ŽIVOTNI STIL

Ako osmotrimo bor koji raste u dolini, zapazičemo

da se njegov izgled razlikuje od izgleda bora
na vrhu nekog brega. Radi se doduše o istoj vrsti
drveča, o boru, all mi pred sobom imamo dva razli-čita
životna stila. Stil drveta na vrhu brega je drugačiji
od stila drveta koje raste u dolini. Zivotni stil
jednog drveta je njegova individualnost koja dolazi
do izražaja u odredenoj okolini i u skladu sa njom.
Jedan životni stil čemo izuzetno jasno sagledati ako
ga posmatramo u odnosu na okolinu koja je drugačija
nego što smo očekivali, jer onda nam postaje
jasno da svako drvo ima svoju sopstvenu životnu
formu i da ne predstavlja samo jednu mehaničku
reakciju na odgovarajuču okolinu.

U priličnoj meri je to isto tako i kod Ijudi. Mi životni stil vidimo u zavisnosti od
odredenih uslova životne sredine i naš se zadatak sastoji u tome da
pomno analiziramo njegov odnos prema datim okolnostima,
s tim što se ima na umu misao da se psiha
menja sa odgovarajučim promenama životne sre-dine.
We dok jedan čovek živi u povoljnim okolnostima
ne možemo jasno da sagledamo njegov ži-votni stil. U novim životnim situacijama pak, u
ko-jima je izložen nekim teškočama, životni stil se obelodanjuje
u jasnoj i opštoj formi. Iskusan psiholog
bi verovatno čak mogao da sagleda životni stil čo-

51
veka koji se nalazi u povoljnom položaju, all on za
svakog drugog postaje vidljiv tek kada taj čovek
dospe u nepovoljne i teške situacije.

Buduči da je život nešto više od puke igre, on

sobom donosi niz teškoča. Stalno se javljaju situacije
u kojima su Ijudi suočeni sa teškočama. Trebalo
bi jednog čoveka da posmatramo baš onda kada
mora da se nosi sa takvim teškočama, i da pokušamo
da udemo u trag njegovim raznim duševnim
pokretima, kao i njegovim karakterističnim osobi-nama
raspoznavanja. Kao što je vec gore objaš-njeno, životni stil čini jedno jedinstvo, jer se
razvio
iz teškoča ranog života i težnje za jednim ciljem.

Mi, jamačno, nismo toliko zainteresovani za

prošlost koliko za budučnost, a da bi razumeli budučnost
jednog čoveka, moramo da spoznamo njegov životni stil. Cak ako razumemo instinkte,
nadražaje,
nagone itd., ni izdaleka još ne možemo sa sigurnošču
da predskažemo šta če se desiti. Neki psiholozi
uistinu pokušavaju da izvuku neke zaključke samo
na osnovu odredenih nagona, utisaka ili trauma, all
ako se stvar pobliže osmotri, onda če se ispostaviti
da svi ti elementi pretpostavljaju jedan sa samim
sobom usaglašen životni stil. Bilo šta da deluje kao
nadražaj, ono to čini samo utoliko što sadrži i fiksira
jedan životni stil.

Kako se pojam životnog stila može uskladiti s

onim što smo razlagali u prethodnom poglavlju?
Videli smo da Ijudi sa slabim organima pate od kompleksa ili osečanja manje vrednosti
zato što su
suočeni sa teškočama i što se osečaju nesigurni. Ali
pošto to Ijudi na duže vreme ne mogu da izdrže, to
ih osečanje manje vrednosti, kao što smo videli, go-ni
na aktivnost, delanje. Rezultat je čovek koji pred
sobom ima neki cilj. Individualna psihologija to
konzistentno kretanje u pravcu jednog cilja odavno
naziva životnim planom. Ali, pošto je ova oznaka'
ponekad dovodila do nesporazuma, to danas govorimo
o životnom stilu.

Pošto svaki čovek ima jedan životni stil, to je

ponekad sasvim moguče predskazati njegovu buduč-
52
nost samo na osnovu razgovora koji smo s njim obavili
i odgovora koje nam je dao. To je kao da gledamo
peti čin jedne drame, u kojem se otkrivaju we tajne. Mi zbog toga možemo da dajemo
prognoze
jer poznajemo faze, teškoče i pitanja života.
Shodno tome možemo na osnovu iskustva i poznavanja
nešto malo fakata da predvidimo šta če se
zbiti sa decom koja se stalno odvajaju od ostale
dece, koja traže podršku drugih, koja su razmažena
i neodlučno pristupaju novim situacijama. Šta se
dešava u slučaju čoveka Čiji je cilj da od drugih
dobije podršku? On če se kolebati i težiče da izbegne
rešavanje životnih pitanja. Mi znamo zašto
i kako se koleba, zašto se povlači ili nastoji da izbegne
odgovor, buduči da smo hiljadu puta posmatrali
kako se nešto slično zbilo. Mi znamo da taj i
takav čovek ne bi hteo sam da se kreče napred,
nego da želi da bude mažen. On bi hteo da se drži
podalje od velikih životnih problema i radije se bavi
nekorisnim stvarima umesto da se pozabavi korisnim
stvarima. Njemu nedostaje osečanje za zajednicu
i posledica toga je da se ponekad razvija u pro-blematično
dete, u kriminalca, neurotičara ili samoubicu
koji bira poslednju, krajnju mogucnost bekstva.
We to sada bolje razumemo nego ranije.

Nama je, na primer, jasno da normalni životni

stil možemo da koristimo kao osnovu za vrednovanje
kada posmatramo životni stil jednog odredenog
čoveka. Socijalno prilagodenog čoveka uzimamo
kao merilo, kao normu i po tome odmeravamo individualna
odstupanja.

RAZUMEVANJE JEDNOG životnog STILA

Na ovoj tački če možda biti sasvim korisno da

se pokaže kako se odrečtuje normalni životni stil i
da na toj osnovi objasnimo pogrešno držanje i neobična
ponašanja. Ali pre nego što počnemo s tim
razmatranjem trebalo bi još da pomenemo da kod

53
takvih istraživanja tipove Ijudi ne uzimamo u brojčanom
smislu. Nas ne interesuju tipovi Ijudi zato što smatramo da svaki čovek ima svoj
sopstveni in-dividualni
životni stil. Kao što ni na jednom drvetu
nečemo nači dva potpuno istovetna lista, tako isto
ne možemo nači dva čoveka koji su u svemu pot-puno
jednaki. Priroda je tako bogata formama i
moguči nadražaji, nagoni i greške su tako mnogobrojni
da je naprosto nemoguče da dva čoveka budu
potpuno identična. Ako, dakle, govorimo o tipovima,
onda u tome vidimo samo jedno intelektualno po-močno
sredstvo za jasnije i shvatljivije sagledavanje
sličnosti medu individuama. Naši sudovi dobijaju u
oštrini ako uvedemo jednu racionalnu klasifikaciju
poput tipova i potom istražimo njihova potrebna
uobličenja. Ali pri tome se nikako ne osečamo obaveznim
da se u svakoj prilici poslužimo tom klasifikacijom;
mi upotrebljavamo odredenu klasifikaciju
u slučajevima u kojima ona omogučava da se jedna
posebna sličnost najjasnije predoči. Ljudi koji ti-pove
i klasifikacije uzimaju ozbiljno nisu u stanju
da čoveka kojeg su jednom strpali u neku fioku
uvrste u neku drugu klasifikacionu shemu.

Jedan primer može da učini jasnijom ovde razmatranu

tačku. Ako recimo za nekog čoveka kažemo
da nije socijalno prilagoden, onda time mislimo na
nekoga ko vodi beskoristan život jer mu nedostaje
osečanje za zajednicu. To je jedna mogučnost da se
Ijudi klasifikuju, i možda je ona i najvažnija. Ali
uzmimo čoveka čije se interesovanje, ma koliko ograničeno
to i bilo, upravlja na vidljivo, vizuelno. Ta-kav
čovek če se potpuno razlikovati od čoveka čije
je interesovanje prevashodno usmereno ka jelu.
Obojica mogu naravno da budu socijalno pogrešno
prilagodeni i pri tome da imaju teškoča u održavanju
kontakta sa Ijudima oko sebe. Klasifikovanje
na osnovu tipova može shodno tome da dovede
do zbrke, ukoliko nam nije jasno da se kod tipova
radi samo o svrsishodnim apstrakcijama.

Vratimo se sada normalnom čoveku koji nam

služi kao merilo za odstupanja. Normalan čovek je

54
individtia koja živi u društvu i sa društvom i čiji je
način života tako prilagoden da društvo iz njegovog
rada, hteo on to ili ne, izvlači izvesnu korist. On
isto tako, gledano sa psihološkog stanovišta, ima do-voljno
energije i hrabrosti da savlada probleme i
teškoče sa kojima se suočava na svom putu. Oba
svojstva nedostaju u slučaju psihopata: oni nisu ni
socijalno ni psihički dorasli dnevnim zadacima života.
Ilustracije radi pogledajmo slučaj jednog odreČtenog
čoveka. Reč je o čoveku od trideset godina^
koji je uvek u poslednjem trenutku izbegao rešavanje
svojih problema. Imao je prijatelja kojem nije
verovao i usled toga nikada nije ni došlo do pro-dubljavanja
tog prijateljstva. U takvim okolnostima
teško da jedno prijateljstvo može biti uspešno, jer
jedna strana oseča da je odnos opterečen napetostima.
Shodno tome mi u slučaju ovog čoveka vi-dime
-'da on, iako je sa velikim brojem Ijudj održavao
kontaKte na nivou razgovora, nrje imao pravih
prijatelja. Niti je posedovao dovoljno osečanja za
zajednicu, niti je bio dovoljno prilagoden da bi sticao
prijatelje. Stvarno nije voleo da izlazi u društvo
i u društvu je uvek bio tih i malo je govorio. Svoje
ponašanje je obrazlagao time da mu u društvu ne
pada nikakva ideja na pamet, pa otuda nema šta
da kaže.

Pored toga je ovaj čovek bio još i strašljiv.

Imao je rumeno lice koje bi se s vremena na vre-me,
kada bi učestvovao u razgovoru, potpuno pocrvenelo.
Kada bi uspeo da savlada svoju strašljivost,
onda bi sasvim pristojno govorio. Ono što mu
je stvarno nedostajalo to je bio neko ko bi mu u
tom pogledu pomogao a da ga pri tome ne povredi.
Naravno, u stanju strašljivosti nije ostavljao prija-tan
utisak i medu svojim poznanicima nije bio naročito
omiljen. On je to veoma dobro osečao i usled
toga se pojačavala njegova odbojnost prema go-voru.
Moglo bi se reči da je njegov životni stil bio
tako podešen da je, čim bi se našao u društvu, svu
svoju patnju usmerio na sebe.

55
U tesnoj vezi sa društvenim životom i umeš-nošču u ophodenju sa prijateljima stoji
pitanje bavIjenja
odredenim pozivom. Naš pacijent se stalno
plašio da bi mogao da zataji u svom pozivu pa je
i danju i noču radio na svom daljem obrazovanju.
Radio je preko svake mere i preterano se opterečivao.
I usled te prekomerne napetosti onemogučavao
je sebe da reši probleme svog poziva.

Ako uporedimo način na koji naš pacijent pristupa

prvim dvama ždvotnim zadacima, odmah zapažamo
da se stalno nalazi u stanju preterane napetosti.
To je znak za jako osečanje manje vrednosti.
Sebe je obezvredivao a druge Ijude i nove situ-acije
je posmatrao kao nešto što je prema njenru
neprijateljski nastrojen<x Ponašao se kao da živi u
neprijateljskoj zemlji.

Sada smo sakupili dovoljno podataka da bismo

mogli da prikažemo životni stil tog čoveka. Vidimo
da bi on doduše hteo da ide napred, all da se istovremeno
oseča ometenim jer se boji poraza. To je
kao da, prožet napetošeu punom straha, stoji pred
nekim ponorom. On doduše uspeva da se kreče napred
all samo u ograničenoj meri, pod odredenim
uslovima, i zapravo bi hteo da ostane kod kuče i da
se ne meša s druglim Ijudima.

Treče pitanje sa kojim se ovaj pacijent suočio -- i pri tome se radi o pitanju za koje večina
Ijudi
nije naročito dobro pripremljena -- bilo je pitanje
Ijubavi. Prema drugom polu je bio kolebljiv. Osecao
je doduše željoi da nekoga voli i da se oženi, all
usled svog jakog osečanja manje vrednosti bip je
suviše sputan strahom da bi ozbiljnije mogao da
pristupi ostvarenju takvih planova. Nije bio u stanju
da ostvari ono što je želeo i tako se celokupno
njegovo ponašanje i njegov stav mogu svesti na
reči: ,,Da... allI" Jednom bi se zaljubio u jednu
a onda opet u drugu devojku. Kod neurotičnih osoba
to je, naravno, česta pojava, jer u izvesnom smislu
su dve devojke manje nego jedna. Ova okolnost ponekad
predstavlja uzrok za tendenciju ka poligamiji.

56
Posvetimo sada pažnju razlozima za taj životni
stil. Individualna psihologija je sebi postavila zadatak
da ispita i analizira uzroke jednog životnog
stila. Naš pacijent je svoj životni stil izgradio u pr-vih
četiri ili pet godina. U ono vreme doživeo je
neku tragediju koja je uticala na njegovo uobličenje
i formiranje, pa sada moramo da utvrdimo kakva
je to tragedija bila. Možemo da vidimo da je iz
nekog razloga izgubio svoje normalno interesovanje
za druge Ijude i da je nadalje bio pod utiskom da život nije ništa drugo do jedna velika
tegoba i da
je bolje uopšte ne kretati se, nego se stalno suoča-vati sa teškim situacijama. Stoga je
postao pretera-no oprezan i kolebljiv, i stalno se samo osvrtao za
mogučnostima da izbegne probleme.

U tom sklopu moramo pomenuti da je bio prvorodeno

dete. O velikom značaju tog položaja več smo
govorili. Kao što smo pokazali, glavni problem za
prvorodeno dete sastoji se u činjenici da je godi-nama
u središtu pažnje, da bi na kraju taj svoj
sjajni položaj i mesto moralo drugome da ustupi. U
veoma vellkom broju slučajeva strašljivosti i pomanjkanja
hrabrosti kod realizovanja namera konstatujemo
da razlog treba tražiti u okolnosti da je
nekom drugom čoveku data prednost. Otuda nije
teško da se u tom slučaju utvrdi odakle potiču ie
tegobe.

Cesto je dovoljno samo da upitamo pacijenta

da li je prvo, drugo ili treče dete u porodici? Odgovorom
dobijamo we što nam je potrebno. Ali možemo
da primenimo i sasvim drugi postupak. Mo-žemo
pacijenta da pitamo za sečanje iz ranog
detinjstva, čime čemo se u narednom poglavlju šire
pozabaviti. Taj postupak je zahvalan jer su ta se-čanja
ili rane slike sastavni deo početaka životnog
stila koje smo označili kao slike vodilje. Kada neko
priča o svojim sečanjima iz detinjstva, nailazi se na
jedan stvaran deo njegove slike vodilje. Svako ko se
osvrče na svoju sopstvenu prošlost priseča se važnih
stvari, a ono što se zadrži u pamčenju, to je stvarno
uvek važno.

57
Neke psihološke škole polaze od suprotnog shvatanja.
One smatraju da je najvažnije ono što je čovek zaboravio, all u stvari ta suprotnost
izmedu
ta dva shvatanja i nije tako naročito velika i značajna.
Odredena osoba može da bude u stanju da
nam priča o svojim svesnim sečanjima a da ne zna šta ona znače. Ona ne sagledava
njihovu vezu sa
svojim postupcima. Shodno tome je rezultat isti, bilo
da u prednji plan stavimo skriveno ili zaboravljeno
značenje svesnih sečanja ili pak značenje zaboravIjenih
sečanja.

Kratki opisi ranih sečanja, tako reči trenutna

jarka osvetljavanja, često su veoma zanimljiva. Ta-ko,
na primer, jedan čovek može da ispriča da ga
je majka, kada je bio mali, zajedno sa njegovim ma-lim
bratom povela na pijacu. To je več dovoljno. Na
osnovu te opisane epizode možemo da dokučimo nje-gov
životni stil. Taj čovek je, naime, pričao o sebi
i svom mladem bratu. Po tome vidimo da za njega
mora da je bilo važno da ima jednog mladeg brata.
Pustimo ga da dalje priča i možda čemo se suočiti
sa opisom koji liči na jedan drugi opis, u kojem
se neki čovek priseča da je toga dana počela da pada
kiša. Njegova majka ga je na to uzela u naručje, all
kada joj je pogled pao na mladeg brata, spustila ga
je da bi ponela mladeg brata. Na osnovu ovoga možemo
da skiciramo njegov životni stil. On, naime,
stalno živi u iščekivanju da oe nekom drugom, u
odnosu na njega, biti data prednost. I tako možemo
da razumemo zašto ne može da govori u društvu;
jer, on se stalno osvrče da vidi neče li nekom drugoin
biti data prednost. Isto je to tako i sa prijateIjima.
Stalno ga proganja misao da bi njegov prijatelj
mogao da bude više privržen nekom drugom
a ne njemu, i posledica toga je da on nikada ne uspeva da nade pravog prijatelja.
Neprekidno je
podozriv, pa se stalno osvrče za beznačajnim stva-rima
koje ometaju prijateljstvo.

Možemo i da spoznamo kako ga tragedija koju

je doživeo onemogučava da razvije osečanje za zajednicu.
On se seča da je njegova majka mladeg

58
brata uzela u naručje i po tome vidimo da ima osečanje
da je to malo dete veči deo pažnje svoje majke
privuklo na sebe. Po njegovom osečanju je bratu,
u odnosu na njega, data prednost i ta ga misao to-liko
proganja da on za to stalno traži neku potvrdu.
Potpuno uveren u to da je u pravu, on stalno živi
u stanju napetosti, stalno vidi sebe u situaciji da
mora nešto da postigne, a istovremeno se nekom
drugom daje prednost a ne njemu.

Za takvog podozrivog čoveka postoji samo mogučnost

da se povuče u potpunu izolaciju tako da
sa ostalim Ijudima uopšte ne mora da stupi u konkurenciju
i da je tako reči jedini čovek na ovoj
zemlji. Ponekad se u fantaziji jednog takvog deteta
stvarno čini kao da je ceo svet uništen, da je kao
jedino Ijudsko stvorenje izmaklo nesreči i da se shod-no
tome nikom drugom u odnosu na njega više ne
može dati prednost. Kao što vidimo, ono ispituje
svaku mogučnost da se spase od preteče opasnosti.
Ali se pri tom ne drži puteva logike, common sensea
ili istine, nego misaonih puteva sumnje i podozrenja.
Ono živi u jednom suženom svetu i ima samo jednu
privatnu predstavu o tome kako može da svemu
tome izmakne. Sa ostalim Ijudima nema ni najmanje
veze, niti ima interesovanja za njih. Ali ga ne
bi trebalo prekorevati, jer mi znamo da ono uistinu
nije normalno.

KOREKTURA ŽIVOTNOG STILA

Naš je zadatak da takvom čoveku prenesemo

osečanje za zajednicu koja se očekuje i zahteva od
jednog dobro prilagodenog Ijudskog stvorenja. Kako
to da postignemo? Kod Ijudi koji su se trenirali na
pomenuti način postoji velika teškoča koja se sastoji
u tome da su stalno prenapeti i da se neprekidno
osvrču za potvrdom svojih fiks-ideja. Otuda
je nemoguče njihove predstave usmeriti u neki drugi
pravac, we dok na neki drugi način, koji bi njihove

59
predrasude lišio oslonca, ne uspemo da prodremo u
njihovu ličnost. U to svrhu potrebno je da se poslužimo
izvesnom umešnošču i izvesnim prefinjenim
osečanjem za nijanse. I po našem iskustvu je najbolje
kada sagovornik sa pacijentom nije ni u rod-binskoj
vezi niti mu je na bilo koji način naklonjen,
jer ako je neko neposredno zainteresovan za naki
slučaj, onda bismo ubrzo morali da konstatujemo da
se više zalaže za svoje lične interese nego za interese
pacijenta. To pacijentu neče promači.

Važno je da se ublaži pacijentovo osečanje ma-nje

vrednosti. Naravno, ono ne može biti potpuno
uklonjeno i uistinu mi to ne želimo, jer osečanje
manje vrednosti može da bude sasvim korisna os-nova
na kojoj možemo dalje da gradimo. Naš zadatak
sastoji se u tome da se izmeni pacijentov cilj.
Videli smo da taj cilj počiva na želji da se izbegne
neka obaveza i da se povuče iz društva zato što je
u odnosu na njega prednost data nekom drugom, i
upravo taj kompleks predstava moramo obraditi.
Moramo da ublažimo njegovo osečanje manje vrednosti
na taj način što čemo mu objasniti da on sebe
u stvari potcenjuje. Možemo da mu pokažemo sa
kakvim su we teškočama povezani svi njegovi du-ševni
pokreti i we njegove radnje, i možemo mu
objasniti da naginje tome da sebe dovodi u stanja
preterane napetosti, kao da stoji pred dubokim ponorom
ili kao da živi u nekom neprijateljskom lo-goru,
izložen stalnoj životnoj opasnosti. Možemo da
mu pomognemo da uvidi da njegov strah, da bi
drugi mogli da budu povlaščeni, sputava njegovu
opravdanu nameru da da svoj doprinos i da kod
drugih ostavi dobar utisak.

Stanje takvog čoveka bi se znatno popravilo

ako bi dospeo u situaciju u kojoj treba da se pokaže
kao organizator nekog slavlja, da se brine da se njegovi
prijatelji lepo zabavljaju, da se ponaša kao
neko ko sa svojim prijateljima održava srdačne od-nose
i vodi računa o njihovim željama. Medutim,
vidimo da u običnom društvenom životu ne ume da

60
se opusti i da se zabavi, da mu ništa ne pada na um,
i da, kao posledica toga, smatra: ,,Glupaci -- oni se
ne raduju meni, pa ni oni mene ne interesuju."

Nevolja sa takvim Ijudima dolazi otuda što oni

zbog svoje isključivo privatno orijentisane inteligencije
i pomanjkanja common sensea ne mogu da razumeju
datu situaciju. Kao što je več rečeno, to je
kao da su stalno okruženi neprijateljima i da vode život samotnog vuka. Takav život je u
situaciji Ijudi
jedna tragična okolnost.

Pogledajmo sada još jedan specifičan slučaj -- slučaj depresije. Pri tome se radi o dosta
čestoj psi-hičkoj
smetnji, koja je u svakom slučaju apsolutno
izlečiva. Takvi Ijudi se prepoznaju več u detinjstvu,
i stvarno se susrečemo s mnogo dece koja pokazuju
znake depresije čim se suočavaju sa nekom novom
situacijom. Depresivni muškarac, o kojem je u ovom
slučaju reč, imao je iza sebe nekih desetak napada,
koji su se uvek javljali u trenutku kada je prešao
na novo radno mesto. We dok se nalazio na svom
starom radnom mestu, bio je približno normalan.
Doduše, odbijao je svako druženje i bio je sklon da
vlada drugima. Otuda nije ni imao prijatelje i sa
svojih pedeset godina još uvek nije bio oženjen.

Pozabavimo se pobliže njegovim detinjstvom,

kako bismo ispitali njegov životni stil. Po prirodi
je bio veoma osetljiv i svadljiv, i neprestano je šikanirao
svoju stariju braču i sestre, pozivajuči se
pri tom na svoje boljke i svoju nejakost. Jednog
dana gurnuo je svu svoju braču i sestre sa sofe na
kojoj se on upravo igrao. Kada ga je njegova tetka
zbog toga prekorila, odvratio joj je: ,,Zbog toga što
si me izgrdila, uništen je ceo moj život!" A u to
vreme imao je tek četiri ili pet godina.

To je, dakle, bio njegov životni stil -- da stalno

pokušava da vlada drugima, da se stalno žali na
svoje boljke i svoje slabosti. Ova karakterna crta
dovela je u njegovom kasnijem životu do depresije,
koja na kraju krajeva nije ništa drugo do izraz slabosti.
Svaki pacijent koji pati od depresije upotrebIjava
skoro iste reči: ,,Upropaščen mi je život. We
61
sam izgubio." Često je čovek koji pati od depresije
u detinjstvu bio mažen a sada to više nije, i to odreduje
njegov životni stil.

U svojim reakcijama na životne situacije Ijudi u

velikoj meri liče na razne vrste životinja. Jedan zec če na istu situaciju reagovati
drugačije od vuka ili
tigra. Slično stoje stvari i sa pojedinim Ijudima. Na-pravljen
je jednom jedan eksperiment: tri različita
tipa dečaka odvedena su do kaveza sa lavovima da
bi se videlo kako če se ponašati kada prvi put u
svom životu budu ugledali jednu ovakvu strašnu životinju.
Prvi dečak se okrenuo i rekao: ,,Hajdemo
kuči." Drugi je rekao: ,,O, kako je to zgodno!" Hteo
je da pokaze da je hrabar a u stvari je, dokjegovorio,
drhtao celim telom. Uistinu je bio kukavica. A
treči je upitao: ,,Smem li da ga pljunem?" Imamo
pred sobom tri različite reakcije, tri različite vrste
auzivljavanja jedne te iste situacije. Takode vidimo
da Ijudi večinom naginju strašljivosti.

Ta strašljivost je, ukoliko dode do izražaja u nekoj

socijalnoj situaciji, jedan od najčeščih uzroka pogrešnog
prilagodavanja. Tako imamo jednog muš-karca iz dobrostoječe porodice koji nikada nije
hteo da se sam napregne nego je stalno očekivao da se
za njega we sredi. Ostavljao je slabašan utisak i
naravno da nije bio u stanju da sebi načte neko
radno mesto. Kada se pak materijalna situacija u
roditeljskoj kuči pogoršala, brača su ga zadirkivala
i govorila mu: ,,Ti si tako glup da ne umeš da nadeš nikakav posao. Ti ni o čemu nemaš
pojma." Na
to je ovaj čovek počeo da se opija. Posle nekoliko
meseci bio je nepopravljivi alkoholičar i onda je na
dve godine dospeo u jedno lečilište. To mu je do-duše
pomoglo, all ne zadugo, jer je bez odgovarajuče
pripreme ponovo dospeo medu Ijude. Nije mogao da
nade posla, izuzev kao pomočni radnik, i to iako je
bio izdanak jedne nadaleko poznate porodice. Ubrzo
je počeo da pati od halucinacija. Uobražavao je da
mu se javlja neki čovek i da ga zadirkuje, tako da
nije bio u stanju da radi. Isprva nije mogao da radi
zato što je bio alkoholičar, a potom zato što je bio

62
ophrvan halucinacijama. Po tome vidimo da za al-koholičara
nije pravi tretman jednostavno ga otrezniti;
moramo, štaviše, da dokučimo njegov životni
stil i da pokušamo da ga korigujemo.

U sklopu naših istraživanja ispostavilo se da je

ovaj čovek u detinjstvu bio razmažen i da je neprestano
tražio pomoč. On nije bio pripremljen za to
da sam radi, i tako imamo pred nama posledice takvog
odnosa. Moramo da se postaramo da deca postanu
samostalna, a to možemo postiči samo ako ih
dovedemo do toga da uvide greške u svom životnom
stilu. Ovo dete je trebalo da bude trenirano da nešto
radi, onda ono ne bi moralo da se stidi pred svojom
bračom i sestrama.

63
2IVOTNI STIL

Ako osmotrimo bor koji raste u dolini, zapazičemo

da se njegov izgled razlikuje od izgleda bora
na vrhu nekog brega. Radi se doduše o istoj vrsti
drveča, o boru, all mi pred sobom imamo dva razli-čita
životna stila. Stil drveta na vrhu brega je drugačiji
od stila drveta koje raste u dolini. Zivotni stil
jednog drveta je njegova individualnost koja dolazi
do izražaja u odredenoj okolini i u skladu sa njom.
Jedan životni stil čemo izuzetno jasno sagledati ako
ga posmatramo u odnosu na okolinu koja je drugačija
nego što smo očekivali, jer onda nam postaje
jasno da svako drvo ima svoju sopstvenu životnu
formu i da ne predstavlja samo jednu mehaničku
reakciju na odgovarajuču okolinu.

U priličnoj meri je to isto tako i kod Ijudi. Mi životni stil vidimo u zavisnosti od
odredenih uslova životne sredine i naš se zadatak sastoji u tome da
pomno analiziramo njegov odnos prema datim okolnostima,
s tim što se ima na umu misao da se psiha
menja sa odgovarajučim promenama životne sre-dine.
We dok jedan čovek živi u povoljnim okolnostima
ne možemo jasno da sagledamo njegov ži-votni stil. U novim životnim situacijama pak, u
ko-jima je izložen nekim teškočama, životni stil se obelodanjuje
u jasnoj i opštoj formi. Iskusan psiholog
bi verovatno čak mogao da sagleda životni stil čo-

51
veka koji se nalazi u povoljnom položaju, all on za
svakog drugog postaje vidljiv tek kada taj čovek
dospe u nepovoljne i teške situacije.

Buduči da je život nešto više od puke igre, on

sobom donosi niz teškoča. Stalno se javljaju situacije
u kojima su Ijudi suočeni sa teškočama. Trebalo
bi jednog čoveka da posmatramo baš onda kada
mora da se nosi sa takvim teškočama, i da pokušamo
da udemo u trag njegovim raznim duševnim
pokretima, kao i njegovim karakterističnim osobi-nama
raspoznavanja. Kao što je vec gore objaš-njeno, životni stil čini jedno jedinstvo, jer se
razvio
iz teškoča ranog života i težnje za jednim ciljem.

Mi, jamačno, nismo toliko zainteresovani za

prošlost koliko za budučnost, a da bi razumeli budučnost
jednog čoveka, moramo da spoznamo njegov životni stil. Cak ako razumemo instinkte,
nadražaje,
nagone itd., ni izdaleka još ne možemo sa sigurnošču
da predskažemo šta če se desiti. Neki psiholozi
uistinu pokušavaju da izvuku neke zaključke samo
na osnovu odredenih nagona, utisaka ili trauma, all
ako se stvar pobliže osmotri, onda če se ispostaviti
da svi ti elementi pretpostavljaju jedan sa samim
sobom usaglašen životni stil. Bilo šta da deluje kao
nadražaj, ono to čini samo utoliko što sadrži i fiksira
jedan životni stil.

Kako se pojam životnog stila može uskladiti s

onim što smo razlagali u prethodnom poglavlju?
Videli smo da Ijudi sa slabim organima pate od kompleksa ili osečanja manje vrednosti
zato što su
suočeni sa teškočama i što se osečaju nesigurni. Ali
pošto to Ijudi na duže vreme ne mogu da izdrže, to
ih osečanje manje vrednosti, kao što smo videli, go-ni
na aktivnost, delanje. Rezultat je čovek koji pred
sobom ima neki cilj. Individualna psihologija to
konzistentno kretanje u pravcu jednog cilja odavno
naziva životnim planom. Ali, pošto je ova oznaka'
ponekad dovodila do nesporazuma, to danas govorimo
o životnom stilu.

Pošto svaki čovek ima jedan životni stil, to je

ponekad sasvim moguče predskazati njegovu buduč-
52
nost samo na osnovu razgovora koji smo s njim obavili
i odgovora koje nam je dao. To je kao da gledamo
peti čin jedne drame, u kojem se otkrivaju we tajne. Mi zbog toga možemo da dajemo
prognoze
jer poznajemo faze, teškoče i pitanja života.
Shodno tome možemo na osnovu iskustva i poznavanja
nešto malo fakata da predvidimo šta če se
zbiti sa decom koja se stalno odvajaju od ostale
dece, koja traže podršku drugih, koja su razmažena
i neodlučno pristupaju novim situacijama. Šta se
dešava u slučaju čoveka Čiji je cilj da od drugih
dobije podršku? On če se kolebati i težiče da izbegne
rešavanje životnih pitanja. Mi znamo zašto
i kako se koleba, zašto se povlači ili nastoji da izbegne
odgovor, buduči da smo hiljadu puta posmatrali
kako se nešto slično zbilo. Mi znamo da taj i
takav čovek ne bi hteo sam da se kreče napred,
nego da želi da bude mažen. On bi hteo da se drži
podalje od velikih životnih problema i radije se bavi
nekorisnim stvarima umesto da se pozabavi korisnim
stvarima. Njemu nedostaje osečanje za zajednicu
i posledica toga je da se ponekad razvija u pro-blematično
dete, u kriminalca, neurotičara ili samoubicu
koji bira poslednju, krajnju mogucnost bekstva.
We to sada bolje razumemo nego ranije.

Nama je, na primer, jasno da normalni životni

stil možemo da koristimo kao osnovu za vrednovanje
kada posmatramo životni stil jednog odredenog
čoveka. Socijalno prilagodenog čoveka uzimamo
kao merilo, kao normu i po tome odmeravamo individualna
odstupanja.

RAZUMEVANJE JEDNOG ZlVOTNOG STILA

Na ovoj tački če možda biti sasvim korisno da

se pokaže kako se odrečtuje normalni životni stil i
da na toj osnovi objasnimo pogrešno držanje i neobična
ponašanja. Ali pre nego što počnemo s tim
razmatranjem trebalo bi još da pomenemo da kod

53
takvih istraživanja tipove Ijudi ne uzimamo u brojčanom
smislu. Nas ne interesuju tipovi Ijudi zato što smatramo da svaki čovek ima svoj
sopstveni in-dividualni
životni stil. Kao što ni na jednom drvetu
nečemo nači dva potpuno istovetna lista, tako isto
ne možemo nači dva čoveka koji su u svemu pot-puno
jednaki. Priroda je tako bogata formama i
moguči nadražaji, nagoni i greške su tako mnogobrojni
da je naprosto nemoguče da dva čoveka budu
potpuno identična. Ako, dakle, govorimo o tipovima,
onda u tome vidimo samo jedno intelektualno po-močno
sredstvo za jasnije i shvatljivije sagledavanje
sličnosti medu individuama. Naši sudovi dobijaju u
oštrini ako uvedemo jednu racionalnu klasifikaciju
poput tipova i potom istražimo njihova potrebna
uobličenja. Ali pri tome se nikako ne osečamo obaveznim
da se u svakoj prilici poslužimo tom klasifikacijom;
mi upotrebljavamo odredenu klasifikaciju
u slučajevima u kojima ona omogučava da se jedna
posebna sličnost najjasnije predoči. Ljudi koji ti-pove
i klasifikacije uzimaju ozbiljno nisu u stanju
da čoveka kojeg su jednom strpali u neku fioku
uvrste u neku drugu klasifikacionu shemu.

Jedan primer može da učini jasnijom ovde razmatranu

tačku. Ako recimo za nekog čoveka kažemo
da nije socijalno prilagoden, onda time mislimo na
nekoga ko vodi beskoristan život jer mu nedostaje
osečanje za zajednicu. To je jedna mogučnost da se
Ijudi klasifikuju, i možda je ona i najvažnija. Ali
uzmimo čoveka čije se interesovanje, ma koliko ograničeno
to i bilo, upravlja na vidljivo, vizuelno. Ta-kav
čovek če se potpuno razlikovati od čoveka čije
je interesovanje prevashodno usmereno ka jelu.
Obojica mogu naravno da budu socijalno pogrešno
prilagodeni i pri tome da imaju teškoča u održavanju
kontakta sa Ijudima oko sebe. Klasifikovanje
na osnovu tipova može shodno tome da dovede
do zbrke, ukoliko nam nije jasno da se kod tipova
radi samo o svrsishodnim apstrakcijama.

Vratimo se sada normalnom čoveku koji nam

služi kao merilo za odstupanja. Normalan čovek je

54
individtia koja živi u društvu i sa društvom i čiji je
način života tako prilagoden da društvo iz njegovog
rada, hteo on to ili ne, izvlači izvesnu korist. On
isto tako, gledano sa psihološkog stanovišta, ima do-voljno
energije i hrabrosti da savlada probleme i
teškoče sa kojima se suočava na svom putu. Oba
svojstva nedostaju u slučaju psihopata: oni nisu ni
socijalno ni psihički dorasli dnevnim zadacima života.
Ilustracije radi pogledajmo slučaj jednog odreČtenog
čoveka. Reč je o čoveku od trideset godina^
koji je uvek u poslednjem trenutku izbegao rešavanje
svojih problema. Imao je prijatelja kojem nije
verovao i usled toga nikada nije ni došlo do pro-dubljavanja
tog prijateljstva. U takvim okolnostima
teško da jedno prijateljstvo može biti uspešno, jer
jedna strana oseča da je odnos opterečen napetostima.
Shodno tome mi u slučaju ovog čoveka vi-dime
-'da on, iako je sa velikim brojem Ijudj održavao
kontaKte na nivou razgovora, nrje imao pravih
prijatelja. Niti je posedovao dovoljno osečanja za
zajednicu, niti je bio dovoljno prilagoden da bi sticao
prijatelje. Stvarno nije voleo da izlazi u društvo
i u društvu je uvek bio tih i malo je govorio. Svoje
ponašanje je obrazlagao time da mu u društvu ne
pada nikakva ideja na pamet, pa otuda nema šta
da kaže.

Pored toga je ovaj čovek bio još i strašljiv.

Imao je rumeno lice koje bi se s vremena na vre-me,
kada bi učestvovao u razgovoru, potpuno pocrvenelo.
Kada bi uspeo da savlada svoju strašljivost,
onda bi sasvim pristojno govorio. Ono što mu
je stvarno nedostajalo to je bio neko ko bi mu u
tom pogledu pomogao a da ga pri tome ne povredi.
Naravno, u stanju strašljivosti nije ostavljao prija-tan
utisak i medu svojim poznanicima nije bio naročito
omiljen. On je to veoma dobro osečao i usled
toga se pojačavala njegova odbojnost prema go-voru.
Moglo bi se reči da je njegov životni stil bio
tako podešen da je, čim bi se našao u društvu, svu
svoju patnju usmerio na sebe.

55
U tesnoj vezi sa društvenim životom i umeš-nošču u ophodenju sa prijateljima stoji
pitanje bavIjenja
odredenim pozivom. Naš pacijent se stalno
plašio da bi mogao da zataji u svom pozivu pa je
i danju i noču radio na svom daljem obrazovanju.
Radio je preko svake mere i preterano se opterečivao.
I usled te prekomerne napetosti onemogučavao
je sebe da reši probleme svog poziva.

Ako uporedimo način na koji naš pacijent pristupa

prvim dvama ždvotnim zadacima, odmah zapažamo
da se stalno nalazi u stanju preterane napetosti.
To je znak za jako osečanje manje vrednosti.
Sebe je obezvredivao a druge Ijude i nove situ-acije
je posmatrao kao nešto što je prema njenru
neprijateljski nastrojen<x Ponašao se kao da živi u
neprijateljskoj zemlji.

Sada smo sakupili dovoljno podataka da bismo

mogli da prikažemo životni stil tog čoveka. Vidimo
da bi on doduše hteo da ide napred, all da se istovremeno
oseča ometenim jer se boji poraza. To je
kao da, prožet napetošeu punom straha, stoji pred
nekim ponorom. On doduše uspeva da se kreče napred
all samo u ograničenoj meri, pod odredenim
uslovima, i zapravo bi hteo da ostane kod kuče i da
se ne meša s druglim Ijudima.

Treče pitanje sa kojim se ovaj pacijent suočio -- i pri tome se radi o pitanju za koje večina
Ijudi
nije naročito dobro pripremljena -- bilo je pitanje
Ijubavi. Prema drugom polu je bio kolebljiv. Osecao
je doduše željoi da nekoga voli i da se oženi, all
usled svog jakog osečanja manje vrednosti bip je
suviše sputan strahom da bi ozbiljnije mogao da
pristupi ostvarenju takvih planova. Nije bio u stanju
da ostvari ono što je želeo i tako se celokupno
njegovo ponašanje i njegov stav mogu svesti na
reči: ,,Da... allI" Jednom bi se zaljubio u jednu
a onda opet u drugu devojku. Kod neurotičnih osoba
to je, naravno, česta pojava, jer u izvesnom smislu
su dve devojke manje nego jedna. Ova okolnost ponekad
predstavlja uzrok za tendenciju ka poligamiji.

56
Posvetimo sada pažnju razlozima za taj životni
stil. Individualna psihologija je sebi postavila zadatak
da ispita i analizira uzroke jednog životnog
stila. Naš pacijent je svoj životni stil izgradio u pr-vih
četiri ili pet godina. U ono vreme doživeo je
neku tragediju koja je uticala na njegovo uobličenje
i formiranje, pa sada moramo da utvrdimo kakva
je to tragedija bila. Možemo da vidimo da je iz
nekog razloga izgubio svoje normalno interesovanje
za druge Ijude i da je nadalje bio pod utiskom da život nije ništa drugo do jedna velika
tegoba i da
je bolje uopšte ne kretati se, nego se stalno suoča-vati sa teškim situacijama. Stoga je
postao pretera-no oprezan i kolebljiv, i stalno se samo osvrtao za
mogučnostima da izbegne probleme.

U tom sklopu moramo pomenuti da je bio prvorodeno

dete. O velikom značaju tog položaja več smo
govorili. Kao što smo pokazali, glavni problem za
prvorodeno dete sastoji se u činjenici da je godi-nama
u središtu pažnje, da bi na kraju taj svoj
sjajni položaj i mesto moralo drugome da ustupi. U
veoma vellkom broju slučajeva strašljivosti i pomanjkanja
hrabrosti kod realizovanja namera konstatujemo
da razlog treba tražiti u okolnosti da je
nekom drugom čoveku data prednost. Otuda nije
teško da se u tom slučaju utvrdi odakle potiču ie
tegobe.

Cesto je dovoljno samo da upitamo pacijenta

da li je prvo, drugo ili treče dete u porodici? Odgovorom
dobijamo we što nam je potrebno. Ali možemo
da primenimo i sasvim drugi postupak. Mo-žemo
pacijenta da pitamo za sečanje iz ranog
detinjstva, čime čemo se u narednom poglavlju šire
pozabaviti. Taj postupak je zahvalan jer su ta se-čanja
ili rane slike sastavni deo početaka životnog
stila koje smo označili kao slike vodilje. Kada neko
priča o svojim sečanjima iz detinjstva, nailazi se na
jedan stvaran deo njegove slike vodilje. Svako ko se
osvrče na svoju sopstvenu prošlost priseča se važnih
stvari, a ono što se zadrži u pamčenju, to je stvarno
uvek važno.

57
Neke psihološke škole polaze od suprotnog shvatanja.
One smatraju da je najvažnije ono što je čovek zaboravio, all u stvari ta suprotnost
izmedu
ta dva shvatanja i nije tako naročito velika i značajna.
Odredena osoba može da bude u stanju da
nam priča o svojim svesnim sečanjima a da ne zna šta ona znače. Ona ne sagledava
njihovu vezu sa
svojim postupcima. Shodno tome je rezultat isti, bilo
da u prednji plan stavimo skriveno ili zaboravljeno
značenje svesnih sečanja ili pak značenje zaboravIjenih
sečanja.

Kratki opisi ranih sečanja, tako reči trenutna

jarka osvetljavanja, često su veoma zanimljiva. Ta-ko,
na primer, jedan čovek može da ispriča da ga
je majka, kada je bio mali, zajedno sa njegovim ma-lim
bratom povela na pijacu. To je več dovoljno. Na
osnovu te opisane epizode možemo da dokučimo nje-gov
životni stil. Taj čovek je, naime, pričao o sebi
i svom mladem bratu. Po tome vidimo da za njega
mora da je bilo važno da ima jednog mladeg brata.
Pustimo ga da dalje priča i možda čemo se suočiti
sa opisom koji liči na jedan drugi opis, u kojem
se neki čovek priseča da je toga dana počela da pada
kiša. Njegova majka ga je na to uzela u naručje, all
kada joj je pogled pao na mladeg brata, spustila ga
je da bi ponela mladeg brata. Na osnovu ovoga možemo
da skiciramo njegov životni stil. On, naime,
stalno živi u iščekivanju da oe nekom drugom, u
odnosu na njega, biti data prednost. I tako možemo
da razumemo zašto ne može da govori u društvu;
jer, on se stalno osvrče da vidi neče li nekom drugoin
biti data prednost. Isto je to tako i sa prijateIjima.
Stalno ga proganja misao da bi njegov prijatelj
mogao da bude više privržen nekom drugom
a ne njemu, i posledica toga je da on nikada ne uspeva da nade pravog prijatelja.
Neprekidno je
podozriv, pa se stalno osvrče za beznačajnim stva-rima
koje ometaju prijateljstvo.

Možemo i da spoznamo kako ga tragedija koju

je doživeo onemogučava da razvije osečanje za zajednicu.
On se seča da je njegova majka mladeg

58
brata uzela u naručje i po tome vidimo da ima osečanje
da je to malo dete veči deo pažnje svoje majke
privuklo na sebe. Po njegovom osečanju je bratu,
u odnosu na njega, data prednost i ta ga misao to-liko
proganja da on za to stalno traži neku potvrdu.
Potpuno uveren u to da je u pravu, on stalno živi
u stanju napetosti, stalno vidi sebe u situaciji da
mora nešto da postigne, a istovremeno se nekom
drugom daje prednost a ne njemu.

Za takvog podozrivog čoveka postoji samo mogučnost

da se povuče u potpunu izolaciju tako da
sa ostalim Ijudima uopšte ne mora da stupi u konkurenciju
i da je tako reči jedini čovek na ovoj
zemlji. Ponekad se u fantaziji jednog takvog deteta
stvarno čini kao da je ceo svet uništen, da je kao
jedino Ijudsko stvorenje izmaklo nesreči i da se shod-no
tome nikom drugom u odnosu na njega više ne
može dati prednost. Kao što vidimo, ono ispituje
svaku mogučnost da se spase od preteče opasnosti.
Ali se pri tom ne drži puteva logike, common sensea
ili istine, nego misaonih puteva sumnje i podozrenja.
Ono živi u jednom suženom svetu i ima samo jednu
privatnu predstavu o tome kako može da svemu
tome izmakne. Sa ostalim Ijudima nema ni najmanje
veze, niti ima interesovanja za njih. Ali ga ne
bi trebalo prekorevati, jer mi znamo da ono uistinu
nije normalno.

KOREKTURA 2IVOTNOG STILA

Naš je zadatak da takvom čoveku prenesemo

osečanje za zajednicu koja se očekuje i zahteva od
jednog dobro prilagodenog Ijudskog stvorenja. Kako
to da postignemo? Kod Ijudi koji su se trenirali na
pomenuti način postoji velika teškoča koja se sastoji
u tome da su stalno prenapeti i da se neprekidno
osvrču za potvrdom svojih fiks-ideja. Otuda
je nemoguče njihove predstave usmeriti u neki drugi
pravac, we dok na neki drugi način, koji bi njihove

59
predrasude lišio oslonca, ne uspemo da prodremo u
njihovu ličnost. U to svrhu potrebno je da se poslužimo
izvesnom umešnošču i izvesnim prefinjenim
osečanjem za nijanse. I po našem iskustvu je najbolje
kada sagovornik sa pacijentom nije ni u rod-binskoj
vezi niti mu je na bilo koji način naklonjen,
jer ako je neko neposredno zainteresovan za naki
slučaj, onda bismo ubrzo morali da konstatujemo da
se više zalaže za svoje lične interese nego za interese
pacijenta. To pacijentu neče promači.

Važno je da se ublaži pacijentovo osečanje ma-nje

vrednosti. Naravno, ono ne može biti potpuno
uklonjeno i uistinu mi to ne želimo, jer osečanje
manje vrednosti može da bude sasvim korisna os-nova
na kojoj možemo dalje da gradimo. Naš zadatak
sastoji se u tome da se izmeni pacijentov cilj.
Videli smo da taj cilj počiva na želji da se izbegne
neka obaveza i da se povuče iz društva zato što je
u odnosu na njega prednost data nekom drugom, i
upravo taj kompleks predstava moramo obraditi.
Moramo da ublažimo njegovo osečanje manje vrednosti
na taj način što čemo mu objasniti da on sebe
u stvari potcenjuje. Možemo da mu pokažemo sa
kakvim su we teškočama povezani svi njegovi du-ševni
pokreti i we njegove radnje, i možemo mu
objasniti da naginje tome da sebe dovodi u stanja
preterane napetosti, kao da stoji pred dubokim ponorom
ili kao da živi u nekom neprijateljskom lo-goru,
izložen stalnoj životnoj opasnosti. Možemo da
mu pomognemo da uvidi da njegov strah, da bi
drugi mogli da budu povlaščeni, sputava njegovu
opravdanu nameru da da svoj doprinos i da kod
drugih ostavi dobar utisak.

Stanje takvog čoveka bi se znatno popravilo

ako bi dospeo u situaciju u kojoj treba da se pokaže
kao organizator nekog slavlja, da se brine da se njegovi
prijatelji lepo zabavljaju, da se ponaša kao
neko ko sa svojim prijateljima održava srdačne od-nose
i vodi računa o njihovim željama. Medutim,
vidimo da u običnom društvenom životu ne ume da

60
se opusti i da se zabavi, da mu ništa ne pada na um,
i da, kao posledica toga, smatra: ,,Glupaci -- oni se
ne raduju meni, pa ni oni mene ne interesuju."

Nevolja sa takvim Ijudima dolazi otuda što oni

zbog svoje isključivo privatno orijentisane inteligencije
i pomanjkanja common sensea ne mogu da razumeju
datu situaciju. Kao što je več rečeno, to je
kao da su stalno okruženi neprijateljima i da vode život samotnog vuka. Takav život je u
situaciji Ijudi
jedna tragična okolnost.

Pogledajmo sada još jedan specifičan slučaj -- slučaj depresije. Pri tome se radi o dosta
čestoj psi-hičkoj
smetnji, koja je u svakom slučaju apsolutno
izlečiva. Takvi Ijudi se prepoznaju več u detinjstvu,
i stvarno se susrečemo s mnogo dece koja pokazuju
znake depresije čim se suočavaju sa nekom novom
situacijom. Depresivni muškarac, o kojem je u ovom
slučaju reč, imao je iza sebe nekih desetak napada,
koji su se uvek javljali u trenutku kada je prešao
na novo radno mesto. We dok se nalazio na svom
starom radnom mestu, bio je približno normalan.
Doduše, odbijao je svako druženje i bio je sklon da
vlada drugima. Otuda nije ni imao prijatelje i sa
svojih pedeset godina još uvek nije bio oženjen.

Pozabavimo se pobliže njegovim detinjstvom,

kako bismo ispitali njegov životni stil. Po prirodi
je bio veoma osetljiv i svadljiv, i neprestano je šikanirao
svoju stariju braču i sestre, pozivajuči se
pri tom na svoje boljke i svoju nejakost. Jednog
dana gurnuo je svu svoju braču i sestre sa sofe na
kojoj se on upravo igrao. Kada ga je njegova tetka
zbog toga prekorila, odvratio joj je: ,,Zbog toga što
si me izgrdila, uništen je ceo moj život!" A u to
vreme imao je tek četiri ili pet godina.

To je, dakle, bio njegov životni stil -- da stalno

pokušava da vlada drugima, da se stalno žali na
svoje boljke i svoje slabosti. Ova karakterna crta
dovela je u njegovom kasnijem životu do depresije,
koja na kraju krajeva nije ništa drugo do izraz slabosti.
Svaki pacijent koji pati od depresije upotrebIjava
skoro iste reči: ,,Upropaščen mi je život. We
61
sam izgubio." Često je čovek koji pati od depresije
u detinjstvu bio mažen a sada to više nije, i to odreduje
njegov životni stil.

U svojim reakcijama na životne situacije Ijudi u

velikoj meri liče na razne vrste životinja. Jedan zec če na istu situaciju reagovati
drugačije od vuka ili
tigra. Slično stoje stvari i sa pojedinim Ijudima. Na-pravljen
je jednom jedan eksperiment: tri različita
tipa dečaka odvedena su do kaveza sa lavovima da
bi se videlo kako če se ponašati kada prvi put u
svom životu budu ugledali jednu ovakvu strašnu životinju.
Prvi dečak se okrenuo i rekao: ,,Hajdemo
kuči." Drugi je rekao: ,,O, kako je to zgodno!" Hteo
je da pokaze da je hrabar a u stvari je, dokjegovorio,
drhtao celim telom. Uistinu je bio kukavica. A
treči je upitao: ,,Smem li da ga pljunem?" Imamo
pred sobom tri različite reakcije, tri različite vrste
auzivljavanja jedne te iste situacije. Takode vidimo
da Ijudi večinom naginju strašljivosti.

Ta strašljivost je, ukoliko dode do izražaja u nekoj

socijalnoj situaciji, jedan od najčeščih uzroka pogrešnog
prilagodavanja. Tako imamo jednog muš-karca iz dobrostoječe porodice koji nikada nije
hteo da se sam napregne nego je stalno očekivao da se
za njega we sredi. Ostavljao je slabašan utisak i
naravno da nije bio u stanju da sebi načte neko
radno mesto. Kada se pak materijalna situacija u
roditeljskoj kuči pogoršala, brača su ga zadirkivala
i govorila mu: ,,Ti si tako glup da ne umeš da nadeš nikakav posao. Ti ni o čemu nemaš
pojma." Na
to je ovaj čovek počeo da se opija. Posle nekoliko
meseci bio je nepopravljivi alkoholičar i onda je na
dve godine dospeo u jedno lečilište. To mu je do-duše
pomoglo, all ne zadugo, jer je bez odgovarajuče
pripreme ponovo dospeo medu Ijude. Nije mogao da
nade posla, izuzev kao pomočni radnik, i to iako je
bio izdanak jedne nadaleko poznate porodice. Ubrzo
je počeo da pati od halucinacija. Uobražavao je da
mu se javlja neki čovek i da ga zadirkuje, tako da
nije bio u stanju da radi. Isprva nije mogao da radi
zato što je bio alkoholičar, a potom zato što je bio

62
ophrvan halucinacijama. Po tome vidimo da za al-koholičara
nije pravi tretman jednostavno ga otrezniti;
moramo, štaviše, da dokučimo njegov životni
stil i da pokušamo da ga korigujemo.

U sklopu naših istraživanja ispostavilo se da je

ovaj čovek u detinjstvu bio razmažen i da je neprestano
tražio pomoč. On nije bio pripremljen za to
da sam radi, i tako imamo pred nama posledice takvog
odnosa. Moramo da se postaramo da deca postanu
samostalna, a to možemo postiči samo ako ih
dovedemo do toga da uvide greške u svom životnom
stilu. Ovo dete je trebalo da bude trenirano da nešto
radi, onda ono ne bi moralo da se stidi pred svojom
bračom i sestrama.

63
RANA SECANJA

Pošto smo ispitali značaj ranog sečanja, pozabavičemo

se sada temom ranih sečanja, koja verovatno
predstavljaju najvažnije sredstvo da se dospe
do životnog stila. Ako sebi jednim pogledom unatrag
predočimo sečanja iz detinjstva, onda možemo bolje
nego ijednom drugom metodom da obelodanimo sliku
vodilju, dakle jezgro životnog stila.

Ako želimo da utvrdimo životni stil jednog čoveka,

bilo da se radi o detetu ili odrasloj osobi, onda
tog čoveka, čim smo saznali nešto o njegovim tegobama,
moramo da upitamo za njegova rana sečanja
i zatim da ih uporedimo sa drugim faktima koja
nam je saopštio.

Životni stil jednog čoveka večinom ne podleže

nikakvim promenama. Uvek imamo posla sa istirn čovekom i sa istom ličnošču, dakle sa
istom celinom.
Zivotni stil se uobličava, kao što smo pokazali, na
osnovu težnje za nekim odredenim ciljem nadmoci,
i prema tome možemo da očekujemo da svaka reč,
svaki postupak i svako osečanje predstavlja organ-ski
sastavni deo celokupne ,,linije delanja". U nekim
tačkama, naravno, ta linija delanja naročito jasno
dolazi do izražaja. To je pre svega slučaj kod ranih
sečanja.

Mečtutim, ne bi trebalo da povlačimo suviše

oštru granicu izmedu starih i novih sečanja, jer i

64
u tim mladim sečanjima je prisutna linija delanja.
U svakom slučaju lakše je i uz to i unosnije da se
ta linija delanja potraži na njenom početku, buduči
da tamo možemo da otkrijemo temu i da shodno
tome razumemo kako to da se životni stil jednog čoveka stvarno ne menja. U životnom
stilu, onako
kako se on uobličava u dobu od četiri ili pet godina,
sagledavamo vezu izmedu sečanja iz prošlosti i de-lanja
u sadašnjosti. Posle mnogobrojnih posmatranja
te vrste, smatramo da je dokazana teorija da se u
tim ranim sečanjima uvek može otkriti jedan stvarni
sastavni deo slike vodilje koje se svaki pacijent drži.

Kada se pacijent osvrne na svoju prošlost, možemo

biti sigurni da je sve ono što njegovo sečanj.
izviači na površinu za njega od emocionalnog interesa,
i na taj način dobijamo u ruke ključ za njegovu
ličnost. Naravno, ne može se osporiti da su i
zaboravljeni doživljaji takode od važnosti za životni
stil i sliku vodilju, ali u mnogim slučajevima je
mnogo teže pronači zaboravljena ili takozvana nesvesna
sečanja. Svesna i nesvesna sečanja su iste
vrednosti, ukoliko su usmerena u pravcu istog cilja
nadmoči. Oba su sastavni delovi jedne u sebi zaokruzene
slike vodilje. Stoga je korisno da se po mogučstvu
otkriju i svesna i nesvesna sečanja. Obe formed sečanja su naposletku od iste važnosti, a
pa-cijent
uglavnom ne razume nijednu od obe. Zadatak
je onoga koji stoji izvan toga da obe razume i pro-tumači.
Počnimo sa svesnim sečanjima. Neki Ijudi na
pitanje o njihovim ranim sečanjima daju ovakav odgovor:
,,Nemam ih." Takve Ijude moramo da privolimo
da se koncentrišu i da pokušaju da se nečeg
sete. Ako smo uporni, na kraju čemo ustanoviti da
se stvarno nečeg sečaju. Ali njihovo ustezanje može
se tumačiti kao znak da ne žele da bace pogled u
svoje detinjstvo, i mi onda možemo da izvučemo zaključak
da to doba za njih nije bilo prijatno. Takve
Ijude moramo da vodimo. Moramo im dati odredena
uputstva kako bismo pronašli ono za čim tragamo.
Na kraju oe se ipak nečeg setiti.

5 A. Adler, IV 55
Neki Ijudi tvrde da njihova sečanja dosežu sve
do u prvu godinu života. Naravno, teško da je to
moguče, i uistinu se pri tome radi o izmaštanim a
ne autentičnim sečanjima. Ali uopšte i nije bitno da
li su to izmaštana ili prava sečanja, jer ona su sastavni
deo njihove ličnosti. Drugi Ijudi opet kažu
da nisu sigurni da li se sami nečeg sečaju iii su im
to čega se sečaju roditelji ispričali. I to zapravo nije
važno, jer čak i ako su im roditelji to ispričali, ipak
se to ukotvilo u njihovoj duši, pa samim tim to može
da nam pokaže na kojoj strani leže njihovi interesi.

NACINI SECANJA

Kao što je več u prethodnom poglavlju rečeno,

za odredene svrhe je apsolutno podesno da se Ijudi
podele na tipove. Tako se i rana sečanja razlikuju
u zavisnosti od tipova i omogučavaju da se sagleda
kakvo se ponašanje može očekivati od odredenog
tipa. Uzmimo, na primer, slučaj čoveka koji se seča
prizora sa divnom božičnom jelkom sa puno sveča,
darova i peciva. Koja je najinteresantnija tačka osve
priče? Pa to da je nešto video. Zašto nam priča da
je nešto video? Zato što je uvek zainteresovan za
vizuelnu strarm stvari. Kao dete, imao je tegoba sa
vidom i posle odgovarajučeg treninga stalno je nastojao,
štaviše žudeo da što više vidi. Moguče je da
to nije najvažniji, ali je u svakom slučaju poučan i
značajan sastavni deo njegovog životnog stila. Tako
njegova sklonost ka vizuelnom prihvatanju stvari
ukazuje na to da bi bilo preporučljivo da mu, ukoliko
je to naš zadatak, predočimo takav poziv kod
kojeg če mu pre svega biti potrebne oči, dakle čulo vida.

U školi se prilikom vaspitanja dece, na žalost,

prečesto prenebregava princip tipološke razlike. Ta-ko
može da se desi da dete koje naginje vizuelnom
poimanju stvari u školi ne sluša pažljivo zato što bi
uvek htelo nešto da vidi. U slučaju takvog deteta

66
trebalo bi da imamo razumevanja i strpljenja kada
primetimo da ne sluša dovoljno pažljivo ono što se
govori. U školi se mnoga deca podučavaju samo u
jednom pravcu zato što umeju da uživaju samo u
jednoj formi čulnih utisaka. Tako ona umeju ili samo
dobro da slušaju ili samo dobro da vide. Druga
deca bi opet želela samo stalno da se kreču i da budu
aktivna. Ne možemo od tri tipa dece očekivati iste
rezultate, pogotovo ako učitelj daje prednost jednoj
odredenoj metodi, kao na primer metodi koja je primerena
auditivnom tipu dece. Kod primene ovakve
metode biče na gubitku deca koja bi radije nešto
videla ili bi se radije kretala; ona su ometena u
svom razvoju.

Pogledajmo slučaj jednog mladog čoveka od

dvadeset i četiri godine, koji je patio od povremenih
nesvestica. Upitan čega se najranije seča, ispričao
je da se seča da se u svojoj četvrtoj godini onesvestio
kada je čuo pisak neke mašine. Drugim rečima,
on je čovek koji je nešto čuo, pa je shodno tome zainteresovan
za utiske koje prima čulom sluha. U
ovom sklopu nije neophodno da se pozabavimo pi-tanjem
kako je ovaj mlad čovek u kasnijim godi-nama
došao do napada nesvestice, nego je dovoljno
napom-enuti da je od detinjstva bio veoma osetljiv
na zvuke. Bio je veoma muzikalan i teško je pod-nosio
buku, disharmonije i oštre tonove. Otuda nas
ne iznenaduje da je zvuk jedne pištaljke tako žestoko
delovao na njega. Deca, a i odrasli, često se in-teresuju
za stvari zbog kojih su patili. Čitalac če se
setiti da sam u jednom od prethodnih poglavlja naveo
slučaj čoveka koji je bolovao od astme. Zbog
nekih tegoba, on je u detinjstvu izvesno vreme bio čvrsto obmotan u predelu pluča, i
posledica toga bila
je da je kod sebe razvio izvanredno interesovanje za
različite mogučnosti disanja.

Ponekad se susrečemo s Ijudima čije je celokupno

interesovanje na izgled posvečeno stvarima u vezi sa hranom i jelom. Njihova rana
sečanja
kruže oko jela. Cini se da je to za njih najvažnija

67
stvar na svetu; njihove misli su stalno zaokupljene
pitanjem jela, kao i time šta ne može da se pojede.
Cesto konstatujemo da sa jelom povezane teškoče
u ranom detinjstvu kod takvog čoveka vode do pojačanog
interesovanja za jelo.

Pozabavičemo se jednim slučajem kod kojeg su

sadržaj sečanja činili kretanje i hodanje. Kao što
svako može da zapazi, mnoga deca na početku svog života ne umeju naročito dobro da se
krecu zato što supreslaba ili boluju od rahitisa. Takva deca
razvrjaju Kod sebe abnormalno interesovanje za kretanje
i njima se uvek nekuda žuri. Sledeči slučaj
može to da ihistruje. Lekaru je došao čovek od pedeset
godina i žalio se da ga svaki put, kada u društvu
nekog drugog čoveka prelazi preko ulice, spopada
paničan strah da bi obojica mogla da budu pre-gažena.
Medutim, kada je sam prelazio preko ulice,
onda tog straha nije bilo i sasvim bi bezbrižno pre-šao
preko ulioe. Ali čim bi se neko našao pored
njega, obuzimala ga je želja da tog čoveka zaštiti
od nesreče. Zgrabio bi svog pratioca za ruku, vukao
bi ga za sobom, i to čas udesno čas ulevo, tako da
se ovaj uvek Ijutio. Ponekad, iako ne baš tako često,
nailazimo na ovakvog čoveka. Ispitajmo razloge ova-kvog
njegovog ponašanja.

Upitan za njegova rana sečanja, čovek je ispričao

da kao trogodišnje dete nije umeo dobro da hoda
jer je bolovao od rahitisa. Dva puta je, prelazeči
preko ulice, dospeo pod vozilo. Sada mu je, pošto
je bio muškarac, bilo važno da dokaže da je savladao
svoju slabost. Zeleo je tako reči da pokaže da
je jedini čovek koji ume da prede preko ulice. Uvek
kada bi se našao s nekim u društvu, obavezno se
osvrtao za prilikom da pokaže svoje umeče. Sposobnost
da se sigurno prede preko ulice, prirodno,
za večirm Ijudi nije nikakav povod da budu ponosni
ili pak da se nadmeču sa drugima. Ali kod Ijudi kao što je naš pacijent želja da se kreče i
da se pokaže
sposobnost za kretanje može da bude veoma izražena.

68
Osvrnučemo se sada na jedan drugi slučaj, na
slučaj dečaka koji je bio na najboljem putu da postane
kriminalac. Počeo je da krade, bežao je iz škole itd.; njegovi roditelji su bili več sasvim
očajni.
Rana sečanja dečaka odnosila su se na to da je
stalno hteo da bude u pokretu i da je stalno bio u
nekoj žurbi. U to vreme je radio kod svog oca i
celog dana je morao mirno da sedi. Polazeči od pri-rode
tog slučaja, deo propisane terapije sastojao se
u tome da je preporučeno da se školuje za prodavca,
za trgovačkog putnika u firmi svog oca.
PREDMETI SECANJA

Jedno od najznačajnijih ranih sečanja je se-canje

na smrtni slučaj doživljen u doba detinjstva.
Kada deca dožive da neko iznenada umre, onda se
to upadljivo odražava na njihovu dušu. Ponekad ta-kva
deca postanu prijemčiva za bolesti. Druga opet
posvečuju svoj život, a da sama pri tome ne poboIjevaju,
problemu smrti i stalno su zaokupljena time
da se bore protiv svake formed bolesti i umiranja.
Naša zapažanja pokazuju da se mnoga od osve dece
kasnije interesuju za medicinu i ponekad postaju
lekari ili apotekari. Takav cilj leži, naravno, na korisnoj
strani života. Jer, ona se ne bore samo lično
protiv smrti nego su pri tome i drugima od pomoci.
Medutim, ponekad iz slike vodilje proishodi jedan
krajnje egoističan stav. Detetu koje je bilo duboko
potreseno smrču svoje starije sestre postavljeno je
pitanje šta bi želelo kasnije da postane. Umesto
očekivanog odgovora da bi hteo da postane lekar,
dečak je rekao da želi da postane grobar. Na pitanje
zašto bi hteo da se posveti baš tom pozivu, uzvratio
je: ,,Zato što želim da budem taj koji če da ukopava
a ne onaj kojeg če ukopati." Kao što vidimo, taj cilj
leži na nekorisnoj strani života jer je dečak zainteresovan
samo za sebe samog.

69
Ponekad se Ijudi interesuju za neku temu, da-juči
joj prednost nad svim ostalim temama. Tako,
na primer, jedno dete može da nam ispriča sledeči
doživljaj: ,,Jednog dana je trebalo da pripazim na
moju malu sestru i ja sam se trudio da je što bolje
pričuvam. Kada sam hteo da je posadim za sto, če-bence je negde zapelo i moja sestra je
pala na pod." Dete je imalo četiri godine. Ono je, razume se, bilo još suviše malo da bi
mu se poverilo da pričuva svoju
mladu sestru. Sasvim nam je jasno kakvu je tragediju
.taj dogadaj morao predstavljati u životu jednog
deteta koje se trudilo da uradi sve što je u njegovoj
mogučnosti da bi mlade dete sačuvalo od bilo
kakve nezgode. U ovom konkretnom slučaju je sta-pia
devoičica, pošto je odrasla, stupila u brak sa
jednim Ijubaznim -- skoro bi se moglo reči podamuKi
nastrojenim -- muškarcem. Ali ona je stalno
nalazila neke razloge da bude Ijubomorna i da kritikuje,
stalno je živela u strahu da bi njen muž mogao
da zavoli neku drugu ženu. Otuda je lako razumeti
da je mužu na kraju sve to dojadilo i da
se sve više priklanjao deci.

Ponekad napetosti jasnije dolaze do izraza,

kao u slučaju kada se Ijudi prisečaju da su hteli da
povrede druge članove porodice, štaviše da ih umo-re.
Takvi Ijudi su isključivo zainteresovani za svoje
lične stvari. Oni ne vole druge Ijude i prema njima
imaju izvesno osecanje suparništva koje je več zametnuto
u slici vodilji.

Pri tome se radi o tipu Ijudi koji nikada ne umeju

ništa da privedu kraju jer se plaše da če nekom
drugom, u prijateljstvu i drugarstvu, biti data prednost,
ili zato što podozrevaju da bi drugi Ijudi mogli
da pokušaju da ih preteknu i ostave iza sebe. Ti
Ijudi, zbog predstave da bi drugi mogli da ih potisnu
u zasenak i time budu povlaščeni, nikada nisu u
stanju da postanu pravi članovi društva. Takav čovek
je na svakom radnom mestu preterano napet.
Taj stav se naročito jasno pokazuje u slučaju kada
se radi o pitanju Ijubavi i braka.

70
Iako takve Ijude ne možemo potpuno da oslobodimo
njihovih smetnji, ipak možemo, sa malo
spretnosti pri ispitivanju ranih sečanja, da očekujemo
da se njihovo stanje poboljša.

Jedan od pacijenata na kojima smo isprobali

naše metode lečenja bio je onaj dečak o kojem smo
u jednom od ranijih pogiavlja ispričali da je jednog
dana sa svojom majkom i mladim bratom išao na
pijacu. Kada je počela da pada kiša, majka je naj-pre
uzela njega u naručje, ali ga je onda, kada joj je
pogled pao na brata, opet spustila na zemlju i uzaia
mlade dete u naručje. Otada je stariji dečak imao
osečanje da se njegovom mladem bratu daje prednost.
Kada se upoznamo sa ovakvim ranim sečanji-ma,
onda, kao što je več rečeno, možemo da predskažemo
šta če se sa našim pacijentom zbiti u kasnijem
životu. Medutim, ne bi trebalo smetnuti s
uma da rana sečanja nisu uzroci odredenih radnji i
stavova nego mnogo više pokazatelji i znaci. Ona
ukazuju na ono što se ranije zbilo i u kom vidu se
odvijao razvoj. Ona omogučavaju da se sagleda kretanje
ka jednom cilju, kao i otpori koji su pri tome
morali biti savladani. Ona jasno pokazuju kako je i
zašto je čovek dospeo do toga da se više interesuje
za jednu nego za drugu stranu života. Mi uvidamo
da on stoji pod utiskom jednog doživljaja koji nazivamo
traumom, recimo na području seksualnosti;
to znači da je ponekad više zainteresovan za ova
nego za neka druga pitanja. Nas nikako ne može da
iznenadi ako na pitanje o ranim sečanjima dobijemo
odgovor koji ukazuje na seksualne doživljaje. Neki
Ijudi su u ranoj dobi više zainteresovani za seksualne
nego za neke druge teme. Pokazivati interesovanje
za seksualne stvari spada u domen uobičajenog
Ijudskog ponašanja; ali, kao što je več gore
rečeno, postoje velike razlike kod tog interesovanja,
kao i razni stepeni jačine tog interesovanja. Cesto
zapažamo da se osoba koja nam priča o seksualno
ofcMsleženim sečanjima kasnije, u poznijem životu, i
razvija u tom pravcu. 2ivotni obrazac koji iz toga

71
proishodi je neharmoničan zato što se ta jedna
strana Ijudskog života previše naglašava. Neki Ijudi
su čvrsto uvereni da sve i svako ima svoju seksualnu
osnovu. Na drugoj strani se suočavamo s Ijudima
koji su Čvrsto i nepokolebljivo uvereni da je
stomak najvažniji organ, i u takvim slučajevima se
može videti da se rana sečanja slažu sa kasnijim
osobenostima ponašanja i svojstvima ličnosti.
SECANJA MAžENE I NEVOLJENE DECE

Posvetimo sada našu pažnju razmatranju ranih

sečanja koja nam predočavaju Ijudi koji su kao deca
bili maženi. Rana sečanja posebno jasno odslikavaju
svojstva ličnosti ovog tipa čoveka. Dete ovog tipa često pominje majku. Moguče je,
naravno, da je to
sasvim prirodno, ali je to znak i za to da je dete
inoralo da se bori za povoljniju životnu situaciju,
Ponekad se čini da su rana sečanja posve nevažna, ali ona ipak zaslužuju da budu
preciznije analizirana.
Tako je, na primer, jedan čovek ispričao siedeču
stvar: ,,Sedeo sam u mojoj sobi, a majka je
stajala kraj ormana." Iskaz se čini nevažnim, ali činjenica
da pominje svoju majku jasno pokazuje da
je ta okolnost od interesa za njega. Ponekad je majka
skrivenija i tada istraživanje postaje komplikovanije,
tj. tada u vezi sa majkom moramo da po-demo
od pretpostavki. Tako bi taj čovek mogao da.
kaže: ,,Sečam se da sam krenuo na neki put." Ako
ga upitamo ko ga je pratio, možda če se ispostaviti
da je to bila njegova majka. Ili kada nam deca kažu:
,,Sečam se da sam jednog leta bio negde na sel\i",
onda možemo da pretpostavimo da je otac za to
vreme obavljao svoj posao u gradu a da je majka
bila sa decom. Možemo i da upitamo: ,,A ko je bio
s vama?" Na ovaj i sličan način ne retko možemo
da otkrijemo skriveni uticaj majke.

Istraživanje ovih ranih sečanja ponekad obelodanjuje

jako nastojanje da se dode do povlaščenog

72
položaja. Možemo da vidimo kako dete tokom svog
razvoja počinje da ceni to što ga majka mazi. To je
važno ako hočemo da razumemo povezanost stvari,
jer kada nam deca ili odrasli saopštavaju takva se-čanja,
onda možemo biti prilično sigurni da ti Ijudi
uvek imaju osečanje da se nalaze u opasnosti ili da
se nekom drugom daje prednost, dok se oni zapostavljaju.
Mi onda vidimo kako napetost raste i kako
se ona sve jasnije obelodanjuje, a takode vidimo da
pomenuta predstava stoji u središtu njegovog psi-hičkog
života. Takva činjenica je od velikog značaja
za naše posmatranje: ona ukazuje na to da takvi
Ijudi u svom kasnijem životu naginju Ijubomori i
zavidnosti.

Imamo tako dečaka koji predstavlja svojevrsmi

zagonetku: naprosto je neshvatljivo kako je dospeo
do više škole. Stalno je bio pod utiskom da mora da
se kreče, da mora neumorno da juri uokolo i nikako
se nije mogao privoleti da sedne i uči. Stalno je mislio
na nešto drugo, odlazio je u kafane i obilazio
svoje prijatelje, i to uvek kada je trebalo da uči. S
te strane je bilo zanimljivo malo pobliže razmotriti
njegova rana sečanja. ,,Sečam se", pričao je, ,,da sam
ležao u mom dečjem krevetu i gledao u zid. Za oko
mi je zapala tapeta na zidu sa svim onim cvecem,
figurama itd." Dečak je bio pripremljen samo za le-žanje
u krevetu, a ne i za polaganje ispita. Nikako
nije mogao da se koncentriše na svoje školske zadatke
jer je stalno imao neke druge stvari u glavi,
i istovremeno je pokušao da ulovi dva zeca, što je
naravno nemoguče. Po tome vidimo da je bio razmaženo
dete, pa otuda i nije mogao sam da radi.

Posvetimo se sada nevoljenom, omraženom de-tetu.

Ovaj tip je redak, on se javlja samo u vidu
ekstremnih slučajeva. Ako se jedno dete od samog
početka njegovog života stvarno mrzi, onda ono teško
može preživeti. Takvo dete če sa velikom sigurnošču
propasti. Obično deca imaju jednog roditelja
ili dečju negovateljicu koja ih do izvesnog stepena
razmaze, ispunjavajuči im sve želje. Omraženu decu
nalazimo medu vanbračnom, prestupničkom i neže

73
Ijenom decom, i ne retko zapažamo da ta deca postaju
depresivna. U njihovim sečanjima Često nailazimo
na osecanje da se ona mrze. Tako imamo slučaj čoveka koji nam je ispričao sledeču
stvar: ,,Sečam
se da sam dobio batine. Majka me je izgrdila, nešto
je zanovetala, sve dok nisam pobegao." I tom prilikom
je za dlaku izbegao da se udavi.

Ovaj čovek se obratio jednom psihologu jer je

samo uz največe napore bio u stanju da izade iz svog
stana. Na osnovu njegovih ranih sečanja znamo da
je jednom pobegao od kuče i da je bio dospeo u
veliku opasnost. To se duboko urezalo u njegovo se-čanje
i tako se on uvek, kad god bi izlazio iz svoje
kuče, osvrtao za nekim opasnostima. Bio je pametno
dete, ali je stalno živeo u strahu da na ispitima neče dobro proči. Tako se stalno kolebao i
nikako nije
mogao da se odluči da krene napred. Kada je najzad
dospeo na univerzitet, plašio se da neče moči da drži
korak s ostalima. Mi vidimo kako se sve to može
objasniti njegovim ranim sečanjem na opasnosti.

Još jedan slučaj, koji možemo da navedemo kao

zanimljiv primer, jeste slučaj jednog siročeta čiji su
roditelji umrli kada je ono imalo jedva godinu dana.
Bolovalo je od rahitisa i pošto je bilo u jednom do-mu,
to, razume se, i nije bilo baš najbolje obezbedeno.
Niko se nije posebno starao za dete, pa otuda
i nije bilo čudno da je u kasnijem životu teško sticalo
prijatelje. Ako se osvrnemo na njegova sečanja,
onda vidimo da je stalno imalo osečanje da su ostali
povlašoeni. To oseoanje igralo je značajnu ulogu u
njegovom razvoju. Ono je imalo osečanje da ga svi
mrze i to ga je sprečavalo da se uhvati ukoštac sa
postoječim problemima. Usled svog osečanja manje
vrednosti bilo je isključeno iz svih životnih pitanja
i situacija kao što su Ijubav, brak, prijateljstvo, zanimanje,
dakle situacije koje su zahtevale uspostavIjanje
i održavanje kontakta sa okolinom.

Imamo još i zanimljiv slučaj čoveka u srednjim

godinama, koji se stalno tužio na nesanicu. Imao je
46 ili 48 godina, bio je oženjen i imao je dece. U
odnosu na svakog čoveka morao je da stavi neku

74
primedbu i neprekidno je pokušavao da druge tiraniše,
posebno članove svoje porodice. Njegovi postupci
ostavljali su kod svakog utisak jada i nesreče.

Upitan za njegova rana sečanja, objasnio je da

je odrastao u kuči u kojoj su se roditelji stalno svadali,
prepirali i pretili jedno drugom, tako da ih se,
i jednog i drugog roditelja, plašio. U školu je odlazio
zapušten, nije se prao, ali niko na to nije obračao
pažnju. Jednog dana se njegova stalna učiteljica
nije pojavila u školi, umesto nje je došla neka druga
učiteljica koja ju je zamenila. Ova učiteljica je svoj
zadatak i s njime povezane obaveze veoma ozbiljno
shvatala. Smatrala je da je učiteljski poziv jedan častan i dobar poziv koji je povezan sa
odredenim,
zadacima i obavezama. U zapuštenom dečaku je otkrila
dobre mogučnosti, pa se poduhvatila da ga na
odgovarajuči način ohrabri. Bilo je to prvi put u
njegovom životu da se neko prema njemu tako odnosi.
Otada je počeo da napreduje, ali je stalno imao
osečanje kao da ga neko odostrag gura. Nije mnogo
verovao u to da je u stanju da dode do nadmoči, i
tako je radio preko celog dana i do duboko u noč.
Na taj način &e več rano uvežbavao da noč posveti
radu ili da uopšte ne spava, nego da vreme provodi
u razmišljanju šta bi trebalo da radi. Posledica toga
bila je da se navikao na misao da je potrebno da
skoro cele noči ostane budan ako želi da postigne
uspeh.

Kao što smo videli, njegova težnja da bude nadinočan

dolazi u njegovom kasnijem životu do izraza
u njegovom stavu prema porodici i u stavu prema
drugim Ijudima. Pošto je njegova porodica bila slabija
od njega, to je pred njom mogao da nastupi u
ulozi osvajača. Neminovno su njegova žena i njegova
deca patila od tog načina ponašanja.

Da bismo karakter ovog čoveka, onako kako

nam se u celini predočio, sveli na jedan imenitelj,
možemo reči da je pred sobom imao jedan cilj nadmoči
i da se pri tome radilo o cilju čoveka sa osečanjem
manje vrednosti. To nalazimo često kod Ijudi

75
koji stoje pod preteranom napetošdu. Njihova nape-tost
je znak da sumnjaju u svoj uspeh, a ta sumnja
je opet prekrivena jednim kompleksom nadmoči,
koji je u stvari poza nadmoči. Istraživanje ranih
sečanja baca na sadašnju situaciju pravu svetlost.

76
11.

LJUBAV I BRAK

Valjana priprema za Ijubav i brak sastoji se u

prvom redu u tome da je čovek sadrug i da je socijalno
prilagoden. Pored te opšte pripreme trebalo
bi od ranog detinjstva do uzrasta odrasle osobe da
postoji izvestan trening seksualnog nagona, trening
koji irna za cilj normalno zadovoljenje nagona u
braku i porodici. sve sposobnosti, nesposobnosti i
sklonosti za Ijubav i brak mogu se pronači u slici
vodilji koja je uobličena u prvim godinama života.
Posredstvom posmatranja crta slike vodilje mi i do-spevamo
u situaciju da možemo tačno da navedemo
teškoče koje se kasnije obelodanjuju u životu odraslog
čoveka.

PRETPOSTAVKE RAVNOPRAVNOSTI

Problemi sa kojima se susreoemo u Ijubavi i

braku načelno su iste prirode kao i opšti socijalni
problemi. To imamo posla sa istim teškočama i is-tim
zadacima, i pogrešno je Ijubav i brak posmatratli
kao neku vrstu raja, gde sve stvari slede svoje
sopstvene želje. Svuda nam postavljaju zadatke koje,
imajuči na umu interese drugog čoveka, moramo
da ispunimo.

Pored uobičajenih problema socijalnog prilagodavanja,

Ijubav i brak zahtevaju od oba partnera

140
izvanrednu simpatiju, kao i izvanrednu sposobnost
da se užive u drugog čoveka. Ako je danas samo
mali broj Ijudi valjano pripremljen za porodični život,
onda je razlog tome to što oni nikada nisu učili
da gledaju očima drugoga i da osečaju srcem drugoga.
Veliki deo razmatranja u prethodnim poglavIjima
bio je u prvom redu posvečen onom tipu de-teta
koje se, dok je raslo, interesovalo samo za sebe,
a ne i za druge. Od takvog tipa se naprosto ne može
očekivati da če sazrevanjem telesnog seksualnog
nagona tako reči preko noči izmeniti svoj karakter.
Kao što takvo dete nije pripremljeno za socijalni život, tako nije pripremljeno ni za
Ijubav i brak.

Socijalno interesovanje se samo polako razvija.

Samo Ijudi koji su od ranog detinjstva trenirani u
pravcu socijalnog interesovanja i koji se u svojoj
težnji uvek kreču na korisnoj strani života, uistinu
poseduju osečanje za zajednicu. Otuda i nije tako
teško sagledati da li je jedan čovek uistinu dobro
pripremljen za život sa drugim polom ili ne.

Treba samo da se prisetimo onog što smo zapazili

u vezi sa korisnom stranom života. Covek koji
se tamo zadržava pun je pouzdanja i ima poverenja
u sebe i svoje sposobnosti. On se odlučno hvata ukoštac
sa životnim problemima i trudi se da nade re-šenje.
Sa svojim susedima se dobro slaže, a ima i
prijatelje. Coveku bez tih osobina treba oprezno
pristupiti, i za njega se ne može reči da je pripremIjen
za Ijubav i brak. S druge strane, možemo da
zaključimo da je čovek pripremljen za brak kada
ima svoj poziv i ako u njemu napreduje. Mi to činimo
samo na osnovu jednog neznatnog pokazatelja, ali taj pokazatelj je veoma značajan,
buduči da
omogučava da se vidi da li jedan čovek ima osečanja
za zajednieu ili ne.

Ko je razumeo suštinu socijalnog interesovanja,

taj i zna da se problemi Ijubavi i braka na zado-voljavajuči način mogu rešiti samo na
osnovu pot-pune jednakosti i ravnopravnosti. Važna je ta os-novna
spremnost da se daje i uzima; da li partner

141
ceni onog drugog, to nije od presudnog značaja. Ljubav
po sebi ne rešava nikakve probleme, pogotovo što postoje mnoge formed Ijubavi. Samo
če kod do-bro
utemeljene ravnopravnosti Ijubav krenuti pra-vim
putem i ostvariti uspešan brak.

Ako nakon sklapanja braka muž ili žena hoce

da se nametne kao osvajač, onda posledice mogu
samo da budu pogubne. Ko braku pristupi sa tak-vim
shvatanjem, taj za njega nije dobro pripremIjen,
pa se može očekivati da če zbivanja posle sklapanja
braka to i potvrditi. Nemoguče je biti osvajač u situaciji u kojoj nema mesta za osvajača.
Brak
zahteva interesovanje za drugog čoveka i sposobnost
da se uživi u situaciju onog drugog.

PRIPREMA ZA BRAK

Sada čemo se pozabaviti pitanjem posebne pripreme

koja je neophodna za brak. U to spada, kao što smo videli, trening osecanja za zajednicu
u
sprezi sa seksualnim nagonom i polnom privlač-nošcu. Ne može se prenebreči činjenica
da svaki čovek još od dana svog detinjstva u svojoj predstavi oblikuje jednu idealnu sliku
o čoveku drugog pola.
Kod dečaka postoji velika verovatnoča da če majka
igrati ulogu ideala i da če se stalno osvrtati za nekim
sličnim tipom žene da bi se njome oženio. Po-nekad
izmedui dečaka i njegove majke postoji stanje
nesrečne napetosti, i u takvom slučaju je apsolutno
moguče da če se dečak ogledati za suprotnim tipom
devojke. Saglasnost izmedu deteta prema njegovoj
majci i tipa žene kojim če se kasnije oženiti je tako
velika da to okolnost možemo da zapazimo po tako
bezazlenim poj edinostima kao što su oči, stas, boja
kose itd.

Takode znamo da če dečaku, ukoliko njegova

majka njime vlada i potčinjava ga svojoj volji, nedostajati
potrebna hrabrost kada bude došlo vreme
za Ijubav. Jer, u takvom slučaju njegov polni ideal

142
6e verovatno biti jedan slabašan, podanički tip de-vojke.
A!ko je pak tip svadalice, onda če se sasvim
sigurno posle sklapanja braka sa svojom že-nom
stalno svadati i nastojače da ovlada njome.

Vidimo da svi znaci koji se pokazuju u detinjstvu

još jače dolaze do izražaja kada se čovek suoči
sa problemom Ijubavi. Možemo sebi lako da predstavimo
kako če se prema seksualnim pitanjima odnositi
čovek koji pati od kompleksa manje vrednosti.
Ako se oseča slabim i manje vrednim, možda oe
to osečanje izraziti na taj način što če uvek želeti
da se drugi Ijudi staraju za njega i da ga pomažu.
Cesto takav tip čoveka ima pred sobom idealnu sliku
materinskog karaktera. S druge strane, opet, kao
kompenzacija za svoju manju vrednost, on može da
krene suprotnim pravcem i da u Ijubavnim stva-rima
bude nadmen, bezobziran i agresivan. Ako nije
naročito hrabar, osečače se ograničenim i u svom
izboru. Moguče je da če sebi potražiti neku svadIjivu
devojku i možda misli da je časnije da pobedi
u jednoj teškoj borbi.

Nijedno od oba pola ne može na takav način

da postigne uspeh. Cini se glupim i smešnim ako se
seksualni odnosi koriste z,a zadovoljavanje nekog
kompleksa manje vrednosti ili kompleksa nadmoči,
a ipak se upravo to veoma često dešava. Ako dobro
pogledamo, videčemo da je bračni drug kojeg neki
traže u stvari žrtva. Takvi Ijudi ne shvataju da se
seksualni odnosi ne mogu staviti u službu takve
svrhe. Jer, ako čovek pokušava da bude osvajač,
onda i onaj drugi takode želi da bude osvajač. Po-sledica
je da život udvoje postaje nemoguč.

Mišljenje da čovek mora da zadovolji svoje

komplekse baca svetlost na izvesne osobitosti pri
izbom partnera, koje bi se inače teško mogle razu-meti.
Njime se može objasniti zašto neki Ijudi biraju
sebi slabog, bolesnog ili starog životnog saputnika;
zato što veruju da bi na taj način mogli da
im olakšaju život. Ponekad se trude oko onih koji
su več u braku; to je slučaj kada neko uopšte ne želi da nade rešenje problema. Ponekad
se dešava

143
da se neke žene zaljubljuju u dva muškarca istovremeno
ili pak muškarac u dve žene, zato što su,
kako smo več objasnili, ,,dve devojke manje od
jedne".

Več smo videli kako čovek koji pati od kompleksa

manje vrednosti često menja svoj poziv, kako
se izmiče problemima da ne bi morao da se s njima
ponese, i kako ništa ne uspeva da sprovede do kraja.
Kada se suoči sa Ijubavnim problemom, takav čovek
postupa na sličan način. Kada se zaljubljuje u
več udatu ženu ili u dve osobe odjednom, onda se
on samo povodi za svojom ustaljenom sklonošču.
Kao dalje mogučnosti nalazimo preduge veridbe ili
beskonačno udvaranje koje se ne završava brakom.

Razmažena deca ostaju i u braku verni svom

tipu, to znači, oni žele da ih njihov bračni partner
razmazi. Takve prilike mogu u početnim stadijumima
udvaranja ili u prvim godinama braka da
budu bezopasne, ali kasnije one sobom donose teške
situacije. Možemo sebi dobro da predstavimo šta se
dešava kada takva dva razmažena biča sklope brak.
Oboje bi hteli da budu maženi, nijedno od njih ne
bi htelo da bude taj koji treba da mazi onog drugog.
Onda sve to izgleda tako kao da stoje jedno naspram
drugog i očekuju jedno od drugog nešto što nijedno
od njih nije spremno da da. Oboje tada imaju osečanje
da nisu shvaoeni.

Jasno nam je šta se dešava kada neki čovek

ima osečanje da nije shvačen i da je u svom de-lanju
ometen. On tada ima osečanje da je manje vre-dan
i onda traži neki izlaz. Takva osečanja su u
braku sasvim opaka, pogotovo ako se tome pridruži
još i osečanje potpune beznadežnosti. Ako do toga
dočte, onda se u takvog čoveka uvlači želja za osve-tom,
te jedan pokušava onom drugom tako da zagorča
život da on postaje pravi pakao. Najčešča
forma u kojoj se to dešava je bračna nevernost. Ne-vernost
je uvek sredstvo osvete. Kao što je poznato,
Ijudi koji su neverni uvek pokušavaju da se opravdaju
svojim osečanjima Ijubavi, ali nama je poznata
vrednost osečanja i emocija. Osečanje se uvek

144
slaže sa ciljem nadmoči i ne bi trebalo da se prihvate
kao razlozi.

Ilustracije radi pogledacemo slučaj jedne razmažene

žene. Udala se za čoveka koji je uvek nekako
imao osečanje da ga je brat sputavao. Jasno nam
je da je ovog čoveka privukla blagost i nežnost žene, koja je bila jedinče u porodici i koja
je opet
sa svoje strane očekivala da če uvek i svuč$ biti ma-žena
i povlaščena osoba. Brak je bio prilično srečan, sve dok se nije rodilo dete. I u ovom
slučaju možemo
da predskažemo šta se tada zbilo. Žena je
htela da bude u središtu pažnje, ali se plašila da bi
dete moglo da zauzme to poziciju. Stoga ona nije
bila naročito srečna što je rodila dete. I muž je hteo
da bude povlaščen, pa je on sa svoje strane bio zabrirrut
da bi dete moglo da nru ospori njegovo me-sto.
Usled toga su muž i žena postali sumnjičavi.
Možda čak i nisu zapustili dete i možda su bili sasvim
dobri roditelji, ali nisu mogli da se odbrane od
osečanja da je njihovoj uzajamnoj Ijubavi došao
kraj. Takva sumnja je opasna. Jer, kada počinje da
se odmerava svaka reč, svaki postupak, svaki pokret
t svaki izraz, onda je lako -- ili se tako čini -- zapaziti popuštanje naklonosti. Tako je to
bilo i
kod pomenutog bračnog para. Tako se onda i desilo
da je muž uzeo dopust, otputovao za Pariz i tamo
se zabavljao, dok se njegova žena kod kuče oporavIjala
od porodaja i brinula za novorodenče. Muž je
pisao svojoj ženi iz Pariza vesela pisma, u kojima
joj je saopštavao kako se lepo provodi, kakve je sve
Ijude upoznao itd. Kod žene se postepeno razvijalo
or'^cam'e da muž počinje da je zaboravlja. Više nije
bila talfo srečna kao ranije, postala je melanholična
i oDoitda je od agorafobije. Više nije bila u stanju
da izlazi. Kada je njen muž opet bio kod kuče, morao
je stalno da je prati. Barem na prvi pogled je izgledalo da je postigla svoj cilj i da sada
stoji u
središtu pažnje. No ona se ipak nikako nije osečala
zadovoljnom jer je imala osečanje da bi, ako bi nestala
njena agorafobija, nestao i njen muž. Stoga je
morala da zadrži svoju agorafobiju.

10 A. Adler, IV 145
Dok je bolovala našla je jcdnog lekara koji joj
je posvetio mnogo pažnje. sve dok ju je on lečio,
osečala se znatno bolje. Sva svoja prijateljska osečanja
upravila je na njega. Ali kada je lekar video
da je njegovoj pacijentkinji bolje, otpustio ju je.
Napisala mu je Ijubazno pismo, u kojem mu se zahvalila
na svemu što je za nju učinio, ali Lekar na
to njeno pismo nije odgovorio. Otada se njeno stanje
opet pogoršalo.

Od tog vremena počela je da razmišlja i mašta

o Ijubavnim vezama sa drugim muškarcima, da bi
se osvetila svome mužu. Ali pri tome je stajala pod
zaštitom svoje agorafobije jer nije mogla sama da
izlazi, nego je stamo morao muž da je prati. Tako je
došlo do toga da nije uspela da ostvari svoj naum,
da postane neverna.

BRACNO SAVETOVANJE

U braku se, kao što svako može da vidi, čine

tolike greške da se neizbežno postavlja pitanje: ,,Je
li to sve zapravo potrebno?" Znamo da takve greške
imaju svoje izvorište u detinjstvu, a takode znamo
da je apsolutno moguče izmeniti pogrešne životne
stilove, ako se spozna i otkrije slika vodilja i njena
ooeiežja. Covek se, dakle, pita ne bi li bilo moguoe
urediti savetodavnu službu, koja bi pomoču metoda
individualne psdhologije mogla da razmrsi greške u
braku. Takve savetodavne usluge pružali bi iskusni
stručnjaci kojima je poznato na koji način sva zbivanja
u životu pojedinca čine jednu celinu, kako su
medusobno povezana, te uiedno poseduju sposobnost
neposredne identifikacije sa Ijudima kojima je
potreban savet.

Takvi savetodavci ne bi rekli: ,,Ne možete da

se sporazumete"; ,,Neprestano se prepirete"; ,,Trebalo
bi da se razvedete." Jer, kakva bi bila korist
od razvoda? Šta če posle toga biti? Po pravilu razvedeni
Ijudi žele opet da stupe u brak, i oni to i čine
i onda nastavljaju isti životni stil kao i ranije. Pone-

146
kad se susrečemo s Ijoidima koji se u redovnim razmacima
razvode i uvek nanovo stupaju u brak. Oni
naprosto ponavljaju svoje greške. Takvi Ijudi bi se
kod savetodavn-e službe mogli raspitati da li njihov
planirani brak ili pak njihova Ijubavna veza ima
nekih izgleda na uspeh. Isto tako bi mogli tamo da
se posavetuju pre nego što se odluče na razvod.

Postoji izvestan broj malih grešaka koje započinju

u detinjstvu i onda se sve do sklapanja braka čine bezazlenim. Tako neki Ijudi stalno
misle da čemo ih razočarati. Postoje deca koja nikada nisu
srečna i stalno žive u strahu od razočaranja. Takva
deca ili imaju osečanje da im je uskračena naklonost
i da su drugi u odnosu na njih povlaščeni ili
im je neka teškoča sa kojom su se suočili u ranom
detinjstvu ulila takav sujeverni strah da stalno očekuju
da bi tragedija mogla da se ponovi. Možemo
lako sebi da predstavimo da taj strah pred razočaranjima
u bračnom životu vodi do Ijubomore i sum-njičavosti.
Kod žena se suočavamo sa još jednom
posebnom teškočom, buduči da imaju osečanje da
su samo igračke sa kojima se muškarci zabavljaju,
i da su muškarci uvek neverni. Sa takvom idejom
u glavi lako se očekuje da brak ne može biti sre-čan.
Sreču je nemoguče ostvariti ako jedan od dva
partnera ima fiks-ideju da če mu onaj drugi prvom
prilikom biti neveran.

Sudeči po tome kako i na koji način Ijudi stalno

traže savete po pitanjima Ijubavi i braka, moglo bi
se pomisliti da se to pitanje uopšte smatra najvaž-nijim u životu. Medutim, sa stanovišta
individualne
psihologije, ono nikako nije najvažnije pitanje, iako
ne bi trebalo potceniti njegovu važnost. Za individualnu
psihologiju nijedno pitanje života nije važ-nije od bilo kojeg drugog. Kada Ijudi posebno
isticu
pitanje Ijubavi i braka i pridaju mu preterani značaj,
onda time pokazuju da su izgubili životnu harmoniju.
Razlog tome što se tom pitanju u glavama Ijudi
pridaje tako nezasluženo veliki značaj leži možda
u okolnosti da je ono, za razliku od ostalih pitanja,

147
tema u koju ne bivamo sistematski upučeni. Setimo
se samo onog što smo rekli o tri velika životna pi-tanja.
Sto se tiče prvog, socijalnog pitanja, dakle
pitanja koje se odnosi na naš odnos prema drugima,
može se reči da nas od prvog dana u tome podučavaju,
tj. kako treba da se ponašamo u društvu ostalih
Ijudi. Takve stvari učimo več veoma rano u životu.
Isto tako prolazimo kroz pravo doba učenja i
obrazovanja za naš buduči poziv. Imamo učitelje
koji nas upučuju u odredene veštine, a stoje nam
na raspolaganju i knjige iz kojih možemo da saznamo
šta moramo da činimo. Ali gde da nademo
knjige koje če nas poučiti kako se treba pripremiti
za Ijubav i brak? Sigurno, postoji veliki broj knjiga
koje raspravljaju o Ijubavi i braku. Svaka literatura
ima svoje Ijubavne priče, ali čemo nači samo mali
broj knjiga koje govore o srečnim brakovima. Bu-duči
da je naša kultura tako nerazdvojno povezana
sa literaturom, to če svaki čovek svoju pažnju
usredsrediti na prikaze muškaraca i žena koji neprekidno
dospevaju u neke teškoče. Nikakvo čudo
da Ijudi imaju osečanje da po pitanju braka treba
biti oprezan, štaviše, preoprezan.

Takvu praksu je čovečanstvo upražnjavalo od

samog početka. U Bibliji nalazimo priču po kojoj je žena izvorište sveg zla, kao i da su
muškarci i žene
u svom Ijubavnom životu odonda stalno prolazili
kroz velike opasnosti. Naše vaspitanje se nesumnjivo
prestrogo drži pravca kojim je krenulo. Umesto
što če se mladiči i devojke pripremati kao za
neki greh, bilo bi mnogo razumnije i pametnije treniirati
devojke da bolje igraju svoju žensku a mladiči
svoju mušku ulogu u braku, naravno oboje tako
i na takav način da irnaju osečanje da su ravnopravni.
Cinjenlca da se dan-danas žene osečaju inferiorne
dokaz je da je naša kultura u tom pogledu
zatajila. Citalac koji u to nije uveren neka malo
bolje pogleda težnje žena. Otferiče da obično žele
da nadmaše druge i da se tokom svog razvoja posvečuju
treningu koji je daleko intenzivniji no što

148
bi to bilo potrebno. Svojstvena im je i veča samoživost
no što je to slučaj kod muškaraca. Ubuduče
se žene moraju upučivati da razviju više osečanja
za zajednicu i da ne traže koristi uvek samo za sebe,
ne obaziruči se na interese drugih. Ali da bismo do-tle
došli moramo prvo da uklonimo zabludu u pogledu
muških privilegija.

Uzečemo jedan primer da bismo pokazali koliko

su neki Ijudi nedovoljno pripremljeni za brak. Je-dan
mlad čovek plesao je na balu sa svojom vereni-com,
jednom zgodnom devojkom. Slučajno su mu
naočari pale na pod i na čudenje prisutnih skoro
je, pri pokušaju da ih podigne, oborio mladu ženu.
Kada ga je prijatelj upitao: ,,Šta to radiš?", odgovorio
je: ,,Pa nisam mogao mirno da gledam kako
gazi po mojim naočarima." Po tome možemo da spoznamo
da ovaj mladi čovek nije bio pripremljen za
brak. I stvarno se devojka i nije udala za njega.

Neko vreme potom ovaj mladič se obratio le-karu,

žaleči mu se da pati od depresije, kao što je
to često slučaj kod Ijudi koji su zaokupljeni sami
sobom.

Na osnovu hiljadu pokazatelja može se sagledati

da li je neko pripremljen za brak ili ne. Tako
ne bi trebalo verovati zaljubljenom čoveku koji kasni
na zakazaini sastanak a da pri tome ne ume da
navede neko uverljivo opravdanje. Takvo ponašanje
ukazuje na kolebljiv stav. To je znak pomanjkanja
priprema za primeren pristup životnim problemima.

Isto tako je znak mantkave pripreme kada je-dan

partner stalno ima nešto da vaspitava ili kritikuje
onog drugog. Ni preterana osetljivost nije
dobar znak jer odaje kompleks manje vrednosti. Co-vek
koji nema prijatelja i koji se u društvu ne oseča
dobro pokazuje time da nije dobro pripremljen za
bračni život. Nadalje, kolebljivost u izboru poziva
takode nije dobar znak. Pesimista nije sposoban za
brak, bez sumnje zato što pesimizam odaje pomanjkanje
hrabrosti da se ponese sa životnim situacijama.

Upr^kos toj listi nepoželjnih svojstava, ne bi

trebalo da bude baš toliko teško da se nade pravi
149
životni saputnik ili, štaviše, da se izabere čovek
koji se nalazi na pravom putu. Ne možemo naprosto
da očekujemo da čemo nači idealnog partnera.
I odista, kada vidimo nekoga da se osvrče za ideal-nim
bračnim saputnikom i da ga nikada ne nalazi,
možemo biti sigurni da se ta osoba muči sa svojom neodlučnošču.
Takav čovek uopšte ne želi da napreduje.

U Nemačkoj postoji jedan stari običaj da se

utvrdi da li je jedan par pripremljen za brak. Po
tom običaju, koji upražnjavaju na selu, mladi par
dobija dvoručnu testeru kojom oboje, držeči po jednu
stranu, treba da preseku jedno stablo, dok rodaci
stoje i gledaju. Svako od njih dvoje mora da
se prilagodi onome drugom i da svoje pokrete usaglasi
sa onim drugim. Ta metoda se smatra dobrim
testom za bračnu podobnost.

Na kraju bi hteli još jednom da konstatujemo

da Ijubavna i bračna pitanja mogu da savladaju samo
socijalno prilagodeni Ijudi. Greške se u večini
slučajeva zasnivaju na pomanjkanju osečanja za zajednicu
i one se mogu ukloniti samo ako se Ijudi
sami promene. Brak predstavlja jedan zadatak za
dva čoveka. Naravno, činjenica je da se obično vas-pitavamo
za zadatke koje ili može da reši jedan čovek ili dvadeset Ijudi, a manje-više nikada za
zadatke
koje treba da reše dva čoveka. Ali i pored
ovog propusta u vaspitanju, dva čoveka mogu vaIjano
da se poduhvate zadataka koje sobom brak
donosi ako uvide svoje karakterne greške i ako pro-bleme
koji se javljaju rešavaju u duhu ravnopravnosti.
Zapravo je suvišno dodati da monogamija, monogamni
brak, predstavlja najvišu formu braka.
Mnogi Ijudi tvrde, pozivajuči se na pseudonaučne
razloge, da je poligamija, mnogoženstvo, primerenija
Ijudskoj prirodi. Ovakvom stavu se moramo suprotstaviti,
a razlog leži u činjenici da u našoj kulturi
Ijubav i brak predstavljaju socijalne zadatke.
U brak stupamo ne samo iz lične, privatne koristi,
nego posredno i poradi socijalne koristi. U osnovi
brak služi održanju čovečanstva.

150
12.

SEKSUALNOST I SEKSUALNI PROBLEMI

U prethodnoj glavi razmotrili smo normalne

Ijubavne i bračne probleme. Sada čemo se pozabaviti
jednim posebnim aspektom istog opšteg pitanja:
seksualnim problemima i njihovim značajem za
stvarne ili umišljene abnormalnosti. Kao što smo
več videli, večina Ijudi je po pitanjima Ijubavnog života slabije pripremljena i slabije
upučena nego što je to slučaj sa ostalim životnim pitanjima. Taj
zaključak se u još večoj meri odnosi na temu seksualnosti.
Po pitanju seksualnosti moramo da uklonimo
još veoma mnogo sujevernih predstava.

Najraširenije sujeverje je verovanje u nasledna

svojstva, verovanje u stepene ili stepenovanja seksualnosti
koji su nasledeni i ne mogu biti izmenjeni.
Mi znamo da se pitanja nasleda i suviše olako koriste
kao opravdanja ili izgovori i da takvi izgovori
mogu da osujete svaku promenu nabolje. Otuda je
potrebno razjasniti jedno od onih mišljenja koja se šire u ime nauke. Prosečni laik sva ta
shvatanja
uzima previše ozbiljno, jer mu nije jasno da njihovi
autori samo iznose (tude) rezultate i pri tome ne
razmatraju ni meru mogučih smetnji ni meru veš-tačkog podsticanja seksualnog nagona,
koji možda
stoje iza tih rezultata.

151
RANI TRENING

Seksualnost se javlja veoma rano u životu. Svaka

dečja negovateljica ili majka može pri pomnom
posmatranju več prvih dana po rodenju da zapazi i
konstatuje izvesna seksualna uzbudena stanja i aktivnosti
deteta. Ali takve seksualne manifestacije
daleko su više povezane sa okolinom nego što bi
se to očekivalo. I tako bi roditelji, kada dete počinje
na taj način da se iskazuje, trebalo da potraže
puteve i sredstva da mu skrenu pažnju na nešto
drugo. Često koriste sredstva koja ne vode pravom
odvračanju pažnje, a ponekad prava sredstva ne
stoje na raspolaganju.

Ako jedno dete u ranom stadijumu otkrije prave

formed funkcionisanja, onda ono na prirodan na-čin
može da razvije jaču potrebu za seksualnim
aktivnostima. Tako nešto se dešava, kao što smo
videli, i sa drugim telesnim organima, a seksualni
organi ne predstavljaju izuzetak. Ali ako se počne
dovoljno rano, onda je sasvim moguče da se dete
trenira na pravi način.

Uglavnom se može reči da su izvesne seksualne

manifestacije u detinjstvu sasvim normalne i otuda
ne bi trebalo da se uplašimo i prestravimo kada zapažamo
da se kod deteta javljaju seksualna uzbudenja.
Najzad, cilj svake seksualnosti je da sa.onim
drugim uspostavi odnos. Naša reakcija bi trebalo da
se sastoji u budnom iščekivanju. Mi moramo da bu-demo
uz dete i da pazimo da se njegove seksualne
manifestacije ne razviju u pogrešnom pravcii.

Ljudi su skloni da naslednim nedostacima priplšu

ono što je u stvari rezultat autotreninga ža vre-me
detinjstva. Ponekad se baš taj akt smatra nasle-denim
svojstvom. Ako se, dakle, javi slučaj da se
jedno dete više interesuje za svoj pol nego za drugi,
onda se to smatra urodenom, nasledenom nesposobnošču.
Mi, med-utim, znamo da je ta nesposobnost
jedna osobenost koju deca razvijaju iz dana. u dan.
Ponekad jedno dete ili jedan odrasli pokazuje znake
seksualn« perverzije, i u takvim slučajevima mnogi

152
Ijudi veruju da je takvo ponašanje nasledeno. Ali
kada bi to stvarno bilo tako, zašto onda takav čovek
uvežbava svoje ponašanje? Zašto on sanja o svojim
radnjama i zašto ih uvežbava?

Odredenl Ijudi u neko vreme prestaju sa tim

treningom; to je činjenica koju možemo da objasnimo
pomoču individualne psihologije. Imamo tako,
na primer, Ijude koji se boje poraza. Oni pate od
kompleksa manje vrednosti. Ili pak tako istrajno
treniraju da iz toga postaje jedan kompleks nadmoči,
i u jednom slučaju te vrste mogli smo da ustanovimo
preteranu aktivnost koja je stvarala utisak
prenapete seksualnosti. Takvi Ijudi mogu da pose-duju
vecu seksualnu potenciju.

Ta vrsta nagona može od okoline da bude veoma

podsticana. Kao što znamo, slike, knjige, filmovi
i odredeni seksualni kontakti mogu da pre-nadraže
seksualni nagon. Mirne duše se može reči
da je danas sve usmereno na to da se izazove pre-terano
interesovanje za seksualnost. Ne mora se
omalovažavati veliki značaj tih organskih nagona i
uloga koju oni igraju u Ijubavi, braku i razmnožavanju
čovečanstva, da bi se došlo do zaključka da
se seksualnost u današnje vreme prenaglašava.

Roditelji bi trebalo da sačuvaju svoju decu pre

svega od preteranih seksualnih naklonosti. Tako
majka suviše često posvečuje pažnju pojavi prvih
seksualnih nagona u detinjstvu i na taj način navodi
dete da preceni njihov značaj. Ona se možda
iz prevelikog str&ha stalno bavi takvim detetom,
neprestano razgovara s njim o tim stvarima i bez
razloga ga kažnjava. A mi opet znamo da bi mnoga
deca htela da budu u središtu pažnje i da shodno
tome često može da se desi da dete zadržava neke
svoje loše navike zato što zbog njih biva grdeno. U
ophodenju sa decom je bolje ne pridavati preveliki
značaj ovoj temi, nego se prema njoj treba odnositi
kao jednoj od uobičajenih teškoca. Ako se deci ne
pokaže da ta tema na nas ostavlja dubok utisak,
onda čemo time i sebi olakšati

153
Ponekad iza deteta stoje porodična predanja
koja ga guraju u jednom odredenom pravcu. Tako
majka mcže svoju veliku Ijubav da izražava poljupcima,
zagrljajima i tome slično. Sa tim stvarima ne
bi trebalo preterivati, iako neke majke tvrde da ne
mogu da se uzdrže. Takve stvari nisu primer mate-rinske
Ijubavi več fatalno podsečaju na ophodenje
sa neprijateljem umesto na ophodenje sa detetom
koje majka voli. Razmaženo dete ne može seksualno
da se razvije.
ZAVISNOST OD ŽIVOTNOG STILA

U ovom sklopu čemo ukazati na činjenicu da

mnogi lekari i psiholozi zastupaju mišljenje da seksualni
razvoj čini osnovu za razvoj duha i psihe, kao
i svih telesnih funkcija. Po mišljenju autora to nije
tačno, pošto sve seksualne izražajne formed i razvoj
seksualnosti zavise od ličnosti, od životnog stila i
slike vodilje.

Ako, na primer, znamo da jedno dete svoju

seksualnost iskazuje na jedan odreden način a da
drugo dete svoju seksualnost potiskuje, onda sa izvesnom
sigurnošču možemo da kažemo kako če ovo
dvoje izgledati u odraslom životu. Ako znamo da
jedno dete želi stalno da bude u središtu pažnje i
da nadmaši druge, onda če ono i svoju seksualnost
razvijati sa ciljem da druge nadmaši i da stoji u
središtu pažnje. Mnogi Ijudi veruju da su nadmočni
i svemočni ako svoj seksualni nagon iskazuju na
poligamni način. Otuda oni održavaju seksualne od-nose
sa mnogo partnera i lako je uvideti da oni iz
psiholoških razloga svesno prenaprežu svoje seksualne
želje i stavove. Oni misle da se na taj način
predstavljaju kao osvajači. To je, naravno, jadno
samozavaravanje, jer služi kompenzaciji kompleksa
manje vrednosti.

Pravo jezgro seksualno nenormalno^ ponašanla

je kompleks manje vrednosti. Covek koji od njega

154
pati stalno se osvrče za najkračim izlazom. Ponekad
smatra da je najpovoljnije rešenje da od sebe
odbaci široka područja života i da se preda preteranom,
raspusnom seksualnom životu.

Kod dece to sklonost zapažamo veoma često.

Uglavnom je nalazimo kod dece koja bi htela da se
nametnu drugima i da njima vladaju. Ona potpuno
zaokupe svoje roditelje i učitelje na taj način što
im prave probleme; ona time robuju svojoj sklonosti
da se angažuju na nekorisnoj strani života. U
svom kasnijem životu ona sa svojim sklonostima
vrše pritisak na druge, kako bi sebi na taj način
pribavili osečanje da su nadmočni. Deca te vrste
mešaju za vreme svog procesa razvoja svoju seksualnu
želju za osvajanjem i nadmoči. U sklopu is-ključivanja
jednog dela mogučnosti i problema života
oni se ponekad potpuno okreču od drugog pola
i treniraju se u homoseksualnom ponašanju. ZanimIjivo
je da se kod perverznih Ijudi često može zapaziti
prenapeta seksualnost. Oni uistinu preteruju sa
svojom sklonošču ka perverzijama, kako bi se na
taj način obezbedili da ne moraju da se konfrontiraju
sa problemom normalnog seksualnog života,
ikoji upravo hoče da izbegnu.

sve to možemo da razumemo s^mo ako nam je

poznat njihov životni stil. To su Ijudi koji žele da
ih drugi izuzetno cene a istovremeno se osečaju
nesposobnim da kod pripadnika drugog pola pro-bude
imalo interesovanja. Oni imaju kompleks ma-nje
vrednosti u odnosu na drugi pol, koji se može
pratiti unatrag sve do u njihovo detinjstvo. Ako su,
recimo, dečaci ponašanje devojčica u porodici i ponašanje
majke smatrali privlačnijim od svog sop-stvenog,
onda se u njih uvuklo osečanje da nikada
neče imati moč da na sebe skrenu pažnju žena. Oni
se onda ponekad toliko dive drugom polu da na
kraju počinju da oponašaju pripadnike tog pola.
Tako nailazimo na mu§karce koji izgledaju kao de-vojke,
i isto tako i na devojke koje na nas deluju
poput muškaraca.

155
Slučaj čoveka koji je zbog sadizma i zloupotrebe
dece dospeo na sud može dobro da ilustruje
nastanak i razvoj ovih ovde razmotrenih tendencija.
Pri istraživanju njegovog razvoja saznajemo da je
imao autoritativnu, dominirajuču majku, koja ga je
stalno nešto kritikovala. I pored toga se razvio u
dobrog, inteligentnog učenika. Ali njegova majka
nikada nije bila zadovoljna njegovim uspesima. Iz
tog razloga je nastojao da majku isključi iz svoje
naklonosti prema porodici. Izgubio je interesovanje
za nju i potpuno se okrenuo svom ocu, kojem je
bio veoma naklonjen.

Jasno je da takvo dete može steči predstavu da

su žene stroge i suviše kritičke i da je najbolje izbegavati
svaki kontakt s njima, izuzev u slučajevima
kada je to neizbežno. Na taj način je ovaj čovek dospeo dotle da je drugom polu sasvim
okrenuo
leda, da ga je isključio iz svojih misli i osečanja.
Uz to je spadao u poznati tip Ijudi koji se
uvek seksualno uzbuduje kada ga hvata strah. Po-što
ovaj tip pati od straha i kroz strah dospeva u
stanje uzbudenja, to se on stalno osvrče za situacijama
u kojima ne mora da se plaši. U svom kasnijem
životu je verovatno uživao u tome da samog
sebe kažnjava ili muči, ili pak da posmatra kada se
neko dete zlostavlja, ili pak da sebi predstavi kako
njega ili nekog drugog čoveka muče. I pošto spada
u opisani tip, to če pri stvarnom ili zamišljenom
mučenju doživeti seksualno uzbudenje i zadovoIjenje.
Slučaj ovog čoveka omogučava da se saglcda
rezultat pogrešnog treninga. On nikada nije video
povezanost svojih navika ili, ako jeste, onda u trenutku
kada je več bilo kasno. Naravno, veoma je
teško započeti delotvoran trening kada čovek več ima dvadeset i pet godina. Pravo vreme
je rano
detinjstvo.

156
DRUGI FAKTORI

Ali u detinjstvu se stvari usled psihičkih veza

sa roditeljima komplikuju. Indikativno je posmatrati
kako se štetan seksualni trening javlja tako
reči kao nezgoda u psihičkom konfliktu izmedu de-teta
i roditelja. Svadljivo dete, pre svega dete koje
se nalazi u adolescentnoj fazi, ponekad zloupotrebIjava
seksualnost sa svesnom namerom da povredi
roditelje. Poznato je da mladiči i devojke neposredno
posle raspri sa roditeljima stupaju u seksualne
odnose. Deca pribegavaju takvim sredstvima
da bi se osvetili roditeljima, naročito u slučaju kada
vide da su roditelji u tom pogledu osetljivi. Dete
koje traži svadu skoro uvek pribegava tom oružju.

Jedinu mogučnost suprotstavljanja takvoj taktici

ponašanja predstavlja nastojanje da 66 dete učini
odgovornim za sebe i svoje postupke, kako ne
bi moglo duže da se uljuljkuje u uverenju da su
posredi samo interesi njegovih roditelja a ne takode
i njegovi.

Pored uticaja okoline detinjstva, onako kako se

on odražava u životnom stihi, u seksualnom ponašanju
se odražavaju i političke i privredne prilike
jedne zemlje. Te prilike stvaraju jedan odredeni
društveni stil, koji pojedinac teško može izbeči. Po-sle
rusko-japanskog rata i sloma prve ruske revolucije,
što je imalo za posledicu da je narod obuzimalo
beznade i rezignacija, raširio se jedan veliki seksualni
pokret koji je postao poznat kao saninizam.1 Pokret je podjednako privukao odrasle i
mlade. Slična
seksualna prenapetost je opšta pojava u revolucionarnim
nemirima, i dobro je poznato da je zao-

1
Pojam ,,saninizam" potiče od svojevremeno veoma
zapaženog romana pod naslovom Sanin, koji je 1907. go-dine
objavio narodnjački ruski pisac Mihail Petrovič Arcibašev
(1878--1927). Saninizam je bio jedna ,,nesvesna pa-rodija
hedonističke dekadencije", pri čemu se oslanjao na
junaka pomenutog romana. O daljim pojedinostima vid.
Renato Pagglioli, The Poets oj Russia 1890--1930, Harvard
University Press, Cambridge/Mass. 1960, str. XIX + 383.
157
kupljenost seksualnom čulnošču naročito izražena u
doba rata jer se život čini bezvrednim.

Kurioziteta radi neka ovde uzgred bude napomenuto

da je policija svesna toga da seksualnost,
tako upražnjavana, služi psihološkom pražnjenju napetosti.
U Evropi u svakom slučaju policija svaki
put kada je negde počinjen neki zločin, obično pre-tražuje
staništa prostitutki. Jer, u mnogim slučaje-vima ubicu ili nekog drugog prestupnika za
kojim traga nalazi baš tamo. Zločinac se može tamo nači
jer se posle počinjenog zlodela oseča prenapetim i
traži olakšanje. On želi da se uveri u svoju snagu
i da sebi dokaže da je još uvek silan i močan a ne
neka propala egzistencija.
DRUGI FAKTORI

Ali u detinjstvu se stvari usled psihičkih veza

sa roditeljima komplikuju. Indikativno je posmatrati
kako se štetan seksualni trening javlja tako
reči kao nezgoda u psihičkom konfliktu izmedu de-teta
i roditelja. Svadljivo dete, pre svega dete koje
se nalazi u adolescentnoj fazi, ponekad zloupotrebIjava
seksualnost sa svesnom namerom da povredi
roditelje. Poznato je da mladiči i devojke neposredno
posle raspri sa roditeljima stupaju u seksualne
odnose. Deca pribegavaju takvim sredstvima
da bi se osvetili roditeljima, naročito u slučaju kada
vide da su roditelji u tom pogledu osetljivi. Dete
koje traži svadu skoro uvek pribegava tom oružju.

Jedinu mogučnost suprotstavljanja takvoj taktici

ponašanja predstavlja nastojanje da 66 dete učini
odgovornim za sebe i svoje postupke, kako ne
bi moglo duže da se uljuljkuje u uverenju da su
posredi samo interesi njegovih roditelja a ne takode
i njegovi.

Pored uticaja okoline detinjstva, onako kako se

on odražava u životnom stihi, u seksualnom ponašanju
se odražavaju i političke i privredne prilike
jedne zemlje. Te prilike stvaraju jedan odredeni
društveni stil, koji pojedinac teško može izbeči. Po-sle
rusko-japanskog rata i sloma prve ruske revolucije,
što je imalo za posledicu da je narod obuzimalo
beznade i rezignacija, raširio se jedan veliki seksualni
pokret koji je postao poznat kao saninizam.1 Pokret je podjednako privukao odrasle i
mlade. Slična
seksualna prenapetost je opšta pojava u revolucionarnim
nemirima, i dobro je poznato da je zao-

1
Pojam ,,saninizam" potiče od svojevremeno veoma
zapaženog romana pod naslovom Sanin, koji je 1907. go-dine
objavio narodnjački ruski pisac Mihail Petrovič Arcibašev
(1878--1927). Saninizam je bio jedna ,,nesvesna pa-rodija
hedonističke dekadencije", pri čemu se oslanjao na
junaka pomenutog romana. O daljim pojedinostima vid.
Renato Pagglioli, The Poets oj Russia 1890--1930, Harvard
University Press, Cambridge/Mass. 1960, str. XIX + 383.
157
kupljenost seksualnom čulnošču naročito izražena u
doba rata jer se život čini bezvrednim.

Kurioziteta radi neka ovde uzgred bude napomenuto

da je policija svesna toga da seksualnost,
tako upražnjavana, služi psihološkom pražnjenju napetosti.
U Evropi u svakom slučaju policija svaki
put kada je negde počinjen neki zločin, obično pre-tražuje
staništa prostitutki. Jer, u mnogim slučaje-vima ubicu ili nekog drugog prestupnika za
kojim traga nalazi baš tamo. Zločinac se može tamo nači
jer se posle počinjenog zlodela oseča prenapetim i
traži olakšanje. On želi da se uveri u svoju snagu
i da sebi dokaže da je još uvek silan i močan a ne
neka propala egzistencija.
SOCIJALNO REŠENJE

Jedan Francuz je jednom rekao da je čovek jedino

živo biče koje jede kada nije gladno, pije
kada nije žedno i u svako doba može da ima seksualne
odnose. Prekomerno zadovoljavanje seksualnog
nagona stvarno odgovara prekomernom zadovoljavanju
svih ostalih požuda. Naravno, u suprotnosti
je sa životnom harmonijom ako se prekomerno
udovoljava nekoj od požuda i ako se neko interesovanje
razvije preko svake mere. Psihološki časo*
pisi su puni opisanih slučajeva kod kojih su Ijudi
do te mere razvijali interesovanja i požude da su
kod njih postali prisilni. Svako je čuo za cicije kojima
je novac najvažnija stvar u životu. Ali mi
znamo i za slučajeve osoba za koje je čistoča naj;^
važnija stvar na svetu. Takvim osobama je pranje
najvažnija delatnost i ponekad se peru celog dana
i onda još i do ponoči. Najzad, nailazimo i na Ijude
koji jelu pridaju ogroman značaj. Oni celi bogovetni
dan samo jedu, jedino se interesuju za hranu
i ne umeju ni o čemu drugom da razgovaraju nego
samo o jelu.

158
Slučajevi preterane seksualnosti u potpunosti
liče na pomenute vidove ponašanja. Svi oni vode ka
neuravnoteženosti područja delovanja i do poremečaja
njihove harmonije. Time celokupni životni stil
neizbežno dospeva na nekorisnu stranu života.

Pri pravilnom uvežbavanju seksualnog nagona

polne težnje bi trebalo da budu usmerene na jedan
koristan cilj, u kojem sveukupnost svih naših delatnosti
može da nade svoj odgovarajuči izraz. Ako je
pdabran pravi cilj, onda ni seksualnost niti bilo koji
izraz života neče biti ugrožen od prenapetosti.

S druge strane, opet, mora se ovladati svim nagonima

i mteresovanjima i oni moraju uzajamno da
budu uskladeni. Ali njihovo potpuno potiskivanje
predstavljalo bi jednu opasnost. Kao što se u do-menu
ishrane preterano držanje dijete nepovoljno
odražava na duh i telo, tako isto nije preporučljiva
potpuna uzdržanost u području seksualnog života.

Ovu konstataciju treba tako razumeti da pri

jednom normalnom životnom stilu seksualnost treba
da nade svoj primereni izraz. To nikako ne znači
da neuroze, koje ukazuju na neuravnoteženost životnog
stila, možemo da prevazidemo na taj način što čemo seksualnosti dati punu slobodu.
Danas uveliko
rašireno shvatanje da je potisnuti libido odgovoran
za nastanak neuroza naprosto ne odgovara is-tini.
štaviše, stvari stoje upravo obrnuto: neurotični
Ijudi ne umeju da nadu pravu izražajnu formu za
svoj seksualni nagon.

Često nailazimo na Ijude kojima je savetovano

da slobodnije i nesputanije izražavaju svoje seksualne
nagone; ti su se Ijudi držali tog saveta, da bi
onda doživeli da im se stanje samo pogorša. Razlog
ovakvom ishodu je u tome što ovi Ijudi zaboravIjaju
da svoj seksualni život povežu sa jednim socijalno
korisnim ciljem, što bi jedino moglo da izmeni
njihovo neurotičko stanje. Zadovoljenje seksualnog
nagona kao takvo nije u stanju da leči neurozu, jer
neuroza je, da se tako izrazimo, bolest životnog stila
i ona može da bude izlečena samo ako posvetimo
pažnju životnom stilu.

159
Za individualnog psihologa je sve to tako jasno
da se on uopšte ne koleba da ističe da je srečan
brak jedino zadovoljavajuče rešenje za seksualne
probleme. Neurotičar, naravno, neče biti oduševljen
takvim rešenjem jer je on uvek kukavica i nije do-bro
pripremljen za socijalni život. Socijalno rešenje
problema seksualnosti takode nastoje da izbegnu i
svi oni Ijudi koji prenaglašavaju seksualnost, govore
o poligamiji i drugarskom braku ili o braku na odredeno
vreme. Njima nedostaje strpljenje da problem
socijalnog prilagodavanja reše na osnovi uzajamnog
uravnoteženja interesa izmed u muškarca i žene, i tako onda beže u neke iluzorne
predloge re-šenja.
Medutim, najteži put je ponekad najkrači put.

160
13.

ZAKLJUCNE NAPOMENE

Došao je trenutak da svedemo zaključak ovih

naših razmatranja. Metoda indivldualne psihologije,
mi se ne kolebamo da to priznamo, počinje i završava
se sa problemom manje vrednosti.

Osečanje manje vrednosti je, kao što smo videli,

osnova Ijudske težnje i uspeha. Na drugoj strani,
osečanje manje vrednosti čini osnovu svih naših
problema u vezi sa pogrešnom psihičkom prilagočtenošču.
Ako pojedinac za sebe ne pronade nikakav
valjan konkretan cilj nadmoči, onda se kod njega
javlja kompleks manje vrednosti, koji kod njega
budi želju za nekim izlazom. Ta želja da se nade
neki izlaz izražava se u kompleksu nadmoči, koji
nije ništa dmgo nego cilj na nekorisnoj, taštoj strani života, cilj koji obečava zadovoljenje
putem jednog
drugog lažnog uspeha.

U tome se sastoji dinamika duševnog života. Da

budemo još konkretniji, znamo da su greške u psi-hičkim
funkcijama u odrečtena vremena štetnije ne-go
u neko drugo vreme. Mi, nadalje, znamo da se životni stil iskazuje u sklonostima i
tendencijama
koje su se uobličile u detinjstvu, to znači u slici vodilji
koja se razvija u uzrastu od četiri ili pet go-dina.
I pošto je to tako, to ceo teret brige za naš psihički život u osnovi leži na ispravnom
usmeravanju
dece.

11 A. Adler, IV 161
Što se tiče staranja oko dece, pokazali smo da
bi primaran cilj trebalo da bude unapredenje osečanja
za zajednicu, pomoču kojeg se mogu iskristalisati
korisni i zdravi ciljevi. Samo ako se deca uvež-bavaju u tome da se uklope u red
zajednice, sveobuhvatno
osečanje manje vrednosti može da bude
usmereno na prave puteve i da bude ometeno da
izazove kompleks manje vrednosti ili kompleks nadmoči.
Socijalna prilagodenost je druga strana prob-lema
inferiornosti. Pošto je čovek kao pojedinac in-ferioran
i slab, to Ijudi žive u zajednicama. Osečanje
za zajednicu i društvena saradnja su stoga
spas za čoveka kao pojedinca.
SADR2AJ

POZNAVANJE ZIVOTA

1. NACELA INDIVIDUALNE PSIHOLOGIJE . . 7

Usmerenost na cilj 8

Shema percepcije 11

Osečanje manje vrednosti i osečanje za zajednicu 13

Common sense i njegovo pomanjkanje .... 15

Roditeljski uticaji 17

Osečanja i snovi 19

Redosled po rodenju i rana sečanja 20

Zaključak 22

2. PREVAZILA2ENJE OGRANlCAVANJA ... 23

Jedinstvo individue 23

Socijalni sklop 25

Stavovi prema nedostacima 29

Znaci jakih osečanja manje vrednosti .... 33

3. KOMPLEKS MANJE VREDNOSTI I KOMPLEKS

NADMOCI 38

Opšta razmatranja . . . . 38

Pojedinačni slučajevi 43

4. 2IVOTNI STIL i 51
Razumevanje jednog životnog stila 53

Korektura životnog stila 59

163
5. RANA SECANJA 64

Načini sečanja 66

Predmeti sečanja 69

Sečanja mažene i nevoljene dece 72

6. TELESNI POKRETI I STAVOVI 77

Telesni pokreti 77

Stajanje 78

Osloniti se 78

Daljina i blizina 79

Stavovi 82

Hrabrost i strašljivost 82

Vera u predodredenje 84

Zavist, muški protest i seksualne teškoče . . 85

7. SNOVI I NJIHOVO TUMACENJE 90

Životni stil i životni ciljevi 90

Prdvatna logika 94

Uzroci snova 97

Spavanje, budno stanje i hipnoza 100

8. VASPITANJE I PROBLEMATlCNA DECA . . 102

Skola i socijalni ideali 102

Uticaj porodice 104

Problematična deca 107

Terapija HO

Dijagnoza: redosled rodenja H4

9. PROMAŠENI ŽIVOTNI STIL: JEDAN SLUCAJ 119

Rano detinjstvo 120

Skolski problemi 123

Tri životna pitanja 125

Predohrana i poboljšanje 128

10. SKLONOST KA PRESTUPIMA I NEDOSTA

TAK
OSECANJA ZA ZAJEDNICU 130

Opšta pitanja 130

Primeri odredenih slučajeva 133

164
11. LJUBAV I BRAK 140

Pretpostavke ravnopravnosti 140

Priprema za brak 142

Bračno savetovanje 146

12. SEKSUALNOST I SEKSUALNI PROBLEMI . 151

Rani trening 152

Zavisnost od životnog stila 154

Drugi faktori 157

Socijalno rešenje 158

13. ZAKLJUCNE NAPOMENE 161

CIP -- KaTaAoraaaunja y ny<SAHKauHJH

BnSAHOTCKa MaTHite cpncKe, hobh CaA

159.923

AAAEP, AA<i>peA

Odabrana dela Alfreda Adlera. -- [2. izd.]. -- Novi Sad Matica srpska, 1989. -- 5 knj. ; 21
cm. -- (Biblioteka Imago)

Kni. 4: Poznavanje života / preveo s nemačkog Tomislav Bekič. 164

str.

Prevod dela: Lebenskenntnis.

ISBN 86-363-0130-0. -- ISBN 86-363-0134-3

ALFRED ADLER
ODABRANA DELA, I--V

POZNAVANJE ŽIVOTA
II izdanje

Lektor: Milica Bujas * Tehnički urednik: Mirjana Jovanovič

* Korektor: Dušanka Vidakovic * IRO Matice srpske, Novi

Sad * Za izdavača: Dragoljub Gavarič * Tiraž: 10.000 prime-

raka
* Stampa: TO štamparija ,,Budučnost", Novi Sad

ISBN 86-363-0130-0 | ISBN 86-363-0134-3

1989