. Onaj ko to
zamišlja tako prosto, ne poznaje Raskina. Služba oblaka, service of the clouds,
znači da je svetlost potisnuta sa slike. S time je u suprotnosti pravac koji
"ponižava svete elemente boja". Nema više blistanja. Nema više plavetnila vedrog
neba. A kada nebo postaje oblačno, smračuje se i raspoloženje iznutra. Od lepog
čoveka odjednom postaje ružno i smešno biće. Čovek više nije religiozan, nego
naučan. Obožavanju melanholičnog Ja - troublesome selfishness - na oblačnoj
slici odgovara tamna psihologija. To je unparadised moderni čovek, situacija
istiskivanja iz raja.
Kao što se vidi, Raskin govori o moralu pejsaža. To ni on ne poriče. Ne kao
da ne bi bio u pravu. Promislimo dobro i videćemo da nijedna od ovih prekornih
reči nije neistinita. Ova metafizika oblaka opravdana je u svakom pogledu,
stopostotno. Nevolja je samo u jednom: nije o tome reč.
Kaže se da je prirodu otkrio Ruso. Što se mene tiče, uopšte ne verujem u to,
jer su holandski pejsažisti pre njega već dobrih stotinu pedeset godina znali za
istu tu prirodu. U novije vreme sve negativnije vidim Rusoa: njegovo obožavanje
instinkata i prirode nije, po mom mišljenju, ništa drugo do salto mortale smisla.
U Rusou izvršava ubistvo dekartovski rezon. Zbog toga je naglasak kod njega
više na tome da um nije, nego na tome da instinkt jeste.
U kasnijem uopštenom obliku prirodu sam najpre našao kod Direra. Ne kao
jednu sliku, kao konačno i pouzdano rešenje. To su njegovi neistaknuti mali
crteži i skice, kao što su bube, cvetovi, trave, klice modernog pejsaža. Kopirane
po prirodi i s takozvanom vernošću. Ovde vidim da se javlja moderna iluzija,
prirodnost. Severnjak i protestant? Jeste. Ali što je severnjak i protestant,
takođe je znak, kao Raskinov oblak, ili zatalasana linija i pod njom riba.
Kasner je bliži. Ali ni u njegovom razlikovanju koje čini između predela i
prirode ne mogu da se skrasim. Naravno, to dvoje se ne sme pobrkati. Priroda
je celina, neograničena, a pejsaž je samo od nje odsečen, proizvoljno odvojen
deo. Okvir je pribor pejsaža; priroda nema okvira.
Lepo je ono kako Kasner karakteriše razdoblja. Između Grka i pejsaža su
bogovi. U srednjem veku je više strasti nego perspektive. Renesansa je veliki
ćilim. Stil prirode se javlja početkom XIX veka, i to kod Engleza: Šeli i Tarner.
Razliku između antičkog i modernog pejsaža i nedvosmisleno sam ovako
definisao: antički pejsaž je slika ideje, moderni pak slika stvarnosti.
Ovo do sada je opšte mesto. Ne želim da se pripiše meni. O slikanju ideja,
nadam se, imate obaveštenja. Ne želim da vam opterećujem sećanje onim
anegdotama po kojima su ceo stari vek, srednji vek, pa čak i renesansa
omalovažavali stvarnost. Živi čovek i predeo bili su samo prilika da se naslika
sasvim fantastična slika koja odgovara zakonima harmonije. Ta slika nije ni
htela da liči na stvarnost. Deset godina posle smrti niko se više neće sećati
pravog Lorenca di Medičija, veli Mikelanđelo, ali će se njegovoj statui diviti i
posle hiljadu godina. Ko zna kakav je bio stvarni Ahil? Znamo samo ideju Ahila.
Kakav je bio vrt nimfe Kalipso? Znamo samo idilu.
Neobično je kako se dugo očuvao idealni predeo. Portre se već odavno slikao
po prirodi, kao u slučaju Đokonde, a predeo iza nje još je uvek bio idealan. Ni
moderno doba nije moglo da ga se potpuno odrekne: o tome svedoče slike
Hodlera, Pivisa de Šavana, Beklina, Segantinija.
Međutim, pitanje je zapravo sledeće: nema sumnje da idealni pejsaž ne želi
biti istina. Ali da li je stvarni predeo, koji želi da bude realan, zaista istinit?
Idealni predeo je idealan. Stvarni predeo je zaista stvaran. Ali kako stvari stoje
s istinom? Suština moje tvrdnje je da je moderni pejsaž, koji želi verno da
predstavi stvarnost, isto tako malo istinit, kao i antički pejsaž koji želi da
predstavi ideju. Priroda koja se vidi na modernom pejsažu isto je tako malo
istinita kao ona koja se vidi na antičkom pejsažu. Radije se slikao idealni pejsaž,
priroda stvarnog predela pak, koji slikaju moderni, isto je tako daleko od istine
kao ideja.
Priroda i istina nisu istovetne. To se ne može dovoljno istaći i u daljem
interesu treba zapamtiti: predstavljanje prirode na modernom pejsažu nema
nikakve veze s istinom.
U redu. Moderni pejsaž ne predstavlja ni ideju, ni istinu. Pa šta onda
predstavlja? Prirodu. Odrednica je: priroda. Ali šta to znači priroda?
Neću vas zamarati značenjem grčke reči fisis, latinske natura i naše priroda.
Samo ću reći da reči izvorno nisu imale ništa s istinom. Ono što je prirodno još
ne treba da je istinito; zato ono što je priroda još ne treba da je istina. Priroda i
istina se međusobno ne pokrivaju. Kako da to jasnije kažem?
Dakle, pretpostavka je ovo: u stvarnoj prirodi nema više istine nego u ideji.
Time ni izdaleka niko nije rekao da je stvarna priroda irealna. Pa nije ni ideja.
Svi znamo da u ideji postoji veoma ozbiljan sadržaj realnosti na koji treba
računati. Oni koji suprotstavljaju ideju i realnost, govoreći da su one
suprotnosti, da nema ni ideje u realnosti, niti realnosti u ideji, oni stvar ne
shvataju. Ideja odista ima duboko zasnovanu realnost. U svakom slučaju, bar
isto toliko kao i takozvana priroda.
Konačno, situacija je takva da istinu ne prikazuju ni ideja ni slika prirode.
Ono što od početka novog veka nazivamo naturalističkim slikarstvom i čija je
iluzija takozvana vernost, isto tako malo liči na istinu kao i ideja. Slike
Konstebla ili Rojsdala isto su tako daleko od istine baš kao i freske u Pompeji, i
Verharenov predeo je isto tako daleko kao Homerov vrt nimfe Kalipso. Ubeđen
sam da istinu, odnosno stvarnu situaciju, kako ono što postoji zaista postoji,
niko nije naslikao, čak niko nije ni video i niko ne može ni da naslika, jer niko
ne može ni da vidi.
Krenimo od nekog datog slučaja. Predlažem Koroovo delo koje predstavlja
šumski put, u pozadini nekoliko seoskih krovova i crkveni zvonik. Naslov slike:
"Staza prema crkvi". Pogledajte sliku i priznajte da vam je prvi utisak sledeći:
početak je leta, nedeljno jutro, noć je bila sveža i dan će biti topao, vazduh je,
međutim, još svež i u šumi je tišina, jedino se razleže zvuk zvona. Sada vas
pitam: gde ste vi videli početak leta? Na tamnozelenim krošnjama? Po boji neba?
Po oblacima? Po stazi? Gde vidite nedeljno jutro? Gde vidite da je noć bila sveža?
Da će dan biti topao? Ne umete da odgovorite. Priznajem, ne umem ni ja. Ali
ako bi se neko usudio da kaže da je ova slika nastala u septembru i to popodne,
ismejao bih ga i preporučio mu da se bavi nečim drugim, jer se u slike ne
razume. Inače, čak sam se usudio da navedem i zvuk zvona, znam da će služba
započeti tek kroz četvrt sata, jer se oglasilo samo prvo zvono.
Pod imenom Prirode već nekoliko stotina godina podrazumevamo ukupnost
pojava koje možemo opaziti. Slika Koroa je samo ovakva pojava. Vazduh, boja
šume, sunčeva svetlost, oblak, toplota, isparenja, zvuk zvona, sve su to takve
pojave koje se mogu opaziti i čulima shvatiti, slike koje su namenjene čulima. A
sve to pak nije ništa drugo do priroda kao pojava, kao čulni utisak.
Pogledajte slike Kloda Lorena, ili Ostadea, Teodora Rusoa, Davida Koa, De
Vinta, Rembranta, ili bilo koga drugoga, i videćete isto. Pejsaž će u svakom
slučaju hteti da prikaže pojavu. Pojavu a ne istinu. Da one međusobno nisu
jednake, nadam se, znate to. Na ovim slikama postoji osobena mistika osećanja,
nasuprot mistici ideja antičkog pejsaža. Oba pejsaža su mistika i kakav im je
odnos s istinom to se ne može ustanoviti, jer ako o istini i imamo nekakvo mutno
osećanje, dovoljno nam je samo da bismo utvrdili: pejsaž nije istina.
Svakako je bitno olakšanje što od sada više ne tražimo sličnost, vernost
modernog pejsaža, da li je drvo zaista bilo takvo, sunce zaista tako sijalo i more
imalo zaista takvu ljubičastu boju. Nema ni govora o podražavanju.
Moderni pejsaž ne kopira. Prikazuje pojavu. Špengler veli da je čulna pojava
kosmički dodir. Kosmischer Takt. Kosmički ritam. Objasniti kakav je mistični
momenat ova čulna pojava, zahtevalo bi toliko prostora da neću ni pokušati.
Preporučujem knjigu Karla Velkiša, pročitajte je i razumećete da ovu visoku
delatnost čovekova duha treba videti u novom tumačenju. Druga dobra knjiga
koja se odnosi na ovo jeste delo In defence of sensuality Dž. K. Pouisa. Samo je
žalosno razumevanje hrišćanstva i pogrešno tumačenje moralne askeze srozalo
duhovnu vrednost čulne pojave tamo gde se ona danas nalazi i predstavlja
grešnu radnju koju treba izbegavati. Čulnu pojavu ne treba odbaciti, nego
prodreti u njenu suštinu samu - prožeti je, - produhoviti.
Moderni pejsaž je produhovljenje prirode. Prikazivanje kosmičkog dodira
koji dotiče oči. Sada već valjda razumete zašto na Koroovoj slici upućeni vidi i
treba da vidi pre svega letnje jutro, svež vazduh i da čuje zvuk zvona. Slika
prikazuje ovaj dodir. Slika taj ritam sveta. Šuma, staza, krov, zvonik su važni?
Jesu. Jer su to one pojave koje su prikazane. To su oni određeni znaci i
hijeroglifi, kao zatalasana linija i riba. Moderni pejsažista se nikako ne može
nagovoriti da naslika vrt nimfe Kalipso. Izložba na kojoj bi bili izloženi danas
idealni pejsaži, ubila bi nas dosadom. U prirodi tražimo postojeći kosmički
dodir, određeni mistični momenat čula. Kakva je veza ovog momenta s
istinskom prirodom? Slike ne prikazuju ono što jeste, nego ono što, kako da
kažem: "Jeste", pod navodnicima i podvučeno - mislim, ono što je shvaćeno.
Priroda, koju danas vidimo, doživljavamo i čudimo joj se, u koju verujemo i
koju nam naši slikari tako verno predstavljaju, mistično je produbljenje pojava
za čula.
Kako sam sada neposredno došao do kraja toka misli, dopustite mi da
načinim jedno temeljno razlikovanje. Mislim da će nam olakšati poslednji korak.
Želim da napravim razliku između sakralnog i profanog predela. Sakralni
predeo je uvek drugačiji iz razdoblja u razdoblje. Takav je vrt nimfe Kalipso, ali
i Verharenov predeo. Fantastična brda na slikama Golgote iz srednjeg veka,
idealni predeli dekorativno slikani u pozadini portreta u doba renesanse, pejsaži
na slikama Bern-Džonsa ili Marea, sve je to sakralno.
Profane predele teže mogu da okarakterišem, i to zbog toga jer imena slikara
koji ih slikaju ili nisam ni čuo, ili sam ih smesta zaboravio. Slike koje spadaju
u ovu grupu tradicija naziva kičem. Profani predeo je kičerajski. Mazarija.
Besmisleno i laičko i bedno traćenje boja.
Međutim, ovako to izgleda sasvim aljkavo. Preciznije rečeno: sakralni predeo
je onaj iza kojega se nalazi istina i u kojem je istina; profani predeo je onaj iza
kojega nema istine. Istina se ne može prikazati. Nije ni vidljiva. Istina je
nadidejna, nadstvarna, natprirodna, natčulna, natpojavna - istina je ono što
drži ideju, stvarnost, prirodu, pojavu. To je tako. Slikar mora da prikazuje čulnu
pojavu i treba da zna da istinu nikada ne može videti. Pojava je samo znak. Kao
zatalasana linija i riba. Uvek mora da prikazuje znak, ali mora uvek znati: jaoj
slici koja je samo znak i ništa više i koja nema nikakve veze s nedostižnom i
neizrazivom i neuvidljivom istinom. Nedostižna je, ali mora biti na slici;
nevidljiva je, ali se mora videti. Ne može se opaziti, ali se mora prikazati a ne
može se prikazati, ali se mora opaziti i samo ona jedna jedina se sme i treba
opaziti i prikazati. Ako na slici nema istine, onda je profana i može se baciti u
vatru. Jedino je onda sakralna, odnosno jedino je onda uzvišena, ako prikazuje
istinu.
Otkriće je novog veka da se i bubašvaba može prikazati sakralno (Direr) i
odbačeni opušak cigarete, ne samo uznesenje Bogorodice; za to ima hiljade
primera. Znamo da busen trave, most, cvet, činija jabuka, ako su znak istine,
mogu biti i jesu sakralni. A istovremeno znamo da se profano može prikazati i
Hristovo rođenje, i vaskresenje, kao što i za to ima hiljadu primera, mnoštvo
podlog i strašnog kičeraja šeprtljanaca, ako nisu znak istine.
Nečuvena inovacija modernog pejsaža je što je u prvi plan postavljen privid
prirode i ovaj svet privida se koristi da se u dosadašnjim na izgled beznačajnim
pojavama obuhvati neuhvatljiva istina koja postoji u njemu.
Šta predstavlja? Muvu? Kapljicu kiše? Ruku? Brdo? Maslinov gaj? Svejedno.
Slika naslikana po pešačkom mostu može biti istinskija od Veronikinog ubrusa,
ako je u njemu sakralni čulni dodir. Moderno slikarstvo je očitovanje sakralnih
mogućnosti u čulnim pojavama.
Na pitanje, šta ovde znači pojam sakralno, odgovoriti je jednostavno.
Sakralno znači sveto. A sveto znači ono što jeste. Što zaista jeste. Što nije
površno, nije prolazno nije privremeno - nego je biće, večno besmrtno. Dakle,
ne ono što će proći, nego ono što - jeste. Što je istina. Uvek je istina i svuda je
istina. Što stvarno jeste. A ono pak što je i večno, i životno, i besmrtno, i istina,
što je sveto, što je sakralno, što jeste, to je Jedno jedino na svetu.

Vodič za drugi svet

(Zadržano pravo na grešku)

Veoma precizno mora gađati onaj koji želi

da pogodi tačno pored cilja

Neprekidna zainteresovanost za drugi svet, a nasuprot tome malen broj

manjkavih i retkih zabeležaka novijeg vremena o drugom svetu pobudila je
nameru izdavača da sklopi ovu knjižicu, i time načini uslugu svima koji putuju
na drugi svet. Izdanje je naročito postalo nužno zato što su zastarele ili se
pogubile one grandiozne knjige koje su ranije objavljene o ovom predmetu.
Počev od navodno Totove Knjige mrtvih do Svedenborga iz XVIII veka, veoma
mnogo ovakvih knjiga je bilo u upotrebi. Međutim, sve knjige poseduju manu,
gledano okom savremenog čoveka, što su sasvim graditeljskog i religioznog
smera, i tako uopšte ne uzimaju u obzir ona praktična gledišta koja ponajviše
interesuju čoveka modernog vremena.
Tako na primer, moderni čovek koji stigne na drugi svet, shodno onome što
je naučio na zemlji najpre se interesuje za Raj, Čistilište i Pakao. Tu putnika
odmah dočeka iznenađenje. Misli da je Drugi svet sastavljen samo iz ova tri dela.
A nasuprot tome prava situacija je da su Raj, Čistilište i Pakao samo deo drugog
sveta, tako malecak i tako beznačajan da većina putnika boravi tamo već mnogo
hiljada godina, ali ni u jednom, ni u drugom još nikada nisu boravili. Šta je tome
uzrok putnik će smesta razumeti čim poseti ova mesta.
Raj podseća na najbolje letovalište, po mišljenju nekih na Nicu. Ulaz je
prvobitno vezan za komplikovan postupak. Čovek mora da preda molbu, kojoj
treba da priključi biografiju, krštenicu, moralno svedočanstvo i posmrtnicu. Ovo
poslednje je bilo neophodno jer je vladala sumnja da će se eventualno provlačiti
i živi ljudi (vidi Odisej, Vergilije, Dante). Pored toga mora se potpisati obaveza
kojom se molilac zavetuje da po svojim najdubljim uverenjima pripada Raju.
Akta dolaze pred komisiju, koja donosi odluku. Ako je odluka bila povoljna i
utvrđena opravdanost zahteva, čovek bi bio stavljen na pregled sličan
regrutaciji, a potom i kontrolu duše. U slučaju povoljnog ishoda dotični bi potom
bio obučen, odnosno izdavan je nalog centralnom magazinu da da sve što
sleduje mrtvome, i na osnovu relativno jednostavnog obreda, kada se čovek
morao zakleti da će u Raju svom snagom i trudom itd., na koncu bi mu bilo
izabrano bilbijsko ime i bio bi propušten.
Međutim, prvobitno zamišljeni postupak nikada nije stupio na snagu.
Danas je situacija takva da onaj ko hoće da uđe, treba da potpiše jednu već
pripremljenu, šematičnu blanketu, prema tom tekstu duša dotičnoga iz dubine
oseća da je njen zahtev za Rajem opravdan. Potpiše i upravnik pomoćne službe,
i čovek odmah dobija belu odeću, knjigu psalama, porciju i ključ. Ovakva
situacija je nastala zato što je Raj najlošiji pogon drugog sveta. Ne samo zbog
toga što je verovatno najdosadnije mesto, nego i zbog toga što ceo niz teških i
manje teških zloupotreba čini boravak gotovo nepodnošljivim.
Opskrba Raja je loša. Generalni direktor ne vodi računa o poslovima, razni
savetnici, direktori, nadzornici haraju kako je koga volja. Prema propisima
porcija svakog stanovnika bi trebalo da se dva puta napuni manom, i trebalo bi
da primi i pola litra nektara. Sledovanja su se smanjila, i danas umrli jedva da
prima pola porcije. I kvalitet je potpuno loš. Svakodnevna je pojava da se ne
služi sveža mana, nego buđava, užegla, prozukla, a nektar je kiselkast, mutan
i prema mnogima kao raso od krastavaca.
Prijave ništa ne pomažu. Akti se gube u administrativnim stranputicama.
Žalili su se i generalnom direktoru, on je i obećao da će pokrenuti strogu istragu,
ali se ništa nije dogodilo.
Ali ono što istinski čini nepodnošljivim boravak u Raju jeste ponašanje
hurija. Hurije su žene koje su prispele ovamo jer na zemlji nisu imale ljubavi.
Raj je prepun ovakvih žena. Slatko se smeše, bez gracije, čari i topline,
najbljutavija su mešavina drolja i sladunjavog morala, kao što se priča, smesta
otpočinju razgovor sa svakim muškarcem, izazivaju ih, nameću im se, pevaju
falš. Čovek ih se ne može otresti. Nema ni časa dana kad bi bilo sigurno da neće
doći i početi izazovno da se ponašaju.
Situacija nije naročito privlačna. Raj veoma loše posluje. Više puta je već
bilo reči da se pogon ukine ili da se preuredi u nešto drugo. To se, do sada, još
nije zbilo, jer još nije nađeno nešto što bi moglo zameniti Raj.
Ako Raj ponajviše liči na letovalište, onda Čistilište liči na bolnicu ili na
sanatorijum. Na drugom svetu vlada uglavnom ubeđenje da ovamo stižu oni
ljudi koji nemaju samopouzdanja, koji su neurastenici, šizofreničari,
hipohondri, manijaci i mazohisti. Prvobitni propisi su i ovde bili prilično strogi.
Trebalo je dokazati opravdanost zahteva i onda bi komisija Čistilišta odredila
način ispaštanja. Danas već preminuli s organima kontrole sami mogu da se
dogovore oko kure, čak i bez kontrole mogu da koriste način lečenja kakav žele.
Ceo život u Čistilištu vrti se oko bolesti, greha, krivice, greške, patnje,
nevolje, grča, čira, sakatosti. Ljudi sve vreme ispunjavaju time što proučavaju
svoje grehove i bolesti, čitaju velike knjige o načinima lečenja, o tome
razgovaraju, međusobno se analiziraju, izmenjuju savete, pišu sve novije i novije
velike knjige o najrazličitijim nevoljama. Čistilište je mesto za kult bolesti. Ljudi
zbog toga dolaze ovamo da bi se oslobodili svojih grehova, ali je oslobođenje u
ovoj sredini potpuno nemoguće. Kura, način lečenja, operacija, askeza, jod,
hloroform, etar, složeni rezovi, intervencije, lečenje, purgativ. Čistilište čine
nepodnošljivim bolničarke. Svojom higijenskom histerijom nikoga ni za
trenutak ne ostavljaju na miru. Inače se sustižu kursevi pokajanja a najnoviji
potez je osnivanje osmorazredne škole kukanja, gde veoma čuveni stručnjaci
održavaju predavanja.
Kao što se vidi, prava situacija uopšte ne odgovara zamislima zemnog
čoveka, i otuda je preporučljivo da se drugi svet upozna stručno, na način
bedekerski.

Cena puta
Cena je prema zahtevima veoma različita. Luksuzno putovanje, sporim
putem, udobno, spavaćim kolima i s potpunom opskrbom košta 6.500 livorina.
(Livorin je novčana jedinica drugog sveta.) Posluga je posebna, u proseku deset
posto. Prvi razred je 5.000 livorina, drugi 4.500 livorina, treći 3.000. Turistički
razred 2.650, potpalublje 2.500. Bez opskrbe 33 posto je jevtinije. Može se tražiti
i povlastica, ali se nikada ne daje.
Troškovi putovanja na drugi svet moraju se namiriti u toku jedne godine
računajući od prispeća. Može i na otplatu.

Dolazak
Već Eshil piše da na ulazu u drugi svet čoveka sačekuje Telefosa. Grci su
uopšte znali da čoveka, dok se orijentiše, vodi Psihopompos. Psihopompos je,
današnjim terminom, vodič. Lako se prepoznaje po crvenom švajcarskom
kačketu. Dnevno 2,50 livorina.
Prelaz preko granice obično ne prođe glatko. Carina je stroga, nikakav strani
predmet se ne sme uneti na drugi svet, čak i ako čovek za to želi da nešto plati.
Kao što je Gete rekao, na put se mogu poneti samo izobražena svojstva. Postoje
oni koji toga uopšte nemaju, i otuda su prinuđeni da stižu praznih ruku.
 Na granici je postavljen muzej oduzetih predmeta, i vredi ga pogledati. Ima
svakakvih predmeta: maramice, uvelo cveće, tračice, što podseća na dragu,
muža, ženu, dete, one ostale na zemlji; ima tu podosta novca, naročito zlata,
odeće, fizičke lepote, ima knjiga, prosjačkih torbi, konja, pasa, sablji, svega
čemu je čovek bio privržen. Granična straža ne zna za milost, sve oduzima,
predmeti se moraju ostaviti, čak i uspomene na njih.
Opšte je poznato da je granica drugog sveta, reka Stiks duboka voda i veoma
nemirna toka, šverc preko nje je nemoguć. S druge strane reke inače neprekidno
krstare stalne granične patrole, obale se osvetljavaju reflektorima, i do sada niko
nije uspeo da preko granice prošvercuje neki zabranjeni predmet, uspomenu
itd.
Pod uticajima nekih učenja na zemlji su se raširila shvatanja da se na
granici razdvajaju čovekova dobra i loša svojstva, dobra idu u Raj, loša u Pakao.
To uopšte nije tačno. Ličnost ostaje cela, samo se oduzima ono što joj strogo ne
pripada. Neki su pokušali da se posluže protekcijom, ali pozivanje na pisma,
rodbinu i sl. do sada su u svim slučajevima ostala bez rezultata.

Jezik
Na zemlji ne postoji jezik sličan jeziku drugog sveta. Po specifičnom
zvučanju ponajviše liči na štektanje srednje-afričkih patuljastih naroda, sistem
mu je pak za čoveka nezamislivo komplikovan. Naročitu ulogu imaju
poluglasovi, dvoglasi, grleni glasovi, nosni glasovi, mjaukanje i jedan glas koji
se obeležava ***, i koji se izgovara prprpr, kao kad čovek pljuje.
Nema pravila za menjanje imenica. Menjanje svake imenice razlikuje se po
svemu od svake druge. Jezik ne zna za stalne nastavke i tvorbene sufikse.
Poneka imenica ima devet padeža, poneka šest, neka dva, druga jedanaest, ili
upravo trideset i osam.

Primer:
zemlja = mjachtorr
zemlji = mjaturrnu
zemlju = mjachterke
prizemlje = tamkovijj
iznad zemlje = kakap
ispod zemlje = imbarna

U određenom pogledu pak menjaju se i same reči. Ako neko hoće da kaže:
ispod zemlje sam, on to neće izraziti prema gramatici sa imbarne, nego će se
reći: njujj konto torko broko prprpr.

Promena reči anđeo:

anđelu = rrr
anđela = cijjcee
anđeoski = buhh
od anđela = imlador

Primedba: iskrsavaju i neočekivane komplikacije, i to u izobilju. Npr.

pomenuta reč imlador ne samo da znači od anđela nego znači i sledeće: od
Anđelovih krila, polukrvno dete poreklom od anđela, ekskrementum anđela, ali
znači i: tužan.
Ne postoje pravila za glagolsku promenu isto kao ni za imensku. Lice uvek
zavisi od toga o koliko je lica reč. To užasno otežava ovaj jezik. Jer postoji
jednina, dvojina, trojina, četvorina, desetina, osamdesetina, sve do petsto
četrdeset i šest. Odmah treba dodati: u običnom jeziku. Jer u književnom jeziku
ima još dalje sve do hiljadu sto šezdeset i dva. Zašto baš dotle? Niko ne zna,
mada je o tome napisano mnogo velikih knjiga.

Primer:
idem = bet
dvojica idemo = bubini
trojica idemo = ferkama
četvorica idemo = terte
petorica idemo = tarkama
šestorica idemo = šazaj
sto trideset dvojica idemo = temeleghamba
uopšte: mnogo nas ide = njamagaime
petsto četrdeset i šestorica idemo = irileprprpr

Stvari se pak ni ovde ne slažu. Jer ako neko kaže: mnogo nas ide u grad, to
se ne izražava propisno prema gramatici: irileprprpr, nego se kaže: nen ikunsju
caft njulo toff ch.

Nekoliko uobičajenih fraza:

dobar dan = imemama jakurtuk
kako ste? = pipipi
hvala = ija banakafur eskejte valahen ksesitijaprprpr
dobro sam = s
gde je? = iskiki
WC = pampipamses
laku noć = uvauvau
molim = i i
hleb = buuchuu

Važna primedba: prilikom izgovaranja reči jezika drugog sveta brižljivo treba
paziti na karakterističan pevni akcenat. Nema pravila za mesto akcenta, niti se
to može iz knjiga naučiti. Čovek samo vežbom može naučiti ispravno pevanje.

Pismo
Pismo je, izgleda, kombinacija grčkog, klinastog i kineskog pisma. Razlikuju
se tri vrste pisma. Pvo je fonetsko ili glasovno pismo, u kome ima ukupno sto
četrdeset i četiri glasa. Drugo je takozvano slogovno pismo i u njemu postoji
devedeset hiljada slogova. Treće je pojmovno pismo u kojem se zna za milion i
trista hiljada pojmova.
Prvo pismo koriste trgovci, zanatlije i novinari. Ono se uči i u osnovnoj školi.
Primer:
# X + * 0 - što se čita: huiprprpr jamhauč kairtimo. Značenje: Praneman.
 Slogovno pismo se uči u srednjoj školi i koristi u višoj književnosti. Slogovno
pismo jeste jezik i način pisanja tzv. scriptura inferna, suda, zakona itd.
Tri pisma se ne poklapaju uvek. Isti znak u različitim načinima pisanja
označava druge reči. Tako, na primer, postoji znak koji kada se čita prema
jednom pismu znači kontrolor javne bezbednosti (tako se naziva policajac),
prema drugom pismu znači susnežicu, a prema trećem lisnu vaš.

Novčana jedinica
Novčana jedinica drugog sveta je livorin. Idealna nominalna vrednost jednog
livorina jeste 44 orje, jedna orja 16 šikirija, jedan šikiri 252 buma.
Na pitanje zašto su ovi brojevi tako nepravilni, niko ne zna da pruži
zadovoljavajući odgovor. Situacija s novcem je isto tako mutna kao i situacija s
jezikom i pismom. Tako postoje tri vrste livorina: zlatni, srebrni i papirni.
Međutim, zlatni vredi najmanje (38 orji), sledi papirni (42 orje), najskuplji je
srebrni (43,5 orje). Orji pak ima četiri vrste: zlatna, srebrna, papirna i takozvana
kreditna orja koja ima i svoj berzanski kurs. Obično se koleba između četrnaest
i petnaest šikirija. Međutim, šikirija već ima šest vrsta: zlatna, srebrna, paprina,
kreditna, rentijerska i carska. Bum je sitniš. Više od polovine buma u prometu
jeste falsifikat. (Više o novcu u poglavlju "Državni poslovi".)

Računanje vremena
Računanje vremena na drugom svetu je veoma prosto. Sat ima 33 minuta,
minut 33 sekunde, dani imaju 33 sata, meseci 33 dana, godina 33 meseca.
Imena meseci: tironin, deva, gagori, cucame, belen itd.
Nazivi undecimalnih dana: tot, lot, balot, lolot, tobolot, bolotot, lotobot,
otolobot, botololot, tololobob, ke.
Prvi dan prve undecimale, druge drugog, treće trećeg, praznik su svakog
meseca i neradan dan.

Kupalište
Veliko javno kupalište nalazi se neposredno pored ulaza. Ulaznica 10
šikirija. Na ogromnom prostoru odjednom može da se kupa hiljadu šesto
miliona ljudi. To je tzv. Seksi. Na mnogim mestima manja kupališta. Po hotelima
sobama pripadaju besplatna kupatila s masažom i erotikom. Kupanje se obavlja
bez bilo kakve odeće. Na slobodnim kupalištima nema kabina, svako odlaže
odeću gde god hoće, i uzima onu odeću koja mu se dopada. Kult kupanja je
veoma razvijen na drugom svetu, a u modi su noćna kupanja. Isporuka svetlosti
je državni monopol (vidi opširnije u poglavlju "Državni poslovi".) Noćno kupanje
je skuplje (12 šikirija). Za partnera u kupanju može se pozvati bilo ko na ulici,
u hotelu, u restoranu, a žene sasvim izuzetno odbijaju poziv.
Primedba: zajedničko kupanje muškarca i žene prema propisima strogo je
zabranjeno. Ko bude uhvaćen, kažnjava se teškom globom i tamnicom.
Činjenica je pak da na ulicama, trgovima, restoranima, kafanama, zajedničko
kupanje je javna i stalna tema razgovora, čak i među zvaničnim ličnostima,
sudijama, policajcima i ministrima, a u Seksiju nikada se ne kupa sam
muškarac ili sama žena, niti su se sami kupali. Ova pojava je strogo vezana s
društvenim poretkom drugog sveta.
Društvo
Na drugom svetu je najteže razumeti, prihvatiti i navići se na oblike dodira
u društvenom životu. Ali odmah treba dodati, treba odustati od bilo kakvih
pokušaja koji se odnose na razumevanje. Ne može se ništa razumeti. Društvo
se deli na 493 kaste, svaka kasta ima uniformu i oslovljavanje. Članovi kaste se
drugačije pozdravljaju između sebe, nego što pozdravljaju gornje i donje kaste.
Kasta zvana "žuti uložak" (bave se klistiranjem) pripadnike svoje kaste
pozdravlja na taj način što kruto ispruže levu ruku i pokažu šipak. Gornje kaste
na taj način što oba dlana stavljaju na svoju stražnjicu i počinju da skaču u
mestu. Donje kaste pak na taj način što nokat palca desne ruke kuckaju o zube.
Žuti ulošci pripadaju nižim kastama, i niže od njih ima samo četrnaest kasti.
To su: perači pasa, podvodači, ulični prodavci, kolporteri, sapundžije, pljačkaši
leševa, detektivi, anonimni dostavljači pisama, šefovi administracije, čistači
ulica, filmske zvezde, plesači na parketu, čistači klozeta i lažni proroci.
U oslovljavanju uvek treba označiti kastu. Postoje tri oznake:
visokodostojanstveni, srednjedostojanstveni i malodostojanstveni.
(Oslovljavanja niža od dostojanstvenog ukinuo je demokratski parlament.)
Džeparoša, na primer, ovako treba osloviti: "Malo-srednjedostojanstveni,
vanredno uspešni u džeparnju, više puta dostojno nagrađivani, X. Y." Kod 106.
kaste (denuncijanti) počinje srednjedostojanstvenost, kod 224.
visokodostojanstvenost. Naravno, postoje
visoko-malodostojanstveni (šoferi),
visoko-srednjedostojanstveni (sitni kradljivci),
visoko-visokodostojanstveni (falsifikatori novca) i
glavno-visokodostojanstveni (dželati).
Imena na drugom svetu imaju naročitu važnost. Ako se neko na smrtnom
času jednostavno zvao Ferenc Varga, on posle izvesnog vremena postaje Vargha,
pa Wargha, kasnije Whargha, potom Wharrgha, na koncu Wharrghaa, sve uz
pomoć dokumenata koja su mu, za dobre pare, izradili zvanični falsifikatori
dokumenata (432. kasta, glavno-visoko-glavnodostojanstveni). Može pribaviti i
tri plemićka predikata, i tako će se zvati; Ferenc Warghatestocrevac- Wharrgha
od Šancograda, od Bunaro-Tužnovaca i od Gornje Plemenite Zvonare.
Ako se neko nazove oceubicom (146. kasta), nije tolika uvreda kao kad se
neko oslovi neodgovarajućim odnosima na drugom svetu.
Posebno treba govoriti o odlikovanjima i o oslovljavanjima koja idu uz to.
Zapravo niko ne može da istupi iz svoje kaste, ali ako se neko istakne na nekom
području, može postati počasni član više kaste. Onda on može da koristi sva
oslovljavanja i oznake i način njegovog pozdravljanja je primeren višoj kasti,
jedino administrativno ostaje u izvornoj kasti. Iz kaste može istupiti ako je
odlikovan.
Postoje četiri vrste odlikovanja: zvanično vladino, crkveno, poluzvanično
vladino i kastinsko. Zvaničnih ima 118 vrsta. Najviše je "Red velike Kukavice"
(zlatna alka za nos, naušnice, kaciga, zlatni talar, dugi mač, mamuze, lažna
brada do kolena), najniže je oslovljavanje vitezom drugog sveta: nižimali-srednji-
dostojanstveni milostivi glavni vitez; u novije vreme zaživeli su naziv ban i njegov
rang (ljubičast kaftan, crni cilinder, lanac oko vrata, na grudima i na leđima
somotski krug boje krvi). Crkvenih, poluzvaničnih i kastinskih odlikovanja ima
ukupno 113689, ali svake godine ih biva sve više i više.

Nauka
O nauci drugog sveta lako je steći pojam iz knjige koja se pojavila u najnovije
vreme, i ubrzo je dostigla 1.468 izdanja. Autor knjige je Arfanaks Natanael,
botaničar poreklom iz drevne Persije, koji je napisao monografiju o jednoj od
biljnih vrsta drugog sveta, o takozvanom crnom birčenu. Do sada je objavljeno
29 tomova dela, ali to je manje od polovine celine. Značaj mu je što naučni duh
postavlja na sasvim nove osnove. Crni birčen za svoj uspeh može da zahvali
stručnosti. Sadržaj prvog toma (1.288 strana) može da pruži uvid. Navodimo ga:
Prvi predgovor za prvi predgovor
Drugi predgovor za prvi predgovor
Treći predgovor za prvi predgovor
Prvi predgovor
Dopuna prvog predgovora
Beleška uz predgovor
Beleška uz dopunu
Prvi predgovor za drugi predgovor
Drugi predgovor za drugi predgovor
Uvod za treći predgovor drugog pogovora
Primedba uz uvod
Prva beleška
Druga beleška
Dodatak
Pogovor uz dodatak
Beleška uz pogovor
Komentar uz belešku pogovora
Drugi pogovor
Prva beleška
Druga beleška
Uvod u prvi predgovor trećeg predgovora
Beleške za prvi predgovor trećeg predgovora, itd., itd.
Naslov drugog toma je: Prolegomena. Trećeg: Preduslovi. Četvrtog: Osam
beleški uz prolegomenu i preduslove (sadrži presudne dokaze s gledišta
metodologije). Peti i šesti tom: Opšti uvod. Tom sedmi, osmi, deveti i deseti jesu
podroban uvod. Od jedanaestog do dvadeset i osmog toma autor vrši
rekapitulaciju rezultata i dopunjava delo beleškama. U dvadeset i osmom tomu
se prvi put pojavljuje naziv crni birčen, na 864. stranici, dole, u 92. belešci. Ovaj
tom inače, kao što pokazuje i naslov (Opšti pregled prethodnih događaja i
preduslova za prvo poglavlje), već prelazi na sam predmet.

Geografski položaj
Geografski položaj, odnosno kosmički položaj drugog sveta sasvim je
neizvestan. Ko ovamo stigne, u čudu će se pitati što ovi stanovnici neprekidno
raspravljaju: da li postoji drugi svet ili ne postoji? Mnogi tvrde da postoji. Ovde,
međutim, iskrsavaju mnoge teškoće, jer za tu tvrdnju nema ni jednog jedinog
podatka. Suprotna strana, koja tvrdi da ne postoji drugi svet, obilno navodi
argumente. Može da dokaže da na ovom mestu nema kretanja, ali ni mira: nema
konstantnosti, ali ni promene; nema zvuka, ali ni nemosti, a gde nečega nema,
ali nema ni njegove suprotnosti, takvo mesto je nepostojeće mesto.
Međutim, nevolja se nalazi i ovde, jer ako ga nema, kako se onda ipak može
znati da ga nema? Na to je mislilac Filip Harison, engleski kapelan iz XVII veka,
koji je bio obešen zbog pljačke crkve, osnovao svoju školu i objavio da drugi svet
postoji zato, jer ga nema, odnosno nema ga, jer postoji. Drugi svet, naime, nije
realno mesto koje stvarno postoji, koje ima svoj kosmički položaj i
rasprostiranje, već je prinudna situacija stanja umrlih, što sledi iz njihove smrti.
To je takozvani needs position, odnosno teorija o prinudnoj situaciji, drugačije
Harisonov nonsens.
Harisonovci, kao što se vidi, stoje sasvim na osnovama subjektivnog
idealizma, odnosno na osnovu čoveka dolaze do zaključka o drugom svetu.
Njima se suprotstavio Arčibald Pelcvurm, obućarski kalfa iz Nemačke, koji je
osnovao školu kritičkog realizma, i tvrdi da svet, bilo kakav da je, ma i drugi
svet, ipak je samo svet, i tako treba da bude. Šta znamo o njemu, drugostepeno
je pitanje. Pozitivisti su odbacili obe teorije, i rekli su da će oni, potpuno
potiskujući u pozadinu metafizička pitanja, stati u službu života, i na praktičnoj
osnovi će tragati za rešenjem. Naravno, kao što kaže najnovije formirana škola,
i ovde ima nevolja, jer kako oni žele da budu u službi života kada su svi mrtvi,
drugo, kako hoće da budu na praktičnoj osnovi i da traže rešenje kada nema ni
prakse, ni rešenja.
Po tome se vidi da je kosmička situacija drugog sveta neizvesna koliko nešto
uopšte i može biti nesigurno. Situacija s granicama je upravo takva. Kretale su
već brojne ekspedicije kako bi utvrdile granice drugog sveta, ali se svaka vratila
bez rezultata. I mišljenje zvezdoznanaca je labilno. Po učenju jedne škole
granica postoji, ali u beskrajnoj daljini, koja se procenjuje na 123 milijarde
elektro bramarbasa. Jedan elektro bramarbas iznosi 1177,689 pert nada. Jedan
pert nad iznosi 549 i jednu trećinu sekstilija svetlosne godine.

Državni poslovi
Za one koji pristižu državni poslovi drugog sveta su najpre veoma
komplikovani. Ministarstvo je neprekidno isto, i to ne zato što vlada još nije
pala, nego i zato ako bude pala, isti će ponovo zauzeti ministarske fotelje; samo
će poredak biti drugi. Navodno, interesni krug koji stoji iza vlade i organizovani
činovnički aparat koji opslužuje upravu, čvrsto drže ministarstvo.
Prastanovništvo, prvi mrtvi kažu da je u njihovo vreme situacija bila
relativno podnošljiva i nije bilo opšte oskudice. Istina, porez se morao plaćati, i
bilo kako bilo, uvek je postojao budžetski deficit. Kasnije je sve više rasla
korupcija, ali vreme, prostor, granica, oblik, boja, svetlost, zvuk, jezik,
umetnost, predeo i sve ostalo što je bilo važno i za biće drugog sveta - ostajalo
je još uvek netaknuto. Međutim, lagano, gotovo neprimetno sve je nestajalo. U
interesu uravnoteženja održavanja države kancelar je smanjivao opskrbu čas
svetlosti, čas zvuka, čas prostora. Svi su znali da su to zdipile njegove kreature,
odnosno stavile sebi u džep, ali niko nije znao gde su dođavola to sakrili, jer
nigde nije bilo traga.
Na početku istorijskih vremena, kada je prva dinastija na zemlji
organizovala prvu državu u Brigariji, promet novcem je ukinut. Potrošen je sav
novac i ekonomija drugog sveta bila je prinuđena da organizuje trgovinu na
kredit. Ali ministri su počeli otpisivati i kredite. Kasnije se prešlo na svetlosnu
trgovinu, potom na zvučnu trgovinu. Ali nestala je i svetlost i zvuk je nestao.
Sada je već svaki promet postao iluzija, ali u doba nastanka rimskog carstva
lagano su počele da nestaju i iluzije, čak je nestao i sam promet.
U političkoj situaciji se najpre ispoljavaju osobenosti bića drugog sveta:
tama bića. Prema pojedinim piscima teorija potpun raspad politike pripisan je
kapitalističkom duhu uprave. Formirana je partija koja je htela da državni život
uredi po uzoru na socijalizam. Stvarna situacija je, izgleda, mnogo teža. Stav
vlade je nedvosmisleno skriveni banditizam; sva dogovorna i dobro plaćena
mesta zaista popunjavaju miljenici vlade koji se ponašaju neodgovorno i obesno.
Korupcija i duh cinične pljačke ne izviru iz politike. U politici se odražava
degeneracija bića drugog sveta i uzrok za to ne treba tražiti ni u upravi, ni u
narodu. Degeneracija je svetski proces, odnosno: osnovno stanje života ovde je
tama.
Tako nastaje situacija, koju vidi stranac i na koju se tako teško privikava,
da stanovnici drugog sveta govore o određenim stvarima kao što su: dolazak,
carinska kontrola, novac, vreme, hotel, stan, kupalište, muškarci, žene, a svega
toga zapravo nema nigde.
Pretpostavimo da se u novinama pojavi članak o tome da su maskirani
bakteriolozi, na autoputu između Jokohame i Sinsinatija, napali i opljačkali
jednu školu za bebe. Ili ovakav naslov: Nožem ubio svog ubicu i pevajući otišao
u smrt. Ili se u listu pojavljuje članak koji zbog korupcije poziva na odgovornost
vladu. Nasuprot tome stvarnost je da nema ni novina, ni maski, autoputa,
ubice, smrti, nema napada, ni korupcije, nema ni vlade, ne pojavljuju se novine,
nema jezika i niko ne čita. A da novinara uprava kazni i zatvori? Kazna! Zatvor!
To bi drugi svet ismejao kad bi ih bilo, ko zna, možda bi ih dočekao s radošću,
u slučaju kad bi umeo da se smeje ili raduje.
Ali, vara se svako ako misli da je reč o mašti, odnosno da stanovnici drugog
sveta žive pritisnuti masovnim fiks-idejama. Navodno, bio je jedan takav svet,
ali su ga uklonili korumpirani vidovi vlasti. Istoričari stalno raspravljaju o tome,
a takozvana realistična istorija zauzima gledište da najpre treba odlučiti da li je
drugi svet ikada raspolagao stvarnim svojstvom sveta ili nije.
Zemaljski čovek je posle svega sklon da kaže da je na drugom svetu
nepouzdana i najelementarnija stvarnost, odnosno o njoj ne vredi ni govoriti. to
je sasvim pogrešno. Ovde nije reč ni o elementu, ni o stvarnosti, niti o
neizvesnosti. Stvari na neki način postoje, ali jedino, moglo bi se reći: u
prenesenom značenju, drugačije rečeno: u smislu prenetom na drugi svet. A šta
je taj smisao, to je u najvećoj meri ostalo maglovito i gubi se i rasipa, što se
rastače u beskrajnoj nekontrolisanosti.

Kratka primedba
Sve ovo je tek nešto što je važno za čoveka s ovoga sveta. Dospevši na drugi
svet, naime, čovek sve uspomene - i ostalo što čoveku strogo ne pripada - mora
odložiti i mora zaboraviti. Na onoj strani o tome niko ne govori, ništa se ne
pojavljuje. Nema. To je ono, na drugom svetu nigde nema velikih ljudi. Ni
slikara, ni državnika, ni asketa, ni filozofa, ni pesnika, ni svetaca, ni proroka, u
slici sveta čoveka drugog sveta sasvim i savršeno nema velikih ljudi. Gde su?
Ne zna se. Možda su se skupili na jednom mestu? Malo verovatno. Borave na
posebnom delu drugog sveta? Ne. Možda imaju sopstveni drugi svet? Potpuno
isključeno. Sigurno je da u onom drugom svetu koji je - bilo kako da stoje stvari
- ipak samo drugi svet, u tom drugom svetu uopšte nema velikih ljudi. Naravno,
ovo objašnjenje ne znači ništa za one koji se nalaze tamo, jer kad pristignu,
moraju da zaborave. Za one koji ovde žive možda nešto objašnjava.

Pedokratija

Razuzureni se obratio Ružoplaštom:

- Državama je zavladao nered. Stvari su se toliko zakomplikovale da je
znanje upućenih doživelo krah. Šta bi trebalo činiti?
- Stari su govorili da tada vlast treba poveriti seljaku; stariji su govorili da
je treba predati divljaku; još stariji da vlast treba poveriti ženi.
- A šta ti kažeš?
- Bez obzira da li državama vlada nered ili red, vlast bih poverio
petogodišnjem detetu.
- Zašto je ti sam ne prihvatiš?
- Jer već znam da načinim razliku između dobra i zla; jer ljude procenjujem
prema koristi od njih a ne prema njihovom licu; jer mi se ruka već privikla na
rad i zaboravila je da se igra; jer mislim da bih bio dobar kralj kad bih ljude
želeo da učinim srećnima; i na koncu, jer sam već iskusan.
- Star si i mudar. Ali, reci, ako već znaš, nisi li neznalica? Ako si grešan,
nevin? Ako ne deluješ, nisi li ponovo zadobio snagu za delatnost? Ako si već
sazreo, nisi li ponovo dete?
- Današnjeg čoveka je sustigla kob. Državama je zavladao nered i stvari su
se već toliko zakomplikovale da je znanje upućenih doživelo krah. Kako se to
moglo dogoditi? Verovali su da će mali nered ukinuti čovek malog znanja, veliki
nered čovek velikog znanja, veoma veliki nered pak čovek veoma velikog znanja.
Realnim je nazivan onaj čovek koji je bio lukav i opak. U takvom čoveku, kao
što veli stara mudrost, sjedinjuje se znanje anđela i iskustvo đavola. Iza misli
postoji zadnja misao, u veri njegovoj zlonamemost. Nema ni u koga poverenja,
sumnja u svaku reč, i kad je već prepun zadnjih misli, zlonamernosti,
nepoverenja i sumnji, jer za svakoga pretpostavlja da je lažov i lopov i tašt i
bezdušan, on onda veruje da je svet savršeno upoznao i spolja i iznutra. Ubeđen
je da će gramzivac pribaviti imanje i podlac mora biti onaj koji je pribavio ugled.
E pa sad, saberi sve što sam rekao: lukav i opak, zlonameran i nepoverljvi,
sumnjičav i prepun zadnjih misli, reci, kakav je svet ovakvog čoveka? Gomila
drskih i razmetljivih nitkova koji se svađaju oko vlasti, oko imanja i oko
uživanja. To je onaj čovek koji nema iluzija i kada neko kaže: plemenit –
žmirkajući odgovara: znam ja. On je čovek koga je život naučio. On je čovek koji
je završio školu. Naučio je ono što je prosto i podlo i podmuklo. Važno je da
nadmaši prevarante i proneveritelje i lažove i razbojnike i teroriste. I kada je
nadmašio prvu generaciju, odgajio je takvo dete koje je i njega nadmašilo.
Sledeća generacija je i njega nadmašila, a sledeća čak i prethodnu. Na koncu
svako je postao tako iskusan u nitkovluku, prljavštini, gnusobama i nasilju da
više nisu mogli jedni druge da nadmaše, nisu mogli da se međusobno varaju i
nisu mogli da jedni drugima zabiju nož u leđa. Jedni drugima više nisu mogli
da poveruju ni jednu jedinu reč, jedni o drugima su pretpostavljali samo
ordinarno nasilje, ništa drugo. Pobediće onaj, verovali su, ko je veći nitkov i
došlo je vreme kad su svi bili podjednaki nitkovi. I tako je državama zavladao
nered i već je i znanje upućenih doživelo krah. Svako je postao tako realan da
ništa nije mogao poverovati. Eto posrnulog čovečanstva koje je izgubilo svoju
nevinost, čovečanstva koje veruje da je smisao pokvarenosti koja se u njemu
nalazi. Zato stari govore da vlast tada treba poveriti seljaku, jer seljak još nije
pokvaren; zbog toga kažu da vlast treba poveriti divljaku, jer je divljak nevin;
zbog toga kažu još stariji da vlast treba poveriti ženi, jer je žena neiskusna. Svet
ponovo treba poveriti nepokvarenom, nevinom i neiskusnom. I zbog toga ja
kažem da vladavinu treba poveriti petogodišnjem detetu, jer dete nije realno.
Dete nije ograničeno, nema principe, ne zna ni za dobro, niti za zlo, samo se
smeje i igra se. A igra je najveća misterija: to je nežnost duha. Dete ima srce i
nema predrasuda, ne poznaje odnose vlasti i pre bi mu dosadila vladavina nego
što bi palo. Kakvo olakšanje! Posle zaglupavljenog srca u realitetu konačno neko
ko nema iskustva, nego raspoloženje, kome nije važno uživanje, nego radost, ne
vlast, nego istina – ne imanje, nego lepota. Da li si video dete koje sedi i igra se
u pesku? Nema od njega ozbiljnijeg bića. Čak: nema stručnijeg. Sve što čini radi
dobrodušno i predano. U njemu još živi svežinom božja elementarna stvaralačka
strast. Kad bi Bog bio realan, on bi stvarao samo fabriku, banku, kancelariju,
nauku, ali nikad: cvet, napev, lepu devojku i pesmu. Ali hvala neka Mu bude,
Bog nije realan. Fabrika, banka, kancelarija, nauka nije ništa drugo do delo
posrnulog čovečanstva, jer je ono zabludelo i ne razume cvet, lepu devojku,
napev i pesmu. Ne verujem da je Bog pametan; inače znam da Bog ima srce, da
je rosan i svež i mio, kao dete. Mi smo igračke Boga i njemu je najbliži onaj ko
se igra. Šta bi bilo kad bi i on imao predrasude? Kad bi bio ograničen i
pristrasan? Kad bi bio lukav i zlonameran i sumnjičav i nepoverljiv i kad bi imao
zadnjih misli? Šta bi bilo kad bi bio realan? Izabrao bih kralja dete i poslao mu
mudrace, vojnike i ministre da se uče od njega, ne iskustvu, nego kako stvari
treba ozbiljno uzimati. Praviti razliku između dobra i zla? - Ne, radovati se
onome što postoji. Očekivati korist? - Ne, praviti lepo. Raditi? - Ne, igrati se.
Usrećiti ljude? - Ne, voleti ih. Biti iskusan? - Ne, ostati neiskusan i nevin, irealan
i nepristrasan, nežan i nepokvaren, sačuvati viši nebeski realitet od čovekovog:
onaj koji nas ne čini ovde domaćim, nego tamo gde još živi dete.
- Gde?
- Odakle smo došli i kuda idemo.

Kjerkegor na Siciliji

Prvi doživljaj putovanja je tajanstveno širenje mogućnosti ne samo na to

kuda neko putuje, nego u svim smerovima, a u iznenadno umnogostručenom
svetu neophodna je naročita prisutnost duha kako čovek ne bi izgubio svoju
sigurnost.
 Odluka što sada putuje prema Siciliji jadna je u odnosu na sasvim kolosalne
razmere mogućnosti, a ima u njoj neke komične samovolje. Zašto baš Sicilija?
Ona jedna? Kao kad neko iz činije voća, u kojoj je na sto izneto blago cele bašte,
izabere jednu jedinu trešnju, umesto da pojede sve plodove. Zapravo bi trebalo
da siđe na svakoj stanici: izlazeći iz zgrade trebalo bi da pođe u svim pravcima,
istovremeno.
Važnije je ostati kod kuće, a čak ni ne pogledati kroz prozor, kratak je i
pouzdan put oploviti vasionu. Ali ako je već prestupio preko praga, zar ne, zašao
je među ogledala, a zabavlja se time što neprekidno zaboravlja: od svega onoga
s čime se susreće, deformisano na tajanstven način, posmatra ga sopstveno
lice?
Kod kuće ćeš upoznati svet, putujući sebe sama; jer težište kod kuće pada
na tebe, prilikom putovanja na svet, i uvek ostaje nepoznato kuda gledaš:
Trebalo bi putovati onako kako se vatra širi, polazeći iz središta u svim
pravcima, i kao vatra, uništavati ono preko čega je čovek prešao - onda kada
završi put, iza njega ništa da ne ostane, sem razvalina i pepela. Umesto toga
sagori čovek, a svet dalje cveta.
Već u prvim časovima putovanja načinio je zabelešku o magičnom
putovanju. Šta znači to da ja putujem? Realizujem se. Ali time što putujem na
Siciliju samo neznatan delić otvorenog sveta realizujem, samo ovaj jedan jedini
od neograničenog broja mogućnosti, sve ostale ostaju neostvarene, sasvim
pouzdano, neopozivo i zauvek. Kad bih sada sišao u Veneciji, otputovao bih u
Ravenu, odatle u Padovu, opet bih ostvario jednu jedinu mogućnost od onih
mnogobrojnih.
Zašto od mnogih života živim upravo ovaj jedan? Zašto sam od mnogih Ja
upravo ovaj jedan? Ne što hoću, ali hteti da mi ovaj jedan pruži sve što sam
izgubio propuštanjem drugih, ludost je. Jadni putnik, jadni život, jadni Ja.
Time što preplivaš okean još ga nisi pobedio, samo si prolazio jedno vreme
jednom jedinom linijom površine. I ako bi bio u stanju da plivaš stotinu milja u
dubinu i širinu, samo sada plivaš, ali gde su milenijumi kada još nisi plivao i
kada više nećeš moći! Ako se već ne može odjednom sve, bar onoliko koliko se
može? Realizovati se tamo gde mogu. Najbolje je da izbacim sebe kroz prozor,
da nalegnem na ovo magično kretanje, što je putovanje, i dopustiti da me nosi
kuda god hoće, i neka čini sa mnom šta ga je volja. Neka me dograbi put, i neka
poleti sa mnom.
A onda se umešao pokvareni stomak. Šta je jeo? Doručak mu već nije prijao,
ali ga je popio. Nevolja? Možda. Pokušao je s malo gorke rakije, ali na žalost beše
falsifikat, samo ga je od nje zabolela glava. Smislio je da odspava, ali se probudio
s melanholijom. Uveče, mada nije imao apetita, ipak je popio kafu. Sutradan
isto. Onda je usledilo stanje da ga je od gladi boleo stomak, ali apetitu ni traga.
Sve je krunisao time što je ipak ručao. Uveče ga je već hvatala muka i nesvestica.
Tako su protekla prva dva dana putovanja.
Mnogo zavisi od precizne svesti o situaciji, zato treba saznati: šta je
pokvaren stomak? Ukidanje jela na taj način što čovek ne želi da jede. Suštinski
dakle: prekid veze sa stvarnošću. Kao i svaka bolest. "Jesti znači učiti", kaže
jedan pesnik. A kad odbijem jelo, odbijem učenje. Neću da učim. Pokvaren
stomak, dakle, nije ništa drugo do prevaga činilaca koji sprečavaju realizaciju.
Za to vreme je sedeo na obali mora i nevoljno posmatrao zelenu vodu punu
algi. Lagani vetar je donosio vlažnu toplotu. Cela okolina mu je bila na teretu.
Sutra stiže na Siciliju.

Bilo ko da ima danas bilo kakvo mišljenje o Napoleonu, o istorijskom

artiljerijskom poručniku koji je postao francuski car, a osvojio je celu Evropu,
nema sumnje da onda kada je živeo, ljudi nisu videli u njemu istorijsku figuru,
nego nešto sasvim drugo. Ovaj primer bezgraničnih mogućnosti ljudskog života
omamio je slabe. A još više snažne. Ali čovek je već i pred savremenicima imao
drugorazrednu ulogu. Nije Napoleon bio važan, nego napoleonska sudbina. Pa
ako se on i nije mogao oponašati, sudbina kojom je on živeo postala je ideal, čak
zakon koji se sledi. U slabima i jakima probudila se napoleonovska svest o
neograničenim mogućnostima života: ispostavilo se da sve umemo da uradimo,
jer ono što živi u nama, bezgranično je.
Čudo generacije koja za njim sledi bio je lord Bajron. Kasner za njega veli:
"Der zweite Traum derer, deren erste Napoleon war" - drugi san onih kojima je
prvi bio Napoleon. Bajron nije bio Napoleon, ali da ga nije bilo pre njega, niko
ne bi razumeo strast s kojom je bezumno rušio oko sebe sve granice. Književnici
su glupi ljudi. Veruju da je sve to književnost. Veruju da je romantika. Izvorište
romantike je u tome što su ljudi tragom napoleonovskog bića otkrili u sebi
beskraj. Bajron je bio romantičar, što znači da je pustio na volju elementarnoj
vatri koju čovek u sebi nosi, i koja se zove: život.
Bajron je bio drugi san, drugo očitovanje strasti života koja probija sve
tradicionalne granice, raskida sve okove, odbacuje sve običaje, ispretura sve
običaje, drugo očitovanje životne neiscrpnosti, i drugi oslobodilac demona
života. I nije bio usamljen. Da ne idemo daleko, uzmimo Stendala koji se davio
u sopstvenom okeanu častoljublja. Jer je od Napoleona častoljublje poprimilo
drugi smisao od onoga koje je imalo ranije. Ranije se svako pomalo stideo, ako
je nosio u sebi previše častoljublja.
Stendal je izrekao svoje mišljenje kada je opisao Žilijena Sorela, junaka
romana Crveno i crno. Vladati, uzdisao je ujutru i uveče, u snu i na javi, trezan
i pijan; vladati, šaptao je u bezumnoj ludosti i bez prekida, kao budala. Jadna
luda, gazeći srce jedne divne devojke, želeo je da stupi na tron sveta. Devojka!
Nemilosrđe! Ludost! Glupost! Vladati, vladati!
To je bila situacija među ljudima drugog sna. Vladati! Bajron i Stendal,
apostoli Napoleona, i jevanđelisti bezgraničnog napoleonovskog života učinili su
obaveznim strast beskrajnosti, žudnju za vlašću, isntinkt vlasti, besramno
častoljublje. Neka niko ne poveruje da je ova romantika u ono vreme trezveno
mogla biti osuđena. Čak ni danas je gotovo niko ne ume trezveno da utvrdi, jer
svi u sebi tako žive: vladati, vladati! Čime? Zašto? Svejedno. Vladati. Nemoguće
je bilo suprotstaviti se ne junaku, nego načinu života junaka. A od toga je isto
tako malo bio izuzet Šeli, kao Kits, Viktor Igo, Lekont de Lil ili bilo ko drugi. Ono
o čemu je ovde bilo reči: novi oblik herojskog života, svi su u njemu videli
beskrajnost i bezgraničnost, savršenost i božanstvenost. Lako je danas videti da
nijednog nije bilo! A onda, bogme, ko je trebalo biti da bi se otkrila stvarnost?
Bajron, Šeli, Stendal, Kits, Igo su ipak bili najsjajniji ljudi svoga doba. I ako su
oni bili omamljeni, kako se veća trezvenost može zahtevati od Humbolta, Hegela
ili Fihtea?
Izgledalo je da više ne može biti pojačavanja. Sva velika osećanja su bila
oslobođena, i sve velike reči su bile izgovorene. Tragom Bajrona i Stendala počeo
se formirati čovek koji je već samo u izuzetnim trenucima naročito učinjenog
naprezanja shvatao o čemu je reč. Napeta ljudska strast stvorila je takvo javno
raspoloženje koje je proizvodilo krupne reči za život kojega više nigde nije bilo.
Ostao je na Sv. Jeleni. Tako se ceo zamah pretvorio u književnost, i postao
razbibriga građana. Jer sledeći korak više niko nije umeo da sledi. Napoleoni su
preplavili bidermajerske salone, junačka dela su izvršavali na berzi, na
političkim skupovima i u spavaćim sobama. Bajron je počeo da se bavi
privrednom naukom, a Stendal je zavodio švalje. Vrhunac epigonizma je kada
junak piše novinske članke. To je usledilo četrdesetih godina, kada je pravljena
propaganda za herojski život, ali heroja više nigde bilo nije.
Nije istina. Tu je bio on, ali već odvojen od sveta, stanovao je na mansardi.
Napoleon mansardi četrdesetih godina, taj gorki osamljenik, taj bedni osvajač
sveta, prosjački vladar beskraja i odrpani jevanđelista besramnog častoljublja
stanovao je u predgrađima Pariza i Kopenhagena, ali se ničega nije odricao.
Jedan je Bodler. Etre un saint et un heros pour soi-meme - svetac sam i
heroj, ali samo za sebe. Za svoje doba: figura iz humorističkih listova i sablazan.
Doba za njega: sram i prezir. Kada svi traže krupne reči za malena bića, on
nalazi male za velike. Osvajač koji ovu raspojasanu galamu čak i ne prezire,
jedino je podnosi kao neku besmislenu prinudnu situaciju, i na teretu mu je.
Već se u Stendalu osvajač okrenuo prema unutra, jer je Napoleon spalio
spoljni svet. Napoleonsko častoljublje je postalo psihologija. Zadatak sada više
nije pobediti Rusiju, nego unutra ona carstva koja nemaju ni granica, ni imena.
Biti junak u psihologiji sasvim je drugo nego na bojnom polju. Opasnije je.
Herojski život se premestio sasvim na drugu ravan. Za neograničene mogućnosti
ovde se otvorio nov svet, pošto se onaj koji je osvojio Napoleon pretvorio u
smrdljivo smetište, a čestit čovek se već kretao samo zapušenog nosa. Demon
života se preokrenuo, tražio i našao dostojniji prostor za osvajanje: onaj koji ni
slutili nisu oni hvalisavi nitkovi. U poređenju s njima Napoleon je mangupče.
Osamljeni junak koji je beskrajne mogućnosti života psihološki sagledao i
elementarnoj vatri pustio na volju da uđe i unutra, bio je novi natčovek.
Pravi pobednik, preciznije pravi pobeđeni, međutim, nije bio Bodler, nego
Seren Kjerkegor. Jer se ne može dovoljno naglasiti da je cena ove nove vrste
unutarnje pobede poraz spoljne. Ovaj svet može da pobedi samo onaj ko je došao
u ćorsokak samo slomljen čovek može da trijumfuje. Kjerkegor je treći san - der
dritte Traum derer, deren erste Napoleon und zweite Byron war. Osvajanje je
potpuno prestalo da bude svetska delatnost. A za ovu delatnost je zaista najbolja
mansarda.
Kjerkegor je načinio nečuveno otkriće, tako krupno da je s obzirom na
njegovu težinu vagramska bitka kao jedna fudbalska utakmica. Život, kaže on,
ne zavisi od pojave, od slika koje vidimo i osećamo, od predstava i oblika: uopšte
ne zavisi. Život ne rešava ono što čoveka dotiče spolja. Život zavisi od odluke:
od unutarnje aktivnosti, od psihološke delatnosti koja je potpuno nezavisna od
spoljnjeg sveta. Čovekovo biće se sastoji ne od pojava, nego od odluka. Jedino
je važno ono u čemu neposredno živi čovekovo biće. Središte egzistencije nije
pojava, nego odluka.
Danas još mnogi veruju da ono što je u junaku najvažnije to je prizor,
teatarski dirljiva i zanosno delotvorna uloga. Nije. U junaku je jedino važno
ostvarivanje sna i ideala. Jer se život ne hrani slavom, nego snom. Zahtev se od
doba Napoleona izmenio. Noviju vrstu čoveka ne zadovoljava car. Prednost je
data stanovniku mansarde koji duguje bakalinu, ali je umeo da ostvari liriku
psihološkog junačkog dela.
Kada ga je brod iskrcao u jednoj luci na Siciliji, potražio je stan, presvukao
se i izašao. Stomak mu nije bio dobar, i sam je izbegavao zadah svoga daha.
Najpre se okupao u moru, a onda je hteo da sedne negde i da se odmori. Među
kućama je spavao smrad, kao neka masna i trbata neman. Potražio je drvo da
bi se osvežio u njegovoj seni, ali posvuda samo grmlje. Od toplote izmučena
grana nije štitila od sunčevih zraka. Ipak je seo i posmatrao vodu. Po njoj su
zelene alge od kojih ga je spopadala muka u stomaku, a na dnu, među
kamenjem, otpaci starih sudova.
Pošao je dalje da nađe pogodnije mesto. Koračao je ljuljajući se pored obale.
Blagi vetar s planine je donosio otužno teški miris od kojega su mu klonuli svi
udovi. Ubrzo je opet seo. Došao je bez ičega, bez knjige, bez misli, bez želje, bez
raspoloženja, bez radosti.
Mislio je da će se ovde obalom dugo i lepo šetati. Ali nigde puta, sem staze
između bodljikavog žbunja, koju su ugazile mazge, po nestabilnom kamenju.
More nije bilo nimalo prijateljsko, s raščupanom morskom travom i otegnutim
zelenim algama. A sunce je pak tako peklo da kad bi za trenutak zastao, koža
bi počela da gori.
Vraćajući se čuo je šuškanje između kamenja. Na dva koraka od njega
proklizila je zmija, i to ne tako brzo, čak se i osvrnula i šištala. Eto, pomisli,
mora se dakle odreći i šetnji. Šteta. Ali šetnja pod ovakvim uslovima ravna je
samoubistvu. U svakom žbunu može biti otrovnica. Može je nagaziti, ili sesti na
nju, a onda će ga ugristi. Stajao je ukočen. Zmija je već odavno nestala, nije
smeo ni da se makne. Kasnije se oprezno sagnuo, dohvatio kamen i bacio ga
onamo kuda se skrila zmija. Još jedan. Ništa. Krenuo je, drhteći je gledao
između kamenja, nije li se opružila neka zmija. Sada se znojio ne samo zbog
toplote. Od ovog dana smeo je da se kreće samo u neposrednoj blizini kuća.
Stomak mu se još uvek nije oporavio. Vrućina je bila neprekidna, lenji vetar
je donosio s planina jak miris, a bio je tako vlažan da se i u sobi sve lepilo od
isparenja. Katkada je pogledao na okolne stene, hteo je da nađe zasenjenije,
slobodnije mesto. Ali kada je hteo da pođe, pala mu je na um zmija. Radije je
sedeo podno vrelog zida i posmatrao parčad crepa pobacanog u vodu.
Karakteristično: ova gusta melanholija traje neprekidno od kada je krenuo,
već više od nedelju dana, loše spava, znoji se, budi se umoran, doručak mu ne
prija, a s užasom pomišlja da će izaći na sunce da se kupa, pa ipak odlazi, jer
su isparenja nafte i zadah smeća između kuća nepodnošljivi.
Obično se kupa nedaleko od poslednje kuće. Stupao je obalom, radije kroz
vodu, mislio je da zmije ne prilaze blizu vode. Ukupno je moglo biti sto koraka,
možda sto pedeset. Muve ga ovde već nisu toliko mučile. Gazio je vodom, stupao
na svetlije kamenje, najpre bi oprezno uvek pogledao gde. Plivao je nekoliko
metara prema pučini, zatim bi se iznenada okrenuo, jer je verovao da će ga
napasti neka životinja.
Šestog dana posle njegovog dolaska, upravo pre podne u vreme kupanja,
primetio je na otvorenom moru, napolju, daleko od obale, bar nekih tri milje,
veliku ribu koja se praćakala. Brzo je plivala, repnim perajem je pljuskala vodu
i premetala se. Ajkula, pomislio je, samo ajkula lovi sama. Srce mu je jako
zakucalo, kao kad je naišao na zmiju. Eto i ovo.
Morao je da traži novo mesto za kupanje. Ovo ovde nije bilo dovoljno
zaštićeno. Ajkula je mogla lako prići i napasti ga. Nekoliko metara dalje našao
je plitku vodu, gde su stene okruživale mesto za kupanje poput bazena. Kad
uđe u vodu, ovde je odista zaštićen. Istina, kupati se nije mogao, jer je vode bilo
malo, bila je plitka, topla i ustajala. Na kraju, pomislio je, šta je razlika između
toga što se kod kuće pere u onom lavoru a ovde u ovom? Jer je mesto zaista bilo
malo veće od lavora. Razlika je što je sunce ovde mahnito pržilo i što su ga grizle
muve.
Desetog dana je odlučio da će ići na kupanje tek kada sunce bude na zalazu.
Ujutru i dopodne je sedeo na stepenicama crkve, na jedinom senovitom i
relativno hladovitom mestu u selu, i terao muve od sebe. Ako je duvao severni
ili istočni vetar, vreme je bilo podnošljivo; ali je južni vetar nanosio ovamo sav
smrad iz kuća. Oko podne je sa zabrinutošću mislio na ručak. Nije bio gladan,
a u njegovom stomaku je varenje bilo obustavljeno već dve sedmice. Kao da mu
se svalila nesvarljiva masa, sunđer ili upijač. Jeo je neraspoložen. Vino mu nije
prijalo, ali je pio, bar ga je uspavljivalo. Popodne je opet odlazio do crkve,
šćućuren ispod drveća, kako ga ne bi uhvatilo sunce. Ovde je sedeo do pola
sedam. Tada bi se sunce toliko priklonilo zapadu da je mogao otići do lavora.
Oprao bi se, i nervozno pogledao pučinu, ne primiče li se ajkula.
Put zaista nije bio uspešan. Krenuo je s nadom da će mu se na sve strane
otvoriti razne mogućnosti, a eto, sada izgleda da su se iste te mogućnosti
zatvorile, a još nikada nije bio toliko zarobljen kao sada. Umesto prostranih,
velikih šetnji pedeset koraka podno zidova od kuće do crkve i nazad; umesto
mnoštva novih ukrasa neprekidna muka u stomaku; umesto blistavih sunčevih
zraka prinuda da sedi u hladu; umesto veselog i svežeg kupanja maleni lavor.
Zar se toliko suzio prostrani svet? I ako konkretno pomisli da se guši od zapaha
smradova, da ga muve grizu, a vrat, ruke i ramena već su u ranama i plikovima,
vlažni vetar mu pritiska mozak, onda mora da pomisli da sve što je očekivao
doživljava negativno, ili upravo suprotno onome što je očekivao.

Pitanje zašto se odlučio na ovo putovanje i sam se zaputio u ovu odluku,

sledeće je: stavio je sebe na probu, da li ga sva ova lepota, koju sluti u ovom
blistavom svetu, može izmamiti iz njegovog manastira, da li je dovoljno jak da
bi se odupro iskušenju sjajne prirode? Pa da. Bio je dovoljno jak. Ničim se Ja
nije moglo izmamiti. Samo se još dublje skrilo. Samo se patio.
Iskusio je: sopstveno lice ga posmatra. Unutra je bilo Ja, ali ni napolju nije
video drugo do njega. Kad stupi u more, lepe se za njega masne alge, dosađuju
mu odvratne muve, muči ga stomak, guši se u vrelim isparenjima, noću se
prevrće oznojen i bez sna, kao da je u peći između vrelih kamenih zidova.
Putujući upoznaj sebe samog. Da li sam to Ja? Da li je ovo treći san? Ovaj bedni
crv? Zaista ne liči ni na prvi niti na drugi.
Dao je prednost situacijama u kojima se ustručavao, a s asketskom
strogošću čuvao se da ne sklopi mir sa svetom. Ne! Ne svet! Ja! Šta hoće? Da
bude pobeđen? Pa sada je pobeđen. Savršenije ne može biti.
Zar sam takav? Ovako strahujem zbog apetita, ovako se užasavam plivanja
na otvorenom, bežim od malog gmizavca koji možda i nije otrovan? Ovako
strepim od jačine sunca i od parazitskih muva? Da li sam to Ja?
Da li je otputovao? Nije. Ni pedalj se nije makao od kuće, jer nije umeo da
istupi iz svoga Ja. Magično kretanje, što putovanje jeste, nije moglo da ga
izmami iz unutrašnjeg manastira, gde se bojao cvokoćući zubima i drhteći. Grč.
Stomak. Kupanje. Sunce. Sve što se pred njim našlo: jelo, vino, voće, šetnja,
voda, kamenje, cveće, mirisi, od svega se neraspoloženo i utučeno okretao, jer
nije nalazio odnos sa svim tim, a ništa od sveta nije mogao da zavoli. Umesto da
je i Ja postalo tako prostrano, slobodno i prozračno kao svet, i svet je postao
tako stešnjen, taman i bedno ništavan kao Ja. Simbol kupanja: zar nije užasno
što se umesto u okeanu kupa ovde u ovoj odvratnoj bari? Jeste. Pere se u lavoru
na obali mora. Zašto? Boji se polipa, ajkula, rakova. On se boji? Ja. Čega se
plaši? Za sebe. Samo da ga puste, niko da ga ne dirne, da ga ne povredi, joj, da
ga ne izgubi. I šta je time postigao? Pokvaren stomak, mučno znojenje,
šćućurenost podno zida, dosadu, ujede muva.
Umesto toga iznutra se bavi sobom, preteranim, zabranjenim i nečistim
radnjama čačka svakakvu prljavštinu. Da li je to psihološki junak? Videti,
priznati, patiti, poniziti se, ispovediti se. Asketski patos analize duše. Putuje
prema unutra i otkriva sebe. Pih! Dosta.
Nije dosta. Ako si već ovde u zanosu psihološke lirike, priznaj da je cela
teorija mamljenja traljava i zlobna samoobmana. Sve si tako postavio kao da
ovaj svet samo želi: jedi, pij, kupaj se, šetaj, voli opasnost, slobodu, a ti
postojano ne želiš da mu popustiš, jer izdržavaš. Ova praksa je pak slavna. Pa
zar veruješ ako ne voliš ništa, da znaš sebe? Do tebe samog put vodi samo preko
sveta, a sebe ne možeš voleti ako druge ne voliš. Ako se skrivaš pred njima, ne
znači da se skrivaš i pred sobom? Ne treba ti sunce, drugačije rečeno: nisi
potreban sebi. Šta je to? Svega se plašiš? Zašto? Sve je protiv tebe? Riba? Vino?
Zmija? Sunce? Miris? Vetar? Sve tebe muči, jadniče? Zar pre neće biti Ja ono
što te muči? Ludak!
Stvarnost je poraznija nego što si mislio. Situacija je veoma prosta: ne možeš
da stupiš izvan sebe. A to Ja nije manastir. Pustimo religiozne iluzije. Nije ovde
reč ni o kakvoj religiji. Niko ovde neće da iskušava tebe. Sam si sebe stavio na
probu, umeš li da se izvučeš iz sebične omame trošne samoanalize koja i ne zna
drugo do da podiže samomučiteljske optužbe, a skriva se podno zida ako sija
sunce.
Propao si, nesrećniče. To si hteo. I postigao. Nesposoban si da voliš svet.
Ironični sentimentalac. Neiskupljivi svetac. Sam ne ume da se odrekne sebe.
Zatvoren je u svoje Ja. Primenjuje stalna asketska pravila, a kad bi trebalo da
uživa, skriva se ispred sopstvene sreće, jer veruje da je to greh. Greh je,
prijatelju, što ostaješ u njemu. Što ostaješ Ja, i što si nesposoban da se u
magičnoj metamorfozi putovanja pretvoriš u more, sunce, vino, vetar. Zbog toga
ne umeš redovno da jedeš, i smuči ti se od mirisa gajeva pomorandži. Pokušaj
da živiš svet ne u svoje ime, nego da u ime sveta živiš sebe. Pokušaj da doživiš
sebe kao liru na kojoj elementi sviraju. Ko zahteva od tebe kad vidiš nešto lepo,
da najpre pljuneš na samog sebe? Zar ti je to religija? Uprljati svet samo da bi
Ja ostalo netaknuto? Nije to religija, prijatelju, nego loša narav.
Moraš se odreći onoga što si hteo da spaseš. Nasledio si junački život, ali je
prvi san nestao, a za njim i drugi. Moraš se odreći junačkog patosa. Ono što se
traži od tebe nije lepo nijansirano recitovanje naučene uloge. Ne budi više junak.
Nauči da živiš kao da si sam. Kao da te niko ne posmatra. Kao da si kod kuće.
Šta hoćeš? Istu ulogu igraš prema unutra, koji si naučio od predaka, ali oni su
je igrali prema spolja. Veruj mi, nema junačke uloge prema unutra, ali ni junaka
nema. Biti dobar čovek. Pokušaj iskreno da budeš bez psihologije. Voleti bez Ja,
videti Boga bez religije. Samo onako kako stvarno jeste. Nekako od srca i s
radošću. Crv nije istina; on je druga strana junaka. Junak nije istina; on je duga
strana crva. Pripadaju jedno drugom. Nema Ja; to je druga strana sveta. Samo
postoji Bog, on blista ovde nad morem i među gajevima pomorandži, a i ovaj
čarobni miris je on, i vetar je on, i zmija, i ajkula, i vino. Nemoj da brojiš koji si
san. Radije sanjaj sam.

Ukusi

(Uputstvo za upotrebu: Ako letuješ na moru, ustani ujutru u šest, idi na

hridinu, gde je dovoljno duboka i blistava voda, skoči naglavačke, plivaj
dvadeset minuta. Osuši se na suncu, zapali, čitaj pesme i pođi na doručak. U
osam kreni preko šume na kupanje, lagano, sunčaj se, kupaj, do pola dvanaest,
skupljaj puževe, školjke, plivaj, skači, pliskavcima pravi žabice po vodi, gradi
kule od peska, u međuvremenu meditiraj o krupnoj tezi sveta: Bolje je u
blistavom letu u moru se kupati, nego u hladnoj zimi u mračnoj kancelariji
raditi. Kad i to obaviš, još jednom se zagnjuri u vodu, obriši se, uzmi laku
pižamu, lagano kreni u hotel, sedi za sto, i onda, dok ti ne donesu supu, čitaj
sledeće:)
O Kinezima sam čitao da najradoznaliji gurmani, čak i ono što ne poznaju,
vole da uzmu u usta, kao bebe u pelenama. Ukuse je u meni oslobodio ovaj
izveštaj. Počeo sam da promatram i uskoro sam saznao da ono što takozvana
psihologija kaže o ukusima, gola je beda. Pored ostalog, tvrdi se da ukusi
nemaju sećanje. Ko je to rekao, mora da je bio bezukusnik.
Mogu da kažem da ne samo Kinezi koje znam po čuvenju, ne samo ja koji
sam možda izuzetak, nego mnoštvo ljudi čiju čulnu kulturu veoma cenim, svi
opovrgavaju ovakvu tvrdnju. Ukus se veoma dobro seća čak jela i pića koja je
okusio pre trideset i pet godina. Ukus je veoma inteligentno čulo koje može da
utvrdi zadivljujuće nijanse i ume da se uzdigne na nivo dostojan divljenja. Na
koncu, ukus ima takvu fantaziju kakvoj nije ni na tragu, na primer, čulo pipanja
ili mirisa, čak i čulo sluha veoma retko.
Od trena obaveštenja o Kinezima ne stidim se da priznam kako je moj
instinkt kušanja i oblapornosti u svim vremenima bio zaista veliki. Tom
instinktu treba da zahvalim za mnoge doživljaje. Ispričaću samo jedan. Znate li
ukus pupoljaka? Naročito preporučujem dva pupoljka. Jedan se može brati
samo nekoliko dana, sredinom aprila kada ogrozd cveta. Cvetni pupoljak, dok
se još nije rasklopio, treba odlomiti. Nije veći od glave palidrvceta. Ne znam za
svežiji ukus sirove salate. Od deset pupoljaka čovek postane sasvim raspoložen.
Mogu da zamislim kako može biti sjajna salata s uljem. Tako je nežnog,
topljivog, kiselkastog, penušavog, mekog ukusa da je jezik bespomoćan za bliže
oznake.
 Drugi pupoljak pripada crnom trnu. Kada je novi izdanak još nežan, u maju
i junu, dakle sasvim dugo, neograničeno se u njemu može uživati. Sveži izdanak
čovek otkine, očisti ga od listova i štapiće od podrug santimetra stavlja u usta.
Ima ukus gorkog badema, ali je sočan, ruštav, svež i aromatičan. Ko ga zavoli,
nije u stanju da ga se odrekne.
A da ukus ima fantazije, navešću samo jedan primer. Leškario sam na ivici
borika na suncu, tada mi je palo na um. Iznad mene su skakutale senice i
nedaleko je pevao kos. Povremeno sam kidao i grickao vlati pasje trave. To je
ona trava koju psi toliko traže i vole. Ne sasvim bez razloga. Nema jela koje će
toliko dovesti u red stomak kao ova trava, a bolja je nego sto lekova.
Premišljao sam kakav li bi ukus imala lepa žena. Ne ona koja u tramvaju
nagazi čoveku na nogu i trabunja o grubosti. Ne žena - kako da kažem? Mislim
da me shvatate. Nije reč o tome kakvo bi bilo meso žene ako se ispeče. Bilo bi
meso, i verovatno ne naročito ukusno. Mislim na ženu koju čovek voli kad je
zaljubljen. Kako bi to bilo kada bi čovek ovu ljubav i ovaj poljubac i ovu ženu
mogao da uzme u usta i pokuša da okusi?
Sasvim je izvesno da bi ličila na čokoladu, ali na veoma finu, plemenitu,
čistu mlečnu čokoladu u kojoj ima neki naročito sladak i opojan začin. Materija
se sigurno tako rastače da je čovek samo uzme u usta i ona se, bez griženja,
polagano razliva. Ali ukus žene, tako sam zamišljao onda, nije onakav
crvenkastosmeđi ukus kao čokolada, nego je više žućkasti puter, a ima u njemu
nešto i od karfiola, naročito ako je preliven pavlakom, nije prekuvan, ali je
rastresit. Ima u njemu i malo ukusa suvarka, koji može da udari čoveku u glavu.
Naravno drugačiji je ukus plave i drugačiji smeđe žene, drugačiji riđe i crne
žene. U plavuši je najviše mleka, u crnki najviše alkohola. U belokožoj plavookoj
i crnokosoj ženi postoji i povrh toga neki redak začin, ništa slično još nisam
okusio, a mislim da drugde i ne postoji, samo u njoj.
Još bih nešto da ispričam. Znam da ukus ima i transcendentni instinkt.
Čulo ukusa ponekad zna i o natprirodnom i nosi iskustvo o večnim stvarima.
Da li ste već čuli za životvornu vodu? Sigurno. Samo je još niste pili. E, jednom
u životu, u snu bio sam u izuzetnoj prilici i pio sam je. Ponudila me je neka
žena. Tek kada sam popio i kad sam se probudio, tada sam saznao da je to bila
životvorna voda.
Beše ružičasta, tečna kao vino ružica, ali na zidovima flaše nalazila su se
penušava biserna okca. Miris beše malko slan kao more, jedva primetno. Veoma
čist miris, kao nekog nepoznatbg cveta, ili biljnog soka. U ukusu sam najpre
otkrio ulje. Beše blaže nego maslinovo, mekše i nežnije. Pomalo nalik na krv,
poput izvorske vode, poput voća, ali nematerijalnije, isparljivije, krotkije i
istovremeno dublje. Tečnost ni hladna ni topla, tako mlaka kakvu još nisam pio,
kao da je mlaka od života koji je u njoj. Tekla mi je niz grlo kao mleko ili vino,
ali još prisnije. Kao i da nije stigla do stomaka, nego se odjednom rasplinula u
grlu. Sasvim sam omekšao. I snaga koju sam usisao nije bila snaga pesnice, već
tiho i podsticajno blistavilo. Odjednom sam počeo da svetlim iznutra, ozaren.
Od tada pouzdano znam, ako se život očisti od svega što nije život, pretvara se
u koncentrat, onda je on ovakav bezreki zanos.
 Zimski plan

Ljudi okrenuti prema spolja neka računaju s prirodom svoga bića. Što znači,
neka prime k znanju da ravnotežu svoje naravi mogu očuvati samo ako prikupe
dovoljno spoljnih utisaka. Čovek okrenut prema unutra može godinama, sam
sasvim dobro da živi između četiri gola zida. Dobija dovoljno podsticaja iznutra.
Mi Evropejci smo nesposobni za to. Nemamo se čega stideti; to je tako. Svojstva
se ne mogu menjati, samo koristiti.
Za čoveka okrenutog prema spolja zato je proleće oslobođenje koje se ni sa
čim ne može uporediti. Utisci se umnožavaju i produbljavaju. Svi Evropejci do
proleća ozdrave ili umru. I zbog toga je doba tuge jesen, kada broj utisaka
odjednom opada, pa i taj mali broj postaje jednoličan.
To sam zapazio onda kada sam pravio zabeleške tokom godina, leti, naročito
za vreme putovanja i šetnji. Uopšte ne o bitnim stvarima. Najčešće su ovakve:
"Kupalište pijanca u luci", "devojčica prodaje kupine na pijaci". Letnje zabeleške
postale su zimi blago, tolike vrednosti da ih ne bih menjao ni za šta. Našao sam
onaj napev od četiri takta koji sam na obali čuo od crnog kosa ili onih osam
stihova koje sam jednom zabeležio, prilikom jutarnje šetnje, podno procvalog
žbuna jasmina. Kasnije sam sasvim svesno pribirao utiske kako bih ih nalazio
zimi. Ponekada bi se među njima našao i poneki plan. Plan koji je prvenstveno
bio otkriće novih izvora utisaka. Jer šta radi većina ljudi kada se pokvare
vremenske prilike, moraju se povući u sobu i obući zimski kaput? Jedno vreme
odlaze u društvo, pozorište, kafane; u međuvremenu se ubijaju od posla, i
raspravljaju o tome da je to nekakva velika stvar, možda zasluga i vrlina. Na
koncu, negde posle nove godine, zapadnu u mizantropiju, što je neizbežna
posledica ako je neko među ljudima duže nego što je potrebno. Nemojmo ceniti
čoveka da je više od cveta; tada ga cenimo najviše. Ko tri dana neprekidno
jorgovan miriše, zamrzeće ga. Kako se može šest meseci neprekidno čovek
mirisati?
Nije lako otkrivanje novih izvora utisaka. Da bi neko našao potpuno
zadovoljavajući izvor, takav koji će mu mesecima neprekidno izlivati sve novije
i novije utiske, i time mu raspoloženje održavati u celovitosti i ravnoteži, za to je
neophodna genijalnost određenog stepena. Većina ljudi obično time ne
raspolaže. Ako se otrca čitanje romana, pozorište, društvo, koncert (kod običnih
ljudi eventualno još i bioskop), ljudi postaju melanholični, ili nešto još gore,
nervozni.
Zadovoljstvo mi je što mogu da pričam o jednom svom izvoru utisaka za
zimu. Ništa nije bilo namerno niti unapred smišljeno. Za vreme kasne jesenje
šetnje naišao sam na privlačan vrt u pristranku i dobro sam ga zagledao, kako
bih ja u njemu izgradio kuću, ako bih za to konkretno imao para. Ubrzo sam se
odlučio za mesto. Sam raspored u kući nije bio baš lak. Načinio sam skicu, ali
sam je ubrzo odbacio. Minula je sedmica pre nego što sam uspeo da nađem
potpuno zadovoljavajuće rešenje.
Beše kraj novembra i kiša je lila. Kada bi mi dosadio rad ili čitanje, ne bih
poželeo ni slike, ni muziku, ili kad bih tek onako leškario u mlakoj sobi, gradio
sam svoju kuću. U prizemlje sam stavio trpezariju i sobu za primanje, s
nevelikom, ali prijatnom zastakljenom verandom. S druge strane stepenica
kuhinju i ostavu. Zgrada je zaista bila udobna za stanovanje. Zamislio sam
etažno grejanje, celu kuću bi grejala velika koksana peć iz trpezarije, s uređajem
ugrađenim iza nje (na paru ili na vazduh). Stepenište nije odvajao zid od
trpezarije. Prostor nije bio presečen i iz sobe su se mogle videti stepenice od
plemenite jasenovine ili hrastovine, koje su vodile na sprat.
Stepenište se gore otvaralo u prostrani hol. Hol je bio i dnevna soba, s malo
nameštaja, ali je bio prikladan i prisan. Zimi je ovde zaista lepo doručkovati ili
večerati. S jedne strane hola, s istočne, bila je spavaća soba i kupatilo, s druge
strane četiri manje sobe. U trpezariji klavir. Po zidovima slike, tepisi i nekoliko
mekih fotelja. Druga soba je bila radna. Nju sam naročito podrobno zamislio, s
pisaćim stolom i policama. Onda su sledile dve još manje sobe na zapadnoj
strani, jedna pored druge; jedna biblioteka, mesto za pušenje, puna knjiga i
samo dve-tri fotelje. Druga za popodnevno odmaranje, ili druga spavaća soba, s
jednim velikim otomanom.
Ne spadam među one koji svoje sposobnosti lakoumno zanemare. Smejete
mi se što gradim kuću u vazduhu? Isuviše sam se namučio zato što nisam otkrio
svoja važna svojstva i nisam se dovoljno bavio njima. Bio bih poštedeo sebe
mnogih nevolja da sam ranije otkrio da se to ne sme. Fantaziji treba dati mesta
i treba je poštovati. Izgradnja zamišljene kuće sedmicama me je održavala u
divnoj ravnoteži.
Kakvo je bilo uređenje kuće, naravno, o tome sada ne mogu govoriti. Ni
knjiga od petsto stranica ne bi bila dovoljna. U podrobnom i predanom radu
išao sam dotle da sam zamislio koliko ću koksa smestiti u podrum, koliko flaša
vina, koliko kilograma pirinča i koliko ribljih konzervi. Dok sam gradio kuću,
primetio sam da čovek, ako zdravo koristi svoju fantaziju, ne iživljava se u
raznim prinudnim slikama ili lažima ili preterivanjima. To i nije ništa drugo do
bolesni proboj potisnute imaginacije. U glavi mi je bilo jasno, sud hladan. Zašto?
Jer moja fantazija kuću gradi. I gradila je takvu kuću da ako jednom zaista
budem gradio kuću, samo ću ovu ostvariti.
Kada je pao sneg, palo mi je na um da mi je kuća gotova, ali sam, na žalost,
sam. Zamislio sam da mi dolazi jedna žena, iz gradića koji je bio udaljen na sat
putovanja, dva puta sedmično, draga tetka Tot, dobrog raspoloženja, odlično
kuva, vredna, čista, tačna, ona će mi povremeno donositi sveže mleko, puter,
jaja, meso i sve što treba. Dovoljno povrća rađa u bašti, a ostalog je obilno bilo
u ostavi. Moja fantazija se, međutim, time nije zadovoljavala, i ja sam bio
prisiljen da joj se pokorim. Ona je izmislila priču o tome kako iskrsne mlada
žena, prostog porekla, ali visokih ljudskih i ženskih sposobnosti. Prihvatam je
kao domaćicu za zimske mesece, ali kao što se naslutiti može, uskoro se
zaljubljujem. Moja fantazija nije bila nestrpljiva. Dala mi je vreme od više
sedmica kako bi se ljubav mogla razviti, s obe strane, naravno. Behu to lepi
dani, napolju ledena zima, smetovi, veliki mrazevi, a unutra nas dvoje u kući, u
sigurnosti, kao u materici, tihi i vedri.
Znam da će psihoanaliza nadmeno suditi ovoj slici. Uveravam vas da toliko
koliko znaju psihoanalitičari, srećom znam i ja. Toplina kuće, nasuprot hladnoj
zimi koja je svuda naokolo, u njoj muškarac i žena, sve je to veoma prozirno,
čak primitivno. A ja sam imao načina da zimu ispunim i psihoanalizom, ako
sam baš za to bio raspoložen. Ipak sam izabrao fantaziju i Kompleks majke.
Prosto zato jer mi je ovako bilo mnogo prijatnije, i jer sam znao da je ovo stvarno
bolje. Inače sam zapazio da biram samo između dva kompleksa: između
kompleksa majke i kompleksa psihoanalize. Prvi je bio zabavniji, topliji, više
pesnički, draži, bliži mom srcu. O ovom pitanju neka bude dovoljno.
Oko Božića je iscrpena čar neme ljubavi. Posle prvog poljupca radost
prazničnih dana, međutim, opet je razgorela moju fantaziju. Ljubavni roman
beše takav da ga ne mogu uporediti ni s jednim jedinim romanom, ni s
proživljenim, ni s pročitanim. Mnogo čistiji, iskreniji, radosniji i veseliji, naročito
mnogo jednostavniji. Moja mašta je blistala. Ono što je pričala, psihoanalitički
je bilo besprekorno. Smesta razumljivo i stvarno. Čudio sam se, zašto se stvari
tako ne zbivaju u realitetu?
Kao i prilikom opisa kuće, i sada, na žalost, ne mogu ni ovde da govorim
ulazeći u podrobnosti milih čari svakodnevnog života. Odužilo bi se, a i suvišno
je. Cilj ovde nije pričanje romana, nego kako čovek može da živi romanom, bez
reči, jer ga fantazija iznutra neprekidno hrani gomilom prijatnih i lepih slika i
održava zdravo raspoloženje.
Kao što se može zamisliti, ljubav je bila vanredno strasna, ali nikada nije
odustajala ni od ljudskog, ni od psihičkog nivoa. Mašta se instinktivno u svakoj
prilici brinula o tome da to tako i bude, jer je znala da bih čistu čulnost odbio.
Ne zato što sam čistunac ili puritanac. Tome se podsmevam. Prosto smatram
da nije ukusno. A devojka beše takva da ni za nju nije bilo ukusno. Od njene
čulne lepote samo su njena nežnost i dostojanstvo bili veći.
Šta se zbilo između januara i marta, nije lako zamisliti. A uopštenosti baš
to ne dotiču. Uzajamno dokazivanje ljubavnih divota bila je svakodnevno
objavljenje. Nisam ni slutio da sam sposoban toliku pažnju da posvetim
brižnosti, ljubaznosti, humoru, i nikada ne bih poverovao da postoji žensko biće
koje sve to razume, voli, uzvraća.
Život nam beše jednostavan. Posle buđenja ona je spremala doručak, ja sam
ubacivao ogrev u peć, koju je trebalo puniti svakih dvanaest sati. Posle doručka
sam obično odlazio da radim u svoju sobu, a ona se bavila ručkom ili nekim
drugim poslovima. Ručali bismo tačno u podne. Potom malo odmaranja, koje je
bilo zanosno. Svakog dana bi se našla neka mila nova reč, pokret, misao, što
nas je zabavljalo. Pokatkada sam svirao klavir. Pred sumrak bismo izlazili u
prostor, samo ako ne bi bilo isuviše hladno. Posle čaja, opet malo rada, u sedam
večera. Ako smo bili raspoloženi, slušali smo plemenitu muziku na nekoj stranoj
radio-stanici. U deset opet šolja čaja ili kafe. Ponekad smo odlazili u grad u
kupovinu. Uvek sam joj donosio nešto, neku sitnicu, ili ona meni. Beše sjajna
domaćica, izvrsno je kuvala, ništa joj nije moglo promaći pogledu, prašinu nije
podnosila, i nikada se nije svađala.
Kada je proleće pristiglo sredinom marta i ja na prvi zvižduk kosa pošao u
šetnju, kuću sam polako zaboravio. Devojka je još nekoliko sedmica navraćala
u moje srce, da je volim. Zatim je izbledela. U mom životu ljubav nikad nije bila
lepša, niti istinskija.
 Knjiga osamljenog kralja

Osamljeni kralj izađe na obalu, pope se i sede na najbelju hridinu i reče:

- More božanstveno! Ostadoh sam, i ja, večito pričalo, sada više ne znam
kome da kazujem svoju priču. Zar tako valja da bude? Da bejah dovoljno mudar,
odmah je trebalo da ovde započnem s tobom. Ti još znaš šta je dubina, i znaš
da se smeješ.
Htedoh da osnujem kraljevstvo, ali me niko nije slušao. Beše onih koji su
mi se divili, beše koji su se plašili, beše koji su se sablažnjavali; beše dosta
zavidljivaca i sumnjivaca i lopova. Ali niko ne imađaše ni uva, ni pameti, ni srca
za ono što sam govorio.
Zaćutah. Upitah: vredi li? I kao da je samo to čekao, dođe mi neko i kako bi
me zbunio, uze nepoznato obličje.
- Tvoje je kraljevstvo, reče, veoma lepo, ali je samo mitologija.
Učinih se kao da ga nisam prepoznao, i odgovorih:
- Mitologija? Samo mitologija? Pa zar ljudi ne znaju da je mitologija privatni
život sveta?
Nepoznato obličje spade pod dejstvom čarobne reči, i stajalo je golo Ja.
Dograbih štap i najurih ga. Ali mu smrad ostade, i morao sam da provetrim
dvoranu.
Bogovi su se odselili sa zemlje. Ali pre nego što su otišli, sastali su se i
upitali: Neko treba, ipak treba da ostane ovde?
Ako ni po čemu drugome, po ovoj otmenoj nežnosti oni bi se mogli
prepoznati. Jer šta znači biti bog do li biti tako jak pa ne umeti ništa drugo nego
biti nežan i otmen?
Dugo su sedeli na vrhuncima kamenih brda, u prozirnim gajevima, u
podnožju maslina i na obalama hladovitih jezera dok se nisu oprostili od prelepe
zemlje. Konačno odlučiše da niko ne ostane od bogova, ali će stvoriti novo biće.
Pozvaše preda se moćnike naroda i upitaše ih: Kakvog boga želite?
Moćnici zažmirkaše očima i rekoše: Neka bude plemenit.
Smisao odgovora nije bio u rečima, nego u žmirkanju, jer su bogovi videli da
su moćnici već toliko naučili da lažu da više nisu znali ni reći istinu.
- U redu, rekoše, neka bude bog koji žmirka, kakvog biste vi želeli.
Potom pozvaše preda se bogataše i zapitaše ih: Kakvog boga želite? Bogataši
prebledeše, jer poverovaše da to znači oporezivanje imovine, i rekoše: Neka bude
milostiv.
Smisao odgovora opet nije bio u rečima, nego u prebledelosti. Bogovi su
videli da se bogataši toliko plaše da su već zaboravili i da lažu.
- U redu, rekoše, neka bude tako siv kao vaše bledilo.
Potom pozvaše preda se naučnike, i upitaše ih: Kakvog boga želite? A
naučnici na to upitaše: Bog, šta je to? Još ga nismo sreli.
Bogovi i to razumeše i rekoše:
- U redu, neka novi bog bude tako ljigav kao vaš mozak.
Na koncu pozvaše preda se siromahe i upitaše: Kakvog boga želite?
Siromasi na to počeše užasno da jauču i ovako da viču: Pa zar opet novi
bog? Pa zar nije bilo dosta bogova? Konačno bismo voleli da živimo tako da niko
ne vlada nad nama.
- Neka bude prema vašoj želji, rekoše bogovi, novi bog će biti takav kakvi ste
vi i neće znati da vlada.
A onda sastaviše laž, sivilo, ljigavost i bedu, i stvoriše novo biće. To beše
kaljava neman, koju nazvaše: Koloslinac.
Jer ono što će biti neophodno u najbližem vremenu, to i neće biti ništa drugo
do žmirkanje, prebledelost, ljigavost i beda.
Ljudi pak ozbiljno shvatiše promenu, padoše ničice pred kaljavu neman i
počeše da je obožavaju. I zakon je večiti, koga čovek obožava, počinje da liči na
njega. Čovek je iz dana u dan postajao ljigaviji, kaljaviji, tanji, sluzaviji.
Niko, pa ni bog, ne može istupiti izvan sebe. I kad je neman nastupila kao
bog, to samo znači da je nadmeno i oholo postala još kaljavija i odvratnija.
A na zemlji se raširila vera Koloslinca, što i nije ništa drugo do poštovanje
onoga ko je siv, kaljav, ljigav, žmirkav i lepljiv. I podizali su mu hramove, i decu
vaspitavali da mu budu slična, i duh slinaca uvedoše u upravu zemlje, u
umetnost, u moral i u običaje.
Bogovi pak videći to, slatko su se smejali. Neki rekoše: Kad li će ona neman
početi da čisti? Kada će istrebiti namnožene crve? Drugi na to rekoše: Ma pustite
ga, nek se zabavlja! Neka jednom i on uvidi šta je to biti bog!
Kada sam razumeo tajnu nove vere čovečanstva, dalje nisam govorio.
Onda opet dođe pred mene neko, i da bi me zbunio, uze drugo obličje, i reče:
- Ako ne govoriš, bar napiši "Da-knjigu", ljudima će biti od koristi ako se
bogovi vrate opet na zemlju.
Jer predmet i misao mogu biti i prazni ako izviru iz prazne sudbine, uzalud
je da, ako je sudbina: ne.
Ko bi bio pozvaniji od tebe da napiše ovu knjigu? Tvoja je sudbina stigla na
sopstveno mesto. Stoji prazna, bez zakrpe i maske. I zbog toga ne bi bila da
samo po svom predmetu, nego i zbog toga jer uz da postoji i prikladna sudbina.
Ne bi imala samo predmet, nego i svoje Ja, a oboje su da. Predmet i Ja se
jedino u tvom slučaju poklapaju i srasli su, u izuzetnom trenu jedno je pronašlo
drugo. Niko ne zna koje.
Dosta je bilo toga ne. Neko je zavidljivac i počinje da izigrava velikodušnost.
Čudno: da li je ko čuo kako je neko bio velikodušan i počeo da izigrava
zavidljivca? Zašto ne? Jer je velikodušnost da, i upravo zbog toga je ona
dovoljno, i to je puno. Zavidljivac je pak ne i malo i prazno.
Dosta je bilo toga ne. Dosta je bilo besednika koji su postali od mucavaca, i
velikodušnih koji su postali od zavidljivaca, i mudraca koji su postali od budala,
i heroja koji su postali od kukavica. Dosta je bilo da-suza koje su postale od ne-
sudbina.
Pre nego što čovek udahne dobru misao, treba je kuckanjem proveriti. Ne
samo da bi saznao: ima li neko u njoj, nego i zato ko je u njoj, a i to zašto se
nalazi u njoj? Možda je najveća misao prazna? I možda je onaj iz nje samo crv?
I možda je u njoj kao zavidljivac u velikodušnom, budala u mudracu i kukavica
u heroju?
Ono da koje izvire iz ne nikada nikoga nije ubedilo. Ubedljivo je samo ono
da gde neko postoji ko je da, čak je neko zaista da-neko, i mesto toga danekoga
zaista se i nalazi u da.
Eto, reci, ko je pogodniji od tebe da napiše da-knjigu, jer si i ti sam da, i
mesto ti je zaista u da?
Tada više nisam ćutao, nego sam se proderao: Ko te je poslao, prljavi crvu?
Dolaziš pravo od popova Kolosovih? Hoćeš: da? Misliš: da? Da mi je sve da?
Pljuvačka, kal, ljigavost? Da mi je da slinac?
Nepoznato obličje spade pod dejstvom čarobne reči i preda mnom je stajalo
golo Ja.
Dograbih štap, isterah ga, ali smrad ostade za njim, i morao sam da
provetravam.
Kada sam oterao otrovnu guju, još dugo sam mislio o njenom bezobrazluku.
Da li jeziku bogova potpuno nedostaje ne?
Jer ako ne bi bilo ne, onda stvari jedne od drugih ništa ne razdvaja. I ako bi
sve bilo da, bog bi bio čak i Koloslinac.
Svet volim ne samo svojim DA, nego isto tako i još jače svojim NE.
Bogovi su otišli i ostavili zemlju. Oni su danas: ne. Moje kraljevstvo je
izgubljeno, ja sam u njemu sam vladar, narod, sveštenik, plemić, građanin,
seljak. I moje je kraljevstvo: ne.
Ali ovo ne je isto takvo da kao što je Koloslinac: ne. I ko da kaže kakvo da i
kakvo ne? Ne presuđuje li se svakoj stvari i svakom biću time što iskazuje da ili
ne? I ako je mera izgubljena, nije li to privilegija bogova? I odmah posle njih
povlastica mora? I zar posle mora nije odmah moja?

Ispod tamariske

Seo sam malko ovde ispod tamariske kako bih sveže ubrane žute, medene
smokve s odgovarajućim spokojstvom pojeo u hladu. Bilo je oko podne i u zalivu
ne beše nikoga. Više to beše metafizika, nego jedenje. Katkada se sme ovako
jesti, kao da se čovek moli. I kada sam otišao na obalu da sa ruku sperem lepljivi
med zrelog voća, morao sam da se vratim, da praznik osveštam jednom
cigaretom.
Epiphoitesis, pomislio sam. Grčka reč. Našao sam je kod Dionizija
Areopagita, u njegovoj knjizi o božanskim imenima i znači: dečji odnos prema
Bogu koji se odmara u srcu čoveka i dobrostivo se smeši čoveku. Kad bi postojao
neko, čovek Majstor, koji bi me mogao naučiti da ugledam lice božje dobrote
koje stanuje u srcu, prepešačio bih do kraja sveta samo da ga nađem. On bi me
naučio da putujem, kupam se, igram se, jedem smokve, palim cigaretu, i da sve
to nije neminovno raskalašno rasipanje vremena. Može biti besciljna, mada
prijatna igra, ali neodgovorna i tašta, ali može i detinjstvo božje.
Sada nije reč o tome da postoje patnja, bolest, nasukavanje, greh, smrt. Jer
postoje. Nije reč o mučnom ispaštanju koje godinama gori u patnjama i nema
ni jednog jedinog svetlog trenutka. Epifotes nije čovek koji slomljen stenje i
cvokoće od užasa, jer tu sudbinu mora da sledi do kraja. Izuzetan je to trenutak
kada sam tako ludo srećan da zadrhtim od blistavila veličine bezgranične božje
dobrote, i shvatim, ako mi se On ovako neposredno objavljuje, ne mogu ništa
drugo nego da, potresen radošću, bez reči zavapim: hvala.
Teški, tamni, patnički, asketski, samopregorni put religije zna svaki čovek.
Ali biva, na trenutak, da i sunce zablista. Religion is not our burden, but our
privilege - religija nije teret, nego povlastica. I ta je povlastica u ovim trenucima,
u najvećim religioznim vremenima: biti dete Boga. Nekoliko mistika govore o
tome, a postoji neko ko je živeo u ovom epifotesu, jedno od najmilije dece Boga:
Sveti Franja. On je razumeo da jesti, spavati, kupati se, diviti se cveću, smešiti
se lepoj devojci, šetati se, igrati se, sve to može biti molitva, i zaista je molitva
ako je čovek istinsko dete Boga i iz njegovog izmirenog srca božja dobrota gleda
čoveka.
Čitaoče moj, ti koji ovo čitaš i misliš da ga grdim, veruj mi, u mom životu
bio je jedan jedini suštinski, ozbiljan, presudan događaj koji je potresao celu
moju sudbinu, kada sam rekao: Gospode, ne mogu da budem hrišćanin, jer ne
mogu da mrzim svet. Na to sam dobio sledeći odgovor: Ne treba svet mrzeti,
nego voleti Boga, a ko Boga voli, taj ništa ne može da mrzi.
Veruj mi, dragi moj, više od dvadeset godina pretraživao sam sve zakutke
zemlje kako bih našao Boga. Tu ne me chercherais pas, si tu ne me possedais,
kaže Paskal: ne bi me tražio da nisam u tebi. Jedini smisao moga bivstva beše
pronaći njega. Tražio sam ga u filozofiji, mudrosti, umetnosti, mitologiji, tražio
u ljubavi, prirodi, askezi i nisam primetio da mi je u srcu. On. Mnogo je bogova,
samo je jedan Bog. Zašto mi je religija uvek bila važna? Zašto nije bio važniji
on? I kada sam ga našao, nije li mi svejedno kakvim mu se rečima obraćam,
ako je Njemu svejedno? Jer On ne čuje reči, nego srca.
Već dugo čuvam tajnu u sebi o tome da sam stigao u veru u kojoj sam rođen:
Tief ist die Trauer, der mich umdüstert, eintrete ich wieder Herr, in dein Haus -
duboka tuga crni se oko mene, stupam u tvoj dom, Gospode, opet. Vratio sam
se u tvoj dom ali nikome to nisam smeo da priznam. Stideo sam se. Reći će za
mene ono što i ja za druge: slomljen. Iskreno govoreći onda sam isto tako malo
bio slomljen kao i sada. Naprotiv. Pouzdano znam da sam onda bio manji i da
sam od tada rastao. Plašio sam se da će mi očitati ono što sam ja čitao njima u
razdoblju apostate. Behu to užasne stvari. Jeza me obuzme kada na to
pomislim. Nikada to više ne mogu popraviti? I jedina mogućnost oslobađanja od
posledica jeste ako čak i sada prihvatim odgovornost za njih, sada kada ne
verujem u ono što sam tada govorio. Inače verujem da stvar ne zavisi od religije.
Ono što se meni dogodilo nije stvar religije, nego Boga. Dok sam tražio jedinu
istinsku veru, lutao sam. Nema jedine istinske vere. Sve od toga zavisi: naći i
zavoleti Boga. Ili: zavoleti ga i naći. Ostalo je tek teologija.
Ovaj trenutak ovde ispod tamariske daje mi snage da dalje ništa ne tajim.
Čak ni pred onima koje sam ja gurnuo u neverstvo. Jedino što bih još mogao da
učinim jeste da im govorim o epifotesu, i o tome da su njegovo strpljenje i
dobrota beskrajni. Sin koji se vratio već može da govori razmetnicima koji još
napolju tumaraju: dođite, jer on voli pokajnike. A onaj ko se vrati, on može biti
učesnik detinjstva božjeg. Ne naljuti se ako pojedem svežu travu, ako popijem
vino, o, vino veoma volim, naročito ovo crno što ovde rađa! Ljutiš se zbog toga,
Gospode? Ma ne, zar ne? Kad bi ti ovde živeo, pio bi i zahvaljivao bi se što postoji
ovakvo veličanstveno vino. Kako je dobro biti dete, kupati se, uživati,
podsmevati se glupima, biti razuzdan, osećati kao dar ono što sam dobio: vino,
radost, cveće isto kao igru, koketno, izazovno, vragolasto raspoloženje i slatku
vedrinu.
Opet misliš da grdim? Misliš da tražim rafinovano opravdanje za
neodgovoran život kojim ovde živim na blistavom moru, a epifotes nije ništa
drugo do krajnja laž jednog frivolnog uživaoca? Zaboravio si, dragi moj, da
religija nije moral. Moral može da govori o dobrom, lošem, grehu, vrlini, laži,
istini. Religija ne može govoriti o drugom, samo o Njemu. I ako se on, izuzetno,
sada, u ovom času, objavio u mom srcu, oslobodio me je morala, jer me je
prihvatio kao svoje dete, i sada ja, kao dete, sve smem. Jer sada postoji samo
jedna važna stvar, ja volim njega, i on voli mene. I osvešta ljubav što sam drzak,
podrugljiv, ironičan, malko proždrljiv, lakom, dobro raspoložen, voleo bih da
pomilujem svaku kovrdžavu kosu, vitku žensku nogu, ja koji sam brbljiv,
naklapalo, vragolast. Darovi su to. Većina ljudi patnju još ume da prihvata
ozbiljno, ali radost već ne.
Sada, u ovim svetim trenucima detinjstva božjeg znam da je čistom srcu
svaki moral nerazumljiv. Bog se raduje s tobom, jer je on u dostojanstvu mora
i u blistavilu neba, u mirisnoj cigareti i u medenoj smokvi. Ali to znaju samo
njegova deca koja bivaju tronuta kada stupe u more i po njihovoj ugrejanoj koži
zapeni se hladovita voda. O, moliti se smejući, i u blistavo leto kliknuti: Kako je
dobro biti Tvoje dete, dragi dobri Oče, kako bih voleo da ti se obesim oko vrata,
kako bih voleo ako bi me prigrlio i rekao: Kad ti se srce prepuni i dosegne
trenutke čistote, smej se i raduj, a potom idi i svetu govori o ovoj radosti.

Knjiga budućnosti

Knjiga budućnosti se nalazi u apsolutnom prostoru, u palati izgrađenoj za

njeno čuvanje. Naspram ulaza uzdiže se ogromna dvorana pod kupolom čiji je
prečnik 17.800 i 89.000 milja. Na sredini dvorane nalazi se bazaltna stena i do
njenog vrha vodi 23.000 stepenika. Na toj bazaltnoj steni se nalazi knjiga.
Dužina njenih listova 144 i 1/3, širina 112 i 1/2 metara. Broj listova je mnogo
veći od 32,463.584. Sadrži istoriju čovečanstva od rođenja prvog čoveka do
smrti poslednjeg.
Ako se čovek bude interesovao za svoju najbližu budućnost, u ovoj knjizi
neće moći da nađe mnogo zanimljivih stvari. Sve u svemu, nešto ovako: ulazak
u život ženskog rublja boje duge; prvi roman u obliku ukrštenih reči; fiziološka
revolucija zvana Čvriček; Bulakov proglašava sovjetsko carstvo; ulovljen
poslednji kit; konferencije na nivou ambasadora; 1.366 većih ratova i 29.841
manjih; širenje crnačke književnosti; matrijarhat ima sto šezdeset godina, i
slično.
Zanimljivije biva tek 2.608. godine po našem računanju vremena kada Kaki
Maru, japanski tehničar, već svakodnevno razaranje atoma postavlja na nove
osnove. Ovaj čovek je prvi upotrebio takozvani kongenitalni metod, koji se
sastoji od toga što se vitalne energije oslobođene prilikom erotskog akta
Skupljaju uz pomoć kondenzatora i zalede u radijumskoj posudi. Time energija
može da se uskladišti. Postupak je veoma jevtin, jer jedan gram vitalne energije
ne košta ni peni.
Godine 2.616. engleski inženjer H. F. Boernes primećuje prvi da se prilikom
razaranja atoma olova oslobađa takva energija koja ukida gravitaciju. Godine
2.629. E. Porgsteller eksperimentišući sa živom otkriva da u živi ima najviše
mikrotona. Mikroton je jedan od nusproizvoda razaranja atoma, koji se do sada
upotrebljavao za čišćenje cipela. Ovo sredstvo je nalik na perpetuum mobile,
gotovo je trajno središte energije. Godinu dana kasnije proizveden je prvi avion
na mikroton, koji s desetim gramom žive tri puta obleti zemljinu kuglu za pet
sati i četrdeset minuta. Godine 2.643. usavršeni mikroton avion s vitalnim
kondenzatorom tipa "Kaki Maru" i s neutralizatorom teškog olova tipa "Boernes"
uzleteo je arapski pukovnik Hamu Bab na 500 kilometara od zemlje i vratio se.
Godine 2.667. kapetan Chiabanolli putuje na Mesec ovim avionom, uz pomoć
španske vlade. Time čovečanstvo otvara nov način za računanje vremena. Posle
leta na mesec slede događaji:
1. Drugo putovanje kapetana Chaibanollija na Mesec.
2. Izbor mesečeve kore na osnovu metoda Kaki Maru.
3. Otkriće prvog stanovnika meseca.
6. Španska vlada proglašava Mesec za koloniju.
7. Otkriće mesečeve energije.
20. Chiabanolli leti na Mars.
23. Chianabolli leti na Veneru, ali se ne vraća. Dve spasilačke
ekspedicijekreću za njim, ali se ni jedna ne vraća. Nemački inženjer Furz leti na
Veneru s jedinim rezervoarom mesečeve energije i vraća se. Mesečeva energija
se prenosi na Veneru da bi se mogla domašiti.
24. Furz leti na Merkur.
27. Početak kolonizovanja unutrašnjih planeta.
30. Let na Jupiter.
34. Let na Saturn.
39. Let na Uran.
52. Let na Neptun.
80. J. P. Walker za šest dana obleti sunčev sistem.
92. W. Rehmke obara Walkerov rekord. Obleti sunčev sistem za četiri dana
i pet sati.
113. Eksplozija fotona.
131. Birriga, čileanski pilot, odleti na Halejevu kometu i zauzme je.
Preuređuje je u kometu kojom se može upravljati i stiže na njoj na Sirijus.
140. Birriga se vraća sa Sirijusa. Halejeva kometa je dodeljena Neptunu za
ispomoć.
168. Mulna I, poglavica papuanskog plemena, proglašava sebe za cara
sveta.
169. Stupa na snagu jedenje ljudi.
172. Evropljani se pobune protiv Mulne. Otkriće zavere. Smaknuće glavnih
krivaca.
174. Previranja u Evropi. Mulnin vojni pohod.
180. Veliki puč. Evropa ne može da se odupre Mulni, i zato 11. septembra
noću Evropa kod Urala biva odsečena i preneta na Jupiter.
180. 13-26. oktobar. Evropljani sinolin zracima uništavaju drugi i četvrti
Jupiterov mesec koje su zauzele Mulnine trupe, kako bi izvršili opsadu
Evropljana. 4,167.000 mrtvih.
180. 1. novembar. Obustava vatre.
181. 10. januar. Evropa i Mulna sklopili mir. Prvi marsovski mir. Slobodno
putovanje Evropljana na zemlju. Ponovo započinje trgovina. Međutim, Evropa
za sada neće nazad na zemlju.
188. 4. mart. Noć Svetog Vinca. Evropljani pobili sve Jupiterce.
204. Pronađen serum genije. Svako sebe šprica serumom koji želi.
Zloupotreba seruma. Cvetanje crne berze. Šverc. Tajna pelcovanja. Zvanične
naredbe za utvrđivanje cena pojedinih seruma. Monopolske zarade. Krah
eksperimenata.
206. Skupoća seruma. Cepljenje kraljevskim serumom 200 dolara, cepljenje
pesničkim serumom 180 dolara, cepljenje slikarskim serumom 160 dolara,
cepljenje muzičkim serumom 155 dolara. Nemiri.
214. Stupa na snagu obavezna vakcinacija serumom genije. Prilikom
rađanja komisija odreduje ko će biti vakcinisan kakvim serumom.
220. Na Zemlji takođe stupa na snagu obavezna vakcinacija.
221. Smrt Mulne I. Car Mulna II.
224. 30. decembra ubijen Mulna II. Mulna III.
229. Mulna IV, Grozni. I Afrika beži sa zemlje i prelazi na Merkur. Rat
Zemlja-Merkur.
230. Merkur uništen varnicama Ytra.
241. Ubistvo Mulne IV. Mulna V. Dekadencija. Evropa započinje rat s
Jupitera protiv Zemlje. Potpuna pobeda, Evropa je svečano primljena na svoje
staro mesto. Kraj vavilonskog ropstva. Naređenje za praznike s velikim šatorima.
253. Zemlji veoma nedostaje Afrika, zbog toga je od Venere načinjena nova
Afrika i doneta na zemlju.
265. Pad dinastije Mulna.
267. Dinastija Wood. Tiranija.
270. Pad Wooda i njegovo progonstvo na Neptun.
288. Smrt Wooda. Zemlja kao republika.
319. Ustanak stanovnika Saturna. Uništenje saturnovih prstenova
varnicama Ytra.
330. Istraga stanovnika Saturna.
363. Crna godina. Mars i Venera su se istovremeno pobunili protiv Zemlje i
varnicama Ytra bombarduju Zemlju. Gubici su u avgustu toliko porasli da su
prisiljeni da se Zemlja zaštiti neutrališućim pojasom. Pojas je pak ukinuo
svetlost, pa je na Zemlji bio mrkli mrak od 6. septembra do 9. decembra.
364. Stanovnici Zemlje odlučili da pobegnu na Jupiter. Plan bekstva,
međutim, izdao je stanovnicima Marsa i Venere induski general Tarmakarja.
Bekstvo je planirano za 14. januar. Neprijatelj je otvorio užasnu zaprečnu vatru
na Zemlju. Milijarda i šesto pedeset i šest miliona mrtvih.
366. 10. februar. Kineski fizičar Tin preporučuje Zemljanima
kakaošrapnele. Snaga šrapnela je 127 puta jača od varnice Ytra. Sledećeg dana
je po jedan šrapnel upućen na Mars i Veneru. Za deset i po sekundi dve planete
su nestale. Dan kakao. Veliki praznik oslobođenja.
372. Zemlja je približena Suncu za 48 miliona kilometara, i temperatura je
utvrđena na stalnih 26 stepeni Celzijusa.
390. Ustanak stanovnika Urana. Velika Alfa borba 4-15. jun. Poraz
Uranaca.
391. Početak razdoblja mirnog razvoja.
402. Neptun premešten na Marsovu putanju.
 410. Halejeva kometa preuređena u planetu.
543. Izrađeno Spoljnje Sunce. Otkinut je deo Arkturusa i tako postavljen da
topli i svetlosni zraci padaju i onda ako je Zemlja okrenuta od Sunca.
560. Mesec kao ekonomski nerentabilan biva ukinut i smešten u
Andromedinu maglu.
563. Kreću stalne linije univerzuma. Formiranje U. R. C. (Universal Railway
Company).
692. Presudna godina. Kongoanski hemičar Lambam pronalazi atom
psyche.
729. Pokušaj prenosa psihatoma. Uspeh.
788. Usavršavanje prenosa psihatoma uz pomoć biokondenzatora.
790. Otkriće bakterije zdravlja.
806. Dobijanje životne energije iz uglja.
956. Dobijanje životne energije iz smeća.
1004. Destilacija životne energije.
1030. Eksperiment s Orionovom maglenom mrljom. U maglenu mrlju se
ubacuje destilovana životna energija. Ubacivanje traje trideset i šest sati.
Maglena mrlja se preobražava na rapidan način, pretvara se u sunčev sistem,
na planetama se pojavljuje život i širi se. Sve to u roku od nekoliko sati. Za
vreme od petnaest minuta odigra se toliko zbivanja koliko na Zemlji za vreme
od 139 miliona godina. Vrvež života se menja. Na koncu maglena mrlja
eksplodira.
1310. Etar se transformiše u psihatome.
1334. Prva veštačka duša načinjena je od otpadaka.
1455. Kombinacijom elektroenergije i veštačke duše nastaje novo živo biće:
biomašina.
1460. Pronađen seks biomašine.
1463. Zracima monosgena skraćeno vreme gravidnosti biomašina.
1464. Postupak ubrzan injekcijama ultraperosgena. Svake sekunde već se
proizvode četiri biomašine.
1501. Ljudi počinju da se zaljubljuju u biomašine. Naređenje zabrane
odnosa sa mašinama.
1510. Šire se tajne ljubavi. Epidemija pomame.
1523. Rađanje prvog mulata iz odnosa čovek-mašina. Analiza mulata.
Potpun idiot, netalentovan, moral insanity, bespomoćan, len, ali s nečuvenim
vitalitetom i užasnom erotskom glađu. Pomama žena za mulatima.
1512. Širenje mulata.
1518. Zakon protiv kontakta ljudi i biomašina.
1420. Kazna smrti za prekršioce. Racije. Masovna streljanja.
1530. Pobuna mašina.
1531. Proterivanje mašina na Uran.
1540. 10. decembar. Noć svetog Ambrozija. Istraga svih mašina i mulata
gasom lormona, Braunov tip.
1540-44. Velika epidemija lormona. Gas lormona se raširio na kosmos i
uništava ljudski organizam. Protivsredstvo nije pronađeno. 426 milijardi mrtvih.
1545-1592. Mala epidemija lormona. 103 milijarde mrtvih.
1593. Pronalazak antilormona.
1599. Prvo matematičko objavljenje Pselos, kasnije Aplusbe.
 1600-1648. Razdoblje matematičkih proroka.
1650. Iks na kvadrat zasniva hipermatematičku religiju.

Povrtnjak

Sve u svemu, moja jutarnja šetnja ista je kao i inače. Posle rađanja sunca
strpam u džep beležnicu, i odlazim u šumu da lovim misli. Pod pazuhom knjiga,
i lagano koračam rosnom travom. U dolini plovi plavičasta izmaglica, a između
drveća se razležu krici sojki. Oko osam sati više nemam strpljenja. Vraćam se,
pripremam motiku, korpu i odlazim u povrtnjak. Za ručak ću kuvati supu od
zeleni, a to je, ovako pri kraju leta, takav praznik od kojega veći i ne znam.
Za pojam supa od pabiraka zahvalan sam staroj seljanki. Ona je s korpom
odlazila u vrt, pokupila bi sve što nađe i kada sam je pitao šta će od toga biti,
odgovorila je: napabirčila sam sve otpatke bašte. Tu aromu koju je imalo njeno
jelo, nikada nisam dosegao. Iako mirno mogu reći da sam godinama pokušavao.
Nije zavisilo to od množine i kvaliteta zeleni. Njena supa, ako je treba
upoređivati, bila je kao vino. Već i od mirisa bi mi se zavrtelo u glavi. Ali bilo je
u njoj i one ljupke pitomosti, što je uvek svojstvo dobro pripremljene supe od
zeleni. Boja ružičasto zlatna, povrće ni meko, ni tvrdo, šargarepa upila u sebe
ukus kupusa, paprike i kelerabe, ipak je ostala šargarepa, kao što je u idealnim
društvima svako idnividualnost, pa ipak svi pripadaju zajednici.
Najvažnija je neophodna čežnja. Kao i svaki istinski veliki poduhvat, i ovaj
treba molitvom započeti. Sedam ispod jabuke i posmatram povrtnjak. Često sam
špartao pijacom i najradije sam zastajkivao gde su prodavani predmeti za
domaćinstvo. Lepe čiste metle od sirka, glatko orendisane daske za meše,
oklagije, drvene kašike, koje podstiču apetit. Bio sam očaran skromnom
jednostavnošću ovih predmeta, koliko smo u stanju da lepotu sakrijemo u privid
korisnosti. Na stotine ljudi projuri pored nas, i svaki u sebi kaže: Kakvo
ordinarno sredstvo, drvena kašika!
Draga drvena kašiko, od bele jasenovine, istesana plemenita, vitka kašiko,
ti znaš da me tvoja pokornost nikada nije zbunjivala, poniznost s kojom si se
preporučivala da verno obaviš svoj posao. Uvek sam ti se divio zbog tananih
linija, milog kusala, koje liči na cvet. A što si korisna, ne dovodi me u zabludu,
samo pojačava neobjašnjivu privrženost koju prema tebi imam. Ispod jabuke
sam i nehotice razmišljao o sličnosti drvene kašike i povrća iz povrtnjaka.
Rastinje, koje se posmatra samo sa stanovišta koristi, prepuno je čarobne
lepote. Ali pored toga raspolaže takvim svojstvima koja su retkost. Eto odmah
kovrdžavog peršuna. Ako ga ne stavim u jelo, mogao bi biti parfem, i svakako bi
se divili dami koja bi na popodnevni čaj stigla u oblaku mirisnog peršuna. Ali
ista ova biljka bila bi predivna kao rub cvetne leje. Njeno gusto i kovrdžavo
zeleno lišće prijatno bi obuhvatilo leje petonije ili salvija. Celer isto. Kelj bi
sasvim mogao da bude ukrasna biljka, da i ne pominjemo keljčiće-pupoljke ili
karfiol. A paradajz? Paprika? Čak bih je rado sadio i u saksije, i divio joj se u
prozoru. Kada leti oslobađam paradajz od suvišnih izdanaka, povremeno se
odmaram i uživam u čudesnom mirisu listova. Ulje svakog povrća ima ovakvu
osobenu i neponovljivu lepotu; a što je ta lepota i korisna, i što se biljka sem
čarobnosti još može i pojesti, to zadovoljstvo me sasvim ispunjava u ovom
trenutku.
A onda lagano počinjem da radim. Otvaram leju šargarepa, brižljivo tražim
one razvijenije i deblje. Vadim dve-tri karote, peršun, i koren i listove, paštrnjak,
koga se ne bih odrekao ni za koje pare. Zatim praziluk, kelj, koren i listovi celera,
keleraba, malo karfiola. Od luka će biti najbolji onaj sitni, srebrnjak čija je
glavica veličine oraha, dovoljna su samo dva struka, jedan struk belog luka. Dve
lepe zelene paprike, jedan crveni paradajz, i da bi praznik bio potpun, šaka sveže
otrebljenog pasulja. Na bunaru sve operem i očistim. U blistavoj srebrnoj vodi
presijava se mnoštvo listova i korenja. Sada već mogu da potpalim vatru.

Kultura pisaćeg stola

Lep stil je dar koji se ne može steći. Rađa se zajedno s čovekom, i dotični
možda za njega i ne zna. Ima slučajeva da mu nije dostojan. Znamo da je lep
stil imao jedan pijanica, jedan razbojnik i jedan poluidiot. Čovek može da piše
lepo na hartiji za pakovanje, na ivici novina ili na salveti, pozajmljenom olovkom
ili perom ukradenim s pošte. Sve to nije važno, jer je stil lep.
Ono što svako može steći jeste probrani stil. Prva pretpostavka probranog
stila pak jesu plemenita hartija i sredstvo za pisanje.
Možda nisam imao udela u daru lepog stila, ali sam uvek stavljao naglasak
na ljudski dostižni najviši stepen, na pretpostavke probirljivosti. Na spoljašnjost
pisanja pazim često s komičnom brižnošću. Drago mi je zanimanje stajanje
ispred izloga prodavnica hartije, savesno vršenje smotre nad novijim sredstvima
za pisanje. Predusretljivost civilizacije mi je u mnogim slučajevima dodelila
srećne trenutke. Ako bih ugledao novi štitinik za olovku, držalje, nosivu
mastionicu, naročito ako su bili ukusni, morao sam da ih isprobam. Da i ne
pominjem nove kvalitete hartije. Što mi je fascikla bila slabost, to je prirodno.
Ali ništa manje ni mastilo, i sve što može naći mesta na pisaćem stolu.
Istovremeno sam utvrdio da većina onih koji se bave pisanjem nemaju
osećaj za ovakve stvari. Poznajem ljude koji raspolažu značajnim duhovnim
sposobnostima, a škrabaju svoja dela na rotacionoj hartiji s bedno zarezanim
trećerazrednim patrljkom od olovke. A da je objavljenje duha postalo sporno,
odnosno da je stil bio pre sve drugo nego probirljiv, tome se ni malo nisam čudio.
Začudio bih se da nije bilo tako. Na rotacionoj hartiji može žvrljati samo onaj
čiji je stil od početka lep, i otuda nije prinuđen da ga nadahnjuje papir, i onaj
kod koga cela stvar ništa ne znači, odnosno onaj ko je književno beznačajan.
Običan čovek, koji ima častoljublja, i koji želi da dosegne stepen probirljivosti,
taj nešto slično ne sme da počini.
Odlučio sam da za one koji vole da pišu ispričam svoja iskustva i time
pokrenem pokret kultura pisaćeg stola. U odredenom pogledu očekujem da se
time oplemeni stil. Molim vas, kultura pisaćeg stola je bar tako važna kao i
trpezarijskog stola. Sa svoje strane pre ću se zadovoljiti jednostavnijim
stolnjakom, priborom za jelo, čak se naročito ne pridržavam ni činija, ako ima
nekih razloga da se tek onako iz sudova sipa supa i varivo. Ali ako mi se na
pisaćem stolu nešto ne sviđa, čak se i naljutim. Ako pak krećem od kuće, bilo
na duže putovanje, bilo samo na izlet od nekoliko dana, misao o odeći i hrani
biva preduhitrena: u redu, idem, ali kakvu olovku, kakvu hartiju i kakvu svesku
da ponesem.
Stvar nije tako jednostavna, kao što se obično veruje. Istina je da sam do
sada svaki put snabdevao sebe s preteranom brižnošću, da ni deseti deo
materijala ponetog na put nisam iskoristio. Lane sam za dve sedmice poneo dva
risa hartije, možda trista tabaka, probrano, nekih pet vrsta posebnog belog, boje
slonove kosti i rebrasti papir ručne izrade, pored toga šest novih novcijatih
olovaka, pa pero, mastilo, dve beležnice, jedna manja i jedna veća, i dnevnik. Za
sve vreme nisam napisao više od stotinu redaka, a kasnije sam polovinu od njih
bacio. Ali nemojte poverovati da me je to diralo. Kada god bih stupio u sobu i
na stolu ugledao plavu fasciklu s mnogo dragocene hartije, koja je počivala u
zelenoj svetlosti proceđenoj kroz šumu, olovke u boji, mastionicu, pero,
zahvatalo bi me čudno spokojstvo.
Znam da je to prilično primitivan stepen obezbeđivanja bića, kao i svako
gomilanje, novac, hrana, srebro, zlato. Ali sam u obezbeđenju imao cilj:
najplemenitijim sredstvima pisanja samog sebe održavati na nivou
probirljivosti. Mnoštvo hartije sam vratio kući netaknuto, ali se nisam pokajao,
čak ću prvom sledećom prilikom učiniti isto.
Uvredljiva neosetljivost zapadnjaka zbog predmeta čija je namena za
neposredno korišćenje tela, što se pokazuje po tome što se akcenat stavlja na
ono što je maska, i što je okrenuto prema javnosti, inače površna i ravnodušna
u intimnosti, to se očituje i u kulturi pisaćeg stola. Pogledaj samo pisaći sto
jednog direktora, jednog ministra, jednog bankara. Dekorativni patos
mastionice, mnogobrojne potrepštine koje su smešno nadmene, kao da su sve
to učile od svog gospodara, sve je to postavljeno zarad dejstva, i kao da sve to
treba da reprezentuje nešto veliko. Ali o njima ne govorim, jer oni ne pišu, samo
potpisuju.
Zapadnjaka treba naučiti da ne čitam ja knjigu, nego knjiga čita mene. I ako
je tako: ne pišem ja perom, nego pero piše mnome. Ja ne pišem na papir, nego
on na mene. A ko o svemu tome dobro promisli, veću će pažnju pokloniti svom
peru i hartiji, kako prljava krpa od papira ne bi pisala po njemu raskrečenim i
zarđalim perom koje škripi. Za sada ne žurim ishitrenim nadama. Evropejac,
mnogo ozbiljnije nego do sada, mora da prihvati apsolutnu intimnost svoga bića
kako bi mogao doseći ovaj stupanj. Za to stotinu godina nije mnogo.
Drugo je sto umetnika, pesnika, pisca; ali ono što sam tu zapazio uz dva tri
izuzetka beznadežna je neurednost. Kaže se da je boem. Ali ja znam da je samo
varvarin. Ne želim pedanteriju. U ovom pogledu moj slučaj spada u krajnost,
svoju korektnost ne želim nikome da namećem. Ali, molim vas, ta grozna pera,
taj bedni papir, svuda ti dronjci, pocepani tabaci, jevtine olovke, zarđale
makaze, sve to ne može rezultirati drugačije do ubrljanim rečenicama,
neurednim, brzopletim razmišljanjem. Nepažnja je ovde nedostatak mašte i
nedostatak intimnosti i nepoznavanje kulta pisanja.
Pisaći sto je oltar velike misterije. Pisati znači stupiti u nadljudski kontakt
s Logosom. A Logos je Stvoriteljska Reč. Preziremo popa u prljavoj odeždi, a
onoga koji ujutru ne obriše prašinu s oltara, najurimo. Ali istovremeno pišemo
svoje misli na otkinutoj hartiji za pisma i ispod novina nalazimo važnu belešku?
Primite k znanju, onaj na čijem sam stolu našao novine, moje poverenje u njega
je konačno poljuljano. Novine nemaju šta da traže na oltaru Logosa. To kažem
ozbiljno.
Kada se proizvodi toliko plemenite hartije! Moja slabost je bledožuti,
rebrasti, poludebeli papir ručne izrade. Ali nikada nisam mogao da se oduprem
ni plavičasto-belom i zato ih koristim naizmenično. Bitno je da su bezdrvni.
Naročito pažnju treba posvetiti vodenim znacima. To hartiji daje naročitu lepotu.
U kojem formatu da bude sečena? Veoma teško pitanje. Po mom mišljenju kvart
je savršen format za dela koja su već gotova. Nerado pišem na takvom formatu.
Isprobavao sam već bar trideset raznih formata, ali nisam umeo da se zadržim
ni kod jednog. Čak volim, u izvesnom pogledu, raznovrsnost. Smatram
ispravnim ako ispod poklopaca u boji osam-deset vrsta papira u osam-deset
formata stoji poređano po stolu, ili u fioci. Čak je lepo i kao prizor.
Da li da olovka bude meka ili tvrda? Prepuštam svačijem ukusu, ali je uslov
da proizvod mora biti prvoklasan. Utvrdio sam da su najbolje olovke "kohinoor",
"castell" ili "stadler", njih zaista mogu da preporučim. Volim da pišem sasvim
mekom mastiljavom olovkom, ali to nije pravilo. Može da se piše i crnom. Samo
treba obratiti pažnju na zarezivanje. Nepažljivo zarezivanje je svirepost.
Pero je drugo veliko poglavlje pisanja. Na plemenitu hartiju treba pisati
plemenitim perom. Na osnovu dugog iskustva mogu da preporučim proizvode
fabrike "Hughes" iz Birmingema, naročito ona sa zadebljanjem na vrhu. Mislim
da su to najbolja pera na svetu. Izrađuju se od bakra i čelika, ima ih od dve
vrste, ja više volim bakarna, ali rado pišem i čeličnim, jer je meko, glatko klizi i
ujednačeno je.
Od mastila najbolja su ona veoma fina za nalivpera. Trajno plava ili
ljubičasta, čini mi se, najfinija su. Zvanično plavo mastilo koje se preliva u crno
treba izbegavati, jer je ordinarno i grubo. Ima onih koji se žale da je mastilo za
nalivpera preretko za obična pera. To sam i ja primetio. I ako putujem, koristim
ljubičasto mastilo napravljeno od mastiljave olovke, katkada i kod kuće, jer je
provereno godinama, ako napravim neophodnu gustinu.
Što se mene tiče, ja volim olovke u boji. Volim kad je na stolu mnogo
providnih i blistavih staklenih predmeta, činija, držač za olovke, mastionica,
upijač, kocka. Pri ruci treba da je guma, makaze, nož za sečenje hartije, isto kao
u fioci. Sve to pripada kulturi. Ne sme se zaboraviti ni lepak. Na stolu treba da
bude pet-šest držalja, u svakom drugo pero. To se nehotično formiralo u meni
da bi označilo: pisanje me svaki put i po spoljašnjostima stavlja pred potpuno
novi zadatak. Drugo držalje, drugo pero, druga hartija. Protestujem protiv
privikavanja. I do sada nisam prihvatio nikakvu naviku, ni dobru, ni lošu. Samo
se držim jednog: ukusa i nivoa. Na svom stolu ne podnosim nikakvu
zapuštenost. Zašto da bude neuredniji od moje postelje, kad gotovo isto toliko
vremena provodim s njim, i isto toliko značajnog vremena.
Na stolu treba da bude nešto što je suvišno. Što je samo primamljivo i milo,
ali nema nekog smisla što se baš tu nalazi, i zato, ako ga čovek gleda, treba da
ga odmara. Krčag? Fotografija? Cveće? Uspomena? Skulptura? Neću da se
mešam. Lična stvar, kao i ceo pisaći sto. Kao ženski toaletni sto, s kojim je u
srodstvu, jer je u vezi s besmrtnošću.
 Imaginarne knjige

U prikazu ovih knjiga naročitu pažnju sam posvetio tome da oni budu takvi
kao da je reč o pravim knjigama. Jer da ne bude zabune: ime, naslov, sadržaj,
jezik, godinu, štampariju sam sam izmislio, i koliko je meni poznato nikada nisu
objavljeni ni autori ovakvog imena, niti ovakva dela. Za ljubav veće uverljivosti
upuštam se u raspravu, odobravam, ponegde stavljam zamerke, drugde
precizno pratim navodni tok misli, a na jednom mestu autorima držim oštre i
ironične lekcije. Zato da bih čitaoca vukao za nos i da bih se na kraju smeškao
ispod brka? Ali i zato da bih negovao prikaze knjiga kao književni žanr visokog
ranga i da ga oslobodim one samovolje koja za ovaj žanr zaista znači objavljena
knjiga. Za svoj uzor sam odabrao Valtera Pejtera koji je smatrao nepodnošljivim
da plemeniti književni žanr biografije služi besmislenom ćefu jednog stvarnog
ljudskog života. Zaista je ponižavajuće da ozbiljan esejista bude podređen
nemaštovitosti realnog života. Pejter je postao nezavisan od stvarnosti i pisao je
biografije koje nisu imale nikakve istorijske osnove. Tako su nastali imaginarni
portreti. Po uzoru na njega pokušao sam da pišem o imaginarnim knjigama i da
recenziju razvijem u takav žanr koji nije prisiljen da se stalno upušta u
kompromis sa stvarno objavljenim delima. Na području prikazivanja knjiga, po
mom gledištu, neko je, pre ili posle, morao da načini ovaj presudni korak. Za
ovaj žanr, po mom mišljenju, nisu dovoljno solidne knjige koje su stvarno
objavljene. Ne ustežem se da kažem da je stvarna knjiga nedostojna za
recenziju. Već godinama se često događalo da sam povodom pojedinih knjiga
bio prinuđen da govorim o nečemu što im nedostaje. U poslednje vreme pak
uspeo sam da savršeno odbacim od sebe nerazborite pojave labilnog realiteta.
Dobra je ona recenzija kada autor sam bira knjigu o kojoj piše, i to potpuno
nezavisno od predrasude da li je knjiga objavljena ili nije ili se nikada neće ni
pojaviti.

JOURDAIN, Pierre Paul: L' individualite de l'artiste.

1936, Paris: Librairie Boncourt. 164 p.
Ona dosada koja je svojstvena najvećem delu nemačkih teorijskih radova,
za Francuze je samo retko obavezna. Istina, retke su i knjige koje prevazilaze
svojstva feljtona. Većina francuskih teorijskih dela je začuđujuće dobro pisana,
čovek ih čita s divljenjem. Ali ih s razočarenjem ispušta iz ruku, jer su gotovo
prazna. Tek veoma retko se nađu izuzeci kakav je Jourdain. On je napisao tri
povezane studije o ličnosti umetnika (Klasični i romantični umetnik - Realitet
umetnosti - Gledati i činiti). I duh koji živi u knjizi zaista je duh. Uglavnom se
služi ruskim i engleskim izvorima i možda je linija Gijo-Zid ona po kojoj se može
razumeti. Njegova pozivanja pak nisu činjenička, nego suštinska. On ne citira,
prisustvo pomenutih više se praktično oseća. Vide se tragovi Darmštata i
filozofije egzistencije, ruskih pisaca uspomena, a prepoznaje se i uticaj novog
engleskog duha. Autor je inače brižljivo načitan čovek, dobro poznaje antičku
književnost, istoriju umetnosti, muziku, zna primitivce, bavio se psihologijom i
u malom prstu ima standardna estetička dela.
Ovako širokog, ali složenog, sistematskog, ali razgranato obaveštenog
autora ne zadovoljava ni sistem, ni aforizam. Nekako se nalazi između: i
sistematičan je i aforističan. Misli su mu istovremeno i kristalne i duboke. To
zapažanje sam Jourdain postavlja u svojoj prvoj studiji kada individualnost
umetnika radije tumači s psihičke strane. Postoji jedna vrsta umetnika čija je
vrlina srazmera, svetlost, jednostavnost i forma. To je cristal, tip kristala. A
postoji jedna druga vrsta čija je vrlina sugestivnost, buđenje, često pometnja i
uznemirenost. To je abime, tip dubine. Tako je u umetnosti i u svakom
umetniku data sposobnost između cristal i abime.
Kristalni umetnik je klasičan tip: tvorac forme. Temperament mu je smiren,
vedar, gladak, igriv. Takvi su Homer, Kornej, Rasin, Rafaelo, Mocart. U onome
što stvaraju uvek ima nekog jednostavnog blistavila. Smiruju čak i onda ako su
tragični, i onda očaravaju ako su potresni. Njihov element je svetlost, za njih
čak i noć blista, i haos je prepun forme. Ovakvim ljudima je kristalizacija radost,
taloženje doživljaja i iskustva, izbrušenih, plastičnih, jasnih i jednostavnih.
Drugi je tip dubine, romantični umetnik: temperament mu je nemiran,
melanholičan, često prepun resantimana, težak, nezgrapan i taman. Takvi su
umetnici: Viktor Igo, Servantes, Dostojevski, Svift, Mikelanđelo, Šekspir,
Vagner. U onome što stvaraju uvek postoji neka preteća provalija. Uznemiruju
čak i onda ako su veseli, i ostavljaju nezadovoljstvo ako se smeju. Ono što se u
njima nalazi nije vedrina, najviše samo komika. Elemenat im je tama, za njih je
maglovita čak i sunčeva svetlost. Ovoj vrsti ljudi predstavlja zadovoljstvo
gledanje u dubinu, komešanje, analiza, napad, podsmeh, čak i najodlučnije
figure rastvara, rastura i mrcvari.
Autor prekida tumačenje stvaralačkih tipova i prelazi na pitanje umetnikove
stvarnosti. Naizgled nasilno. Tek se na koncu ispostavlja da je dobro postupio,
jer je kraj ulozi psihologije, i sledi umetnikova stvarnost.
Čovek, piše on, u svakodnevnom životu živi u realitetu trezvenog uma. U
ovom realitetu, na osnovu zajedničke saglasnosti stvari za sve imaju jednake
vrednosti, predznake, značaj i oblik. Realan čovek, trgovac, profesor, političar,
advokat, činovnik, međutim, svi su bez razlike neproduktivna bića. Ne samo sa
gledišta duhovnog stvaralaštva. Time što čini jedan trgovac - kaže Jourdain -
čovečanstvo neće porasti ni za milimetar, ništa više neće saznati o svetu, a život
neće postati divotniji ni lepši. Zašto je to tako? Možda zato što između rada i
stvaranja postoji bitna razlika? Valjda je samo stvaranje produktivno, a rad
nije? Valjda rad nije ništa drugo do rehabilitacija improduktiviteta? Rad
opravdava život onih čiji je život inače potpuno bezvredan. Ovo se sasvim slaže.
Ali nije to problem. Trgovac, advokat, seljak žive u realitetu, i oni su potpuno,
spolja i iznutra, skroz-naskroz realni. Ova realnost je, međutim, savršeno
besplodna. Zašto? Jer se raspada na dane, minute, zadatke, obaveze, nekako
životu nedostaje povezani materijal, sila koja održava i formira. Čim život počinje
da se nagomilava, da dobija formu, da poprima izgled i karakter, vreme počinje
da dobija smisao, život sadržaj, smer, lepotu, u tom trenutku čovek je prisiljen
da istupi iz realnog sveta trezvenog uma. Jourdain kaže da postoje ljudi koji
dospevaju pred jedan veliki doživljaj, zastaju kod tog doživljaja, i sve što se
potom zbiva s njima raste, grupiše se, kristališe oko ovog doživljaja. Ovi ljudi
više nisu realni u smislu u kojem su realni činovnici. To su fantasti, sanjari. To
su umetnici. I dok neko nema ovakav doživljaj - koji seže do najveće dubine
ličnosti, potresaju srce, veliki je i središnji - i dok se oko ovog germinalnog
doživljaja ne počnu kristalizovati život i sudbina, dok čovek ne počne sve ovako
i ne drugačije videti: sve posmatra iz ovog doživljaja, s njim upoređujući, dotle
nije produktivan, nije tvorac oblika, nedostaje mu veliki, povezani materijal,
povezujuća snaga, sve dotle nije umetnik.
Takozvani trezveni um je bes za umetnika. Nema smisla da prosuđuje stvari
kao agent za nekretnine. Zbog toga će agent uvek biti realniji sa gledišta
trezvenog uma, ali sa stanovišta prave stvarnosti uvek je irealan. Agentov je
svet, moć, novac, udobnost, a umetnik je u tom svetu potpuno stran, jednostran
i lud. Ali nema umetnosti bez ludila. Čak ni produktvinog života. Jer sada sledi
najvažnije: irealitet umetnika je samo prividno ludilo; stvarno je istinski realitet.
Agentov svet samo je naizgled realan. Otkud ovaj paradoks? Na sledeći način:
realitet poseduje samo ono što je doživljaj. Prirodno. Jer za nas postoji jedna
jedina stvarnost i to je naš doživljaj. O drugim stvarima sveta ne znamo ništa.
Svet agenta pak nema svoje doživljaje. Sve je to samo privid, zato se raspada na
komade, zato je kao mrvica ili pesak. Slika o svetu koji agent nosi u sebi takođe
je razmrvljena, bezoblična, odnosno nije realna. Svet u njegovoj stvarnosti,
onakav kakav jeste, i takav kakav jeste ne poznaju političar i trgovac nego
umetnik. Zašto? Jer ga umetnik poznaje kao doživljaj, kao napetost, sliku ili
dramu. Svet trgovca prepun je iluzija i pretpostavki, jer trgovac živi nestvarnim
životom, jer je bez doživljaja; a umetnik pak sve vidi, jer je svoju sudbinu gradio
na proživljavanju, odnosno na stvarnosti. Tako autor stiže do treće studije, gde
se ono što je rečeno o doživljaju povezuje s cristalom, a svet irealnosti pak s
abimeom. Klasičan umetnik je onaj koji ima veliki doživljaj i kroz kristal vidi svet
kristalan, oblikovan, u njegovoj istini. Romantični umetnik vidi bezobličan
metež mrvica. Klasika nije ništa drugo do: red, kosmos - lep red. Romantika nije
ništa drugo do nered, metež i haos. Što ova poslednja izgleda realno, očito je
greška. Haos nije realniji od kosmosa. Naprotiv: živimo u kosmičkom sistemu.
Da je haotično biće realno to je tvrdnja agenta koji veruje da je realno ono što
oni tvrde.
Studija je načinila još jedan korak. Kaže: klasičan umetnik je realan, igriv,
vedar, i on je pasivan. Romantičan je strastan, patnik, i on je aktivan. To sve
sledi iz malopređašnjeg. Moglo bi se i ovako definisati: delovanje je neophodno
samo onome ko pati. Ali pati samo onaj ko ne vidi. A ne vidi samo onaj ko ne
živi u realnom svetu. To je najtačnija definicija romantičnog umetnika: irealan,
jer ne vidi jasno - zato što ne vidi, on pati - jer pati, mora da deluje. To je uzrok
bezmerne aktivnosti, trke, nemira, zbrke. Nasuprot njemu klasičan vidi, zato
što je realan, smiren i ne treba da deluje, pasivan je. Nije visokog reda čovek
koji deluje i pobeđuje, nego koji vidi i smeška se. Jer videti je više nego delovati.
Uvek je tako bilo i tako će biti.

BRADSHAW, J. William: Play and art.

1933, London: Carpenter. 440 p.
Posle čitanja ovakvog dela u čoveku se javi sumnja, svemu onome što je
ozbiljnošću i dubinom postignuto u novije vreme, ima li svemu tome opstanka
i neće li misao ponovo da se surva u naučnu plitkost, iz koje se s teškom mukom
izvukla početkom prošlog veka. Jer šta je potrebno za ovakvo delo? U nekoliko
poglavlja, s više-manje sistematičnom sposobnošću govoriti o igri (dečja igra,
ples, igra životinja, sport), u nekoliko poglavlja o umetnosti, na koncu od sličnih
i različitih crta izgraditi nekakvu teoriju koja je tako glupa da je samo asketa
može dočitati. To je pozitivna nauka. To je istinsko, nepatvoreno, trezveno,
dosadno, ravnodušno, beskrajno suvo i prazno traćenje reči.
A šta o igri kažu pozitivisti, to je uglavnom opšte poznato. Igra je, tako reći,
priprema za ozbiljne zadatke života. Trening u borbi za opstanak. Dečak se ljulja
na drvenom konjiću i priprema se da u borbi na konju, s mačem u ruci, juriša
na neprijatelja. Devojčica zbog toga gura kolica kako bi se utrenirala za
majčinstvo. Jasno, guranje je tako težak i odgovoran zadatak da ga treba početi
vežbati već od sedme godine. Mr. Bradshaw veruje u to, u to je verovao ceo
pozitivizam.
Kako se objašnjava igra klikerima, igra loptom, igra obručem, nije
interesantno. U nešto što nema smera ni smisla naknadno se unosi oboje.
Frobenijusova teorija igre više kazuje, samo ima jednu manu: čuveno je
poređenje s dečakom koji se igra kutijom od šibica i koji u kutiji drži vešticu, a
to nije ništa drugo do obrnuta pozitivistička teorija. Po njegovom mišljenju,
smisao i cilj nisu prvi, nego besmislenost i besciljnost.
Ova teorija nas još ne vodi u središte stvari. Sigurno je da je igra primarna
i elementarna. Zato se uvek javlja kada se bogatstvo života prepuni i prelije iz
sopstvenog pehara, zbog toga je razigrano dete, ljubavnik i umetnik. Gde ima
igre, tu uvek ima viška: više nego što bi trebalo da bude da čovek prosto samo
jeste. Usredsređenost i praktičnost u ovoj situaciji jeste niže i prevaziđeno.
Čovek je iskoračio iz sopstvenog bića. Višak bića. Ko se igra, on rasipa, svojim
viškom blista i rasipa ga. Igra je radost; gde god pogledaš, vidiš da je sve radost;
što god čuješ, čuješ da je radost; čega god se takneš, osetiš da je radost. I ovom
radošću prožet višak, ovaj preliv viška: to je sloboda. Ali ne samo sloboda:
čistota. Svaka igra je prozirno jednostavna. Igra je go i čist život, ništa drugo.
Nije vezana za predmet, za cilj, za pravac, za smisao, slobodno lebdi i pleše i
skače i ljulja se, bacaka se i kotrlja. Igra se. Ko se igra? Onaj ko je nezavisan.
Rad je ono kada čoveka još nema, samo se čini napor da ga bude, zato u radu
nastaje čovek. U igri je već s druge strane završetka. Već je gotov.
Krug igre nije relan svet. Igra se nalazi u Ništa. Das Spiel ist das reine Leben
im reinen Nichts - igra je čist život opkoljen čistim Ništa. Oslobođena svih veza,
odnosa, sputanosti života, potpuno slobodna i potpuno čista. Jedino stanje
kada se čovek ne nalazi u materiji, nego iznad materije. U igri se život igra sa
samim sobom. Najviše uživanje igre jeste prevladati ananke. Ne treba vežbati
opstanak, nego biti s druge strane opstanka. Zato nema niti može biti strasti u
igri, jer gde ima nužnosti, tu se iz čoveka izdvaja strast. Igra je prevazišla
nužnost. Zbog toga igra ne može biti tužna: svaka igra je vedra.
Tome još treba dodati sledeće: igrivost krajnjih stvari, proces sveta kao igra.
Ako je igra drevna delatnost, primarna i nenamerna, igrivost primarnog
stvaranja u kojem je biće najbogatije, najjednostavnije i najlepše, ukratko kada
je biće potpuno biće, da li bi se moglo pretpostaviti da ono što nazivamo
istorijom, da to nije igra? Istorija sveta je igra bogova. I Sile preziru onoga ko je
celishodan, pametan, razuman, usmeren, jer znaju da taj čovek nije gotov, još
je slab, nesiguran i bedan. Nije dovoljno bogat i nije dovoljno jak da bi se igrao.
When a man arives what he will, the Gods are laughing - kada čovek postiže ono
što želi, bogovi se smeju. I zaslužuje, jadnik, da mu se kikoću ako se iscrpljuje
u tome što je radio i hteo, i što je sledio ciljeve, pravce, i nikada nije znao da
odbaci svaki cilj i da se samo igra.
Greši onaj ko veruje da svetom upravljaju navjiši: Uzrok, Cilj, Smisao,
Zakon. Ne. Najviše je upravo suprotno ovome, odnosno više od toga: ono što je
prevazišlo uzrok i cilj i smisao i smer. To je božansko: sloboda, igra. To je jedino
dostojno bogova: igrati se. I u istoriji sveta se ne smeju gledati pravci, nego igre.
Ispravno shvaćen život: igra. Bog se igra s nama, i kako je dobro što je tako.

FLÜGEL, Hans: Kunst und Leben.

Wien-Leipzig: Rassner Verl. 1937. 288 p.
Opet je potegnuta otrcana tema. Ovaj put neko ko je - kao đak odlikaš - sve
pročitao što se odnosi na predmet. Posebno je nagomilao biografisku građu,
prikazao je mešano primere uzete iz biografija raznih umetnika, muzičara,
pisaca, pesnika, arhitekata, vajara, a najviše slikara: iz dva razdoblja, iz
vremena renesanse i XIX veka. Moguće je da je autor prvobitno imao nekog dara,
samo ga je prikupljeni materijal i masa podataka smrvila. Moguće je da nije bio
zreo za disertaciju. Ovo delo u svakom slučaju liči na one seminarske radove
koji su zaokruženi, zgodni, vredni, ali čovek već posle pet minuta čitanja počinje
da zeva.
Nedavno je neki Englez napisao knjigu čiji je naslov: Life as – što otprilike
znači: Život kao. Odnosno: life as art, life as business, life as work, as duty, život
kao umetnost, kao rad, kao posao, kao obaveza. Samo je jedno zaboravio: Life
as life odnosno život kao život. Iako je rešenje verovatno u tome. Život je u prvom
redu ipak samo život, a ako je reč o umetnosti, onda je umetnost u prvom redu
ipak samo umetnost. I ovako kako jeste, sasvim je pouzdano.
Cela knjiga je dobra da čoveka prinudi da razmišlja o nečemu što odavno
visi u vazduhu. Stvar nije jednostavna. Negativna strana: s pokvarenim životom
ne može se praviti dobra umetnost. Nauka, filozofija može. A religija upravo ide
za tim da čovekov život totalno pokvari. Ovo kvarenje je, međutim, nešto
osobeno: od njega može svašta da bude i kvarenje života znači da ću ovo
pokvariti ali ću ono dobiti. To je, pak, sada najbolje napustiti. Negativna teza
jeste: od pokvarenog života ne može se načiniti dobra umetnost. A pozitivna teza
je sledeća: dobra umetnost može izvirati samo iz uspešnog života.
Neka polazna tačka bude današnje opšte shvatanje da umetnik mora da
pati. Veliko delo može da stvori samo ako je izvrgavan ruglu, ponižavan,
pogrešno shvatan, potiskivan, onaj ko se zlopatio, bio siromašan, pocepan, ako
je gladovao, ko je pomišljao na samoubistvo. Istinski slikar, skulptor, pesnik
najpre mora sebe da okrvavi kako bi - kao što se kaže - pre upoznao život.
U ovom verovanju lako je prepoznati hibridni duh moderne demokratije. Jer
ono protiv čega je usmerena demokratija, to je zapravo umetnik – slobodni
stvaralac. Demokratija inače nije ništa drugo do društveni poredak koji se trudi
da jednom i za svagda isključi stvaraoca. Zbog toga kaže da umetnik treba
najpre da pati. Ništa ne predstavlja toliku nevolju nego ako je umetnik rano
priznat i ako može da živi bezbrižno. Život mora da mesi umetnika, i dok nije
prekiven ranama, dotle ništa ne zna istniski. Život ga grabi, mrvi sve dok ne
izgubi svoje obličje i ne postane bezoblična masa. Cela sudbina je postala kaša.
Eto moderne umetnosti: Dostojevski, Prust, Vagner, Stravinski, Pikaso.
Nasuprot tome knjiga govori o renesansnim umetnicima, a još bi više mogla
da govori o umetnicima drevnog doba. U to vreme se od umetnika uopšte nije
zahtevala patnja. A ipak, gle, pravili su sasvim dobru umetnost, priznajmo,
mnogo bolju nego u XIX veku. Njihov život se mogao slobodno i čisto formirati.
To je tajna klasične umetnosti. Bilo je vremena za kontemplacije, za zrenje, nije
trebalo hitati. Kakav je ovaj klasičan život? - Spor, smiren, vazdušast, otvoren,
perspektivan, znači suprotnost svemu što današnji umetnik treba da živi, bilo
da hoće, bilo da neće. Suprotnost klasici: što uznemiruje, požuruje, privremeno,
prenagljeno, lirizam i žurnalizam. Klasika: prisutnost svega što je: forma,
smirenost, konačno, završeno, dubina i perspektiva. Klasično delo je ono koje
je gotovo. Kako bi i umeo umetnik da završi svoje delo ako je i sam nezreo?
Uspešan je život koji ume da stvara završena dela: Homer, Sofokle, Molijer,
Frans. Komplikovani, privremeni, brzopleti: Balzak, Roden, Igo.
Klasičnu umetnost može da stvara samo onaj čiji se život završava u obliku
kruga. Moderan umetnik naspram ovoga nema ni sudbine. Jer od onoga što želi
da mu se dogodi, ništa se ne događa. Uvek se lomi pred onim pred čim se nešto
uopšte događa. "Život" ga baca ovamo-onamo, muči, mesi, i ne može iz njega ni
izaći drugačije nego kao neko ko je ovamo-onamo bacan, namučen i izmešen.
Ako se sada vratimo polaznoj tački, shvatićemo šta znači: s pokvarenim
životom ne može se praviti dobra umetnost, i: dobra umetnost može da izvire
samo iz uspešnog života. Da povređena, ukaljana, namučena sudbina umetnika
savršeno može nastati, to je potpuno nemoguće. I zato je nemoguće primeniti
bilo kakav trik, majstorski zahvat ili prevaru da bi umetnost bila klasična, ili,
što je isto, dobra. S pokvarenim životom ne može se napraviti dobra umetnost.
Ali na koncu treba pobliže pogledati šta znači reč: ostvariti. U prvom redu
znači završen, gotov, pun; potom da je sazreo; dalje: ima lice, formu i oblik.
Nešto što je konačno, u umetnosti i u životu podjednako. Ne može se život
polomiti i od krhotina napraviti dobra umetnost. Čovek svuda mora biti
konačan, potpun bez priziva, oblikovan. Umetnik završava život, i delo je gotov
spomenik koji stoji pred čovečanstvom. Velika dela su uzori sudbine. Potpuna
sudbina gotova je za sve ljude i vremena. Obrazolika i nezavisna od toga da li je
vide, ili ne, da li je primaju k znanju ili ne. Potpunoj sudbini se nema šta dodati
niti oduzeti. Ona je gotova i dovršena. To je: ostvariti. Skulptura, umetničko
delo, remek-delo, ono što je prestupilo preko praga ljudske prolaznosti i prešlo
u večnost. Ostvariti znači stići do granice do koje čovek uopšte može stići,
ispuniti ceo prostor i vreme koji su bili sudbini na raspolaganju. Sazreti, ili proći
kroz onaj proces kad čovekov život postaje lak i penušav, sladak, mirisan, mek,
rastočiv, čist, kad čovekov život više i nije život, nego nešto više, i kada onaj koji
živi život, nije ni čovek.

MATISSE, Joseph: Essai sur l'essai. - Trois idées.

Paris: Concorde. 1936. 240 p.
Knjiga bi mogla nositi i podnaslov: esej kao umetnička forma
substancijalnog duha.
Osnova određenja se ispostavlja i iz istorije ovog žanra. Neobično je da ni
Kinezi, ni Indusi, ni Grci, ni Rimljani nisu pisali eseje. Javljala se plemenita
proza kao gnoma (Heraklit, Demokrit), ili kao pismo (Plinije, Seneka), ili kao
pouka (Čuang Ce, Konfučije), ili kao psalma (Vavilonci, Indusi). Esej je evropski
žanr i zajedno s pojavom prvih njegovih pisaca (Bekon, Montenj) izgrađena je
sasvim neobična situacija duha. Najznačajniji znak raspoznavanja stava pisca
eseja jeste njegova nepripadnost školama. Montenj je prvi takav mislilac koji se
ne može svrstati u školu. Usamljenost, nezavisnost, suverenost i autonomija.
Njihov sklop daje ono što je suština eseja: substancijalnu autonomnu
perspektivu (autonome et autochtone perspective substantielle). Esejista je
autonoman jer je nepoverljiv prema raznovrsnim mišljenjima koja su se negde,
bilo gde čula; stvarima nikada ne prilazi toliko blizu kako se njihova suština ne
bi gubila iz vida, zbog toga poseduje perspektvu; nikada ne staje, nego dopire
do germinalne stvarnosti, zato je substancijalan.
Kako bi se ovaj stav razvio i kako bi mogla biti prihvaćena ova duhovna
situacija, potrebno je bilo da napusti svoju opštu duhovnu autonomiju u
zajednici i u svetu, da se odrekne svoje perspektive i da izgubi svoju
substancijalnost. Otprilike negde početkom novog doba to se i zbilo: javljaju se
Montenj i Bekon, iskrsavsa esej kao umetnička forma i filozofsko držanje.
U to vreme je bitka između religije i nauke stavila duh između takva dva ili-
ili, da mu izbor bilo koje strane nije bio po volji. Montenjevski esej je počev od
ovog istorijskog trenutka postao nezavisan, umetnička forma nezavisnog čoveka
koji ne pripada ni ovamo ni onamo. I u svakoj prilici kada bi negde, bilo kada
živnulo pisanje eseja, to se događalo zato što je substancijalni duh istupao iz
opšteg shvatanja i nije zauzimao stav, kako bi spasao svoju perspektivu i
sačuvao autonomnu suštinu. Esej cveta tamo gde su niske i ordinarne škole,
kutije, javno mnjenje, verovanje. Zbog toga su klasične domovine eseja postale
Francuska i Engleska.
Esej se nije priključio ni nauci, ni religiji. Pa onda u kakvom je odnosu s
umetnošću i filozofijom? Autonomni substancijalni duh odbacuje nauku.
Zašto? Jer je nauka izgrađena na principu uzročnoti, "a mišljenje po uzročnosti
je znak maloumnosti". Ko po kauzalnosti hoće da razume svet, proći će kao onaj
koji se peo na toranj uskim mračnim stepenicama i baterijskom lampom
osvetljavo samo stepenik koji napušta i stepenik na koji stupa. On ne može da
prodre izvan kauzaliteta i da istupi iz njega, postaje luda doslednost.
Esej više naginje religiji, jer religiozan čovek svet ne smatra lancem koji na
kraju liči na đerdan staklenih perli. Problematika religioznog čoveka, pak, jeste
par excellence problematika subjektivnog čoveka. "Za esejistu nauka je glupa,
religija je lirika." Odatle sledi da je u eseju u podjednakoj meri važno uzdignutost
pogleda, moralna intaktnost misli i da se mišljenja poklope sa slikama lepog
života.
Esej pak ne prihvata umetnost, jer ona "želi da život učini lepšim nego što
jeste, i zato ga kvari". Ova idealizacija, ili kvarenje, u svakom slučaju ide na
njenu štetu. Esej nije ni filozofija, jer je ona uvek sistem. Šta je sistem? Onaj
svet misli koji se prikazuje kao da je uspeo na svim linijama da podigne zastore
s misterije pod velom koja nas okružuje. Esej se zadovoljava time, gde god se
pruža prilika, da proviri kroz rupice vela. I to je stvarnost. Filozof ne uspeva ni
više ni drugo, samo jedan jedini pogled. Ali neskromno razglašava da je razrešio
sve tajne.
Svakom eseju je inače neophodna isto takva precizna koncepcija kao i
filozofskom sistemu. Otuda dakle od svakog eseja, s neophodnom podrobnošću,
može da se načini filozofski sistem, i obrnuto, od svakog filozofskog sistema,
izostavljajući nebitno, može se napisati esej. Znači razlika između esejiste i
filozofa jeste što filozof tokom celog života ima samo jednu jedinu bitnu
koncepciju, a esejista ima onoliko koliko eseja napiše. Filozof je dakle čovek
beskrajno siromašniji u idejama. On životari celog života od onog jednog jedinog
nadahnuća koje je dobio. Zalud, više nema. I ako bi ipak bilo, boji se da ga uzme
ozbiljno, jer bi prethodnu ideju doveo u opasnost. Eventualne nove intuicije,
možda protivrečne prvoj, prisiljen je da prećuti i potisne zbog sistema.
Kad esejista završi jedan esej o humanitetu, mirno se lati drugog, u kojem
odbacuje humanitet. Jer u nama isto tako žive humanitarne kao i
antihumanitarne sile, i jedna isto tako nije u pravu kao ni druga, bolje rečeno
jedna je isto tako u pravu kao i druga, a nije važno ono što se utvrdi, nego
shvatljivo svojstvo mišljenja, ali iznad svega kvalitet nadahnuća, dubina
koncepcije, slobodna igra tvoračke misli i čovekova odluka u apsolutumu.
Filozof sistema polazi od neoprostive glupe predrasude da od večnosti pa do
kraja sveta postoji samo jedan jedini savršen sistem bez protivrečnosti, za
svakog čoveka i za svaki svet samo jedan. Esejista zna da je taj jedan sistem
znanje Boga. I s pokornošću se zadovoljava protivrečnostima.
Vi biste iz ovoga lako mogli zaključiti da je esejista nihilista, jer ne ostaje ni
kod jednog mišljenja, a ograničenim obeležava onoga ko izmišlja večne misli.
Grešite. Esejista nije na stanovištu "ni jedno jedino mišljenje" , nego na
stanovištu "svako mišljenje". I otuda je rešenje stvari na suprtonoj strani.
Esejista nije nihilista, nego univerzalista. Već i zbog toga što ni jednom mišljenju
ne može pripisati večno bivstvo. Mišljenje i nije važno. Važna je: vizija. Važna je:
teorija. Važan je: theorein, učestvovanje u svetoj viziji. Otuda je razumljivo
terijsko bogatstvo esejiste, nasuprot teorijskom siromaštvu filozofa. On
učestvuje u celom nizu svetih vizija, i svaki prizor, teorija, nadahnuće,
koncepcija čine poseban svet. Takav jedan svet jeste jedan esej. Filozof je
primitivan esejista koji je tokom celog života učestvovao samo u jednom jedinom
svetom prizoru, i zato je mogao da napiše samo jedan jedini esej. Što je taj esej
u dvanaest tomova? Nezgrapna isprika, i karakteristična je za onoga ko govori.
Estetika eseja nije ništa drugo do estetika proze. U jeziku eseja, odnosno u
par excellence prozi susreću se veselje, ozbiljnost, jedrina, prozračna
perspektiva, težina i lakoća, dubina i svetlost. Kad čovek poređa ove reči, već je
i označio suštinska obeležja proze. Pesma može biti tako laka da postane
besadržajna, ipak je dobra pesma. Proza to ne može. Pesma, drama, roman
mogu sebi dopustiti maglu, pa ipak mogu biti savršeni. Esej nikada. Ovde
smisao mora neprekidno da je prisutan isto onako kao i fantazija i osećanje. Ep
ponegde može da se iscrpljuje u suvom opisu: opis u eseju ima značaja samo
onda ako slika poseduje filozofsku, moralnu, psihološku perspektivu. Duhovna
situacija pisca eseja stopostotno se realizuje u prozi: proza nije ništa drugo do
glas autonomnog substanicjalnog duha.
Još jedno: prorok, naučnik, pesnik, filozof mogu sebi dopustiti razvučenost.
A esej je upravo kratak i jezgrovit, zgusnut i malorek. Pravi esejista piše
teodiceju u pet redaka i istoriju sveta na tri strane. Dela duža od trideset strana
neophodna su čoveku samo onda ako nije zdrav, a na sto strana se sve može
reći.
 OAKUJI, T. - READ, B. M.: Poetry in East and West.
1938, London-Madras: World-press. 272 p.
Kad ova knjiga ne bi bila ništa drugo do samo hartija, štampa, naslov i
povez, i onda bi vredelo o njoj govoriti. Njen skromni sjaj i ozbiljnost bi to
zahtevali. Kakav ukus u ručno rađenoj rebrastoj hartiji boje slonovače, u
disciplinovanoj lepoti bodoni slova, u čistoti naslovne strane i u tamnoplavom
platnu bukram poveza? Mera knjige je kako se čovek lako sprijatelji s njom i
koliko se teško rastaje od nje. Dešava se da jedno vreme mora da je ostavi na
stolu, da se zgreje, jer je nedruželjubiva, i teško je na nju navići. To je smrt
knjige. Delo prema kojem osećaš nepoverenje nikada nećeš pročitati. Druga,
pak, takva da ako bih je i ukrao, sud bi me oslobodio, jer bi presudio da se
takvom iskušenju ne može odoleti.
Japanski estetičar Oakuji piše o evropskoj, a Englez Read o istočnoj poeziji,
tako su zamena i odraz dvojni: ne samo poezija istoka i zapada, nego o istočnoj
govori zapadnjak, o zapadnoj istočnjak. Prilično malo. Polovina dela su citati. A
u celoj knjizi vlada takva pobožna tišina kao da negde u blizini bogovi sede.
Istočna poezija, kaže Read, nije zanimanje. Svako može biti pesnik? Ne.
Svako treba da bude pesnik. Pisati pesmu ne predstavlja toliku povlasticu, kao
ni moliti se. Istorija poezije od one vrste kao u Evropi na istoku bi bila manjkava
i ne bi odgovarala stvarnosti. Autor istinskih velikih pesama često je anoniman,
često je neka žena, neki samuraj, sveštenik, prosjak, ribar koji možda i ne zna
da piše. Read veruje da veliki deo evropskih pesnika piše pesme kao što kuvarica
mesi knedle: ne sasvim zlomisleno i ne bez nadahnuća, ali profesionalno, i otuda
najčešće bez božanske pobožnosti. Kod nas je pesma bez izuzetka uvek rad. A
tamo?
Kao tok reke u more,
delo ne radeći ništa
stiže na cilj ostvareno.
I to je već pesma. Induski pesnik ju je napisao na kineskoj lepezi, a da je čaj
bio aromatičan, vlasnica lepeze lepa, to je prirodno. Biti pesnik nije poziv, već
znači razumeti večnu i duboku poeziju bića. Pretpostavimo da neko u Japanu
pođe u posetu mudracu. Hoće da otvori kapiju, ali vidi okačenu tablicu i na njoj
sledeće:
Posetilaca
za kuću premnogo.
Zamor preti
Kako je nedruželjubiv i grub, kaže posetilac srdito i već hoće da se vrati.
Njegov pratilac se smeši i zabavljajući se posmatra oneraspoloženog stranca.
Okrene tablu i pokaže drugu stranu. Evo:
Dragi moj, natpis,
nije namenjen tebi
Devojčica trčkara po vrtu i uznemiri životinjice koje se odmaraju u bašti.
A pesma:
Jadna žabo!
Ne strahuj! Znaj.
 Isa je tu.
Stari vojskovođa leži na samrtnoj postelji, traži hartiju i četkicu. Već oseća,
stigao je do roka. Klimanjem glave se oprašta od porodice, od prijatelja, a onda
zapiše.
Jesenji vetar.
Lišće umorno pada.
Kuda? Ko zna?
Putniče, ne tuguj.
Opšte mesto. Šta je tu pesma? Čudo je što jeste pesma. Ipak pesma. Poezija
je ljubav, mesec, kukavica, tuga, piće, kao što je poezija natpis na kapiji,
trčkaranje devojčice i oproštaj od života. Read piše: Hiljadugodišnje misli, a još
su uvek tako tople kao da su jutros izgovorene. Zatim dodaje: Šta je drugo
poezija do takve reči koje se, kao sunce, ne hlade nikada?
Oakuji priznaje da kada je prvi put razumeo evropsku pesmu, zahvatila ga
je takva omamljujuća nesvestica kao kada je prvi put pio vina. "Od tada", kaže,
"za mene, za istočnog pijača čaja simbol Evropljanina i njegove duše i života i
poezije jeste vino."
Nasilje i strast se jedva mogu shvatiti: pesnik ne podnosi drugo mišljenje,
drugo osećanje, druge reči, samo ono što je njegovo. Gazi čitaoca i njegovo Ja.
Evropska poezija je kao zaljubljeni muškarac koji se bori za svoju dragu. Zbog
toga su mu neophodni viteštvo, mera, rima, pesma, strofa, sklop. Ovo pravilo je
neophodno, jer bez njega bi sve bilo samo galama ludaka. Poetika je moral
poezije. Na istoku to jedva da je potrebno. Kad na zapadu ne bi bilo poetologije,
umesto pesama pesnici bi vrištali.
Vinoliko, suludo, strasno nasilje jeste poezija velikih reči. "Kod nas su
najlepše reči: oblutak, kap, mesečina." Titanske razmere evropskih reči na
istoku niko ne može da podnese bez neophodne asimilacije. Ljubav, sudbina,
smrt, tama, etar - reči zapadnih pesama koje su najpre delovale kao udarci
batinom. Kada je Niče preveden na japanski, na stotine mladih ljudi je izvršilo
samoubistvo. Delovanje je ličilo na ono kada je beli čovek prvi put dao Indijancu
rakiju. Demoralizacija. Od pesama Šelija, Kitsa, Vordsvorta najpre ništa drugo
nisam čuo do divlji tutanj koji je zvučao kao gruvanje topova. Kasnije sam
saznao da je taj zvuk kucanje srca.
Ko je jednom okusio vino, ne može ga se odreći. Često sam gledao kada
Evropejac prvi put čita istočnog pesnika, kao da ga obuzme začaranost. Isto se
događa i nama, s tom razlikom što gotovo umiremo od te začaranosti. Ali da je
pesma orgija reči, nikada neću naviknuti i više se nikada toga neću moći odreći.

SCOTT, Bentley Robert: Life and fate in the English literature.

1939, London: Century. 320 p. Aesthetics and philosophy of art series, no. 2.
Čitajući izvrsne autore svetske književnosti Bentley Robert Scott je primetio
razliku između dela koja su romansirana i dela koja su poetizovana. Izjava
švajcarskog pesnika Karla Špitelera o hibridnom svojstvu romana i o njegovoj
pseudo-žanrolikosti, i na koncu da je to zapravo poluumetnost, dovoljno je
poznata. Scott se i poziva na njega, ali kreće dalje, i svoje zamerke romanu
estetički i metafizički zasniva tako da romansiranje jednom i za svagda odvaja
od poetizacije.
 Nije to, međutim, neobično. Scott je primetio da postoji veza između
umetničkog dela i životne sudbine, i autor koji piše roman, njegov život je
romansiran, a ko piše pesnička dela, njegov život je poetizovan. Romansiranje i
poetizovanje ne samo da se iskazuju u umetnosti, nego i u životu. Jer on kaže:
i sudbina je umetničko delo, i pravila umetnosti se odnose i na nju. Sudbina je
estetičko delo, i isto kao i neki predeo ili čin, ili sam kosmos, može se estetički
vrednovati. I treba je vrednovati. "Uspešna sudbina ostvaruje estetske vrednosti,
neuspešna sudbina, pak, povređuje estetske vrednosti." Čovek i vrednuje
sudbinu, ali da je osnovna misao tog vrednovanja estetička, toga nije svestan.
On polazi od tri primera: Servantes, Gete i Dostojevski. Uzgred govori o
Viktoru Igou, Prustu i drugima. Utvrđuje da je problematika osnovna crta života
romansijera. Raspravlja o komplikovanim pitanjima, ali ih ne razrešava.
Suština romansiranja je problem, ali namerno bez rešenja. Nema razrešenog i
završenog romana. Pregršt amorfnih zapleta koji nemaju ni istinskog početka
niti istinskog kraja. Sudbina don Kihota, ako čovek izmisli toliko avantura kako
ne bi ispunio jednu nego dvadeset, pedeset, osamsto knjiga, može da se
produžuje u beskraj. Vilhelm Majster, Pikvikovci, Zločin i kazna ili Upotrazi za
izgubljenim vremenom ili Uliks isto su tako avanture bez kraja. Roman je uopšte
sklon nastavljanju. Zašto? Jer u romanu doživljaj, misao, slika - u krajnjoj liniji
sam čovek - nisu završeni i ne mogu dobiti konačnu formu. Roman se može
načiniti samo od problema, zapleta, nerazrešenosti, znači od nesazrelosti i
nedovršenosti sudbine. Zbog toga je roman par excellence književni rod
sekularizovanog novog doba, demokratije, socijalizma, anarhističnog pogleda na
svet, bezreligioznosti, bezbožnosti. I ovaj izraz, koji u svom korenu, u osnovi, u
tvoračkom jezgru počiva na čovekovoj koncepciji sudbine, morao je da stigne do
modernog amorfnog prustovsko-džojsovskog romana. "To je karakterističan
dožviljaj koji je samo doživljaj i ništa drugo - nije shvaćen, nije sazreo, nije dobio
formu, nije završen. Samo je život koji nije postao sudbina."
Evo ishodišta: roman i poezija su suprotstavljeni. Tema romana: život. Tema
poezije: sudbina. Život je nedovršeno i nedovršivo trajanje bezobličnog
doživljaja. Tema poezije je sudbina, a sudbina je uobličen i gotov, završen i
razrešen život.
Autor ovu osnovnu misao vodi do kraja kroz englesku književnost. Savršena
su poglavlja napisana o Sternu, Bajronu, Tekeriju, Brauningu. A prilikom
primene teorije iskrsavaju nova zanimljiva gledišta. Prema Scottu roman nije
ono što obično time nazivamo, prozni pripovedački književni rod, i nije poezija
lirika pisana u obliku pesama. Razlika između romana i poezije nije u
književnom rodu, nego u sudbinskoj koncepciji umetnika. Neko može pisati
prozno pripovedačko delo i ono može biti poezija. Takav je slučaj Volter. Može
neko da piše liriku u obliku pesama, pa ipak će biti romansijer. Takav je slučaj
Bajron. Zašto? Jer je Volter živeo sudbinu, završen i gotov život, a Bajron sve
same nedovršene doživljaje. U engleskoj književnosti Stern i Tekeri su pisali
poeziju, mada su njihova dela po rodu romani. "Karakter dela određuje karakter
života kojim je živeo pisac." "Delo govori šta je stvaralac načinio od svog života:
roman ili poeziju. Bajron je pisao pesme, ali je roman bio život kojim je živeo;
Hardi je pisao prozu, ali je pesnički bio život kojim je živeo." Na drugom mestu:
"pripadnost dela smesta odaje da li stvaralac svoj život romansira ili poetizuje".
Romansira, što znači: razrešava ga u impresionističkim doživljajima; poetizuje,
što znači: sažima ga u jednu jedinu veliku koncepciju i oblikuje ga prema njoj.
Ekstremna forma romansiranja je autobiografija. Scott navodi Kasnera,
prema kojem je autobiografija suprotnost mitu. To je apsolutno subjektivna
doživljenost života. Gete, Dostojevski, Prust. Poezija je poetizacija života kako bi
život na koncu postao delo, tvorevina, gotovo, sudbina koja se ne rasipa, ne topi
se, nego se uzdiže u sfere okončanih stvari. Mogao bi se nazvati i "večnom"
sferom. Scott ovom krugu daje naziv "monument".
Značaj Scottove knjige jeste što je posle dugog vremena opet skrenula
pažnju na jedinstvo umetničkog dela i sudbine. "Savršeno delo ne visi u
vazduhu, ali ne može izrasti ni iz falične, lažne ni loše izgrađene sudbine."
"Estetičke vrednosti, kao što su harmonija, red, srazmera, i pre svega: lepota,
svoje prvo područje ostvarivanja imaju u samom čovekovom životu. Samo
odavde, iz lepota ostvarenih u životu može vrednost dospeti u dela." "Lepa
sudbina i lepo delo pripadaju jedno drugom." "Ne može se živeti niskim životom
i stvarati velika dela." "Univerzalnu vrednost lepote otkriva poezija, bilo gde da
se objavljuje poezija: u delu, ili u sudbini."
Poetizacija života je spor, osetljiv, tanan rad visokog nivoa. Tih, osamljen i
težak. Ono što se obično naziva knjiškošću, to je ovom upravo suprotno.
Snobovi pretvaraju u knjiškost svoj život i on je karakteristično romansiran.
Poetizacija je u prvom redu autentičnost koja je u stalnom porastu, i iskrenost
i ono što ide tragom izoštrenosti, prosvetljenosti, oduševljenosti, uzdizanja, što
je samo druga reč za ono što Šaftsberi naziva plemenitim entuzijazmom. Ovaj
entuzijazam je koncepcija poetskog života, to je čista strast koja se tako tiho žari
u osami, ali koja među ljudima može da zapali velike vatre. Ne odustati od
lepote, proneti je kroz sve linije života: "neka bude lepa čovekova odeća, neka
bude lepa čovekova kuća, neka bude lepo ono što misli i onda je lepo ono što
stvara, i lepo je kako živi".

Drveće

This is not an essay

this is a poem
from You
for You
and
to You

Nije valjda samo ispunjenost uspomenama i iščekivanje žuđene budućnosti

ono kada se čovek svojom ukupnošću udaljava od sadašnjosti, tone u prošlost,
ili živi u vremenu koje još nije stiglo, ali čovek nije prisutan ni u prošlosti niti u
budućnosti, isto kao što ga nema u sadašnjosti – potonuo je u nju ili, što je isto,
uzdigao se iznad nje; ima dana, sedmica, čak razdoblja kad je nesposoban za
prijem, ljulja se samo u sopstvenoj ispunjenosti kao čun. Živi u sasvim drugom
podneblju; u jednoj vrsti poluomame, često i bez onog polu. Uzrok omame
nikada nije znan, nikada nije saznatljiv, možda i nije jedan, možda za to i nije
potreban uzrok, možda sam sebi pribavlja uzroke, možda sam uzrokuje sebe.
Nema u njemu svetlosti, niti tame, jer predmeti i noću gore zgusnutim,
potmulim i dubokim sjajem, boja odjednom postaje svojstvo sveta a ne njegova
površina, oblik navire iznutra, obujam čulnog tela nije ohlađeni ukras. Život ne
teče, nego buja, pulsira sam po sebi, laganim, smirenim pulsom, kao da je
uronjen u slatku, tamnu i opojnu tečnost.
Opažanje i mašta su neodvojivi - man dichtet schön, wenn man erlebt 1,
jedno drugo ulepšavaju i bogate. Ove duboke plave boje nigde nema, ili je samo
bila ili će biti, - crvena je kao baklje koje gore po dalekim dolinama u zvezdanoj
noći - crna je kao somotna zmija koja se svojom mekom toplinom obavija oko
čoveka, nije u stanju drugačije da shvati brdo, reku i nebo nego kao zagrljaj.
Talasanje bez prestanka, ali naviranje neprekidno, kao plima: uvek više
skriva, dublje prekriva ono što se ne može toliko ukloniti a da ne probljesne.
Delati se ne može, jer ono što čovek želi postići delanjem jedna je vrsta
spokojstva, a to je upravo ono što ne treba postići, jer ono već postoji. Čovek
nije u stanju da prima, jer je prepun, prepunjen do vrha. Ipak dela i prima, ali
bez delanja i primanja, samim tim što se zbiva delanje i primanje. Stvara, to jest
stvara se. Živi, odnosno životari, životari onako kako život sam to čini. Raste.
Veliki patos: veliko trpljenje sveta gde više nije reč o strasti, jer je suštinu toliko
prožela omama da nije potrebno savladavati otpor - nema u njemu nikakve
žestine, nikakve bure, nikakvog nasilja, skoka, prekida, to je život kao kada bi
se čovekova temperatura podigla za jedan stepen pa on imao stalnu groznicu,
ali zdravu groznicu, koja bi polagano postajala sve intenzivnija, zdravlje se
podizalo, postalo vatreno, a ono što je ranije bilo izuzetak, skok i zanos, preraslo
bi u stanje, stalno stanje koje lebdi u svom ritmu i koje prožima svojim dubokim
talasanjem.
To je veliki patos drveća: veliko ushićenje. - To je u njima ispunjenost do
vrha zatalasanim rastom, usnulim pulsom, onim bujanjem trpljenja, to je u
njima topli zagrljaj crne somotne zmije: čine ono što život s njima čini, to je ta
groznica i još nešto više. To već i nije groznica, nije više nego što jeste, nego
manje. Hladovitije, tečnije, tiše, jednostavnije, s manje zahteva, zadovoljnije i
stalnije. Viši stupanj toplote, brže sagorevanje, veće propadanje. Umerenost
sagorevanja, forsiranje groznice ne prema gore nego prema dole, trajnije je i
dublje poniranje. To je hladna groznica. U intenzitetu forsiranja drveće je došlo
do stepena da je jedva toplije od zemlje. Pojačan intenzitet mosta krvi rastinja
predaje svoju toplinu čije bi zadržavanje gurnulo drvo u neprekidni nemir. Drvo
se spušta u hladniju omamu, u smirenije, jednostavnije i zadovoljnije stanje.
Neprekidno bujanje rasta drveta, šikljanje iz dubina, neometano je jer je
drvo sraslo sa svojom hranom. U neprekidnom je doticaju sa svojom hranom.
Raste bez prestanka. Hrana je zemlja. Drvo sisa zemlju, uvek se sve dublje i
dublje zariva u nju. Ali drvo nije parazit. Ne ubija zemlju, nego joj daje priliku
da se daruje. Veza je uzajamna, žile se zarivaju u zemlju kako bi dobile, zemlja
uvlači u sebe žile kako bi dala. To što nešto postoji još ne znači ništa, sve što
postoji dobija značenje samo u davanju, u darovanju. To je osnova svakog
odnosa, a u tom odnosu onaj koji daje dublje je vezan nego onaj koji dobija, jer
ne povezuje nužda, već obilje. Prava prinuda nikada nije popunjavanje manjka,
nego darovanje viška. Onaj koji daje više je prisiljen na primaoca, nego primalac

1 Lepše se piše kada se doživljava.

na davaoca. I zahvalnost mu je dublja, kao i ponos, i trijumf. U tome je otmenost
davanja, tiha otmenost davanja, kao što je zemljina.
Živa i smirena bit drveta proizilazi iz neprekinute zajednice sa zemljom, a iz
nje sledi druga, još bitnija, dvopolnost drveta.
U Rimu se nalazi helenističko vajarsko delo, žena širokih kukova, zaobljenog
tela, raskošnih dojki, pa ipak ima falos, to jest muškarac je. Hermafrodit.
Vajarsko delo koje izaziva najveći nemir na svetu. Živo biće koje duplira svoju
otvorenost, ne očekuje samo ženu, nego i muškarca. I ženu, i muškarca.
Dvostruko uzbuđenje, dvostruko očekivanje, dvostruka žudnja, želja uvek stiže
s dve strane, dvostruko mučenje. Jer mogućnost predavanja uvek je
istovremeno i mogućnost povlačenja, to je užasna opasnost seksa, može značiti
potpunu predanost i potpunu zatvorenost, božanstvenu slobodu i tamnicu do
kraja života.
To li je dvopolnost drveta: nije. U drvetu nema dvostrukog uzbuđenja, nego
dvostruka smirenost. Oba pola su okrenute jedan prema drugom. Drvo je
savršena suprotnost hermafroditu. Hermafrodit je loše rešena dvopolnost, drvo
je dobro razrešena dvopolnost, brak. Drvo živi zajedno s hranom, u drvetu
zajedno žive dva pola. Polovi su u neprekidnom zagrljaju, isto onako kao što je
drvo u stalnom zagrljaju sa zemljom. Samo što je u drvetu čvršći zagrljaj dva
pola. Drvo se može odvojiti od hrane, čak ako će ga to stajati života, drvo se
može izvaditi, žile se mogu pokidati ili iščupati iz zemlje. Dva se pola ne mogu
razdvojiti jedan od drugoga, ne može se izvaditi muško, ne može se iskinuti
žensko. Drvo se nalazi u onom stanju života gde polovi još nisu raspolućeni. Već
postoje polovi, ne kao u kamenu gde nema ni traga seksu... već su vidljivi, drvo
već ima pol, ali dva pola... zajedno oba, stopljeni u međusobnoj neraskidivoj
vezi. U svakom drvetu postoji brak za čitav život, neraskidiv brak koji stalno
plovi na vrhuncu. Težište je opet ovde na stalnosti, na neprekidnosti, uz
odsustvo svake žestine, prekida, skoka, raskidivosti. Rađanje drveta je početak
svadbe dva pola koji postoje u njemu. Svadba bez prekida traje. Da li je svadba
sam rast? Možda samo hranjenje? Da li se odatle potpuno može razumeti
vezanost drveta za zemlju? To li je tamno seme ličnost drveta? To je privržena
vezanost i veza kojom drvo prianja za hranu i tlo, koja neraskidivo povezuje dva
pola. Da li je samo odavde, čak i za drvo dostižnog središta, shvatljiva suština
drveta? Je li to ono što bi se moglo nazvati egzistencija drveta?
U Dnevniku zavodnika Kjerkegor govori o predavanju koje nije prinuda, nije
omama, nije pijanstvo, nije pad, ne prethodi mu nikakava kriza, i predavanje
nije razrešenje ove krize. U tom predavanju muškarac i žena već preklinju kako
bi se mogli predati, stoje na tački kada mogu birati samo između predavanja i
ludila i celo se biće pretvara u razjapljeni i pomahnitali krik jednog za drugim.
To li je odnos polova u drvetu: nije. Jer u onome o čemu govori Kjerkegor još
postoji mogućnost otpora, postoji: ne - iako ta mogućnost znači izjednačenje s
potpunim krahom i padom u osamljenost. Još postoji ono da se drugačije ne
može, da nema drugog puta, da je to jedini način daljeg života i ako se ne ostvari,
to nije smrt, nego poraznije i od same smrti. Ali ovo predavanje, preterano držeći
u šahu svoju suprotnost, i ukus zadovoljenja daje pogled na nezadovoljenje,
previše se utapa u mogućnosti propasti i jedino s obzirom na poraz, na lom, na
pad moglo je postati tako isključiva, tako elementarna patnja zanosne snage.
Zadovoljenje građeno na mogućnosti preteće opasnosti nezadovoljenja.
Perverznost. U drveću nema mogućnosti da se ne predaju i da se ne predaju
potpuno, jer se ne javlja mogućnost da ukus isključivog sjedinjavanja, s obzirom
na ovo polno sjedinjavanje, bude bezuslovan i potpun. Sjedinjavanje je smireno
utapanje, utonuće u drugo biće, upijanje i utonuće kao što se reke ulivaju i
nestaju jedna u drugoj. Egzistencija bića vezana je za drugo biće, kako kaže
Jaspers. U saobraćaju dolazi do izražaja da biće ne može samo po sebi biti ako
ono drugo ne može samo po sebi biti. Čovek može biti potpun samo onda ako je
potpun i onaj s kime je u zajednici - sa čovekom koji ne može ili neće da ostvari
svoju potpunost čovek ne može hteti ili želeti svoju potpunost. Zato je užasno
proklet život s partnerom koji nije potpun sam po sebi. Sprečava tada čoveka
da bude sam po sebi. A ovaj egzistenicjalni zakon nigde tako duboko ne
obavezuje kao među polovima. U odnosu polova jedino je savršeno umirujuće
ako se čovek susreće sa samim sobom koji mu dolazi u susret - kreće prema
nekom skrivenom svetu... i na pola puta nalazi sebe, kao nekoga ko otuda stiže,
susreće se i sjedinujuje s njim. Čovek se samo sa samim sobom sjedinjuje
potpuno slobodno, jedino se sebi predaje potpuno, jer se jedino sebe ne plaši.
Čovek se predaje potpuno samo onome koga se ne plaši, zato onaj koji odonuda
dolazi mora biti sam čovek. Svako drugo predavanje je delimično... u svim
drugim sjedinjavanjima unutar bića ostaje neka naoružana skrivena straža
spremna da jurne i ubija, zna da se ne može predati bez ostatka. Ima u čoveku
straha, slabosti, opreza, predupređenja, uzdržanosti, zapreke, zida, krutosti,
udaljenosti, provalije. A gde postoji strah, tu je i slabost, tu se krišom grade
utvrde i zidovi, okameni se slutnja, tu počinje sve, sve se stvrdnjava i lomi, tu
je sila:
tvrdo i snažno pripada smrti,
meko i slabo spada životu,
kako Lao Ce kaže:
slabo savlađuje snažno,
meko savlađuje tvrdo,
svi na zemlji to znaju,
niko po tome ne živi,
samo drvo. Polovi omekšaju u njemu i postanu blagi, ostanu večito nežni, nežni,
puni života kao pupoljak i odojče, nežni, sveži, osvežavajući, meki, večito se
kuvaju u svojim sokovima, jedno u drugom znoje miris svojih polova, oni znaju
da ne pobeđuje onaj koji ostaje tvrd, nego onaj koji omekša i popusti i primi i
preda i oslobodi sebe, zna se da predavanje nije znak slabosti, nego znak
snage... zna se kakva je strašna ludost verovati da je gospodar situacije onaj
koji manje voli, koji radije očuva svoju pamet, koji ostaje hladniji, koji ostaje na
udaljenosti... to je zabluda na kojoj se lomi svaka sudbina: pobeda pripada
onome koji više voli, koji gubi snagu, koji se bolje zagreje, koji je bliži, koji se
može opustiti, koji ume da potone. Dete dobija pol onoga ko se dublje predaje u
trenutku zagljaja - to je na njemu beleg, ako je žena umela da bude nežnija i
mekša, biće devojčica, ako je to muškarac, biće dečak, pol deteta zavisi od
dubine zaborava u sjedinjavanju, ono dobija pol onoga ko je bio nežniji, jer je
taj bio jači. Uvek pobeđuje onaj koji ume da preda svoje Ja.
Drvo to ne zna. Jedino onaj zna ko ne zna. Drvo to ne zna. Jedino onaj zna
ko ne zna. To je egzistencija drveta. To je ličnost drveta. To je pre svega
umirujuće u njemu. Od svih živih bića ono ima životni plan izgrađen na
utapanju u zagrljaju. Drvo se grli sa zemljom, sa životom, u njemu su u
neprekidnom zagrljaju dva pola i u neprekidnom stapanju. To je erotična
suština u dubini drveta... otuda u njemu omama... otuda smirenost... otuda
nežnost... otuda snaga... zato je tiha, meka kultura, bujni život - two ways and
one will, dva puta i jedno htenje.

Pobeda

Ova lipa raste u jednoj dolini Bakonja, tamo gde se dolina sužava i gde se
na prisojnoj strani padine pomaljaju stene od desetak tona. Seme je palo između
dve stene. Dok nije postiglo debljinu koju su mu stene dozvoljavale, drvo je
gotovo neometano moglo da raste. Ali to nije potrajalo dugo. Tada se stablo
uhvatilo u koštac s kamenom i potisnulo ga. Odozgo je na stablo pala stena
veličine kuće i pokrila ga. Lipa se izvukla. Žilama se oslonila na donje kamenje
i počela da gura stenu. Cepala je kamen koji joj se našao na putu. Na dva mesta,
neposredno uz stablo, pala su dva bloka veličine stola. Lipa ih je pokrila svojom
korom, izlila se na njih kao živa lava i jednostavno pojela dva bloka. Mrvila je
kamenje ispod sebe na taj način što ga je žilama zagrlila i stezala, poput
džinovske zmije, dok nije zadavila kamenje, odnosno rastočila ga u komade,
istisnula iz njega otpor u višegodišnjem samrtnom zagrljaju. Sada lipa ima tri
debele žile. Jedna od njih, posle više zaokreta između blokova stena, zariva se
pravo u padinu. Druga se grana na četrdesetak ili pedesetak ogranaka,
strahovita šaka od pedeset prstiju od čijeg zahvata stenje planinski greben.
Treća žila je dopola ogoljena jer se ispod nje otkotrljalo kamenje a voda je isprala
zemlju, ogolela žila liči na hrpu creva koja su pokuljala iz rasporenog stomaka.
A iznad je četvorospratno pravo stablo, debelo koliko tri čoveka, šiknulo u
prostor, povelo sa sobom golemo mnoštvo grana i listova, živi poput besmrtnog
smeha.
Dobro bi bilo znati šta je ova lipa mislila o sebi dok je još bila seme.- Htela
je da bude pravilna i srazmerna kao i svako drvo, idealno drvo, kao i svako biće,
idealno biće. Ali nije bila sanjalica. Sanjalicu bi potisnule stene. Ali nije bila ni
hirovita. Hiroviti bi već pobegao zbog svog nestrpljenja. Pobeći znači odreći se
svoje sudbine. Odreći se sudbine znači biti slab. Biti slab znači biti pobeđen.
Mogu se videti i stabla sanjalica koji sklopljenih očiju misle na jedan život
kojeg nigde nema. Stabla izmučena lica, potonula u skrivena zadovoljstva. Život
im je isuviše loš, ne zato što je loš, nego što je lakše maštariti, što je teže uhvatiti
se u koštac sa sudbinom, kao što grabljivica kandžama hvata meso, kao što
bršljan svojim tamnim zagrljajem davi sve na svom putu. Mogu se videti hirovita
stabla koja kao sumanuta uvrću svoje grane, čine bezumne pokrete, sulude
korake, zbijaju šale na svoj račun, jer nisu istog mišljenja sa samim sobom.
Postoji patetično drveće, postoji i sumorno, osamljeno. Postoji drveće idioti,
opsceno, perverzno, glupo drveće. Konačno, fizionomija drveća ne dovodi u
zabludu.
Ova lipa je herojsko drvo. Nije lepa. Ali ova veličanstvenost životne snage ne
postoji ni kod Homera, ni u vajarstvu, ni u Betovenovoj muzici, ni u Ničeovoj
filozofiji, niti u carskoj sudbini. Ova nema borba, koju je sama vodila stotinu i
pedeset godina ovde na nepovoljnoj padini, pod naletima kiše, udarima vetra,
između skotrljalih stena, ispod ogromnih blokova u tesnacu sužene doline, -
trebalo se napregnuti, izgubiti svaki oblik, prihvatiti kompromis, nije se smelo
znati za milosrđe, ni za tren, svirepom smirenošću, vizionarstvom, istrajnošću i
istrajnošću mogla je samo neprekidno da raste, a danas, kada je već odnela
pobedu, kada je bitka iza nje, naborana, istrošena, obogaljena ume ovako
zdravo da se smeje, da se smeje. Šta joj se još može reći o životu posle svega
čemu se ona smeje? - čime joj zapretiti? - čega se još može uplašiti? Može li se
dogoditi još nešto užasnije što ona već nije pobedila i nije preživela? Šta znači
umreti? Šta znači plašiti se smrti? Već se ne plaši. Nikada, ni za trenutak nije
bila srećna, ali se smeje onome koji je zbog toga žali. Ne zna šta je obilje. Ne zna,
jedino u snu, šta je to spokojstvo. Mir joj je stran. Za bogatstvo i ne zna da
postoji. Komfor? Šta je to? Mršavo, suvonjavo, žilavo, prekaljeno biće. S
okorelošću jednog zločinca i s obazrivošću jednog mudraca. Da je postala čovek
živela bi životom Atile ili Džingis-kana, ali bi jela kao Gargantua, smejala se kao
Falstaf i ubijala mirno poput Bordžije. Da je postala zver, imala bi u sebi
kraljevstvo lava, krvoločnost tigra, snagu pitona, smirenost slona, mišićavost
divokoze i sigurnost orla. Da je postala pesnik, pisala bi pesme od kojih bi se
zapalila hartija. Kad bi pisala muziku, planine bi po njoj zaigrale. Kada bi danas
čovek imao osećaj za uzvišeno, ova lipa bi imala svog sveštenika, - vitkog
mladića koji bi pevao i prinosio joj žrtve, stajao pred njom u blistava letnja jutra,
klanjao joj se i uzvraćao smehom.

Melanholija

Ova jela se uzdiže pored izvora u Alšotatrafiredu, pored bivšeg dvorca Ziči.
Oko nje su sve niska stabla, ona je najviša u celoj okolini. Njene grane delom
skrivaju zgradu kuhinje dvorca. Zemlja je crna, meka i plodna. Izvor pored nje
svojom svežinom napaja celu okolinu. Nema u njoj nikakvog umora, jer njene
naizgled klonule grane nisu svele ni bolesne. Ovdašnji žitelji je zovu tužna jela.
U njenoj okolini nema uzroka za tugu, dobra zemlja, skrovito mesto, vlaga,
bez suparnica. U samom drvetu takođe nije uzrok, tri puta je veće od kuće,
stablo je besprekorno lepo, izuzev nekoliko guka smole koje znače da je bilo
manjih rana - sitnica. Nema u drvetu ni neurastenije, ova se gnjavaža javlja
uvek u nekom sivilu i bezbojnosti. Jela je tamno zelena, dakle biće je dobrih
nerava i zdrave krvi. Samo je tužna. Ne gleda u nebo, nego pred sebe, odnosno
gleda u tačku koju posmatraju tužna bića. Bez gorčine, bez nemira, bez
plahovitosti, gotovo bez strasti. Tuga životinja se ne vidi drugde sem u očima.
Postoje majmuni u kavezima, katakada im dosadi klovneraj pa se zagledaju
preda se. To je pogled koji rastera posetioce ispred kaveza. Umorni stari konji,
na ulici, dok čekaju, gledaju u tom pravcu. Direrova Melanholija tako gleda.
Ovo tako, ono ovde, ono kuda nije iznutra. To je mesto na svetu. Celo drvo
to gleda. Svaka iglica, svaka grančica, krošnja, stablo gleda beskrajnu tugu
života, možda gleda kako je užasna osamljenost, ali i kakva cena se plaća ako
je čovek odbaci. Ili možda kako je dobro biti neosetljiv, jer tada se bar može biti
daleko. Ali kako je dobro zaroniti u stvarnost, jer tada se sve prima neposredno,
radost, opijenost, veselje, patnja, naročito patnja. Kako je sve to dobro, i kako
loše. U tuzi jele nema optužbe. Nikoga ne poziva na odgovornost, zna da to nije
nešto što će se srediti ako se kaže uzrok. Nema uzroka. Prosto, to je tako. Ne
objašnjava je ni krv, ni sklop, ni karakter, ni uspomena, niti sudbina.
Ima u životu nešto potresno tužno i onaj kome zbog toga naviru suze ne zna
koliko je ova tuga neizmenljiva. Voleo bi da pati, voleo bi kad bi ga sve to duboko
ranilo i bolelo, voleo bi kad bi se bar razboleo i kako bi dobro bilo presvisnuti.
Ali toliko je tužan da već i ne pati, ništa ga ne boli, nije bolestan, ne uzdiše, nije
nestrpljiv, - čak i ne zna hoće li ili neće, niti da li mu je svejedno ili nije. Više i
nije bez cilja. Nisu nedostatak radost i sreća, jer bi onda bio bolna praznina,
prostor u čemu nema ništa. Ova tuga je gusta i masivna, zapaljiva i plavna,
neka vrsta tereta koji umeti podneti upravo znači biti tužan. Ostaviti iza sebe
plač i patnje, razočaranja, lomove, poniženja, padove, usamljenost, bolest.
Ostaviti iza sebe smrt - biti tužan: biti ovde bez ikakvog smisla, noseći u sebi
ono od čega nikada ništa biti neće, urasti u propadanje znajući da je svaka
radost plod u kojem se baš tamo gde se očekuje najslađi ukus, tamo u sredini,
javlja gorčina.
Ali ona ne negoduje zbog toga! - ali ne besni zato! - ali se ne buni! Kad bi još
mogla da se koristi sredstvima ovih bekstava, kad bi na taj način mogla da
pobegne od tuge pa da negoduje, besni, buni se. Kako je suvišan svaki otpor,
kako je jadan svaki beg. Kad bi još bila raspoložena da bude bezvoljna. Kad bi
još verovala u čvrstinu, ili bar verovala. Kad bi još umela nešto da voli, ili bar
da voli ili ume. Duboka tamna rupa sve je progutala, a ona gleda mirno i
nepokretno, bez mešanja se izdiže pred njom tama, bezdanja i beskrajna noćna
dubina. Pogleda, a praznina je i ne privlači, isto kao što je i ne plaši, ne boji se,
ne raduje joj se, ne predaje joj se, ne želi da je ostavi iza sebe, ne žudi za njom,
samo je pogleda i tužna je, tužna. "Under all earth runs water, under all life
runs grief" - ispod cele zemlje struji voda, ispod sveg života struji tuga. Ispod
života leži tamno i nepokretno jezero, život ogleda lice u njemu, ugleda tugu za
sebe, pije iz njega, pije tugu. Kada kroz grane jele prostruji vetar, oglasi se ovaj
instrument noći, ova crno-zelena harfa - kakav ton bez smeška. Kako u njemu
gori tama. Koliko nepodnošljivo težak ton, kako je mek i kako buja - preliva
izvor, kuću, ostalo drveće, celu šumu, planinski greben, pomiluje bez ljubavi
svojom plišanom rukom lakom poput pera, bez saosećanja, bez sažaljenja, bez
utehe, bez radosti, a na to se zagleda pred sebe brdo, planina, potok, jelen,
tetreb, pod celim predelom se rastvori zemlja i u tamnom ogledalu se pojavi lice
sveta.
 Devica

Ako se od železničke stanice krene prema Provi, u dolini Hodošer, koja ostaje
zelena i kad su leta najsušnija, na istočnoj padini nalazi se nekoliko breza. U
sredini, opkoljena drugima, iako nije najveća, ali je takva da najpre pada u oči,
toliko očigledna da je čovek posmatra i tek posle izvesnog vremena zaključuje
da ima više drveća, odnosno i nema, jer je drugo drveće drugačije.
Zapravo to i nije drvo, nego cvet. Šta je pouka cveta? Cvetanje. Slatkim
smeškom otvoriti se u svet. Samo kada bi čovek mogao imati stotinu očiju pa
da sve to gleda.
Ako neko kaže da je breza devičanska, neizostavno greši. Više je, veoma
retko, katkada, sveža i mlada devojka brezolika. Tako je vitka i tako blista
rosom, tako je jednostavna, prozračna da joj se moguće približiti samo na jedan
način, nežnošću. Nevina je. Ni izdaleka u onom uvredljivom i moralnom
značenju koje ima u filozofiji morala, niti u onom brutalno irealnom smislu
kojim se lekari služe. Nevinost nije fiziološko stanje, i ne zavisi od bilo kakve
promene. Tamo gde postoji nevinost ona se ne može oduzeti, niti se može
izgubiti. Kako li se može u ljubavi izgubiti? Gubi se upravo ako nema ljubavi.
Nema nevine ljubavi? Sveže i bezbrižne. Jednostavne i čiste. Kao breza. Nema
reči koje su tako nežne kao savitljivost grana? Nema pokreta koji je tako nežan
kao bešumno treperenje listova? Nema zagrljaja koji se tako razrasta ko što
breza izrasta iz zemlje? I to je nevina ljubav, ove nežne reči, taj mili osmeh
dojenčeta, taj brezoliki zagrljaj, zar ne cveta pouka? cvetati? otvoriti se u svet
nemom belinom, zadubiti se u sopstvenu čar, kao blistava zraka svetlosti na
glatkom ogledalu vode?
Čistota može biti i telesna. Jer nije istina da su bogovi od mramora, od
tvrdog, blistavog, belog kamena sve do svoje unutrašnjosti. Prava nevinost nije
čistota mramora. Samo živo telo može biti nevino, ono koje daje čiste sokove,
čiste niti, čisto meso, čistu krv, čistu kosu, čistu kožu
reines Herzens zu sein:
das ist das höchste, was Weise ersannen
und Weisere taten -
živeti čista srca, to je ono što mudraci misle a još mudriji čine. Zadržala je
čistotu rađanja, podojila čistotu majčinog mleka, uzela je čistotu lica koja se na
nju smeše, sunca, vazduha, vode, hleba, ljubavi dragog, svoje dece, bogova i
čistotu smrti. Kad bi je neko zapitao šta je to nevinost, pogledala bi ga kao ptica
ili zvezda. Ako bi se tako pogledala bića na zemlji, samo bi postojala čista srca.
Svet je proziran kao staklo, samo što je to staklo meko i toplo i živo, toliko živo
da bi nepodnošljivo bilo kad se ne bismo mogli smešiti. Tamo gde izvire život je
čist i sladak - pleasure which there si in life itself - uživanje koje je u životu
samom. Ne otići od izvora znači ostati nevin. Etrurci su na nadgrobne belege
svojih žena klesali cvetove, ne ime, ni ostalo, ni godine, niti položaj. O čemu
govori nadgrobni kamen? Ona koja počiva ovde bila je cvet, znala je da živi ono
o čemu su mudraci samo mislili.
 Blagoslov

Iznad Korčule, kad se mine groblje, prema jugoistoku, na nevelikom

travnatom prostoru nalazi se smokva. Tri debele grane odvajaju se na tri strane
odmah iznad tla, zatim se uzdižu i savijaju. U avgustu rađa aromatične,
tamnoljubičaste, sočne, medene smokve. Trava je u njenoj senci, smokva uzima
u zaštitu prostor oko sebe i svakoga ko stupi na travu. Tu leži velika kvočka,
pod krila joj se može skriti ko god hoće. Ko se nađe u blizini drveta, stupa u
prostor neposredne toplote majčinog tela: zaštićen je, pod zaštitom je koju može
stvoriti samo onaj ko čoveku želi dobro.
Čovek i sam sebi može poželeti dobro. I ta želja, ako je jaka, ostvaruje se.
Da, želja stoji nasuprot potrebe. Želja je nausprot ananke. Hoće više. Kad bi
samo potreba postojala, ceo život bi se odigravao po zakonima fizike, hemije,
biologije. Ali želja ga prevazilazi, hoće više nego što ananke hoće da dopusti.
Želja hoće nemoguće. Može da bude takva da probija zakone potrebe. Želja može
biti tako velika da raščini ananke, rastopi potrebu u vatri strasti, tada zakon
nestaje, želja se ostvaruje.
Ali želja, ako je čovek sam sebi poželi, ima neiskazivu opasnost. Opasnost
je što se želja ostvaruje i tada čovek postiže ono što želi. Postiže i uviđa šta je
bilo ono što je tražio i zahtevao i želeo. Dobija to i treba da ga upozna. Izgleda
kao da je poklon. A od sto slučajeva gotovo u svih sto: kazna - eto, dobio si. Da
li je to ono što si želeo? Jeste. Evo ti, moraš to koristiti, moraš živeti s njim i s
njegovim posredstvom. I tek sada se ispostavlja da je želja bila lažna. Nisi to
želeo. Trebalo bi postaviti zabranu: ne poželi sebi ništa što svojim ostvarenjem
može postati teret, jer će ti se želja ostvariti i ono što želiš dobićeš. Zato nije
dobro kada čovek sam sebi nešto poželi. On ne zna i ne može znati šta je to za
čime žudi. A kad to dobije, on tuguje i razočaran je. Malopre je još želeo, sada
je već preželeo, potom ponovo želi.
Zato je dobro kad postoji neko ko umesto samog čoveka poželi nešto: kada
ima zaštitnika, prijatelja, oca, draganu. Blagoslov svog sopstvenog života čovek
nikada ne nosi u sebi. Zato je dobro kada postoji majčinsko biće kao ova smokva
koja čoveku želi dobro. Kad sam pod njenom zaštitom, znam da je suvišno da
poželim sebi bilo šta: nije potrebno da želim. Ono što ona želi s time se mogu
pomiriti i bolje je nego da ja poželim. Bolje od mene zna šta hoću. "Ako ti luda
ponudi životvornu vodu, prospi je. Ako ti mudrac da otrov, mirno ga ispij." Jer
mudrac zna da je otrov dobar. Čovek ovde živi pod mudrošću smokve. Šta
pruža? Kakva je to dobra želja koju meni želi? Šta to ona umesto mene bolje zna
od mene samog? Ne vredi razmišljati o tome. Dobiću. Verovatno neće biti
nikakvog vidljivog znaka. Ostvarivanje najvećih želja čovek i ne oseća. Jedino
oseća da uz njega postoji neko, privija se. Oseća da se i on sam pretvorio u
smokvu: već i ne želi za sebe nego za druge; i ostali će mi prići i podvući se, jer
znaju da ću umesto njih poželeti dobro. Sešće pod zračenje blagoslova, ješće
voće koje postaje sve slađe, protegnuće se na travi i spavaće ispod zelenih
senovitih grana, poput embriona.
 Čudnovato putovanje Joahima Olbrina

Danima bi bilo neophodno pričati o tome kako je Joahim Olbrin želeo da se

skrasi; čitavi tomovi bi bili potrebni da se pripoveda kako su njegovi
mnogobrojni poduhvati redom doživljavali gorak krah. Jednom treba odvojiti
vremena i tačno ispričati kako je siromašno seljače bilo izbačeno iz kuće, kako
je dospeo u grad, pa bio šegrt, sluga, nadničar, radnik, ali tek što bi se nečega
prihvatio, već je morao da uzmiče i gubi hleb. Dospeo je među razbojnike, pa
postao vojnik, kaluđer, hodočasnik, čak je pokušao da bude i kralj, ali je i u
tome krahirao. Dok su se neki probijali odozdo, neki odozgo, neki nalazili svoje
mesto u svom krugu, neko je postao slavan, neko se obogatio, neko je bio
zadovoljan malom kućom, ili ženom i decom, Joahim Olbrin čim bi se nečega
mašio, odmah je to morao da napusti.
Često je razmišljao na ivici druma, ispod senovitog drveta, kada se odmarao
i jeo iz bedne trobe u koju je stizalo ponešto milostinje dobrih ljudi, kakvo li je
to prokletstvo koje ga prati i ne dopušta mu da se smiri. Njegovo srce nije bilo
tamnije nego kod drugih, zlobu nije gajio prema drugima – da nije možda
ispaštao za grehe počinjene u ranijem životu? Iz svoje glave nije umeo da
odgovori. A da pita? Prijatelja nikada nije imao, nikada nije imao devojku koja
bi mu se milo obratila. Koga da pita?
Da, da, trebalo bi isipisati mnoge stranice kako bi se mogla ispričati cela
istorija, prethodno bi, pak, mnogo trebalo istraživati po starim knjigama,
rukopisima, beleškama, prevrtati arhive dok čovek ne bi sklopio ako baš ne ceo
životopis Joahima Olbrina, ono bar nekakvu zaokruženu hroniku njegove
sudbine. Kažem, jednom bi za to trebalo odvojiti vremena, jer ne samo da
zavređuje, nego je i neophodno, i ubeđen sam da bi izdavač hronike tim delom
stekao čak i slavu.
Ovaj put u javnost izlazi samo poslednje poglavlje istorije našeg junaka.
Poglavlje je pronađeno u rukopisu iz sredine XVIII veka, u biblioteci gradića
Gran-Koasar d'Plen. Rukopis je prepis jednog starijeg dela, jer je Olbrin sasvim
izvesno živeo mnogo stotina godina ranije. Ako i nije najzanimljivije poglavlje,
svakako je najpoučnije. Kada je Joahim Olbrin isprobao sva ljudska zanimanja,
svuda doživljavajući krah, i kad je uvideo da nikoga nema ko bi ga uputio,
jednog dana je odlučio da ode pred vrhovnog vladara sveta, da zatraži saslušanje
i da mu se požali na svoju nevolju.
Put ga je vodio preko salaša, sela, malih i velikih gradova, uvek prema
severu. Prolazili su dani, sedmice, meseci dok Joahim nije stigao na obale
severnog mora prelazeći preko pustih ravnica, gustih tamnih šuma, močvarnih
livada, snežnih brda, reke i leda. Tu se ukrcao u čamac, i opet su minuli dani,
sedmice, meseci dok po oluji, vetru, mećavi nije prispeo na ostrvo.
Na obali su stajali kedrovi od stotinu hvati tako ozbiljni kao anđeli smrti. U
unutrašnjost je takođe vodio drvored kedrova, pravo prema visokom brdu, sa
sto hiljada stepenika. Na vrhu brda se nalazila užasno velika palata, sa hiljadu
prozora, hiljadu spratova ispod zemlje i hiljadu iznad zemlje. Izgledalo je
verovatno da je to palata vrhovnog vladara sveta.
Joahim se peo tri dana i tri noći, uvek samo gore po sto hiljada stepenika
dok nije stigao do ulaza u palatu. Odmah je ušao i rekao vratarima:
- Hteo bih da govorim s vrhovnim vladarem sveta. Gde da ga nađem u ovoj
ogromnoj kući?
Ključar na to poče da odmahuje glavom, i reče:
- Nije to mala stvar, čoveče. Mislim da ćeš biti veoma srećan ako ti se želja
ispuni. Veliki je gospodin vrhovni vladar sveta. Ne razgovara sa svakom
skitnicom. Ali ako si već stigao, idi do kraja ovoga hodnika i nađi sekretara, on
će te uputiti.
Pokazao mu je put, Joahim je krenuo i uskoro zakucao na vratima s velikim
slovima: SEKRETARIJAT.
- Došao sam da se požalim, jer na celom svetu samo mi može pomoći vrhovni
vladar.
Sekretar poče da vrti glavom i upita:
- Kakve su te zapravo nevolje skolile?
- Moja je nevolja - odgovori Joahim Olbrin - što ne mogu da nađem svoje
mesto na svetu. Treba mi pomoć.
- Zar tako? - reče sekretar. - A kako se to zbilo?
Joahim je ispričao šta mu se događalo sve od rođenja, kako su ga isterali iz
kuće, kako je u gradu pokušavao da radi sve poslove i zanate, ali nikako nije
mogao da uspe. Sada mu je već trideset godina, sve je pokušao, ali je stigao do
kraja. Sekretar je slušao, slušao, odmahivao glavom, na koncu je upitao:
- A što nisi našao svoje mesto na zemlji?
- Pa da znam ne bih dolazio ovamo, ali baš je u tome stvar što ne znam.
Sekretar je svojski odmeravao Joahima, ustao i rekao da pođe s njim. Otišli
su do ugla hodnika, tu su ušli u lift, ispeli se na deseti sprat. Opet su se zaputili
hodnicima, valjda su prošli kroz osam, i ušli u sobu na čijim vratima je pisalo:
REVIZIJA. Sekretar je rekao nekoliko reči čoveku u belom mantilu, zatim se
obratio Joahimu:
- Svuci se.
Joahim je poslušao, a čovek u belom mu je zavirio u pupak. Dugo ga je
pregledao, uzeo je i lupu, rekao nešto sekretaru, sašaptavali su se, na kraju je
čovek izjavio: - Neshvatljivo, ali nema.
- Kako je to moguće? - pitao je sekretar.
- Ne znam - odgovori ovaj i sleže ramenima. - Izgleda da je ispravan proizvod,
ali je fakat da broja nema.
Opipao je Joahima, zavrnuo mu očne kapke, zavirio u grlo, ispod pazuha
mu otkinuo dlaku i pogledao je prema svetlosti.
Joahim upita: - Šta mi se događa?
- Stvar je u tome što su svi ljudi napravljeni u ovoj kući. Mi ih pravimo, i
svaki ima broj. Broj upisujemo na pupak. Kod tebe nema toga broja. Stvar je
takva da je ne umemo objasniti.
Joahim se zamisli, htede još nešto da upita, ali ga sekretar uhvati za ruku i
izvede. Ponovo u lift pa su se spustili na deseti sprat ispod zemlje, ušli na vrata
na kojima je pisalo: REGISTRATOR.
- Ime i kada si rođen?
Joahim im odgovori. Čovek uze telefon, reče podatke u slušalicu, ne prođe
ni minut, jedan drugi čovek dogura na kolicima čelično ormanče puno spisa.
Sekretar ga otvori, izvadi mapu, spisak i svežanj hartije. Tražio je jedno vreme i
onda rekao: - Nema.
- Šta to nema? - upita Joahim.
- Pre nego što čovek krene na zemni put, u ovakav ormarić se stavi njegovo
ime, broj, mesto rođenja, vreme i recept. Ova mapa označava mesta gde su
rođeni ljudi u vreme tvoga rađanja. Evo mape. Ime tvoga sela nije uneto. Nemaš
ni recept. Nije uveden! Nema broja! Nečuveno, šta se ovde događa! - vikao je
sekretar. - Ako vrhovni vladar sazna za ovo, rasturiće celu bandu.
Opet je Joahima uzeo za ruku i izveo ga. Duž hodnika pa u lift, na četiristo
sedamdeset četvrti sprat iznad zemlje. U hodniku su se ukrcali u maleni
tramvaj, zavijali kroz osvetljene hodnike, na kraju su stigli na veći prostor. Tu
su se kola zaustavila, i ušli su kroz vrata na kojima je bila oznaka: U 1333.
Po prostoriji se odmah videlo da je radionica, i to najveća koju je Joahim
Olbrin ikada video. Moglo je biti nekih deset hiljada radnika. Pored zidova police,
kao u apotekama, s fiokama i flašicama, u njima praškovi u boji, tečnosti i
etikete. Ispred radnika malena vaga, mikroskop, epruveta, šolja za premaz,
retorta, milimetarska cevčica, zlatne i srebrne kašikice, noževi, štipaljke,
svakovrsni stručni instrumenti. Radnici su radili a ispred njih je bilo parče
hartije, s njega su čitali šta treba da urade. Zatim su prilazili policama, uzimali
neku flašicu, otvarali neku fioku, merili, mešali, gledali kroz probnu cevčicu,
opet mešali, grejali i mućkali. Joahim je gledao čudeći se, zatim je prišao jednom
stolu i gledao šta radnik radi. Tada je video da je na hartiji zapravo bio recept i
to konkretno ovakav:
Vera .................................. 0,3331.419.880
Bogobojažljivost ................. 0,0019.235.988
Ozbiljnost .......................... 0,0000.001.368
Glupost ............................. 3,4567.855.324
Pohlepa za novcem ............ 0,4412.688.342
Ljubav (privrženost) ........... 12,3562.955.113
Sebičnost .......................... 0,0000.345.71
Solidarnost ........................ 2
Ljubav ............................... 33,0987.455.69
Zavist ................................ 2
Radnik je uzeo čistu epruvetu, prišao jednoj polici, izvadio flašicu, na kojoj
je pisalo: VERA. Beše tečnost kao voda, kad je radnik otvorio, raširio se prijatan
i čist miris. Usuo je potrebnu količinu, zatim je prišao fioci i izvadio
BOGOBOJAŽLjIVOST. Bila je u kristalima. Oni su se odmah otopili u tečnosti i
sve je počelo da ključa. Još je jače ključalo kada je radnik dodao OZBILjNOST.
Ozbiljnost je bila tečnost tamnosmeđe boje poput ulja. Materija u počela da
isparava i da vri.
- Zašto toliko vri? - pitao je Joahim.
- Jer su sve ovo životvorni delovi - odgovorio je radnik. Potom je uzeo novi
materijal. Iz kutije u kojoj je plutala žutozelena sluz poput slina.
- Šta je to?
- Glupost - odgovori radnik. - Vidi šta će se dogoditi s ovom aromatičnom
materijom kada naspem glupost.
Izmerio je glupost i dolio. Odjednom se raširio prodoran smrad, retorta je
pucketala, jer se materija naglo ohladila i na staklenim zidovima se počela
hvatati magla. Masa je počela da ključa i podizali su se veliki mehuri. Radnik je
tada uzeo kardinalsko crveni prah, koji je prvo istucao u avanu. To je bila
POHLEPA ZA NOVCEM. Tako isitnjen dodao je u epruvetu. Odjednom je
materija prestala da se mrda. Postala je tvrda kao kamen.
- Smrzlo se - reče radnik -, jer ovaj crveni prah sve smrzava. Ako u tonu vere
stavim gram, sve se pretvara u led.
Izvadio je malu flašicu u kojoj je bila svetloplava tečnost, a na njoj je stajala
etiketa: LjUBAV (PRIVRŽENOST). Odmerio je, ubacio, i sve se rastopilo i počelo
da isparava. Para je poigravala u svim bojama. Na redu je bila SEBIČNOST.
Ličila je na tvrdi peščar. Radnik ju je istucao i ubacio u retortu. Materija je opet
počela da mrzne, ali se nije sasvim stvrdnula. SOLIDARNOST beše materija
poput fosfora, držali su je pod nekom otopinom da na vazduhu ne oksidiše.
Radnik je odmerio označenu količinu i izmešao. Masa je počela da se trza.
- To je zbog toga - objašnjavao je radnik - što solidarnost bori sa pohlepom
za novcem i sa sebičnošću.
Uzeo je flašicu s natpisom LjUBAV. Beše to tečnost zlatne boje, i blistala je
kao sunce. Miris joj je bio opojan i snažan tako da se Joahim gotovo onesvestio.
Tečnost je masu obvila zlatom. Istina, mnogo se izgubila od mirisa i svetlosti,
sve je ipak svetlelo. Onda je radnik uzeo tešku mast limunove boje. To je bila
ZAVIST. I ona se smesta upila u materiju, i jedva da se mogla razlikovati od
ljubavi.
Recept je bio završen. Radnik je grejao retortu na plamenu bunzenove lampe
dok nije proključala. Joahim je posebno osećao miris svakog svojstva, dok na
koncu sve nije bilo prožeto vatrom, i onda su se svi mirisi stopili. Kada se
materija prožela vatrom, radnik je otvor epruvete istopio i zatopio. Potom ju je
samo umotao u papirni recept, stavio u malenu metalnu kutiju i odložio.
- Gotovo - rekao je.
- Šta je gotovo? - pitao je Joahim.
- Čovek - odgovorio je radnik, i već je uzimao sledeći recept.
Joahim se tome veoma čudio. Nije znao šta da misli pa je upitao:
- Kako to, zar će od ovoga biti čovek?
- Još ne. Nego kad prođe kroz sve radionice.
Tada je prišao glavni inženjer i rekao sekretaru:
- Jutros smo tražili hiljadu kilograma gluposti, kada ćemo je dobiti?
- Već je dopremaju - odgovori sekretar -, ali, recite mi, šta će vam? Za
eksperimente? Juče sam poslao trideset tona pohlepe za novcem. Zapazio sam.
Ogromna količina.
- Uopšte nije za eksperiment - reče inženjer. - Dobili smo nove naloge.
Liferujemo za evropske gradove. Sutra će nam opet biti neophodno deset tona
pohlepe za novcem. Takvi su recepti. Pogledajte, molim vas, ovakav je recept
jednog novorođenčeta:
Ozbiljnost .......................... 0,000.000,001
Lakomislenost ................... 0,000.119.776
Požuda .............................. 6,456.233.888
Glupost ............................. 5,349.222.592
Inteligencija ....................... 0,000.114.293
Savesnost .......................... 0,010.566.574
Sebičnost .......................... 9,009.344.283
Taština .............................. 10,273.934.855
 Pohlepa za novcem ............ 9888,438.945.665
Sekretar pogleda recept i otpljunu.
- Nisam rado prihvatio ovaj posao - nastavi inženjer -, ali šta ću? Po ovom
receptu će biti ministar, član akademije, predsednik, i svi oni drugi. Može se
zamisliti na kom nivou su oni drugi. Maločas sam bio s gnjenozemaljcima. To
beše lep i ozbiljan posao. Ali ovo? Velike mase, malo osobina i to sve niskog
reda. Nikakve tananosti i složenosti. Verujte mi, gospodine, počeo sam da
prezirem svoje zanimanje ako pomislim da ovakve duše moram da proizvodim.
Ako biste hteli da mi učinite veliku stvar, dragi gospodine sekretaru, recite u
direkciji nekoliko lepih reči u mom interesu. Konačno, već četvrti milion godina
radim za ovo preduzeće, i nikada se nisam požalio. Voleo bih da se bavim nekim
plemenitijim i uzvišenijim poslom.
- Veoma rado - odgovori sekretar. - I sam verujem da ovde ima mnogo mladih
inženjera praktičara koji bi sasvim dobro obavili ovu vrstu rada nižeg reda.
Izgleda, vrhovni vladar je odlučio da upropasti te gradove.
- To je i moj utisak. Ovi ljudi više nemaju značaja s gledišta razvoja cele
zemlje. Rukovali su se i sekretar je prišao nadzorniku. Objasnio mu je
Joahimovu situaciju, pružio mu pomoćni službeni broj, i pozvao ga da mu
pokaže radnika koji je izradio Joahimovu dušu. Na sve to je nadzornik
odmahivao glavom. Dobro je odmerio Joahima Olbrina, zatim je rekao:
- Ovaj čovek nije napravljen u našoj radionici. Mi smo inače u to doba
liferovali za Patagoniju. To je neka greška.
Sekretar je ponovo opsovao, grdio nadzornika, zatim su pošli dalje.
Ponovo su seli u tramvaj, stigli do lifta, tu se popeli do osamsto šezdesetog
sprata, i ušli u radionicu broj TYW 480011/678 - XXIV.
Ovde ih je opet dočekao drugi prizor. I ovde je radilo više stotina radnika, ali
ni traga više od teglica, fijoka, epruveti. Svaki radnik je sedeo za malenim stolom
i pred njim je bilo nekih petsto lampica različitih boja. Ponekada je gorela samo
jedna, katkada više, ponekad sve. Radnici su nešto nemeštali na ivici stola,
zatim su palili lampice i zagledali u staklene epruvete. Joahim je odmah stao uz
jedan stočić.
- Šta se zbiva ovde s ovim epruvetama?
Radnik je podigao epruvetu. Bila je ista onakva kakvu su videli u radionici
U 1333, ali kao što se videlo po receptu izrađena je u radionici K 471 i beše duša
jednog Hotentota.
- Evo recepta - reče radnik -, evo ovoliko i ovoliko SUMANUTOSTI. Evo mere
na stolu. Postavim svetiljku na određenu količinu sumanutosti. Ovo tamnosivo.
Palim je, i pogledam kroz cevčicu. Ako ništa ne vidim, onda je u redu. Ako je
količina prevelika ili premala, onda se javlja siva mrlja. Tada bih cevčicu vratio
u radionicu K 471 da je izrade još jednom.
- Da li su slučajevi česti? - upita Joahim.
- Veoma retki - odgovori radnik. - Ja sam već ovde deset hiljada godina, ali
još nisam našao ni jednu lošu. Nisam ni čuo da je igda neka pronađena.
Vrhunski vladar bi se navodno veoma naljutio, jer je ekstremno pedantan čovek.
- I šta se posle zbiva? - pita Joahim.
Radnik pogleda sledeću cifru. 00.318, i označavala je taštinu. Postavi meru,
zatim upali tamnoljubičastu svetiljku.
- To je taština? - upita Joahim.
 - Tako je - odgovori radnik. - Pogledaj kroz cevčicu, ne vidi se ništa, zar ne?
- Tačno.
- Onda je tačno. Sada dolazi bogobojažljivost. 138,941,566. Postavim meru,
upalim belu svetiljku. Ne vidim ništa. Dobro je.
- I to je sve?
- Ne - odgovori radnik. - Sada postavljam sve količine, a ovde gore brojeve.
Šta te interesuje kod ovoga čoveka, detinjstvo, muževnost, ili starost? Recimo,
neka ima trideset godina, šest meseci i pet dana. U redu? Evo trideset, ovde
šest, ovde pet.
Palim lampe, i pogledaj.
Joahim pogleda u cevčicu i na svoje veliko čuđenje ugleda kaplandskog
Hotentota kako po isušenom tlu nekuda hita.
Radnik pogasi lape i uze sledeći cevčicu.
To je bila kontrola.
Sekretar je za to vreme našao kontrolora i objasnio mu slučaj Joahima
Olbrina.
- Greška mora biti ovde - rekao je ljutito -, jer kontrolor odgovara za svaku
grešku.
- Molim vas - reče kontrolor -, to je isključeno. Za nepravilnost ne znam, a
nije ni moguća.
- Svi kažu - uzviknu sekretar - da nije kod njih. Ipak je nečuveno da se to
dogodi. A onda se čak i poriče.
Nije se ni pozdravio, samo je dao znak Joahimu da kreću, i već su hitali.
Opet na tramvaj, na lift i nisu se ni zaustavljali do 836. sprata ispod zemlje.
Opet na tramvaj, kloparanje kroz svetle hodnike, kroz podzemne prolaze sve dok
nisu stali ispred radionice VIII – D IX – CV/43.
Čim su ušli, nisu videli ništa drugo do užasno velike točkove, električne žice,
pogonske krakove kako dahću, mrmljaju, trube suludom brzinom. Krivudali su
između mašina dok nisu stigli do prostranijeg mesta gde su mnogobrojne male
srebrne cevčice stizale u neku porcelansku posudu sličnu činiji. Radnik koji je
tu radio stavljao je prokontrolisanu cevčicu u srebrnu cev, druga cev bi je
dograbila i ubacila u nekakav kotao. U kotlu, pod velikim pritiskom, materija bi
se potpuno istopila i kapnula bi s druge strane kao bezoblična kaplja. Onda bi
je mašina ponovo dograbila i kapljicu najpre preobratila u isparljivo agregatno
stanje, potom u elektricitet, na koncu pak u dušu. Kada se preobrazila u dušu,
mašina bi je automatski upakovala u staniol i stavila u kutiju. Radnik s druge
strane skupljao je staniolske paketiće i smeštao ih u kazete.
Sekretar je rekao nekoliko reči kontroloru, ali ni ovde ništa nije doznao.
Smesta se okrenuo, pohitao, ponovo na tramvaj, u lift, i već su jurili nazad
prema zemlji, ovaj put na hiljaditi sprat iznad zemlje. Tu su ušli u radionicu 2.
E. R. /817 CD VII.
Zapravo to i nije bila radionica. Bili su poređani sve sami mali topovi od
jednog pedlja, načinjeni od platine, sa cevima usmerenim prema prozorima.
Pored svakog topčeta radnik. Vadio je iz kutije pakete u staniolu i punio cev.
Ispod toga je stavljao neko punjenje. Na sredini prostorije na ogromnom stolu
rasprostrta mapa i oko nje bar hiljadu radnika. Pred svakim hartija gusto
ispisana ciframa, i precizan sat. Radnik bi pročitao cifru s papira, i doviknuo
čoveku koji opslužuje topče:
 - Severna širina, 22 stepena, 58 minuta, 39 sekundi, istočna dužina, 114
stepeni, 41 minut, 26 sekundi. Gotovo. Jedanaest sati šest minuta nula celih
šest stotih. Pritisnuo bi zvonce, topče u tom trenutku opali. Čuje se šišteći zvuk,
i mali oblačić dima se pojavi kod usta cevi. Kad se dim raziđe, dolazi na red
sledeći paket staniola. Tako je to teklo potpuno usaglašeno i tiho, kao što je
jednolično i tiho bilo u celoj zgradi.
Sekretar je govorio s kontrolorom, i ovde se najedio.
- Lično sam stajao kod topčeta broj Alfa Udt. 147/639.541 - rekao je
kontrolor -, i sećam se svake duše pojedinačno. Ova nije bila među njima.
Sekretar je psovao, i opet su bili u tramvaju. Ušli su u lift i sišli na hiljaditi
sprat ispod zemlje. Ovde su boravili oni koji su pripremali recepte. Spravljač
recepta je mogao biti samo neko ko je ceo proces proizvodnje prošao i
najtemeljnije ga naučio. Tada bi dospeo ispod zemlje, ali i ovde je sto hiljada
godina mogao samo da vežba.
Spravljači recepata se nalaze zajedno u jednoj sali, ne kao ostali radnici.
Njihova delatnost se sastoji od tri dela: najpre uče sve recepte koji su se igda
spravljali, zatim pripremaju odgovarajuće varijante. To je prostiji rad koji ne
treba kontrolisati. Ali postoji i prefinjeniji za koji su se mogli koristiti i saveti
direktorijuma, a posredstvom direktorijuma i mogućnost veze sa samim
vrhovnim vladarem. Pojedinci su proučavali razvoj duše i njeno nazadovanje.
Zapažanja su dostavljana direktorijumu. Konačno, ovde su se otkrivala osobine.
Prema praksi to se do sada još nije dogodilo. Kada je vrhovni vladar osnovao
fabriku, ograničio je osobine. Od tada je prošlo više stotina miliona godina.
Spravljači recepata nisu verovali u nova svojstva, ali nije verovao ni
direktorijum. Kakvo je mišljenje imao vrhovni vladar, naravno, nije niko znao.
Po naređenju sekretara jedan je radnik počeo da traži Joahimov recept.
Naravno, nije ga našao, pa su onda ponovo pohitali, na tramvaj, lift, ponovo
tramvaj, na 407. sprat u analizu.
Radnik je uzeo mali nož, uzeo kap krvi iz Joahimive ruke, stavio je na staklo,
ubacio u aparat, zarotirao i pogledao. Slegao je ramenima i rekao sekretaru:
- Nema reakcije.
I sekretar je pogledao i pobesneo tako da već nije mogao ni da psuje. odjurio
je na 102. sprat ispod zemlje, pa na 641. iznad zemlje, pa opet dole na 326.,
opet gore, i tako dalje, dok se posle jedan sat nisu vratili na prizemlje, i zamoreni
seli u sekretarovu sobu.
- Sačekaj malo - rekao je sekretar posle izvesnog vremena kada se malko
izduvao -, srediću ja to.
Pozvonio je, sluzi je rekao da smesta sazove direktorijum, zatim je izašao.
Joahim je dugo sedeo u sobi iscrpljen od velike strke, obeznanjen od mnogih
spratova, ali i od toga što je zavirio u tajnu proizvodnje ljudi. Na koncu mu je
palo na um da je sekretaru na teretu. Najviše bi voleo, izgleda, da uopšte i ne
postoji. Vidi se da niko ovde u kući nije kriv za njegovo postojanje. Posle svega
Joahim Olbrin se mogao zakleti da nije ni načinjen u ovoj kući.
Posle izvesnog vremena mu je ipak dosadilo. Otvorio je jedna vrata, sve
misleći da bi ipak bilo najbolje ako razgovara sa samim vrhovnim vladarem, a
verovao je da je to u ovom pravcu. Stigao je u veliku salu, gde je bilo mnogo
instrumenata, ali nikoga više. A onda opet u drugu salu, gde su oko stola bile
poređane stolice s visokim naslonima. Stigao je u hodnik, ušao na suprotna
vrata, ali je to bila stambena soba, s posteljom, ormanom, lavaboom. Sledili su
redovi ovakvih soba, bar tristo, sve jedna kao druga. Hodnik je krivudao i sobe
su se nastavljale. Na kraju hodnika bilo je veliko predvorje.
Predvorje je vodilo u polumračnu salu odakle su se probijali glasovi. Otvorio
je vrata i našao se u ogromnoj prostoriji s kupolom. Na sredini podijum, na
njemu je stajao nepoznati čovek, pored njega sekretar. Naokolo u tišini gotovo
petsto ljudi u crnim odelima. Joahim najpre ni reč nije razumeo, ali se potom
primakao kroz polutamu, i čuo je kako sekretar govori sledeće:
- Kao što vidite, gospodo, sve sam učinio da stignem do kraja i da razrešim
ovu zagonetku, od koje nikada težu nisam imao. Zamislite, odjednom bane tip i
kaže da želi da razgovara s vrhovnim vladarem, jer ne može da nađe svoje mesto
na svetu. Glupost, pomislio sam. Sada već znam zašto ne može da nađe svoje
mesto. Kako može da izdrži na zemlji čovek koga nismo mi napravili. Prilika je
da stvar iznesem direktorijumu. Suvišno je pokretati istragu. Sam sam pokušao
i utvrdio da u kući nikoga ne tereti odgovornost. Upozoravam vas, smesta treba
preduzeti mere kako se ne bi dogodilo da stvar dopre do ušiju vrhovnog vladara.
Sekretareve reči su naišle na tišinu, zatim se neko oglasio:
- Prećutati pred vrhovnim vladarem?
- Nužno je. Može proizaći takva nevolja koju bismo skupo platili. S tim smo
načisto. Ili nismo?
Ponovo tišina. Javi se treći glas:
- Imam utisak da je ovaj čovek mistifikacija.
Sekretara obuze bes: - Ako vas interesuje taj tip, idite u moju sobu i
pogledajte ga. Nije ubeležen, nema recepta, nema reakcije. I sam bih najviše
voleo da je mistifikacija.
U sali nastade nemir. Mnogi poustajaše i istovremeno počeše da govore.
- Tišina - reče čovek koji je stajao na sredini, očito predsednik -, bez buke.
Na predlog gospodina sekretara podnosim sledeću inicijativu: molim vas,
obratite pažnju. Metod je vanredan. Ali je i situacija vanredna. Stvari su takve
da u normalnim okolnostima samom čoveku obično prepuštamo završetak
života. Sada treba načiniti izuzetak. Već i zbog toga što ovaj čovek nije naš
proizvod.
- Vi mislite - doviknu jedan glas - da ga treba uništiti?
- Da - odgovori sekretar -, i to što je moguće pre.
Tada zavlada takav muk da je Joahim čuo kucanje sopstvenog srca.
- Poslali bismo komisiju - nastavio je predsednik - koja raspolaže izvršnim
kompetencijama. Deset članova.
Joahim je mislio da mu je dosta, pažljivo je strugnuo kroz vrata i krenuo
prema glavnom ulazu da pobegne ako je moguće. Tek što je stigao do sredine
hodnika, našao se suočen s desetoricom crnih ljudi. Znao je da je to ona
desetorica koja hoće da ga smakne. Odlučio se na beg, skočio je u bočni hodnik.
Dotrčao do lifta, ušao, i nasumice pritisnuo dugme. Ali čim je pogledao kroz
okno, ugledao je desetoricu ljudi koji su ga sledili drugim liftom. Hteo je da stane
kako bi iskočio. Primetili su to. Pored vrata lifta već su stajali naoružani ljudi.
Upravo je bio na devedesetom spratu kada je primetio da lift ima dugme
ULTRA EKSPRES. Pritisnuo ga je i onda je kao kamen počeo da pada. Susedni
lift je odjednom zaostao. Na 482. spratu ispod zemlje nije video stražu. Stao je,
iskočio ali je lift poslao dalje neka ga progone. Popeo se na tramvaj i zavezao se
hodnicima. Šišao je preko mostova, kroz tunele. Odjednom je primetio da
tramvaj dolazi i iz suprotnog pravca. Zaustavlja se, iskače i pravo kroz vrata. Na
vratima Omega XZH–836/VII. Sve kese i vreće, sanduci i flaše. Ništa nije mogao
da podigne. Mada je želeo da zatvori vrata. Na predmetima ispisano: POHOTA,
NASILjE, RASIPNIŠTVO. Sve osobine u obliku praška i tečnosti.
Joahim je video da ovde ne može ostati dugo. Prošao je kroz pedesetak
prostorija. Svuda sanduci, paketi, vreće, flaše, burad. Konačno je stigao u veliku
dvoranu gde je s krova padala voda i pokretala točkove. Turbine. Odavde mora
da ima izlaz. Video je samo tramvajske šine, pored njih je dalje klipsao. Jedva
da je prevalio sto koraka, iza njega se začulo kloparanje tramvaja. Hteli su da
ga pregaze. Srećom, tu se našao lift. Uskočio je i pritisnuo dugme. Ovaj lift,
međutim, nije imao dugme s oznakom ultra ekspres.
Dokle ću izdržati? Premišljao je Joahim. Lift progonitelja se već približavao.
Joahim je stigao do 800. sprata iznad zemlje, a onda opet nazad. Dobro bi bilo
ako bi mogao da se iskrca u prizemlju. Ako bi i bilo nekoliko nitkova, on bi ih
razjurio i iskočio kroz neki prozor. Zaustavio se u prizemlju, ali se pred vratima
nalazio upravo sekretar. Ponovo nazad, gore. Na 350. spratu nije bilo nikoga.
Hteo je da izađe, ali upravo tada se zaustavio pored njega lift s desetoricom u
crnim odelima. Brzo nazad. Gore. Pazio je gde ima a gde nema ljudi. Na 500.
nikoga. Brzo je iskočio i pustio lift da ide dalje. Crveni tepisi su vodili prema
nekom velikom i prostranom predvorju. Ceo prostor je bio bogato osvetljen.
Moćna, lepo izrezbarena kapija vodila je dalje. Ušao je u salu od crvenog zlata.
Pod je bio od blistavog drveta, pored zidova predivan nameštaj, slike po
zidovima. Joahim nije imao vremena za razgledanje, hitao je dalje. Druga sala
je valjda još lepša bila. Zidovi i tkanje na mnoštvu plemenitog nameštaja blistali
su plavom bojom. Treća sala beše zelena. Odatle su se otvarala moćna vrata.
Otvorio je vrata i zaprepašten stao. Još nikada bije bio video ovako veliku salu.
Prema jugu nalazio se ogroman prozor čije je okno izbrušeno od jednog velikog
komada. Ostali delovi prostorije ispunjeni knjigama koje su se dizale u visinu
drugog sprata. Na sredini, na podijumu crni pisaći sto, prekriven hartijom i
knjigama. Cela soba je bila ukrašena slikama i skulpturama, i to tako prekrasno
da Joahim nije mogao ni da mrdne.
Pored pisaćeg stola stajao je muškarac i kad je čuo korake posetioca, sišao
je s podijuma. Beše visok, snažan, četrdeset pet-šest godina, gusta crna kosa,
ali već dosta prosedih vlasi. Najizrazitije su mu bile ruke, koščate, sa snažnom
voljom i samosvešću, a onda plavo-sive oči s iskrama električne svetlosti. Ove
oči kao da su se neprekidno iskrile, nisu ni bile oči, nego moćna zvezda hladne
svetlosti.
- Šta ti treba, čoveče? - upitao je.
Još nije mogao ni da odgovori kada su se vrata ponovo otvorila, ušli su
sekretar i desetorica u crnom.
- Gospodaru! - kliknuo je sekretar u duboko se poklonio.
- Tajac.
- Recite, gospodine sekretaru - reče muškarac mirno, a u glasu mu je bilo
malo zainteresovanosti.
Sekretar je pričao o Joahimovom dolasku i o njegovom slučaju. Pričao je
kako je vršio istragu o grešci, od radionice do radionice, i kako je svuda doživeo
neuspeh. Na kraju je rekao šta je direkcija morala da odluči.
 - U interesu reda - dodao je pokorno.
- Suprotno mojoj izričitoj zabrani - rekao je muškarac tiho, tonom koji ne
trpi protivljenje -, naravno, s namerom da meni ništa ne kažete.
Sekretar obori glavu.
On je jedan trenutak razmišljao, zatim rekao:
- Sam ću ispitati stvar. Vama ću se obratiti ako mi vaše mišljenje bude
potrebno.
- Razumem, gospodine vrhovni vladaru - reče sekretar. Zatim svi odoše.
Joahim Olbrin je s čuđenjem posmatrao muškarca. Taj čovek je bio vrhovni
vladar sveta. Vrhovni vladar potom stupi na podijum, stavi stolicu pored stola i
reče: - Hajde, sedi. Kako ti je ime?
Joahim sede i reče.
- Sada mi reci kakva je nevolja.
Joahim je počeo da priča. Ispričao je sve događaje iz svoga života, nije štedeo
reči, jer je video da ga vrhovni vladar pažljivo sluša. Ispričao mu je kako je otišao
od kuće, šta je sve pokušavao u životu, i kako je sazrela u njemu ideja da dođe
ovamo. Zatim je ispričao svoje avanture u ovoj zgradi.
- Šta ti od mene zapravo hoćeš?
- Ispričao sam svoj život - odgovori Joahim -, i vidi se da sam sve pokušavao,
sve što je bilo moguće. Sada već nema druge do da dođem ovamo i da tražim
uputstvo od onoga ko upravlja sudbinom čovečanstva.
Vrhovni vladar je malo poćutao. Zatim je ustao, pošao prema ormanu na
drugoj strani prostorije, otvorio fijoku na sredini, izvadio nešto, vratio se stolu i
seo.
Dugo je bio zagledan preda se, zatim je iznenada protresao rukom i bacio
nešto na sto. Joahim je tada video da mu se u ruci nalazila zlatna posuda, a
ono što je bacio na sto nije ništa drugo do dve dijamantske kocke. Prave kocke.
Onakve s kojim igraju Vavilonci, Rimljani, papini plaćenici, engleski pomorci.
Imale su brojne oznake na svih šest strana. Samo od dijamanta.
- Šta je ovo? - upita Joahim.
Vrhovni vladar ga ozbiljno pogleda i reče: - Bavim se sudbinom čovečanstva.
Joahim htede da pita dalje, ali ga vrhovni vladar ne sačeka:
- Kako i od čega se spravlja čovek, to si video u ovoj zgradi. Recept, osobina,
sastav, kontrola, transformacija, top. Zar ne? Sve si video, samo nisi ko vodi
čovečanstvo. Desno, ili levo. U rat, ili mir. Na dobro, ili zlo. Znači gore, ili dole.
Sada si i to video.
- To je sudbina? - upita Joahim i pokaza na kocke.
- Ja sam sudbina - odgovori vrhovni vladar -, a ove kocke su moje znanje.
Zbir na dve kocke bio je dvanaest.
Vrhovni zapovednik vrati kocke u posudu.
- Dobio si - reče -, pa čuj me šta ću ti reći. Ima na zemlji, na južnom polu,
upravo na suprotnoj polovini zemlje jedna druga zgrada. Nije tako sjajna i velika
kao ova, moja.
Bedan kućerak, i u njemu stanuje starac. I ovaj starac pravi ljude isto kao
i ja. U ovoj kući, međutim, niko ne zna za njega. To je moja tajna. Starac duše
meša u keramičkim zdelicama, sam obavlja sve poslove, svoja jedinjenja meša
drvenom kašikom, ima samo kuhinjsku vagu, dugo kontroliše, pa ipak nikada
tačno ne zna šta je uradio. Ima sasvim faličnih dela, ali ima katkada i
besprekornih koja ne mogu da domašim. Svoje ljude ne spravlja prema tačno
proračunatim osobinama, ne radi s konstantnim količinama. U svakom
njegovom delu ima nešto čega još nikada bilo nije. Starac već radi veoma sporo.
Svoje ljude ne šalje na zemlju preciznim topovima, nego ih ispaljuje praćkom.
Ranije, kada je još bio mlađi, više je radio, ali sam ja onda izgradio ovu fabriku
i prešišao ga. Sada već mogu reći da je zemlja naseljena mojim ljudima, jer ono
nešto duša koje on izradi, ništa ne znači. Među hiljadu petsto miliona pedeset,
ili sto. Kap u okeanu. Na zemlji se i ne primećuje razlika, i ove duše, ako u njima
nema neke naročite snage, moraju propasti.
Kada je to čuo Joahim, uskliknuo je: - I mene je starac načinio?
- Da - odgovori vrhovni vladar -, znao sam čim sam te ugledao. Obično s
pažnjom pratim sudbinu starčevih proizvoda. Ti si mi se nekako izmakao. Ali se
ne uplićem u stvari sveta. Ako je čovek gotov, neka živi kako hoće i kako može.
U tvoje stvari se ne mešam. Vrati se na zemlju.
Vrhovni zapovednik ustane, siđe s podijuma, priđe širokom velikom prozoru
i dade Joahimu znak da priđe. Ispod prozora se prostirala cela zemlja. Video se
Njujork, London, Madrid, Pariz, sve države, pustinje, planine, jezera, reke i
mora. Moglo se videti kako milioni ljudi vrve, žive na svoj način. Jaohim nije
mogao da se pomeri kada je ugledao ovo čudo i bez reči je gledao svet sa svim
njegovim narodima.
- Ovo je cela zemlja - reče vrhovni vladar -, a na južnom polu eno male kuće
moga protivnika. Pogledaj, pokaži mi mesto gde želiš da živiš. Daću ti ga i živi
veselo. Joahim Olbrin se duboko zamisli, zatim odgovori: - Pošteno je što mi
nudiš, hvala ti na dobroti. Ali mislim ako me ti nisi stvorio, nije u redu da primim
nešto od tebe. Otići ću ja svom starcu i kod njega potražiti svoju pravdu.
Vrhovni vladar nabra čelo, oči mu iskre, i u tom trenutku je veoma ličio na
sliku na kojoj je Joahim video prikaz Satane kao iskušava Gospoda. Sve potraja
samo tren, zatim se on ponovo mirno oglasi:
- Čini kako hoćeš.
Zazvonio je i rekao sekretaru:
- Joahimu Olbrinu treba otvoriti put za zemlju, i pustiti ga da ide kuda želi.
Onda se rukovao s Joahimom.
Brzo je stigao do lifta, u prizemlje i na izlaz. Jedva je došao k sebi, opet je
bio na zemlji. Krenuo je pravo na jug, uvek na jug, preko pustih ravnica, preko
tamnih gustih šuma, preko brda, dolina, mnogo dana, sedmica putovao je i
danju i noću. Prispeo je do mora, veslao, veslao dok se nije zamorio, odmorio
se, spavao, zatim je opet veslao. Jednom je u praskozorje, u toplo letnje vreme,
primetio udaljeno ostrvo. Nije to bilo veliko ostrvo u ogromnom plavetnilu
okeana. Na njemu se se uzdizala nekolika brežuljka, gusto obrasla prekrasnim
rastinjem, šipragom i drvećem. Po malenim proplancima na hiljade cvetova. Na
njegovom putu zaliv mu se ljupko otvarao. Na obali jednostavna kuća pokrivena
slamom, pored nje bunar, naokolo dobro obrađena zemlja, povrtnjak i cveće,
opet sveće. Malo izmaknuta štala, možda za krave. Po dvorištu šetkaju kokoši,
guske, patke, čak rokće i prase. Joahim se još ne beše ni iskrcao, a već je zavoleo
kućicu, baštu i celo ostrvo.
Uskoro je prispeo do obale. Upravo kada se vrh čamca zario u pesak, iz kuće
je izašao čovek. Beše star, ali se dobro kretao. Gusta kosa, oči otvoreno i vatreno
plaminjaju. Prijatno je bilo pogledati te oči; kada čovek susretne pogled,
nehotimice se nasmeši.
Na njegovom milom, toplom, vragolastom licu videlo se da ne odbija šalu.
Njegova zdrava usta govorila su o dobrom apetitu i o tome da u podne i uveče
voli da popije čašu vina. Kada bi progovorio, čovek bi zaboravio mnoštvo
njegovih bora. A glas mu je odzvanjao duboko i vragolasto.
- Dobro došao Joahime Olbrine - reče starac i pruži ruku.
Jaohim se rukova i upita:
- Kome li to da izrazim poštovanje, čoveče, koji me po imenu oslovljavaš?
- Ja sam starac o kome ti je govorio vrhovni vladar. Jer ovo ostrvo je tačno
na južnom polu.
- Pa znači da sam stigao do čoveka koji je izradio moju dušu.
- Pogodio si. Hajde, sinko Joahime, da sednemo, sigurno si ogladneo za duga
puta. A ja ne umem ni da mislim dok ujutru nemam nešto u želucu. Magdalena!
Iz kuće se pojavi mlada devojka. Joahim je pristojno pozdravi. Ona iznese
sveže muženo mleko, crni hleb stavi na sto, puter i med. Sedoše da doručkuju.
- A kako da te oslovljavam - reče Joahim -, tebe koji me tako dobrodušno
primaš u svom domu?
- Zovi me samo baštovan Jovan - reče starac - , jer mi je to ime.
- I zaista si baštovan?
- Kao što vidiš. Bavim se i stokom, ali tek koliko za kuću. Najradije biljkama.
Od njih spravljam ljudske duše. Treba da ti kažem, Joahime Olbrine, sjajno si
se vladao.
Naročito u palati vrhovnog vladara. Neka ti je na čast. Sreća je tvoja što sam
u tebe stavio dobru dozu soka vinograda. Bez toga bi odavno propao.
Znaš - nastavi starac -, ja ne pravim duše kao onaj fabrikant. Ne ljutim se
ja na njega, veliki znalac. Biće o njemu još razgovora. Kada završim sa sastavom
duše, pustim još kap svoje krvi, u nju potopim dušu i tako je pošaljem na
zemlju. Fabrikant misli da može i bez toga. Pa istina, može. Ali njegove duše!
Baštovan se slatko smejao i otpijao mleko.
Ustali su i razgledali baštu. Beše tu svakovrsnog cveća, plavog, žutog,
crvenog, belog, bledog, jakog, mirisnog, zvonastog, onog koje voli sunce i koje
voli hlad. Baštovan Jovan je objašnjavao imena i svojstva cvetova. Zatim su ušli
u kuću. I unutra je bilo tako jednostavno kao i napolju. Desno od predsoblja
kuhinja, pored nje ostava i mala Magdalenina spavaća soba. Samo baš za
spavanje, jer ovde na južnom polu cele godine je leto, i dan se provodi napolju.
Levo je bila baštovanova soba i radionica.
Na sredini je bio glatko orendisani sto. Po policama pored zida i u
ormančićima teglice, lonci, avani, vage, flašice pune tečnosti raznih boja. Sve
čisto i lepo, i Joahim je zavoleo i ovu prostoriju.
Baštovan je prišao lepo rezbarenom ormančetu, otvorio ga i izvadio veliku
knjigu.
- Vidiš - reče -, ovde su moji ljudi. Nema ih mnogo. Vrhovni vladar misli da
je mnogo više nego malo. Pogledaj, trenutno živi samo šezdeset i osam mojih
ljudi, ovih dana šaljem šesdeset i devetog. Skoro da je gotov. Eno ga.
S jedne police uze keramičku teglicu. Na dnu posude crvena, još vlažna
kuglica jedva veća od zrna pasulja.
- Crvena je zato što sam već umešao krv. Treba da se osuši.
Posudu je stavio na prozorski ispust.
 - Dobro je ako se stavi na sunce, jer zraci imaju neko zagonetno, ali veoma
povoljno dejstvo. Vrhovni vladar i ovde greši. Da li si kod njih uopšte video
sunce? Elektrika i elektrika. Jadna duša, ne dobije ni jedan jedini prirodni
svetlosni zrak.
- A posle? - upita Joahim.
- Onda zrno stavim u praćku i izbacim na zemlju. U poslednje vreme to mi
predstavlja teškoću. Pomoći ćeš mi.
Joahim je ostao kod starog baštovana i pomagao mu. Plevio je leje u bašti,
okopavao, sejao, brao cveće, sušio ga, vukao iz bunara vodu za Magdalenu,
kosio travu za kravu, pripremao pomije za prase. A kad bi starac završio
pojedine duše, njih dvojica bi se pela na brežuljak. S ovog brežuljka se mogla
videti cela zemlja, baš kao s prozora vrhovnog vladara. Čak se videla i ogromna
palata na severnom polu s njenim crnim kedrovima i sa sto hiljada stepenica.
Na brežuljku bi seli, starac bi izvadio svoju knjigu, na mapi bi pokazao Joahimu
gde treba dobaciti zrno pasulja.
- Vidiš li u azijskoj pustari ono šatorsko naselje? Dobro, s leve strane peti
šator. Tu spava Tatarin. Ja sam ga načinio. Tu da padne.
Joahim je stavio zrno u praćku, dobro nanišanio Tatarina, zamahnuo i
ispalio. Zrno je poletelo kroz vazduh i u tom trenutku počelo da se dimi, onda
se upalilo i goreći malim plamenom preletalo je preko ogromnog prostora.
- To je proba - rekao je stari baštovan. - Dobro pripremljena duša leti na
zemlju kao plamičak. Dobro je, Joahime sinko, dobar hitac.
Plamičak je upravo pogodio Tatarina.
Pred sumrak bi njih dvojica došetali ovamo, seli na brežuljak i gledali
naokolo vrevu sveta, užurbanost velikih gradova, ratove, nesreće, gozbe,
zaljubljena bića, požare, praznike. Joahim uopšte nije znao ništa zanimljivije
nego posle svakodnevnog rada doći ovamo i posmatrati svet sve dok se ne
smrkne. Kada je granula večernjača, ustao bi i vraćao se kući, gde je Magdalena
već bila pripremila večeru ispod velikog platana. Supa se pušila, na stolu još
vino i hleb.
A moja sudbina? pitao se Joahim. To li je ono mesto gde se konačno mogu
skrasiti? Ovamo sam morao konačno stići, i ovde ću umreti kad dođe doba?
Bilo je razloga da samom sebi uputi ovakva pitanja. Naime, baštovan Jovan
ga je uputio u celokupan posao. Ne mnogo posle dolaska već je poznavao
cvetove, a slutio je i u čemu je tajna starca. Možda ovo i nisu pravi cvetovi, nego
- ali tišina! Ko zna? Možda je svaki cvet duša? Znao je kako treba postupati s
ovim, kako s onim. Kada treba zalivati, kada okopavati, kada brati cvetove,
dokle sušiti. Umeo bi već i sam da pravi duše, i tokom rada bi mu često padalo
na um kako bi lepo bilo načiniti čoveka od ovakvih i ovakvih cvetova.
Čak je to i rekao starcu, a ovaj mu je odgovorio:
- Vidi se da sam te ja načinio. I meni duše tako padaju na pamet. A ne kao
recepti. Dok kopam, odjednom u meni se nešto rastvori i kao da vidim sliku.
Tada obratim naročitu pažnju, dobro pogledam sliku, jer znam da je to slika
duše. Odmah počinjem da pogađam od koje bih je biljke mogao načiniti. Uzmem
crveni zvončić, zatim ono gorkasto seme, dodam kao jed zeleni list, dobar miris,
lovor ili mentu. Ponekada dugo pripremam. Ali ima dana kada istovremeno
izrađujem tri, četiri duše. Bogme, Joahime sinko, to ti je kao umetnost, a ne kao
što vrhovni vladar misli: nauka. Nikada neću znati koliko on. On je mnogo,
mnogo pametniji od mene. Ali nema srca. I gde je dospeo sa svojom velikom
pameću? Do kocke. Meni to nije potrebno.
Tako su često razgovarali u prepodnevnim satima dok su radili između leja.
Ali ni govora o tome šta će biti s Joahimom. A jadni Joahim Olbrin već bi želeo
da zna da li će otići ili ostati. Pa već i zato što je veoma želeo da ostane. Ne samo
zbog bašte, rada, baštovana, mesta. Dogodilo se da mu se i Magdalena počela
gnezditi u srcu. I onda jedne večeri dok su sedeli na brežuljku, Joahim je
zamolio starca da donese odluku o njegovoj sudbini.
- Rekao sam ti, sinko - reče baštovan Jovan -, da nikome neću da pravim
sudbinu. Nemam ja kocke, a neću ih ni imati. Ako hoćeš da ostaneš, ostani, ako
hoćeš da ideš, idi. Znam da si rado ovde. I ja te rado vidim. Mnogo mi pomažeš,
pa i dragi smo jedan drugome. A što se pak nemira tiče? Zašto o njemu ne
govoriš? Ne prekidaj me. Nisam ja slep, Joahime. Vidim kako se ti i Magdalena
uzajamno gutate. Pođite zajedno, izgradite kuću s druge strane zaliva, ima
dovoljno lepog mesta. A ja ću se pobrinuti da se iz vašeg braka rađaju čestite i
lepe duše, možda će se roditi i duše koje će me, kad omatorim, odmeniti i
naslediti. Samo razgovaraj s Magdalenom, ta ona te već smatra pomalo
budalom, zato što se motaš oko nje, a još joj ni ruku nisi dotakao. Poželjna
devojka. Glatka kao maslina, mirisna kao jasmin, i slatka kao bagrem. Ova
Magdalena je prolećna devojka, sasvim za tebe.
Dok je stari baštovan ovako govorio, iz očiju Joahima Olbrina su, bogme,
kapljale suze radosnice. Uzeo je ruku baštovana Jovana i položio je na svoje lice.
Ostao je dugo u tom položaju, glava mu je počivala u starčevoj ruci, dok je zemlja
tonula lagano u večernju tamu a večernjača granula na zapadnom svodu.

Toro

Zrela voćka
iznad glave tvoje.

- Na pašu! Dosta ste sena pojeli!

Tačno moj slučaj, pomislio sam, kada sam ovu rečenicu pročitao. Toro, iako
mu je ime francusko, živeo je u Severnoj Americi i pisao na engleskom. Ime mu
se nalazi u svakom iole vrednom katalogu, jer je Valden doživeo više od stotinu
izdanja. S razlogom. Treba zamisliti ovog čoveka u najboljim muževnim
godinama, iako je posvršavao ozbiljne škole, kako jednog dana okreće leđa
civilizaciji, zapućuje se u divljinu, gradi kuću od balvana, lovi, peca, seče drva,
ore, i sam provodi cele dve godine. To je Valdenova tema, i po tome se vidi da u
svetu jedva da i postoji privlačnija knjiga. On je stvarno znao šta znači: Na pašu!
Dosta ste sena pojeli!
Inače na svakoj stranici ima ponešto o čemu vredi razmišljati. Na jednom
mestu kaže: "Nauka laže. Svaka stvar je ništavna ako se pogleda ispod
mikroskopa. Zamisli čoveka, konja, pticu u desetohiljaditom uvećanju." Zar nije
sjajno? Ili ovo: "U svakom dostojanstvu ima nešto od talasanja sfera." Ko to ne
razume, on ne zna šta je more i šta je vetar. Zatim: "Iza velikih dela nalazi se
beskrajna dokolica, kao iza sveta beskrajan prostor." Kao da je za mene pisano
i toga se ne bih odrekao ni za kakve pare. Za umetnika kaže: "Ako umeš da
kažeš što nikada nećeš čuti, ako umeš da napišeš što nikada nećeš pročitati.”
O istoj temi: "Umetnik treba lako da radi, isuviše mnogo rada pokvari umetničko
delo."
Na kraju samo još dva citata: "Istorija se isto tako malo sme kritički gledati,
kao i jedan predeo.” To je jedan. Drugi mi je još više potaman: "Sasvim je čudno
što se i u najbeznačajnijim stvarima svakodnevnice nalaze upućivanja na
natprirodno."
Pokušao sam da u dve odrednice imitiram Toroa na taj način što iz njegovih
dela preuzimam određene paragrafe, ideje i reči. Uživam u tome što sada ne
pravim razliku između svoga i tuđega. Ovaj put, velim, neka bude sasvim
svejedno ko je ovo pisao, Toro ili ja.

Šetnja (Walking)
Tokom celog života susreo sam se samo s jednim, ili dva čoveka koji su se
razumevali u umetnost šetnje, one štenje koja je genijalnost, one koja je, tako
reći, sveto lunjanje. Engleska reč sauntering, koja isto to izražava, starog je
porekla. Nastala je u ono vreme kada su mnogi - u srednjem veku – špartali
drumovima, živeli od milostinje, i hodočastili u Sainte Terre, Svetu zemlju. U
Svetu zemlju su išli ovi Svetozemaljci, ovi suntereri, sveta lunjala.
Ima pak onih koji saunterer tumače od sans terre, što znači bez zemlje, bez
domovine, u dobrom smislu onaj ko nema doma, jer mu nije ni potreban, jer se
na svakom mestu oseća kao kod svoje kuće. To je tajna uspešnog lunjanja. Onaj
ko sve vreme sedi kod kuće još može biti najveća skitnica na zemlji; ali lunjalo
manje skita od krivudave reke koja vredno traži najkraći put ka moru.
Svaka šetnja je krstaško hodočašće, mi šetači smo krstaši strasnog srca.
Ako možeš da ostaviš oca, majku i braću i sestre i ženu i decu svoju i prijatelje
tako da ih više nikada nećeš videti, ako namiriš sve dugove, napišeš testament,
dokrajčiš sve svoje nedovršene poslove, slobodan si i spreman si da kreneš u
šetnju.
Moji poznanici često kažu kako bi voleli kad bi umeli da lunjaju kao ja. Ova
sloboda, bezbrižnost, nezavisnost ne može se kupiti ni za kakve pare. Da bi
čovek umeo da šeta, to je dar, i to dar neba. Ambulator nascitur, non fit. Čudim
se što već popodne, kada je svako pročitao sve novine, na ulicama ne zavlada
opšta gužva, i što se ljudi ne rasprše na sve strane sveta da malo proskitaju.
Šetnja nema nikakve veze s onom higijenskom askezom koju ljudi
praktikuju iz zdravstvenih razloga. Svakodnevna šetnja je avantura dana. Čovek
odlazi izvoru života. Kada putnik zapita Vordsvordovog slugu, koja je radna soba
njegovog gospodara, dobija odgovor: Ovo ovde je biblioteka, radna soba je, pak,
iza kapije.
Šetnja je najbolja kad čovek krene bez primisli, tek onako bez šešira i
kaputa, a vrati se uveče ili noću. Naravno, to je moguće samo leti, a to je klasično
doba šetnje. Zimi pripreme, odevanje sve zagorčava. Mnogi pokušavaju da
povežu sa sportom. Nisam pristalica. Teške cipele, tople čarape, debela košulja,
rukavice, džemper, vreo čaj, paziti na vreme. Priprema za jedan skijaški izlet
traži gotovo isto toliko obazrivosti kao pljačka banke.
Naročitu čar ima ako čovek krene u šetnju prema istoku ili prema zapadu.
Ako krenem prema istoku, onda se približavam mestu gde sunce izlazi, gde je
začelo. Prema zapadu čovek ide ka vrtu Hesperida. Zapad je podneblje misterija
i poezije.
Puteve je najbolje izbegavati. Put na koncu vodi u politiku. Ako čovek šeta
dovoljno ili ako se popne na brdo i pogleda naokolo, s čuđenjem primećuje kako
je malo puteva u predelu.

Bez principa (Life without principles)

Da bi čovek živeo lepim životom, raspoloženje treba da mu je čisto; da bi mu
raspoloženje bilo čisto, treba dobro da vari; da bi dobro vario, treba da šeta; da
bi dobro mogao da šeta, treba da živi bez principa.
Celu glupu strku za novcem, uzbuđenja dnevnih listova, politiku Toro
smatra ne samo grešnom praznovericom. Sve to, kaže kao neki Kinez, nije
praktično. Praktično je ono što je korisno. A korisno je lepo živeti; za to je
potrebna čistota raspoloženja, a za to treba dobra probava, a za ovo, pak, šetnja,
i konačno za ovo treba da čovek nema principa.
Principi su najnepraktičnije stvari na svetu. Ako neko kaže: demokratija
pomaže čovečanstvu na njegovom putu prema miru, svet se smesta preokrene.
Razume se, i onda ako se kaže: treba se boriti protiv demokratije. I onda ako se
kaže: svako se svakog dana mora umiti, ili: svetom treba da vladaju samo ćelavi,
ili: iz metodičnog poznavanja izvire znanje. Ovakav princip čoveka lišava radosti
bezbrižne šetnje, a ako nema šetnje, nema dobre probave, ako nema dobre
probave, nema čistog raspoloženja, ako nema čistog raspoloženja, propao je lepi
život.
Ranije sam pisao nešto, gde sam na najodlučniji način pospešivao neki uvid.
Nemnogo potom izjavio sam da je uvid suvišan. Neko me je upitao: kako je
moguće da se tako brzo odričem svojih principa? Poželeo sam da mu odgovorim:
principi su dobri da ih se odričemo. Samo zato nisam odgovorio jer sam znao da
je i to princip, i najispravnije je ako ga čak i ne poreknem.
Drugom prilikom veoma me je obradovala jedna Geteova misao. Ovako glasi:
nije dovoljno ako za svoje prijatelje žrtvujemo život, treba za njih da se
odreknemo i svojih principa.
Mislim da je princip za modernog gradskog čoveka, takozvanog civilizovanog
čoveka isto što i fetiš za Indijanca ili crnca. Surogat duše. Plaši se da će izgubiti
dušu. Treba je negde sačuvati, i skriva je u čvrsti princip kao Indijanac u mani,
crnac u fetišu. Zato su principi opasni i zato su u stanju da poremete i varenje,
jer su puni mane, odnosno duše. Samo primitivan čovek ima princip. Jadnik,
ne zna da je negde zatvorio svoju dušu. Sam sebe lišava slobode. I kako može
da se šeta čovek bez slobode? Jedino da se vrti u krug kao zatvorenik u dvorištu
tamnice. Tako se šetaju ljudi po gradskim ulicama neprekidno u krug oko
sopstvenih principa.
Radikalan način odvikavanja od principa jeste njihovo ismevanje. Bez
izuzetka svaki princip, svakog čoveka vernog principu, pa čak i samog sebe.
Principi sve mogu da izdrže, čak i mučilište. Ne samo da izdržavaju, trijumf
principa je upravo lomača. Jedino se plaši smeha, ali njega baš jako. Zato ako
neko nešto tvrdi veoma ozbiljno, najbolje mu se smejati u oči. Svako drugo
rešenje je samo polurešenje.
Kako čovek da prepozna princip? Po odeći. Princip, molim vas, nosi crnu
odeću, sveštenički talar, dostojanstveno se kreće, ima sladunjav glas, i uvek vrši
objavljenja. Eto, na primer, principa čiji je naziv: "Radnici održavaju svet".
Stavite mu na glavu dečji venčić od maslačka, obesite mu oko vrata zvonce, u
ruku mu stavite lutku, potegnite ga za dugmad talara i viknite: Uja! Ti
predstavljaš radnike? Videćete da će se princip zarumeneti od besa.
Protestujem, reći će, što se podrugujete ovako ozbiljnoj gospodi. A vi, molim vas,
smireno uzmite kredu, na leđa crnog talara ispišite lepim čitljivim slovima:
Magarac na prodaju. Princip će se razbesneti i počeće da se dere. Ne plašite se.
Predložite mu da se igrate malo crvenih rukavica.
Pa to je nihilizam! Nije, molim vas, reći će Toro, i nihilizam je princip.

Klesane glave

Sve stvari sveta mogao bih podeliti u tri grupe. U prvu bi spadalo uopšte
sve; nema ništa na svetu što ne bih iskusio. Rađanje sunca ili bušnu cipelu,
kaljavi put ili bolesnog psa, govor, sliku, sve treba uzimati ozbiljno, bilo kakvi
da su. Naravno, ne za dugo, jer je to čulni svet.
U drugu grupu spadalo bi sve s čime dolazim u kontakt, a ne pušta me.
Među nama se razvija prijateljstvo, a to prijateljstvo je katkada ljubav. Može biti
čovek, predeo, knjiga, slika, predmet. Posebno veoma poštujem svoje
prijateljstvo s upaljačem. Često mu govorim, naročito kada ga čistim, punim,
milo ga gledam i on to razume. I s odećom se sprijateljim; imam jedne pantalone,
moja veza s njima je naročito duboka. Kod drugih je takav slučaj s džepnim
satom. To je svet simpatije.
Na koncu treća grupa, to je stalna veza ili bar veza koja traje dugo. Takvu
stvar nazivam: objekt meditacije. To je svet duha i ljubavi. Nema trenutka dana
i noći kada ne provedem rado neko vreme s onim što je za mene objekt
meditacije. Naravno, ovde je gotovo ništavna uloga lepote ili vrednosti. Stvar
može biti pojava, isto kao i umetničko ostvarenje, apstraktna misao, uspomena,
čak i imaginacija.
Zapazio sam da i drugi prave ovu razliku mada nesvesno.
Umetnost inače stvara dela koja čovek rado pogleda, spreman je da im se
divi, ali ništa više. Relativno je malo takvih umetničkih dela koja nas dograbe i
duže vremena ne puštaju. To su dela kao što su Rafaelove Madone, Božanstvena
komedija ili Homer. Objekata meditacije je sasvim malo. I zanimljivo je da to
nisu remek-dela. Takav objekt je vilendorfska Venera, ta žena velikog stomaka
podžirenog salom, nije veća od pesnice, potiče iz neolita, možda ima dvadeset
hiljada godina, gotovo opscena mala skulptura koja zanima čovečanstvo iz
velike dubine.
Najviši rang što nešto može postići kod mene jeste da postane objekt
meditacije. Nije ih bilo mnogo. Dva-tri čoveka: Lao Ce, Niče, Heraklit, nekoliko
pejsaža. Žene? - Da, bilo je i žena, ne često, i retko živa bića, najčešće su mi
dolazile iz rajske fantazije. Moje istinske ljubavi su me vezivale za ovakve žene.
Događalo se to s mislima i slikama, s knjigama i skulpturama da su postajale
tihi, verni i dobronamerni modeli mojih usamljenih promatranja. Stalni,
neprekidni objekt meditacije već od detinjstva bio mi je Bog, što je prirodno, jer
mislim da je tako kod svakog čoveka, i neminovno tako mora da bude.
Kada sada o svemu ovome razmislim, bez žurbe, sasvim polako, lutalačkim
korakom, upravo sam sada otkrio novi objekt meditacije, i obuzet sam
ganutljivošću prvih trenutaka. Brod je pristao u pola pet. Stan sam ubrzo našao,
doveo sebe malo u red, i krenuo sam kroz malu, staru luku grada kako bih
dostojanstveno ne radeći ništa proveo čarobno, letnje popodne. U kafani na
obali sam popio najbolju tursku kafu u životu, a onda sam sa slatkom
bezbrižnošću u srcu krenuo da proskitam kroz uske uličice. Odjednom sam
izbio na trg s katedralom. Stari maleni trg bio je isto tako prisan kao što je
današnji lažan i teatralan. U modernom svetu ponajmanje mogu da podnesem
zgrade. Prilazim katedrali s radoznalim zazjavanjem stranca šetača, i onda
primećujem da se mnoštvo kapitela završava klesanim ljudskim glavama. Ni
malo nisu ni apostolske ili idealne, anđeoske, tradicionalne crkvene figure, ne,
čak nisu ni fantastične nemani. Ako bi me neko pritegao i pozvao da nađem
sličnost, mogao bih reći: najbliže su Brojgelovim studijama flamanskih
karaktera seljaka. S tom razlikom što nisu karikature. Prosto govoreći ove su
glave: istinite. Ove glave spadaju u onu grupu umetnosti u koju i vilendorfska
Venera. Nisu lepe. Poneka je zaprepašćujuće gnusna. Druga otmena, lepo
očešljana i plemenita. Nisu međusobno slične. Svaka je posebna misterija. Te
glave su objekti meditacije.
Malo uzmaknem, sednem na kamenu ogradu, klimatam nogama, zapalim
cigaretu i gledam.
Najpre sam mislio da ću napisati ceo niz dela, a u svakom ću pokušati da
naknadno rekonstruišem životopis po jedne ovakve glave. Ovaj put ću govoriti
samo o jednoj. Nije baš najistaknutija, ali mi se neprekidno vraćala i ispričaću
ono što sam saznao o njoj tokom dugotrajnih doticaja.

(Objekt.) Najpre samo glava: lice je okruglo. Postoje dve vrste okruglosti:
sunčeva i mesečeva. Sunce je puno, zrači, mesnato je. Mesec je slep. U svakom
slučaju ovde se smesta prepoznaje linearna okruglost. Glupa i podmukla.
Umetnik poseduje fenomenalno poznavanje čoveka, već na prvi pogled nema
nikakve sumnje. Čelo je veoma tvrdo i nisko. Kosa gusta, ali tankovlasa, gotovo
svilenkasta, nimalo ne naginje ni talasima ni kovrdžanju. Koža lica je
pergamentna, svetla, kreolska, više žuta. Zubi su bestijalno jaki i krupni. Oči
upadljive, plavilom svetle na daleko, to su oči u kojima nema ništa ljudsko.
Postavio sam pitanje: otkud ovom čoveku ovakve oči? Od majke? Ne. Lucifer.
Ne. Dečje? Ne. Etarske? Ne. Zle oči? Ne. I ove su oči, nekako isto kao mesečeva
okruglina, slepe. Naravno, ne u fiziološkom smislu. Ove oči ne vide suštinu. Pa
šta vide? Okrenute prema unutra? Ne. Irealne? Ne. Fantazmagorične? Možda.
Pijanica? Sanjar? Ludak? Možda. Uz to bespomoćan. Ipak nasilnik, ali blag,
osvetoljubiv, pa ako i nije zavidljiv, neumoljiv je i pohlepan.

(Zbivanje.) Zvao se Ante. Njegov otac, ključar u kući kanonika, upravitelja

biskupskog poseda, stanovao je u trećoj ulici paralelno s lukom, na pedesetak
koraka od crkve. Njegova majka beše malena dežmekasta žena koja je kuću
napuštala samo ujutru da bi donela mesa ili ribe. Kao i ostala deca, i Ante je
živeo u malom tamnom dvorištu; kada je već prohodao i počeo da se približava
kapiji, majka je uvek viknula na njega. Kad mu je bilo četiri godine, češće su ga
vodili u biskupsku palatu, ali nije rado išao, jer je morao da sedi u uglu i da
ćuti. Otac bi mu se tada izgubio, zatim bi se vratio i sa majkom govorio mnogo
i brzo. U susednoj kući je bilo više dece, od njih je čuo da se ribe love u vodi.
Smatrao je to prosto bajkom.
Sve češće su mu poveravali razne sitne zadatke. Čas je trebalo da ode kod
biskupa, čas kod kanonika, gore u kući. Nameštaj je bio vrlo lep i vladala je
tišina. Kanonik je bio strog i debeo.
Zatim je on odlazio na obalu i donosio u korpi ribu. Pomagao je prilikom
berbe, skupljao je masline. S prijateljima je više puta odlazio u vrtove da krade
smokve. Naučio je da peca, a leti, kad je bilo lepo vreme, izveslao bi u zaliv.
Zima beše kad je jednog dana čuo uznemirujući govor. Nije razumeo, ali se
uplašio. I kod kuće je izgovorena ista reč kao i na ulici. Stigao je kanonik i opet
je ponovio istu reč. Uskoro je u gradu bilo mnogo sahrana. I majka je pala u
postelju. U kuću su uneti venci luka, luk je sečen i vešan na zidove. Jak zadah.
Majka je umrla i onda se on osećao čudno. Kao da je bio na moru a čamac se
pod njim ljuljao. Vikao je i uhvatio se za stolicu da ne padne. Otac nije obraćao
pažnju na njega, jer je plakao.
Uskoro je morao da radi. Meo je crkvu, brisao predvorje, išao kod pekara po
hleb, na pijacu po meso, u podrum po vino. Kada je bilo pranje rublja, pomagao
je izvlačeći vodu iz cisterne. Tek uveče bi mogao da pobegne do vode na pecanje
ili veslanje.
Prošle su tako četiri zime ili pet. Izrastao je i bio visok gotovo kao otac.
Naučio je da kuva, odlazio je na pecanje, a u crkvi je ministrirao pored kanonika.
Tada je dobijao i novac, otac mu je kupio novo odelo. Beše to lepo odelo, jedna
nogavica čakšira žuta, druga smeđa. Kožne cipele, kaput s blistavim bakarnim
dugmadima. Kapu je nakrivio, i pero je lepršalo na vetru dok je šetao obalom.
U proleće se opet počela pominjati ona reč. Istovremeno u luku je pristizalo
veoma mnogo stranih brodova, kanonik se često peo i spuštao stepenicama, u
kuću je navraćalo veoma mnogo stranaca, galamili su čudnim jezikom, ličilo je
na njakanje magaraca. Najpre se tome smejao, ali se na njega obrecnuo jedan
stranac, i onda je zaćutao.
Opet je poumiralo mnogo ljudi, i njegov otac je pokopan. Kanonik je rekao
da će stanovati od sada u maloj ostavi, na kraju dvorišta. Strani bračni par se
tu doselio i od njega je dobijao hranu. Nije valjalo.
Možda je bila jesen, možda proleće, nije znao pouzdano, u gradu je opet
zavladala velika uzbuna. Jedan prijatelj je došao po njega i rekao mu da pođu
na veliki trg, jer će tu dobiti oružje. Oružje? Ma zašto? To niko nije znao, ali
zaista su mu tutnuli u ruku luk s mnoštvom strela i mač. Sutradan su ih sazvali
pored luke i pokazali im kako se koristi luk. Gađali su u cilj na daski, a mač su
isprobali na lutki od slame.
Kod kuće, kad bi ostao sam, pripasao bi mač i isukao ga. Ogledao bi se u
prozorskom oknu i bio je oduševljen. Mahao je isukanim mačem i cerekao se.
Kopljem je probadao kroz vazduh i mahao. Prikradao se prema sebi u oknu i
vodio pravi duel.
Posle izvesnog vremena buka se smirila, i oružje su im opet pokupili.
Nekoliko dana je bilo prilično tužno. Utešio se tek kada ga je u drugoj ulici
oslovila jedna žena. Govorila mu je sasvim tiho, i izgovarala fine reči. Zbog
nečega mu je laskala. Zašto? Sutradan je opet tuda prolazio, a žena mu je rekla
da uđu i pojedu nešto. Dobio je mnogo mesa, pio vina, i jeo je jelo koje nije
poznavao, ali mu je veoma prijalo. Žena je bila crnka, i ponašala se tajanstveno.
Morao je da se smeje kad je pogleda, ali se osećao prijatno.
Prijateljstvo je potrajalo celu zimu. Često bi celu noć proveo kod žene koja
se zvala Marija. Sasvim ju je zavoleo, mada nije bila naročito lepa. Samo je bilo
lepo spavati s njom. Prijatelje je pitao da li se i njima dogodilo nešto slično. Oni
su se na to glasno cerekali i rekli mu da je glupak. Nije baš mogao da shvati.
Na proleće su opet stigla uzbuđenja. Prispelo je mnogo brodova s
naoružanim vojnicima, kanonik je opet hitao gore-dole, u gradu su svi govorili
glasno, i opet je podeljeno oružje. Jedno jutro mu je neko doviknuo da pohita
na trg. Otišao je i još pre podne su krenuli van grada, gore u brdo, gde još nikada
nije bio. More se izgubilo. Ceo dan su pešačili po pustom kamenjaru, samo su
se uveče odmarali u retkoj hrastovoj šumi. Sutradan dalje. Na koncu su stigli
na visoko brdo i tu čekali. Šta će biti? Pitao je. Dolazi neprijatelj, dobio je
odgovor.
Tu su badavadžisali gotovo nedelju dana. Hrane nije bilo dovoljno, po selima
su pokupili šta su našli, kokoške, jaja, poneku ovcu ili kozu. Zatim je rečeno da
se treba vratiti. Popodne su na drugom brdu ugledali mnogo ljudi. Poskakali su
i posakrivali se. Behu neprijatelji. On je ostao da stoji, isukao je mač,
razmahivao je i cerio se. U levoj ruci koplje, u desnoj mač. Stajao je, šćućurio
se i hteo da puzi prema neprijatelju. Zapovednik grupe se izdrao na njega i
naredio da se povuče u šumu. Seo je i rastužio se.
Sutradan su se ipak vratili. Neprijatelja su videli više puta. Bilo ih je mnogo
i vrveli su sa svih strana. Njihov zapovednik je vikao da požure, jer treba da se
sakriju između kamenja i da odatle vrebaju. Kadkada bi doletela strela.
Tako je potrajalo oko nedelju dana. Onda je jednog jutra, s nekoliko
prijatelja, pošao do obližnje kuće, jer su bili gladni a činilo im se da se tamo
nalazi jedna koza. Hteli su da je zakolju. Međutim, iz kuće je iznenada iskočila
cela grupa neprijateljskih vojnika. Njegovi su drugovi pobegli. On ih nije ni
primetio. Skupio se, laganim korakom je krenuo napred cerekajući se. U levoj
koplje, u desnoj mač. Beše to onako kao kada je gledao sebe kod kuće u oknu.
Samo što je sada stajao naspram pravih neprijatelja. Neprijatelj je viknuo. Nije
razumeo šta, ali ga nije ni interesovalo. Opkolili su ga i opet viknuli. Tada se
uspravio i pogledao naokolo. Drugova nigde. Zijao je i stajao. U tom trenutku
istovremeno su ga probila dva koplja.

(Komentar.) Dovde traje zbivanje. Dozvolite mi da kažem još nekoliko reči,

ne da bih opravdao zbivanje, koje je, kao što sam unapred rekao, čista fantazija,
nego kao objašnjenje umetničke suštine klesane glave.
Danas, kao što znate, različite psihološke antropologije, psihologije i
karakterologije jednodušno tvrde da je ljudska individualnost veoma kasna
pojava. Pre nego što je čovek postao individualnost, duge milenijume je živeo u
kolektivnom bivstvu u kojem nije imao posebne svesti o samom sebi. Najveće
ostvarenje čoveka nije što leti i što s udaljenosti od deset kilometara ruši kuće,
nego što je iz ove kolektivne duše mogao da postane individua, što raspolaže
sopstvenom Ja-svešću, kao što se kaže: individualizovao se.
Stvar bi nekako tako trebalo zamisliti da je na početku postojao veliki i
tamni okean duše, u kojem smo svi plivali kao ribe. Kada smo se
individualizovali, onda smo izašli iz okeana, i iznad mora počeli da živimo
samostalnim životom. Ali posle smrti ponovo tonemo i spajamo se s tamom
drevne duše, potom opet izlazimo i opet se vraćamo, zavisno od toga da li duša
boravi u životu ili u carstvu drugog sveta.
Sada ne govorim o tome po čemu je ovo moderno shvatanje srodno s
istočnim, kako se vezuje za misao reinkarnacije. Samo ću toliko primetiti da je
to teorija kolektivne duše. Međutim, ova teorija se suprotstavlja jednoj drugoj
koja ni iz daleka nije tako čuvena. Ona zastupa suprotno. Po njoj, nije najpre
postojao okean duše, najpre su bile individue i Ja i ličnosti. Najprva činjenica
sveta je individua. I po važnosti i po vremenu subjekt je prvi fenomen vasione.
Kolektivizacija je već pozna stvar. Najvažnije svojstvo duše Jedan, Ja jeste
subjekt koji se ni s čim i ni s kim ne može upoređivati.
Sada opet neću govoriti o tome po čemu je ovo shvatanje srodno s
hrišćanskim, kako je povezano s idejom jevanđelja da nema ponovnog rađanja,
svako se rađa jednom, jedan jedini put, živi i umire, da bi na koncu božjom
voljom sve duše vaskrsnule i stale pred strašni sud. Činjenica je da se ova dva
shvatanja temeljno razlikuju. Shvatanje kolektivne duše zastupaju obično
naučnici. Međutim, neposrednim iskustvom o individualnoj duši raspolažu dva
čoveka: religiozni čovek i umetnik. Ne zamerite mi ako priznam da je moja
simpatija na strani ovog drugog. A u ovom slučaju mi je i neophodan.
Vi nikada nećete razumeti Antinu glavu ako ste se priklonili naučnom
gledištu, odnosno ako verujete da se on individualizovao iz kolektivne duše. Ako
dobro pogledate, uvidećete da je ovakva glava jednom postojala, nikada je više
neće biti, i to Jednom, taj Jedan Ja, to je u njoj suština i apsolut. Zašto? Jer je
ovo, ovde, molim vas: lice. Ne tip (kolektivna duša), i ne kao što bi Kasner rekao:
karikatura. Što nije ništa drugo do lice, ali bez individualiteta. Kao što ovo lice
ne može biti maska. Jer lice je upravo to: Jedan. Nema ih više. Ukoliko liči na
drugoga, to nije karakteristično za njega, nego bespomoćnost duše koja ne ume
sebe dovoljno oštro da razlikuje, i naknadno se utapa u druge, iako je izvorno
bila posebno. Nikada nije važna sličnost (kolektivna duša), nego uvek razlika.
Jer je to Jedan Ja.
Antina životna istorija naglašava naročito dve crte: blesavost, s kojim živi
svoju sudbinu kao slepac i idiotsko cerekanje, kada u mahnitosti moći, s
oružjem u ruci, misli da je gospodar sveta. Svi znamo ovaj instinkt vlasti koji
izaziva u nama oružje, svi postajemo pomalo idioti ako stavimo pušku na rame.
To tako mora da bude. Umetnik je znao da lik tu treba uhvatiti. I ova glava je
zaista blesava, i zaista se cereka kao rođeni idiot. Kako je to uspeo da izrazi
mesečevim okruglim licem, pergamentskom kožom, plavim očima na to bi
mogao da pruži zadovoljavajući odgovor samo onaj ko je video glavu. E pa, ja
sam je video, i znam da je prikaz savršeno uspešan. Ako sam se najpre i dvoumio
što se tiče apsolutnog Ja-svojstva ljudske duše, i kolebao se da li je prvi činilac
sveta bio subjekt, moje meditacije nad glavom raspršile su ovakve sumnje. Izvor
nije kolektivni okean duše, nego duh subjektivnog Ja. Pogledajte dobro glavu i
razmislite nad njom.
 Putna torba

Ovakav čovek, kao što je ovaj preko puta, ne bi smeo ni da se popne u voz.
Maločas je otvarao putnu torbu. Nije bilo razočaravajuće što je neuredan, niti
sramno što je necelishodan. Nedostajalo mu je poštovanje prema sitnicama, i
odmah sam video da je ovaj čovek nesrećan, jer mu nedostaje elementarni
pijetet prema stvarima, bez čega niko ne može srećan biti. Izvadio je jabuku,
jadnik, koja je bila pored zgužvane maramice, u papučama pasta za zube, pored
njih zgužvana pižama, preko toga konzerve, i rasuto nekoliko keksova, zgužvana
hartija i mrve. Ovaj čovek ne bi smeo da putuje, jer ne zna poeziju putne torbe.
Kada je dan putovanja već siguran, novac obezbeđen, pasoš gotov, čovek se
povuče u osamu na jedan sat, uzme papir i olovku i udubi se u duboku
meditaciju. Pre svega misli na velikog pretka svih putnika, na Robinsona, i
ponovi onu listu koju je čuveni brodolomac sastavio na pustom ostrvu. Zatim
polako počinje da beleži: cipele, čarape, pantalone, košulja, spavaćica, pižama,
rukavice, kravata, i tako dalje. Posebno hrana. Posebno knjige i pribor za
pisanje. Ako nešto nema, zapisuje na drugi papir, to treba da nabavi. Kad je
spisak gotov, prepiše ga, više puta pročita, i premišlja šta je zaboravio. Tada
čovek već putuje i to je jedan od najmirnijih trenutaka puta.
Pakovanje već nije kontemplativan posao. To je oprezna i mudra delatnost
koja se takođe ne može započeti bez molitve. Na dno torbe dolaze stvari kojima
ne smeta gužvanje, ali nisu tvrde. Praznine se ne smeju popunjavati
maramicama. To rade samo varvari. Lepota maramice je u njenoj ispeglanosti.
Putnik od pijeteta praznine popunjava mekim stvarima: kupaćim kostimom,
džemperom, čarapama. Ni to se ne sme gužvati.
U svakoj putnoj torbi neka bude, i to prilikom svakog putovanja, nešto što
je potpuno suvišno, i na što je čovek onako iznenada pomislio. To može da bude
čaša od aluminijuma, ili paketić osušenog cveta levande.
Najcelishodnije pakovanje pribora za higijenu jeste mala kožna futrola.
Sasvim posebnu pažnju treba posvetiti sapunu, jer se ne sme zaboraviti da se
uz put miris uvuče u odelo. Treba da je prijatan i fin. Ne sme se zaboraviti benzin
za upaljač, kremen, purgativ i mala flaša konjaka. Na putu čovek inače treba
da pije samo mineralnu vodu, a ujutru malo istinski dobre rakije.
Toaletni pribor treba uviti u peškir i staviti na lako dostupno mesto ako se
ujutru u vozu ili na brodu pođe u kupatilo, da budu pri ruci. Kolonjska voda.
Posle umivanja je neophodna. Pojedinci preporučuju alkohol, ja sam isprobao,
i zaista su u pravu. Ja ne volim onaj s dodatkom mentola, nego onaj baš s jakim
alkoholom.
Pakovanje najpre retko uspe. Moguće je da ima putnika koji raspolažu
sposobnostima pa im se sve složi. Meni još nikada nije. Nije važno. Izvadim, pa
opet iz početka. Planirano i logičko mišljenje treba da dopuni intuicija. Ako
pakovanje nema nadahnuća, ili on iščili, odložite za sutradan, jer je gola
sistematika malo, čak može navesti čoveka na velike greške.
Na dno, preko krupnijih parčadi odeće preporučljivo je poredati knjige. To
je veoma važno poglavlje. Problemi knjiga nedeljama ranije treba da prethode
vremenu putovanja. Ako putujem leti, onda već oko Božića spremim beleške.
Na primer: Cowper, Oxford, leto. Što znači: nabaviti Williama Cowpera u
"Oxfordovom" srednjem izdanju, i čitati ga na leto. Naravno, beleške su uvek
predimenzionirane. Ne mogu poneti ni polovinu knjiga, jer nema smisla da za
četiri sedmice ponesem više nego pet-šest knjiga. A to je opet ozbiljan zadatak.
Da li da ponesem Cowpera ili metafizičke pesnike? Često mi oblik knjige pohita
u pomoć: tako je lepa, prijatna i pogodna da se odlučim za nju.
Mađarske knjige nosim najređe, zato što su knjige koje bih poneo tako
neukusne papirom, povezom, izgledom, slovima da odustanem. Nemamo ni
jednog pesnika u takvom izdanju da bismo ga mogli poneti na put. A ostali?
Manimo se. "Oxford" posebno mali "Worlds Clasics" "Insel", "Pleiade" rođeni su
za put. Upravo zbog toga sam i antičke autore prisiljen da nosim uvek u
engleskom ili francuskom izdanju.
Knjige zajedno s brižljivo odabranim papirom za beleške, eventualno s
dnevnikom i priborom za pisanje čovek smešta u unutrašnjost torbe, i samo
jedno delo ostavlja napolju, koje smešta odozgo, i jedno koje stavlja u džep. Za
džep je najpogodnije nešto apsolutno zabavno, kao što su Ekermanovi razgovori,
ili Džonsonov život od Bosfela. Najbolje je otvoriti knjigu, posmatrati predeo, i
svakih desetak minuta pročitati jednu rečenicu. Video sam čoveka koji je na
letnje putovanje poneo knjige iz biblioteke. Ovakvog čoveka, po mom mišljenju,
ništa ne razlikuje od zlotvora. Knjiga voli da putuje, da udiše duh puta, postaje
moj prijatelj i deo je takve prisnosti koja se ne sme rašćerdati na knjige koje su
zajedničko vlasništvo. Inače su knjige iz biblioteke knjige hetere koje svako može
da dobije. Knjiga s kojom putujem moj je bračni drug.
Preporučljivo je da se na put koji traje duže od dvadeset-dvadeset i četiri
sata nosi hrana. Istina, kola za ručavanje su najveće dostignuće civilizacije, i
nema tog osećanja koje bi se moglo uporediti kad čovek ruča a na dva pedlja od
njega predeo juri brzinom od sto kilometara na sat. Parče šunke, keks, čokolada
i neko voće ipak su potrebni. Ima onih koji ni na kraći put ne kreću bez limuna.
Uvažavam limun, ali mu nisam naročito privržen. Ako biste me upitali šta je to
bez čega ne bih rado na put, naročito na noćno putovanje, odgovorio bih: vreo
čaj u termosu.
Ne verujem onima koji zastupaju askezu putovanja i kažu da se prilikom
putovanja treba odricati mnogih stvari. Nije istina. U putnu torbu sve može da
stane, čak i ne treba da je velika. Najbolje je da je takva kako bi je čovek sam
mogao da nosi ceo sat. Inače nije dobro ako je čovek. upućen na druge, pogotovo
na putu. Dograbim torbu, prebacim preko ruke mantil i ćebe, i sve svoje sobom
nosim.

Pesma ptica

Čuo sam od nekoga, čija je to pretpostavka, da je omiljeno zanimanje ljudi

na drugom svetu uzajamno pripovedanje priča iz sopstvenog života. To je na
odgovarajućem mestu jedina prava delatnost koja traje večito i uvek je
zanimljiva. Konačno, vekovima bi se moglo govoriti o onom jedinom događaju
šta je neko video i doživeo kad je letnje popodne proveo u čamcu sa starim
ribarem.
Pozivajući se na dotičnog sve molim da ovaj put ne vode računa o
prethodnim zbivanjima. Na drugom svetu ću sve ispričati s dostojnom
podrobnošću i uz istinitost koju zaslužuje predmet. Ovde nema dovoljno
prostora i vremena i prilike za mnogostruka zbivanja tako nečuvenog značaja,
fenomenalnog bogatstva i složenosti.
Reč je o pesmi ptica.
Ne mnogo posle ulaska sunca u znak Bika i posle najniže zimske tačke kada
sunce opet počinje da se uzdiže, prvih dana januara, prvo se oglasi senica. Ima
kad se oglasi na sunčevu svetlost, ima kad se odazove na vreme topljenja.
Istovremeno i svraka počinje da čegrće. Seničica kasnije počinje ali se već može
čuti početkom februara. Često ućute sedmicama. Na prvi znak proleća, na
mlaku martovsku kišu već i kos započinje pesmu. Najpre samo pročisti glas.
Karakterističan je njegov tihi, ali oštar glas, kao da neko kratko zevne falsetom:
razjapi kljun i ispusti sitan krik. Obično kad skače između listova, traži crve,
zastane, pročisti grlo i jede dalje. Krajem marta ženke kosova vraćaju se iz
Persije svojim muževima i mladoženjama koji su ovde proveli zimu. Kos tada
već, ako ne besprekorno i tečno, ali peva. Slavuj tek započinje u aprilu, katkada
tek posle cvetanja voća.
Kaže se da pevačice umuknu početkom jula kada se ptići izlegu. Nema
vremena za pesmu, goluždravcima treba skupljati i donositi hranu. Zaista za
prvih deset dana jula ućute crni, raspevani kos, slavuj, kukavica, češljugar i
senica. Više se i ne oglašavaju, tek pokatkad, sredinom septembra. Izuzetak je
šumska ševa. Ponekad se može čuti tokom celog leta, ali u septembru sigurno,
čak i početkom oktobra. Tada zavlada tišina i šuma je nema.
Zbilo se to u maju, jednog dana sam išao među brda. U dolini, gde sam
stanovao, u gustom šipragu, u vlažnoj vododerini, stanovalo je mnoštvo ptica. I
ranije sam se divio pesmi ptica, ali samo kao i procvaloj livadi, gde je sve
čarobno, ali pojedine biljke nisam video. Te godine, sećam se dobro, zapazio sam
jednog kosa. Više puta je pevao istu pesmu. Ukupno tri takta, pevao je pomalo
van sebe strasnim i trijumfalnim glasom. To je bilo ono što me je ščepalo. Seo
sam na stepenište ispred kuće i promatrao. Zaista, evo opet isto. Herojski poklik
beše. Mogao je to biti glavni motiv neke herojske simfonije. Zabeležio sam note.
To je bio presudni trenutak.
Shvatio sam. Shvatio sam pesmu ptice, i shvatio sam zašto su ptice obraćale
pažnju na Orfejevu pesmu, i shvatio sam da je Sveti Franja propovedao pticama.
Odjednom mi je samo po sebi bilo razumljivo da pesma ptica nije samo
umetnost i muzika, nego i razuman govor i misao, kao čovekov jezik, samo što
je lepši. Mali Ahil, kako sam u sebi prozvao crnog kosa, u tri mi je takta otkrio
svu tajnu svog herojskog srca, herojsku misteriju svoje sudbine i zanos svog
velikog čina, strasni i samopregorni polet natprirodne lepote.
Nikada ne bih poverovao, premišljao sam onda kao neko ko je neočekivano
posvećen u duboko znanje, nikada ne bih poverovao da to može znati jedan crni
kos. Od onda znam da on zna i nešto drugo, bolje. Čuo sam jednog, stanovao je
u vrbaku na obali reke, koji je s takvom mocartovskom gracilnošću pevao takvu
mocartsku pesmu, kakav čarobno nežni i laki Mocart nikada nije bio i možda
nikada nije mogao biti. Slušao sam onoga koga sam nazvao "Elizijskom pticom";
onaj pouzdani doživljaj, lično iskustvo koje sam
dobio iz njegove umetnosti o Vrtu spasenja nigde drugde našao nisam. U
Danteovom Raju na ramenu Beatriče ovako su mogle pevati ptice. U Raju pre
sagrešenja kada su srne naslanjale glave na tigrove i tako spavale, tamo su
ovako mogle pevati ptice. U zoru stvaranja sveta nebeska pohvalna pesma
anđela mogla je biti ovako produhovljeno blistava i ovako srećno zanosna. I
konačno čuo sam jednog koji se smejao, glasno, pevajući, blještavo se smejao,
kako se samo ume smejati neko ko je kao sunce, sasvim prosto ovaj smeh bio
je neposredni smisao i sadržaj njegovog bića.
Strasno sam tražio crne kosove. Ali sam se u međuvremenu upoznao s
češljugarem, crvendaćem, senicom, žutim kosom, poljskom ševom i sa
šumskom ševom. Ovde opet treba da zastanem.
Na istom mestu u dolini, mada godinu ili dve kasnije, jedne se noći dogodilo
da me je probudio glas ptice. Kao da sam je još u snu čuo, jer u tome nije bilo
ničega stvarnog. Beše to sasvim nematerijalna, neizrecivo duboka i bolna
pesma. Nisam ni poverovao da je čujem. Sutradan sam je počeo tražiti. Nisam
je našao. Tek ujesen sam je ponovo čuo. Sedela je iznad čokota na kocu, i pevala
isto. Beše kasno popodne, pred berbu. Od tada je poznajem. Obično je pevala
šest tonova, nizlazno, ali s hromatskim trilama, sve niže, kao što kap vode pada
s jednog kamena na drugi. Ali u ovoj hromatici koja pada sve niže koliko je bola
koji cepa srce, i u tom bolu kakva slatka, snena lepota, to bi se nekako moglo
izreći samo onda kad bi se čovek bacio na zemlju i počeo gorko da plače, gorko,
nerazumno, preplavljen zagušljivim bolom, oslobođen i srećan.
Slavuja sam shvatio najkasnije. Svaka ptica je shvatljiva samo metafizički,
odnosno s druge strane čoveka. Odakle su ptice razumeli Orfej ili Sveti Franja.
Za razumevanje slavuja treba načiniti još jedan korak dalje. Vordsvort ili Šeli ili
Kits ili pesme drugih pesnika o slavuju ne pokrivaju stvarnost. Ko ne zna za
mir, taj ne može razumeti slavuja. Zato mu se mladi čovek može samo diviti.
Tek kad su dogorele strasti, i gotovo potpuno minulo doba radosti i patnje, tek
kad čovek više ništa od sebe ni za sebe ne želi, i glavu je smireno položio u božji
dlan, tek kad se u čoveku probudi nostalgija konačnog povratka u svet bez Ja,
tek onda čuje šta i zašto peva slavuj.
U pesmi nema bola i patnje, nema herojske snage ili smeha, nema radosti,
nema trijumfa. Kada je čovek stigao s druge strane života i više ne želi ništa,
jedino što ga još zanima: čekam dok me ne pozovu i dotle se molim. Ova
spokojna, tiha, smirena molitva iščekivanja, to je pesma slavuja, to je martirska
pesma, kristalno čisto očekivanje smrti i drugog sveta - oproštaj od predivne
zemlje, od opojnosti slatkog života i molba nebu da nas primi.
Dugo sam samo slušao opraštanje i nije mi išlo u glavu otkud to. Čovek
najpre, obično, razume negativno, i ne zna da zamisli šta je to sve dok ne sazna
pripadajuće pozitivno. Znao sam da se oprašta, znao sam i od čega. Smatrao
sam to tužnim i pomalo nemotivisanim. A onda jednog popodneva početkom
leta, već blizu onom vremenu kada sasvim zamukne, shvatio sam ga po jednom
jedinom tonu. Ova malena ptica žudi za drugim svetom. Ne uz nekakvo svesno
obrazloženje kako bi učinio čak i čovek najčistijeg srca. Moli i žudi kao malo
dete za majčinim krilom, ali još jednostavnije, jer ne traži zaštitu, ni sreću, ni
radost, ni smirenje. Tako je to prosto kako prosta može biti samo jedna ptica
kada peva. Nije to žudnja za smrću, nije uopšte. Slavuj ne zna šta je smrt. Posle
života ne sledi smrt, nego drugi svet. Otkud zna? Kako bi dobro bilo s ovakve
blizine i poverljivo znati Boga kao ovu malu pticu.

Zvezde

Ova stvar je potpuno neutemeljena. Nema nikakvog realiteta, i ni na koga

se ne može pozvati kao na prethodnika. Ovako mislim i nasuprot tome. Iskustvo
me ubeđuje da uopšte nije tako. Zalud me ubeđuje. Pored toga uviđam i sam.
Ne pomaže.
Eto odmah Vege. Velika i plava zvezda u Liri. Vlada od marta do jula kada
ptice pevaju. U jednom nepromišljenom trenu sam rekao da je to muzikalna
zvezda. Kad bi to imalo neke osnove, pravilo bi bilo da svakoga daruje muzičkim
talentom, koga god povoljno pogleda. Dogodi se da tako i bude. U više slučajeva,
ako u osmoj kući horoskopa, smrt, ponovno rađanje, okultne veze i prostor
muzikalnosti, ako se Vega nalazi u naglašenoj poziciji, donosi muzičke
sposobnosti. Ali u velikom delu slučajeva nije tako. S gledišta astrologije
intuicija je pogrešna. Da o drugim gledištima i ne govorimo. U astrologiju inače
ne verujem više nego u prirodne nauke. Kome je neophodno da ga zvezde vode?
Onome ko je zalutao u noći. Ko živi na sunčevoj svetlosti, tome ne treba zvezda
vodilja. Šta kaže na to nauka? "Naše znanje astronomije", kaže Toro i ja mu
potvrđujem svaku reč, "nekoliko je dobrih anegdota, nekoliko impozantnih
računanja, ali o zvezdama, ukoliko su za čoveka značajna stvarnost, ništa.
Astronomija nas uči kako treba upravljati brodom, ali ne kako treba upravljati
životom." Može biti fantazam, mašta, ideja, fiksideja, svejedno. Svako je naziva
kako mu drago. Ja ću sa svoje strane poštovati ove slike, jer znam da su za
mene beskrajno važne. Odmah ću i reći zašto: Ono što ima osnove, što se može
osloniti i na misli drugih, što se može dokazati, to se praktično može
kontrolisati, to je takozvana Mala stvarnost. Novalis piše da dok neko nešto sam
tvrdi, on je luda, ako to dvojica tvrde, počinje mudrost, jer to svi govore. Sve se
može veoma dobro dokazati i konstrolisati, stvar koja je prešla u opšte uverenje,
bilo zemička koja se nalazi preda mnom, bilo čaša vode, bilo zapaljena cigareta
ili jedna moralna teza, knjiga, svetiljka, automobil, brod, most, gvozdena
rešetka, zakon, rat, sve je to bitno manja polovina sveta. Veća polovina je sve
sama neosnovana i irealna slika, takva budalaština, kao što piše Novalis, kao
što je to da je Vega muzikalna zvezda. Ili da je Arktur zvezda velike strasti. Gema
Arijadna. Ne stavljam akcenat na to da ove stvari treba da budu potvrđene u
svetu Male stvarnosti. Niti da im se veruje. Zato sam rekao da je sve to potpuno
neutemeljeno. A opet da je sve to tako u svetu Velike stvarnosti nije ni važno.
Vrednost stvari nije u tome da li su temeljne ili neutemeljene. U Velikoj
stvarnosti, molim vas, stvari postoje bez pitanja. Nasuprot neizvesnosti, da,
katkada sam čak sklon da pretpostavim da stvari postoje bez obzira na bilo
kakvu osnovu, a to da li su realne ili irealne, to je samo jedna dimenzija njihovog
svojstva.
Tako stoje stvari s Vegom, s muzikalnom zvezdom. Svi dobro čine ako je ne
prihvate. Ne prihvatam ni ja. Nasuprot tome napustiću ceo svet zemički,
cigareta, mostova, čaša, pridržavaću se slike i reći ću: moja razborita trezvenost,
moja disciplinovana kritika doživeli su krah i slike su jače bilo od trezvenosti,
bilo od kritike.
Naravno, i s ostalim zvezdama je tako. Ispričaću šta o nekima mislim. Spika
je Magna Mater. Kao i svaka zvezda stajaćica, ona nije dinamična. Ne iskazuje
se snagom, već trajnošću. Spika, Majka sveta, ne rađa živa bića, nego oblike
mišljenja i bivstva, maštu, poeziju, filozofiju i umetnosti, odnosno ceo
univerzum.
Kapela je zvezda Astarte. Vladarka demonske ljubavi. Ona je hetera neba,
blistava je i čarobna, zla, rđava i podla, ali nema toga ko može da izbegne dejstvo
njene lepote. Zavodnica, kaćiperka, izazovna, sjajna, lažljivica, pohotna, ohola i
pokvarena. Ali sve to nije važno. Važno je da je lepa. Neodoljivo lepa, kao što
može biti lepa samo žena zvezda.
Sirijus je Anđeo velike svetlosti. Grci su ga smatrali Apolonovom zvezdom.
U Egiptu se mislilo da nebo ima tri gospodara: Sunce, Mesec i Sirijus. On je
zvezda čistog duha, jasnovidosti, apsolutne istine. Matematika, visoka muzika,
joga, proricanje, samosvest i egzaktnost. Uvek je inteligentan, logičan i
apstraktan. Ali je istovremeno agresivan i aktivan, jer progoni tamu, debljinu,
meso i svakodnevicu. Plameni blistavi mač: seče, oštar, bez mrlja i smrtan.
A onda tu je i Arktur. Upoznao sam ga pre svih drugih zvezda. U mladosti
sam dugo osećao da sam na njemu živeo šest hiljada godina, i pod čudnim
okolnostima dospeo na Zemlju. Tada sam sebe nazivao i Šesthiljada. Kasnije
sam ga nazvao zvezda leta. Nestrpljivo sam ga iščekivao da u januaru isrksne
na severoistoku već posle deset sati, i postajao sam melanholičan kada je u
septembru lagano nestajo prema zapadu. Njegova topla crvena boja liči na
veliku, nesavladivu strast koja traje celog života. Cezarsko ili napoleonovsko
častoljublje. Vreo, ali istrajan. Možda zvezda krvne osvete. Daje snage onome ko
se upušta u velike poduhvate, godinama može nekoga da progoni, bilo nožem,
bilo ljubavlju. Arkturska strast bi bila u stanju da trideset godina, danju i noću,
sedi pored Gordijevog čvora - kako bi ga noktima razvezala. Bez naklonosti
Arktura, mislim, ne može se ni razrešiti zadatak koji se odnosi na ceo život. On
daje vatru za neumornu izdržljivost. On se nalazi u Danteovoj i Petrarkinoj
strasti, kao i u Kolumbovom poduhvatu ili u putovanjima Amundsena i Stenlija.
Katkada izgleda da ni filozof ne može bez njega. Mada ja smatram da je
arkturska vatra delatna i borbena i osvajačka. U svakom slučaju je u tajnoj vezi
s krvlju.
Gema je srednja, najsajnija zvezda Corone borealis. Grci su je zvali vencem,
a venac je zapravo bila Arijadna. Dok to nisam saznao, Gema je za mene bila
Mala radost. Kao što postoji Mala stvarnost i Velika stvarnost, Mali svet i Veliki
svet, Malo Ja i Veliko Ja, isto tako postoji Mala radost i Velika radost. Takva je
Mala radost ako čovek bude pohvaljen, ako za rođendan dobije lep poklon, ako
nađe nešto na ulici. Gema je za mene bila gospodarica Male radosti.
Od kako znam da je Corona Arijadnin venac, čak sama Arijadna, vidim joj
drugo lice. Od detinjstva sam bio zaljubljen u ćerku kritskog kralja. Istorija me
je bezbroj puta uljuljkivala u dug i čaroban san. I samo pominjanje imena
izazvalo je u meni ceo niz dragih slika. Dolazak Tezeja, veliki poduhvat u
lavirintu, ubistvo Minotaura, zanosna priča o pređi, neprevaziđeno čudo ženske
genijalnosti, bekstvo s Tezejem, na koncu kraj s bogom Dionisem, sve mi je to
bilo neposredno znano kao da sam ja to doživeo, i da sam ja bio i Tezej, i Dionis.
Više puta sam odlučivao da svoju ljubav opišem, možda u obliku grčke drame.
Ćak sam i započeo, ali sam napisao samo jedan dijalog.
Tada sam već poznavao Ničeovu mistiku Arijadne i zagonetka pređe me je
neprekidno interesovala. Zamišljao sam da je čarobno lepa, tako neodoljivo lepa
da se to jedino može izraziti savršeno novom reči, stvorenom posebno samo za
ovu lepotu. A ono što je u njoj istinska čar, to je žena koja je u njoj. Arijadnina
patnja trajala je dotle dok se pored žene nije našao odgovarajući muškarac.
Sjajna, beskrajno topla, meka i mirisna svojstva njenog bića pretila su da unište
nju samu, i pod tim teretom umalo se nije srušila. Poverovala je da je Tezej
muškarac. Ali izgleda da Tezej nije mogao da podnese ovolike žene. Za to je bio
potreban bog. Zato je Dionizije došao po nju, potom ju je uzeo za ženu i podigao
na nebo.
Za ljudske žene nalazim da se nisu toliko predavale, nego bi me više zajašile
i raskravile se i postale cmizdrave. To je upravo suprotnost od predavanja. Kod
ljudskih žena sam zapazio da su davale sve, sem sebe. Moguće je da je davanje
svega bio izgovor kako ne bi morale sebe dati. Arijadnina ljubav je kao san.
Nema u njoj rezerve. Kada se predaje, u njoj ne ostaje ništa. Ceo život joj je
predavanje. Slepo, nesvesno i neodoljivo. Tu nema tereta i težine i tegobe.
Istinska realizacija ženskog bića. I zato što ljudska žena ne ume da se preda,
zbog toga postaje takva kao da je vreća mekinja obešena čoveku o vrat, teret
koji će od sada stalno tegliti. Nije to čarolija, nego krst. Naravno, tako treba da
bude, i pomiren sam, jer šta bi drugo. Ali ne odustajem od ljubavnog sna s
Arijadnom, i iz Geme Arijadne posmatraju me dva zanosna plava oka.

San

Mnogi vole da spavaju, mnogi da dremkaju, onako da lebde između spavanja

i budnosti. A malo njih da sanja. Istina, u snovima je premalo prijatnog. Ali se
uvek nalazi ponešto od misterije. Jung, savremeni učitelj snova, naučio nas je
da poštujemo snove, jer snovi znaju mnogo više od nas. Ponekad su čak i
poezija. Ili religija. Možda oboje.
Sanjao sam: Rano jutro. Našao sam se u zatvorenom prostoru, i znam da je
pčelinjak, ali i radionica. Pripada pčelinjaku, tu su sredstva i alati neophodni
pčelaru. Upravo sviće, i jedan čovek radi nešto uz sto pored prozora. Stoji
okrenut profilom, lice mu ne vidim jasno. Ali kako se kreće, gleda, podiže ruku,
naročito kako drži glavu, a pogotovo što je tu, neposredno znam da je pčelar On.
Pruža ruku i otvara prozor. Ispred okna su se okupila bezbojna, nežna,
staklasta, ali beskrajno meka, osetljiva specifična leteća bića, načinjena od
pihtijaste materije. Veličine pogačice, imaju po dva krila, poluleptiri, poluptice,
bešumno uleću u sobu. Znam da su to duše. Pčelar je zato otvorio prozor kako
bi pustio duše koje su se skupile oko kuće tokom noći.
Onda on odlazi u zadnji deo sobe, gde se na zidu nalaze vratanca. Iza
vratanaca u zidu košnice. Pomalo liče na peći. Unutra je mračno i ništa se ne
vidi, ali se oseća da je to neka električna toplota. Duše umrlih počivaju u ovim
košnicama ili pećima, i prolaze kroz poseban tajanstven preobražaj kako bi se
mogle ponovo vratiti na zemlju.
Novoprispele duše ulaze u košnice. Vidljivo je koliko su umorne. Poneke
poslednjom snagom dolepetaju do košnice. A On ih posmatra s onom
neopisivom i beskrajnom strpljivošću i dobrotom, što upravo jeste On.
Kada već sve duše ulete, on lagano zatvara vrata peći. Kod poslednjih vrata
zastaje, premišlja, zatim duboko zavuče ruku u košnicu i nešto traži. Izvadi
jednu dušu, prinosi je prozoru i gleda. Kao da duše odavde u život kreću sjajne,
dijamantno svetle, prozirne i blistavo čiste, kakva je osunčana čista duša malog
deteta. I kao da svaka duša stiže ovamo zbunjena, slomljena. Meka, nežna,
pihtijasta, kristalna, prozirna, pticolika topla mala duša koja gori u duginim
bojama kada se vraća iz života ovde u košnicu, kod pčelara, ona je slomljena,
umrljana i mutna. Poneka je sasvim prljava i siva.
Pčelar uzima u ruku dušu izvađenu iz košnice. Jadnica, dahće obeznanjena,
poluonesvešćena od tajanstvenog preobražaja koji joj se unutra dogodio i
događa. Prilično je kaljava. Izgleda da je duša iz modernog doba. Niko mi to ne
kaže, ali čovek u snu razume stvari čak i onda ako mu niko ne objašnjava.
Pčelar dugo gleda, vrti glavom, na kraju kaže:
- Jadnice, uskoro treba da se vratiš, jer će stići vreme, a još si uvek tako
zbunjena? Kada ćeš se konačno očistiti?
Potom pažljivo vraća dušu u košnicu i zatvara je.