Eнглескиња Аделина Ирби је примјетила како православни хришћани у Босни

и Херрцеговини имају исте народне свеце и јунаке, те исту историјску традицију као
и њихови сународници из Кнежевине Србије. „Православни Србин, без обзира налази
ли се под аустријском или турском влашћу, и без обзира је ли Црногорац или потиче
из слободне Србије, грађанин је једне српске отаџбине и гаји идеал националног
јединства, (...)“.1

Србима њихова црква није само једина истинска, већ је и уточиште њихових
нада о поновном уздизању велике и моћне нације. Недуго затим, видио сам
подједнако занимљиву прославу у православној цркви, обиљежавање годишњице
Косовске битке, последње велике борбе, која се догодила 15. јуна 1389. године, када
је живот српске нације угашен на неколико вијекова. То је свети дан за све Србе, дан
жаљења за прошлошћу и неумируће тежње за будућношћу. У Сарајеву сам био на
литургији за покој душе српског краља Лазара, који је погинуо на Косову, а навече
сам присуствовао српског концерту, на коме је извођена српска музика и пјеване
српске пјесме. Свуда се осјећао отворени и нескривени ентузијазам, и страсни испади
скрханих и бијесних људи у њиховој опијености слободом. У раним данима
окупације, Аустрија је забрањивала овакво показивање националних осјећања, али су
мудрији људи превагнули и сада је дозвољено слободно светковање.2

1 O. Hadžiselimović, Na vratima istoka, еngleski putopisci o Bosni i Hercegovini od 16. do 20. vijeka, Sarajevo
1989, 295.
2 H. C. Thompson, The outgoing Turk. Impressions of a journey through the western Balkans, London 1897, 31-

32.