2.

ФУНКЦИЈЕ ЈЕЗИКА И СОЦИЈАЛНА ПРИРОДА ЈЕЗИКА

Језик настаје, постоји и разија се вршећи различите функције.

Роман Јакобсон, најзначајнији лингвиста 20. вијека на основу комуниколошке шеме

дефинисао је 6 језичких функција:

 Референцијална функција се односи на предмет поруке, изражавајући однос

поруке и референта тј. садржај поруке. Она је најреквентнија функција сваке
поруке јер је за њу најважнија објективна информација о референту. Вербализација
те функције се врши уз помоћ неутралних језичких средстава у којима нема
емоционално- експресивних елемената и то или у форми трећег лица, или у
безличној или пасивној конструкцији. (Нпр: Стигла је зима. Љети је топло.
Захладило је. итд.);
 Емотивна функција одређује односе између поруке и њеног пошиљаоца. (Нпр:
изражавање радости, љутње, страха: Како нам је било дивно! Баш ме нервираш!
Ух!Ајао! Ма дај! Дивота једна! идт.) Ова функција доминира у порукама у првом
лицу једнине и множине, у употреби узвика, у исказима са емоционално-
експресивним елементима;
 Конативна функција одређује односе између поруке и њеног примаоца.
Вербализација те функције се реализује помоћу типичних вербалних средстава:
вокатива, императива, другог лица једнине или множине. (Нпр: Драги слушаоци,
добро јутро. Дај ми, молим те, књигу. итд.);
 Поетска или естетска функција представља однос поруке са самом собом. (У
књижевности нпр: стилизација, симболизација, рецитовање пјесме итд.);
 Фатичка (контактна) функција тражи да потврди, подржи или прекине општење
а обухвата знакове који превасходно служе да се успостави, продужи или прекине
комуникација, да се провјери да ли веза функционише, да се привуче и одржи
сабесједникова пажња. (Нпр: Провјеравање да ли говорници чују један другог.);
 Металингвистичка функција има за циљ да се одреди смисао знакова за које
постоји опасност да не буду схваћени од стране примаоца, тј. она упућује да се за
одређени знак користи код који му даје смисао. (Нпр: Шта ти значи то- кул? итд.).

Осим ових 6, постоји још функција језика:

- Акумулативна функција чувања и преношења информација, искустава,

- Апелативна функција- функција обраћања,
- Деиктичка – ункција указивања,
- Когнитивна- сазнајна, спознајна,
- Презентативна- функција представљања,
- Волунтативна- функција утицања на примаоца...
Ипак, основна функција језика је комуникативна функција.

Језик може да функционише самоу колективу који чине говорници тог језика, те се,
према томе, функционална страна језика може разматрати само ако се узму у обзир
социјални фактори. Однос језика и друштва један је од основних проблема
лингвистике. Неки научници сматрају језик социјалном појавом (поистовјећујући га
са надградњом, културом), а други класном појавом, специфичном друштвеном
појавом која се не може сврстати у надградњу.

Језик постоји само у оквиру друштва и друштво не може постојати без језика. Језик
не само да доприноси цивилизацији, већ одражава живот једног народа, постајући
тако својеврстан споменик културе.

Наука која се бави односом између језика и друштва назива се социолингвистика.

Она проучава начин на који социјални фактори утичу на функционисање језика,

како се одражавају у језичкој структури, као и међусобни утицај различитих језика.
Основни истраживачки метод социолингвистике је корелација језичких и
социјалних појава. Она се попуњује анкетирањем и коришћењем статистичких
података као и података о попису становништва.

Једно од важних питања социолингвистике је питање језичкие ситуације. Језичка

ситуација обухвата:

- социјалне услове функционисања језика, у које спадају социјално-

економске формације, облик етничке заједнице, ниво суверенитета,
облик државне аутономије, ниво културног развитка, бројност народа,
његова територијална компактност, етничко окружење и др.;
- сфере употребе језика представљају најважнију компоненту језичке
ситуације. Оне су условљене садржајем комуникације, временом и
мјестом комуникације, сфером друштвене дјелатности (друштвена,
политичка, образовна, естетска,производна, религијска);
- средине употребе језика представљају комуникацију унутар: социјалне
групе, насељених пунктова или региона, привремено организоване групе
људи, читавог једног народа итд.
- облике постојања језика.

Функција језика, облик његовог постојања и карактер узајамног дјеловања двају

или више језика представљају основне међусобно повезане појмове
социолингвистике.
ЈЕЗИЧКА НОРМА је скуп најпростијих, традиционалних елемената језичког
система, дакле, оних који су се издвојили током историје и потврдили током
друштвено- језичке праксе.

Језичку норму као конкретну историјску појаву карактеришу:

o Селективност се испољава у реализацији мигућности језичког система

и различитости фиксирања спознајне дјелатности људи, те је способна
због тога за развој и варијантност.
o Постојаност (стабилност) језичке норме састоји се у томе да се норма
јавља у свијести и пракси свих чланова једног језичког колектива,
преноси се с кољена на кољено и обједињује говорну активност
говорника. Постојаност језичке норме је очување језичких традиција.
o Обавезност језичке норме не проистиче из унутрашљих манифестација
језичког система већ из спољашњих захтјева. Све што је друштвено
признато сматра се обавезним и исправним.

Основни типови језичких норми су:

 Узус је елементарна форма постојања и функционисања језика. Узуална

норма се може пронаћи у дијалектима, нарјечјима, жаргонима- различитим
видовима говорног језика. Разноврсност и покретљивост узуалних норми
указује на три димензије језика:
1. историјску (хронолошку),
2. просторну (ареалну) и
3. социјалну.
 Књижевни језик представља нормиран и репрезентативан облик народног
језика. Она је промјенљива с обзиром на историјске услове. За књ. језик је
карактеристично присуство писмене норме која је нормирана и
кодификована, те полифункционалност и обавезна употреба. Користи се у
свим сферама комуникације усњед чега је стилски издиференциран.
 Језички стил. Стилови језика представљају комуникативне и
функционалне варијанте језичке норме.

ЈЕЗИК И НАЦИЈА

Основни облици људске заједнице су етничка група, народност, нација и

међунационална заједница

Основне карактеристике народности су: заједнички језик и заједничка територија,

јединство духовног и културног наслијеђа.

Могу се издвојити 3 типа међусобних односа језика и нације:

 - национални језик настаје на основу језика народности те је стога уникатан
(кинески, јерменски);
- различите нације користе један исти језик за стварање свог националног
језика;
- један језик се користи као језик разних нација и међунационалну
комуникацију (Нпр: у Латинској Америци преко 20 нација користи шпански
језик).

Однос језика и етноса проучава етнолингвистика.

Будући да је најважније средство комуникације, језик је неопходан услов настанка

етничке заједнице. Језик има важну улогу у етничким процесима, нпр. у
асимилацији (прилагођавање другом језику и култури). Етничка спознаја базира
се на језику.