БОРИС СТОЈКОВСКИ

UDC 923.34(497.5 Dubrovnik)”13/14”

РОБЉЕ СА ЦРНОГ МОРА И ЛЕВАНТА

У ДУБРОВНИКУ ТОКОМ XIV И XV ВЕКА

Сажетак: Рад се бави робљем које је било пореклом са Леванта и земаља око
Црног мора а које је продато и купљено у Дубровачкој Републици током XIV и XV
века. Захваљујући грађи Државног архива у Дубровнику можемо доћи до података
о пореклу тог робља, имену, ценама, као и о именима и пореклу купаца и прода-
ваца. У неким случајевима имамо податке о годишту. Ова трговина биће стављена
у међународни контекст како бисмо стекли увид у значај Дубровника у трговини
робљем у средњем веку на једном широком географском простору.
Кључне речи: Дубровник, робље, Црно Море, Левант.

Дубровачка република је била велики трговачки центар Медитерана. У овом

граду жива је била трговина бројним артиклима, али и људима. Робља је било из
разних крајева, али је апсолутна предоминација босанског робља. Сем робиња и
робова из Босне, било је робља и из других делова бивше Југославије, из Хрватс-
ке, Славоније, па нешто и из Рашке и Срема. Међутим, било је и робља из других
делова света. Иако је број овог робља био сразмерно мали, постојало је, у извесној
мери, и робље са Леванта и Црног мора. Наша историографија ово робље није
третирала целовито, знатно више аспекта је поклоњено убедљиво најбројнијем бо-
санском робљу. Са друге стране, црноморско и левантско робље помињано је само
у оквиру трговачких односа града под Срђем са другим државама или Левантом.
Циљ овог рада је да на основу архивске грађе из Дубровачког архива, али и до-
садашње доступне литературе обрадим трговину робљем са Црног мора и Леванта
у Дубровнику у XIV и XV веку када је трговина уопште, па и трговина робљем,
била најразвијенија током средњег века. У ова два столећа се ово робље иначе и
појављује у грађи Архива у Дубровнику. Такође, желео бих да истакнем да сам
поредио трговину овим робљем са другим великим трговачким земљама, као што
је Млетачка република, Напуљска краљевина или Фиренца, како би се стекао бољи
увид у контекст учешћа дубровачке у међународној трговини робљем. Венеција је

79
више од једног столећа била и сизерен Републике светог Влаха, а и после је имала
значајан уплив у економију града. Напуљска краљевина посебно у време арагон-
ске доминације представља изузетно значајан трговачки фактор, а Фиренца је та-
кође једна од најразвијенијих градских република средњовековне Италије, мада њу
мање поредим због тога што је ропство тамо ипак мање развијено.
Такође, ове државе су и географски ближе Дубровнику од неких других, попут
Ђенове, па сам их зато и узео као пример. Треба увек имати на уму да је Дубровник
знатно мање тржиште од поменутих европских држава, али је ипак био веома зна-
чајан, што ћемо и видети из редова који следе. Посебно је занимљиво што је тако
мала Република, какав је био Дубровник, на једном огромном простору, од Црног
мора до Гибралтара, био битна трговачка тачка.
Робље пореклом са Леванта и Црнога мора је било различите националности.
Имамо татарске робиње и робове, потом турске, грчке, руске и друге. Иако је на-
ција мање него у другим европским трговачким центрима, што је и природно јер је
и тржиште било знатно мање, ипак број овог робља није тако занемарљив.
Највише робља са Црног мора било је татарског порекла. У другој половини
XIV века (1365–1398) наилазимо на нешто више мушкараца него што је то у Мле-
тачкој републици, али и другде. У Венецији је било знатно више робиња него робо-
ва. У Фиренци у ово време, а попис имамо од 1366–97, татарског робља је највише,
274 од 357. И овде је огромна предоминација жена. Средња цена мушког робља је
слична, у Венецији то је 27 дуката, а видећемо да се овде цене крећу од 18–29 ду-
ката, дакле средња цена је блиска као и у Млецима. Жене су чак јефтиније нешто,
или им је цена слична, док су у Венецији жене ипак скупље, 30,4 дуката, према 27
колико је цена мушких.
Пређимо сад на архивску грађу из Дубровника везану за татарске робиње и
робове.
Marcus Machnius de Saragusa продао је за 20 златних дуката 30. октобра 1365.
Татарина Николу Млечанину Георгију Гуру.
Катарина и Луција, две татарске робиње, су за 25 дуката продате 5. октобра
1375. године Паруули, жени Паула де Барбаре. Продавац је био Млечанин Марко
Сулимак.
За 15 дуката Марино де Бенеса постао је власник Татарке Маргарите купивши
је од Марка, сина Андреја де Сублимација, Млечанина. Купопродаја се десила 6.
октобра 1375. године. Маrinus Dymitrii,грађанин Дубровника продао је 10. јуна
1390. Бернарду Симоновом, Каталонцу, 4 Татара, сваког за по 29 дуката. Ти робови
су били Ердум, син Бегера (23 године); 25-годишњи Караман, затим Аморат (Му-

1
Iris Origo, The Domestic Enemy: The Eastern Slaves in Tuscany in the Fourteenth and
Fifteenth Centuries, Speculum XXX/1955, Cambridge, Massachusets, 1955, 321–367
2
Charles Verlinden, L’esclavage dans l’Europe médiévale II, Gent, 1977, 584–585
3
ibidem
4
М. Динић, Из Дубровачког архива, III, Београд, 1967, 18 (бр. 40)
5
М. Динић, н.д., 32 (бр. 79)
6
М. Динић, н.д., 32–33 (бр. 80)

80
рат), син Богдана, стар 28 година и његов вршњак Шајин, син Исмаила. Заробљени
су у Костуру, приликом борби са Турцима. Овај Каталонац из Барселоне од 1389–
1394. био је веома активан у Дубровнику. Најпознатији је као трговац углавном
босанским робљем, уз поменуте Татаре, али је сачувано и неколико исправа које
нас упућују да се Бернардо Симонов бавио и увозом жита у Републику. У самом
спису ова четворица заробљеника се наводе и као Татари и као Турци, али их је
Михаило Динић назвао Татарима. Са друге стране, Иван Божић тврди да су у пи-
тању хришћани који су преведени у ислам и постали јањичари, дакле да спадају у
турско робље. Он то закључује на основу имена очева Мурата, тј. Амората-Богдан
што јесте хришћанско име. Такође, он Исмаила, Шајиновог оца назива Змајићем.10
У самом нотарском спису облик је Smaeli, дакле ово име у номинативу гласи Smae-
lus, што је ипак ближе имену Исмаел, тј. Исмаил, решење које усваја Динић.11 Што
се тиче њихове народности, у ово време имамо списе и о продаји турског робља,
о чему ће бити речи нешто касније. У њима се турска националност наводи, док је
овде случај да се они ипак називају прво Татарима, док се само на крају помиње
да су Турци. Ја лично сматрам да је помињање Турака и борби са њима можда
утицало на то да се на крају помене да су и заробљеници Турци, иако се они раније
називају Татарима. Зато сам их и ставио у татарско робље.
Александар Белонус де Монте Нигро продао је 11. јануара 1391. Ђеновљанину
Кораду де Кампису за 18 дуката Јакоба Татарина који је имао 30 година и био вео-
ма здрав.12 Паско Рестић продао је 7. децембра 1394. Алојзију Гучетићу татарског
роба Георгена, који је купљен у Пери, ђеновљанској колонији у Цариграду.13
Два брата из познате дубровачке властеоске породице Гучетића, синови Мари-
на Гучетића, начинили су купопродајни уговор којим Јован Гучетић продаје брату
Алојзију за 24 дуката Татарина Мелминсона, латински названог Симон. Имао је
15 година и био је здрав, доведен је из Сурхата, а ова продаја се догодила 13. маја
1398. године.14
Тамерланов поход и ратови у Венецији су смањили трговину робљем. Занимљи-
во је да и у Дубровнику у наредним деценијама не наилазимо на татарско робље.
Пад Цариграда и сукоби са Турцима су вероватни узрок тога. Наредни помен је тек
1460. године, 28. новембра. Барбара, како је име робињи, стара је била 25 година.
Њена вредност је читавих 72 дуката млетачких. Ово је још једна у низу продаја
робља у Дубровнику између двојице странаца. Имамо доста случајева где странци
чине обе стране приликом трговине робљем, што је само доказ колико је Република

7
М. Динић, н.д., 55–56 (бр. 141)
8
Ненад Фејић, Шпанци у Дубровнику у Средњем веку, Београд, 1988, 114–115
9
М. Динић, н.д., 55–56 (бр. 141)
10
Иван Божић, Дубровник и Турска у XIV и XV веку, Београд, 1952.
11
М. Динић, н.д., 55–56 (бр. 141)
12
М. Динић, н.д., 56 (бр. 142)
13
М. Динић, н.д., 67 (бр. 168)
14
М. Динић, н.д., 71–72 (бр. 173)

81
била важан центар трговине робљем у овом делу Европе. Продавац је у овом слу-
чају Млечанин, Петрус Оњибен, а купац из Анконе, Антонио дел Пасара.15
Закључимо, татарског робља је од робља са Леванта и Црног мора било најви-
ше, а трговаца, сем домаћих, било је доста из Млетачке републике, каталанских
трговаца и пословних људи из Анконе.
Са Кавказа имамо и черкеског робља. Ако упоредимо са Венецијом, овај број
је изразито мали. Имамо свега два случаја и то из периода када черкеског робља
има релативно мало и у Млецима а још мање на Криту или Кипру. Са друге стра-
не, Напуљска краљевина је била велико стециште черкеског робља половином XV
столећа.16
Дана 7. фебруара 1442. Елиас (Илија) Капуанус из Манфредоније, у присуству
свог оца Марсиљија Капуануса у чије име и послује, продао је Шпанцу из града
Семи­сенте, поседу Кастиљске краљевине, Гонсалву Јоханису Перису Черкескињу
од 20 година која се на латинском зове Марка. Коштала је 38 дуката, а Марсиљије
Капуа­нус ју је купио у Венецији.17 У Венецији и њеним колонијама број черкеског
роб­ља, а посебно веома цењених черкеских робиња био је велики. Од 1375–1469. у
Венецији имамо 77 робиња и 12 робова черкеске народности. Од тога само пето­ро
после пада Цариграда. Средња год. робиња је 20 год. (знамо 70 случајева) код муш­
ког робља 16. Мушки су јефтинији за 10 дуката, цена им у просеку 46 дуката.18 Нај-
већа складишта черкеског робља су Тана и Трапезунт, а одатле су их сви сталежи
млетачког друштва куповали. Велики магацин робља овог кавкаског народа је био
и магацин познатог млетачког трговца настањеног у Цариграду, Ђакома Бадоера.19
Чак 43 златна венецијанска дуката плаћено је за Георгија, такође Черкеза, старог
тридесет година у купопродајном уговору двојице Дубровчана 31. августа 1459. го-
дине. Георгије је био здрав, sanum mente et corpore, формулација која се често ко-
ристи.20 У низу докумената можемо да наиђемо на ову и сличне формулације које
нас упућују колико је важно било да роб или робиња буде у добром здравственом
стању. Робље је било третирано као и сваки други артикал за трговину и његов
квалитет је свакако морао бити висок.
Срећемо и турско робље као најбројније робље са Леванта. Продаја овог робља
пада у доба сукоба са Турцима на Балканском простору. Занимљиво је да на Риал-
ту немамо помен турског робља све до XV века, а у трговини учествују и познате
породице, као Ђустинијани21 док је у Дубровнику збележено нешто више случаје-
ва у претходном столећу. У Дубровнику је током последња два столећа средњег
века већи део турских робова заробљен у борби против Османлија, и сво робље је
­мушко.

15
М. Динић, н.д., 123–124 (бр. 242)
16
Ch. Verlinden, н.д., 304–308
17
М. Динић, н.д., 106–107 (бр. 220); Н. Фејић, н.д., 161
18
Ch. Verlinden, н.д., 619
19
ibidem
20
М. Динић, н.д., 121–122 (бр. 240)
21
Ch. Verlinden, н.д., 650

82
 Турчин Димитрије продат је 7. октобра 1388. за 24 златна флорена каталонском
трговцу Николи Рукијеру.22 Његов земљак Неба је наредне године, 18. октобра, про-
дат трговцу са Мајорке Јохану де Бенинволису за 20 златних дуката. Неба је имао
око 20 година, а продавац је био Дубровчанин Радован Хлапчић.23 Припче Шеста-
новић је 22. августа 1389. године продао трговцу из Барселоне Беренгерију Леа,
22-годишњег роба. Продат је за 22 дуката. Занимљиво је његово порекло, њему је,
наиме отац Турчин, а мајка Гркиња.24
У боју против Турака заробљен је Махмут, de genere et natione Turchorum. За-
робио га је а потом продао Радашин Радулиновић. Купац је 6. децембра 1389. био
Трипче Бутковић, златар. Махмут је имао између 25 и 30 година, вредео је 25 злат-
них дуката.25 Поменути Радашиновић је Антонију Генесију из Барселоне продао
још годину дана раније (24. октобра 1388) једног роба Велсеса, заробљеног такође
у борби са Турцима.26
Имамо и нотарски спис од 13. јуна 1392. којим Никша из Преког ослобађа Доб-
ру, свог роба Турчина, којег је раније (13. априла 1390) за 35 дуката купио од једног
Дубровчанина.27 Баулсин је за 18 дуката 8. марта 1393. постао роб Пасквалија По-
лија де Месера. Продао му га је Теодор де Проданело.28 Видимо да су у овом пери-
оду каталонски трговци били посебно активни. Ово је време када пада арагонска
превласт над великим делом Медитерана и када шпански пословни људи тргују на
целом простору Средоземља. Слично је и у наредном веку.
Само два случаја имамо у наредном столећу. Петар из Скадра је дао изјаву да
је 22-годишњег Шаина купио у Србији (на територији Деспота Ђурђа) и исти дан,
11. новембра 1434, поменутог роба продао за 22 златна дуката двојици каталонских
трговаца Јохану Рипољију и Антонију Феруцију. За овог роба такође се износи да
је здрав, а наилазимо и на детаљан опис његовог изгледа, очију, усана, итд.29 Бар-
толомео де Јудицибус, из Венеције, 2 дана касније продао је Абдулу, сина Азима.
Абдула, такође Турчин (и за њега и Шаина пише у нотарском спису Тheucrus) је за-
робљен у области Ивана Кастриота у Албанији и потом продат двојици поменутих
Каталонаца за 22 дуката.30 Феруције из Тортозе је био један од највећих кредитора
града под Срђем, са износом од десет хиљада дуката које је дао као кредит. Бора-
вио је у граду 6 година, био је прокуратор својих земљака из Барселоне, Тортозе, и
Млечана, наплаћујући њихове менице и дугове. Трговао је вуном, сиром и рибом, а
један његов брод је опљачкан код Хвара 1436. године.31 Трговина робљем била је за

22
М. Динић, н.д., 48 (бр. 121)
23
М. Динић, н.д., 49–50 (бр. 126); Н.Фејић, н.д., 114
24
М. Динић, н.д., 49 (бр. 125); Н. Фејић, н.д., 114
25
М. Динић, н.д., 53 (бр. 135)
26
М. Динић, н.д., 48 (бр. 122); Н. Фејић, н.д., 114
27
М. Динић, н.д., 60 (бр. 153)
28
М. Динић, н.д., 62 (бр. 159)
29
М. Динић, н.д., 100–101 (бр. 213)
30
М. Динић, н.д., 101–102 (бр. 214)
31
Н. Фејић, н.д., 145–146

83
њега једна мала и, да кажемо, успутна делатност овог значајног пословног човека
у Дубровачкој републици током XV века. Што се Рипољија тиче, са братом Гибер-
том у Републици борави од 1428–1435 године као кредитор и трговац вуном. Сем
са Феруцијем, био је у пословној сарадњи и са фирентинским трговцем Матијом
Леончинијем, тргујући сукном.32
Продаја православног робља, иако хришћана, није била страна ни римока-
толичким трговцима, али ни самим православнима. Иако је на речима трговина
хришћанским робљем била осуђивана, пракса је, током целог средњег века, деман-
товала ове тврдње. Велики број православног робља са Леванта, Грка и са Црног
мора Руса, продаван је на римокатоличком Западу тако да је случајева било и у
Републици.
Руског робља је више него грчког. Неколико Рускиња налазимо у граду Св. Вла-
ха. Све је везано за последње декаде средњег века. У XIV в. имамо само један слу-
чај и то на самом свршетку столећа. И у Венецији је ситуација слична, током XIV
века нема случајева продаје руског робља.33
Флоре из Русије дала је 28. јануара 1398. изјаву да је робиња Фирентинца Јовен-
кија де Бастаријиса.34 То је тај једини помен руског робља у овом веку.
Са друге стране имамо шест списа, четири се односе на робиње, а два на робове
продате у граду под Срђем, а да су Руси. И у Венецији, број руског робља знатно
расте у овом веку. Од 1406. до 1455. године имамо 177 аката.35 За период 1433–1467
у Напуљској краљевини има доста руског робља и жене су, као и у Дубровнику,
бројније, али због великог тржишта и размер је већи. Осам пута је више робиња
него робова.36
Но вратимо се на Дубровник. Двојица италијанских трговаца склопила су 9.
септембра 1435. купопродајни уговор о продаји 13-годишње Рускиње nomine An-
nam. Цена јој је била 36 венецијанских дуката. Продавац је био из Гаете, Антоније
Тарола, а купац је Барлећанин Јохан Зазуло.37 Исти дан, у присуству трговца из
Гаете Антонија Фаронеа чија је лађа била усидрена у Локруму, Баптиста из Гаете,
морнар поменутог Антонија, продао је Рускињу Марицу. Купац је био из Прата,
Gabrieli q. Nicolay, salariato comunis Ragusii. Maрица је имала свега 11 година, а
коштала је 34 златна венецијанска дуката.38 Она је препродата после шест недеља
дубровачком нотару, а потом опет продата у Италију.39 Поменути Зазуло је 16. де-
цембра 1438. купио још једну Рускињу, Марију од 17 година. Коштала је 42 дуката,
а продавац је био Johannes Paxii de Ragusio.40

32
Н. Фејић, н.д., 138–139
33
Ch. Verlinden, н.д., 623
34
М. Динић, н.д., 70 (бр. 171)
35
Ch. Verlinden, н.д., 637
36
Ch. Verlinden, н.д., 315–316
37
М. Динић, н.д., 102–103 (бр. 215)
38
М. Динић, н.д., 103–104 (бр. 216)
39
Вук Винавер, Црно робље у старом Дубровнику (1400–1600), ИЧ 5, 1953/4, 437
40
М. Динић, н.д., 104–105, (бр. 217)

84
 Један земљак ових девојака, за кога се код имена наводи natione Russum nomine
expertum, продат је 12. маја 1441. године у Дубровнику. Његов власник је Рајналдо
Таволари, каталонски трговац, а купио га је од Фирентинца Францискуса Питија.
Пити је роба купио на Криту 1439, 4. октобра од једног тамошњег трговца.41
Катарина, Рускиња од 30 година, продата је 12. фебруара 1464. године за 30
дуката. Манфредонац Петар Павле де Грантис продао је Ксенофонту Филелфу, за-
ступајући Карлуција, сина Алојзија из Манфредоније. Налазила се на Корчули.42
На овом острву је још 1397. било забрањено трговати робљем, али као ни у Дуб-
ровнику, упркос понављању забрана, није искорењено. Власти Корчуле су знале и
зажмурити на ову одредбу, као што и сад видимо, али и из неких других примера
на острву је била жива трговина робљем.43 Вук Винавер ово острво назива чувеним
робовским складиштем.44 A четири године раније (18 јула 1460) та иста поменута
робиња из Русије, Катарина, уступљена је једном Фирентинцу (Мартину Кјери-
нију) за 40 дуката од стране Карлуцијевог рођака Константина.45 На послетку њен
власник је постао Никола Радовановић.46 Робиња Kaтарина је свој узбудљиви жи-
вотни пут кроз промене низа власника започела 19. јула 1453. када је први пут била
купљена у Венецији од ser Rugerius Nicolox од стране Константина.47
Као што можемо да приметимо препродаја робља купљеног на другим местима,
као и даља продаја робља купљеног у самом граду под Срђем, била је развијена
онда кад је руско робље било у питању. Трговци из Манфредоније, поданици ара-
гонског краља, веома живо учествују када су у питању руски робови и посебно
робиње.
Случај Јањија, Руса који је тврдио да је слободан док је његов господар тврдио
супротно, већ је детаљно обрађиван у историографији.48 Овде ћемо само поменути
да је после дужег ислеђивања за Јањија је утврђено да је роб Николе де Ансалона
са Сицилије и предат је његовом представнику у Републици Св. Влаха Каталанцу
Спартијеру. Колики је значај Дубровачке републике у трговини робљем на широ-
ком међународном плану, видимо и по овом случају где учешће имају трговци са
Сицилије и Каталоније.
Робље довезено из Грчке, тј. Византије, дакле такође хришћанско, православно
као и са Негропонта помиње се најпре у Дубровнику. У XIII веку имамо један по-
мен грчке робиње, у следећем XIV два случаја, док у XV столећу у граду под Срђем
имамо четири случаја. Битно је напоменути да немамо свугде случај да су у питању

41
М. Динић, н.д., 106 (бр. 219)
42
М. Динић, н.д., 125–126 (бр. 246)
43
Ch. Verlinden, н.д., 800
44
В. Винавер, н.д., 437
45
Момчило Спремић, Дубровник и Арагонци 1442–1465, Београд, 1971, 290, напомена
134; Bariša Krekić, Dubrovnik (Raguse) et le Levant au Moyen âge, Paris-La Haye, 1961, 407
46
B. Krekić, н.д., delo, 408
47
B. Krekić, н..д., 407
48
М. Динић, н.д.,114–116 (бр. 232); Бариша Крекић, Дубровник и Левант 1280–1460,
99–100; М. Спремић, н.д., 199–200

85
Грци по народности, па сам овде третирао и робље довезено из данашње Грчке, тј.
Византије у то доба.
Једна грчка робиња је ослобођена још 1281. године. Њено име је Марија, из Кла­
ренце је. Њу је 17. маја 1281. ослободио ab omni servitute њен дотадашњи господар
Георгије, син Јакова де Склауција.49
Мате Бучинић је 1310. године купио једну Гркињу, док је њена сународница
Ана из Солуна 1318. изјавила да је робиња Бенеле Бундић.50 Дана 5. маја 1328.
године имамо случај Млечанина Марка Старнела који даје робињу Маргарету са
Негропонта своме земљаку Селу Адалгерију difinite ad mortem.51
Више од столећа доцније, 27. октобра 1455, 23-годишња Мара, de natione servo-
rum, односно из народа који је могао да буде даван у робље, довезена је са Негро-
понта и купљена је од стране манфредонског трговца Карлуција Алвизовог за 40
дуката.52 Продавац је био дубровачки канцелар Христофор Ловатус де Колеалто.
Њу је један млетачки трговац продао поменутом канцелару Републике, а сама ро-
биња купљена је још 1442. године in platea Negropontis.53
Под 8. мајем 1445. наилазимо на помен робова послатих из Цариграда. Имамо
уговор од тог датума по коме Дубровчанин Марин Т. Бунић предаје свом ортаку
Бенедету Магрину 12 до 25 мушких или женских робова до 28 година. Послаће их
Николо дели Скјоти преко Бартоломеа Синбада на лађи Анконитанца Ђакома де
Пасквалина. Робље је морало бити поптуно здраво и морало је бити народности да
се по хришћанским земљама може продавати као робље. Профит је дељен на пола,
али је све трошкове у путу сносио набављач овог прилично великог контигента ро-
бова, једног од највећих који се може наћи у дубровачкој грађи о трговини робљем
у средњем веку.54
Што се тиче Венеције, у Млецима током XIV века имамо свега 10 случајева тр-
говине Грцима и Гркињама; за наредно столеће нема података.55 Наравно, млетачке
колоније на грчким острвима су биле веома активне у трговини грчким робовима
оба пола.
Патрон брода са Родоса Димитрије Маркијани продао је 25. јуна 1409. свог
роба Сарацена по имену Никола за 40 дуката Николи Ратићу, дубровачком грађа-
нину.56 Иако сараценско робље није тема овог рада, пошто је продавац са Леванта
помињем овај случај.
Наилазимо, за крај, и на помен роба чак из Инда. Иако је ова територија ван ок-
вира црноморских или левантинских крајева, ипак, пошто је реч о робљу са истока
и једном малом куриозитету, наводимо га.

Gregor Čremošnik, Spisi Dubrovačke kancelarije, knjiga I, Zagreb, 1951, 158 (бр. 516); Б.
49

Крекић, н.д., 97
50
Б. Крекић, н.д., 97
51
M. Динић, Из Дубровачког архива III, 9, (бр. 15)
52
М. Динић, н.д., 118–119 (бр. 235); М. Спремић, н.д., 199
53
М. Динић, н.д., 118 (бр. 235)
54
М. Динић, н.д., 112–113 (бр. 230); Б. Крекић, н.д., 98
55
Ch. Verlinden, н.д., 555–6
56
М. Динић, н.д., 87–88, (бр. 198)

86
 Прецизније, за овог роба Јулијана наводи се да је Етиопљанин или Инд. Њега
5. маја 1460. ослобађа Хрисолдо Сандиља. Обавеза Јулијана је да служи наредних
пет година, али ако побегне – поништава се ова одлука.57
Овај преглед нам је показао, сем броја и цена робља, значај ове трговине и
делатност бројних великих пословних људи који су се бавили разним видовима
трговине или другог пословања. Никоме од њих није страно било ни трговати љу-
дима, једнако као житом или вуном. Иако је у Дубровнику 1416. године званично
забрањена трговина људским бићима, видели смо да се на то није обраћала пажња
и да је и после те године међународна трговина робљем била изразита. Примети-
ли смо, такође, учешће трговаца из целе Европе, посебно италијанских и каталон­
ских.
Трговина робљем није свршена у средњем веку, наставила се и касније, добив-
ши неке нове обрисе и правце које је носило ново време.

57
М. Динић, н.д., 122 (бр. 240)

87
BORIS STOJKOVSKI

SLAVES FROM THE BLACK SEA AND LEVANT

IN DUBROVNIK DURING XIV AND XV CENTURY
Summary

The paper examines the slave trade of the Black Sea and Levant origin during XIV
and XV century, based on the Dubrovnik archive material and literature. These two cen-
turies have been taken into consideration since the trade as a whole, and the slave trade
especially, was the most developed one at the time and the other reason is that those
regions appear within the archival documents that date back from the above mentioned
period, as well. The paper covers the trade with the slaves of Tartar, Čerkes, Turkish,
Russian and Greek origin, as well as with the slaves of other nationalities from the re-
gion. Tartar slaves were the most common and of the largest number among them. Of
course, that number was quite less in relation to the slaves from Bosnia that were the
most numerous in Dubrovnik during the entire Middle Ages. The paper presents, accord-
ing to the archival documents, the slaves classified according to the national affiliation.
The name and the age (where it is stated in the document), along with the buyer and seller
have also been mentioned by the author of the paper. To emphasize the significance of
the Dubrovnik Republic within the international slave trade context the author compared
the number and somewhere even the price of the above mentioned slaves with the ones
bought in Venice, Napoli and Firenza. These trading nationalities have been taken as an
example by the author of the paper to their development, as well as the significance for
the Dubrovnik’s economy. Finally, the merchants that were quite famous and engaged
in a large number of other activities were also rather active, especially on a broader in-
ternational field and who, among other things, were engaged in that business, as well.
Even though, the slave trade was against the law in 1416, even after the above mentioned
period it was still continued in a large scale.

88