БОГОСЛОВЉЕ 77/1 (2018) 109–122 Оригинални научни рад

Радивој Радић УДК: 001.81:930.2(049.2)

271.222(497.11)-36:929 Јоасаф Српски, свети(049.2)
Универзитет у Београду
ПРИМЉЕНО: 26. 2. 2018.
Филозофски факултет  ОДОБРЕНО: 12. 3. 2018.
Београд
rradic@f.bg.ac.rs

Да ли је монах Јоасаф био библиотекар

на Светој Гори и на Метеорима?
(О једној непостојећој теми)

„Први услов за историчара јесте да не зна да измишља.“

 Стендал (1783–1842)

Сажетак: Јован Урош, син Симеона (Синише) Палеолога, полубрата краља

и цара Стефана Душана, био је последњи представник династије Немањић.
Наследивши оца, он је кратко време био цар у Тесалији, а онда је примио мо-
нашки завет и као духовник Јоасаф упокојио се мало пре 24. фебруара 1423.
године. У раду се оповргава теза да је Јован Урош био библиотекар на Светој
Гори и Метеорима, заснована на измишљеним историјским „чињеницама“ и
непостојећим научним доказима, коју је у овом часопису 2009. године изнео
др Предраг Мутавџић. ▶ Кључне речи: Јоасаф, библиотека, Ватопед, монах,
Света Гора, псеудоисторија, П. Мутавџић, Метеори.

Ако би се направила нека анкета са питањем „Ко је последњи Немањић?“, ве-

роватно би најчешћи одговор био — цар Стефан Урош (1355–1371). Он се по-
везује са распадом Српског царства до кога је дошло после смрти његовог оца,
краља и цара Стефана Душана (1331–1355), као и са османлијском инвазијом
која је наговестила крај српске средњовековне државе. При том и придеви
који у традицији иду уз њихова имена — „силни“ за Душана, а „нејаки“ за
Уроша — као да злокобно наговештавају тешка времена и крај династије.

1. Историјске чињенице
Међутим, цар Стефан Урош није последњи Немањић. Последњи Немањић је Јо-
ван Урош Дука Палеолог, син Симеона (Синише), полубрата Стефана Душана.
Он је остао некако занемарен, у сенци славнијих блиских рођака, и релативно

109
Радивој Радић

непознат широј публици коју занима стара српска повесница. Симеон (Сини-
ша) Урош Палеолог, подсетимо се, био је син краља Стефана Уроша III Дечан-
ског (1321–1331) и византијске принцезе Марије Палеологине.1 Симеона (Си-
нишу) је смрт Стефана Душана (1355) затекла у Епиру, на положају тамошњег
намесника и са титулом деспота коју је добио од полубрата. Он је покушао да
се домогне српске круне, те се 1356. године прогласио за цара у Костуру (Ка-
сторији). Међутим, српска властела је одлучно стала уз Стефана Уроша. Симе-
онов покушај да ратом реши то питање завршио се неуспехом код Скадра 1358.
године.2 Пораз у овом походу унеколико је охладио његове планове и уједно је
представљао његов последњи покушај на овој страни. Међутим, он је брзо и
лако освојио Тесалију, а потом и простране области у Епиру. Тамошњи живаљ,
ношен жељом да се коначно устали власт, која се средином XIV столећа тако
брзо мењала, и вероватно надахнут неком врстом провинцијског патриоти-
зма, поздрављао га је као цара.3 Лакоћа с којом је за кратко време постигао
велике успехе може се објаснити и његовим двоструким пореклом — српским
и византијским. Чињеница да је већ био цар значила је да је одмах обезбедио
формалну независност његовој тек образованој држави.4 Пред новоствореним
царством налазио се један период мирног развитка. Чак би се могло рећи да
је Симеону Палеологу пошло за руком да у малом — на простору Тесалије —
оствари оно у чему је живо настојао његов старији полубрат Стефан Душан
маштајући о некаквом универзалном српско-грчком царству са средиштем у
Цариграду.
Још за живота полубрата Стефана Душана, Симеон (Синиша) Палеолог
се оженио Томаидом, ћерком Јована II Орсинија, деспота и владара Епира
(1323–1335/7). Из овог брака потицало је троје деце, два сина (Јован Урош
Дука Палеолог и Стефан Дука) и једна кћи (Марија Ангелина Дукена Пале-
ологина).5 Јован Урош, најстарији од њих, на свет је дошао око 1350. године.6
Сва је прилика да је Јован Урош детињство провео у Трикали, граду сме-
штеном у средишту Тесалије, који је његов отац изабрао за престоницу
1
К. Јиречек, Историја Срба, I (до 1537. године. Политичка историја), прев. Јован Радонић,
Београд 1952 (репринт: 1978), 237–241; Историја српског народа, I, (Од најстаријих времена до
Маричке битке, 1371), уред. С. Ћирковић, Београд 1981, 531 et passim.
2
Р. Михаљчић, Крај српског царства, Београд 19892, 17–19.
3
Р. Радић, Преплитање византијских и српских утицаја у држави Симеона Уроша (Синише)
Палеолога, „Душанов законик – 650 година од његовог доношења“, Бања Лука 2000, 72–73 (= Радић,
Држава Симеона Уроша). Овај рад објављен је и на грчком језику у публикацији Byzantium and
Serbia in the 14th Century, Athens 1996, 195–208.
4
О овој држави најподробније је писао Б. Ферјанчић, Тесалија у XIII и XIV веку, Београд 1974,
241 сл. (= Ферјанчић, Тесалија).
5
Мавро Орбин, Краљевство Словена, прев. З. Шкундрица, комент. С. Ћирковић, Београд 1968,
45. Уп. Д. Спасић – А. Палавестра – Д. Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династи-
ја и властеле, Београд 19912, 54, 61; Р. Михаљчић, Владарске титуле обласних господара: прилог
владарској идеологији у старијој српској прошлости, Београд 2001, 214–217.
6
С. Милеуснић, Свети Срби, Каленић – Крагујевац 1989, 149–152 (= Милеуснић, Свети Срби).

110
 Да ли је монах Јоасаф био библиотекар на Светој Гори и на Метеорима?

новоуспостављеног царства. Сматра се да је још у детињем узрасту, већ 1356.

године, дакле као шестогодишњак, када се његов отац Симеон Палеолог про-
гласио за цара, он постао његов савладар. Јован Урош је постао цар 1359/1360,7
отприлике у узрасту од десетак година. После смрти Симеона Палеолога, која
се упркос извесним недоумицама датује у време пре новембра 1372. године,
Јован Урош је наследио оца и завладао Тесалијом. Сачувано је мало подата-
ка о његовој владавини, а у једној повељи у којој Нилу, старешини монашке
заједнице у граду Стагију, потврђује неке поседе, наводи да их је овај имао
„од блажених предака царства ми, а и од преблаженог оца царства ми“.8 Јован
Урош је веома кратко владао Тесалијом, не више од две или три године.
У Тесалији су се налазили Метеори, група манастира смештена на тешко
приступачним стенама, недалеко од града Каламбаке, подигнути по угледу на
монашка братства на Светој Гори.9 У средњем веку, у потрази за монашким
спокојем, ову несвакидашњу област населили су пустињаци одлучни да се у
посту и молитви што више приближе Господу. Уз глатке литице камених брда,
са непоколебивом решеношћу, испели су се до тешко приступачних пећина и
заравњених врхова да би управо ту изградили своја живописна боравишта.10
Ове одшелнике су у научној литератури означили као „дивљи цвет византиј-
ског спиритуализма“.11
Премда се једна заједница калуђера помиње већ у XII веку, прави процват
монашког живота у Метеорима уследио је за време српске власти над Теса-
лијом у трећој четвртини XIV века. Својеврстан родоначелник монашког
живота био је Атанасије Метеорит од којег и потиче назив Метеори (грчки:
„лебдећи у ваздуху“).12 Тако је најстарија сачувана црква у оквиру манастира
Сретења подигнута 1366/1367. године.13
Не може се прецизно и поуздано утврдити када је Јован Урош примио мо-
нашки завет и световно име Јован променио у калуђерско Јоасаф. Обично се
сматра да је већ 1373. године власт у Тесалији препустио тамошњем великашу

7
M. Lascaris, Byzantinoserbica saeculi XIV. Deux chartes de Jean Uroš, dernier Némanide (novembre
1972, indiction XI), Byzantion 25–27 (1955–1957) 283 sq. (= Lascaris, Deux chartes).
8
А. Соловјев – В. Мошин, Грчке повеље српских владара, Београд 1936 (= Variorum Reprints,
Greek Charters of Serbian Rulers, London 1974), № XXX, 215 (= Соловјев – Мошин, Грчке повеље). Из-
давачи су ову простагму погрешно приписали Симеону Палеологу. Заблуду је разоткрио Lascaris,
Deux chartes, 277–323.
9
D. M. Nicol, Meteora. The Rock Monasteries of Thessaly (Revised Edition, Variorum Reprints),
London 1975; Н. Никонанос, Μετέωρα. Τα μοναστήρια και ιστορία τους, Атина 1987; М. Хадзидакис
– Д. Софианос, Το Μεγάλο Μετέωρο. Ιστορία και τέχνη, Атина 1990.
10
The Oxford Dictionary of Byzantium, ed. A. P. Kazhdan, vol. II, New York – Oxford 1991, 1353 (A.-
M. Talbot – A. Cutler) /= ODB/.
11
Г. Суботић, Почеци монашког живота и црква манастира Сретења у Метеорима, Зборник
за ликовне уметности 2 (1966) 135 (= Суботић, Почеци монашког живота).
12
ODB, II, 1353 (A.-M. Talbot – A. Cutler).
13
Ibid.

111
Радивој Радић

Алексију Анђелу Филантропину.14 Овај великодостојник је носио високу

дворску титулу кесара и био претпоследњи хришћански господар плодне и
равне тесалијске области. Његов син Манојло Анђео Филантропин, последњи
господар Тесалије, владао је до 1393. године када су је запоселе Османлије.15
На другој страни, у једној повељи из новембра 1381. године Јован Урош је
наведен као монах Јоасаф.16 Негде између ова два датума, 1373. и 1381. године,
очигледно, Јован Урош је примио анђеоски образ и постао монах Јоасаф.
Новог црнорисца је у усамљеничком животу усмеравао његов духовник
преподобни Атанасије Метеорит, својеврсни родоначелник монашког жи-
вота на громадном стењу у северозападној Тесалији. Последњи Немањић је
монашке дане проводио у манастиру на Платилитосу (Широка Стена) на Ве-
ликом Метеору.17 Монашко братство је проводило строги киновијски (опште-
житељни) живот какав је прописао игуман Атанасије.
То што је смерно тиховање претпоставио владавини над Тесалијом није
значило да је остао сасвим ван политичких догађаја. У суседном Епиру бора-
вила је његова сестра Марија Ангелина Дукена Палеологина која је била удата
за Тому Прељубовића, господара града Јањине. Тома Прељубовић је израстао
у правог локалног тиранина чија се владавина претворила у најстрашнију
страховладу. Када је у децембру 1384. године Тома био убијен, његова удовица
Марија се нашла у врло деликатној ситуацији. У жељи да јој помогну, станов-
ници Јањине, који су је веома уважавали, у град су довели „цара Јоасафа“. Он
је овде сасвим кратко владао до 31. јануара 1385. године када је у Јањину сти-
гао Исаило Буонделмонти и венчао се удовицом убијеног деспота Томе Пре-
љубовића.18 У сваком случају, монах Јоасаф је у једном критичном тренутку
пружио драгоцену подршку својој сестри Марији и, по свој прилици, убрзо је
напустио град.
Последњи Немањић се у мају 1386. године помиње у једном занимљивом
документу из кога сазнајемо да му је сестра Марија Ангелина Дукена Палео-
логина поверила на чување неке црквене предмете међу којима и крст деспота
Нићифора II Анђела, некадашњег владара Тесалије (1356–1359). Она је у сво-
је и у име свог супруга Исаила Буонделмонтија те драгоцености поклонила
брату и монасима у Метеорима.19 Том приликом је духовник Јоасаф поново
боравио у Јањини.
Монах Јоасаф био је и један од најважнијих ктитора у манастирском ком-
плексу на Метеорима. Најзначајнији манастир били су Велики Метеори по-
свећени Преображењу, а његов оснивач у другој половини XIV столећа био је

14
Ферјанчић, Тесалија, 263; ODB, III, 2074 (T. E. Gregory).
15
Ферјанчић, Тесалија, 280–281; ODB, III, 2074 (T. E. Gregory).
16
Суботић, Почеци монашког живота, 143 н. 97; Ферјанчић, Тесалија, 263.
17
Милеуснић, Свети Срби, 150.
18
Б. Ферјанчић, Деспоти у Византији и јужнословенским земљама, Београд 1960, 81–82.
19
Соловјев – Мошин, Грчке повеље, № XXXIX, 291–297.

112
 Да ли је монах Јоасаф био библиотекар на Светој Гори и на Метеорима?

Атанасије Метеорит. Другим оснивачем овог калуђерског братства сматра се

управо монах Јоасаф. Његова задужбина био је мали храм Преображења Го-
сподњег. Осим тога, двојица духовника су на Метеорима подигла и украсила
цркву Христа Спаса и храм Пресвете Богородице.20
Када су насртаји Османлија на Тесалију постали учестали и када је ова област
потпала под турску власт, испоснички мир монаха Јоасафа био је поремећен.
Због тога је он 1393/1394. године напустио Метеоре и обрео се на Светој Гори
— јединственој „републици“ православних монаха.21 Живео је у гласовитом
манастиру Ватопеду где су својевремено, два столећа раније, боравили његови
преци Стефан Немања, у монаштву наречени калуђер Симеон, и монах Сава.
Монах Јоасаф се није дуго задржао на Атону већ се 1396. године вратио у
Тесалију. Углавном је у посту и молитви, у сагласности са најстрожим захте-
вима монашке аскезе, обитавао у једној малој келији. Упокојио се мало пре 24.
фебруара 1423. године, после више од четири деценије монашког живота. Култ
преподобног Јоасафа се веома рано развио у манастирима Метеора и Свете
Горе и он је канонизован. Српска црква га прославља 3 маја/20. априла.22 Јоа-
сафове мошти се и данас налазе у његовом манастиру Преображења Господњег
на Метеорима. Заједно са њим, у истом манастиру, почивају и мошти Атанасија
Метеорита, оснивача монашког живота на Метеорима и Јоасафовог духовног
предводника.23
Ово што је изложено је углавном све што историјска наука зна о последњем
Немањићу — Јовану Урошу Палеологу. То знање је на језгровит начин публи-
ковано у знаменитом Просопографском лексикону епохе Палеолога у коме су
наведени сви извори у којима се Јован Урош Палеолог помиње, дата целокуп-
на научна литература о њему и васпостављена хронологија његовог живота и
делатности.24

2. Нове тезе
Међутим, прошле 2017. године, стицајем различитих околности, прочитао
сам чланак у „Богословљу“, под насловом „Библиотечка активност монаха
Јоасафа на Светој Гори и на Метеорима“, који је још 2009. објавио др Предраг
Мутавџић, доцент на Филолошком факултету у Београду.25 Будући да сам се

20
Милеуснић, Свети Срби, 150.
21
Милеуснић, Свети Срби, 150.
22
Енциклопедија православља, књ. 2 (И – О), Београд 2002, 880.
23
Милеуснић, Свети Срби, 150.
24
Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, ed. E. Trapp, 9. Faszikel, Wien 1989, № 21179, p.
36–37 (= PLP).
25
П. Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа на Светој Гори и на Метеорима,
Богословље 63–2 (2009) 107–114 (= Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа). У овом

113
Радивој Радић

барем овлаш бавио и личношћу Јована Уроша и био упознат са главним изво-
рима и готово целокупном научном литературом,26 био сам изненађен да, као
и остали не тако ретки проучаваоци живота „последњег Немањића“, ништа
нисам знао о том, „библиотечком“ сегменту живота нашег светитеља.
Но, пођимо редом!
После уводног дела у коме говори о библиотекама у Византији, о селидби
византијских рукописа на Запад, Мутавџић нас упозорава да је „данас мало
познат податак да је за коначно формирање појединих библиотека и за прво
званично, готово опсежно, каталогизирање њиховог библиотечког фонда на
Светој Гори заслужан један потомак Немањића Јован Урош Палеолог, позна-
тији као монах Јоасаф“.27 Sic! Када би била истинита, ова научна теза би заиста
имала обележја научне новине првог реда.

3. Оповргавање доказног поступка

У наставку, Мутавџић саопштава аргументе који би требало да докажу његову
одлучну тврдњу о „последњем Немањићу“ као првом српском библиотекару.
Он најпре истиче да је Јован Урош извесно време провео у Цариграду на
школовању при Васељенској патријаршији и да је након повлачења са власти
отишао на Свету Гору где се замонашио у манастиру Ватопеду као Јоасаф.28
Ни у једном извору, међутим, почев од самог житија преподобног Јоасафа,
нема ни помена о томе да је он уопште и био у Цариграду и да се школовао при
васељенској патријаршији. Мутавџић се позива на следећи извор: Τὸ Μέγα
Χρονικὸν τοῦ Οἰκουμενικοῦ Πατριαρχίου Κωνσταντινουπόλεως (Велика хроника
цариградске васељенске патријаршије) објављен 1926. године у Атини.29 Из чи-
њенице да Мутавџић цитира 1045. страницу тог извора јасно произлази да је у
питању волуминозни историјски источник. Изненађујуће је, међутим, да при
том не наводи ко је издавач извора, што увелико отежава његово тражење. Па-
жљиво сам претражио и часопис Byzantinische Zeitschrift, водећи у свету визан-
тологије, који излази два пута годишње и у коме су непогрешиво регистрова-
не свака књига, извор, студија, чланак, монографија, расправа у часопису или
некаквом зборнику или енциклопедијска белешка са византијском тематиком
који су претходне године објављени било где у свету. Међутим, у бројевима
за 1926, 1927, 1928. и 1929. годину нема извора на који се Мутавџић позива.
Уз то, у монументалном и већ класичном приручнику „Извори византијске

раду он је само опсежно „образложио“ идеје које је већ донео у чланку Штампарска и библио-
течка активност Срба, Румуна и Грка од XV до XVIII века на Балканском полуострву и у запад-
ној Европи, Библиотекар 3–4 (2007) 181 сл.
26
Радић, Држава Симеона Уроша, 71–83.
27
Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа, 109.
28
Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа, 109.
29
Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа, 109.

114
 Да ли је монах Јоасаф био библиотекар на Светој Гори и на Метеорима?

историје“ грчког византолога Јаниса Карајанопулоса,30 у коме је уз кратку али

свеобухватну белешку наведено око 650 византијских извора, фамозне Велике
хронике цариградске васељенске патријаршије једноставно нема, а да постоји
свакако би нашла место у публикацији такве врсте.
Збуњујуће је и то што у реченици која претходи наведеној, а у којој се ис-
тиче да је Јован Урош „од малена показивао велико интересовање за духовне
науке и за монашки живот“,31 Мутавџић позива на референцу која је готово
истоветна са поменутом, али сада доноси и презиме, остаје нејасно, писца
или издавача: Г. Хадзиконстантинидис, Τὸ Μέγα Χρονικὸν τοῦ Πατριαρχίου
Κωνσταντινουπόλεως (Велика хроника цариградске патријаршије). Додуше,
изостало је „васељенске“, али то нимало не мења смисао. Место издања је по-
ново Атина, али је година 1956 (а не 1926!). Ни ово „трагање“ за референцом
коју је Мутавџић навео не доноси резултат. Поменутог Г. Хадзиконстантидиса
и издање Велике хронике је немогуће наћи у часопису Byzantinische Zeitschrift
за 1956, 1957, 1958, 1959. … годину. Колега Анастасис Лупас из Солуна, са-
радник тамошњег Балканолошког института, направио је читаву истрагу по
грчким бибилиотекама, али је није нашао.
Јован Урош се није замонашио у манастиру Ватопеду на Светој Гори, како
тврди Мутавџић, него на Метеорима како и стоји у његовом житију и след-
ствено томе, у свим научним радовима чији се аутори баве личношћу цара и
монаха. Занимљиво је, али можда не и изненађујуће, да Мутавџић не наводи
ниједан од многобројних и релевантних научних радова који се односе на жи-
вот и каријеру Јована Уроша Палеолога.
Онда следи приповест којој не недостају ни необичне литерарне подроб-
ности. Мутавџић истиче како је једном приликом монах Јоасаф „добио за-
дужење од Јоаникија“, тадашњег игумана манастира Ватопеда, „да под хитно
пронађе у прашњавом подруму изузетно важан царски документ о додели
посебних метоха манастиру негде у близини Солуна“.32
У сачуваним историјским изворима нема ни наговештаја о ватопедском
игуману Јоаникију. У поменутом Просопографском лексикону епохе Палеолога,
међу чак сто седамнаест личности под тим именом,33 њега уопште нема. Из
историјата манастира Ватопеда, међутим, добро је познато да су у деценијама
када је деловао Јован Урош, односно монах Јоасаф, од 1380. до 1426. године,
следећи духовници били игумани: Галактије, Доситеј, Нифон, Герасим, Хари-
тон, Теодорит, Данило, Јоаким, Атанасије, Генадије и Теофан.34 Међу њима нема
никога ко се звао Јоаникије. Истина, у историји Ватопеда постојао је игуман

30
Ј. Е. Карајанопулос, Πηγαὶ τῆς βυζαντινῆς ἱστορίας, Солун 19875, 87–449.
31
Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа, 109.
32
Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа, 109–110.
33
PLP, fasz. 4 (1980) Nos 8773–8859, p. 179–187.
34
Проигуман Теофило Ватопединос, Χρονικὸν περὶ τῆς ἱερᾶς καὶ σεβασμίας Μεγίστης Μονῆς
Βατοπαιδίου Ἁγίου Ὂρους (προλεγόμενα ὑπὸ Γεωργίου Ἀ. Στογιόγλου), Makedonika 12 (1972) 112.

115
Радивој Радић

Јоаникије, али неколико векова раније — био је на челу манастира од 1097. до

1109. године.35 Мутавџићев игуман Јоаникије, дакле, измишљена је личност.
У даљем тексту, Мутавџић подробно описује „делатност“ монаха Јоасафа
и надахнуто наглашава да је због својих врлина („веома образован, темељан
савестан, способан организатор и администратор“) добио дозволу од игумана
Јоаникија, за кога смо утврдили да није постојао, да приступи каталошком
пописивању, „искључиво према грчком алфабету“, и сређивању „прилично
енормне“ манастирске грађе. „Све у свему“, цепидлачки прецизно завршава
Мутавџић, „монах Јоасаф је пописао и каталогизирао тачно 1173 грчка и 439
страних докумената“ и позива се на рад извесног Сп. Јорданидиса из 1988.
године.36 Поново је у питању једна „опсенарска“ референца коју сам узалуд
тражио по разним библиографијама, као и у часопису Byzantinische Zeitschrift.
Штавише, консултовао сам колеге из Грчке, пре свега Критона Хрисохоиди-
са, дугогодишњег научног сарадника Центра за византијске студије у Атини,
који је годинама радио на рукописима у светогорским манастирима, па и у
Ватопеду, али он никада није чуо за Сп. Јорданидиса. Уз то, меродавни струч-
њаци, благо речено, изражавају сумњу у толики број рукописа у оновременом
манастиру Ватопеду, као и на разликовање, односно поделу на грчке и стране.
Чланак Сп. Јорданидиса се не може наћи ни у огромном списку извора и
литературе, са безмало хиљаду референци, који су наведени у волуминозној
двотомној монографији (740 стр.) о историји манастира Ватопеда објављеној
1996. године, а тамо би морао бити наведен.37 У овој публикацији Јован Урош
се помиње само као „автократор Тесалије“ који је напустио трон и 1394. годи-
не као монах Јоасаф дошао на Свету Гору и у Ватопеду купио пет аделфата.38
Уосталом, у истој монографији налази се и одељак о манастирској библиотеци
и њеним рукописима, чији је аутор угледни византолог Ерих Ламберц, али
се библиотечка делатност „последњег Немањића“, о којој Мутавџић пише са
приповедачким жаром, распевано и подробно, не помиње ниједном једином
речју.39 У истој књизи, у одељку о светитељима који су боравили у Ватопеду,
постоји и просопографска белешка о Јовану Урошу Палеологу, односно Јоаса-
фу Метеориту, у којој се наглашава да се замонашио на Метеорима (дакле, не
на Светој Гори!), а од 1394. године извесно време боравио у манастиру, али се,
такође, не каже ништа о његовој библиотечкој делатности.40

35
Проигуман Теофило Ватопединос, Χρονικὸν περὶ τῆς ἱερᾶς καὶ σεβασμίας Μεγίστης Μονῆς
Βατοπαιδίου Ἁγίου Ὂρους, 111.
36
Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа, 109–110.
37
Ἱερά Μεγίστη Μονῆ Βατοπαιδίου. Παράδοση – Ἱστορία – Τέχνη, τ. Β´ , Ἂγιον Ὂρος 1996, 683–714
(= Ἱερά Μεγίστη Μονῆ Βατοπαιδίου).
38
Ἱερά Μεγίστη Μονῆ Βατοπαιδίου, τ. Α´, 50. Аделфат је доживотно издржавање које је манастир
давао у надокнаду за учињени му поклон у новцу или имањима. Уп. М. Живојиновић, Аделфати у
Византији и средњовековној Србији, Зборник радова Византолошког института 11 (1968) 241–270.
39
Ἱερά Μεγίστη Μονῆ Βατοπαιδίου, τ. Β´, 562–574 .
40
Ἱερά Μεγίστη Μονῆ Βατοπαιδίου, τ. Α´, 114–115 .

116
 Да ли је монах Јоасаф био библиотекар на Светој Гори и на Метеорима?

Колега Атанасиос Лупас је направио праву истрагу по библиотекама у Со-

луну, где је наводно Јорданидисов чланак објављен, али за њега тамо нико
није ни чуо. Узгред, Мутавџић на грчком презиме Јорданидис пише погрешно:
слово „о“ уместо са „омегом“ пише се са словом „омикрон“. У Солуну не по-
стоји Македонски универзитет (Μακεδονικὸ Πανεπιστήμιο), који као издавача
наводи Мутавџић, него Универзитет Македоније (Πανεπιστήμιο Μακεδονίας).
У питању је прилично значајна разлика.
„Није прошло много времена“ — понесено наставља Мутавџић — „а за ње-
гов (Јоасафов) рад се врло брзо прочуло по целој Светој Гори...“, тако да је он
у манастирима Великој Лаври Светог Атанасија, Есфигмену, Зографу, Иви-
рону и Хиландару „боравио и организовао или усавршио вођење архивске и
рукописне грађе .... На тим пословима је провео скоро читаву деценију чиме
је задобио бесмртну славу и поштовање“.41 У прегледима историје наведе-
них манастира нема ни речи о библиотечкој делатности монаха Јоасафа.42 Уз
то, понављамо да је монах Јоасаф на Светој гори боравио само две године
(1393/4–1396),43 а не „скоро читаву деценију“ како нас уверава Мутавџић.
Почетком XV века, наставља Мутавџић, братство манастира Светог Прео-
бражења посебним писмом обратило се братству манастира Ватопеда и сино-
ду Свете Горе у Кареји молећи да дозволе Јоасафов долазак на Метеоре, нарав-
но, због архивских и библиотечких послова.44 Он се при том позива на Трећи
том монументалне серије „Τὰ χειρόγραφα τῶν Μετεώρων (Рукописи Метеора)“
за који наводи да га је публиковао Никос Веис 1984. године.45 То је погрешан
библиографски податак јер је Трећи том публикован 1986. године заслугом
Димитриса Софијаноса.46 Други том, пак, објављен на основу заоставштине
Никоса Веиса, публикован је, дакле, постхумно, 1984. године, са предговором
Д. Софијаноса.47 Како било, ни у једном од ова два тома на 389. страници,
коју наводи Мутавџић, не помиње се Јован Урош. Пажљиво сам прегледао и
Други и Трећи том, а Јован Урош се помиње, али само као цар и монах, без
било какве назнаке некакве његове библиотечке активности, на 12. страници
уводног поглавља Трећег тома који је објавио Д. Софијанос. У Другом тому,
где као издавач фигурира Н. Веис, монах Јоасаф се уопште не помиње. Стиче
41
Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа, 111.
42
Actes d’Esphigménou, Archives de l’Athos VI, éd. J. Lefort, Paris 1973, 13–29; П. Христу, Света
Гора Атонска: историја, живот, блага, прев. В. Јанковић Београд 20092, 164–183 (Велика Лавра),
110–121 (Есфигмен), 290–301 (Зограф), 54–69 (Ивирон), 123–145 (Хиландар);
43
PLP, 9. Fasz. (1989) № 21179, p. 36.
44
Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа, 111.
45
Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа, 111, 114.
46
Д. З. Софијанос, Τὰ χειρόγραφα τῶν Μετεώρων. Κατάλογος περιγραφικὸς τῶν χειρογράφων
κωδίκων τῶν ᾀποκειμένων εἰς τὰς μονὰς τῶν Μετεῶρων, τ. Γ´ (Τὰ χειρόγραφα τῆς Μονῆς Ἁγίου
Στεφάνου), Атина 1986, 3–458 (= Софијанос, Τὰ χειρόγραφα τῶν Μετεώρων, τ. Γ´).
47
Н. А. Веис, Τὰ χειρόγραφα τῶν Μετεώρων. Κατάλογος περιγραφικὸς τῶν χειρογράφων κωδίκων
τῶν ᾀποκειμένων εἰς τὰς μονὰς τῶν Μετεῶρων, τ. Β´, Атина 1984, 3–439 (= Веис, Τὰ χειρόγραφα τῶν
Μετεώρων, τ. Β´).

117
Радивој Радић

се жалостан утисак да Мутавџић није видео ни Други ни Трећи том серије „Τὰ
χειρόγραφα τῶν Μετεώρων (Рукописи Метеора)“.
У наставку, Мутавџић износи веома занимљив податак да су монаси са Ме-
теора у „посебном писму“ обавестили братство манастира Ватопеда и Све-
ти Синод како су унапред уредили посебну одају за библиотеку,48 и позива
се на серију „Τὰ χειρόγραφα τοῦ Ἁγίου Ὂρους (Рукописи Свете Горе)“, њихов
Пети том, који су у Атини објавили Н. Веис и Е. Лобаидис 1977. године. Међу-
тим, та публикација уопште не постоји! Заслужни грчки научник Никос Веис
(1888–1958),49 почев од далеке 1908. године бавио се рукописима манастира
Метеора, али не и рукописима Свете Горе. Уосталом, он је преминуо још 12.
октобра 1958. године50 и тешко је поверовати да је 1974, 1977. и 1980. године
могао да објављује публикације о рукописима светогорских манастира. Када
су у питању рукописи из манастира на Метеорима, на Првом и Другом тому,
који су објављени 1967. и 1984. године,51 Веисово име фигурира, али је већ на
насловној страни наглашено да је то урађено постхумно, на основу његове
заоставштине (ἐκδιδομένος ἐκ τῶν καταλοιπῶν Νίκου Α. Βέη). За Први том се
постарао и предговор је написао Леандрос Вранусис, а за Други, као што је
речено, Димитрис Софијанос. Штавише, Д. Софијанос је наставио дело свог
великог претходника и потом објавио III и IV том 1986. и 1993. године.52
Мутавџић у надахнутом тексту доноси и податак како је монах Јоасаф зна-
лачки вршио експертизу средњовековних рукописа и прецизно их датовао.
Тако, на пример, у светогорском манастиру Ивирону на једној повељи под
редним бројем 4879, на десној маргини у горњем углу стоји курзивом сит-
но исписана напомена у којој духовник Матеј истиче да је старост рукописа
одредио „као што ме је мој учитељ, благоупокојени монах Јоасаф, научио“.53
Мутавџић се при том позива „Τὰ χειρόγραφα τοῦ Ἁγίου Ὂρους (Рукописе Свете
Горе)“, наводно њихов Трећи и Четврти том, које су објавили Н. Веис и Е. Ло-
баидис у Атини 1974. године. Међутим, та библиографска јединица такође не
постоји! Не постоји ни монах Матеј, кога међу чак сто десет личности, махом
духовника, са тим именом који су регистровани у гласовитом Просопограф-
ском лексикону епохе Палеолога, једноставно нема.54 Прибојавам се да је и у
овом случају посреди измишљена личност.

48
Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа, 111.
49
Г. Л. Курбатов, История Византии (историография), Ленинград 1975, 106.
50
Totentafel, Byzantinische Zeitschrift 51 (1958), 520.
51
Н. А. Веис, Τὰ χειρόγραφα τῶν Μετεώρων. Κατάλογος περιγραφικὸς τῶν χειρογράφων κωδίκων
τῶν ᾀποκειμένων εἰς τὰς μονὰς τῶν Μετεῶρων, τ. Α´, Атина 1967, 9–704; Веис, Τὰ χειρόγραφα τῶν
Μετεώρων, τ. Β´, 3–439.
52
Софијанос, Τὰ χειρόγραφα τῶν Μετεώρων, τ. Γ´, 3–458; Д. З. Софијанос, Τὰ χειρόγραφα τῶν
Μετεώρων. Κατάλογος περιγραφικὸς τῶν χειρογράφων κωδίκων τῶν ᾀποκειμένων εἰς τὰς μονὰς τῶν
Μετεῶρων, τ. Δ´ (Τὰ χειρόγραφα τῆς Μονῆς Ἁγίας Τριάδος), μέρ. 1, Атина 1993, 1–527.
53
Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа, 111–112.
54
PLP, fasc. 7 (1985) Nos 17283–17392, p. 149–159.

118
 Да ли је монах Јоасаф био библиотекар на Светој Гори и на Метеорима?

Мутавџић иде даље, па наводи како је у некаквој хрисовуљи (не помиње

владара коју ју је потписао, јер је само цар имао право да издаје и потпису-
је хрисовуље, тј. „златопечатна слова“) у Метеорима из тамошњег манастира
Варлаам, на полеђини написано: „Одређивање древности према процени хар-
тије и/или пергамента“ извршио монах Јоасаф.55 Проверио сам пажљиво ту
страницу, а затим и читав том, али нигде нема ни речи о некаквој хрисовуљи
и монаху Јоасафу. У питању су неки рукописи који се датују у период XVII–
XIX столеће, који, дакле, немају никакве везе ни са монахом Јоасафом, ни са
средњим веком.56 Мутавџић иначе непажљиво меша наслове извора, књига
или чланака, године њихових издања, ауторе и издаваче, бројеве томова ви-
шетомних серија, странице. Да ли је посреди само аљкавост или намера да се
некако завара траг пред будућим упућенијим читаоцима?
До данас би остала велика непознаница — наставља Мутавџић — на који
је начин монах Јоасаф одређивао старост рукописа да сасвим случајно није
откривен један податак његовог наследника у манастиру Ватопед забележен
на дну странице једне омање литургијске књиге. Ево како је наводно изгле-
дала та процена старости: „Опипавајући с обеју страна, прсте лагано трљају-
ћи између хартије и/или пергамента, пажљиво ослушкујући његов допирући
звук ...“57 Позива се на Шести том серије „Τὰ χειρόγραφα τοῦ Ἁγίου Ὂρους (Ру-
кописи Свете Горе)“, на хирографе братства Ватопеда, које су наводно издали
Н. Веис и Е. Лобаидис у Атини 1980. године.58 Ни ова публикација не постоји!
Мутавџић је овде чак био и неопрезан јер у „серији“ рукописа са Свете Горе
два пута наводи хирографе Ватопеда, први пут као Пети том (1977), а други
пут као Шести том (1980), али без било какве дистинкције.
И, на самом крају, као последњи у низу „доказа“ о библиотечкој активно-
сти последњег Немањића наведен је податак забележен у манастиру Зограф
на Светој Гори — мали рукописни псалтир под редним бројем 860 — где је
остало записано да је монах Јоасаф „пажљиво посматрао/тј. загледао слова
којим су документи били исписивани... те тако одређивао старост...“59 Му-
тавџић се позива на Десети том серије „Τὰ χειρόγραφα τοῦ Ἁγίου Ὂρους (Руко-
писи Свете Горе)“ које су наводно издали Н. Веис и Е. Лобаидис у Атини 1980.
године. И, наравно, из истих разлога који су већ навођени, опет је посреди
непостојећи библиографски податак. Мутавџић је поново био неопрезан па
је навео како су 1980. године објављени, како смо видели, Шести, али и Десе-
ти том „фантомске“ серије „Τὰ χειρόγραφα τοῦ Ἁγίου Ὂρους (Рукописи Свете
Горе)“. Здрав разум налаже да се запитамо када су, онда, објављени Седми,
Осми и Девети том?

55
Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа, 112.
56
Веис, Τὰ χειρόγραφα τῶν Μετεώρων, τ. Β´, № 215, 343–344.
57
Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа, 112.
58
Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа, 112, 114.
59
Мутавџић, Библиотечка активност монаха Јоасафа, 112.

119
Радивој Радић

Овим питањем, више реторским него ироничним, може се завршити ана-

лиза „доказног поступка“ који нам је у раду „Библиотечка активност монаха
Јоасафа на Светој Гори и на Метеорима“ представио др Предраг Мутавџић.

4. Закључак
Ни у једном историјском извору, ни у једној научној књизи или расправи, да-
кле, не налази се ни најмањи наговештај о библиотечкој делатности Јована
Уроша Палеолога, односно монаха Јоасафа. Она се помиње искључиво у из-
мишљеним изворима и непостојећој литератури којима је дат привид некакве
учености и аргументације. Једном речју, синтагма „библиотечка делатност
монаха Јоасафа“ постоји једино у фантазмагоријама, у опсенарским и зама-
гљеним конструкцијама П. Мутавџића, у његовим „Потемкиновим селима“.
Овим чланком, који је настао нерадо и под присилом потребе да се зауста-
ви ширење једне измишљотине и одбрани достојанство научне истине, поку-
шавам да умањим штету која је заправо већ учињена. Јер, стара је истина да
заблуде, неистине, грешке, полуистине или предрасуде које залутају у научне
књиге тамо дуго остају и, попут тврдокорног корова, веома их је тешко иско-
ренити. Не умем да објасним побуде који су руководиле Мутавџића да попут
барона Минхаузена измашта сладуњаву приповест о „првом српском библи-
отекару“, да склопи паучинасту квазинаучну конструкцију, да нам, дакле, уме-
сто историјске истине подастре бесмислену и провидну лаж.
Да је ова непостојећа тема у научној литератури, на жалост, већ наишла на
плодно тле, показује, на пример, одељак једне књиге у којој, у сажетом виду,
можемо да прочитамо све Мутавџићеве епохалне „закључке“ о „светом би-
блиотекару Јоасафу Метеориту“.60 Штавише, ту је и апел „да је неопходно да
се уради једна озбиљна научна студија о првом српском афирмисаном библи-
отекару“.61 „Лед је кренуо!“ — узвикнуо би Остап Бендер — „Лед је кренуо,
господо поротници!“62
Једно је када нам тобожње историјске истине подастиру неуки псеудоисто-
ричари, занесени дилетанти, недоучени аматери, преамбициозни радозналци
или површни публицисти жељни јефтиних научних сензација из далеке про-
шлости, а нешто сасвим друго када то чине доценти и професори угледних
факултета Универзитета у Београду.

60
Н. Идризовић, Огледи из историје црквеног библиотекарства, Београд 2015, 112–115 (=
Идризовић, Огледи). Овај текст је претходно објављен у часопису Православље (Год. 45, бр. 1079,
1. март 2012. г., 34–35).
61
Идризовић, Огледи, 115.
62
Iljf i Petrov, Zlatno tele, prev. S. Kranjčević, Titograd – Novi Sad 1964, 472.

120
 Да ли је монах Јоасаф био библиотекар на Светој Гори и на Метеорима?

Библиографија
Bibliography
• Actes d’Esphigménou, Archives de l’Athos VI, éd. Jacques Lefort, Paris, 1973.
• Iljf i Petrov. Zlatno tele. prev. S. Kranjčević. Titograd — Novi Sad, 1964.
• Lascaris, Michael. „Byzantinoserbica saeculi XIV. Deux chartes de Jean Uroš, dernier
Némanide (novembre 1972, indiction XI)“. Byzantion 25–27 (1955–1957), 277–323.
• Nicol, Donald M. Meteora. The Rock Monasteries of Thessaly. London: Variorum
Reprints, 1975.
• Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, edited by E. Trapp, Fasz. I — XII,
Wien, 1976–1994.
• The Oxford Dictionary of Byzantium, edited by Alexander P. Kazhdan, vol. II, New
York — Oxford, 1991.
• Ἱερά Μεγίστη Μονῆ Βατοπαιδίου. Παράδοση — Ἱστορία — Τέχνη, τ. Α´ — Β´, Ἂγιον
Ὂρος, 1996.
• Веис, Никос, А. Τὰ χειρόγραφα τῶν Μετεώρων. Κατάλογος περιγραφικὸς τῶν
χειρογράφων κωδίκων τῶν ᾀποκειμένων εἰς τὰς μονὰς τῶν Μετεῶρων. τ. Α´, Атина, 1967.
• Веис, Никос, А. Τὰ χειρόγραφα τῶν Μετεώρων. Κατάλογος περιγραφικὸς τῶν
χειρογράφων κωδίκων τῶν ᾀποκειμένων εἰς τὰς μονὰς τῶν Μετεῶρων. τ. Β´, Атина 1984’.
• Енциклопедија православља. књ. 2 (И — О), Београд, 2002.
• Живојиновић, Мирјана. „Аделфати у Византији и средњовековној Србији.“
Зборник радова Византолошког института 11 (1968), 241–270.
• Идризовић, Ненад. Огледи из историје црквеног библиотекарства. Београд,
2015.
• Историја српског народа I. (Од најстаријих времена до Маричке битке, 1371),
уред. С. Ћирковић, Београд, 1981.
• Јиречек, Константин. Историја Срба I (до 1537. године. Политичка историја),
прев. Јован Радонић, Београд, 1952 (репринт: 1978).
• Карајанопулос, Јанис. Е. Πηγαὶ τῆς βυζαντινῆς ἱστορίας. Солун, 19875.
• Курбатов, Г. Л. История Византии (историография). Ленинград, 1975.
• Орбин, Мавро. Краљевство Словена. прев. З. Шкундрица, комент. С. Ћирковић,
Београд, 1968.
• Милеуснић, Слободан. Свети Срби. Крагујевац: Каленић, 1989.
• Михаљчић, Раде. Владарске титуле обласних господара: прилог владарској иде-
ологији у старијој српској прошлости. Београд, 2001.
• Михаљчић, Раде. Крај српског царства. Београд, 19892.
• Мутавџић, Предраг. „Библиотечка активност монаха Јоасафа на Светој Гори и
на Метеорима“. Богословље 63–2 (2009), 107–114.
• Мутавџић, Предраг. „Штампарска и библиотечка активност Срба, Румуна и
Грка од XV до XVIII века на Балканском полуострву и у западној Европи“. Би-
блиотекар 3–4 (2007), 181–191.
• Никонанос, Никос. Μετέωρα. Τα μοναστήρια και ιστορία τους, Атина, 1987.
• Радић, Радивој. Преплитање византијских и српских утицаја у држави Симе-
она Уроша (Синише) Палеолога. „Душанов законик — 650 година од његовог
доношења“, Бања Лука 2000, 71–83.

121
Радивој Радић

• Соловјев, Александар — Мошин, Владимир. Грчке повеље српских владара. Бео-

град, 1936 (= Variorum Reprints, Greek Charters of Serbian Rulers, London, 1974).
• Софијанос, Димитрис. Τὰ χειρόγραφα τῶν Μετεώρων. Κατάλογος περιγραφικὸς
τῶν χειρογράφων κωδίκων τῶν ᾀποκειμένων εἰς τὰς μονὰς τῶν Μετεῶρων. τ. Γ´ (Τὰ
χειρόγραφα τῆς Μονῆς Ἁγίου Στεφάνου), Атина, 1986.
• Софијанос, Димитрис. Τὰ χειρόγραφα τῶν Μετεώρων. Κατάλογος περιγραφικὸς
τῶν χειρογράφων κωδίκων τῶν ᾀποκειμένων εἰς τὰς μονὰς τῶν Μετεῶρων. τ. Δ´ (Τὰ
χειρόγραφα τῆς Μονῆς Ἁγίας Τριάδος), μέρ. 1, Атина, 1993.
• Спасић, Душан — Палавестра, Александар — Мрђеновић, Душан. Родословне
таблице и грбови српских династија и властеле. Београд, 19912.
• Суботић, Гојко. „Почеци монашког живота и црква манастира Сретења у Ме-
теорима“. Зборник за ликовне уметности 2 (1966), 127–181.
• Satterfield, Susan. “Livy and the  Pax Deum.”  Classical Philology  111, no. 2 (April
2016), 165–76.
• Теофило Ватопединос. „Χρονικὸν περὶ τῆς ἱερᾶς καὶ σεβασμίας Μεγίστης Μονῆς
Βατοπαιδίου Ἁγίου Ὂρους (προλεγόμενα ὑπὸ Γεωργίου Ἀ. Στογιόγλου).“ Makedonika
12 (1972), 71–122.
• Ферјанчић, Божидар. Деспоти у Византији и јужнословенским земљама. Бео-
град, 1960.
• Ферјанчић, Божидар. Тесалија у XIII и XIV веку. Београд, 1974.
• Хадзидакис, Манолис — Софијанос, Димитрис. Το Μεγάλο Μετέωρο. Ιστορία και
τέχνη. Атина, 1990.
• Христу, Панајотис. Света Гора Атонска: историја, живот, блага. прев. В. Јан-
ковић, Београд, 20092.

Did Monk Joasaph Work as a Librarian on Mount Athos

and the Meteora
(Оn a nonexistent topic)
Radivoj Radić
Faculty of Philosophy
University of Belgrade
rradic@f.bg.ac.rs

Summary: Jovan Uroš, the son of Simeon Palaeologus, half-brother of the King and
Emperor Stefan Dušan, was the last representative of the Nemanjić dynasty. Having
succeeded his father, he was the Emperor in Thessaly for a short period, and then
he took the monastic vows and passed away as a clergyman Joasaph short before
February 24, 1423. This work refutes the thesis that Jovan Uroš worked as a librar-
ian on Mount Athos and the Meteora, the thesis based on the fictional historical
“facts” and nonexistent scientific evidence, presented by PhD Predrag Mutavdžić in
the journal Bogoslovlje (Theology, LXIII, 2, 2009, 107–114). ▶ Key words: Joasaph,
library, Vatopedi, monk, Mount Athos, pseudohistory, P. Mutavdžić, Meteora.

122