3.

ЈЕЗИК КАО СИСТЕМ ЗНАКОВА

Бодуен де Куртене је конкретно разрадио системске односе у језику на онолошком нивоу

и представио фонеме као систем.

Категорија елемената и структуре добила је различита илозофска тумачења. Као и било

која филозофска категорија и ова има идеалистичку, метафизичку и материјалистичку
интерпретацију.

Идеалистичко тумачење апсолутизује структуру којој се приписује главна улога и која је

индиферентна према елементима. Р. Карнап је имао оваква полазишта у свом
филозофском систему. Аналогно тумачење улоге структуре дали су у представници тзв.
гешталт психологије који су тврдили да човјек перципира цјеловиту слику- цјелину, док
су елементи споредни. Слична тумачења својствена су лингвистичком структурализму,
посебно глосематици данских научника (глосематика- лингвистичка теорија која се
заснива на дедуктивној и априористичкој методи проучавања, а замишљена је као
својствена „алгебра језика“ која настоји да пронађе ормалне начине описа језичких
структура). Аналогија са шаховском игром чија су правила независна од материјала и
облика шаховских фигура постала је омиљени модел структуре за коју елементи нису од
значаја.

Метафизичка методологија проучавања подразумијева механичку подјелу на елементе

структуре. Неколико генерација лингвиста пажљиво је проучавало поједине елементе
језичког система: граматичке форме, синтаксичке шеме, поједине ријечи, не узимајући у
обзир њихово мјесто и улогу у систему језика. Метафизичка етапа акумулације знања
представља закониту етапу у науци.

Материјалистичка интерпретација. Сљедећа етапа схватања категорије структуре и

елемената полази од становишта да структура настаје од елемената, а њен тип и особине
зависе од природе елемената. Међутим, добијена структура има извјесну аутономију, она
се може очувати и уколико се неки од елемената изгуби, или пак уколико се појави
извјестан број нових елеменатауз дјелимично прилагођавање у подсистемима структуре.
Преструктурирање језика може бити нагло или постепено мада се код језика може рећи да
је то релативна величина- за наглу измјену структуре потребно је нпр. 200-300 година.
Еластичност структуре представља услов њеног сталног кретања и промјена, које прате
промјену квантитета и квалитета елемената.

Термини систем и структура примјењују се у савременој лингвистици још од 18. вијека

иако нису били јасно дефинисани као лингвистички појмови. Фердинанд де Сосир је
користио термин структура.

СИСТЕМ чине хијерархијски међусобно повезани и узајамно условљени елементи који

образују сложено јединство.
СТРУКТУРА представља унутрашњу организацију, механизам система.

Језички систем има неколико типова јединица. Јединице које имају највише дефиниција
и највећу примјену су:

 Фонема је дистинктивна (разликовна) апстрактна јединица фонолошког система

која сама по себи није глас, него ункционални елемент у систему гласова кји врши
перцептивну и сигнификативну функцију.
 Морфема, минимална јединица морфемног система језика, која има самостално
значење и деривациону, релациону или лексичку функцију, у зависности од
врсте морфеме. За разлику од фонеме, која немајући сопственог значења,
функционише само као јединица плана израза, морфема има израз и садржај.
 Лексема, садржајна јединица лексичко- семантичког система језика, која врши
номинативну функцију.
 Врста ријечи, минимална јединица морфолошког система језика која врши
граматичку функцију.
 Синтагма, група двије или више граматички повезаних ријечи које саме не
изражавају предикацију (везу субјекта и предиката) али учествују у структури
јединица вишег реда које ову везу исказују. Синтагме имају номинативну
функцију.
 Реченица, јединица синтаксичког система језика. Представља скуп ријечи који има
одређено значење и врши комуникативну функцију.

Наведене јединице постоје у два облика- апстрактном и конкретном. Нпр: апстрактна

јединица фонемског нивоа- фонема се јавља у виду алофона (материјализације
апстрактног појма фонеме), морфема се јавља у виду морфа или аломорфа (конкретне
рализације морфеме), лексема у виду ријечи, шема реченице- у реченици.

Сви односи између јединица језичког система своде се на три типа:

 Парадигматски односи су везани за избор и асоцијацију, засновани су на

сличности и различитости језичких јединица.
 Синтагматски односи су односи јединица које су распоређене праволинијски.
Синтагматски односи се тумаче и као способност јединица да се комбинују.
 Хијерархијски односи су односи структурно једноставнијих јединица са
јединицама сложеније структуре:фонема улази у морему, морфема у лексему,
лексема у синтагму, синтагма у реченицу.

Парадигматски и синтагматски односи повезују језичке јединице истог степена

сложености, фонеме са фонемама (што представља фонемски систем), морфеме са
морфемама (што представа морфемски систем) итд, као и јединице нижег реда са
јединицама вишег реда- фонеме са морфемама и ријечима, мореме са ријечима, ријечи са
синтагмама, синтагме са реченицама итд.

Односи унутар језичког система нису изоловани, они одређују једни друге. Синтагматска
својства језика зависе од парадигматике.Језички систем није хомоген. Он се састоји од
више појединачних система који се називају нивои.

НИВО представља скуп релативно хомогених јединица истог степена сложености.

Основни нивои језика или системи језика су: онолошки, морфемски, лексичко-
семантички, морфолошки и синтаксички. Језичке јединице се формирају на нижем а
функционишу на вишем нивоу, односно, јединице нижег реда граде јединице вишег реда.
Нпр. фонема се образује на фонолошком нивоу а функционише на вишем морфемском
нивоу. Ова особина језичких јединица повезује све нивое језика у јединствен систем.

Постоје:

- Основни нивои су нивои минималних јединица које се на свом нивоу не могу

дјелити на мање јединице, нпр. реченица је минимум са аспекта исказа, лексема-
минимална јединица лексике, морфема- минимална јединица која има значење
итд.
- И Међунивои немају такве минималне јединице, нпр. морфемни ниво
несамосталних ријечи и др.

Сваки ниво који представља подсистем језика састоји се од микросистем. На сваком

језичком нивоу испољавају се парадигматски и синтагматски односи што и чини
системске односе у језику.

Парадигматски односи:

Минимална форма испољавања парадигматских односа јеста опозиција која се састоји од

сличних јединица. у опозицијама је најуочљивији закон структуре језика- закон
супротности. Опозиција представља везу јединица на принципу сличности и разлика;
сличности претпостављају разлику и обрнуто- разлика може да постоји само на бази
сличности.

Парадигматски односи могу бити и у облику различитих језичких категорија, у зависности

од језичког нивоа.

Језички нивои имају парадигме које се разликују по структури, обиму и броју јединица
које обухватају. На фонолошком нивоу издвајају се парадигме према мјесту и начину
творбе, учешћу тона и шума, присуству или одсуству артикулације јоте. На морфемском
нивоу парадигма коријенских морфема у супротности је са парадигмама афиксалних
морфема, унутар којих се онда издвајау парадигме префикса, суфикса, интерфикса,
наставака.
На лексичко- семантичком нивоу парадигматику представљају групе ријечи; највеће групе
лексичког карактера су лексичко- семантичке групе ријечи (ЛСГ). Засноване су на
присуству заједничких сема, и то оних сема које спадају у исту ЛСГ (сема је елементарна
компонента значења). Нпр. заједничка сема за ЛСГ елемената намјештаја је сема
намјештај.Унутрашња структура оваквих група је хијерархијска- постоје базичне ријечи
са најуопштенијим значењем. Глагол говорити базичан је за групу глагола питати,
причати, мрмљати итд.

На морфолошком нивоу издвајају се парадигме деклинације , парадигме рода, броја, лица;

у парадигматику такође улазе и врсте ријечи.

Синтаксичке парадигме су врсте реченица које су засноване на структурним,

семантичким, модалним или другим карактеристикама.

Синтагматски односи:

Синтагматским односима повезане су истородне јединице у једном линеарном поретку.

Такви односи се јављају само у условима њиховог функционисања у склопу јединица
вишег нивоа.

На фонолошком нивоу синтагматски односи се испољавају у законитостима комбиновања

гласова. Гласови који стоје један до другог морају бити блиски по артикулационим
карактеристикама. Тако се нпр. у руском језику не могу комбиновати звучни и безвучни
консонанти и у том случају долази до једначења по звучности или безвучности:

На морфемском нивоу синтагматски односи се успостављају на бази комбиновања

морфема, која зависи од фонетских законитости комбиновања и од њихове семантике,
нпр. суфикс у руском и суфикс у српском језику комбинују се са ријечима које
означавају лице које врши неку радњу :

На лексичко- синтагматском нивоу синтагматски односи представљају законитости

комбиновања ријечи у реченици тј. семантичку конгруенцију. Семантичка конгруенција
је понављање сема у ријечима које улазе у састав једне реченице. Узмимо за примјер
реченицу: У башти расту лук,ротквице, кромпир и шаргарепа. У свакој ријечи ове
реченице присутна је сема 'биљка'.

На синтаксичком нивоу синтагматски односи се испољавају у тексту. Синтаксичка

синтагматика је уствари веза између реченица у тексту, као и веза између дијелова
просте и сложене реченице.