4.

ЈЕЗИК КАО СИСТЕМ ЗНАКОВА

У свом Курсу опште лингвистике који је одржао 1909. до 1911. на Женевском

универзитету Фердинанд де Сосир је ударио темеље модерне семиотике, тј науке о
знаковима уопште па и о језичким знаковима као најсложенијем систему. Он је већ тада
твдио да је језик систем знакова који служе за споразумијевање међу људима тј, има
социјалну функцију. Језик је систем знакова који изражава идеје, мисли, осјећања, однос
према свијету и у том смислу он је универзални систем знакова, најважнији и
најсложенији и може се поредити са писмом, Морзеовом азбуком, различитим ритуалима,
формама учтивости и сл.

Основни метод његове анализе би је метод антиномије (антиномија представља

противуријечност између два постулата од којих је сваки логички доказив).Са ове
позиције разматрао је говорни чин, дефинисао предмет лингвистике, дао класификацију
лингвистичких дисциплина.

Истражујући природу говорног чина, Фердинанд де Сосир је сматрао да је њена основа

антиномија језика и говора. Сваки језик је спој langue (језик) и parole (говор). Језик не
постоји без говора нити говор без језика.

Према томе, језик је и граматички систем, и ријечник, тј. инвентар језичких средстава и
скуп правила њиховог функционисања. Језик као лексички и граматички систем
потенцијално постоји у свијести индивидуа које припадају једној језичкој заједници.
Проучавање језика, по Сосиру, јесте чисто психолошки процес.

Говор означава процес путем којег индивидуа користи језик за исказивање својих
мисли.Језик и говор су тијесно повезани међу собом и претпостављају један другог. Језик
је неопходан како би говор био разумљив. Говор је неопходан како би се конкретизовао
језик. Сосир тврди да је неопходно постојање двају наука. лингвистика језика и
лингвистика говора зато што је језик социјална појава, кодекс, обавезна норма, а говор је
индивидуалан- сваки аутор импровизује свој говор.

Прије Сосира, научници су језик проучавали из позиције логике, социологије и

психологије док он утврђује лингвистику као науку.

Фердинанд де Сосир јасно разграничава:

- Синхронију- представља истовремено постојање језика, статистички аспект у

његовом систему. Синхронијски аспект одвојен од дијахронијског омогућава да се
проуче односи између постојећих језичких чињеница, да се упозна систем језика.
Сосир сматра да је неопходно посматрати језик само на плану снхроније.
- Дијахронија је слијед језичких чињеница у времену, историјски и динамички аспект.
Дијахронијски аспект руши систем језика и претвара га у скуп неповезаних
чињеница.

Фердинанд де Сосир је истицао системски карактер језика и утемељио знаковну природу

језика. ЗНАК је било који материјални носилац социјалне информације. Основне особине
знака су:

- обавезна материјална појава коју је могуће чулно перципирати (та материјална појава
се назива означитељ или експонент знака);
- означава нешто што је изван њега самог тј. њему се приписује конкретно значење тзв.
означено;
- постоји само у систему;
- супротстављен је другим знацима датог система.

Знак је јединство означеног и ознаке. Када један означитељ има једно означено, можемо
говорити о дуализму знака. Понекад једном означеном одговара неколико означитеља
или једном означитељу одговара неколико означених- тада се то својство назива
асиметрични дуализам.

Језик је систем знакова. Језички знак повезује појами акустичку слику. Основна својства
знака су:

- двостраност,
- произвољност (он је произвољан али обавезан за сваког говорника језичког
колектива)
- индиферентност знака у односу на начин његове реализације и
- ограничен број знакова.

Фердинанд де Сосир сматрао је да се у језику све гради на синтагматским и

асоцијативним односима.

 Синтагматски односи засновани су на линеарном карактеру језика, на низу

елемената. Комбинације знакова који се одражавају кроз линеарни аспект се
називају СИНТАГМЕ.
 Асоцијативни однос базира се на памћењу саговорника.

Постоје два супротстављена мишљења о структури знака:

1. Сосир и његови сљедбеници Л. Хјелмслев, Л.А. Абрамјан, тврде да је знак двостран.

билатералан, да има својеу материјалну и идеалну страну.
2. В.З. Панфилов и В.М. Солнцев сматрају да је знак једнострана појава која има само
означитељ, они сматрају да је знак повезан са означеним али га не укључује.
У

У оквиру система знак се јавља у сљедећим аспектима:

 Сигматички аспект представља везу знака с предметом;

 Синтаксички аспект представља везу знака с другим знацима;
 Семантички аспект- изражавање смисла;
 Прагматички аспект- однос између знакова и људи.

Будући да је језик најважније средство комуникације, а сви системи средстава који се

користе с циљем размјене мисли су знаковни, то је и језик систем знакова. Језик је
универзално средство комуникације и заузима водеће мјесто међу другим средствима. Он
је оруђе обликовања мисли. Језик се као систем знакова ствара постепено, развијајући се
у току свог настанка.

У лингвистици постоји двије тачке гледишта на семиотичку природу језика:

- Сосирова по којој је језик систем знакова а коју дијели и већина научника.

- И друга, по којој језик није систем знакова.

Језик се разликује од осталих једноставних система знакова јер располаже различитим

јединицама. У језику постоја знаци сигнали, то су фонеме. Потебња сматра да су оне тек
назнаке знакова. Оне сигнализују на присуство језичког знака. Сматра се да су морфеме
минимални језички знаци. За разлику од фонеме, морфема је двострани језички знак.
Ако се она прихвати као базични језички знак, све остале јединице ће бити комбинаторни
знаци. Морфема је и структурни знак. Основни знак језика је ријеч (лексема). Она
замјењује не само предмет него и појам и има социјално мотивисано значење.
Комуникативну функцију ријечи обично остварују унутар реченице. Стога је потпуни
комуникативни знак реченица. У реченици као знаковној јединици вишег реда,
активирају се сви знаци и сигнали језика, а оне саме ступају у међусобне везе. Реченице
језику пружају могућност преношења било које информације.

Са свог становишта, реченица је потпун знак, ријеч- дјелимичан знак, морфема- полузнак
неопходан за структурну организацију језичких знакова.