Naslov originala

Maeve Haran
HUSBAND MATERIAL

Prevela
Ksenija Bogetić

Narodna knjiga Alfa 2004

2
 Aleksu

3
 Prvo poglavlje

Zvec, zvec, tras!

Amanda Vels je pokušavala da se seti reči pesme Volim zvuk slomljenog
stakla, bacivši još jednu vinsku flašu na gomilu za reciklažu na parkingu
ispred Teska.
U stvari, bilo je tu poprilično vinskih flaša. Juče je bio red na nju da bude
domaćin književnoj grupi. Kao i obično, provele su pola sata razgovarajući o
tekstu meseca - jednom romanu o dosadnim ljubavnim vezama u nekom gradiću
na istočnoj obali Amerike - a onda su se dograbile vina i počele da razgovaraju o
sopstvenim dosadnim vezama u primorskom gradiću u Britaniji. Ili, u
Amandinom slučaju, o bolnom nedostatku dosadnih veza otkad ju je muž Džajls
Đubre napustio zbog Barbike Stefani, deset godina mlađe i znatno vitkije
manekenke.
„Mama!", napade je njena šesnaestogodišnja kćerka Klio izrazito
negodujućim tonom, kao da se Amanda upravo skinula gola u javnost, ili se
usudila da igra uz Rolingstounse pred Klijinim društvom. „Nisi valjda sve to
sinoć popila?'
,,Naravno da nisam", slaga Amanda odlučivši da drugu kesu punu flaša
ostavi u kolima. „Tako." Poslednji tresak izmamio je samozadovoljni osmeh na
Amandinom licu. Nema ničeg boljeg nego kad se iskupite jer ste prethodne noći
previše popili time što date svoj doprinos, ma koliko mali, da se spase planeta.
„Znaš da verovatno više košta kad se flaša reciklira nego kad se napravi
nova", zlobno primeti Klio.
„Zvučiš isto kao tvoj otac", optuži je Amanda nastojeći da zadrži
raspoloženje čudesne žene koja spasava svet.
Džajls Đubre, Klijin otac, u stvari je bio neka vrsta podvojene ličnosti.
Neverovatno zgodan i šarmantan u javnosti, postajao je svetski šampion u
cepidlačkom kritikovanju i potkopavajućim komentarima kada bi se našao u
svom dosadnom domu. Tokom šesnaest godina njihovog braka, Amanda je
zahvaljujući Džajlsu počela da veruje da je za sve, od globalnog zagrevanja do
delića koji je eksplodirao u tosteru, nekako ona kriva.

4
 „Hajdemo kući", predloži Amanda dok još druga kesa nije primećena,
„inače ćeš propustiti seriju."
„Au!", uskliknu Klio pokazujući na blještavo vozilo koje se parkiralo iza
njih. Bio je to sjajni, tamnoplavi sportski BMW sa dva sedišta. „Gledaj ovo!
Kladim se da je oštetilo nečiji novčanik za nekoliko funti!"
Po Amandinom mišljenju auto je, iako lep, svuda po sebi nosio natpis
„sebični tip". Bez prostora za decu pozadi, bio je apsurdno skup i verovatno
lepši od vlasnikove žene. To je nesumnjivo bila nova igračka klimakteričnog
muškarca poput Džajlsa, ili ponos i dika nekog razmaženog japija sa velikom
platom umesto mozga.
„Hajde, mama", doviknu Klio uskočivši u njihov dosta drugačiji auto i
pokazujući na sat. „Propustićemo početak ako sada ne krenemo."
Amanda, oduševljena uspehom svoje diverzivne taktike, nežno se osmehnu
i uđe u kola. I dalje se smešeći, ona otkoči ručnu kočnicu i lagano pođe u rikverc
zaboravivši strmu nizbrdicu na parkingu, i pritisnu gas umesto kočnicu.
Krc, krc, greb! Zvuk slomijenog branika i razmrskanih plastičnih farova
sve je govorio.
„Sranje, sranje, sranje", prosikta Amanda, udarajući glavom o volan i
zaboravljajući da je pokušavala da odvikne Klio od korišćenja reči sa pet slova
češće nego zareza.
„Bože, mama", prosikta Klio i još više zazvuča kao njen otac, „šta si to
uradila?"
Odolevajući želji da je zadavi, Amanda pogleda iza sebe. Lepi sportski auto
sada je imao veliku pukotinu na braniku, tačno ispod božanskog BMW znaka.
Crveni plastični parčići, donedavno Amandina zadnja svetla, rasuli su se po
zemlji poput konfeta iz svemirskog doba.
Amanda je molila Boga da vozač nije tu. Iz iskustva je znala da se
muškarci pretvaraju u balave ludake čim sednu za volan, makar to bio volan
forda fieste. Nadala se da on neće izaći iz svojih skupih kola, ličeći na Džajlsa, i
izvikati se na nju uz psovke i uvrede. Ako ne, bar može kukavički da mu ostavi
poruku suzdržavajući se da ne napiše: „Ostali vozači misle da ostavljam svoj
broj telefona, ali nije tako", i da mu ponudi podatke o svom osiguranju.
Nevoljno, ona izađe iz kola da se suoči sa opasnošću.
Vozač BMW-a zasigurno nije bio japi u svojim dvadesetim. Bio je,
pretpostavljala je Amanda, u ranim četrdesetim, uredno obrijan, sa tamnom
talasastom kosom i sivim očima boje Severnog mora u zimu. Stvarno je bio
veoma ljut. Nosio je mekanu sportsku rolku i preko nje ugljenosivi džemper na
raskopčavanje - ta odeća je zaudarala na novac.
„Shvatate li vi", pitao je besno, buljeći u svoja kola više nego u nju, „da
sam ovaj auto kupio pre samo tri dana?"

5
 Amandu obuze ponižavajući nagon da se uhvati za njegova kolena u
skupim pantalonama i moli za oproštaj, ali ju je nešto u njegovom glasu spasilo.
Podsetio ju je na Džajlsa.
„Dobro je", branila se ona drsko uspravivši se do svoje pune visine. To je
obično plašilo muškarce. „Onda je bar još pod garancijom."
Njegove tamne oči ukrstiše se sa njenim zelenkasto-smeđim. „Siguran sam
da jeste. Ali kada su u pitanju mehanički kvarovi, a ne neodgovorno
isparkiravanje na parkinzima supermarketa."
„A vaše nepažljivo parkiranje?" Amanda nikako nije htela da popusti.
Plahovito je pokazivala oko sebe. „Pored celog ovog parkinga, niste morali da
stanete tako blizu mesta gde se ređaju flaše. Očigledno je da će automobili
morati da se isparkiravaju odavde."
Na njeno zaprepašćenje, on se nasmeja kao da se zaista zabavlja. „Nećete
valjda stvarno da kažete da sam za ovo ja kriv?", upita on očigledno iznenađen
Amandinim sposobnostima za šalu. Ali pre nego što je mogao još nešto da kaže,
začu se zapovednički glas iz drugog dela automobila.
„Da se nisi usudio da je maltretiraš, Anguse! Devojka je barem pokušavala
da uradi nešto korisno."
„Misliš, za razliku od mene, majko", novoprispeli je jedva čujno disao. „Ni
u snu je ne bih maltretirao." Zrno ironičnog humora umekšavalo je njegove sive
oči. „Ona je potpuno u pravu. Suviše sam blizu mesta za flaše."
„Da ne biste možda", osmeli se Amanda puna nade, „želeli da ovo rešimo
nezvanično i da se ne gnjavimo po kompanijama za osiguranje?" Uistinu, mada
bi ona radije umrla nego što bi mu to priznala, u svom iznenadnom položaju
neudate žene Amanda nije mogla da priušti da izgubi bonus od osiguranja.
Da li da mu ponudi nešto približno u vrednosti štete? Nervozno je preturala
po novčaniku. Kod sebe je imala oko sto funti, od kojih je jedan deo obećala
Klio za odlazak u bioskop dok je ostatak bio za nedeljnu kupovinu. Javila joj se
obeshrabrujuća misao da kod ovakvih kola sto funti verovatno ne bi bilo
dovoljno ni za brisač na prednjem staklu. A tu su i troškovi za njene popravke.
Suvozačeva vrata se otvoriše i mršava žena, koja je mogla imati blizu
šezdeset, ali i preko sedamdeset godina, izađe iz kola.
„Gluposti", insistirala je ona oštro. „Angus vam nikako ne bi uzeo ni paru.
Već ima previše."
To je izgovorila kao da je finansijsko stanje njenog sina nešto veoma
sramotno, poput društvene bolesti negde između upale grla i kuge.
„A da prosto zaboravimo na sve ovo, kao što moja majka predlaže?"
Ali to nije bilo dovoljno za divnu ženu iz matrijarhata. „Ne budi takva
škrtica, Anguse. Moraš da izravnaš i njenu štetu."

6
 Amanda na trenutak pomisli da će on reći nešto izuzetno ružno. Nije
izgledao kao tip koji će raditi kako mu majka kaže.
Umesto toga, on uze svoj novčanik i izvadi karticu. „Zašto ga ne biste
odvezli do mog mehaničara?" Zapisao je broj na poleđini. „Samo mu recite da je
preko mene. Popravlja svakakva kola, od BMW-a do..." On pogleda Amandin
propali auto.
„Honda siviks", priskoči Klio u pomoć.
„Tačno."
„U redu je", insistirala je Amanda žaleći što ne može da odgovori ponosno.
„Odvešću ga kod svog mehaničara, hvala."
„Nećete", insistirala je starija žena koja voli da zapoveda. „Inače se ja ne
vraćam u ova smešna kola."
Amanda je oklevala.
„Vratiće vam ga za jedan dan", dodade ona. „Meni je uvek tako vraćao dok
sam još vozila."
Amanda pomisli na probleme koji bi se javili kada bi danima, možda i
nedeljama, bila bez kola ako se uzmu u obzir njeni dosta neefikasni majstori.
Pomisli i na to kako bi autobusom vodila svog desetogodišnjeg sina Šona na
fudbalski trening.
„U redu, onda", pristade ona.
„Dobro je." Pošto je obavila svoj posao, seda gospođa se vrati u kola i
prekrsti noge u tankim čarapama sa elegancijom početnice na kursu Lusi
Klejton.
„Ovo je zaista lepo s vaše strane", uspela je Amanda da kaže njenom sinu,
mada on samo blago zaškrguta zubima.
„Sve je u najboljem redu. Tako mi i treba kad sam prljavi kapitalista, kao
što bi vam moja majka odmah rekla. Oni koji spasavaju planetu zaslužuju veliki
moralni prostor, čak i na Teskovom parkingu." Osećala je da joj se on ispod te
učtivosti podsmeva i čeznula je da iscepa njegovu karticu, da šutne njegov
izgreban i ulubljen branik, ali u stvari nije mogla sebi da priušti tako nešto.
„Samo tako nastavite." On joj pruži ruku. „Uzgred, Angus Dej." Stisak mu je bio
čvrst i sramotno umirujući. Osmeh mu je, kada ga je pustio sa povoca, bio
iznenađujuće topao.
Amanda se strese. Neće ponovo pasti na taj glupi stari trik. Ako je nešto
naučila tokom šesnaest godina sa Džajlsom, to je da je šarm veoma sumnjiva
vrlina.
,,Ovo se zove ljubaznost", prošaputa ona tiho Kliji kad su Angus Dej i
njegova majka otišli.

7
 ,,Mama", likovala je Klio kao da govori car nema odeću, „ti si kriva, sećaš
se? Dobro je što nije video koliko flaša si imala, inače bi te primorao na
alkotest."
,,Te flaše su od sinoć. Osim toga, tako mu i treba kad ima onako besna
kola. Verovatno bi tri porodice mogle da kupe kuću za cenu tog auta. I potpuno
je besmisleno voziti ga u prometnim gradovima."
„Ili na parkingu", tiho promrmlja Klio. Sa njenom majkom se nije vredelo
raspravljati kada krenu visokoumni razgovori o moralu. „Meni se učinio vrlo
šarmantan."
„Ha!", frknu Amanda.
„Mama, reci mi nešto. Zašto si ti jedina osoba na planeti koja ne veruje u
izgled i šarm?"
Amanda je znala da ne treba ovako govoriti svojoj kćerki, da nikako ne
treba da bude ogorčena, samo neutralna, ali nije mogla da se suzdrži. „Ne
verujem izgledu i šarmu, draga moja Klio, jer je tvoj otac imao i jedno i drugo.
U izobilju."
Ona okrenu karticu sa brojem garaže koju joj je dao. Sa druge strane je
pisalo: Angus Dej, Dej posedi.
„A-ha. To objašnjava BMW. On je samo prokleti preduzimač."
„Šta je uopšte preduzimač?"
„Neko ko ruši savršeno lepe građevine, pa podiže nove i odvratne. I usput
brzo mlati pare."
„Mama", Klio je sjajnih očiju zurila u svoju majku. „Da li ti je tata nekada
rekao da malčice ishitreno ocenjuješ ljude?"
Amanda se sagla i pretvarala se da pregleda branik. Džajls joj je zaista
rekao da previše brzo procenjuje ljude. I majka joj je to rekla. I šefica Luiz.
Amanda je volela da veruje da oni nisu u pravu. Ona je jednostavno osoba sa
jakim instinktima i ako je oni povremeno iznevere.
„Pa, ja mislim da je užasno seksi", uporno je insistirala Klio.
„Seksi?", upita Amanda, zapanjena. Klio je do tada samo za članove
dečačkih bendova govorila da su seksi. Četrdesetogodišnji muškarci nisu
dolazili u obzir. Iskreno se nadala da ovo nije početak zabrinjavajućeg novog
trenda. „Kako neko u džemperu na raskopčavanje može da bude seksi?"
„Oh, ne znam." Klio je držala poluzatvorene oči i milovala rukav svoje
jakne kao da je napravljen od najnežnijeg, najosetljivijeg mogućeg materijala.
„Upotrebi maštu, mama. Ako je od kašmira, onda možeš."
„Plašim se da to nije po mom ukusu. Muškarci u kašmiru su obično daveži
koji igraju golf, naročito oni sa malim polo igračima na grudima."
„Oslobodi se tih predrasuda, mama. Zar daveži koji igraju golf imaju na
sebi male igrače golfa? Osim toga, odeća mu nije firmirana. Proverila sam."

8
 Amanda zagrli kćerku. Klio je imala šesnaest godina, bila je mršava kao
štapić i vrlo svesna činjenice da njena figura više odgovara
dvanaestogodišnjakinji. Zbog toga je mnogo patila i nikakva ubeđivanja sa
Amandine strane da će se možda promeniti preko noći, nisu mogla da je uteše.
„Tvoj je onda", zadirkivala je Amanda. „Nije moj tip."
„Možda će i biti", izazivala je Klio. „A da nisi nešto zaboravila?"
„Šta?", upita Amanda konačno se vrativši u kola, preplavljena ogromnim
olakšanjem što nije izbegla samo jednu popravku kola već dve.
Klio se nasmeja. „Drugu kesu vinskih flaša u prtljažniku."
Kod kuće ih je dočekao neuobičajen prizor gde Amandina majka Helen, iza
leđa često zvana GB, skraćeno za Glamurozna Baka, sa Šonom pravi kolače za
školsku žurku. Nije da bi se Helen bunila zbog epiteta glamurozna, više joj je
smetala reč baka.
„To su očne jabučice!", cerio se oduševljeni Šon noseći bedž koji je Džajls
dao Amandi pre nego što je otišao. Na njemu se nalazio ne baš laskavi moto:
„Nikad ne veruj mršavom kuvaru."
Kuhinja je bila u svom uobičajenom stanju nereda. Ma koliko se Amanda
trudila da skloni gomilu starih patika, školskih torbi, fudbalskih kopački, kutija
sa ručkom i primeraka časopisa Pogodak!, ona nikad nije delovala ni približno
uredno. Kada su se uselili, okrečila ju je u žuto i plavo, i smešno uredila po
uzoru na Moneovu kuhinju, zamišljajući porodične večere na kojima će se
tokom godina razgovarati o svemu: od impresionizma do pitanja da li postoji
Bog. Pa, ako Bog postoji, on se očigledno predomislio oko onoga dok nas smrt
ne rastavi.
Amanda se trudila da potisne čežnju za sjajnim površinama i blještavim
prostorom za rad, ili bar razmacima između gomila i predmeta. Kada bi ljudi iz
nekog časopisa za dizajn upali u njenu kuhinju, oni bi sve izbacili napolje,
prebacili ukras od crvenog pliša preko jedne stolice, plus neko ludački skupo
cveće, i obeležili bi je kao otrcano-šik. Bez ovih dodatnih poteza, kuhinja je bila
jednostavno otrcana.
Šon je na svoje kolače dodao poslednje krvave vene iz tube šlaga za pisanje
i stavio zaleđenu višnju na vrh. Zaista su neverovatno ličili na očne jabučice;
crvene, mamurne, onakve kakve Amanda ima posle naročito burne noći
provedene u diskutovanju sa svojom grupom o nominovanima za Bukerovu
nagradu.
„Divni su, mili", čestitala mu je Amanda.
„Ne, nisu", brecnu se Šon. „Treba da budu revoltirajući. Baka kaže da su
joj odvratni."
„Ne zaboravi da vratiš poklopac na šlag za pisanje, inače ti sledeći put neće
raditi." To je bio jedan od onih proizvoda za bacanje para koji rade samo kada ih

9
prvi put koristite. Posle toga, ma koliko puta gurali iglu u tubu da biste je
očistili, ona uvek ostaje iritirajuće začepljena.
„Ne zvocaj, Amanda", umeša se njena majka. „Nije ni čudo što je Džajls
pobegao s onom devojkom. Kladim se da ga ona nije stalno napadala da stavi
čarape na mesto. Verovatno mu je pričala kako je divan." Helenina teorija je bila
da žene treba uvek da govore svojim muževima kako su divni, ma koliko ih u
sebi prezirale. Amanda je gledala majku kako ropski udovoljava njenom ocu
dok je potajno želela da ga posluži otrovom za pacove. Amanda se zaklela da
neće živeti takav dvostruki život.
A gde je Amandu dovela njena iskrenost? Džajls je otišao sa Stefani,
modernom inkarnacijom njene majke koja mu nesumnjivo govori kako je
savršen muž, i to dobar u krevetu.
Šon, oduvek osetljivo dete, primetio je njen izraz lica. „Evo, mama, ti uzmi
prvi kolač. Možeš da budeš zvanični degustator."
Amanda je zamalo odbila čarobni kolač sa debelom korom. Mrzela je
zaleđene višnje, a ova poslastica je u sebi verovatno imala više kalorija nego što
barbika Stefani pojede za nedelju dana. Ipak, znala je da je ovakva ponuda čast i
zato ga je zagrizla našavši neočekivanu utehu u šećeru, a još više u ljubavi koja
se ogledala u Šonovim očima.
„Fantastično! Daj nekoliko ovih Frankeštajnu i pretvorićeš ga u cica-
macu!"
„Dugo si se zadržala sa onim flašama", napomenu njena majka, obučena
kao i obično u potpuno neutralne boje, od karamele do kapućina, izgledajući kao
preskupa mlečna bombona. Jedna od onih koje divno mirišu, ali ti se lepe za
zube, pomisli Amanda zlobno. „Koliko flaša si ponela? Celu gajbu?"
„Zadržale smo se jer smo imale sudar", razdragano je obavesti Klio. ,,Ili,
bolje rečeno, zato što je mama udarila tog čoveka na parkingu. Da si mu samo
videla kola, bako. Tako su opaka. Barem su bila dok ih mama nije udarila i
ulubila im branik."
„Pobogu, Amanda! Oduvek si bila neizlečivo nespretna. Pretpostavljam da
će te taj čovek sada tužiti. Zar ti nije dovoljno što si samohrana majka?"
Poslednje dve reči je izgovorila kao da su pokrivene tankim celofanom da bi se
sprečila zaraza. Guba ili ubilački manijak bi zvučalo manje otrovno.
„Pa, u stvari...", otpoče Amanda.
„Rekao je da nije važno", umeša se Klio, „i čak je predložio da njegov
mehaničar popravi mamina kola."
„O, Bože." Helen je zvučala pomalo razočarano. „Pa zašto je to uradio?"
Amanda oseti iznenadnu razdraženost. „Možda mu se sviđam."
Njena majka, Klio i Šon popadaše od smeha.

10
 „U stvari, to je uradio jer je bio sa svojom majkom i ona mu je rekla da
prestane da maltretira mamu."
„Nadam se da si pristala", reče Helen. „Koliko uopšte ima godina taj
dobrica koji još radi šta mu majka kaže? Dvadeset jednu?"
„Užasno je mator", usrdno dodade Klio. „Ali vrlo seksi."
„Oko četrdeset godina", ispravi je Amanda.
„I još radi šta mu majka kaže? Kako je to tužno." Kao što je Amanda
redovno imala prilike da primeti tokom svog detinjstva, bilo je nemoguće
zadovoljiti Helen.
Njena majka zastade na trenutak, a onda zabaci svoju savršenu srebrnu
kosu i dodade: „Nadam se da si mu uzela broj telefona. Čak je i muškarac vezan
za majčinu kecelju bolji od nikakvog muškarca."
Šon je primetio mamin izraz lica, sličan vulkanu koji samo što nije
eksplodirao. „Mami ne treba muškarac. Ona ima mene." On je zaštitnički zagrli,
mada mu je glava jedva dolazila do visine njenih grudi. Amandu zapljusnu
ogroman talas nežnosti. Šon je bio tako hrabar posle Džajlsovog odlaska, i tako
čvrsto odan njoj da je čak mesecima odbijao da vidi Stefani. Ponekad, morala je
da prizna, zaista joj je bilo drago zbog toga iako je znala da ne bi trebalo da
bude. „Potrebno je dvoje da bi brak propao", govorila mu je Amanda savesno
iako joj je u srcu bila želja da počini ubistvo. „Nije", insistirao je Šon. „Tata se
stvarno loše poneo prema tebi."
Amanda ga je obožavala zbog toga.
Kada je Helen konačno otišla kod kozmetičarke, a Klio i Šon nestali da bi
se videli sa svojim drugovima, Amanda zaključi da joj je potrebno jedno
umirujuće kupanje. Ona se u stvari potresla zbog sudara, a naročito zbog svoje
gluposti i neopreznosti, više nego što je pokazivala.
Kupanje usred dana uvek joj je delovalo pomalo grešno i obesno. Skinuvši
se, ona blago zadrhta od hladnoće u vazduhu. Centralno grejanje se nije puštalo
tokom dana, moralo je da se štedi. Ona se uspravi i pogleda se u ogledalu. Bila
je viša od većine žena - džin je bio laskavi epitet, mada je bilo i drugih.
Zelenkastoplave oči uzvraćale su joj pogled kroz zamršenu svetlosmeđu
kosu kojoj je već nedeljama bio potreban frizer. Nos joj je bio velik, ali prav, a
obrazi neobično upali za figuru koju je njena majka uvek nazivala krupnom. Još
je bila pomalo pocrnela od prošlog leta. Bradavice su joj se uspravile od
hladnoće. Da li bi i dalje mogla nekome da se svidi, u četrdeset prvoj godini, sa
prtljagom u kome su divlja tinejdžerka i desetogodišnjak zaluđen fudbalom? Da
li bi se uopšte našao neko viši od nje?
Nije imala pojma. Posle skoro tri godine usamljenosti, mislila je da će joj
se samopouzdanje do sada vratiti. Ali samopouzdanje je nepredvidiva zver, a
njena je ostala u pećini.

11
 Trebalo bi da se konsultuje sa frizerkom i da potpuno promeni izgled,
makar to značilo da će svi morati da jedu prepečeni grašak cele nedelje. Šonu bi
se to ionako svidelo. Ta promena bi predstavljala rasipanje para, ali je njenom
samopoštovanju bio potreban podsticaj. U stvari, bila mu je potrebna mašina za
lansiranje raketa.
Ona se pogleda u sve zamagljenijem ogledalu i napući usne pretvarajući se
da je Kejt Mos, ili bolje rečeno, jedna i po Kejt Mos. „Jer, vredna sam toga",
prošaputa ona terajući sebe da u to poveruje.
Ušavši u kadu, zamišljeno se pitala da li je trebalo da se zahvali Angusu
Deju što je tako dobro reagovao na ono što mu se desilo s kolima. Ali, ako je
dobro pogodila, sudbina mu je podarila prilično lagodan život. Malo
neljubaznog ponašanja sa njene strane verovatno će biti veoma dobro za njega.

12
 Drugo poglavlje

Izašla je iz kupatila osećajući se bolje. Život možda ipak još nije gotov. Ali
zaboravila je na lom u kuhinji. Izgledalo je kao na ratištu. Poslužavnik sa očnim
jabučicama buljio je u nju sa bojnog polja pokrivenog brašnom, ljuskama jaja i
ukrasnog šećera. Metlica, pokrivena smesom za kolače, bila je zalepljena za
radnu površinu. Mačka Kinki, primljena da bi ispunila prazninu nastalu posle
Džajlsovog odlaska, korisna u kućnim poslovima taman koliko i Džajls, mirno
je lizala puter.
Amanda otera mačku razmišljajući da li da baci ceo puter ili da skine
površinski sloj i nada se najboljem. Odlučila se za ovu drugu mogućnost.
Štednja je ipak najvažnija. Uživala je u svom poslu u jednoj maloj galeriji u
gradu, ali on nije bio naročito dobro plaćen, a Džajls je izgleda zaboravio kako
je skupo podizati decu. U svakom slučaju, uživaće dok bude dodavala puter
svojoj majci.
Od Džajlsovog odlaska uvela je spisak dužnosti da bi rasporedila kućne
poslove, ali je od njega obično bilo više štete nego koristi, naročito pored Klio
koja je smatrala da je nečistoća odraz ukusa. Ipak, morala je da uvede malo
discipline sada kada je sama, mada bi joj ponekad, slabićki, došlo da sipa sebi
čašu vina i da sama obavi kućne poslove. To bi bilo brže i donosilo bi mnogo
manje emocionalnog napora.
Dok je spremala, u želji da nesebično pomogne, pustila ja Klijin disk
Šanaje Tvejn. Ništa vam ne može bolje pomoći u pranju sudova od Šanaje koja
peva na sav glas, pojačana do maksimuma. Na Amandinu žalost, prva pesma je
glasila Ti si i dalje onaj pravi, sa dirljivim stihovima o braku koji je preživeo
uprkos nesuglasicama.
Morala je da obriše suzu. Šta je u njenom braku krenulo toliko naopako da
je Džajls onako otišao, odjednom uporno tvrdeći da je sve gotovo i da se seli
kod Stefani? Isto pitanje je sto puta sebi postavila tokom protekle tri godine.
„Nisi ti kriva", rekla je njena drugarica Simon kad im je Amanda, u
književnoj grupi, saopštila da je Džajls otišao. „Kratko i jasno, on je bio đubre."
Odustali su od svog teksta predviđenog za to veče (naslov Trajna
ljubav Iana Mek Juana teško da je bio prigodan) i ozbiljno se okomili na

13
muškarce zbog njihove slabosti, neodgovornosti, nesposobnosti da kupe novi
toalet-papir, zbog njihove zatupljujuće sebičnosti i jadnih, podeljenih duša.
Džanin, nova članica, tiho je rekla da je njen muž baš dobar, a Ruti, jedna od
najduže udatih, u izuzetno srećnom braku, nije otvarala usta.
„Trebalo bi da nateraš muža da se vrati", savetovala ju je Simon. „Iseci mu
gume na automobilu."
„Stavi joj lososa iza zavese", predložila je Dejl. Nju je muž napustio pre
dve godine.
„Posadi joj potočarku i gorušicu u pokrivaču", kikotala se Džanin.
„Iseci njene gume", dodala je Dejl.
„Reci šefu da on tuče žene", predložila je nežna En iznenadivši samu sebe.
„Jesi li ikad pokušala da razgovaraš sa njim o tome?", pitala je Ruti.
Ali Džajls nije hteo da razgovara o tome.
„Hvala Bogu što on nije bio jedan od onih korisnih očeva", napomenula je
njena majka sa svojom uobičajenom uvrnutom logikom. „Kada korisni očevi
odu, to je katastrofa. Pošto je Džajls u pitanju, bar ćeš jedva primećivati da ga
nema."
Naravno da je primećivala. Propali brak je najjače sredstvo koje će vas
nagnati da se užasno osećate. Od tada je pijančila i lumpovala, krivila Džajlsa i
krivila sebe. Gojila se i mršavila. Išla na časove mršavljenja. Postala njihova
„mršavica nedelje", a onda pojela celu kesu mars čokoladica na putu ka kući. I
to je bilo pre nego što se zapitala kako će ovo uticati na decu.
Sada se, konačno, polako smirila. Nema dijeta. Nema pijančenja. Možda
malo lumpovanja, ali to je razumljivo, nije ona Majka Tereza. Možda je na putu
da, čudo nad čudima, izađe iz mračne doline razvoda, možda ne baš na sunčane
visoravni sreće, ali barem na glatku ravnicu mirenja sa sudbinom. Čak se u
poslednje vreme jednom ili dvaput zapitala da to nije bila delimično i njena
krivica.
U pravom trenutku zazvoni telefon.
Bio je to Džajls Đubre.
„Ćao, Amanda, šta se radi u divnom Lejntonu?" Odmah se naježila od
Džajlsovog ulagivački prijatnog glasa. On je tako šarmantan samo kada mu
nešto treba.
„Predi na stvar, Džajlse."
„Zanima me da li bismo ove godine mogli da promenimo plan za Božić?"
Klio i Šon su uvek provodili Božić sa Amandom, a naredni dan sa ocem. „Stvar
je u tome što sam dobio neverovatnu ponudu za Božić na Val d'Izeru." Pre nego
što je imala prilike da se pobuni, on brzo nastavi: „Besplatno je. Pokretanje
TBL-ove nove brošure." Džajls je radio u turističkoj agenciji i stalno je putovao
na neka egzotična mesta. Čudno je što ta putovanja nikad nisu bila u Midlzbrou

14
ili Bognor Režiju, već uvek negde gde su plaže okružene palmama, ili u nekom
raskošnom ski-centru. „Deca će se oduševiti. Oduvek su želela snežni Božić."
Amanda zausti da se usprotivi, ali Džajls po običaju prvi progovori. „Šon
strašno želi da ide na skijanje. I Klio će biti oduševljena. Stalno govori kako
jedino ona od njenih drugarica nikad nije išla. Taman je u godinama kada bi
zaljubljivanje u instruktora skijanja nadmašilo ljubav prema pevaču Vestlajfa."
Amanda je taman htela da ga oštro upita da li će i Stefani ići, kada se
Džajls ponovo ubaci. „Stef ne može da ide. Misli da je to previše rizično."
Amandi se činilo da joj se srce steže u okove. Još nije rekla Kliji i Šonu da
je Stefani trudna, a kamoli da će verovatno roditi blizance. „Ako pristanem".
odgovori ona trudeći se da joj se bol ne oseti u glasu, „obećavaš li da ćeš zaista
razgovarati sa njima o Stefani?"
„Naravno. I moći ću da provedem dobro ispunjeno vreme sa njima, da
ublažim udarac."
Barem jednom je sposoban da shvati da jeste udarac to što će njihov otac
imati decu sa drugom ženom.
„U redu." Ponuda je bila suviše dobra da bi je Šon i Klio propustili.
„Putovanja su sjajna", dodade Amanda ne mogavši da se suzdrži, „ali
plaćanje računa na vreme bi bilo još korisnije."
„Dobro, dobro, obećavam." Džajls je čak zvučao kao da to ozbiljno misli.
Ali to je bila jedna od Džajlsovih najjačih veština, da zvuči kao da nešto
ozbiljno misli.
„Šta je sa ski-opremom? Videću da li možemo nešto da pozajmimo",
predloži Amanda razmišljajući o ogromnim troškovima.
„To nije problem. Sigurno ću moći nešto da sredim. Dosta ljudi šaljemo na
skijanje. Razgovaraću sa mojom vezom u Grejt autdors-u."
Amanda slegnu ramenima. Džajls uvek ima veze. Čak ni za medeni mesec
nisu znali svoju destinaciju sve dok nisu stigli na aerodrom, jer je Džajls imao
neku jeftinu ponudu.
Kada je spustila slušalicu, Amandi prvi put sinu jedna misao. Ovo znači da
će tokom Božića i Nove godine dve nedelje biti sama. To bi trebalo da bude
sjajno. Konačno slobodna. Zašto joj onda pomisao na te dane deluje tako
stravično deprimirajuće?
Narednog jutra Klio i Šon su bili oduševljeni kada im je saopštila novi
plan. Šon je čak ostavio časopis Pogodak! da bi vežbao slalom kroz kuhinju
prestrašivši mačku Kinki. Svakako je bilo puno predmeta oko kojih je mogao da
vozi slalom.
Amanda se obrati Kliji koja je po običaju užasno kasnila, i još bila gore u
kupatilu obavljajući francuski manikir umesto da stavi školsku torbu na leđa.

15
 „Ako ne siđeš za deset sekundi baciću ti sav lak za nokte u đubre!", vikala
je Amanda pokušavajući da odvoji dva spakovana ručka i dijetalnu salatu za
sebe, koju će poneti u galeriju. Mislila je da će prelazak u više razrede označiti
kraj spakovanih ručkova, ali su oba njena deteta insistirala da se to ponovo
uvede; Klio zato što je mrzela školsku hranu, a Šon zato što je igrao fudbal
tokom cele pauze za ručak, propuštajući i red za večeru, pa bi u suprotnom
obroke nadoknađivao mars čokoladicom i dijetalnom koka-kolom.
„To je strava, mama!", oduševljavao se Šon. „Mogu li da pokušam ski-
skokove?"
„Ja bih se za početak trudila da ostanem u uspravnom položaju i da ništa ne
slomim", predloži Amanda.
Klio ulete u sobu, obraza blještećih od rumenila. Šminka je bila navodno
zabranjena u školi, ali su je svi stavljali ne obazirući se na to.
„Klio, opet si stavila rumenilo", napomenu Amanda.
„Samo pokušavam da istaknem obraze", osmehnu se Klio. Stalno se trudila
da izgleda starije, ali joj to nikad nije uspevalo. Jedna od Klijinih noćnih mora
bila je ta što je ona, dok su sve njene drugarice izgledale kao da im je osamnaest,
jedva izgledala kao da ima više od dvanaest. Bila je nekako nespretno jogunasta,
što će jednog dana biti očaravajuće, ali sada je delovalo prosto smotano.
Pomisao na skijanje bacala ju je u ekstazu. „Džasmin će biti tako
ljubomorna kada joj kažem. Hoće li tamo biti programa posle skijanja, i
grudvanja, i žičara?"
„Pretpostavljam." Amandino iskustvo sa ski-centrima baziralo se na
turističkom programu sa TV-a. „Sigurna sam da hoće."
„Zamisli, mama. Snežni Božić!" Klijin glas je odzvanjao od uzbuđenja. A
onda, isto tako iznenadno, mehurić se rasprsnuo. „Ali šta ćeš ti raditi? Ne možeš
sama da provedeš Božić! Zašto i ti ne pođeš?"
Amandu je izjedala činjenica da Džajls bez imalo napora može da im
priušti takvo zadovoljstvo, dok je najviše što ona može da im ponudi odlazak na
pristanište ili u bioskop. „I da ostavim GB? Šta bi baka radila kada bismo svi
otperjali na ski-stazu?"
„U pravu si. Zašto onda ne biste obe pošle?", upita Klio puna nade.
„Zato što bi baka pošla sa instruktorom skijanja, ili bi uspela da slomi kuk."
„Na padinama?"
„U diskoteci, poznajući baku. U svakom slučaju, biće vam divno. Sve to
vreme sa tatom."
„Da li ona dolazi?"
„Ne. Tata će biti samo vaš."
„Super. Mada kladim se, znajući tatu, da će se on razboleti i pustiti da sve
sobarice jure oko njega sa toplim punčom."

16
 Amandi je to zvučalo vrlo verovatno, ali nije ništa rekla. „Hajde, Klio, ovo
je sjajna prilika za tebe. Oduvek si želela da ideš na skijanje."
„Volela bih da i ti ideš."
Amanda je zagrli znajući za bol koji njena kćerka i dalje oseća zbog
razvoda roditelja.
„Volela bih da smo prava porodica kao Džasminina. Da radimo stvari
zajedno."
„Kladim se da oni ne idu na skijanje", Amanda se trudila da zvuči veselo.
„Ne. Ali meni ne bi smetalo da nikada ne izlazim iz kuće kada bismo svi
bili zajedno. I, mama", ona uhvati majčin pogled, „poštedi me onog predavanja
kako se skoro polovina brakova završava razvodom, hoćeš li?"
Amanda pogleda oko sebe kako bi se uverila da Šon ne može da je čuje.
„Tačno. Istina je da je to sve samo jebeni bol, zar ne?"
Klio se nasmeja. Danima nije izgledala tako srećna. „Da", osmehnu se ona,
„da, tako je."

Književna grupa je zauzela čvršći stav. „Vreme je da nađeš drugog", otpoče

Ruti, pošto su za tačno petnaest minuta završili diskusiju o najnovijem romanu
Vila Selfa. „Nekog suprotnog Džajlsu. Nekog ko bi zaista bio dobra prilika za
udaju. A sada imaš skoro dve slobodne nedelje da ga tražiš. Savršeno."
Grupa se sastala u Rutinoj kući koja je delovala kao soba za igru za odrasle,
sva u svetlim bojama i sa velikim jastucima. Ruti je nekad držala kurseve
prirodnog porođaja i još je imala običaj da u stresnim trenucima leži na podu
dišući duboko.
„Da", reče Simon koja je još imala dugu crnu kosu i zanosan izgled kao u
danima kad je bila na koledžu, i koja je volela muškarce dvadeset godina mlađe
od sebe. „Oko toga se svi slažemo. Ali šta je dobra prilika za udaju?"
„To je lako, u Amandinom slučaju", ubaci se Luiz. Luiz je Amandi
istovremeno bila prijateljica i šef u galeriji. „Neko ko je neće sramotiti u
javnosti, niti će muvati svaku ženu ispod osamdeset godina kao što je Džajls
radio."
„Luiz", prasnu Amanda ne želeći da šesnaest godina njenog braka budu
tako brutalno odbačene. „On nije bio baš toliko loš."
„Jeste", ispravi je Luiz. „I gori. Mada, šarmantan je. Ali šarm je obično
vrlina koju muškarci čuvaju za druge."
„U redu, onda nećemo računati šarm", predloži Ruti. „Šta onda zaista čini
dobrog muža? Šta je sa nesebičnošću?"
„Polako", ubaci se Luiz. „Nećemo da se odreknemo celog muškog roda."
„Ja mislim da je važna dobrota", dodade Džanin. „I razumevanje."

17
 „Razumevanje", Dejl je obrtala tu reč kao da je nikad ranije nije čula. „Da
li to znači da te ne tera da vodite ljubav kada ti to ne želiš?"
„I da sam proceni kada želiš?", dodade Ruti.
„Pa, znam šta ja volim kod muškaraca." Simon zabaci svoju crnu kosu.
„Nekog ko je sposoban za dva sata oralnog seksa, a onda ode da izbaci đubre."
„Hvala, Simon", ispravi je Ruti, „ali mi ovde pričamo o braku, a ne o
porno-verziji Bliskog susreta."
„Znam kakvog bih muža ja volela", izjavi uvek umerena En koja je vrlo
malo pričala, a sve knjige je čitala za tačno dva dana. „Nekog ko će me
podsticati, ohrabrivati i učiniti boljom."
„O čemu ona priča?", upita Simon.
„Samo hoću da kažem", pocrvene En, nenavikla da bude u centru pažnje,
„da to treba da bude neko ko će mi dozvoliti da budem ono što jesam i ko će me
ohrabriti da nešto pokušam, umesto da me uvek sprečava kao mnogi drugi
muškarci."
„Bravo, En", prihvati Ruti.
„Slažem se", osmehnu se Amanda prisećajući se koliko joj je planova
propalo jer su ugrožavali Džajlsova materijalna zadovoljstva. „I hvala na svim
savetima o braku, ali sada bi mi sasvim dovoljno bilo i j..."
„Zar ne bi svima?", zakikota se Simon.
„...jedno obično flertovanje, htela sam da kažem. Da zaboravim dvadeset
godina pažnje i vezanosti - neko s kime bih išla u bioskop, a da to nije moja
majka, bilo bi dobro za početak."
„Znam upravo takvog", Ruti se značajno nasmeja. Izgledala je smešno
zadovoljna sobom. „Ejdrijan. On je Majkov kolega. Fin. Ljubazan. Prilično
zgodan." Ona zastade, kao da se sprema da dođe do ključne tačke. „I uopšte nije
šarmantan."
Ovo je, otkrila je Amanda kada je na Rutino navaljivanje upoznala
Ejdrijana narednog četvrtka, bilo najveća zabluda decenije. Ejdrijan ne samo da
nije bio šarmantan, nego je bio dosadan. I cicija. Sat i po vremena je brižno
čuvao četvrt litre piva, ne ponudivši čak ni da dopuni čašu vina koju je Amanda
nervozno ispila za nekoliko minuta. Na kraju je morala sama da naruči. Dva
puta. A da je želela da napiše istoriju poreskog odeljenja u kome je Ejdrijan
radio, sigurno je mogla to da učini do kraja beskrajne večeri sa njim. Pri svemu
tome on nijednom nije zapitao Amandu da mu kaže nešto o sebi.
„Kako je bilo?", upita Klio čim je Amanda uspela da pobegne i ušunja se u
svoj haotični dom. „Još nije ni deset sati. Zar je bilo toliko loše?"
Klio se izležavala na sofi. Pored nje je čvrsto spavao Šon, sklupčan u svojoj
purpurnoplavoj kratkoj pidžami, a mačka Kinki je sedela na njemu. To se uvek
dešavalo kada bi Klio čuvala brata.

18
 „I gore. Došla bih kući u devet da sam mogla da se izvučem. Najteže od
svega će biti da ne priznam Ruti koliko mi je odvratan. On joj je prijatelj."
„Opšte je prihvaćena činjenica", osmehnu se Klio, „da će žena koju je muž
nedavno šutnuo izaći sa bilo kim, ma koliko on bio uobražen, dosadan ili
odbojan. Reci Ruti istinu. On je dosadan kao proliv." Klio skoči sa fotelje. „U
svakom slučaju, imam bolju ideju." Ona pokaza majci lokalne novine. „Ovde
ima cela strana sa oglasima i svi su vezani za Lejnton. Žene traže muškarce,
muškarci traže žene, muškarci traže muškarce - mada svi deluju kao biseksualci
koji varaju svoje žene - i žene traže žene. Sve to u dosadnom starom Lejntonu!
Ko bi rekao? Tu su i izborani matorci koji traže druge izborane matorce za igru i
zabavu."
„To ni slučajno nemoj da kažeš baki, inače nećemo moći da je zaustavimo.
A imajući u vidu njenu sreću, verovatno bi našla nekog već na prvom sastanku.
Da vidimo."
Obe se povukoše u kuhinju i rastvoriše novine na stolu, pored obroka od
putera od kikirikija koji je Klio spremila sebi za večeru, kao i sendvič sa
džemom. Sve je bilo umazano od džema, pa su i novine bile crvene i lepljive.
Amanda je bila zadivljena samim brojem ljudi koji je spreman da ovako
rizikuje sa potpunim strancem. Ona naglas pročita prvi oglas. „'Sitna, ženstvena
dama sa neobičnim hobijem'.'' Bože, kladim se da su joj se mnogi javljali. Šta
misliš da bi to moglo da bude? Vezivanje muškaraca za krevet i golicanje
pajalicom? Maskiranje u kaluđericu koja ih tera da recituju Ave Marija?"
„Verovatno nešto stvarno dosadno, poput uzgajanja jazavičara. Vidi ovo.
'Zgodna taktilna brineta traži visokog, pravog biciklistu.' Misliš da je u prošlosti
imala mnogo lažnih biciklista?"
Amanda se nasmeja. „Ovo mi se baš sviđa. 'Pedesetpetogodišnja žena,
visoka metar i osamdeset, traži muškarca koji je onaj pravi.' A mislila sam da
sam ja ovo prevazišla u četrdesetoj."
„Četrdeset prvoj", ispravi je Klio okrutno, gledajući odeljak Muškarci traže
žene. „'Ponosan, dobro odgojen pastuv, star trideset godina, traži nekog ko će
strogo postupati sa njim.' o, mama, trebalo bi da ga pozoveš!"
„Ne verujem da bili bila dovoljno stroga. Gledaj ovo. 'Muškarac navikao na
kućne poslove, DSZH. VBDU ženu za S i možda DV.' Pobogu, šta mu to
znači?"
„Piše na dnu strane", pokaza Klio. „DSZH je dobar smisao za humor,
VBDU je voleo bi da upozna, S - pa, znaš šta je S, a DV je dugoročna veza."
„Ili verovatno IBK, izuzetno brzo kresanje, a posle toga ih više nikad ne
vidiš", napomenu Amanda.
„Ne budi tako cinična, mama. Ovo je slatko. 'Odranije vožen, četrdeset
sedam godina kilometraže. Dobrog izgleda. U odličnom stanju, traži ženski
model, od trideset pet do četrdeset sedam, da se parkira pored njega.'"

19
 „O Bože, ne verujem da bih podnela muškarca koji se poredi sa polovnim
automobilom. Do đavola, pogledaj ovo 'Visok muškarac, trideset dve godine,
voli pabove i klubove. Samohrane majke su dobrodošle.'" Ona pređe pogledom
celu stranu sa oglasima. Polovina od broja žena koje su dale oglas napominjale
su da su samohrane majke.
„Bože, ja sam na preplavljenom tržištu."
„Hajde, mama. Moraš da budeš pozitivnija. Hoćeš da zajedno sastavimo
jedan oglas?"
„Dobro. Na primer: Matora smaračica, četrdeset jedna godina, voli
flanelske noći i rani odlazak u krevet uz dobru knjigu, traži zanimljivog
muškarca za kafu i društvo."
„Baš smešno."
„Ali je istinito."
„Onda ćeš morati to kasnije da im priznaš. Ili da promeniš neke svoje loše
navike. Hajde, mama, ja ću ga napisati, Ipak, na mene utiče kakvog ćeš
muškarca naći."
„Možda uopšte ne bi trebalo da tražim muškarca."
„Naravno da bi. Prošlo je već tri godine. A tata ima Stef. Zaslužuješ nekog
dobrog. Kako ti ovo zvuči: Izuzetno privlačna razvedena žena, četrdeset jedna
godina, tip Ketrin Denev, traži inteligentnog muškarca koji sam zarađuje, da sa
njim deli kafu, razgovore, a možda i više."
„To je sjajno. Jesam li zaista tip Ketrin Denev?"
„Ne, ali teško da možeš da staviš: Razvedena, četrdeset jedna godina,
pomalo nalik na mamu iz 2.4 dece, zar ne?"
Amanda se nagnu unazad, pogleda u kuhinjsko ogledalo i zavodnički
napući usne. „Više mi se sviđala Ketrin Denev."
„Ketrin Denev je do sada verovatno penzioner. U svakom slučaju, ja ovo
šaljem!" Klio iscepi kupon, zalepi marku i izjuri kroz glavna vrata prema
poštanskom sandučetu na uglu ulice.
„Ali sada je jedanaest uveče!", viknu Amanda za njom.
„Da",odgovori Klio, „ali do sutra ujutru ćeš se možda predomisliti."
Amanda je zabrinuto čekala da se njena ćerka vrati oduševljavajući se
spontanošću mladih, ali istovremeno brinući da je neko usput ne opljačka. Pet
minuta kasnije, Klio je stigla kući. „To je to. Prinče na belom konju, stižemo."
Amanda je zagrli, a Klio se ovaj put nije protivila. „Ne verujem. Pre će biti
gomila žaba."
„Večiti čkiljavi optimista", zadirkivala ju je Klio.
Amanda se nasmeja. Stvarno je imala običaj da sve vidi crno. Uostalom, šta
može da izgubi?

20
 Do sledećeg jutra ona se zaista predomislila. „Nisi valjda napisala naš broj
telefona? Reci mi da nisi napisala naš broj telefona?"
„Naravno da nisam napisala naš broj telefona", promrmlja Klio koja je
istovremeno držala tost u zubima i pakovala školsku torbu. „Neću da nam se
javlja gomila jadnika."
„A ja treba da izlazim sa tim jadnicima?"
„To je drugačije. Ti si očajna."
„Baš ti hvala."
„U svakom slučaju, moraćemo da smislimo kako da otkačimo prave
kretene."
„O čemu to pričate?", upita Šon koji je, kao i obično, bio spreman deset
minuta pre Amande i Klio i čekao ih u kaputu.
Uz neuobičajenu taktičnost Klio zaključi da pitanje potencijalnih momaka
njihove majke nije baš pogodna tema za jednog desetogodišnjaka. „O nekom
takmičenju koje mama organizuje u galeriji."
„Ah! Dosadno." Šon istog trenutka postade nezainteresovan i posveti se
čitanju sportske stranice. Neverovatno, oduševljavala se Amanda, kako se Šon u
školi mučio sa čitanjem, a ipak je umeo da guta svaku reč koja se tiče čarobnih
napadačkih veština Dejvida Bekama.
Kad su Šon i Klio otišli na autobusku stanicu, Amanda se zaputi u galeriju.
Do tamo joj je trebalo samo deset minuta šetnje ulicama koje su bile u nizu
poslednjih prema obali. Na nekoliko prozora i dalje su stajale izbušene bundeve
iako je već bio kraj decembra. Ona udahnu čist, hladni vazduh i ubrza korak.
Ovakvo vreme je najviše volela. Zimi je u primorskim gradovima vladala divna
atmosfera, možda zbog posebne vrste svetlosti i načina na koji se sjaj plavog
mora neprimetno stapao sa nežnom sivom bojom zimskog neba.
Amanda se na trenutak zaustavi na šetalištu posmatrajući galebove kako se
vrte u krug. Oni su bili iskusni prosjaci, veliki i lenji, koji su se gomilali oko
svake autobuske stanice čekajući da ih starice nahrane. Gradsko veće, zabrinuto
zbog njihove neobuzdane brojnosti, kao i huliganstva koje su ispoljavali
prilikom napada na korpe sa otpacima u potrazi za ukusnim grickalicama,
postavilo je znake sa molbom stanovništvu da ih ne hrani. Starice su to uporno
ignorisale. Prisustvo ptica i oštro ki-ii-a u njihovim kricima bili su deo
lejtonovskog šarma isto koliko i pristanište ili šetalište.
Amanda je odrasla u Lejntonu. Zaista je bila čast biti pravi meštanin ovog
grada. Većina ljudi je ovde došla iz drugih mesta, privučena njegovim
neurednim šarmom i zapuštenom prefinjenošću. Imao je sopstveni karakter.
Relativno veliki za primorski grad, mada ne dovoljno veliki da bi se smatrao
velegradom, oduvek je bio magnet za najrazličitije tipove ljudi, uglavnom
kreativne, koji bi se ugušili u nekom manjem mestu, ali su prezirali svađe i stres

21
života u Londonu. Zato u njemu nije bilo malograđanštine, što je uobičajeno
izvan velikih gradova. Amanda ga je obožavala.
Ona se nasloni na ogradu koja je odvajala gornji deo šetališta od donjeg.
Dve snažne stare devojke iz lejtonskog plivačkog kluba spuštale su se po šljunku
ka ledenom moru, što su činile svakog dana u godini, sa blještavim kapicama za
plivanje u kojima su izgledale kao dva kuvana jajeta.
Na donjem delu šetališta ona prepozna Beti, jednu od dveju sestara koje su
živele u neobičnoj građevini dalje niz šetalište, polukolibi, polukućici za plažu.
Beti je hranila galebove koji su se rojili oko nje. Očigledno nije gledala
Hičkokove filmove.
Amanda glasno pozdravi Beti i mahnu joj. Iza nje, uz brdo su se ređale
kuće u bojama sladoleda. Ona čvršće stegnu kaput, zadrhtavši pri pomisli na
ledenu vodu i na stare plivačice koje su tako čvrste, i uputi se prema galeriji.
U skorije vreme ovaj nekada harmonični grad postao je podeljen, centar je i
dalje bio bogat, ali je istočni deo bio pun prostorija za izdavanje i praznih,
zatvorenih radnji. Ovde je zavladala zapuštenost koju niko ne bi udostojio
epitetom boemska, rečju koja je često korišćena pri opisivanju posebne
Lejtonove neuredne privlačnosti.
Amanda je taman htela da skrene ka galeriji, ali je morala da propusti veliki
građevinski kamion. Ona se vrati na ivicu trotoara i doviknu nekoliko ružnih
reči za vozilom. Vozač se samo nasmeja i ubrza ka gradskom imanju na brdu, u
nizu jednoličnih, niskih zgrada koje bi, činilo se Amandi, deprimirale svakog ko
bi u njima živeo. Naročito zato što se odatle videla morska obala i mala luka
koja je blistala od uglađenog bogatstva. Jedino je ovaj kraj grada još bio oronuo
i neprivlačan.
Kad je malo bolje pogledala, izgledalo je da se nešto dešava na imanju: pet
ili šest kamiona, kombi i dizalica bili su parkirani na malom prilazu i ona se
priseti prepirke iz lokalnih novina oko toga šta neki preduzimač planira da uradi
sa njim.
Amanda uvide da će zakasniti sa otvaranjem galerije ako ne prestane da
zuri u plivače i građevinare. Luiz je insistirala da se otvara na vreme. Nju je
izluđivalo kada prodavnice istaknu male natpise na kojima piše „Vraćam se za
pet minuta" ili „Otišao sam u banku".
„Tih pet minuta, kad ih sve sabereš, mogli bi da znače razliku između
opstanka i propalog posla!", vikala bi ona.
Blago zadihana, poželevši po stoti put da je sama svoj šef, Amanda otvori
šalone i nakači znak otvoreno.
Galerija Vejv se nalazila na sjajnoj lokaciji na samom kraju šetališta i
bavila se scenama Lejntona, uglavnom u izuzetno svetlim bojama. Lejnton je, sa
svojim pristaništima, pozorištima i prodavnicama antikviteta, bio jedan od
najčešće slikanih gradova na jugu Engleske. Većina slika su bile duboko

22
konvencionalne, gotovo naslikane po brojevima i prilično užasne. Amanda je
želela da Luiz pokaže malo više avanturističkog duha u svom ukusu. „Rizik je
jednak propasti", bila je jedna od Luizinih omiljenih izreka. Rekla je to dok je
kačila sliku na kojoj je naslikan još jedan impresionistički pejzaž: na plaži
Lejtona deca u slamnatim šeširima, obasjana raznobojnom sunčevom svetlošću,
prave zamkove od peska pored tako prozirnog mora koje više liči na grčko
ostrvo nego na južnu obalu. Ponekad, kad je galerija bila prazna, Amanda je
maštala o tome šta bi ona okačila da je galerija njena.
„Izvinite." Mlada žena, prilično izboranog lica i sa ogromnom torbom, ušla
je u galeriju i prikrala se blizu jedne od Luizinih najživopisnijih slika plaže.
„Zanima me da li nekad izlažete skulpture?"
Amanda je taman htela da objasni kako njena šefica to smatra suviše
neprofitabilnim, ali devojka je već čučnula na kolena otvarajući torbu. Torba
mora da je bila čarobna, kao kod Meri Popins, pošto je ona već izvadila dve
velike skulpture zavijene u platno pre nego što je Amanda stigla da je zaustavi.
„Bojim se da zaista...", otpoče Amanda.
Devojka, koju su prethodna odbijanja očigledno još više ojačala, ignorisala
je Amandu i nastavila da odmotava skulpture.
Trenutak kasnije, dve savršeno izvajane bele rode stajale su okrenute jedna
prema drugoj, obe od oko šezdeset centimetara visine.
„To im je ritual pri udvaranju", objasni mlada žena. „Istežu vratove i dižu
kljunove u vazduh."
„Lepi su", reče Amanda, potpuno zaboravivši da se Luizi oni uopšte neće
svideti. Bilo je nečeg očaravajućeg u jednostavnosti oblika obojenih u belo,
čemu Amanda nije mogla da odoli.
„Zasnovani su na posmatranju", nastavi devojka brzo. „Studirala sam
biologiju na fakultetu i još idem da posmatram ptice po celom svetu." Osećajući
Amandino oduševljenje, ona ponovo zaroni u Meri Popins torbu i izvadi divnu
drvenu skulpturu morske ptice. „Ovo su galebovi koji prave gnezda." Skulptura
je odisala istom čarobnom jednostavnošću kao i rode, bila je stilizovana, ali je
ipak odavala stvarnost i lepotu koja svakoga mora dirnuti.
„Galebovi su iz Lejntona", dodade ona primetivši prvi put da sve u galeriji
prikazuje grad. „Pravili su gnezdo ispred mog prozora."
Amanda pogleda ptice. Njihove bele grudi, zelenkastožuti kljunovi i
svetlosiva krila sa dramatičnim crnim i belim vrhovima bili su začuđujuće
realistični. Izglačano drvo bilo je meko kada biste ga dodirnuli. Amanda shvati
koliko bi volela da ima jednu ovakvu skulpturu. „Zaista izgledaju kao žive...",
otpoče ona.
„Ali nisu ono što nama treba", umeša se Luizin oštar glas. Ona je upravo
došla do vrata noseći posebno groznu sliku montažne bine u parku koja je
izgledala kao da ju je naslikao Oskar Kokoška na spidu. „Suviše suptilno za naše

23
posetioce, bojim se. Oni smatraju da galebove treba otrovati ili im dati pilule."
Luiz primeti Amandin bolan izraz lica i pokaza joj platno koje je nosila ispod
ruke. „Ovo je naslikala gospođa Vilson na času slikanja za penzionere. Dobro će
proći. Lokalna tema. Lokalni umetnik. Dobijam dosta radova sa tog kursa
slikanja. A ima i vrlo razumnu cenu." Ona pogleda mladu vajarku, očiju sitnijih
nego kod galebova. „Koliko ste rekli da tražite?"
„Sto pedeset funti", izusti devojka. „Mada mislim da bih pristala i na nešto
manje."
Ako umreš od gladi, pomisli Amanda, besna na Luiz. Ona je iskorišćavala
ljude sa kursa slikanja i plaćala im siću. Stare dušice su bile suviše srećne što su
našle kupca da bi se bunile kada im Luiz ponudi dvadeset funti za nešto što su
mesecima radili.
„Da. Izvinite, ali ne možemo da priuštimo tu cenu."
„Rode manje koštaju", pokušavala je devojka. „Sto funti obe."
„Žao mi je..."
„Nastavi, Luiz", umeša se Amanda znajući da će joj Luiz kasnije održati
bukvicu, „uskoro će Božić, znaš. Naš najbolji period. Osim toga, ljude sa kursa
ne plaćaš ni približno koliko treba. Seti se Skrudža. On će doći i progoniti te i
pokazivati ti sve one siromašne penzionere kako vade boje u ledenim
prostorijama dok im ledenice vise iz nosa. Samo jedna skulptura. Da vidiš kako
će proći."
Luiz, u odeći šarenoj skoro koliko i prizori Lejntona, s neodobravanjem
napući usne boje dragulja i uzdahnu: „Daću rodama tri nedelje. Ako se za to
vreme ne prodaju, vraćam ih. Ti ćeš sve organizovati, Amanda. To je tvoja ideja.
Niko ih neće kupiti, tako da možeš odrediti da ih umetnica pokupi pre nego što
ode. Neću da me zatrpaju dve jebene rode."
Amanda namerno pogrešno protumači njene reći. „Nisu jebene rode. Samo
rode koje se udvaraju. Još se nisu rešile na jebanje. Ima razlike."
„U stvari", pocrvene devojka, zbunjena pravcem u kome je krenuo
razgovor, ali je ipak morala da se zalaže za tačnost, „do ovog stupnja se već jesu
rešile na, hm, znate. Rode se ne predomišljaju u poslednjem trenutku kao ljudi."
„Baš me briga i ako stavljaju proklete kondome", viknu Luiz. „Samo hoću
da ih uzmete nazad ako se ne prodaju za tri nedelje, to je sve."
„Tri nedelje, znači", osmehnu se Amanda. „Daću sve od sebe da ih
prodam."
„Znaš, ovo nije ulica Kork", prosikta Luiz dok je devojka pakovala galeba
koji pravi gnezdo. „Uzgred, mislim da nismo stavile kafu."
Da joj novac nije tako očajnički bio potreban, Amanda bi sa zadovoljstvom
polila Luiz tom vrelom irskom kafom kad konačno nađe vremena da je skuva.
Kad bi samo mogla da radi za sebe. Ali za to bi joj bio potreban kapital, a ona ga
nije imala. Luiz je takođe bila razvedena, ali u potpuno drugačijoj situaciji od
24
Amande. Posle petnaest godina braka sa čovekom koga nije volela, on ju je
konačno napustio, ali je bio toliko zahvalan što ona to kao da nije ni primetila,
pa joj je ostavio pedeset hiljada funti, kao i kuću u kojoj su živeli. Od toga je
otvorila galeriju. Džajls, sa druge strane, nije ništa dao Amandi, često nije
plaćao izdržavanje iako mu je firma cvetala, a ako bi se ikad poteglo pitanje o
izdržavanju dece, svoju platu je predstavljao tako da izgleda nešto bogatiji od
skitnice. U stvari, ona je čeznula za tim da otvori sopstvenu galeriju još dok su
bili u braku, ali Džajls joj je uvek govorio da je to suluda ideja.
U glavi joj iskrsnu razgovor iz književne grupe. Ko je beše rekao da je
dobar muž onaj koji te ohrabruje i uverava da možeš da učiniš sve ako se
potrudiš? Ha!
Amanda je skuvala kafu izbegavajući Luizin pogled i stavila rode na
prozor, sklonivši kičastu gipsanu maketu pariskog uličnog kafića.
„Ne tu!", pobuni se Luiz. „Stavi ih negde pozadi. Poplašiće nam sve
mušterije." Ona ispi gutljaj jake crne tečnosti. Luiz je imala azbestno grlo i
volela je kad joj je kafa dovoljno jaka da i uspavanu lepoticu održi budnom.
„Stvarno kuvaš odličnu kafu, Amanda. Sad idi i prodaj pejzaže divnog Lejntona.
A i prozor treba oprati. Jasno sam videla otisak prstiju na njemu."
„To ne smemo da dozvolimo", odgovori Amanda veselim glasom
odolevajući izazovu da gađa Luiz gipsanom maketom. „Uzgred, šta rade oni
kamioni gore na Istklifu?"
„Samo Bog zna. Ruše ga, nadam se. To mesto prosto bode oči."
„I dom je za hiljadu ljudi."
„Da, pa nije trebalo da izgrade opštinske zgrade za siromašne tako blizu
obale."
„Bolje na kraju grada. Ili još bolje iza zaobilazne staze?"
„Ne budi toliko kritična." Luiz zapali cigaretu i odmahnu njome. „To što si
počela ponekad da recikliraš ne znači da si skupštinski kandidat za zeleniju
budućnost."
Luizina opaska podseti je na gomilu za reciklažu i oštećeni BMW. Amanda
oseti da joj je lice odjednom vatreno crveno. „Da ne znaš možda nekoga ko se
zove Angus Dej?"
„Angus Dej", ponavljala je Luiz napravivši tri prstena od dima i smešeći se
samozadovoljno zbog njihovog savršenog oblika. „Znam. Sasvim bi mogao da
bude moj tip. Bogat. Opasan. Ili je barem preduzimač, a oni moraju biti opasni.
Živi sa majkom, ali niko nije savršen." Luiz je sjajnih očiju posmatrala Amandu.
„Bio je oženjen. Bez dece, pametni ljudi. Pretpostavljam da se deca ne bi
uklopila u njihov način života. Zašto pitaš?"
„U stvari", Amanda se trudila da cela stvar zvuči dosadno obično, „udarila
sam ga kolima na parkingu Teska!''

25
 Luiz zaskiča od smeha. „Oh, Amanda, ti baš vodiš uzbudljiv život. Šta
radiš subotom, ideš u šoping celu noć?" Gušila se svojim marlborom. „Nego,
baš je neobično za Angusa Deja da bude na takvom mestu. Možda im daje
savete o napredovanju van grada."
„Tačnije, izgledalo je da je doveo majku u kupovinu."
„U Tesko! Opasni su ti Škoti. Očekivalo bi se da barem ode u Marks end
Spenser''
„U svakom slučaju, udarila sam u njegov BMW i majka mu je rekla da
prestane da me maltretira, tako da je on na kraju platio štetu i za svoja i za moja
kola, mada ona nije bila onolika kolika se meni učinila."
„Nadam se da si se pretvarala da jeste."
„Naravno da nisam. Nisam mogla da verujem koliko je velikodušan."
„Verovatno je mislio da ćeš otići u lokalne novine ako napravi frku. Bogati
švercer se oslanja na samohranu majku. Nije dobro."
„Stvarno imaš neobičan pogled na život, Luiz."
„Osim toga, zar to nije malo preterivanje sa željom da upoznaš nekog
muškarca? Da udariš u njegov BMW? Angus Dej sigurno nije tip kakvog tražiš.
Tebi treba jedan od onih finih „novih muškaraca". Ne verujem da on uopšte zna
šta je to kuhinja. Zašto bi inače neko u njegovim godinama živeo sa majkom,
osim ako ga ona služi?"
Amanda nije imala vremena da nagađa o razlozima Angusa Deja za takav
život. Začu se zvono na vratima i uđe mušterija raspitujući se za cenu gipsane
makete. Na Amandino iznenađenje, čak ju je i kupila. Luiz nije ni morala da
prokomentariše sa „eto, šta sam ti rekla" umetnički ukus prosečne mušterije iz
Lejntona.

26
 Treće poglavlje

Amanda nije mogla da veruje kako ih je brzo uhvatila božićna gužva. Čim
je stigao decembar, Luiz je produžila radno vreme da bi zadovoljila sezonsku
potražnju. Deo galerije koji je služio za prodaju, vešto je trgovao dobrotvornim
čestitkama, Božić Batama koji pevaju i poklončićima za manje od pet funti.
Jedna grupa penzionera putovala je autobusom pedeset milja da bi kupovala u
Lejntonu, a sudeći po zvucima koje su pravili, jednom ili dvaput su usput svratili
u pab i bučno su izabrali reprodukciju Berila Kuka, na kojoj krupne dame
skidaju svoje još krupnije rublje. U jednom strašnom trenutku Amanda je
pomislila da bi penzioneri mogli da krenu za njihovim primerom i počnu i sami
da se skidaju.
Bila je duboko zahvalna kada je u subotu konačno došlo vreme zatvaranja,
srećna što, kao i obično, ne ide na užasno uzbudljiv večernji sudar već ostaje sa
Šonom da jedu picu i gledaju TV. To je bio njihov ritual subotom uveče dok je
Klio izlazila sa drugaricama.
Tokom ovog perioda zauzetosti plaćala je Kliji dodatni džeparac da čuva
Šona dok se ona ne vrati kući, što je Klio činila uz bučno gunđanje i to tek pošto
je izmuzla ogromnu povišicu od majke. Amanda se ponekad pitala zašto uopšte
radi. Taj novac je taman pokrivao dodatne troškove plaćanja Klio i žene koja
pazi Šona preko raspusta. Ali ako - nezavisno od novca - ona ne bi radila,
poludela bi sedeći u kući po ceo dan i razmišljajući o mini od svog bračnog
života. Osim toga, u četrdeset prvoj godini i dalje je bila isuviše mlada za bednu
penziju.
Klio ju je obično dočekivala sa: „Ovo je takva gnjavaža. Džasmin me je
zvala kod nje, ali ja nisam mogla da idem zbog njega!" Pokazivala je pri tom na
brata kao da je đavolje seme, a on je u stvari bio vrlo fin desetogodišnjak
zadubljen u Gejm boj. Amanda se zato ovaj put prenerazila kad je svoju kćerku
zatekla u kuhinji sa spremnom šoljom čaja i velikim osmehom na licu.
„Zdravo. Ne izlaziš večeras?", pažljivo upita Amanda. Klio, iako je imala
šesnaest godina, još nije otkrila momke. Ipak, izlazila je sa grupom devojčica
koje su posmatrale dečake sa sigurne udaljenosti i rugale im se.
„Dobila si odgovore na oglas, mama!" Klio uzbuđeno podiže tri pisma.

27
 „Kako znaš da su u vezi sa oglasom?"
„Zato što prolazim pored novinskog ureda na putu ka kući i nisam mogla
da ne proverim. Čekala su te tri pisma. Hajde, otvori ih!"
Amanda spusti kese i sede za kuhinjski sto. Na neki čudan način nije imala
želju da otvori pisma sada kada su stigla. Bilo je tako ponižavajuće. „Prvo ću
popiti ovu šolju čaja."
„Ne! Ne! Hoću da znam kakvi su. Ovo je tako sjajno!"
„Ja nisam živa verzija filma Sudar, znaš, koja je tu radi tvoje zabave!"
Osećajući se i sama kao budalasti tinejdžer, Amanda otvori tri pisma. Iz jednog
ispade fotografija i Klio se baci na nju.
,,Oooo, vidi! Stvarno dobro izgleda."
Bilo je tačno da je lice na fotografiji bilo iznenađujuće privlačno. Barem
nije imao dve glave, natpis „gubitnik" na čelu ili pogled poput ubice iz Psiha.
„Mislim da je stvarno sladak", navaljivala je Klio. „Podseća me na mog
nastavnika fizičkog, gospodina Batlera, a sve smo lude za njim."
„U kom pismu je ovo bilo?", upita Amanda uzevši sva tri u ruku.
Klio napravi grimasu. „Oh, do đavola, ne znam. Možda je napisao ime
pozadi."
Ali druga strana fotografije je bila potpuno prazna.
„Izvini, mama." Klio je delovala poraženo. „Sigurno ćemo moći da
pogodimo na osnovu pisama." Ona ih zgrabi i pročita.
„Svi zvuče isto. Preko trideset pet godina, sa dobrim smislom za humor,
imaju sopstvene kuće, razvedeni ih udovci. Oh, ovaj dobro zvuči. Slušaj:
Drugovi mi kažu da sam im dovoljno dosađivao sa pričom o tome zbog čega je
propao moj brak. Vreme je da se ovo poglavlje zatvori i otvori novo. Iskreno se
nadam da to mogu ostvariti sa tobom. Ah, mama, zvuči isto kao ti! Sigurno je to
onaj sa fotografije. Gledaj te lepe krupne oči. Žena mora da mu je bila luda kad
ga je pustila da ode. Moraš da ga upoznaš. Mislim, šta u tome može biti loše?
Ako ti se ne svidi, nećeš morati nikada više da ga vidiš."
„Pretpostavljam da je tako."
„Hajde, mama, zašto smo se uopšte trudile da damo oglas ako ćeš ti
odustati?"
„Dobro pitanje. Nego, ko smo to mi, mala? Ja moram sa svima njima da se
upoznajem." U tom trenutku nije mogla da zamisli ništa gore od toga.
Začu se telefon i odvoji Klio od njene misije. Ona otrča da se javi. „Tata
zove. Hoće da razgovara o planovima za skijanje."
Džajls je bio u žurbi. U pozadini se čula Stefani kako viče da će zakasniti
na neku žurku. „Zdravo, Amanda. Kupio sam karte. Naći ćemo se na aerodromu
dvadeset drugog, u tri popodne. Možeš li da ih dovedeš spremne i spakovane, sa
pasošima u rukama? Firma će im nabaviti skijaška odela i poslati mi račun, a ja
28
ću se pobrinuti oko novca za trošak. Ako bi samo mogla da nađeš kremu za
sunce i da se postaraš da imaju stvari za uveče, to bi bilo super. Žurim. Izvini."
Amanda oseti sramotni tračak zadovoljstva pri pomisli na to koliko je
Stefani verovatno ljuta što Džajls ide na odmor sa Šonom i Klio. I ona je
ostavljena po strani. A možda i oseća olakšanje što ne mora da bude fina prema
njegovoj deci. Dve nedelje bez Džajlsove buldožerske energije verovatno će biti
blaženo olakšanje. Mogla je na to tako da gleda.
Amanda spusti slušalicu. Džajls je bio iznenađujuće velikodušan. Više bi
volela da dobija redovno izdržavanje od kojeg bi plaćala ono što im je
neophodno, ali ipak...
Dve nedelje njihovog odsustva tužno su se protezale pred Amandom. Dve
nedelje će joj majka govoriti da treba više da izlazi, da upozna nekog muškarca,
a jedino će joj književna grupa pomoći da ne poludi. Naredno štivo im je
bilo Kako preživeti Božić od Džili Kuper. Ruti je našla dva primerka tog romana
u prodavnici polovnih knjiga i sada je on prosleđivan od čitaoca do čitaoca
poput nekog propisanog teksta u bivšem Sovjetskom Savezu.
Amanda se vrati u kuhinju i još jednom pogleda pisma Usamljenih
srca. Sada je bio savršen trenutak da odgovori na njih, a ipak to nekako nije
želela. U ušima joj je odzvanjao Klijin glas, kako pita zašto su se trudile da ih
pošalju ako će ona odustati. Onda se umeša i Luizin zapovednički ton, kao grčki
refren koji je podseća da su predstojeći dani slobode savršen trenutak da potraži
muškarca. Tačno je da će se lakše uveriti šta misli o pošiljaocima dok nema Klio
i Šona, pa neće biti drugih stavova njene dece.
Klio je u pravu. Sad je trenutak. Šta može da izgubi?
Svoj ponos, eto šta, podseti ona sebe pošto je po treći put došla do telefona
i opet nije imala hrabrosti da zove. Ona će biti jedna jadna osoba koja je spala na
to da se reklamira, društveni otpadnik koji mora da se susreće sa čudnim
muškarcima ispod satova. Ljudi će pokazivati prstom na nju.
„Naravno da neće", reče ona sebi odlučno. „Ljudi su suviše zaokupljeni
sopstvenim životima da bi primećivali tvoj. Jesi li ti žena ili miš?"
Mačka Kinki uđe i sede na Amandine noge češkajući se o njih. „Ne bi bila
tako prijateljski raspoložena da sam ja miš, zar ne? I ti misliš da treba da idem?"
Kinki mjauknu.
„U redu. Učinimo to pre nego što se predomislim."
Prvo pitanje je bilo gde da se nađe sa prvim kandidatom.
Na kraju je zaključila da bi bar na trgu Lejntonovog tržnog centra bio
idealno mesto. Bio je dobro osvetljen, prometan, i sa puno izlaza. Osim toga,
ako se on ne pojavi, uvek može da se pretvara kako je došla da na brzinu popije
čašu šardonea pre nego što krene u kupovinu. Tamo je uvek bilo mnogo drugih
žena. Barem neće završiti iseckana na sitne komadiće i tako poslata porodici.
Najveći rizik je bio da ne naiđe na nepoznatu osobu, već na nekog koga poznaje.
29
Ipak, taj rizik je morala da prihvati. Sigurno se neće nalaziti sa njim na nekom
mračnom, romantičnom i opasnom mestu.
Sledeće pitanje je bilo šta da obuče. „Ne previše elegantno", savetovala ju
je Klio koja je zaključila, na Amandino zaprepašćenje, da zna sve o izlascima
preko novinskih oglasa. „Muškarci ne podnose izgled poslovne žene. Šta misliš
o tvojoj roze angori?"
„Odbijam da izgledam napirlitano na prvom sastanku", insistirala je
Amanda. „Ja nisam napirlitani tip."
„To ne moraš da im kažeš. Muškarci obožavaju napirlitane žene."
Na kraju je pristala na svetlozeleni baršunasti džemper koji joj je odlično
isticao oči, i meke, široke pantalone. Klio bi joj savetovala da istakne svoje
sjajne noge, ali Amanda joj je pre toga zabranila da ulazi u sobu.
„Šta radiš tako doterana?", sumnjičavo je upita Šon. Mrzeo je kad Amanda
izgleda elegantno jer je to značilo da izlazi. U ovoj prilici, osećajući uzbuđenje u
vazduhu, rešio je da bude velikodušan. „Izgledaš divno", priznade on.
Kad Amanda i Klio u horu uzdahnuše „aaah", on malo ublaži svoj
kompliment: „Za jednu mamu."
Amanda je bila ludo nervozna.

Hvala bogu da je bar bio umereno pun, ali nije bilo gužve. Amanda se našla
u uglu sa kojeg se video ceo trg, kako bi se uverila da Toni, to mu je bilo ime,
izgleda bar relativno dobro pre nego što mu prizna da je ona Amanda. Već su
kratko razgovarali telefonom. Zvučao je fino; možda je ovo zaista početak
novog poglavlja, kao što je on slatko napisao u svom pismu. Za oboje. I, što je
najbolje od svega, Toni ni najmanje nije zvučao kao Džajls.
Znala je da je to staromodno, ali mu je ipak predložila da ponese primerak
novina da bi ga prepoznala. Samo se nadala da mesto neće biti prepuno
muškaraca koji nose Lejnton ivning post.
Bila joj je potrebna čitava večnost da privuče konobaričinu pažnju.
Devojka je očigledno završila napredni kurs „kako izbeći mušterijin pogled",
naročito ako su same i ženskog pola. Konačno, kad više nije bilo drugih koje bi
služila, ona graciozno priđe Amandi.
„Izvolite. Čaša belog vina, je 1' tako?
Amanda, koja je upravo to htela da naruči, oseti se razdraženo. „Koja vina
služite u čaši?" Prokleta bila ako dozvoli da je devojka svrstava u jednu
kategoriju. „Da li je šardone dobar?"
Devojka slegnu ramenima kao da hoće da kaže „ja to ne pijem, ne na
poslu."
„Zdravo", prekide je muški glas nateravši Amandu da poskoči. „Čekaš li
nekoga, ili mogu da ti se pridružim nakratko?"

30
 Amanda pocrvene kao bulka. Ovo je bilo ostvarenje njene najgore noćne
more. Čovek koji joj se javio nije bio Toni iz oglasa, već Angus Dej.
Sa neosetljivošću tipičnom za jednog preduzimača, on sede ne sačekavši
odgovor. Istina, Amanda je bila prezauzeta, gušeći se od kašlja, da bi išta
odgovorila. „Stvar je u tome", nastavi Angus, „što si onom prilikom očigledno
bila u užasnoj žurbi tako da nisam stigao da ti se izvinim kako treba."
„Vidi", otpoče Amanda, u očajničkoj želji da ga se oslobodi pre nego što
naiđe Toni, „zaista nisi ti kriv. Ja sam udarila u tvoja kola. Bio si izuzetno
velikodušan što me nisi tužio."
„Majka mi je rekla da sam bio drzak i arogantan."
Amandi je na vrhu jezika bilo da kaže kako bi možda trebalo da razmišlja
sam u svoje ime, ali joj sjaj u očima Angusa Deja reče da on ionako nije
pridavao veliki značaj primedbama svoje majke. Zašto je onda bio onako
velikodušan?
Angus je već naručio ne čašu, već celu flašu. Amanda primeti kako je
konobarica njega odmah uslužila, dodavši čak i osmeh zbog dobrog izbora.
„Pa, kako je raditi u najboljoj umetničkoj galeriji u Lejntonu?"
Mogla je da raspravlja o ovakvom opisu Vejva, ili čak da se zapita kako on
uopšte zna gde ona radi, kada se ponovo zagrcnu od pića.
Toni iz oglasa je stigao. Na licu mu je bio poznati osmeh sa fotografije,
izuzev jedne razlike: bio je mali. Ne nizak, nego mali, oko metar i po visine.
Amanda je bila izuzetno visoka za ženu i bila je najmanje trideset centimetara
viša od njega.
Potajno se skrivala iza Angusa, mrzeći sebe, govoreći sebi da ništa ne fali
niskim ljudima, da su sedam patuljaka bili potpuno zanosni, dok je duboko u
sebi znala da neće biti ničeg između nje i Tonija.
Ona se sagnu iza Angusa primetivši da on pomno posmatra njeno lice.
Angus se nasloni tražeći nešto u džepovima svog kašmirskog mantila,
negalantno je izlažući Tonijevom pogledu.
Toni je sa svoje strane gledao stolove stežući primerak lokalnih novina sa
čežnjivim izrazom lica.
Oh, sranje! Novine su namerno bile otvorene na stranici Usamljenih
srca, radi lakšeg prepoznavanja. Amanda je poželela da umre. Nije bila u stanju
da kontroliše izdajničko crvenilo koje je pokrilo lice i vrat, bila je uverena da joj
daje izgled prekuvanog jastoga. Ruke su joj bile vlažne i drhtave. Toni zastade
na trenutak, blizu njihovog stila, i usmeri pogled na Amandu. Hvala Bogu da je
fotografija koju je priložila bila tako prastara. Ipak, nikad nije trebalo da je
pošalje. Oh, Bože, htela je samo da legne i umre.
Toni je očigledno odlučio. Dugim koracima, koliko je mogao zbog svoje
ograničene građe, uputio se ka njoj.

31
 Iznenadna iskra razumevanja sevnu u Angusovim očima. Bila je uverena da
je on shvatio šta se dešava. Amanda je čekala izliv smeha.
Umesto toga, Angus se okrete i sa osmehom pogleda došljaka. „Tražite
nešto? Možemo li vam moja žena ili ja pomoći?"
„U redu je, hvala." Toni je sumnjičavo gledao od jednog do drugog,
pitajući se da li da izazove Angusa. Očigledno je zaključio da je Amanda žena
sa fotografije. „Ali da sam na vašem mestu, pripazio bih na svoju drugu
polovinu."
Amanda požele da propadne u zemlju ili da joj se telo rasprši u etar, kako
više nikad ne bi morala da pogleda Angusu Deju u oči.
„Nije lako, zar ne?", reče on sa iznenađujućom taktičnošću, sipajući joj još
jednu čašu vina, „kad ti supružnik iznenada uznapreduje i ostavi te na cedilu".
Nije bilo ni traga od podsmešljivog osmeha, samo iskreno saosećanje. „Mene je
žena napustila pre četiri godine, otišla je sa mojim poslovnim partnerom, tako da
ni njega nikada više nisam video."
„Užasno. Jeste li imali dece?"
„Na sreću nismo." Amandi se učini da u ovim rečima oseća prizvuk bola.
„Da li ti je rekla zašto?"
„Ja sam izgleda bio venčan za svoj posao. Kao kod Čarlsa i Dajane, u
našem braku su bila tri igrača, rekla mi je Laura. Ja, ona i moj mobilni telefon."
On se skrušeno osmehnu, a oko očiju mu se pojaviše bore od smeha ili bola.
„Bila je u pravu, u stvari, samo što ja to tada nisam shvatao. Sada sam jedini
preduzimač bez mobilnog telefona koga ćeš ikad upoznati. I ne primam pozive
kod kuće. Mada je, bojim se, za moj brak sada prekasno."
„To mora da je bio šok."
„Da. A kako je bilo kod tebe?"
Amanda se iznenada oseti posramljeno. „Oh, uobičajena priča, muž me je
ostavio zbog neke deset godina mlađe. Koleginica. Misli da je on divan. Za
sada. I što je najgore", Amanda shvati da ovo još nije rekla ni Ruti ni Luiz,
„dobiće bebu. Tačnije, blizance."
„Nema mnogo varijacija u nizu ljudskih drama, zar ne?", odgovori Angus.
„Ali to ne sprečava da užasno bole", reče Amanda ljutito. „I svaka od njih
izgleda različito ljudima kojih se tiče."
„Izvini. Nisam hteo da kažem da je tvoja situacija nebitna."
Amanda primeti da je sa nežnom suptilnošću izbegavao reč „problemi" i da
ume veoma pažljivo da sluša. Mislila je da će, pored njegove reputacije okorelog
biznismena, on biti zaokupljen samo sobom, ali ovde joj je upravo sipao još
jednu čašu vina, a ona mu je pričala i ono što je jedva sebi htela da prizna.
„Tako." Izgleda da je osetio da mu je dovoljno ispričala. „Kako je raditi za
onu aždaju?"

32
 Amanda se osmehnu zbog ovakvog opisa Luiz. „Oh, u redu je. Dovoljno da
platim račune - taman. Jedino što ona i ja imamo tako različit ukus."
„Nije lako u umetničkoj galeriji. Zar nije veoma važno da imate isti ukus?"
„U našem slučaju nije. Ona je vlasnica, ja sam zaposlena. Kupila je galeriju
od poravnanja posle razvoda. Htela je da je nazove Alimentacijska galerija. Ne
verujem da bi mnogo naših mušterija shvatilo šalu."
„Eh, sad. Nemoj da potcenjuješ vaše posetioce."
„Ne potcenjujem ih." Amanda se odmah oseti pogođeno. Šta neko bogat
poput Angusa Deja uopšte zna o običnim ljudima? „U stvari, upravo je obrnuto.
Verujem da naši posetioci imaju savršeno dobar ukus, samo Luiz misli da takve
stvari niko neće kupovati. Baš je prošle nedelje došla jedna mlada umetnica čiji
su mi se radovi mnogo svideli, ali Luiz je bez pogovora odbila da je zaposli."
„Kakvi su joj bili radovi?"
Nekako, da ona nije ni primetila, Angus je naručio još jednu flašu i
konobarica je sipala, zavodnički mu se smeškajući. Možda je on bio redovni
posetilac, u potrazi za slobodnim ženama. Ona ponovo pocrvene, gotovo sigurna
da shvata zašto je on ovde. Kako je to tužno, što bi rekla Klio.
„Neverovatni. Izrezbarila je neke ptice od drveta, naturalističke ali
istovremeno apstrakne, ako to nisu kontardiktorni termini. Napravila je
fantastičnog galeba na osnovu jednog kojeg je videla na krovu ovde u Lejntonu.
Mislila sam da će se Luizi on svideti samo zbog toga, ona voli lokalne teme. Ali
ne. I divan par roda koje se udvaraju. Njih smo u stvari prihvatili - imaju cele tri
nedelje da se prodaju, ili ih vraćamo. Kakva velikodušnost!"
„A da je galerija tvoja, ti bi drugačije postupila?"
„Da je galerija moja, organizovala bih joj celu izložbu!" Amanda do ovog
trenutka ni sama nije shvatala koliko je oduševljena devojčinim radom.
„Zašto onda ne otvoriš sopstvenu galeriju?"
Amanda se promuklo nasmeja. „Moj bivši muž nažalost nije baš
velikodušan kao Luizin. U mom slučaju zvala bi se Molim te plati moju
galeriju."
„A da pozajmiš novac?"
„Ko bi meni pozajmio novac?"
„Imaš dovoljno entuzijazma. Spoji to sa solidnim poslovnim planom. Ima
puno jeftinih prostora."
„Ali sigurno bi mi bio potreban kapital?"
„Ja sam počeo sa petsto funti."
Amanda ga pogleda. Nekako, zbog Angusove opuštenosti i načina na koji
je tako nemamo nosio skupu odeću, pretpostavila je da je on rođen bogat. A on
je sad ohrabruje da pokuša nešto novo. Čudno, ali niko, ni njena majka, sigurno

33
ne Džajls, pa ni Klio, nikad joj nije predložio da sama pokuša, da rizikuje zbog
nečeg u šta veruje.
U mislima joj se javi diskusija iz književne grupe o tome šta čini dobrog
muža. Neko, možda Ruti, ili je to bila stidljiva En, rekao je da je dobar muž onaj
koji te ohrabruje da raširiš krila.
Iznenadni osećaj da je čovek koji sedi preko puta nje zanimljiv i privlačan
probudi kod nje nekakvu smetenost. Uz čest umirujući detinjasti gest, ona
podiže ruku da dodirne vrat i prosu svoju čašu s vinom pravo Angusu u krilo.
„O, Bože, stvarno mi je žao", promumla ona dok su joj u ušima odzvanjale
Džajlsove stalne optužbe zbog njene nespretnosti. Bila je toliko postiđena da je
počela da ga briše papirnom maramicom pre nego što je shvatila da mu je vino
svuda po preponama.
Angus se nasmeja. „Ne brini. Imam tuce ovakvih pantalona. Mrzim da
idem u kupovinu, tako da uvek nosim istu kombinaciju. Moj pomoćnik kaže da
treba da odem da radim u Kini. Tamo bih očigledno izgledao isto kao i svi
ostali."
„Zaista moram da idem." Amanda shvati koliko je dugo ovde sedela. Klio
će do sada biti sigurna da ju je neko ubio. Ona pogleda oko sebe kako bi se
uverila da Toni Usamljeno Srce još ne vreba.
„Mislim da je otišao", reče Angus, potpuno bezizražajnog lica.
Zaista je shvatio da je ona nesrećna, očajna žena koja je spala na to da daje
oglase u novinama radi izlaska. Amanda požele da je bilo gde drugde u vasioni.
Sigurno će sada reći „stvarno mi nije jasno zašto neko poput tebe mora preko
oglasa da traži muškarca".
Umesto toga on joj se osmehnu ne obazirući se na neprijatnu mokru fleku
na pantalonama i reče: „U svakom slučaju, bilo mi je zadovoljstvo da popijem
čašu vina sa nekim tako šarmantnim i inteligentnim kao što si ti."
Zaista je bio poseban. Umesto da je ponizi, on je uspeo da je natera da se
oseća polaskano. Plamičak uzbuđenja, daleko sećanje na to kako izgleda biti u
društvu privlačnog čoveka koji očigledno tebe smatra privlačnom, zapali
Amandu.
„Dozvoli mi barem da platim poslednju flašu vina", insistirala je ona
dozvavši kelnericu, nudeći joj svoju kreditnu karticu.
„Dobro", on slegnu ramenima, „samo ne verujem da primaju kartice
Blokbaster video-kluba."
Amanda skrenu pogled osećajući se glupavo. Kako je uspela da pomeša
kartice?
„Uzgred", dodade Angus, „sećaš se onih roda koje si spomenula? Možda
navratim da ih vidim."

34
 Amanda se ugrize za usnu. Je li hteo da kaže kako želi da vidi rode ili nju?
„Naravno. Evo naše podsetnice. Obično radimo do šest uveče."
„Hvala. Možda ćeš moći da me posavetuješ. Treba da nađem poseban
poklon za jednu vrlo posebnu osobu. A mislim da će joj te rode stvarno puno
značiti."
Njegove reči bile su poput oštrog vetra koji ugasi sitan plamen
zaljubljenosti u Amandi. Kako je bila glupa kad je pomislila da bi neko kao što
je on mogao biti slobodan. On je bogat, iskren, šarmantan. I ima nekog vrlo
posebnog u svom životu.
„Biče mi zadovoljstvo", uspela je da prozbori pre nego što je šmugnula ka
parkingu.
„I ne zaboravi svoju ideju o galeriji", doviknu on za njom.
Ali i to je, poput pomisli da se sviđa Angusu Deju, bilo samo glupa
zamisao.

35
 Četvrto poglavlje

„Bože, mama, gde si bila sve ovo vreme? Mislim, našla si se sa tipom u
šest. Sada je skoro jedanaest!"
„Imam četrdeset jednu godinu, znaš, i umem da brinem o sebi."
„Da, Amanda", prekoran glas njene majke odzvanjao je iz dnevne sobe,
„stvarno mislim da si mogla da nam javiš da si dobro!"
„Šta će baka ovde?", afektirano upita Amanda.
„Izvini", šapnu Klio, „pozvala sam je jer sam zaista počinjala da se brinem.
Nisam očekivala da će doći ovako besna."
„GB nikad ne bi propustila krizne trenutke. Naročito one u kojima mene
ubija čovek kojeg sam izabrala preko oglasa u Usamljenim
srcima. Pretpostavljam da blista od sreće."
„U svakom slučaju", prošaputa Klio, „mora da je bio stvarno poseban kad
si provela toliko vremena sa njim. Znala sam da je dobro što sam te naterala da
daš oglas."
„U stvari", Amanda s ljubavlju zagrli kćerku, „nisam ga ni upoznala.
Odmah sam videla da nije moj tip, pa sam se pretvarala da to nisam ja."
„Oh", Klijino razočaranje je bilo dirljivo, „stvarno sam želela da upoznaš
nekog finog čoveka."
„I što je interesantno, jesam. Samo što je on očigledno u vezi sa nekom
drugom."
„Samo u vezi? Nije oženjen?"
„Ne verujem."
„Vreme je za spavanje, mlada damo", objavi Helen pojavivši se iz dnevne
sobe, noseći preko ruke kaput koji je izgleda bio skup. Helen je imala sjajan
ukus kad je odeća u pitanju.
„Da", reče Amanda, namerno pogrešno razumevši majku, „u četrdeset
prvoj godini potreban mi je san pre ponoći."
„Ne mislim na tebe", frknu njena majka. „Nego, ne znam šta je s tobom.
Nalaziš se sa nepoznatim muškarcima u barovima. Znaš, muškarci mrze očajne

36
žene. Oni umeju da ih namirišu. Nije da sam ja imala problema. Bilo je dovoljno
da podignem trepavice i sva vrata su mi se otvarala."
„Kako je to divno", odgovori Amanda, veselo otvorivši ulazna vrata. „Vidi,
i dalje funkcioniše."
Helen grandiozno prođe kroz njih. „A da se ja raspitam u golf klubu? Sve
je bolje nego da moja sredovečna kćerka visi po barovima. Kako znaš da nisu u
pitanju serijske ubice koje koriste novine da bi pronašle žrtve? Usamljene žene
bez porodica, gladne seksa..."
„U tom slučaju bi bilo sve u redu. Jednostavno bih rekla serijskom ubici da
imam majku koja voli da zapoveda, sina sa crnim karate pojasom i kćerku sa
mobilnim telefonom koja može da pozove opasnu bandu šesnaestogodišnjaka za
samo deset sekundi."
„Čini mi se da ovo ne shvataš baš ozbiljno."
„Trudim se da ne shvatam. Slušaj, to je samo trebalo da bude ćaskanje u
veoma prometnom, jako osvetljenom baru."
,,O Bože, jesi li srela nekog koga poznajemo?" Helen zadrhta od stida što
ima kćerku koja je toliko očajna. „Kako znaš da ti ljudi što daju oglase u
novinama ne žele samo seks? Verovatno znaju da bi usamljene žene poput tebe
učinile sve da nađu muškarca".
„Kad si već to pomenula, ideja ti je odlična. Možda bi trebalo da
preformulišem oglas: Zgodna četrdesetjednogodišnjakinja traži avanturu i
zabavu. Uz svaki izlazak besplatno tucanje."
Ona zalupi vrata da ne bi čula majčino negodovanje.
U udobnoj dnevnoj sobi gde su poslednji ugarci u kaminu lagano umirali, a
mačka Kinki se pretvarala da je mali tepih, Klio se smejući se bacila na sofu.
„Kako je stvarno bilo?"
„Nezavisno od činjenice da sam trideset centimetara viša od njega? Da
budem iskrena, ne verujem da su oglasi u Usamljenim srcima prava stvar za
mene. Moram malo da upoznam osobu pre nego što počne da mi se sviđa." U
stvari, podseti sebe Amanda, ovo nije baš sasvim tačno. Angusa Deja nije dobro
poznavala, a ipak joj se sviđao. „Možda jednostavno još nisam dovoljno jadna
za to."
„Onda ima nade za budućnost. Samo ćemo morati da smislimo neki novi
način upoznavanja muškaraca. Stvarno, naš novi nastavnik fizičkog je prilično
zgodan; da mu kažem neku lepu reč o tebi? Možda ćeš ga oboriti s nogu."
„Hajde", Amanda se pretvarala da nije čula njen komentar, „vreme je za
spavanje. Sutra ideš u školu. Je li sa Šonom bilo sve u redu?"
„Da. Postarala sam se da baka ne brbija pred njim o serijskom ubici
željnom seksa. On inače misli da su odrasli prilično čudni kada je u pitanju
ljubav."

37
 „To nije iznenađujuće."
Klio pogleda majku. „Da li ti nedostaje tata?"
„Nedostaju mi prve godine s njim. Proveli smo neke veoma lepe trenutke.
Ali ne u poslednje vreme." Možda je sad trenutak da dodirne temu koju je
odlagala u nadi da će je Džajls prvi pomenuti. Ali Džajls baš nije bio naročito
taktičan. Ako ona uskoro ne kaže Klio i Šonu, on će se verovatno izlanuti i
upropastiti im celo putovanje. „Klio, ljubavi, htela sam da ti kažem, tata i
Stefani će dobiti bebu. Možda čak i dve."
„O, stvarno?", Klijin glas je blago drhtao i u njemu se osećala oštra nota
ogorčenosti. „Tata je toliko uživao kad je prvi put postao otac, zar ne, da ne
može da dočeka da ponovo doživi to iskustvo? Kako je to slatko." Amanda je
zagrli.
„Kada?"
„Ima još nekoliko meseci."
„Je l’ona zbog toga ne ide na skijanje?"
„Da."
„Šteta. Mogla sam da je gurnem niz planinu i da ubijem male skotove."
Amandu je zapanjio Klijin jed. Trudila se da zaštiti decu od jakih emocija
koje su se rojile tokom njihovog raskida i da bude civilizovana koliko god može.
Možda to ipak nije bilo tako pametno.
„Hajde", navodila ju je Klio, „reci da mrziš tu kučku i da se nadaš da će
roditi dvoglavo čudovište."
Amanda se nasmeja i toplo, s ljubavlju zagrli Klio. Ona je tako divno dete,
a Džajls, potpuno nezainteresovan za decu, nikad to nije primećivao. „Mrzim tu
kučku i nadam se da će roditi dvoglavo čudovište."
„Hej, a šta ako stvarno dobiju blizance? Onda će imati dva mala dvoglava
čudovišta. Tako im i treba."
„Volim te, Klio."
„Hvala, mama. Znam da me voliš." Ona pode uz stepenice, pa zastade. „A
tata? Šta misliš o njemu?"
To je bilo pitanje kojeg se bojala. Nije mogla da prizna kćerki da joj je otac
uobražen, blesav i slab; da je gledajući kako mu deca rastu umesto ponosnog
postao ljubomoran, da je morao da izađe i na najočigledniji mogući način
dokaže da je još mlad. Ogovaranje žene bilo je dozvoljeno u ovakvoj situaciji,
ali ogovaranje njihovog oca nekako nije delovalo pošteno.
Začuđujuće, ali Klio kao da je razumela. „Ne brini", prošaputa ona,
„čuvaću njegovu tajnu."

Naredne nedelje stiglo je još nekoliko odgovora na Amandin oglas, ali je

ona odlučila da ih ignoriše. Na poslu, Luiz ju je izluđivala. Stalno je iznenada
38
prekidala Amandu u razgovoru sa mušterijom o nekoj slici, taman kad je trebalo
da je proda, a onda je na sebe uzimala zaslugu što je došlo do prodaje. Čak je
imala obraza da kritikuje Amandu što ne prodaje dovoljno slika. Stalno joj se u
glavi vraćao savet Angusa Deja da otvori sopstvenu galeriju, ali uprkos tome što
ju je Luiz izluđivala, nije bila dovoljno samouverena da sama pokuša.
A onda se dogodilo nešto veoma čudno. Odjednom, bez ikakvog vidljivog
objašnjenja, stigao je letak agenta za nekretnine, adresiran na njeno ime. Na
letku je bilo spremište za čamce na samom kraju grada, blizu male luke, kod
ruiniranih koliba na plaži. Spremište su već preuredili prethodni vlasnici firme
za zamenu guma, koja je naređala sve rezervne gume u velikom potkrovlju, dok
je prizemlje korišćeno kao recepcija.
Onda je u tome caka. Potrebna je godišnja zakupnina za prizemlje. Tu
sumu ona nikako neće moći da priušti.
Ipak, nije mogla da ne ode i pogleda, pa je narednog dana tokom pauze za
ručak prošetala do obale.
Spremište za čamce nalazilo se u tihom zalivu na samom kraju luke, odmah
iza opštinskih zgrada u Istklifu. Pogled bi bio živopisan da nije zabravljenih
prodavnica i prepunih kanti za đubre koje su obeležavale ovaj deo grada. Odmah
do spremišta za čamce bila je koliba koja je pripadala sestrama Majls, kao i niz
kućica na plaži, nekada lepih i svetlo obojenih, a sada izbledelih i oljuštenih
poput glamuroznih starih dama koje su izgubile sav svoj novac i počele da
propadaju.
Ipak, podseti sebe Amanda, da je ovaj kraj živopisan kao ostatak Lejntona,
spremište za čamce bilo bi tri puta skuplje. Lošija strana je u tome što postoji
šansa da posetioci i turisti, možda čak i meštani, neće želeti da dolaze ovako
daleko, što bi bilo katastrofalno za posao.
Zgrada je bila zaključana i prazna, ali posle samo jednog pogleda unutra
Amandino srce poskoči. Sada je bila dosadna i oronula, ali unutrašnjost je bila
zadivljujuća, puna svetlosti i sunčevih zrakova, skoro kao u crkvi. Gotovo da
nisu bili potrebni nikakvi građevinski radovi da bi se dobio prostor pogodan za
rad. Moraće jedino da smanji ružni deo na ulazu tako da bude dovoljno prostora
samo za kasu, da sve ofarba u blistavobelu boju, možda sa malo plavog...
Amanda natera sebe da se spusti na zemlju. Nije čak ni odlučila da li da otvori
sopstvenu galeriju. Da li zaista želi sav taj rizik i brige kad već jedva plaća
račune, održava auto i plaća zakup za kuću uz Džajlsovu bednu pomoć? Mogla
bi da završi sa daleko gorim novčanim problemima nego što ih sada ima. Ne bi
trebalo ni da mašta o ovome.
Pauza za ručak se završila, a Luiz je imala običaj da stalno gleda na sat.
Amanda zaključi da bi bolje bilo da se vrati.
Usput je prošla pored poseda Istklif. Znala je da su radnici tu gradili
mesecima, ali je danas izgledalo da rade još napornije. Bilo je čudno. Izgledalo

39
je da je pola stanova prazno, a pored su stajali buldožeri, spremni da ih
prožderu.
„Jesi li saznala nešto više o tome šta se dešava na Istklifu?", upita ona Luiz
vrativši se u galeriju Vejv. „U poslednjih pet minuta videla sam tri kamiona
kako idu tamo."
Luiz je izgledala ponosna na sebe poput Mačka u čizmama. „Zar nisi
znala? To je tvoj prijatelj Angus Dej. Napravio je neki dogovor sa opštinom i
stanari su pobesneli zbog toga. Bilo je užasnih nemira. Pokazao im je brojne
planove za poboljšanje, ali oni misle da je sve to prevara, da on samo hoće da
prigrabi posed za sebe. Priznajem, malo je uvrnuto da neko gradi stanove za
socijalne slučajeve na vrhu litice, sa odličnim pogledom na obalu Lejntona.
„Možda misli kako i siromašni zaslužuju da imaju lep pogled."
„Onda baš i nisu pokazali koliko su mu zahvalni zbog toga. Tamo je pravi
svinjac. Grafiti na sve strane. Razbijeno staklo na autobuskim stanicama, starice
se plaše da izađu noću. U svakom slučaju, stanari su ubeđeni da će on mesto
pretvoriti u luksuzne stanove i naplaćivati stanarinu koju oni nikada neće moći
da priušte. To je i dobro, po mom mišljenju, ali za njih je on jedno veliko zlo
čudovište."
„Valjda ne može to da učini, ako stanovi pripadaju opštini? Gde su uopšte
otišli prethodni stanari?"
„Preseljeni su. Šteta što to nije u Džon O'Groutsu."
Amanda je bila zapanjena. Zar Angusa ne grize savest kad ljudima
oduzima domove radi sopstvene zarade? Nije ni čudo što može da priušti novi
BMW. Sada je žalila što ga nije više oštetila.
„Pa, ja mislim da bi trebalo da on...", započe Luiz svojim uobičajenim
vagnerovskim tonom. Ućutala je u pola rečenice, shvativši da je predmet njenog
saveta, sam Angus Dej, upravo ušetao u galeriju.
Amanda pogleda oko sebe da vidi tu neodoljivu silu koja je zaustavila Luiz
u pola rečenice. „Blagi Bože", pozdravi ga Amanda kao da je sam đavo sišao sa
gotske skulpture i oživeo pred njom. „Šta ti tražiš ovde?"
„Došao sam da izaberem onaj poklon koji sam ti pomenuo." Angus nije baš
izgledao kao velika zla poslovna ajkula već je više ličio na malog dečaka koga je
izgrdila učiteljica.
„Sjajno", frknu Luiz i okomi se na njega kao soko na poljskog miša. „A
koliku cenu ste imali na umu? Četiri stotine? Pet stotina? Ah, baš sam glupa,
takva suma vas verovatno ne zabrinjava."
„Ne, očigledno ne." On pogleda Amandu. „Zato što imam hroničnu naviku
da eksploatišem siromašne. Ali to bi smetalo osobi kojoj je namenjen poklon.
Mislim da bi ona više volela nešto skromnije."

40
 Luiz se pomalo snuždi. „Ah! Znači ne biste želeli sjajni uljani Lejntonski
pesak u leto.'' Ona pokaza prstom na odvratnu crveno-roze kreaciju visoku
metar i po. „Pet stotina je strašno niska cena. On je Lejntonov Matis."
„I ja sam sâm pomalo Pikaso", odgovori Angus.
Da nije bila toliko besna na njega, Amanda bi se nasmejala. Umesto toga
ona uze da slaže čestitke. Razmišljala je o stanovnicima opštinskih zgrada gde
žive porodice i verovatno puno samohranih roditelja poput nje, koji su bačeni u
smrdljive sobe da bi Angus imao svoje luksuzne stanove.
„A ovaj divni akvarel?", predloži Luiz. „Zove se Priroda u sumrak. Voli li
srećna devojka selo?"
„Ne", Angus se suvo osmehnu. „Ona mrzi selo. Dajte joj grad u bilo koje
vreme. Što je veća gužva, to bolje."
Amanda se nije mogla suzdržati da u glavi ne stvori sliku Angusove
prijateljice. Uglađena. Prefinjena. Urbana. Verovatno smatra da je Lejnton, koji
većina stanovnika obožava, previše provincijsko mesto da bi se o njemu uopšte
govorilo.
„U stvari", konačno se umeša Angus kad je Luiz posegnula za
pointilističkim prikazom Lejntonovog pristaništa, „čujem da imate skulpturu
dveju roda."
Luiz namršteno pogleda Amandu. Nadala se da će mu prodati nešto mnogo
skuplje od toga. „Možda bi trebalo da ih doneseš, Amanda."
Luiz je skulpturu sakrila na najvišu policu u radnji, pa je Amanda morala
da se popne na stolicu da bi je dohvatila. Stojeći tako, ona oseti kako se njegov
pogled zaustavio na njenim nogama i oseti ludu i neprikladnu želju da on pruži
ruku i dodirne je.
Umesto toga, ona reče ozbiljnim tonom, prisećajući se da je Angus
siledžija, a možda i samo korak od korumpiranog: „Misliš na ove?"
On uze par roda i pažljivo ih osmotri. „Divne su", kaza on. „Potpuno
savršene. Podsećaće je na dom. Bolji poklon nisam mogao da nađem. Hvala."
Iako je još bila ljuta na njega, Amanda nije mogla da potisne iskru
ljubomore kada je čula uzbuđenje u njegovom glasu. Kako li izgleda kad imate
nekoga ko će se toliko truditi oko vas? Džajlsovi pokloni, čak i za njen
rođendan, obično su bili cveće kupljeno na brzinu na benzinskoj stanici ili ferero
ročer čokolade. Tokom svih godina njihovog braka on uopšte nije shvatio da ih
ona mrzi.
Uz sasvim nepotrebnu užurbanost, ona zavi rode u izgužvani meki papir.
„Pobogu, Amanda", obrecnu se Luiz dok su joj se minđuše od bojenog
stakla tresle od ljutine, „pitaj gospodina Deja želi li da ih zavijemo u ukrasnu
hartiju."
„Želiš li?", upita Amanda. „Prilično su čudne."

41
 „Baš kao i ti." Angus Dej je ovo izgovorio tako blago da ona nije bila
sigurna da ga je dobro čula.
Flertuje sa njom! Kakav bi to čovek flertovao sa jednom ženom dok kupuje
veoma poseban poklon za drugu? Nije ni čudo što ga je žena napustila. On je tip
muškarca koji je verovatno zaveo stjuardesu na svom medenom mesecu.
„Evo kutije", reče Luiz besno gledajući Amandu, „stavi ih u ovo."
Amanda odmota prvobitno pakovanje, napravi gnezdo od još mekog
papira, dodade svetloplavi papir na vrh, pa onda udobno ušuška rode unutra.
Izgledalo je da im je blaženo udobno.
„Uzgred", dodade Amanda tihim glasom pošto se Luiz izgubila da se
pozabavi još nekom mušterijom, „jesi li ti poslao agenta za nekretnine da mi
prosledi podatke o starom spremištu za čamce?"
Angus slegnu ramenima. „Zar bih te ja ohrabrivao da napustiš svoj siguran,
mada loše plaćen posao", upita on tihim glasom, „da bi učinila nešto divlje i
rizično?"
„Verovatno da bi." Amanda ubaci kutiju u kesu Vejv galerije i zaveza plavu
mašnicu na dršci. Iznenada se seti svih onih ljudi čije domove Angus oduzima,
dok usput ubija vreme kupujući poklone i flertujući, i oseti užasan bes prema
njemu. „Inače", odgovori ona, „verovatno bih izgubila svoj loše plaćeni, mada
sigurni posao kad bi Luiz čula da ovo govorim, ali reći ću ti u svakom slučaju.
Mislim da je užasno to što radiš stanovnicima Istklifa. Znaš, ne može svako da
priušti BMW. Ali ono što svi žele, čak i najsiromašniji, jeste pristojan dom!"
Amandin glas postajao je sve jači, a da ona to nije ni primetila. „Zato se nadam
da se stidiš sebe kad pretvaraš njihove domove u luksuzne vile!"
Angus ju je gledao sitnih očiju, izgubivši nagon za flertovanjem. „Mislim
da ti ne treba da mi govoriš kakav dom ljudi žele", prasnu on glasom oštrim
poput ivice granita. „Uz rizik da ovo zvuči kao skeč iz Monti Pajtonovaca, ja
sam kao mali deset godina živeo u najamnoj zgradi sa jeftinim stanovima.
Krevet mi je bio iza zavese u kuhinji. To je ono što ljudi poput tebe možda zovu
mali apartman?"
Sa drugog kraja prodavnice, kao Bodičea u svom plavom plišu, Luiz
domaršira do njih. „Je 1' nešto nije u redu?"
„Ne", mirno odgovori Angus, „samo sam je zamolio da mi javite ako stigne
još radova ovog umetnika."
„Oh!", Luiz je delovala gotovo razočarano.
Zajedno su posmatrale kako Angus izlazi kroz vrata prodavnice, koja je
prethodno otvorio čovek sa materijalima za uramljivanje slika. Na Angusovim
kolima, primeti Amanda, još je bio spušten krov iako je bio decembar.
„Kako je to pretenciozno", reče Amanda suviše glasno. „Verovatno se
ogleda u izlozima prodavnica dok vozi."

42
 „Zaista se kaže", dodade Luiz, srećom manje prodornim glasom od
Amandinog, „da samo muškarci sa malim kitama voze takva kola, ali ne mogu
da poverujem da to važi za Angusa Deja."
„Nemam pojma", ukočeno reče Amanda, „i apsolutno ne želim da saznam."
„Onda si ti jedina žena u Lejntonu koja to ne želi", uzdahnu Luiz.

Angus Dej je otišao, svestan da ga dve žene još posmatraju. Bio je besan na
Amandu. Ništa nije mrzeo više nego ljude koji donose moralne zaključke kad ne
znaju činjenice. Do tog trenutka bio je zagrejan za nju, osećao je da ona u sebi
ima urođeno saosećanje sa drugima, a događaj sa Usamljenim srcima ga je
dirnuo i zabavio. Ona je očigledno bila potpuni početnik. Ali možda nije bio u
pravu kad je pomislio da je drugačija od ostalih žena koje je upoznao.
Malograđansko neodobravanje bilo je nešto što nikako nije mogao da svari.
Vozio je prebrzo, znajući da ne bi trebalo da to radi, ali ipak uživajući u
osećaju brzine, izvan Lejtona i kroz seoske predele van grada. Voleo je da vozi
sa spuštenim krovom ne da bi se ogledao u izlozima, kako je Amanda
napomenula, već zato što je poput malog dečaka uživao u lepoti svog vozila.
Kada mu je otac bankrotirao, iznenada, preko noći, morali su da se presele iz
relativnog komfora u mali, ledeni stan. Nije bilo novca ni za kakve druge
troškove, samo za puko preživljavanje i on je maštao, tako očajnički da se uvek
toga sećao, o kobaltnoplavom sportskom automobilu na daljinski upravljač. A
sada ima takav pravi auto.
Posle deset minuta stravične brzine on se zaustavi ispred lepe kućice, pored
impresivne kapije sa dva velika stuba, od kojih je svaki imao kamenu kuglu na
vrhu koja je najavljivala početak dugog, širokog prilaza preko parkinga do
velike, četvrtaste georgijanske seoske kuće gde je sam živeo. Kupio ju je jer je
voleo čvrste proporcije i zato što bi tako majka mogla da mu bude blizu, a da pri
tom ima svoju kuću.
Izobel Dej bila je strogo nezavisna. Čak i sada je insistirala da sama kuva i
čisti iako je njen sin lako mogao platiti druge ljude da to rade. I dok je on čeznuo
da njen život učini prijatnim i udobnim, buržujski pogled na stvari bio je
poslednje što je Izobel želela.
Umesto toga mu je dozvolila da jednostavno opremi kuću, možda i pomalo
kruto, u zagasitozelenim i plavim bojama kroz koje je odjekivalo more oko
Hebridskih ostrva gde je ona odrasla. Zbog uspomene na svoju prošlost,
dozvolila mu je da joj obloži fotelju ludački skupim, mekim kao svila,
bledoljubičastim tvidom koji se uklapao u kuću koliko i Šanelovo odelo. U toj
stolici je Izobel sedela kada je Angus stigao. Čak i sad, pošto joj je saopštena
dijagnoza da ima rak, Izobel je rekla svima da ne prave gužvu oko toga i
pretvarala se da se ništa nije promenilo.

43
 Angus je otključao vrata sopstvenim ključem pošto je znao da se ona
odmara u ovo doba dana, ušuškana u svojoj omiljenoj stolici, sa pokrivačem i
šoljom erl grej čaja, uz bocu sa toplom vodom iza leđa, gledajući
kviz Odbrojavanje. Pretvarala se da ne voli televiziju, ali je nalazila ogromno
zadovoljstvo u tome da pogađa tačne odgovore pre takmičara.
„Ćao, muma." Izgovarao je tu reč na poseban način, kao u pesmi koju mu
je ona pevala kada je bio mali. Počinjala je sa „tri male pume pozdravljaju svoju
mamu..." Nije mogao da se seti ostalih reči. Moraće jednom da je pita. On je
poljubi u kratko ošišanu sedu kosu. „Ovaj nisi pogodila." On pokaza pitanje na
ekranu.
Izobel ga lupnu časopisom. „Ti si me zagovarao."
„A-ha", nasmeja se on otevši joj časopis, „TV vodič Dnevnog telegrafa. Za
ženu koja nikad ne gleda televiziju, izgleda prilično raskupusano."
„Samo sam snimala neke emisije za Mardžori". Mardžori je bila Izobelina
partnerka sa golfa. „Ta jadna žena ne bi umela da podesi video ni da joj život
zavisi od toga."
„Naravno." On baci pogled na vatru u kaminu, izglancano drvo stola za
ručavanje, stočić sa bledoljubičastim ukrasima i zelenkastoplave zavese.
Nesvesno, pade mu na pamet da je to ista boja kao oči Amande Vels.
U svakom slučaju, divio se tihoj efikasnosti svoje majke. Ona nikada ne bi
dozvolila da je nadmudri nešto tako trivijalno kao što je video rikorder.
Obavezno će proučiti uputstvo. Baš kao što se nekada borila da njemu i
njegovom ocu dâ čistu košulju, pristojnu odeću, i da ne dozvoli da ih iko
sažaljeva zato što su pali na društvenoj skali. Izobel Dej je verovala u
prihvatanje sudbine uz tihi stoicizam.
Jedini problem je bio u tome što su postojale neke stvari koje čak ni
Izobelina snaga volje nije mogla da kontroliše. A on bi više voleo da se ona
ponaša malo manje stoički u vezi sa tim.
„Kako si danas?"
Izobel se uozbilji.
„Je li Makmilanova medicinska sestra stigla na vreme?"
„Jeste."
„Šta je rekla, kako si?"
„Rekla je da sam dobro koliko se i može očekivati." Ironični smešak zaigra
na Izobelinim usnama. „Za nekoga sa zloćudnim tumorom."
Angus se trgnu."Nije valjda to rekla?"
„Ne. Nije. Rekla je da se trudim malo-pomalo."
Angus uze njenu ruku i stegnu je. Život je bio nepravedan prema Izobel.
„Nemoj. Ti se nikada nisi predavala. Doživećeš devedesetu."

44
 „Ne bih računala na to. Čak ni na moj sledeći rođendan. Srećom ti nisi tip
ljudi koji kupuju poklone unapred."
„I upravo tu grešiš", osmehnu se Angus, oduševljen što ga je bar jednom u
životu pogrešno procenila. „Kupio sam ti nešto, a to čak nije za rođendan." On
donese kesu iz hodnika gde ju je sakrio.
„Znaš da ne volim poklone." Izobel odmahnu glavom. „A osim toga, šta će
mi? Neću biti ovde dovoljno dugo da bih uživala u njemu. Pravo bacanje para."
„Prvo ga pogledaj."
Dok je otvarala poklon, Angus primeti koliko joj je koža postala providna,
tanja i od svilenog papira koji je odmotavala.
Ona skide jedan sloj papira, a zatim drugi. „Ima li ovde ičeg osim papira?",
upita ona zbunjeno.
Angus se samo osmehnu.
Konačno, ona dođe do dve rezbarije koje su se ugnezdile unutra. „Rode!" U
glasu joj se osećao plamičak uzbuđenja. „Stalno sam ih posmatrala kada sam
bila devojčica. Satima su stajale u reci na jednoj nozi, a onda bi uhvatile ribu i
uzdigle se u nebo klepećući svojim velikim krilima." Bljesak osmeha uneo je
život na njeno izmučeno lice, dajući mu boju koju on mesecima nije video.
„Divne su. Vidi kako su glatko izrezbarene."
„Ovako treba da stoje." On postavi dve statue jednu prema drugoj. Ptice su
gledale gore, kao da proučavaju zvezde, ispruženih vratova. „Udvaraju se. To im
je deo rituala, očigledno."
„To nikad nisam videla. Pretpostavljam da je svuda u svetu isto, i među
ljudima, i među životinjama, i među pticama. Produžetak vrste je ono što ih
pokreće."
Angus primeti u kom će pravcu poći tok razgovora i pokuša da to spreči.
„Znaš, ima i drugih stvari u životu pored produžetka vrste."
„Ha!", reče njegova majka. „Kaži to rodama, ili velikim pticama gnjurcima,
ili bilo kojoj vrsti koje se setiš. Ili tvojoj rođaci Flori, kad smo kod toga. Uskoro
će dobiti šesto dete, jesi li to znao?" Ona ga fiksira pažljivim pogledom. „Volela
bih da upoznaš neku. Otkad je Lora otišla, jedino što te zanima je oblačenje i
mešani beton."
Angus slegnu ramenima. „Tako je možda bezbednije. U stvari, upoznao
sam nekog ko mi se sviđa." Pitao se da li treba da napomene da ju je njegova
majka već upoznala i zaključila da to ne bi bila dobra ideja. Radije će pričekati
još malo. „Ona mi je rekla za rode."
„A-ha."
„Ali čini mi se da nema baš visoko mišljenje o meni. Misli da sam mučitelj
siromašnih i da vozim kola sa spuštenim krovom samo da bih mogao da se
ogledam u izlozima."

45
 Na Izobelinom licu zablista čist, široki osmeh. „Sviđa mi se kako zvuči. A
je li to istina?"
„Šta?"
„Da li stvarno voziš kola sa spuštenim krovom da bi se ogledao u
izlozima?"
Angus je delovao povređeno. „Naravno da ne."
„Ne bih te krivila", reče ona na njegovo iznenađenje. „Mi nismo imali
ogledalo u kući. Moj otac je smatrao da to nije za pobožne ljude. Zato sam ja
stavljala karmin zureći u čajnik."
Angus prasnu od smeha zbog ove neobične slike svoje majke.
„Iznenadio bi se koliko ima izglancanih površina, čak i u bogobojažljivoj
kući. Metalne šolje za čaj. Stakleni ramovi za slike. Moj otac je toliko pričao
kako treba glancati cipele sve dok u njima ne vidiš svoje lice da sam i njih
jednom koristila."
„Stavila si karmin koristeći cipele kao ogledalo?"
„To mi je činilo posebno zadovoljstvo, moram priznati."
„Mama, ti si divna." On zagrli nekada snažno telo. Kao mlada je uvek bila
tanka, vitka i ponosna na svoj izgled. „Sviđa mi se ta slika Izobele, upornog
zavisnika od šminke."
„To je bilo samo malo karmina. Inače, nemoj da menjaš temu. Volela bih
da je upoznam, tu tvoju devojku."
Angus joj zamalo reče da ju je već upoznala, ali se pokoleba. „Pa, ona nije
baš devojka. Ima oko četrdeset godina."
„Četrdeset! Matora devojka!" Izobel je bila šokirana. „Sigurno ima svoje
ustaljene navike i teraće te da se pokoravaš njenom usedeličkom načinu život."
„U stvari, ona nije usedelica. Bila je udata..."
„Raspuštenica!" U Izobelinom glasu ne bi moglo biti više neodobravanja ni
da je doveo Lukreciju Bordžiju u kuću. „Verovatno kopačica zlata koja je
namirisala bogatstvo. Pretpostavljam da vuče teret tuđe dece a htela bi da ih ti
izdržavaš!"
„Mislim da ima sina i kćerku. Ali izdržava ih njihov otac." Nije pomenuo
da njihov otac nije baš najpouzdaniji po tom pitanju. „Slušaj, muma, ovo je
glupo. Ja je jedva poznajem..."
„Možda bi bolje bilo da na tome i ostane. Ja uvek kažem, rad je velika
uteha."
Angus slegnu ramenima na majčino protivljenje. Ona je želela da on nađe
ženu, ali je opet uvek bila ubeđena da svaka žena koju on upozna ima pik na
njegovo teško zarađeno bogatstvo. „Vreme je da odspavaš. Rode su ovde na
stolu, da te podsećaju na detinjstvo kada ih pogledaš." On je pokri i stavi

46
daljinski upravljač tako da može da ga dohvati. „Nije da ćeš ti gledati TV,
naravno."
„Marš!", reče Izobel blago se smešeći. „Kakvih sinova ima, pretpostavljam
da ti i nisi tako loš."
„Zašto se onda ne preseliš kod mene, gde bih zaista mogao da se brinem o
tebi?"
„Hoću da umrem u svojoj kući", jetko je insistirala Izobel. „Dovoljno dugo
sam čekala."
Angus je oklevao. „Mrzim da te ostavljam ovakvu."
„Ako Smrt svrati, ponudiću joj malo erl grej čaja i suvi keks. Kako ti se to
čini?"
„Više bih voleo da joj kažeš da ne primaš posetioce. Naročito one
sumnjivog izgleda, u dugim crnim ogrtačima i bez lica."
„Umukni. Previše gledaš Bergmana. Samo zato što si morao da napustiš
studije da bi spasio očev posao, sad voliš da se nadmudruješ sa neukim
masama."
„Opasna si ti žena, Izobel Dej."
„Još moram da uživam u nečemu. Hajde sad, gubi se."
„Uzgred", iznenada reče Angus, taman kad je došao do vrata, „ti si je
upoznala, ženu o kojoj sam ti pričao. To je ona koja je udarila u moj BMW na
parkingu."
„Ako to nije bila njena kćerka. Suviše je mlada za tebe."
„Mama, ozbiljno, umem sam da procenim."
„Onda znači da si drugačiji od većine muškaraca", reče Izobel i ponovo
uključi televizor.

Naredne dve nedelje za Amandu su prošle u užasnoj gužvi. Galerija je bila

prepuna tragača za poklonima i u pauzi za ručak je morala da upakuje poklone
za Klio i Šona kako bi mogli da ih ponesu na skijanje, kao i da spremi njihovu
ski opremu da bi bili spremni za odmor sa ocem.
„Šta bi želeo za Božić, dušo?", pitala je ona Šona tokom pet minuta između
njegovog buđenja, oblačenja i spremanja za školu.
„Frizuru kao Dejvid Bekam", odgovori Šon bez imalo oklevanja.
Amanda zadrhta. Bilo joj je loše pri pomisli kako se njen divni kovrdžavi
horski dečak predaje brijaču i dolazi izgledajući kao skinhed.
„Ne, dušo, ne sada." Očajnički je tražila uverljiv razlog.
„Svi moji drugovi imaju takvu frizuru. Kažu da sam kao devojčica."
„Prehladićeš se na skijanju", neubedljivo pokuša Amanda, pitajući se da
nije ružno što sinu onemogućava da ga vršnjaci poštuju. Kada si samohrani

47
roditelj, ili moraš u potpunosti odustati od autoriteta ili moraš biti dovoljno strog
za dvoje. Ali, opet, Džajls im je ionako uvek popuštao.
„Ne, dušo. Ne treba ideš za krdom."
Šon tresnu o sto činijom sa ovsenim pahuljicama tako da se sve prosu, dok
mu se obično prijatno i nasmejano lice grčilo od besa. Nasledio je očevu lepotu,
plavu kosu i plave oči. „Ti uvek kažeš ne!", napade je on. „Ni jedna druga majka
to ne radi."
Amanda se razljuti. Uvek je morala da izigrava negativca pošto nije bilo
Džajlsa sa kojim bi podelila teškoće podizanja dece.
„Šta ćeš. Razgovaraj sa ocem o tome."
Ovo je bila taktička greška. Džajls nikad nije slušao decu kada mu se
obraćaju. Verovatno će pristati, iako se uopšte ne slaže i onda će njen divni
dečkić doći kući obrijane glave, verovatno i sa tetovažom kukastog krsta.
Šon uze školsku torbu. Mrštenje na njegovom licu izgubilo se kao kad
sunce izađe posle olujnih oblaka. „Volim te, mama. Srao sam kako svi imaju
frizuru kao Bekam. Samo Baz je ima." Baz je bio glavni dasa u razredu.
Šonova iskrenost je bila toliko dirljiva pa je morala da pređe preko ružne
reči. Zbog ovoga ga je bilo tako lako voleti. Čak i kada je vikao i skakao od
besa, što je bilo retko, narednog trenutka bi se vratio u svoje uobičajeno
dobroćudno raspoloženje.
Ona ga zagrli. Iako je imao deset godina, još joj je dozvoljavao da ga
povremeno grli, pod uslovom da neko od njegovih drugova ne gleda. U
njihovom prisustvu, odnosio se prema njoj kao prema izuzetno zaraznom
gubavcu.
Kada je Šon otišao, ona uze da prelistava katalog Mančester junajteda.
Komplet karata za utakmice o kojem je Šon maštao bio je ludački skup. Amanda
je govorila sebi da ne sme dozvoliti da je glupi komercijalizam pokoleba, već da
treba to da kupi bez obzira na sve. Štedeće tokom dve nedelje koje će provesti
sama. Dve nedelje! Šta će raditi sa sobom? Njen život se toliko vrteo oko Šona i
Klio da joj je to ponekad smetalo, ali sada kada je pred njom period bez dece,
sve što je osećala bila je panika. Moraće da otkrije nekadašnju Amandu,
detinjastu, zavodljivu osobu kakva je bila pre nego što je upoznala Džajlsa.
Čudno kako je Džajlsa privukla kao devojka koja voli da se provodi, a onda je,
kad su se venčali, učinio sve što je mogao da to uguši.
Prokleti Džajls! Zašto on i Stefani moraju da dobiju blizance? Stefani je
osoba sa najmanje materinskih kvaliteta koju je Amanda ikada upoznala, znajući
kako večito broji kalorije i ide na časove plesa. Bilo je nemoguće zamisliti je sa
bebicom na nekom od njenih pastelnih džempera. Klio i Šon će se sigurno
osećati manje značajnim? Ona se nasmeja setivši se kako je Klio poželela da se
rodi dvoglavo čudovište. Ona barem priča o svojim osećanjima. Sa Šonom je
mnogo teže.

48
 Kad je prestala da se ljuti na Džajlsa, ona dodade ranac Mančester
junajteda na svoju porudžbinu. To Džajls može da plati.
Ali šta da kupi za Klio? Amanda je razmišljala o kćerki grickajući vrh
olovke. Klio je bila visoka, na majku, ali ne krupna, već tanka kao štapić. Iako je
telom izgledala kao dete, kod nje su se povremeno javljale iskre takve zrelosti da
je izgledala kao da ima trideset dve godine.
Klio nikad nije bila zadovoljna odećom. Bila je izuzetno probirljiva, a
Amanda je uvek birala pogrešne stvari. Ponekad je čeznula za danima kada je
kupovala svu odeću za Klio, divne šarene, čipkaste haljinice, a njena kći ih je
poslušno oblačila i okretala se oko sebe da bi im se svi divili. Daleke uspomene.
Osim toga, Klio nije volela iznenađenja. Više je volela da dobije pare i da sve
sama kupuje. To je bilo lakše, ali je Amandu prilično rastuživalo.
Provela je toliko vremena premišljajući se o Božićnim poklonima da je
zamalo zakasnila da otvori galeriju, što bi razbesnelo Luiz. Ona obuče svoj topli
kaput, stavi rukavice i šal i žurno se uputi ka obali.
Vazduh je bio čist i hladan - savršeno zimsko vreme. Galebovi su kružili
oko nje nadajući se hlebu. Ona odluči da pođe prečicom ka donjem delu
šetališta, delimično zato što je to bilo brže, a delimično zato što je more danas
bilo tako lepo, svetlozleno i prozirno, poput oslikanog venecijanskog stakla.
„Zdravo, dušo, divno jutro, zar ne?", doviknu joj jedna od sestara Majls iz
svoje kućice na plaži. Amanda uzdahnu. To je bila Beti, brbljivija sestra. Starija
Rouz je skoro uvek ćutala i samo bi ponekad dopunila neobičnu pauzu u
Betinom govoru. Mada, nije ih bilo mnogo.
„Idem na plivanje", reče Beti i otvori svoj bade-mantil, otkrivajući veliki i
naborani cvetni kostim koji je izgledao kao mekani kolač ostavljen da se
decenijama hladi na poslužavniku.
Amanda zadrhta. Bila je sredina decembra, i ma koliko da je more delovalo
mirno i privlačno, sigurno je bilo užasno hladno. „Zar ne izgleda divno?",
oduševljavala se Beti žureći u svojim prastarim plastičnim sandalama, uvlačeći
glavu u roze kapicu za kupanje.
„Za nju će biti malo pretoplo", reče Rouz izašavši iz kućice. „Ona voli da
probija led."
Amanda im mahnu i produži dalje, pitajući se šta se desilo sa čuvenom
britanskom čvrstinom koja je bila svojstvena ovim sestrama. Izgleda da je u
Britaniji nekada postojao veliki broj dama ovog tipa: Memsahibi, usamljene
žene istraživači, lovci na leptirove koje su sjedinjavali sa insektima, profesorke
Kembridža u plavim dokolenicama. Možda su centralno grejanje i preterano
gledanje televizije preko dana iscrpli volju narednih generacija, ali izgleda da
ovakvih žena više nema.

49
 Amanda je stigla u galeriju tačno u 9.27, pošto je pretrčala poslednjih
nekoliko metara. U 9.30 već je stajala za kasom, otključavši vrata i stavivši kafu
da se kuva. Za sada nije bilo mušterija.
Samo je Ruti iznenada uletela u prodavnicu noseći gomilu knjiga.
„Sastanak književne grupe je početkom januara. Kupila sam ti ovo pošto si
zarobljena u galeriji. Mali poklon od mene." Ona spusti primerak
knjige Muškarci su sa Marsa, žene su sa Venere u svetlorozim koricama, koji je
taman mogao da stane u čarapu. „To je hrana za glavu."
U tom trenutku naiđe Luiz. „I ti ćeš doći, Luiz, na sledeći književni
sastanak, zar ne?", navaljivala je Ruti. Luiz je ponekad svraćala sa Amandom,
ali samo ako nije imala neku bolju ponudu. „Raspravljaćemo o tome da li
muškarci i žene dolaze sa različitih planeta."
„Trenutno nemam vremena za čitanje", odgovori Luiz. Njene brojne
narukvice i ogrlice zveckale su od superiornosti. „Ovo mi je najprometniji
period. Trećina godišnje zarade mi dolazi iz naredne dve nedelje."
„Trebalo bi da radiš dvadeset i četiri sata dnevno, kao Tesko", zadirkivala
je Ruti.
„Nemoj da je ohrabruješ", zadrhta Amanda.
„U stvari, to i nije tako loša ideja... šalim se!"
„Kada Klio i Šon idu na skijanje?"
„Vodim ih na aerodrom u četvrtak popodne." Amanda uze da razvrstava
čestitke kako bi pokrila iznenadni talas bola. Šta ako se dogodi neka nesreća ili
katastrofa na ski-liftu? Ona će biti kilometrima daleko. Govorila je sebi da se
smiri. Verovatno je za njih najveći rizik to što će provoditi previše vremena
igrajući video igrice dok im otac pije u baru.
„Koliko dugo će biti tamo?"
„Dve nedelje." U stvari, izgledalo je kao dve godine.
„Odlično. Nadam se da ćeš to iskoristiti najbolje što možeš."
„Ne znam šta ću od poziva na proslave", ponosno reče Amanda. Ovo je bila
istina, ali su to sve bili koncerti sa božićnim pesmama, večeri za roditelje i još
jedno izvođenje Zvuka muzike u Klijinoj školi.
„Znači da nećeš moći da dođeš na moju novogodišnju zabavu?" upita Luiz,
živahno nakrivivši glavu. „Šteta, jer sam baš upoznala savršenog čoveka za tebe.
Ovde je pošto organizuje Lejntonski festival. Ima sto procenata na
antidžajlsometru. Zgodan je, inteligentan, pomaže staricama da pređu ulicu i
neverovatno dobro razume žene."
Amanda je sumnjičavo slušala. „Mora da je gej. Meni zvuči kao gej."
„Ne", pohotno joj namignu Luiz. „Imam potvrde da nije."
„Kako to misliš, imaš potvrde?" Amanda nije mogla da ostane
nezainteresovana. „Kakve potvrde? Zaista predivan orgazam, gđa F. Vord,

50
Saningdejl, Sada znam kako izgleda kad se zemlja trese, Suzan Braun, Valton
Forest."
„Ne baš. Jedna moja drugarica je bila s njim. Recimo samo da je
nesumnjivo strejt."
„I kako se zove taj svetli primer moderne muškosti?", raspitivala se Ruti.
„Luk Najt. Znači, doći ćeš, Amanda?"
„Možda."
„Usput, kako je veliki zli preduzimač? Jeste li se ponovo videli?"
„Naravno da nismo", prebrzo odgovori Amanda. „Nisam ni očekivala da
hoćemo. Inače, njega samo zanima zarada. Ono što radi na Istklifu je potpuno
bezbožnički."
„Oh, Amanda, prekini da budeš tako časna", reče Luiz. „Osim toga, po
tvom grubom ponašanju prema njemu bilo je očigledno da ti se ludački sviđa."
„Nije tačno."
„Dobro je. Pošto bi te on samo povredio. Njemu je potrebna žena kojoj nije
nikakav problem da bude pogana prema nižim slojevima i koja će mu pomagati
u trošenju njegovog divnog novca."
„Misliš, neka kao što si ti? Ne verujem da ćeš se svideti njegovoj mami
Škotlandanki."
„Mmmm. Ali, opet, muškarci vole žene koje se ne bi svidele njihovim
majkama."
„Znači da ćeš i njega pozvati na zabavu?"
„Možda. Pod uslovom da se ti držiš finog Luka, inače bi Angus mogao da
zaključi da mu se ti više sviđaš. A to neću da rizikujem. U stvari, možda ću
krišom baciti čini." Luiz je, sa svojom tamnom kovrdžavom kosom, crvenim
usnama i nakitom što zveči, zaista imala nečeg veštičjeg u sebi. Ali ne kao crna
baba već sveža, punokrvna žena u najboljim godinama. Amanda se sada zapita,
posmatrajući Luiz, da li se u srednjem veku dešavalo da veštice budu spaljene na
lomači ne zato što su veštice, nego zato što su konkurencija.
„Palo mi je na pamet nešto zanimljivo u vezi sa tvoja dva prosioca",
smeškala se Luiz.
„Angus Dej nije prosilac, a nisam ni upoznala tog Luka, kako li se zvaše?",
prekide je Amanda.
„Upoznaćeš ga. Najt. Zove se Najt. A ovaj drugi je Dej. Najt i Dej,1
kapiraš?"

1
Najt (night, engl.) - noć; dej (day, engl.) - dan. Prim. prev.

51
 Peto poglavlje

„Ćao, mama!" Klio čvrsto zagrli Amandu, istisnuvši joj sav vazduh iz
pluća. „Bez sastajanja sa nepoznatim muškarcima po barovima dok mene
nema." Svi su stajali na aerodromu, u gomili koja je vrvela od emocija.
„Obećavam." Amanda se trudila da sakrije koliko je pogađa njihov
odlazak. „Lepo se proverite i pazite da sve dobro iskoristite. Čujem da su
instruktori skijanja posebno bajni u ovo doba godine."
„Ćao, mamice". Šon joj se baci u zagrljaj, na ivici suza. Nikada je nije zvao
mamice. „Zvaćemo te čim stignemo tamo."
Džajls je nestrpljivo gledao na sat. „Ne brini, dušo, paziću ih. Bolje bi bilo
da malo ranije predamo pasoše."
Amanda je znala šta to znači. Želeo je nekoliko viskija u baru pre nego što
polete. Počastio ju je jednim od svojih posebnih osmeha. Godine nisu pomutile
njegovu zlatnu privlačnost. Ali možda će mu nova beba - ili čak blizanci - u
četrdeset petoj godini dodati nekoliko bora od brige. On će imati šezdeset kad
mu deca budu u najgorim godinama. Kakva utešna pomisao!
Džajls je, primeti ona, nosio sa sobom tanak roman u tvrdom povezu. Ono
što ju je nerviralo bila je činjenica da će on zaista stići da ga pročita. Očinstvo
nikada nije ometalo Džajlsove navike.
Na šalteru za pasoše Džajls je već flertovao sa službenicom. Hvala Bogu
što to više nije Amandin problem. Sada je Stefani morala da brine o tome da li
Džajls uživa sa bilo kojom lepom ženom mlađom od osamdeset godina. Morala
je da prizna da je to bilo veliko olakšanje.
„Ćao." Dok je Džajls podizao prtljag kod šaltera za prijavljivanje, Amanda
primeti da su mu koferi novi i skupi, sa točkićima i drškama na podešavanje
tako da se lakše vuku, dok je Klio imala Amandin prastari kofer po principu
„podigni i nosi", a Šon dosta izlizanu adidas sportsku torbu. Razvod ti, uvide
Amanda ne želeći da veruje u to, pomaže da primetiš takve stvari. „Lepo se
provedite. Poželela bih vam sreću, ali možda i ne treba. Pošaljite mi razglednicu.
I ne radite ništa glupo".
„U redu je, Amanda", u Džajlsovom glasu se osećala razdraženost. „Ja sam
sa njima, pobogu."

52
 Na vrh jezika joj je bilo da kaže: „Toga se i plašim."
Šon dotrča da je još jednom zagrli. „Bićeš dobro, zar ne mama, kad mi
odemo?"
„Ja?", reče Amanda šaljivo, praveći se da je zapanjena. „Bez sveg onog
spremanja soba i gotovljenja ručka za nošenje? Ceo dan ću ležati sa nogama na
stolu i gledati televiziju uz ogromnu kutiju čokoladica."
Šon pokuša da se osmehne. „Nećeš imati kome da zvocaš."
„Hoću. Tu je Kinki."
,,Jadna stara Kinki."
Amanda im je živahno mahala, a onda se vratila u kola. Do Lejntona joj je
trebalo samo četrdeset minuta. Vozila je brže nego obično iako nije uopšte bilo
potrebe da žuri kad je kod kuće ništa nije čekalo.
Bilo je začuđujuće koliko je prazna kuća izgledala drugačije. Nered, osećaj
da im je kuća jedan džinovski biro za izgubljene stvari, što ju je obično užasno
nerviralo, iznenada joj uopšte nije smetao. Ona podiže jednu Šonovu gumenu
čizmu i zateče sebe kako je privija na grudi kao neku vrednu uspomenu. Hvala
Bogu što ju je Klio naterala da stavi božićnu jelku i okitila je svim onim starim
ukrasima koji su se godinama gomilali, inače bi nju samu mrzelo da je kiti. A to
bi zaista bilo tužno. Na vrhu jelke sedela je vila sa zgnječenim licem pošto je
neko pre mnogo godina seo na nju. Amanda je pokušala da je baci u đubre, ali
joj Klio nije dozvolila. Vila je bila deo Klijinog detinjstva, onaj deo pre nego što
su joj se roditelji razveli, i ona je bila rešena da je zadrži.
Amanda je taman sela za sto pitajući se šta će kog đavola da radi naredne
nedelje i kasnije, kada zazvoni telefon.
„Amanda". Zapovedničkom glasu njene majke jedva da su bile potrebne
pogodnosti sistema za telekomunikacije. „Ja sam u golf klubu, ovde je jedan
veoma fini mladić i želela bih da ga upoznaš. On je sin gospodina i gospođe
Vorington i upravo je došao iz Fulama. Radi u Sitiju. Voleo bi da te izvede na
večeru." Gotovo da je osećala kako njena majka upućuje mladiću iskusan
osmeh. On je sigurno rumen, uobražen i nosi svetloroze duksericu ralf loren i
suviše uske farmerke, a ime mu je verovatno Gordon.
„Zove se Gordon", dodade njena majka. Amanda se suzdržavala da se ne
nasmeje.
„Izvini, mama. Mrtva sam umorna. Obećala sam sebi da ću otići ranije u
krevet."
„Stvarno, Amanda, ti si beznadežan slučaj."
„Zašto ti ne pođeš umesto mene?"

Problem sa njenom majkom bio je u tome što verovatno i hoće.

53
 Te noći u krevetu, Amanda nije mogla da zaspi. „Patiš od gadnog oblika
sindroma praznog gnezda", reče ona sebi. Ovako će izgledati kada joj deca odu
od kuće. Klio će otići dok trepneš. Šonu će duže biti potrebna, ali na kraju će i
on otići. Treba ti neko pravo interesovanje, govorila je ona sebi, nešto više od
porodice i posla do kojeg ti je samo delimično stalo.
Dok je tonula u san, misli joj odlutaše na praznu kućicu za čamce koja bi
mogla da bude divna galerija i Amanda se pitala da li joj je zaista Angus Dej
poslao onaj letak.
Ako jeste, to je bilo iznenađujuće pažljivo od njega. Angus Dej očigledno
veruje da ona treba da prihvati rizik. Ali opet, on je tip ljudi koji prihvataju
rizike. Ona oseti kako je obuzima nežnost, a onda se seti besnih stanovnika
Istklifa koje je iselio iz njihovih domova, kao i konobarice koja mu se smeškala
i flertovala sa njim u baru. Angus Dej je samo druga verzija Džajlsa, šarmantan,
ali bezobziran i bez imalo moralnih skrupula.
Skoro da je bila zaspala kada shvati da se Šon i Klio nisu javili iz Val
d'Izera. Ona se uspravi u krevetu, dok su joj kroz glavu prolazili prizori aviona u
plamenu. Verovatnije objašnjenje bilo je to da je Džajls previše žurio u hotelski
mini-bar da bi ih sačekao. Razmišljala je da li da ih nazove, ali zaključi da bi to
bilo preterano.
Iz njene torbe začu se pištanje. Zvonio joj je mobilni, obaveštavajući je da
ima poruku. Ona pritisnu dugme i unutar malenog okvira pojavi se tekst.
VOLIM TE, MAMA. To je bio njihov posebni pozdrav. BEZBEDNO SMO
STIGLI. KLIO.
Nespretno pritiskajući dugmiće, ona otkuca reči VOLIM TE, KLIO.
BEZBEDNO SAM OTIŠLA U KREVET. MAMA.
Do Božića je ostalo još dva dana i kase u galeriji pevale su
refren Aleluja. Luizina zaliha radova Berila Kruka uramljena u tamnoplavo
obojeno drvo po ceni od 9,99 funti doživela je ogroman uspeh, kao i dva
italijanska kerubina sa divnim nestašnim očima, uramljeni zlatnim ramom. Male
skulpture bucmastih golih ljubavnika pokazale su se neočekivano popularne.
Uvijajući poslednju od njih u ukrasni papir, Amanda se pitala šta će kupci raditi
sa njima. Valjda će u debeljuškastom paru videti veličanje njihove ljubavi, ali
ako ne, dobro će im doći na ulaznim vratima, za sprečavanje ljudi da uđu.
Zatvorivši prodavnicu, Amanda uhvati sebe kako je krenula putem ka kući
koji vodi pored spremišta za čamce i kako zaviruje unutra. Mesec se nadvio nad
morem i njegova svetlucava staza, u Amandinim očima punim nade, kao da je
vodila tačno do spremišta za čamce.
„Užasno je hladno tamo", preplaši je nečiji glas. Bila je to Beti Majls.
„Otac me je nekada tamo vodio da kupujemo ribu. Ribari su imali veliki sto na
kome su ređali svež ulov. Ja sam najviše volela papaline. Voliš li ti papaline?"
Beti nikad nije čekala odgovor na pitanje. „Stavi ih u papirnu kesu suvog brašna,
pa ih ispeci na vrelom ulju i jedi ih sa hlebom, puterom i sirćetom. Vrlo ukusno.
54
Danas se papaline ne viđaju često, zar ne? Ali da znate, bilo mi ih je pomalo
žao. Kako se ono kaže? Koristi papalinu da uhvatiš skušu. Svi jedu papaline, i
ljudi i skuše. To baš i nije neka sreća za papaline."
„Beti", doviknu joj sestra Rouz sa ulaza u njihovu kućicu. „Nadam se da ne
brbljaš sa gospodom Vels. Ona verovatno želi da ide kući."
„Tačnije", šmrknu Beti, „zatekla sam je kako viri kroz prozor spremišta za
čamce i samo sam joj pričala o njegovoj istoriji. Nisam ti dosađivala, dušo?"
„Nikako."
„Rouz ne zanimaju ljudi, samo fine ukrštene reči", reče joj Beti u
poverenju. „Laku noć." Beti odskakuta kući, suviše ženstveno i veselo da bi to
zadovoljilo Rouzin strogi stav prema oblačenju i ponašanju.
„Nadam se da te nije uznemiravala", doviknu Rouz, „ali ona je ponekad
kao gramofonska ploča, samo što ne može da se isključi."
Amanda se osmehnu. Kako su njih dve uspele da provedu pedeset godina
zajedničkog života na tako malom prostoru u svojoj kućici koja jedva da je veća
od kolibe na plaži, Amandi nikako nije bilo jasno.
Na Badnje veče Luiz je otvorila flašu šampanjca da proslave uspeh galerije.
Neko je čak kupio odvratnu sliku lejtonskog peska u užasnim crvenim i roza
nijansama.
„Nadam se da će se svideti vašem mužu", promrmljala je tada Amanda dok
je pakovala ogromno platno metar-sa-metar.
„Šteta", glasio je veseli odgovor, „meni se sviđa. On ionako ne razlikuje
boje."
Amanda je morala da se ugrize za jezik da ne bi dodala „kao ni vi."
„Pa, gde ćeš provesti Božić?", upita Luiz puneći im čaše.
„Sa majkom."
„Kako je to užasno."
„Manje užasno od njenog predloga da odemo na božićnu večeru u golf
klub."
„Gde ćeš onda biti? Ti ćeš kuvati? To mi deluje kao gubljenje vremena kad
Klio i Šon nisu tu. Sav taj posao."
„I zato idemo na ručak u raskoši Granda."
„Sa svim onim gerijatrima?
Amanda se nasmeja. „Samo najboljim gerijatrima. Za moju majku je to
prilika da nosi šešir. Ona obožava da nosi šešire."
„Biće ti drago da čuješ da nam je božićna sezona bila toliko dobra da
nećemo raditi do Nove godine", blistala je Luiz. „To će ti ostaviti dovoljno
vremena da se ulepšavaš i da ideš u kupovinu pre nego što upoznaš divnog
Luka."

55
 „Vidi, Luiz, znam da pokušavaš da mi pomogneš, ali počinje da mi se gadi
pomisao na tog Luka."
„Zato što ga još nisi upoznala. On će ti biti najbolji božićni poklon do
sada."
„Nadam se da ga nećeš upakovati u ukrasnu hartiju."
„Dobra ideja. Potpuno go sa crvenom mašnicom oko..."
„Luiz!"
„U svakom slučaju, želim ti da dobiješ i nešto lepo. Izvoli mali poklon.
Otvori ga sutra." Ona pruži Amandi kutijicu sa poklonom. Luiz je obično bila
toliko nesentimentalna da se Amanda oseti dirnutom do suza.
„Ovo je stvarno pažljivo od tebe. Plašim se da ja nisam ...", glas je izdade
od stida.
„U redu je, bila si suviše zauzeta oko dece. Srećan Božić i vidimo se na
mojoj novogodišnjoj zabavi."
Probuditi se na Božić, a da deca nisu tu bio je užasno čudan osećaj.
Shvatila je koliko rituala su oni izgradili tokom godina. Okupljanje u njenom
krevetu i vađenje poklona iz čarapa, deljenje novca za čokolade, silaženje niz
stepenice da bi se pržila šunka ili stavila ćurka u rernu, uobičajena rasprava o
tome da li ići u crkvu. Još jače se držala ovih rituala otkad je Džajls otišao,
trudeći se da Šonu i Klio sve izgleda nepromenjeno i sigurno. Sada, bez njih,
Božić je delovao besmisleno.
Skuvala je sebi šolju čaja i vratila se sa njom u krevet, osluškujući tišinu u
kući. Zvonjava telefona je natera da poskoči, parajući mir koji je delovao skoro
kao padanje snega, osim što je to sve bilo samo u njenoj glavi. Ona podiže
slušalicu, unapred se smeškajući, pogodivši ko je zove.
„Želimo ti srećan Božić", falširala su dva glasa. „Želimo ti srećan Božić,
želimo ti srećan Božić i srećnu Novu godinu!"
„Ćao, mama", vikao je Šon. „Sve najlepše!"
„Nadam se da nisi usamljena", dodade Klio pomalo zaštitničkim glasom.
„Ja? Usamljena? Baka i ja ćemo igrati božićni tango oko hotela Grand."
„To i liči na nju, samo kad joj se ukaže prilika", nasmeja se Klio. „Dobra
stara baka. Kako ide lov na muškarce?"
„Ne verujem da je još našla onog pravog."
„Mislim na tebe."
„Znam. Pauziram. Kako da tražim bez tvojih saveta i pomoći?
„Samo da razmaknem zavese. Oh, mama", u glasu joj se osećala
zadivljenost. „Kad bi samo mogla da vidiš. Neverovatno je! Svuda su bele
planine i zaleđena jezera. I počeo je da pada sneg!"

56
 Amanda zatvori oči. Da je sve ispalo drugačije, i ona bi uživala u svemu
tome. Na trenutak ona zamisli sebe kako se grudva i smeje u tom širokom
pejzažu, nasmejana i puna ljubavi, možda na sankama, kao na nekoj veseloj
porodičnoj slici Normana Rokvela.
Ona se spusti na zemlju. „Kako je tata?"
Klijin glas postade ozbiljniji. „Drugog dana je naleteo na nekog starog
prijatelja sa posla tako da smo prilično prepušteni sami sebi."
To je i ličilo na Džajlsa. Stvarnost je bila neobično umirujuća, kao da nije
pogrešila što je dozvolila da Džajls ode iz njenog života, samo da nije nikada
verovala da bi se on mogao promeniti. Sa druge strane, bez njega ne bi bilo Šona
i Klio.
„Srećan Božić, dušo! Nedostaješ mi."
„I ti meni nedostaješ." Klio na kratko zaćuta. „Volela bih...", glas je izdade.
„Znam, dušo, i ja bih." Amanda je čitala Klijine misli. Ona bi volela da svi
mogu da budu zajedno, ali je znala da se to nikada neće dogoditi.
Šon je, sa druge strane, izgleda mnogo bolje prihvatao situaciju. „Popodne
ćemo ići da gledamo slalom", oduševljavao se on kad mu je Klio dodala
slušalicu da se pozdravi, „a onda će biti prijem u Glivajnu i doći će Deda Mraz."
On zastade. „U stvari, ne Deda Mraz već prerušeni konobar. I tata će ići. Ako
uspemo da ga izvučemo iz bara."
Možda mu je bilo samo deset godina, ali Šon je već uveliko dobro razumeo
stvarnost.
Kada se razgovor završio, Amanda primora sebe da ustane, da se istušira i
da napravi makar i neki sitan napor. Na kraju krajeva, ipak je bio Božić. Imala je
još samo sat-dva vremena pre nego što će se sastati sa majkom.
Hotel Grand, najslavnije zdanje u Lejntonu, povratio je svu svoju izbledelu
veličanstvenost da bi gostima priredio lep Božić. Na ogromnom stepeništu od
mermera i kovanog gvožda bile su veštačke jelke ukrašene pozlaćenim kuglama.
U predvorju je stajala džinovska jelka, pokrivena magičnim belim svetlećim
ukrasima, a ispod nje je ležala gomila poklona umotanih u sjajnu hartiju.
„Čini mi se da pokušavaju da nadmaše Herods", prokomentarisa Helen
prodornim glasom.
„Zar nisu divni ovi pokloni?", Amanda pokaza prstom na gomilu lepo
upakovanih darova pod jelkom.
„Nisu pravi, znaš", skrenu joj majka pažnju. „To su samo prazne kutije."
Amanda primeti da ljudi zure u njih i požele da Helen nije izabrala šešir pored
kojeg bi i žena iz Moja lepa gospo delovala skromno.
Amanda se, znajući da će njena majka uživati ako bude u centru pažnje,
odlučila za prijatan morskozeleni baršunasti džemper i kratku plišanu suknju,
kao i za jedini primer rasipništva ove zime - čizme od gušterove kože sa visokim

57
potpeticama kojima je cena toliko spuštena na rasprodaji da bi bio zločin ne
kupiti ih. Isto tako je spiskala i ceo svoj božićni dodatak na pantalone od glatke
crne kože, takođe na rasprodaji, ne obazirući se na Klijin glas koji joj je
odzvanjao u glavi: „Moja majka u crnim kožnim pantalonama! Kako je to
uvrnuto!"
Na zatvorenom balkonu najbliže šetalištu, starački gudački kvartet toliko
puta je odsvirao Zimu iz Vivaldijeva Četiri godišnja doba, pa Amanda zaključi
da su oni sigurno roboti sa ugrađenom kasetom u leđima.
Ona pusti majku da prva uđe, ne želeći da joj pokvari momenat slave.
Helen ušeta u trpezariju kao na premijeri u Kovent Gardenu. Konobar ih odvede
do stola pored prozora. „Pogled na more", uskliknu Helen, „hvala vam", kao da
je to poseban poklon od konobara, iz poštovanja prema njenoj lepoti i statusu. U
stvari, Amanda ga je rezervisala.
Konobar odlučno zgrabi Amandinu salvetu kako je ona ne bi uzela pre
njega i tako snažno zamahnu njome, pa je gotovo očekivala da se pojavi zec ili
buket veštačkog cveća. „Želite da izvlačite poklon sada ili kasnije?" Izgovorio je
to kao da je u pitanju neka pomalo zabranjena aktivnost.
„Sada", reče Amanda, „hajde da živimo na ivici."
„Kasnije", reče Helen. „Sada bi mi prijalo jedno piće. Jedan pims, molim
vas. Hoćeš li i ti isto, Amanda?"
Iako je većinu ljudi pims asocirao na letnje zabave na travi, Amandu je
oštar voćni ukus uvek podsećao na Božić. Dok joj je otac bio živ, pravio ga je
svakog božićnog jutra. Svake godine je zaboravljao da kupi potrebnu mentu i
voće, pa su uvek upadali u komšijske kuće i pili pims začinjen ukradenom
mentom.
Ova uspomena je ponovo podseti na Klio i Šona. Kako je to čarobno,
slaviti snežni Božić, slušati božićne pesme na snegu, pijuckati vrući glivajn i
lupkati nogama da bi se ugrejao.
Majčin glas nepristojno prekide njene misli. „Pobogu, ko je onaj čovek?
Bulji u tebe."
Amanda pogleda oko sebe.
Tri stola od njih, u uglu pored gudačkog kvarteta, sedeo je Angus Dej sa
majkom. On podiže čašu ka njoj, u božićnu zdravicu.
„Samo mušterija iz galerije." Amada ne pomenu da je on takođe vlasnik
oštećenog BMW-a.
„Izgleda lud, loš i opasan, baš kao što ja volim", primeti Helen. „Možda mu
sama priđem ako ti nisi zainteresovana."
„Bojim se da on već ima neku", obavesti je Amanda. „Kupio joj je prelepu
skulpturu roda".

58
 Izobel Dej je pratila pogled svog sina. „Kakva slučajnost. To je tvoja
kopačica zlata, a možda ste se dogovorili da dođe ovde? Možda te prati. U
stvari, možda je namerno udarila u tvoja kola. Dešavale su se i čudnije stvari kad
se žena namerači na novac nekog čoveka. Ubrzo ti je dozvolila da platiš i njenu
štetu koliko se sećam."
„Muma, neverovatna si! Ti si je naterala da me pusti da platim. A ja uopšte
nisam tako poželjni mladoženja kao što ti misliš. Lora je rekla da bi bila srećna
da me više nikada ne vidi."
„Lora je bila lepa, ali sebična. A ko je, pobogu, ova ludača sa šeširom?"
„Nisam sasvim siguran", reče Angus, „ali pretpostavljam da joj je to
majka."
„Bože!" Izobel se zagrcnu. „Ne izgleda mnogo starije od svoje kćerke.
Kako je neukusno toliko se truditi da izgledaš mlađe." Izobeli je bilo ispod časti
da zuri u njih. „Kakve su joj ruke? Ruke uvek pokazuju prave godine."
„Mama", oduševljavao se Angus, „nisam znao da umeš da budeš tako
užasna."
„Nisam užasna", mirno ga ispravi Izobel, „to su samo činjenice."
Amanda prestade da obraća pažnju na Angusa, rešena da se lepo provede.
Hrana je bila iznenađujuće dobra. Uprkos svojoj vitkoj građi, Helen je hrabro
kopala po dimljenom lososu, ćurećem odresku sa sokom od brusnica, pečenim
krompirima, pastrmkama za koje je zadovoljno rekla da su hrskave, po dva
jajeta i kobasici, uz veliku porciju božićnog pudinga sa brendijem i šlagom.
„Ima li novčića u pudingu?", zapita Helen konobara kad je prošao pored
njih. „Ne želim da slomim zub, znate."
Amanda je znala da joj majka ima protezu, ali ne reče ništa.
„Samo amajlije, gospođo. Dugme neženje, kost za sreću, svadbeno zvono
ili novčić za bogatstvo."
„Hvala vam." Helen se baci na puding sa entuzijazmom kopača zlata. „Do
đavola! Dobila sam dugme neženje", objavi ona sa gorčinom devojčice koja nije
osvojila nagradu na sopstvenoj zabavi.
Izobel Dej je posmatrala sina preko stolnjaka sa dekorativnim detaljima i
ukusnim ukrasima. Počela je da se oseća veoma umorno. Ovo će joj biti
poslednji Božić, a Angus je odbijao da to prihvati i zato joj je kupio onaj ludo
skupi poklon. Ona, koja je uvek pažljivo odmeravala svoj život, čak i kretanje i
izbor odeće, kao i način na koji je živela, iznenada se osti nehajnom i pomisli da
se ne sme iz čiste obazrivosti propustiti prilika koja bi vas učinila srećnim, već
je treba istog trenutka ugrabiti.
„Anguse...", reče ona uz iznenadnu užurbanost.
On podiže pogled, iznenađen promenom u njenom glasu.

59
 „Ponašaš se kao da si umno zaostao. Buljiš u nju već petnaest minuta.
Prestani da nas brukaš, jednostavno joj priđi i reci nešto. Srećan Božić, na
primer? Ili još bolje, da li bi želela da večeraš sa mnom?"
Angus zabaci glavu i nasmeja se. „Ti si čudo, muma."
„Znam."
„Mislio sam da se ne slažeš."
„Dosadno je uvek biti u pravu."
On odmaknu stolicu i ustade.
Amanda odmota dobro upakovani paketić koji je našla u svom pudingu.
Unutra je bio novčić. „Oh, baksuz." Helenin glas je stravično jasno odzvanjao
kroz iznenadnu tišinu kojom je pozdravljen završetak Vivaldija. „Nisi dobila
prsten, nego novčić. Možda to znači da ćeš upoznati nekog divnog bogatog
čoveka koji će se ipak oženiti tobom!"
Po drugi put tokom svog kratkog poznanstva sa Angusom, Amanda požele
da propadne u zemlju. Kako njena majka može da kaže nešto tako glupo i
ponižavajuće? I taman kad je Angus krenuo ka njoj, Amanda, crvena kao
semafor, zgrabi svoju torbicu i izlete napolje.

60
 Šesto poglavlje

Osvanulo je novogodišnje jutro, vedro i prijatno, kao savršeno čista

pozadina za sve odluke koje će Amanda od sutra početi da realizuje. Ova godina
će biti drugačija, govorila je ona sebi. Više neće razmišljati o prošlosti, već samo
o budućnosti. Mrzela je ljude koji stalno kukaju zbog svojih života, a ništa ne
čine da ih promene. Ona će biti jaka. I hrabra.
Samo je želela da ima nekog sa kime bi bila jaka i hrabra, ko bi je učinio
jačom i hrabrijom.
Prethodna nedelja nije bila tako loša kao što je očekivala. Uz odlaske u
bioskop, pantomimu sa Rutinom hvalisavom porodicom, gde je zatekla sebe
kako viče: ,,Iza tebe je!", uglas sa najboljim od njih, kao i uz piće sa Simon koja
je ponovo bila zaljubljena u pogrešnog i zauzetog čoveka, vreme joj je
iznenađujuće brzo prošlo.
Začu se telefon na stočiću pored kreveta i Luizin glas poput trube ispuni
tišinu njene spavaće sobe. „Samo te zovem da proverim. Dolaziš na moju
zabavu večeras, zar ne? Nisam džabe vodila sve ove razgovore sa Lukom
Najtom, je 1' tako?"
Amanda pretrnu. Šta je Luiz govorila tom čoveku o njoj?
Dan je prošao sasvim prijatno uz okrepljujuću šetnju pored obale, koja joj
je razbistrila misli. Ona preko šljunka siđe do vode i poče da baca kamenčiće
praveći žabice. Džajlsa je uvek nerviralo to što njegovi kamenčići tonu
kao Titanik, a Amanda je imala poseban talenat za ovu malu umetnost. Možda je
njen brak propao baš zbog takvih sitnih trijumfa.
Vraćajući se sa plaže, srela je Beti Majls. „Hoćeš li raditi nešto lepo
večeras?", upita Beti čisteći pesak sa njihovog malog balkona.
„Idem na žurku", osmehnu se Amanda osećajući se pomalo ponosno.
„Baš mi je milo, dušo", Beti joj uzvrati osmeh. „Suviše si mlada i lepa da bi
ostala kod kuće za Novu godinu. Kako sam je ja volela! Sav onaj šampanjac i
plesanje i odluke za koje znate da ih nikada nećete sprovesti u delo!." Ona priđe
Amandi i reče joj tišim glasom: „Naravno, Rouz nikada nije dobijala pozive na
zabave. Ja sam bila lepotica, znate. Zato ona još mrzi Novu godinu. Ali
večeras", poveri joj ona radosno, kao da se radi o društvenom okupljanju

61
decenije, „idemo na zabavu u Društvenom domu. Proslava je organizovana za
starije od šezdeset godina. Rouz kaže da bi to trebalo da bude za starije od
osamdeset, ali takva je Rouz. Ponekad bi pored nje i Skrudž izgledao veseo. A
što se mene tiče, ja nameravam da igram celu noć."
Amanda se nadala da će i okupljeni kavaljeri penzioneri prihvatiti taj
izazov. Gotovo da je mogla da čuje zveket njihovih štapova.
Iznenada, one poskočiše od praska koji se začu iza njih. Sa jedne od koliba
na plaži otpala je ogromna daska i srušila se tačno pored kućice Majlsovih. Kada
je Amanda bila dete, uredna linija pastelnih koliba podsećala ju je na italijanski
sladoled, ali poslednjih godina one uopšte nisu održavane i ubrzano su
propadale.
„Ovo postaje tako opasno", požali se Beti. „Pre neki dan je komad drveta
pao na Rouz. Skoro ju je oborio na zemlju."
„Kad sam bila mala ovde je bilo tako lepo", reče Amanda. „Čeznula sam za
kolibom na plaži. Sećam se da je moja drugarica Elizabet imala kolibu gde su
njeni mama i tata sedeli od juna do oktobra pijuckajući čaj."
„Lista čekanja za kupovinu koliba je nekada bila duža nego za raspodelu
imanja. Ovde je bilo kao na slikama, ali sada mladi žele da idu u kompjuterske
igraonice ili u bioskop. Niko više ne želi kolibe na plaži i evo šta se sa njima
dešava. Kad ste već pomenuli čaj, jeste li za jedan?"
Ma koliko da je Amanda volela Beti, znala je da će se, ako prihvati,
zadržati sa njom još sat vremena.
„Moram da žurim. Čeka me frizer."
„Naravno".Ona uze Amandinu ruku u svoju, izboranu i čvornovatu, i
zagleda se u nju sa iznenadnom uzbuđenošću. Koliko li Beti ima godina, pitala
se Amanda. Osamdeset? Sigurno više od sedamdeset pet.
„Znate, draga, mislim da ćete večeras upoznati nekog posebnog. I kad se to
desi, dajte mu ono što želi. Ja sam to uvek radila. Zato sam dobijala sve momke,
a Rouz nijednog." Ona joj namignu, a njene izvijene trepavice odjednom
podsetiše Amandu na osamdesetogodišnju Beti Bup. „A činjenica je da sam
ionako bila lepša."
„Pa, sada smo obe same, zar ne?", začu se Rouzin glas iz kućice.
Amanda se trudila da se ne nasmeje. Obožavala je Rouzin lakonski humor.
Amanda joj mahnu i pođe dalje. Iza kućice se naziralo prazno spremište za
čamce. Ono je takođe doprinosilo trošnom i žalosnom izgledu koji je vladao
celim krajem. Teško je bilo poverovati da već iza ćoška zavodljivo namiguju
bogataška svetla centra grada.
Amandin frizer Sendi je uludo trošio svoj talenat u Lejntonu. Imao je
lavovski izgled mladog Nikija Klarka, umeo je da sluša poput Sigmunda Frojda
i mogao je bez problema da preuzme rubriku za savete u bilo kojim državnim
novinama. Takođe, bio je izuzetno dobar frizer.
62
 „Zašto ne odeš iz ove nedođije?", često ga je pitala Amanda.
On bi joj samo namignuo: „Zato što Lejnton nije nedođija. Kao što kaže
moj drug Bili, to je gradić bez mane. Samo sat i po vremena ti treba odavde do
Londona, ali bez sve one gužve. Lejnton je najpodnošljivije mesto na zemlji."
Amanda nije baš bila sigurna da bi se stanovnici Lejntona složili sa tim, ali
bilo je tačno da je Lejnton prelepo mesto. Leti je imao nekakvu starinsku
privlačnost, a zimi maglovit, vlažan i pust, samo njemu svojstven šarm.
„Pa, šta ćemo danas?", smeškao joj se Sendi. „Uobičajena tri centimetra
tako da niko ne primećuje da si se šišala?"
Amandu je obuzeo neki đavolji avanturizam. „Ne. Mislim da bih volela
nešto novo."
Sendi poskoči, praveći se da je pao sa stolice. „Hej, narode", povika on na
Amandin užas. „Lepa Amanda se odlučila za novi izgled. Jedan aplauz za nju!"
Ona potonu u svoju stolicu želeći da se sakrije pod crni ogrtač.
„Kako ćemo? Kratko? Paperjasto? Stepenasto?"
„Nikad nisam mislila da bi mi dobro stajala kratka kosa", odgovori
Amanda. „Šta ti misliš?"
On se nakratko zadubi posmatrajući njene crte lica. „Da. Veruj mi."
„Znaš", Amanda se nasmeja, „majka mi je uvek govorila da ne verujem
muškarcima koji mi to kažu."
„Majka ti je bila sasvim u pravu, ali za sve druge muškarce na planeti. Ne
treba da veruješ nijednom od tih lažljivih skotova, ni ja im ne verujem, ali u
ovom slučaju je pogrešila."
„Onda kreni."
Amanda se zavali u stolicu i prepusti se luksuzu da neko radi oko nje.
Suviše dugo nije bila kod frizera. Kad je poslednji put imala zakazano, Klio je,
očajna pred neku žurku, upala umesto nje sa obrazloženjem da je Amandin život
završen, a da njen tek počinje.
Samo još nekoliko dana i oni će se vratiti. Kao da je prošla čitava večnost
bez njih, mada je morala da prizna kako se konačno navikla i čak počela da
uživa u prostoru i samoći kuće koja je sad bila samo njena, znajući da je to samo
privremeno.
„A da ti izvučem nekoliko pramenova?", mamio ju je Sendi, uz osmeh
zavodljiviji od Miltonovog đavola. „Samo nekoliko. Da se istakne kontrast sa
tvojom prirodnom bojom."
Amanda je znala da ne bi trebalo pristati. Znala je da će joj pramenovi
udvostručiti račun, ali opet, prošli put nije ni došla frizeru zahvaljujući Klio.
Džajls može da plati za Klio. Znači, danas će dva puta više novca potrošiti.
„Dobro."

63
 Sendi se zadovoljno osmehnu. Voleo je Amandu i smatrao ju je izuzetno
lepom. Čak mu se sviđala i njena jaka praktična strana. Osećao je da pored
izgleda, u Amandinom životu ima još mnogo toga, za razliku od većine
mušterija. Osim toga, bilo joj je veoma teško otkad ju je onaj skot Džajls
napustio. On se nikad nije sviđao Sendiju. Jednom je bio u salonu i tražio
šišanje, iako nije imao zakazano, a onda se na sav glas žalio da su ga ošišali kao
Roda Stjuarta. Trebalo je da bude zadovoljan. Čak nije imao ni dovoljno kose.
Džajls je, zaključio je Sendi, bio jedan od onih ljudi koji su voleli da budu
izuzetno zgodni i nisu mogli podneti činjenicu da im se ta lepota izgubila. Često,
zadovoljno je primetio Sendi, lepota najbrže napušta upravo takve ljude.
Ćaskajući sa Amandom, Sendi dodade još nekoliko pramenova nezavisno
od računa.
„Šezre", reče on pomoćniku završivši izvlačenje pramenova, „kapućino za
Amandu i neki lep časopis."
On ote primerak Domaćinstva iz ruku zbunjenog Šezrea, očigledno uveren
da to nije za Amandu, i dodade joj uglačani muški časopis sa razbacanom
plavušom koja leži na Harli Dejvidsonu držeći, povrh svega, mali lap-top.
„Daju joj takve naprave da bi izgledala ugledno. Ipak, bolje pročitaj, da bi
razumela mušku sortu."
Amanda se, zadubljena u stranicu za stranicom kompjuterske magije i
erotskog golicanja, zaustavi na članku sa naslovom Dvadeset načina da je
naterate da svrši. Šteta što Džajls ovo nije čitao, ali opet, zadovoljstvo drugih
nije baš bilo Džajlsov prioritet.
Amanda se pogleda u ogledalo žaleći što nije stavila šminku. Sa stotinu
srebrnih folija koje joj vire iz glave izgledala je kao anemični Dalek. Zašto
uopšte misli da će je taj Luk Najt primetiti?
Ubrzo je bilo vreme da joj se skinu folije i da se opere kosa. Amandi se
uopšte nije ustajalo. Taman je stigla do sredine časopisa Hello. Naravno, nikad
ga nije kupovala, ali bi se uvek bacila na njega kada dođe kod frizera ili zubara.
„Šezre, ovamo, molim te. Šampon za gospođu Vels, može?"
Miris šampona je bio bajan. Slatka voćna aroma uvlačila se u Amandine
nozdrve dok joj je devojka uvežbano masirala glavu čvrstim prstima. Kad bi
samo život uvek mogao da bude ovako luksuzan!
Devojka nije bila pričljiva i Amanda je to cenila. Mnogo je bolje mogla da
se opusti u tišini nego da je po devetstoti put pitaju gde ide za praznike. Naročito
zato što nije znala gde će ići. Verovatno nigde, ako joj se novčano stanje ne
popravi.
„Da vam stavim omekšivač?" Devojčin glas prekide Amandino sanjarenje
o tome kako se nalazi na tropskom ostrvu, leži na suncu dok pred njom stoji
konobar čekajući je da poruči koktel, a na ležaljci pored je... na trenutak joj se u
mislima pojavi lice Angusa Deja.
64
 „Da. To bi bilo lepo."
Češalj je klizio niz njenu meku kosu kao da je od svile. Kosa joj je inače
bila kruta, zamršena i krajnje neposlušna. „Nikad ne radi ono što joj kažeš",
govorila je njena majka dok je prala Amandi kosu kad je bila mala, „baš kao ti."
„Kako bi bilo da malo našminkaš oči pre sušenja?", predloži Sendi. „Čisto
da bi bolje mogla da proceniš efekat."
„Nisam ponela šminku", reče Amanda kao da se izvinjava. „Mislila sam da
to kasnije uradim."
„Sendi", doviknu mu pomoćnica, „stigla ti je sledeća mušterija. Ima
zakazano u tri."
„Matora jadnica", promrmlja Sendi. „Samo bi čudo moglo da je učini
lepom. Ne brini, Šezre se na koledžu sprema da postane šminker. Hajde Šez,
dajem ti dovoljno vremena da se pokažeš. Da vidimo šta umeš."
Šezreovo pomalo nezainteresovano držanje momentalno nestade. „Idem po
pribor."
Narednih dvadeset minuta Amanda je bila u centru pažnje čitavog salona.
Ostale mušterije su ostavljene baz šamponiranja dok je Šezre baratao sa više
četkica od Monea, a Tia, druga pomoćnica, lakirala je Amandine nokte u boju
šljive.
„Nemoj da gledaš", insistirao je Sendi kada je šminkanje konačno
završeno. „Ako nećeš da postaneš kao gospoda P. što sedi tamo, drži zatvorene
oči dok ti ja dovršim sređivanje kose."
Sendi joj stavi malo pene, koju Amanda obično nije koristila, i onda joj
osuši kosu koristeći okruglu četku. „Četka će je malo podići i dodati joj
volumen."
Na kraju, on se odmaknu da proceni svoje delo.
Na Amandino razočaranje, umesto da ga pohvali, on opsova. „Ne valja!",
izjavi on, pa pljesnu rukama poput nekog istočnjačkog moćnika. „Donesite mi
viklere!"
Amanda nije stavljala viklere od svoje šesnaeste godine. Počeše da joj
naviru uspomene. Tih nesmotrenih, mladalačkih dana spremanje za žurku sa
drugaricama bilo je podjednako važno kao sama žurka; u stvari, to je često bilo
i zabavnije.
Sendi je ostavio viklere da stoje pet minuta, a onda ih izvadio i prošao
češljem. Na kraju, on pucnu prstima pre nego što se odmaknu da se nadivi svojoj
tvorevini. „Dobro", reče on ponosno, „sad možeš da pogledaš."
Amanda otvori oči i zinu od čuda. Izgledala je kao potpuno druga osoba!
Sendi je izmešao plavu i smeđu boju tako da je izgledala sasvim prirodno i
ošišao ju je mnogo kraće nego obično, ali joj je istovremeno kosu učinio znatno
gušćom tako da je izgledala bogatije nego kad je bila duža.

65
 „Zatresi glavom", naredi joj Sendi.
Amanda ga posluša.
„Ah!", prokomentarisa pomoćnica Tia. „Izgledate...", ona zastade, tražeći
odgovarajuću reč za nekoga Amandinih godina.
„Seksi", priskoči joj Sendi u pomoć. „Seksi je nesumnjivo prava reč. Ne
moram da kažem otmeno. Skoro da mi je žao što nisam strejt, ali ipak nije.
Nadam se da će te zapaziti na toj žurki večeras."
„I ja. Ali šta da obučem a da se slaže sa frizurom?"
„Nešto novo", insistirao je Sendi. „Možeš preći tamo da te slikamo za naš
časopis i onda nećeš morati da platiš. Sa novcem koji si uštedela odmah idi da
kupiš nešto lepo." On izvadi novčanik i na trenutak ona posramljeno pomisli da
će joj dati pare, ali umesto toga on izvuče podsetnicu. „Pokušaj ovde. On je
prava zver, ali ima predivan ukus. Pomeni mene i više će se truditi."
Prodavnica koju joj je Sendi preporučio zvala se Zelenilo. Iako je bila
veliki pristalica recikliranja, Amanda se nadala da to ne znači da je sva odeća
napravljena od kesa za đubre i zemljanih vlakana. Ipak, potpuno se prevarila.
Zelenilo je prodavalo samo najmekšu, najprijatniju svilu. Vlasnik, koji ju je
gledao s poštovanjem pošto je pomenula Sendija, razvio je stil koji je
pozajmljivao neke elemente i od Fortuni i od Isi Miakea, ali je srećom bio
mnogo jeftiniji od njih. Odeća je bila napravljena od sitno naborane svile i
istaknuta na lutkama. Amanda se zamalo okrenula i izašla. Stvari su bile suviše
upadljive, a verovatno i stravično skupe. Ove su haljine, zaključila je ona, bile
za žene koje su mršave kao štapić, poput Kejt Mos, a ne za stvarne, žive, koje
nose odeću veličine četrnaest kao Amanda. Da nije već pomenula Sendija,
sigurno bi otišla. Mora se platiti određena cena, zaključi ona, kad iskorišćava
veze.
„Nisam baš sigurna da je ovo moj stil", otpoče ona.
„Sačekajte malo", posavetova je vlasnik i izgubi se u maloj prostoriji koja
se nastavljala na prodavnicu. Vratio se noseći haljinu u plastičnoj kesi. Amanda
iz tog ugla nije mogla dobro da je vidi.
„Koja je to veličina?", upita ona očekujući ponižavajući odgovor da je
haljina broj osam.
„Moja odeća nema veličine", glasio je neočekivani odgovor. Probajte i
vidite."
Amanda pređe u malu kabinu i navuče haljinu. Ona sa iznenađujućom
lakoćom skliznu niz njeno telo i široka ramena.
Pogledavši se u ogledalo, Amanda se ugrize za usnu. Prvi put u svom
životu, čak i po njenim kritičkim standardima, bilo joj je jasno da izgleda lepo.
Haljina je bila svetlozelena, a to je njena omiljena boja, i prošarana plavim
nijansama poput tropskog okeana na mesečini.

66
 Vlasnik radnje povuče zavesu. „Gospode!" On poskoči. „Ne sećam se da je
ikome tako dobro stajala. Sigurno ne anoreksičnim devojkama kojima ih obično
prodajemo."
„Koliko košta?'', konačno upita Amanda ne usuđujući se da diše.
Vlasnih zastade, nagnuvši glavu. „Sto funti." A onda, uz sićušni osmeh,
dodade: „I recite Sendiju da mi ne šalje više lepe mušterije. Ne mogu to da
priuštim."
Amanda je znala da mora imati tu haljinu. Koštala je mnogo više nego što
je nameravala da plati, ali šta da se radi, upravo je sama provela Božić, a ovo joj
je bila jedina žurka.
„Hvala, uzeću je, stvarno mi se sviđa."
„Dobro je. Slaže vam se uz oči."
On zamota haljinu u svetloroze svileni papir i stavi je u ručno pravljenu
kartonsku torbu na kojoj su bili prišiveni pravi cvetovi. „Lepo se provedite."
Na njeno zaprepašćenje, bilo je skoro šest sati kada se vratila kući. Pažljivo
je pokrila kosu kapicom za kupanje, skinula šminku i napunila kadu. Za kraj je
sipala sebi čašu vina. Zavalila se u kadu i posmatrala kako para obavija čitavo
ogledalo dok ju je ponovo preplavilo uzbuđenje iz tinejdžerskih dana. Klio bi joj
se smejala. Ali Klio nije bila tu.
Iznenada joj sinu uzbudljiva misao da će kuća večeras biti samo njena. Prvi
put otkad pamti niko je neće prekidati.
Posle kupanja, ona se namaza losionom za telo i stavi lak za nokte na
nogama u nijansi laka na rukama. Na trenutak zastade, gola pred zamagljenim
ogledalom. „Hajde, morska boginjo", izazivala je ona svoj odraz, „da vidimo
hoćeš li nešto upecati večeras."
Onda joj sinu da postoji problem. Dugačke čarape. Retko je nosila haljine,
naročito u svetlozelenoj boji. Fioka joj je bila puna običnih crnih čarapa, ali
nigde nije mogla da nađe one meke najlonske. „Mogla bih se zakleti da sam ih
imala", promrmlja Amanda. „Mora da ih je ona napast od Klio maznula."
Nakratko ona razmotri mogućnost golih nogu, ali joj one nisu bile skoro
depilirane, ni glatke poput svile niti blago pocrnele. Bile su zimski bele i blago
obrasle dlakom. Daleko od standarda boginje.
Iako je to retko radila, ona poče da pretura po Klijinim fiokama, gde je
otkrila tri popuno nova para njenih omiljenih mekih crnih najlonki koje joj,
nažalost, nisu bile potrebne večeras, ali će joj u svakom slučaju dobro doći
nekoliko pari kratkih čarapa koje je bila izgubila. Ipak, ni traga od svetlih
najlonki. Taman je htela da odustane, kad ugleda mačku Kinki kako spava na
Klijinom krevetu. Kinki je spavala na nedovršenom jastuku koji je Klio pravila
za svog ljubimca.
„Zdravo, razmažena životinjo."

67
 Amanda leže na krevet pored mačke da bi je pomazila, dok joj je glava
delom bila na krevetu, a delom na jastuku. Ona rukom napipa Kinkin jastuk
ispitujući njegovu čudnu čvrstinu. Nije ni čudo što je bio takav: osim jednog
miomirisnog para Klijinih spotskih čarapa, jastuk je bio napunjen Amandinim
skupim najlonkama.
Amanda odgura Kinki sa jastuka, ozbiljno je razljutivši, i stavi izvađene
čarape na Klijin krevet. Tu, na samom dnu, bila su tri para crnih najlonki.
„Ubiću to dete", gnevno promrmlja Amanda navlačeći nežne, skoro
providne čarape, pazeći da ih ne zakači prstima.
Jedine cipele koje su joj se slagale sa odećom bile su bronzane letnje
sandale, ali šta da se radi, u najlonkama joj barem neće poplaveti prsti na
nogama.
Na kraju, ona uze kesu i izvadi haljinu. Iz zgužvanog papira jedan niz
bisera ispade na krevet. Kako je to dospelo ovde?
Ona ponovo zaviri u kesu i izvadi račun. Vlasnik je na njemu nažvrljao
poruku:
„Nešto za kraj. Lepo se provedite na balu."
Amanda se oduševljeno nasmeja. Zaista se pomalo osećala kao Pepeljuga.
Ona stavi ogrlicu. Bila je napravljena od sitnih svetlozelenih kamenčića
nanizanih na tankoj srebrnastoj niti. Bila je savršena. Amanda se nadala da je
ovaj Luk vredan truda.
U 7.30 ona se poprska djunom iza ušiju. Nakratko je razmišljala da li da
stavi opijum, ali Klio joj je stalno govorila da je to podseća na nešto što se
koristi kad izbije epidemija kuge.
U osam sati začu se zvono na vratima. Pozvala je taksi iako joj je trebalo
samo deset minuta hoda, jer boginje ipak ne idu peške. Pretpostavljala je da one
dolaze u letećim kočijama, ih u crvenoj voksal astri poput one koja ju je čekala
ispred i nije mnogo ličila na kočije, ali tako barem neće doći sva raščupana.
Nije očekivala da će joj zapasti jedini vatreni pušač među svim taksistima u
zapadnoj Evropi. I to onaj koji je gluv na sve molbe da ugasi cigaretu. Na kraju
je morala da širom otvori prozor kako ne bi umrla od gušenja, tako da je opet
bila čupava kao da je išla peške, samo što je bila siromašnija za šest funti.
Luiz je smatrala da nema potrebe za iznajmljivanjem ako imaš sopstveni
veliki otvoreni prostor, tako da je zabava bila u galeriji, koja danas uopšte nije
ličila na onu jako osvetljenu galeriju od ranije. Luiz, koja je kad treba imala
puno ukusa, zamračila je sve prozore i ukrasila galeriju ogromnim materijalima
što su visili sa tavanice čineći tri odvojena šatora. Oko šatora je postavila stolice
sa egzotičnim plišanim jastučićima koje je pozajmila od prijateljice iz radnje
nameštaja u njenoj ulici. Uverljivo je obećala da: a) niko neće povraćati po
njima, b) niko neće prosuti pepeo po njima, c) niko ih neće zaliti crnim vinom.

68
 Pod je bio prekriven pozajmljenim turskim tepisima, a Luiz je dodala i
staklene lampe u obliku zvezdica koje je našla na buvljaku. Zapalila je i
nekoliko mirisnih štapića koji su upotpunjavali atmosferu. Ovo možda nije bilo
etnički autentično, kao što je rekao neko od gostiju, ali je nesumnjivo stvaralo
atmosferu harema.
„Luiz", čestita joj Amanda jedva prepoznajući galeriju u ovom novom
ruhu, „mesto predivno izgleda!"
Luiz uze Amandu za ruku i povuče je ka sebi. „Bože, Amanda, pusti sad
galeriju, šta si to uradila sa sobom? Izgledaš potpuno očaravajuće."
„Prodala sam dušu đavolu", odgovori Amanda uživajući u prašini koja se
digla oko nje.
„Za dobru cenu. Znači, večeras ćeš se ponašati kao zli anđeo, zar ne?
Mislim da će Luk uživati. Gde li je taj nevaljali dečko?"
Bilo je tek devet sati, ali je prostorija već počela da se puni, tako da se
videlo da će za još pola sata biti sasvim neugodno.
„Popij nešto dok još možeš", posavetova je Luiz gurajući joj veliki sibriz u
ruku. „Nikad ne znaš kada će nestati."
Ali piće kao da se uopšte nije trošilo. Luiz se u redovnim intervalima
vraćala i punila joj čašu. Svi su bili veseli. Mnogi Luizini prijatelji takođe su bili
vlasnici radnji, prodavci antikviteta i vlasnici galerija, i svi su dobro zaradili za
Božić. Bile su tu i Ruti i Simon iz književne grupe, tako da je bilo mnogo ljudi
sa kojima je Amanda mogla da razgovara. Ubrzo je došlo jedanaest sati, a od
Luka još nije bilo ni traga.
„Ne znam šta je s njim", prošaputala bi Luiz svaki put kad joj priđe.
„Obećao je da će doći i zaista želi da te upozna."
„Kako da ne!", pomisli Amanda, „toliko da ga je mrzelo i da se pojavi."
Uludo je trošila vreme na sve ove glupe pripreme. Frizer, haljina, šminka. Zar je
zaista očekivala da će večeras doći ovde i pronaći Onog Pravog br. 2,
zamotanog u ukrasni papir i zainteresovanog za nju? Kako je to naivno!
Ona ispi veliki gutljaj sibriza. Osećala se pomalo pripito; obično se držala
vina. Votka joj baš nije bila omiljeno piće i iako je Luiz tvrdila da je u koktelima
nema mnogo, počela je da sumnja u istinitost njenih reči. Luk sada verovatno
neće ni doći. Sigurno je dobio neki bolji poziv i otišao na dragu žurku.
Uostalom, zar ona nije dovoljno zrela da zna da ništa u životu nije tako
jednostavno?
Nekoliko minuta kasnije, Luiz ponovo dolete sa čašom sibriza. „Draga,
tako mi je žao. Luk neće doći. Barem se javio da se izvini. Zadržao se na zabavi
za penzionere. On je organizuje kao deo festivala."
„O, Bože", Amanda popi veliki gutljaj koktela. „Nadam se da ga Beti nije
ščepala."

69
 „Barem se javio", tešila ju je Luiz ponovo odlazeći. „Džajls to nikad ne bi
uradio, zar ne?"
„Ćao." Amandu uplaši glas iza njenih leđa i ona se okrete ugledavši dva
sjajna, našminkana oka. Na njenu zapanjenost, Angus Dej je došao obučen kao
šeik. Luiz ga je ipak pozvala.
„Bože!", zinu ona od čuda. „Nisam znala da je ovo maskembal."
Angus slegnu ramenima. „Luizina mala šala. Očigledno je mislila je da ću
dobro izgledati u ovome i ja sam pretpostavio da će se i svi ostali maskirati.
Mislim da tvoja prijateljica nije baš tako suptilna kad je u pitanju seksualna
simbolika."
„Nije", složi se Amanda trudeći se da se ne smeje. „A ni kada su u pitanju
sastojci njenih koktela. Ali u pravu je", ona otpi još jedan gutljaj, „stvarno ti
dobro stoji."
„Pazi šta radiš", odgovori Angus dok su mu crno našminkane oči imale
samo polušaljiv izraz, „ili ću te zamotati u tepih i uneti u moj šator, pa ću te
odmotati isped sebe."
Đavo kao da je zagospodario Amandom. Možda je to bilo zbog previše
sibrizera, ili zbog razočaranja što se Luk nije pojavio, ili zbog činjenice da se
prvi put otkad pamti osećala lepom. „I to je sve?", upita ona provokativno. „Baš
razočaravajuće."
Ne čekavši ni trenutak, Angus je uze za raku i smejući se odvede je na svež
vazduh kroz gomilu ljudi.
„Gde ti je ždrebac?", upita Amanda. Nadala se da će je morski vazduh
otrezniti, ali je efekat bio upravo suprotan.
„Eno ga tamo." Angus pokaza prstom na kobaltnoplavi auto. „Taman se
vratio od majstora. Doživeo je mali sudar. Hoćeš da se vozimo dok ne izađe
sunce? Ili bi radije da sačekamo ponoć?"
Amandi je bilo jasno da joj on kavaljerski ostavlja mogućnost da se otrezni
i predomisli. Ali, ma koliko to bilo nezrelo, ona je želela da Angus odluči
umesto nje. „Možemo li da spustimo krov?", upita ona ulazeći u kola.
On pritisnu dugme i krov lako i skupo skliznu u prostor iza sedišta. Vozili
su se ka vrhu litice dok je vetar kvario Amandinu preskupu frizuru, ali ona se
nije obazirala na to. Nekoliko ljudi je zurilo u prizor šeika koji vozi BMW, ali
ipak je bila Nova godina. Možda je on pravi šeik sa novcem od arapske nafte.
Prošli su pored Istklifa, što Amandu na kratko podseti da je ovo čovek koga
ona osuđuje, da je on pokvareni kapitalista željan novca bez imalo saosećanja sa
ljudima koje izbacuje iz domova.
Parkirali su se na vrhu litice, odakle se pružao pogled na more, dok je pred
njima visio smešni mesec nalik na igračkice na bebinom krevecu, i pričali su
jedno drugom o svojoj prošlosti. Amanda nije mogla da veruje kad je Angus

70
pogledao na sat i počeo da odbrojava. „Dvanaest, jedanaest, deset", otpoče
Angus.
„Nova godina", prekide ga Amanda, iznenada se osećajući izuzetno pijano.
„Svaka čast što si se setio."
,,Ja sam Škot, znaš, mi smo izmislili te zabave ...tri, dva, jedan, nula!"
Ne ostavljajući joj je vremena da se usprotivi, on se okrete ka njoj i poljubi
je.
„Srećna Nova godina", reče on kad ju je konačno pustio.
Amanda se borila da dođe do daha. Telo joj je gorelo. Ovako se nije
osećala još otkad je bila isfrustrirana tinejdžerka željna da prvi put okusi divotu
nečijeg jezika.
Ipak, ovo je bio trenutak kojeg se plašila, prvi muškarac pored njenog muža
sa kojim se poljubila u poslednjih devetnaest godina. Očekivala je da će biti
postiđena, svesna svoje neveštosti i nedostataka svog tela. Umesto toga, osećala
je samo požudu; besramnu, nezaustavljivu, nepromišljenu požudu.
Ovo je čovek koga jedva poznaje - čovek koga osuđuje i čovek koji je
spreman na nepoštenje. A sve što želi je da mu pocepa odeću i odvuče ga u
krevet.
On se ponovo nagnu ka njoj, dok mu je u očima blistao blagi osmeh, kao da
joj čita misli i razume ih, jer on to isto oseća.
„Pitam se", otpoče Amanda, a ova iznenadna hrabrost poče da je napušta,
„da li bi možda voleo da se vratimo kod mene? Svi su na putu i cela kuća je
moja."
Angus se zagleda u nju svojim crno našminkanim očima, ličeći mnogo više
na šeika nego na škotskog kapitalistu. „Mislim da nema boljeg načina da
otpočnem Novu godinu." On privuče njenu ruku svojim usnama i poljubi je.
Vožnja do kuće proletela je u magli uzbuđenja i muzike. Angus se nije
trudio da razgovara, već je umesto toga pritisnuo drugo dugme i Ela Ficdžerald
je zagospodarila kolima sa Maglovitim danom u Londonu.
Kao da je prošao samo tren kad su se našli pred vratima. Amanda se
kikotala. „Šta li će susedi pomisliti," smejala se ona. „Vraćam se kući sa
šeikom."
„Hajde da im stvarno damo nešto o čemu će pričati." Angus je uze u
naručje i ponese je stazom na prilazu pre nego što je uopšte imala vremena da
mu kaže da je preteška, ih da to nije baš dostojanstveno. „Sledeći put ću nabaviti
lakeja, ali sada mi treba tvoj ključ."
Amanda poče da pretura po torbici i dodade mu ključ.
Nekoliko sekundi kasnije našli su se u zamračenom predsoblju i on ju je
ljubio sa takvom strašću da joj je krv odzvanjala u žilama.

71
 „Pa, moja nežna engleska ražo", promrmlja on šaleći se samo delimično,
„mislim da bi možda trebalo da odemo gore do tvog budoara..." On pođe ka
stepenicama i saplete se o nešto što je stajalo na njima.
I dalje u njegovom naručju Amanda, zbunjena požudom i prevelikom
količinom votke, napipa prekidač za svetlo.
Na dnu stepeništa, u razbacanoj gomili, bila je skijaška oprema Šona i Klio.
Upravo u tom trenutku pojavi se Džajls, sa čašom njenog skupog brendija u
ruci. „Ćao, Amanda, hteo sam da ti dam kapu za spavanje, ali vidim da si
preskočila taj korak. Kako bi bilo da me upoznaš sa svojim šeikom?"

72
 Sedmo poglavlje

„Džajlse! Do đavola, šta ti tražiš ovde?"

Angus je nežno spusti na zemlju, izgubivši bar jednom u životu svoju
pribranost.
„Predviđali su gadno nevreme", smeškao se Džajls. „Gust sneg zbog kojeg
bi morali da zatvore aerodrom. Zato sam potegao nekoliko veza i pobrinuo se da
se vratimo ranije."
„I nije ti palo napamet da mi javiš?"
„U stvari", Džajls je blistao, očigledno jako uživajući u situaciji, „mislim
da ćeš naći nekoliko poruka na sekretarici." Amanda primeti kako svetli dugme
na toj prokletoj spravi. „Možda su ti misli bile negde drugde?" On pruži ruku
Angusu. „Drago mi je da sam vas upoznao. Ja sam Džajls Vels, vaš prethodnik."
Amandi je došlo da mu zavrne taj samozadovoljni vrat. Kako mu je samo
pošlo za rukom da celu situaciju učini tako ljigavom? Kao da je zatekao Angusa
sa spuštenim pantalonama u ostavi za metle.
„Angus Dej. Amanda i ja smo upravo došli sa novogodišnje žurke."
„Vidim. Maskenbal?"
Angus slegnu ramenima. „Duga priča."
„U svakom slučaju", Džajls je gledao od jednog do drugog, „mogu da
pogodim koju ste novogodišnju odluku doneli. Žao mi je što sam vas prekinuo.
Njen budoar je na vrhu stepeništa, drugi sa desne strane."
„U stvari", Angusov osmeh bio je ujednačen i prijatan, „vreme je da
napojim kamilu. Laku noć, Amanda. Veče je bilo divno. Možda bih mogao da te
pozovem u nekom zgodnijem trenutku."
„Nadam se da ne odlazite zbog mene?", upita Džajls umiljato. „Ja upravo
odlazim, a decu ništa ne može probuditi. Mada je jednom - sećaš se, Amanda?
Kad je Šon ušao u sobu taman kad smo..."
Da je imala sekiru, Amanda bi nasrnula njome na svog bivšeg muža. Bilo
je očigledno koliko on uživa u situaciji. Nije bilo šanse da krhki plamen između
nje i Angusa preživi posle ovog susreta.

73
 „Opasna si ti", prokomentarisao je Džajls čim je Angus izašao. „Nema nas
pet minuta, a ti odmah pođeš sa lukavim Arapinom."
„Tačnije", gnevno ga prekide Amanda, „on je iz Ist Fajfa."
„Znaš ti šta hoću da kažem? Mada, kad sad razmislim, stvarno izgledaš
očaravajuće, kako godinama nisi." On joj priđe, sa sjajem u očima koji je imao
dok su bili venčani, mada obično nije bio usmeren ka njoj.
„Oh, pobogu, Džajls! Dozovi se pameti! Samo što nisi postao otac. I to
blizanaca. Imaj makar malo dostojanstva."
„Oštra kao uvek", pomalo zadovoljno reče Džajls. „Nadam se da to tvoj
šeik neće prebrzo otkriti. Čak ni nova frizura i haljina koja košta stotine ne može
da nadoknadi zajedljivu prirodu."
Da nije bila toliko ljuta, Amanda bi se nasmejala. Tokom njihovog braka
ona ne da nije bila zajedljiva, već je isuviše trpela. Ali to što ih je Džajls
prekinuo imalo je jedan pozitivan efekat. Podsetilo ju je - u pet do dvanaest plus
četiri minuta - da joj preti opasnost da se upusti u vezu sa još jednim
šarmantnim, ali nevernim čovekom. Angus već ima drugu i ona to zna. Za ime
Boga, hoće li ikada naučiti lekciju?
„Inače", Amanda žurno promeni temu, „kako je bilo na skijanju?"
„Sjajno. Ispostavilo se da je Šon prilično dobar mali skijaš. Sreo sam
Sajmona Lanama iz Sanblejz trevela - sećaš se Sajmona?"
Amanda je u glavi listala spisak Džajlsovih drugova iz agencija,
nezanimljive gomile koja se uglavnom držala svoje odabrane karijere jer nisu
znali šta drugo da rade, a ne zbog istinske ljubavi prema putovanjima. Sajmon
Lanam je bio zdepasti, trapavi tip koga Amanda nije baš mogla da zamisli na
skijama.
„Stari Sajmon ima isto mišljenje o snegu kao i ja. Glupost. Vlažan i hladan.
Ko bi uopšte želeo da izađe na sneg kad imaš fini, udobni bar sa vrućim
glivajnom i hladnim pivom?"
„Tvoja deca, možda? Gde su bili Šon i Klio dok ste vas dvojica po celo
popodne tamanili krigle piva?"
„Šonu je bilo dobro sa drugom decom u ski-školi, a Klio..." Džajls se
iznenada značajno osmehnu. Ako ništa drugo, zaključi Amanda, Džajls je postao
mnogo zagonetniji otkad su se razveli. „Klio je imala malu avanturu."
„Kakvu avanturu?"
„Zapazio ju je jedan je veoma zgodni dečko, Francuz, instruktor skijanja.
Ako mene pitaš, on je bio željan da je nauči i nešto više od slaloma."
„Ali Klio nikad nisu zanimali dečaci."
„Ni ona njih. Ono što je začuđujuće je da se ona promenila. Odrasla je pred
našim očima. Znaš da je oduvek bila ravna ko daska. Iznenada su joj porasle
sise! I svi momci su počeli da je gledaju."

74
 Gore, na vrhu stepeništa, iznenadni zvuk ih upozori da ih neko sluša.
Amanda se ponada da je to Šon, ali mali jecaj koji odjeknu sa stepeništa
potvrdio je da je u pitanju Klio i da je nesumnjivo čula poslednji izliv čuvene
taktičnosti svoga oca.
„Bolje bi bilo da kreneš, Džajlse. Hvala ti što si ih vodio."
„Nadam se da ćeš sada biti ljubaznija, pošto sam se potrudio. Razumeš, na
poslu svi znaju da je to moja bivša žena koja me zove da bi zvocala."
Amanda se trgnu. Mrzela je da je gledaju kao zlu matoru vešticu, naročito
pošto je to tako nepravično. „Zovem te samo zbog izdržavanja. Znaš da moja
plata ne pokriva sve troškove."
„Onda bi možda trebalo da porazmisliš o nekom bolje plaćenom poslu."
Amanda je bila toliko besna da ga je gotovo izgurala kroz vrata.
Na pragu, Džajls je oklevao. Na licu mu je zasjao onaj stari, pomalo divlji
osmeh i on je bez upozorenja pomilova po licu. „Zaista izgledaš očaravajuće
večeras. Potpuno druga Amanda. Bio sam baš ljubomoran na onog šeika."
Amandu su ruke svrbele od želje da ga ošamari po tom samozadovoljnom
licu. U besu je tražila nešto čime bi ga gađala, ali je našla jedino mirisnu vazu sa
suvim cvećem, božićni poklon od Luiz. Ona je zgrabi i prosu je Džajlsu na
glavu.
Nikada neće zaboraviti Džajlsov besni izraz lica, koji je izronio iz
vodopada zelenog i crvenog suvog cveća, dok mu je drvena jelkica visila na
jednom uvetu. Kakav li će tek biti kada mršava Stefani bude u odmakloj
trudnoći i kasnije zauzeta oko blizanaca? Nijedna žena u okolini neće biti
bezbedna.
Kada je Džasjl konačno otišao, izmasirala je vrat ukočen od umora i
skinula minđuše koje su joj celo veče smetale, ali su bile suviše lepe da bi ih se
odrekla. Onda je otišla da potraži Klio.
Kćerka joj je ležala na krevetu, sa licem zagnjurenim ispod jastuka.
„Mrzim ih", tragično objavi Klio, i dalje pod jastukom.
Amanda sede na krevet i pomilova je. „Koga mrziš? Tatu i Stefani?"
„Ne", glasio je prigušeni odgovor.
„Nego koga?", nežno upita Amanda.
„Ne koga, već šta." Klio se okrete; njeno lepo lice bilo je crveno i nabreklo.
„Njih!", reče ona gledajući u mesto gde su se dva vidljiva brdašca jasno
raspoznavala kroz tanku snupi spavaćicu.
Amanda se s mukom trudila da se ne osmehne. Znajući da bi to bio najgori
mogući odgovor, naročito posle Džajlsove netaktičnosti, nije htela da podseća
Klio koliko je puta ogorčeno plakala što je ona jedina devojčica, jedina u
njenom razredu, kojoj nije potreban brushalter.

75
 „Mora da si se uplašila kad si otkrila da si iznenada tako odrasla." Amanda
je pomilova po kosi.
„Mama, bilo je užasno! Bilo je u redu preko dana dok sam nosila skijaško
odelo, ali uveče su svi oni dečaci buljili u mene."
„Ali si uspela da upoznaš nekog finog", otpoče Amanda i odmah zažali što
je to rekla. Ipak je ovo čula samo od Džajlsa koji nije baš bio najpouzdaniji
izvor.
Iz Klijinih pluća prolomi se još očajniji jecaj. „Žil", reče ona jecajući. „Isto
ime kao tatino, samo francusko. To mu se jako svidelo."
„I šta se desilo?", Amanda ju je tiho mazila po kosi.
„Otkačio me je, mama. I to poslednjeg dana. A do tada je bio tako lud za
mnom. Stalno me je zvao i donosio mi cveće iako je ono preskupo u mestu
poput Val d'Izera. Ljiljani iz doline. Govorio je da su slatki i stidljivi kao ja,
najsličniji divljem cveću koje raste u njegovoj dolini u proleće.
Amanda ga je već mrzela.
„Jeste li se mnogo zbližili?"
Klio ponovo zagnjuri glavu. „Misliš da li smo završili u krevetu?"
Naglašavala je svaku reč, udarajući glavom o jastuk.
Amanda nije bila sigurna da li je na to mislila. Verovatno da jeste.
„Tako sam glupa, zar ne? Zaista prokleto glupa. Blesava stara Klio koja
spava sa prvim muškarcem koji počne da joj se udvara."
Amanda se sva naježila. Klio je izgledala tako nevino. Vodile su
uobičajene razgovore između majke i kćerke o osećanjima i potrebi za
predostrožnostima, ali sa Klio je to zvučalo tako akademski. A sada izgleda da
je vodila ljubav. „Oh, dušo. Kako je to strašno za tebe."
„Da. I u redu je. Da odgovorim na tvoje sledeće pitanje - pazili smo. On je
bio odlično organizovan. U stvari, baš kad smo hteli da to uradimo, palo mi je na
pamet da je on to sigurno radio već sto puta sa sto glupih devojaka koje su sve
čuvale ljiljane iz doline kao uspomenu na njega."
Pored kreveta je stajala mala vaza sa poluuvelim belim cvećem. Miris im je
bio jak, sladunjav i pomalo mračan, poput cvetnih venaca na sahrani.
„Ne znaš da li je tako", pokuša Amanda da je uteši. „Sigurna sam da je
mislio da si veoma posebna."
„Toliko posebna da me je ignorisao poslednjeg dana skijanja." Glas joj je
bio oštar od bola. „I proveo ceo dan sa šesnaestogodišnjakinjom iz Štutgarta.
Ona ima bogatog tatu tako da je možda dobila više cveća."
Amanda je želela da zagrli Klio i zaštiti je od sveg bola koji će ikada
doživeti. Ali čak nije uspela, seti se ona ogorčeno, da zaštiti Klio od bola pri
raspadu braka njenih roditelja.
„I znaš šta je tata rekao kad sam pokušala da mu ispričam?"
76
 Amanda se uspravi.
„Rekao je: Žabica bi kreketala..., i otišao u bar smejući se sopstvenoj šali."
Prokleti Džajls, psovala ga je Amanda u sebi. Prokleti, prokleti Džajls. Kad
bi bilo moguće ubijati mislima, on bi bio uveliko mrtav.
„Idi sad na spavanje, dušo. Hoćeš li da predeš u moj krevet?" Ovo je uvek
bilo efikasan lek čija je magična moć obično činila čuda, mada je korišćena
samo u hitnim slučajevima.
„Ne, hvala mama." Amanda nije verovala svojim ušima. „Ipak mi je
šesnaest godina."
Ovo je bilo skoro podjednako čudno kao epizoda o instruktoru skijanja.
„Dobro, zlato. Kako bi bilo da ujutru pozoveš tvoju drugaricu Džasmin i
ispričaš se sa njom?"
Ako se može suditi po Amandinim tinejdžerskim problemima, dug iskreni
razgovor sa najboljom drugaricom mnogo će pomoći Klio.
Amanda iznenada primeti koliko je umorna. Kasno doba noći, šampanjac,
neočekivani susret sa Angusom Dejom koji je nažalost - mada ipak srećom -
prekinut, potpuno su je iscrpeli. Ona ustade i još jednom baci pogled na Klio.
Džajls je bio u pravu u jednom. Klio je otišla u Francusku kao mršavo,
rumeno dete, a vratila se kao stidljiva, ali lepa devojka.
Ona se ušunja u Šonovu sobu i uteši se činjenicom da joj je sin isti kao i
ranije. Ista čupava, plava kosa koju je toliko volela, još nedirnuta, iste krupne,
razigrane oči. Ona ga poljubi, osećajući kako se topi od ljubavi kad se on
uspravi i uzvrati joj poljubac. Sedeo je u krevetu i čitao knjigu pod
nazivom Celokupna istorija fudbalskog kluba Mančester junajted.
„Ćao, mama. Strava smo se proveli. I našao sam ovu super knjigu na
aerodromu. Ima stvari o Mančesteru koje čak ni ja nisam znao."
Samo sekundu pre nego što je utonula u san, setila se ukusa Angusovih
usana na njenim, dodira njegove ruke na njenim grudima i načina na koji joj je
vešto otkopčao rajsferšlus pre nego što je uopšte primetila. Godine vežbe, reče
ona sebi ignorišući talas uzbuđenja koji joj je prolazio kroz telo.
Angus je očigledno uspešan ljubavnik, verovatno prilično sličan Džajlsu i
instruktoru skijanja. Ona ljutito podseti sebe koliko je imala sreće što se izvukla
i požele da može osećati malo više zahvalnosti zbog toga.

77
 Osmo poglavlje

„Gde je naša zavodnica?", upita Luiz više nego besna čim je Amanda
kročila u galeriju. „Nisam te smatrala lakom ženom, ali ti si se pretvorila u vrelu
Kim Bejsinger čim si osetila miris kolonjske vode Angusa Deja."
„Mislim da je to bilo od sibriza. I maske šeika. Zar je bilo tako očigledno?"
„Samo što se nisi skinula usred žurke i legla na pod."
Amanda zatvori oči pokušavajući da zamisli tu sliku u glavi. Očigledno je
popila više nego što je mislila.
„Najgore od svega je", Luiz je tužno odmahivala glavom, „što sam Angusa
pozvala zbog sebe, Trebalo je da Luk bude tvoj božićni poklon."
„Pa šta je bilo sa njim? Moji božićni pokloni su uvek lažni. Verovatno zato
što moram sama da ih kupujem. Angus Dej već ima neku, onu kojoj je kupio
rode. Sećaš se?"
„Šta smeta devojka tu i tamo? To nije isto što i žena, zar ne? Inače, Luk se
javio da se izvini, zar se ne sećaš? Da, naravno da se ne sećaš, bila si suviše
zauzeta sa šeikom Arabije, Zadržao se na žurci za penzionere."
„Meni to zvuči kao izgovor."
„Gluposti. Luk je stvarno fin. On ni u snu ne bi izbacio starice na ulicu kao
tvoj preduzimač. Uostalom, bez obzira na to da li je on došao ili nije, žurka je
gotova. Vreme je da rasporedimo robu; da sklonimo božićne čestitke. Hoću da
ih očistiš i sačuvaš za sledeću godinu. I da se sve te čestitke sa aktovima
premeste negde. Baš su nam dolazili neki blesavi dečaci i smejali se kad su ih
videli.
Amanda pređe u deo galerije koji je imao oblik slova L, gde su stajale sve
čestitke. Luiz je bila u pravu. Aktovi su bili svuda unaokolo. Ona uze krpu i sa
neobičnom energičnošću obrisa njihova privatna mesta.
Pošto se božićna gužva završila, galerija je izgledala pomalo tužno, kao
prodavnica u koju tek stižu namirnice. „Moraš priznati", Amanda je navaljivala
na Luiz, „da su one rode otišle za nedelju dana."
„Samo zato što si ponudila Angusu Deju besplatno milovanje uz svaku
rodu."

78
 „Nisam!", prasnu Amanda. „Samo sam mu ih preporučila, to je sve. Zar ne
bi trebalo da vidim da li ta umetnica ima još neke radove?"
Luiz odmahnu glavom. „To jednostavno nije ono što nama treba. Shvati
već jednom."
Nema mračnijeg doba godine od januara, razmišljala je Amanda kad je
krajem dana obukla kaput i krenula kući. Februar barem najavljuje mart i prve
zelenkade koje obećavaju proleće i sunce. Amanda se uvi u svoj topli vuneni
kaput, podsećajući se da su Šon i Klio sada kod kuće i da se sledeće nedelje
književna grupa okuplja kod nje da bi raspravljali o Muškarci su sa Marsa, žene
su sa Venere. Čekalo ju je mnogo toga čemu se treba radovati.
Oko kućica na plaži duvao je stravičan vetar. Na njeno iznenađenje, Beti
Majls je stajala ispred svoje kolibe i zabrinuto gledala kroz šumu veša koji je
optimistično ostavljen da se osuši, noseći na sebi samo tanki ogrtač.
Beti, čvrsta starica koja je cele godine išla na plivanje, bila je bleda i
drhtala je.
„Beti, šta je bilo? Uopšte ne izgledaš dobro. Gde je Rouz?"
Iako je Beti bila ta koju je spoljni svet smatrao ekstrovertnom, Rouz je, po
Amandinom mišljenju, održavala njihov zajednički život. Beti je uvek skakutala
kao devojčica na svojoj prvoj žurki dok je Rouz pazila da im uvek bude toplo i
da ima dovoljno hrane. Večeras, bez Rouz, Beti je izgledala smrznuto i
zbunjeno.
„Pobedila je na takmičenju u plesu pre neko veče i sada ima nastup."
„Rouz?", upita Amanda u šoku. Rouz je istovremeno bila podjednako
stidljiva i stroga, suprotno kandidatima za Dođite da plešete. Bila je to tako
nezamisliva slika kao kad biste čuli da se Margaret Tačer prijavila na izbor za
Mis sveta. Primora vas da preispitate sve prethodne predrasude o toj osobi.
„Ona je u Paviljonu na pristaništu. Volela bih da je ovde, Amanda. Iskreno,
ne osećam se baš dobro. Malopre mi se čudno zavrtelo u glavi." Beti je bila
poznata po svojim raznim bolestima i uvek su se poklapale sa događajima
kojima se nije radovala. Ali ovaj put je zaista izgledala ranjivo.
„Nisam znala da Rouz ume da pleše."
„Nisam ni ja!" Beti je zvučala delom šokirano, a delom ljubomorno. Iako je
imala skoro osamdeset godina, bila je navikla da uvek bude u centru pažnje.
„Sve zbog tog mladića, onog što organizuje festival. Piter? Pol? Znam da je
nešto biblijsko. Možda Džon ?"
Iz nekog besmislenog razloga, Amanda uhvati sebe kako se osmehuje, kao
da je neočekivani sunčev zrak obasjao zemlju osvetljavajući sve na svome putu.
„Da nije Luk?"
„Da, to je taj dečko. Rouz je išla na časove plesa, lisica jedna, i Luk je čuo
za to. Koliko mi je samo puta govorila da ide do apoteke, a ja sam se čudila
kako se dugo zadržala. Časovi plesa! I tako ju je on ubedio da ustane i odigra
79
nešto. Tango!" Po Betinom tonu mogli biste da zaključite da je na zabavi za
penzionere došlo do čina javne nepristojnosti. Ali sa Betine tačke gledišta,
možda i jeste. Po prvi put tokom osamdeset godina njihovog zajedničkog života,
sestra ju je nadmašila.
„Amanda, dušo, znam da previše tražim, ali da li biste mogli da odete po
nju?"
Amanda ljutito pogleda Beti. Ako ona pokušava da upropasti sestrin
trenutak slave, nek ne računa na nju. Ali ipak, stvarno je bila bleda i nekako
izgubljena.
Plašeći se da bi Beti stvarno trebalo da ode kod doktora, Amanda pristade.
Nadala se da će Šon i Klio razumeti zašto se tako kasno vratila. Uostalom,
paviljon na pristaništu nije bio daleko od puta kojim se vraćala kući.
„Dobro, idem da joj kažem šta se dogodilo. Vi samo uđite unutra i utoplite
se."
Koliba, iako nije bila veća od kućica na plaži, imala je prostora samo za
dva kreveta, nekoliko stolica, stočić pored prozora na kome su obedovale, plus
kuhinjicu i kupatilo, u stvari je bila prilično prijatna.
Beti joj sa vrata pokaza peć na kojoj su sve tri cevi bile uključene. Ona se
osmehnu, već izgledajući manje bolesna pošto je znala da će joj dovesti sestru.
„Rouz mi dozvoljava da uključim samo jednu cev, pa koristim dok ona tamo
igra fandango."
Amanda se dobro umota u kaput, zakopča svu dugmad napravivši topli
dimnjak za svoj dah i ubrza korak. Noge su joj se smrzavale. Sama je kriva što
nosi cipele sa štiklama u kojima joj noge izgledaju mršavije, umesto udobnih
čizama u kojima može ceo dan da stoji.
Da nije bilo cipela, bila bi to prijatna šetnja. Sunce je odavno zašlo, ali se
more presijavalo od blještavih ukrasa sa pristaništa. Amanda je obožavala
pristaništa. Bilo je u njima nečeg uzbudljivog i pomalo opasnog, poput vašara
koji traje cele godine. Možda zato što su je podsećali na zadovoljstvo i
putovanja, krompiriće i slatkiše.
Prodavac domaćih krofni je još radio i Amanda se iznenada seti da nije ni
ručala ni večerala, i da su krofne na pristaništu najukusnija hrana poznata
čoveku, i da će umreti ako sada ne pojede jednu. U stvari, dve, pošto jedna košta
pedeset penija, a dve su samo osamdeset. Kad se tako postavi stvar, dužnost vam
je da kupite dve.
Amanda je proždrljivo jela dok ju je prilično pohlepni galeb posmatrao sa
metar razdaljine. „Gubi se", reče mu Amanda sa okrutnošću Marije Antoanete.
„Za tebe je hleb."
„Ki-a" odgovori galeb i prezrivo odlete od nje.
Priredba starih plesača odigravala se u glavnoj dvorani. Amanda je samo
pratila muziku. Melodija je bila prodorna i žalosna i zvučala je kao da je puštaju
80
sa nekog prastarog gramofona, tako da se iznenadila kada je otvorila vrata i
videla da muzika dolazi sa supermodernog CD plejera.
Amanda pogleda oko sebe. Pedesetak penzionera je sedelo pored podijuma,
neki u večernjim haljinama, ali većina u uobičajenoj odeći, pijući čaj i sok od
pomorandže. Podijumom su vladala dva para - jedan par su činili veoma
doterana stara dama, koja je izgledala kao da je sama sašila svaki delić svoje
haljine, i pratilac koji je bio marinac u boleru; u drugom paru je bila Rouz.
Amanda se zagleda u nju. Nikad nije videla Rouz tako nežnu i ženstvenu,
ali sada, igrajući tango u ledenoj zimskoj večeri, na podjednako ledenom
pristaništu, blještala je kao junski cvet.
Muzika prestade i parovi se raziđoše. Amanda tek onda uoči Rouzinog
partnera.
Izgledao je očaravajuće - visok, plavokos, sa krupnim plavim očima koje
kao da su zračile nekakvom toplotom.
„Jesi li upoznala mog ličnog kavaljera?", upita Rouz koketno nagnuvši
glavu na stranu. „Amanda, ovo je Luk Najt."
„Teško da sam kavaljer, Rouz", zadirkivao ju je partner poljubivši joj ruku.
„Pre će biti da sam žigolo koga finansira država. Ja vodim festival, a ovo je deo
festivala."
„Naravno. Zato si danas ovde proveo dva sata sa starom
osamdesetogodišnjom vrećom, iako verovatno imaš milion poslova koje treba
obaviti."
„Nijedna od njih nije prijatnija od plesanja sa tobom, Rouz." On se ponovo
osmehnu. Malo duža plava kosa upadala mu je u tamne oči i on je skloni rukom.
Bio je desetak centimetara viši od Amande i vitak, mada pomalo mišićav, poput
plesača koji u slobodno vreme diže tegove. Koža mu je bila divno nebritanski
zlatna i sijala je kao suprotnost njegovoj crnoj majici i farmerkama.
Amanda se pitala koliko mu je godina. Možda tridesetak? U svakom
slučaju je mlađi od nje. Ali nije previše mlad, zaključi ona pre nego što je stigla
da cenzuriše tu pomisao.
Rouz se izvini i reče da sad mora da ode i popije šolju čaja.
„Zaista dobro igraš", prokomentarisa Amanda želeći da se razgovor
nastavi, iako je bila pomalo zbunjena.
„Neki od mojih predaka su živeli u Južnoj Americi", odgovori Luk.
To je objašnjavalo iskru egzotičnosti zbog koje se toliko razlikovao od
bledunjavih Britanaca. „A i proveo sam nekoliko godina kao dobrovoljac u
Argentini."
Bože, pa on ima i savest. Bezobzirno ambiciozne tipove obično ne privlači
dobrovoljačka služba.

81
 „Mnogo mi se sviđa ova muzika", reče Amanda. „Čuje se niz ceo hodnik.
Više sam očekivala nešto poput Fernandovog utočišta."
„Tango ne čine samo ruže u zubima." Lukov glas je bio blag i zadirkujući.
„On govori o ljubavi, gubitku, izdaji i mnogim dubokim osećanjima. Ako želiš,
pustiću ti još nešto nekom drugom prilikom. Poznavanje tanga je jedno od mojih
brojnih beskorisnih znanja."
Amanda se nasmeja. U njegovom glasu bilo je nečeg neverovatno
intimnog, gotovo poput milovanja, od čega su je podilazili žmarci. Ona oseti
iznenadni talas uzbuđenja, ali je odmah zatim obuze griža savesti što je pre
nekoliko noći zamalo otišla u krevet sa Angusom Dejom. Hvala Bogu što nije,
inače bi susret sa Lukom bio isuviše komplikovan.
Angus ju je privlačio, tu nema spora, ali to je kao odnos između pećinskih
ljudi. Luk je bio drugačiji. Bio je tako iskren i neočekivan. „Pa, učinio si Rouz
veoma srećnom. Obično je njena sestra u centru pažnje."
„Ona je divna žena. Puna neverovatnih priča iz prošlosti. Imao sam takvu
baku. Stalno je pokušavala da mi priča o životu u doba recesije, ali ja je nikad
nisam slušao. Onda je umrla i bilo je prekasno."
Amanda klimnu glavom; isto je osećala prema svojoj baki i deki, čak i
prema ocu. Njenu majku bi bilo besmisleno pitati o prošlosti. GB se pretvarala
da prošlost ne postoji. Za nju su priče o prošlosti suviše staračke.
„Jesi li ti Amanda koju je trebalo da upoznam na žurki u galeriji pre neko
veče?"
Amanda pocrvene. Nadala se da je Luiz nije opisala kao neku beznadežnu
očajnicu koja ne može da nađe čoveka čak ni preko oglasa u Usamljenim
srcima.
„Znaš kakva je Luiz", ona slegnu ramenima.
„Ne znam baš. Znam njenu drugaricu koja je insistirala da joj se javim kad
dođem ovde."
Naravno. Luizina drugarica. Ona koja je oduševljeno svedočila o
seksualnom zadovoljstvu.
„Luiz pati od kompleksa Boga", žurno reče Amanda trudeći se da ne zvuči
suviše nervozno. „Voli da se svi uklope u njene planove."
Luk je pogleda, a iz očiju mu je izbijao pomalo zavodljiv sjaj. „A kakvi su
bili njeni planovi? Mislim, za tebe i mene?"
Amanda ga pogleda pravo u oči. Mogla bi da zaroni u tu toplu smeđu
izmaglicu i da više nikad ne izađe na vazduh. „Možda to treba sami da
odlučimo." Nikada nije bila tako otvorena prema muškarcu koga je upoznala pre
pet minuta.

82
 Luk se nagnu tako da su mu se usne našle blizu njenih i na trenutak
Amanda pomisli da će joj srce stati. Neće je valjda poljubiti, pred Rouz i svim
ovim penzionerima!
Umesto toga, on poliza prste i dodirnu joj lice sa obe strane obraza.
„Mmmmm... Šećer."
Amanda pocrvene. Krofne! Tako joj i treba kad je halapljiva.
Luk se samo osmehnu, kao da ga to veoma privlači. „Znači istina je da su
devojčice od šećera."
Celim putem ka kući sa Rouz, Amanda je bila potpuno zbunjena. Nikada
nije upoznala čoveka koji je ovako delovao na nju.
„Želite li da uđem sa vama?", upita ona Rouz kada su stigle do kolibe. „Da
vidim da li je Beti dobro?"
„Beti će biti sasvim dobro", odgovori Rouz suvo. „Sigurno leži umotana u
ćebe, sa šoljom lapsang sušonga i samo jednom uključenom cevi na peći, sa
izgledom mučenice. Druge dve cevi će isključiti čim čuje da dolazimo. Hvala
vam u svakom slučaju, dušo. I drago mi je što ste konačno upoznali Luka. Inače
bih počela da se brinem kako da spojim vas dvoje."
Amanda je mogla samo da se nasmeje pri pomisli na Rouz u neverovatnoj
ulozi provodadžike.
„Navali na njega, dušo. To se retko dobija u jednom pakovanju - seksi i
fin."
„To je tačno", reče Amanda ne želeći da se pretvara da ju je pogrešno
razumela. „A takva kombinacija je kao dinamit."
„Vuššš!", Rouz stade u položaj rimske sveće.
„Vuššš!", složi se Amanda pitajući se kada će joj se pružiti prilika da ga
ponovo vidi. Sutra ne bi bilo prerano. Luk Najt je bio najuzbudljiviji čovek koga
godinama nije upoznala.

83
 Deveto poglavlje

„Anguse, kada dolaze ljudi da dovrše kuhinjske podove u stanovima?",

doviknu Ledi Smitson, Angusov nadzornik. Došli su da vide kako napreduju
radovi na Istkilifu, koji su se već bližili kraju. „I ponestalo nam je onih
pederskih ciglica koje ti se toliko sviđaju."
„Onda naručite još. To me je podsetilo na jednu smešnu priču koju sam čuo
kada sam bio u Ozu."
„Daj, Anguse", Ledi prevrnu očima znajući šta sledi. „Zar imamo vremena
da slušamo priče?"
„Samo ako su smešne."
Radnici oduševljeno spustiše alat i okupiše se da slušaju. Obožavali su
Angusove priče.
„Anguse, drugar", Ledi ga nepristojno prekide, „imamo posla ovde."
Angus se nije obazirao na njega, kao ni radnici. Kad je stigao do poente
priče, svi bespomoćno popadaše od smeha. Čak se i Ledi osmehnu.
„Sada me odvedi do glupana koji je sagradio ovaj zid ravno kad sam mu
rekao da treba da bude koso."
Ledi Smitson odvede Angusa preko placa do poslednje kuće na tom
prostoru. Nije mu se sviđao taj zidar i bilo mu je drago što će ga Angus izribati.
Ali ako iko ume da ga ubedi da dobro obavi posao, onda je to Angus. Na svim
gradilištima na kojima je Ledi radio, nijedan šef nije tako umeo sa ljudima kao
Angus. Istina je da ima luksuzna kola i odeću, ali nije zaboravio odakle potiče.
Građevinski radovi su sada bili praktično gotovi. Još nekoliko nedelja i
mesto će biti ponovo otvoreno. Angus nije, kako se pisalo u novinama, pretvorio
posed u elitne kuće za izdavanje. On ih je renovirao u saradnji sa lokalnim
vlastima, uz skoro nikakvu zaradu, za postojeće stanare.
„Ti si lud, znaš", lakonski primeti Ledi. Širokim pokretom ruke on pokaza
na posed. Pre renoviranja on se sastojao od reda za redom jednoličnih,
neprivlačnih niskih zgrada čija je jedina dobra strana bila pogled na luku.
Angus je uzeo mladog arhitektu koji je nedavno završio koledž i predložio
mu da od poseda načini mesto u kakvom bi on sam voleo da živi. Arhitekta je

84
dodao kose krovove i zgodne tremove ispred komunalnih vrata od belog drveta,
Na kraju se pobrinuo za sumornu, sivu fasadu i obojio je u svetloplavo.
Angusova ideja je bila da se drugi blokovi ofarbaju u različitu boju, bledožutu i
mentolzelenu. Čak je hteo da jedan blok bude roze, ali Ledi ga je sprečio. Na
kraju je i žbunasta bašta sređena tako da stanari mogu da uživaju u velikim
komunalnim zelenim prostranstvima. Angus je bio oduševljen njome.
„Zašto sam lud?", upita on nadzornika, pretpostavljajući kakav će biti
odgovor.
„Oni to neće umeti da cene", Ledi odmahnu glavom. „Možda neće stavljati
ugalj u kade pošto su stanovnici tvojih modernih zgrada suviše lenji da bi uopšte
koristili ugalj za paljenje vatre, ali će pustiti ljubimce da seru po bašti i deca će
im srati gde god stignu. Žaliće se na neobične boje i reći će da im se više sviđalo
kako je bilo ranije, a ti ćeš poželeti da si se držao posla u koji se razumeš -
prodavanja luksuznih imanja ljudima koji umeju to da cene."
„Neki će se buniti, nekoliko njih će opet menjati stanove po svom ukusu,
ali većina će uživati da za promenu živi u pristojnom okruženju, paziće da sve
bude u redu i neće se plašiti da puste decu napolje."
„Njihova deca su ta koje se treba plašiti", promrmlja Ledi.
„Mislim da bi trebalo da priredimo zabavu povodom otvaranja." Angus je,
mora se priznati, hteo da se pokaže ne samo pred stanarima, već i pred nekim
drugim. Nekim sa zelenosmeđim očima i borbenim duhom, ko ga je smatrao za
prljavog kapitalistu. Bilo je smešno koliko je želeo da zadobije njeno
odobravanje.
Kad samo pomisli da je pre neko veče bio tako blizu, a onda se pojavio
njen odvratni bivši muž. Dobro je poznavao takve ljude. Bio je uveren da je u
Džajlsovim očima blistala iskra zadovoljstva što je upropastio Amandin susret.
Poslednjih nekoliko dana s mukom je pokušavao da odluči šta da radi. Da li
da je zove? Možda je cela situacije previše komplikovana. Da li je glup što
rizikuje da ga odbije? I kada je sinoć konačno skupio hrabrosti i pozvao galeriju,
Luiz mu je rekla da je Amanda upravo izašla.
„Zašto si to radio, Anguse?" Ledi prekinu njegove misli. „Zbog ovoga ćeš
izgubiti ogromne pare."
Angus se osmehnu. „Da bih se iskupio u strogim kalvinističkim očima
moje majke."
„Ne lupetaj", podsmehnu se Ledi. „Tvoja majka ima suviše lukave škotske
krvi da bi odobravala ovakvu glupost."
Angus se nasmeja, a u sivim očima mu se videlo da ga je Ledi uhvatio u
laži. „Verovatno si u pravu. Nazovimo to altruističkim nagonom."
„Da ti kažem nešto." Ledi navuče svoj vuneni šešir preko ušiju štiteći se od
hladnoće. „Nadam se da nećeš imati još mnogo tih altruističkih nagona inače ćeš
ostati bez prokletog posla."
85
 „Neću. Obećavam."
„Još nešto. Znaš li šta će se dogoditi?"
Angus se pripremi za Ledijev naredni udarac.
„Pošto si bio tako ljubazan da potrošiš ovoliko para na njih, oni će prodati
stanove, zar ne, sada kad imaju dozvolu, pored ovako glupog zakona. I ko će
onda debelo zaraditi, a? Ti sigurno nećeš.
Angus potapša Ledija i slegnu ramenima. Uvek ste mogli računati na to da
će Ledi misliti sve najgore o ljudima. Ali problem je u tome što je on verovatno
u pravu. Sasvim je moguće da će neki stanari prodati stanove.
Angus se žurno uputi ka kolima pozdravljajući se sa brojnim tesarima,
zidarima i ostalim radnicima i raspitujući se za njihove porodice. Ledija je uvek
čudilo kako Angus uspeva da im zapamti imena. Ipak, Ledi je imao pravo po
pitanju jednog. Morao je da brine i o njihovim sredstvima za život.
„Hej", doviknu mu žena sa čudnom narandžastom frizurom i Angus vide da
je ona jedna od stanara koji su najglasnije kritikovali ceo njegov plan. On se sav
strese. Trenutno nije bio raspoložen za svađu. „Jesi li ti zaslužan za ovo?" Ona
pokaza prema posedu.
Angus kukavički pomisli da je uputi Lediju koji neće trpeti da mu
boljševički socijalni slučaj drži lekciju. Ali ipak, odluči da se sam izbori sa
njom.
„Da", reče on nevoljno. „Jesam."
Ona zastade posmatrajući ga upadljivo našminkanim očima. „U stvari, i
nije tako loše."
Angus se skoro nasmeja od olakšanja. „Hvala", odgovori on pokušavajući
da potisne smešno zadovoljstvo koje mu se osećalo u glasu. „Onda ćete doći na
zabavu povodom otvaranja?"
Žena ga sumnjičavo pogleda. „A kada je otvaranje?"
„Kad god želite. Mi smo skoro završili. Samo da sredimo zemljište."
„Šta, travu?"
„Sve na ovom prostoru." On pokaza ka prljavom smetlištu išaranom
otpacima i građevinskim materijalom.
„To bi bio korak napred", složi se ona.
„Da. Možda biste vi mogli da je organizujete? Od našeg novca, naravno..."
„Šta da organizujem?"
„Zabavu. Izvolite moj broj. Ja sam Angus Dej."
„Lu Vils. Hvala. Možda bih i mogla. Nazvaću vas."
Angus se vrati u kola, sasvim oraspoložen. Najveće zadovoljstvo bi mu bilo
da se ispostavi kako Ledi nije u pravu.

86
 Kada je kasnije popodne svratio da obiđe majku, ona nedeljama nije tako
dobro izgledala. Izobel je sedela na svojoj omiljenoj stolici, sa knjigom na
kolenima, gledajući smrznutu baštu kroz prozor.
„Ćao, muma. Super izgledaš." On se sagnu i poljubi je u koščati obraz.
„Verovatno zato što me uveseljavaju ovi narcisi koje si mi doneo. Pomiriši
ih samo."
Kada se sagnuo da upije miris bledožutog cveća na stolu pokraj njene
stolice, ona ga blago pomilova po crnoj talasastoj kosi, u retkom naletu fizičke
nežnosti.
Brzo je odmakla ruku, ali se odmah osmehnu. „Trebalo bi da se šišaš."
„Znam", nasmeši se Angus. Taman je hteo da kaže da je bio suviše zauzet
oko imanja Istklif, ali se onda seti Ledijevih reči o tome šta će njegova majka
misliti. Ledi je verovatno u pravu. „Trebalo bi malo da se podšišam pozadi i sa
strane."
„Ne, nemoj. Sviđa mi se ovako. Daje ti gusarski izgled. Erol Flin sa malo
crta Mela Gibsona."
„Nisam znao da ti se sviđa Mel Gibson."
„Svim ženama se sviđa Mel Gibson. Ali samo mali broj njih to priznaje.
Iskreno, pala sam na njegovu zadnjicu u Hrabrom srcu. Jesi li je video?"
Angus se nasmeja. „Verovaću ti na reč."
On joj namesti jastuke iza leda. „Jesi li jela danas?"
„Najela sam se kao nikad. Gospođa Nortam mi je donela jednu od svojih
čuvenih pita s mesom."
„Odlično."
„I popila sam lek. Šta ima novo kod tebe? Jesi li se vidao opet sa onom
tvojom Amandom?"
Izobel Dej je suviše dobro poznavala sina da bi joj promakla iskra
razočaranja u njegovim očima. Pretpostavljala je da se njen sin zaljubio u
Amandu, ali da stvari ne idu baš tako glatko kao što se nadao.
„Palo mi je na pamet", Izobel zastade na trenutak, a na licu joj se videlo da
se zabavlja, „da bih zaista volela da dobijem još jednu skulpturu. Od iste vajarke
koja je napravila rode.
Ja ću da platim. Ali me zanima da li biste ti i Amanda mogli da mi je
izaberete."
„Izobel Dej", nasmeja se Angus, „ti si jedna opasna, proračunata starica."
On je još jednom poljubi, ponovo zaprepašćen neverovatnom krhkošću njenog
tela.
„Znam", priznade Izobel. „I beskrajno uživam u tome."

87
 „Hajde, priznaj", navali Luiz narednog dana pre nego što je Amanda uopšte
stigla da skine kaput, „konačno si upoznala Luka!"
„Otkud ti ta ideja?", Amanda se trudila da se ne osmehne dok je
otkopčavala kaput.
Luiz je prvi put sama skuvala kafu i pravila je spisak slika za izložbu koju
će organizovati, pod nazivom Letnji dan u prelepom Lejntonu. Amanda je znala
da će se tu pojaviti najgori slikari amateri, ali Luiz je insistirala da je to upravo
ono što ljudima treba da ih oraspoloži posle Božića.
„Ženska intuicija", reče joj Luiz preko ramena, ,,Ili možda zbog činjenice
da si sredila frizuru i da imaš šminku i pojebi-me-cipele. Pod pretpostavkom da
nisi preko noći postala lezbijka, mogu samo da zaključim to nije u moju, već u
Lukovu čast." Ona značajno zastade. „A tu je i činjenica da sam naletela na
Rouz Majls u prodavnici i ona mi je sve ispričala."
Luiz se odmaknu unazad uživajući u pogledu na prazne zidove. „Rouz je
bila krajnje zaprepašćena. Kao da je govorila o zapletu Romea i Julije samo,
nadajmo se, sa srećnijim krajem."
„Zanemarimo činjenicu da imam dovoljno godina da budem Julijina majka;
ne, bolje reći baka."
„Ccc... kakve su to sitnice! Pa, gde si ga videla? Ja već nedeljama
pokušavam da vas upoznam."
„Na penzionerskoj igranci. Neverovatan je. Ti znaš kako je Rouz
zatvorena. Retko šta govori i na čelu joj piše da je nezadovoljna. Luk je saznao
da uzima časove plesa i ubedio ju je da se pokaže. Ona je sada druga osoba! A
Beti je skroz pobesnela!
„Znači, Luk Najt ti se svideo zbog ophođenja sa starijima?"
Amanda uzdahnu. „Zbog toga, kao i zbog činjenice da je neverovatno,
očaravajuće i zadivljujuće zgodan."
„I, po onome što kaže moja drugarica, izgleda da se mogu naći još mnoga
zadovoljstva u predelu pantalona."
Amanda se nasmeja, sa osećajem krivice. Nema svrhe da pokuša da objasni
Luiz kako je Luka upoznala i malo dublje, kako se pri njihovom kratkom susretu
osećala lagodno i kako je shvatila da on ima složen karakter koji je u najmanju
ruku podjednako fascinantan kao i njegova spoljašnjost. Mada, ta joj
spoljašnjost nimalo ne smeta. Teško da bi mogla reći Luiz da ju je privukla i
njegova duša - ona bi zbog takvog komentara ceo dan umirala od smeha.
„Osim toga", namignu joj Luiz, „po onome što sam čula, on je potpuno
različit od Džajlsa."
„Sigurno jeste", Amanda je osećala uzbuđenje u sopstvenom glasu. „Rouz
kaže da je fin i seksi."

88
 „Pa, hajde onda", navali uvek suptilna Luiz glasom koji se verovatno čuo
na drugom kraju Lejntona, „da se kladimo. Koliko misliš da će ti biti potrebno
da odvedeš ovaj vredni primerak slavne muškosti, tog crnookog Lotarija sa
njegovim čvrstim i sjajnim telom, u svoju spavaću sobu?
Bile su toliko zauzete svojom šalom da nijedna od njih nije primetila
neočekivani dolazak Angusa Deja u galeriju.
„Nadam se da ne opisujete mene, inače ću morati da pozovem svog
advokata. Čvstina mog tela je poverljiva informacija."
Amanda pocrvene kao prezreli paradajz. Čak joj je i vrat bio blještavo
crven.
Angus je ubrzo uvideo svoju grešku. Kako je to naivno od njega što je
umislio da je on predmet njihovog razgovora, samo zbog onoga što se zamalo
dogodilo pre nekoliko dana.
„Žao mi je, Anguse", reče Luiz otegnuto. „Ti si bio prošlonedeljna
zanimacija. Sada smo krenuli dalje."
„Došao sam", otpoče Angus trudeći se da ne pokaže bol i poniženje koje
oseća, „da vidim imate li još figura ptica poput onih roda koje sam kupio kod
vas."
Amanda je taman htela da prikrije svoju postiđenost objašnjavajući mu da
je uverena da ta vajarka ima još radova, ali je Luiz prekide. Luiz je shvatila
pravi razlog Angusove posete - očigledno je želeo da vidi Amandu, do đavola.
Ona se glatko umeša. „Bojim se da više ne izlažemo radove te vajarke.
Prodavali smo samo rode. Ali mogla bih da ti sredim da posetiš vajarku, ako si
stvarno zainteresovan."
Angus je oklevao. To očigledno nije bilo ono što je imao na umu. „Pa,
možda ću", otpoče on.
„Naravno", Luiz klimnu glavom. „U svakom slučaju, nadam se da ćeš doći
na našu novu izložbu za dve nedelje? Letnji dan u prelepom Lejntonu. Na
trenutak se Angusove i Amandine oči susretoše, podjednako zabavljene
Luizinim predlogom. „Možda ćeš tu naći nešto za svoju posebnu damu."
Angus je taman hteo da kaže da njegova majka mrzi letnje prizore prelepog
Lejntona, ali pomisli da bi se Luiz uvredila. „Bolje bi bilo da krenem." On se na
trenutak razvedri. „A mogle biste obe da dođete na našu zabavu."
„Je l'?", reče Luiz rezervisano. Nije joj se sviđalo to našu. „A kada je to?"
„Prilikom ponovnog otvaranja Istklifa."
Luiz primetno zadrhta. „Nisam baš sigurna da mi se to sviđa."
„Luiz se plaši da će stanari shvatiti da bi ona više volela da ih transportuju
negde", objasni Amanda.
„Kao i moj nadzornik. On kaže da je jedini razlog što oni neće stavljati
ugalj u svoje nove kade to što su suviše lenji da uopšte pale vatru."

89
 „Pametan čovek", podrža ga Luiz.
„Poslaću vam pozivnicu", insistirao je Angus i uputio se ka vratima. Kroz
prozor on primeti da jedna od starih žena koje žive u kolibi na plaži stoji pred
vratima i pretura po džepovima. Taman je krenuo da joj otvori vrata, ali ga
visoki, plavokosi muškarac preduhitri. On pažljivo otvori vrata galerije
klanjajući se kao elizabetanski dvorjanin. Taj pokret je trebalo da bude
šarmantan, ali je u Angusovim očima delovao nekako isuviše snishodljivo. Ne
mislim ovo ozbiljno, bila je poruka, ali vi i ja možemo da se pretvaramo da
mislim.
Angus se pitao kako može instinktivno toliko da zamrzi nekoga koga nije
ni upoznao. On pogleda Amandu. Lice joj je iznenada živnulo, poput cveta posle
neočekivanog pljuska.
Prože ga oštar bol. Amanda je svakako zaljubljena. Ali ne u njega.

90
 Deseto poglavlje

„Zdravo, Rouz." Amanda je bila duboko zahvalna što joj je Rouzin dolazak
u galeriju odvukao pažnju od neprijatnog susreta Angusa i Luka. U stvari, kad je
bacila pogled na trotoar, videla je da Angus još stoji i posmatra ih. Ipak, dok je
Angus sigurno primetio Luka, Luk je delovao potpuno nezainteresovan za
Angusa.
„Ne viđamo vas često ovde, Rouz", dočeka je ona. „Šta biste voleli da
pogledate?"
„Treba mi čestitka za Betin rođendan. Pretpostavljam da nemate one na
kojima piše Srećan osamdeseti rođendan?''
„Bojim se da proizvođači ne misle da bi im se to baš isplatilo", primeti Luiz
sa svojom uobičajenom osetljivošću.
„Imamo divne slike cveća", Amanda je odvede do kutije sa čestitkama. „Ili
šta mislite o ovoj?" Amanda izabra čestitku sa Mikelanđelovim Davidom, koja
je svirala Srećan rođendan kada se otvori.
„Savršeno", reče Rouz.
Amanda se okrete i ugleda Luka koji se pretvarao da razgovara o izložbi sa
Luiz, prateći pogledom njeno kretanje. On je počasti svojim zanosnim
osmehom. „Baš se pitam", reče on, „pošto će skoro vreme ručka, a napolju je
divno, da li bi možda volela da se prošetamo? Siguran sam da će tvoja ljubazna
šefica razumeti da je šteta ne iskoristiti ovako divan dan."
„Samo ti nemoj da iskoristiš Amandu", graknu Luiz. „Hoću da se vrati u
dva."
„Pristanište ili šetalište?", upita Luk. I odmah, ne sačekavši odgovor, reče:
„Ja bih radije na šetalište. Manje je ljudi. Biće celo naše."
Šetnja u januaru u vreme ručka obično nije padala na pamet Amandi. Bilo
je toliko hladno da bi umesto šetnje veoma rado pristala na tanjir tople supe, ali
Luk je brzo hodao pored kafića na donjem delu šetališta, smejući se arktičkom
vetru koji mu je duvao u lice i mrsio kosu.
„Hajde", viknu on uzevši je za ruku. „Treba malo da se zagreješ, da ti
proradi cirkulacija."

91
 Amandina cirkulacija je prosto cvilela za vatrom iz peći, ali radije bi umrla
od hladnoće nego što bi to priznala.
„Hajde da prošetamo do luke."
„Pod jednim uslovom", nasmeja se Amanda. On joj nije puštao ruku,
primeti Amanda sa prikrivenim oduševljenjem. „Ispričaj mi sve o sebi. Ne znam
skoro ništa o tebi."
„U redu. Luk Najt, Ovo je tvoj život. Rođen sam na Seperd's bušu, od oca
vikara..."
„Ah, to verovatno objašnjava razumevanje za siromašne."
„Znaš šta znači biti siromašniji od crkvenog miša?"
Amanda klimnu glavom.
„U poređenju sa nama, crkveni miševi su bili milioneri. Tri starije sestre su
me ludo volele." On se osmehnu s ljubaviju. „Kao i majka. Zahvaljujući dvema
malim posedima koje smo imali, srećom su uspeli da me upišu u crkvenu školu,
pa roditelji barem nisu morali da se brinu za moje obrazovanje. Nisu želeli da
me pošalju u lokalnu državnu školu, ali su smatrali da bi bilo snobovski priznati
to. Zato su govorili da se tamo ne uči latinski. Zvučali su sasvim iskreno.
Uostalom, ja sam slatko izgledao u odeći horskog dečaka. Imam i prilično lep
glas. Treba da me čuješ kako pevam Krilima golubice. Mada nije isti otkad su
mi se spustili testisi, naravno. To je izazvalo suze u očima mog nastavnika. Da
ne pominjem erekciju."
Smeh u Lukovim tamnim očima se na trenutak ugasi, ali on ubrzo veselo
nastavi, ostavivši Amandu da se pita je li joj se samo učinilo da je ovo rekao. „I
tako sam postao anđeoski đak, ubijao sam se od plakanja u početku jer mi je
nedostajala mama i učio sam taman dovoljno, Bog sveti zna kako, da bih se
upisao na fakultet."
„Šta si studirao?"
„Dobro, da kažem i to..." On se široko osmehnu, sa nestašnim sjajem u
tamnosmeđim očima. „Teologiju. Moj otac je želeo da pođem njegovim putem."
„Težak put. Nije svako za vikara."
„Ja sigurno nisam. Znaš šta kažu za decu vikara ... ili postanu sveci ili
grešnici. Ne brini, ja sam izabrao ovo drugo."
Stigli su do niza oronulih koliba na plaži. „Hajde da otrčimo do obale." Luk
je uhvati za ruku. Bio je to divan osećaj. Stisak mu je bio topao i čvrst uprkos
ledenom vremenu i otkrivao je neočekivanu snagu. Svu je prože uzbuđenje i ona
se zastide kada u glavi počeše da joj odzvanjaju Luizine reči. Znaš šta se kaže za
čvrst stisak ruke...
Pomalo postiđena zbog svojih misli, ona se trudila da ne padne na klizavom
šljunku. Bila je plima, tako da nije bilo peska, samo bledo, plavo more koje
udara u kamenčiće.

92
 „Savršeno", reče Luk bacivši se u zaklon iza malog nasipa i povuče je sa
sobom. „Ti, ja, staklasto more... i ovo." On zavuče ruku na mestu gde se
dodiruju nasip i more i izvadi flašu šampanjca.
„Kako si...", otpoče Amanda. „Ti si je tu stavio!"
„Ja sam uvek optimista. Hteo sam da proslavimo što smo se konačno
upoznali." On ekspertski poče da otvara poklopac. „Do đavola, zaboravio sam
čaše."
„Nema veze. Ja volim da pijem iz flaše", umiri ga Amanda smejući se,
suviše uživajući u avanturi da bi brinula zbog takvih stvari.
„Tu ste", začu se glas iza njih. Oni se okrenuše. Rouz Mils je stajala na
šljunku držeći u ruci dve čaše. „Bojim se da imam samo ove. Videla sam Luka
kako ostavlja flašu pa sam shvatila o čemu se radi. Srećan vam utorak, oboma."
Ona ode brzo kao što je i došla, smeškajući se u sebi.
,,Nesumnjivo si šarmirao Rouz'", reče Amanda s divljenjem. „Ona je
oduvek bila tako stroga i ozbiljna."
„Nemoj prebrzo da donosiš zaključke. U Rouz ima vatre i strasti."
„A ti to umeš da primetiš?", upita Amanda.
„Sviđa mi se da verujem da umem." Luk na trenutak prestade da se smeši.
„Ti si, na primer, u stanju da budeš potpuno besramna, ali to niko nije primetio."
Amanda nije razumela šta se dešava s njom. Znala je samo da je život tako
naporan, tako sputan odgovornošću, a Luk predstavlja ludu, bezbrižnu
alternativu. „Osim tebe."
On se nagnu i strasno je poljubi dok je šampanjac prelazio sa njegovih
usana na njene. Ljubio ju je toliko dugo da je jedva mogla da diše, a ipak nije
želela da prestane. Kada se odmakao, ona gotovo da nije mogla da veruje gde
su, da sede ovde na plaži, u januaru, u utorak u vreme ručka.
On nežno dodirnu prstom njene usne. „Eto. Znao sam da sam u pravu. I da,
znam da je vreme da se vratiš. Šta radiš posle posla?"
Zamalo je rekla: „Kuvam čaj i peglam kao i svake druge večeri", ali se na
vreme zaustavila. Nije želela da on zna kako je njen život predvidiv. Umesto
toga, ona reče: „Zašto, jesi hteo da radimo nešto?"
„Na Festivalu se prikazuje jedan sjajan film. Ozuovo Rano leto. Japanski
je, crnobeli, o mladom paru koji odlazi na izlet da bi video cvet višnje i
zaljubljuje se protivno željama roditelja. Divna metafora oživljavanja,
unutrašnjeg i spoljašnjeg. Siguran sam da će ti se svideti."
Amandino srce poskoči. On priča s njom o idejama. Primetio je da ona ima
mozak i da je čak sposobna za duboku strast. Džajls nikada nije sa njom pričao o
idejama. Džajls nije ni imao ideja, osim toga kako se treba brinuti o Džajlsu
Velsu. Čak ni Angus nije pričao sa njom o idejama. Amanda je bila veoma
polaskana.

93
 „Baš bih volela da idem. U koliko je to sati?" Razmišljala je da li bi bilo
mogućno zamoliti mamu Šonovog druga da ode po Šona na fudbalski trening.
„Tek u pola devet. Da dođem po tebe?"
„Ne treba, hvala." Nije baš bila spremna da ga upozna sa Klio i Šonom.
Radije će malo pripremiti teren, da to ne bude šok za njih. „Naći ćemo se tamo."
Kucnuše se čašama. „To je kod sajma. Možda bismo kasnije mogli da nešto
pojedemo."
Tih nekoliko kratkih reči jasno su pokazivale koliko je njegov život različit
od njenog. Luk je mogao da radi sve što poželi, a da ne mora nikoga da pita za
mišljenje. To je tako božanstveno. I, u njenom slučaju, nemoguće.
„Rado, ali neko drugo veče. U subotu, možda?"
„Naravno, ti imaš decu. Rekla mi je Luiz. Koliko imaju godina?"
„Klio ima šesnaest godina, a Šon deset."
„Zar šesnaestogodišnjakinja ne može da pričuva desetogodišnjaka?''
„Obično može, ali Klio utorkom uči kod drugarice."
Tračak iznerviranosti zasja u njegovim očaravajućim tamnim očima. „Zar
ne možeš da joj kažeš da ga pričuva?"
Primetila je da Luk nema mnogo iskustva sa tinejdžerima. Nije mu
objasnila kako želi da njena deca zavole Luka, a ne da ga vide kao neprijatelja, a
to bi na duge staze bilo bolje ako bi se taktično odnosila prema ovoj novoj vezi.
Ali to zvuči suviše pretenciozno. Još ne može biti sigurna koliko je on
zainteresovan za nju.
Luk je izgleda osetio njeno kolebanje. „Tvoja stvar, ne bi trebalo da se
mešam. Hajde onda da neki drugi put izađemo na večeru, ako ti to možeš da
središ. Večeras ćemo samo u bioskop. Trebalo bi da kreneš. Ja ionako imam
sastanak u gradu. Otpratiću te."
Bilo joj je prilično drago što je nije ponovo poljubio, naročito pred Luiz.
Nije da nije želela da je poljubi. Želela je. Svuda, ako je moguće. Veoma sporo.
Ali Luk nije poznavao navike malih ili srednjih gradova. On je navikao na
londonsko ponašanje i londonsku anonimnost. Morala je da ga uspori, iako to
nije želela.
Dok su se pozdravljali, on je nonšalantno upita: „Usput, ko je onaj čovek
što izgleda kao bogataš, koji je odlazio kad sam ja stigao? Čini mi se da je
prilično zainteresovan za tebe."
„Oh", Amanda je glumila nezainteresovanost. „To je Angus Dej."
„Preduzimač? Onaj što je izbacio sve stanare sa imanja na brdu?'
„Da, ali..." Iz nekog razloga koji joj nije bio sasvim jasan, Amanda, koja ga
je upravo zbog toga i sama osuđivala, osećala je iracionalnu potrebu da stane u
Angusovu odbranu, ali Luk joj nije ostavio vremena.
„Cc... Amanda. Družiš se sa preduzimačima? Iznenađuješ me."
94
 Amanda je videla Luiz kako ih posmatra iz radnje i iznervirano kucka
prstima o sat.
„Izvini, moram da idem. Luiz gleda na sat. Vidimo se u pola devet."
Luk joj se s razumevanjem osmehnu i posla joj poljubac.
„Pa", upita Luiz, rastrzana između ljubomore što Amanda sva blista zbog
svežeg vazduha i svežeg čoveka, i želje da sazna sve što se dogodilo, „jeste li
stvarno išli u šetnju? Ja bih se smrzla tamo napolju."
„Ne samo da smo išli u šetnju nego je on sakrio flašu šampanjca kod
brane."
„Gde on misli da je? U Lejntonu utorkom ih u reklami za piće?''
„Ljubomorna si."
„Istina."
„Čekaj, ima još. Pitao me je da izađemo večeras, da gledamo japanski
film!"
„Onaj seksi film? Japansku Kama sutru? Samo ne mogu da se setim kako
se zove. Nešto sa koridorom."
„Ai No Corrida? Ne, ovaj je o ljudima koji se zaljubljuju protivno željama
svojih roditelja."
„On je upoznao tvoju majku, zar ne?"
Amanda se osmehnu. Nije bila sigurna šta će njena majka misliti o Luku.
Verovatno joj se neće svideti. Nazvaće ga snobovskim intelektualcem. Osim ako
on ne reši da je šarmira, naravno.
„I hteo je da izađemo i u subotu."
„Bože, Amanda. Zašto uopšte gubite vreme, pitaj ga odmah da se useli kod
tebe. A sad, pogledaj, ono dvoje već deset minuta bulje u onu sliku. Idi i prodaj
im je, devojko."

„Hajde, Klio, razvedri se! Sigurna sam da si mu se zaista sviđala",

Džasmin, Klijina najbolja drugarica, trudila se da je uteši. Bile su kod Džasmin i
vežbale za probni GCSE-ispit ili, tačnije, nisu vežbale, već su pretresale po
devetnaesti put sve moguće uzroke Žilovog postupka.
Klio je sedela na jarkocrvenoj stolici u obliku usana pored Džasmininog
kreveta. Nosila je široki stari džemper koji je ostavio njen otac, a koji je bio
najbolji za skrivanje. Nije želela da iko primeti njene grudi ili da ih komentariše.
Htela je da ponovo bude bezbedna i neodređenog pola.
Problem je bio u tome što nije rekla Džasmin celu istinu. A ni majci. Ono
što je Klio stvarno bolelo je činjenica što je dozvolila da je Žil prisili na to. Prve
noći kada su izašli, on je pokušao da joj se uvuče u krevet, ali ga je ona odbila
rekavši mu da je devica.

95
 „I ti se time ponosiš?", šokirano ju je upitao Žil. „Većina devojaka tvojih
godina bi se stidele." Klio je pocrvenela od stida. Nije bila spremna za ovo. Sve
se desilo tako brzo, dečaci su odjednom počeli da se interesuju za nju. Nije
imala nimalo iskustva i nije znala kako da se brani. Do pre šest meseci nosila je
protezu, bila je mršava kao štapić i viša od devedeset posto dečaka koje je
poznavala. Takođe, još je patila zbog razvoda roditelja. Bila je živa katastrofa.
Srećom, osim Džasmin, ljudi nisu obraćali pažnju na nju, pa je mogla da luta
sama, nesrećna, ali anonimna. A onda su joj se pojavile grudi i dečaci su
odjednom počeli da je gledaju. Ali iznutra, Klio se nije promenila.
Da joj je majka bila tamo, sve bi bilo u redu. Mogla bi da razgovara sa
njom. Ali otac joj je bio beskoristan. Ipak, odmor joj je prošao u zbunjujućoj
mešavini straha, uzbuđenja i novih ljubavnih osećanja. Barem joj je skijanje, uz
svu individualnu pažnju, ispalo kao san. Pretposlednjeg dana Žil ju je odveo na
zastrašujući ski-izlet u planinu, verovatno sa namerom da je u podjednakoj meri
uplaši i uzbudi.
Te noći Žil je došao kod nje u sobu. Rekao je da mu se Gudrun, devojka iz
Štutgarta, stalno nabacuje, ali da ju je on odbio jer mu se Klio toliko sviđa. I
Klio, koja je oduvek mrzela nasilne metode i prva im se suprotstavljala u školi,
ipak je popustila, iz nekog razloga koji ni sama nije razumela.
Ovo nije ispričala Džasmin, kao ni to da još nije dobila menstruaciju iako
su vodili računa. Možda je to zbog letenja. Čula je da letenje avionom može da
ti poremeti ciklus. U svakom slučaju, očajnički je želela da razgovara sa majkom
o tome. Samo bi više volela da je Amanda sama pita, ali Amanda trenutno nije
bila osetljiva kao obično. Izgledalo je da je u mislima stalno negde drugde.
„Moram da idem kući", reče Klio. Ovako nije išlo, jednostavno nije mogla
da se koncentriše.
„Ali nismo ni počele englesku književnost."
Klio večeras nije bila raspoložena za obnavljanje Džejn Osten.
Kada je polako došetala do kuće bilo je šest sati, a već je bio mrak kao da
je ponoć. Uvek bi se oraspoložila kada ugleda kuću, malu, uzanu i okrečenu u
bledoroze, u nizu ostalih kuća sličnih pastelnih boja. Cela njihova ulica ju je
podsećala na napuljski sladoled koji se prodavao u prodavnici blizu škole. Bile
su to prijateljske kuće.
Neuobičajeno, u spavaćoj sobi njene majke gorelo je svetlo.
Čim je začula ključ u bravi, Amanda, koja je očigledno čekala njen
povratak, strčala je niz stepenice u bade-mantilu. „Klio! Hvala Bogu. Moram da
te zamolim za uslugu. Stavila sam lazanje u rernu - ne brini, nisam ih ja pravila,
iz prodavnice su." Klio je oduvek smatrala da su kupovne lazanje daleko bolje
od Amandinih. „A ima i salata. Da li bi mogla da se pobrineš da Šon večera
posle treninga i da u devet bude u krevetu?"
„Zašto? Gde ćeš ti biti?", sumnjičavo upita Klio.

96
 „Idem u bioskop", ponosno odgovori Amanda, „sa prijateljem."
Klio se nasmeja. „Sa prijateljem koji ima blještavoplavi BMW?", reče ona
zadirkujući.
Sada je bio red na Amandu da se nasmeje. „Ne baš. Sa novim prijateljem."
Kliji se činilo da joj majka blista iznutra. Iz njenog osmeha i očiju izbijao je
nekakav sjaj i bila je razdragana kao nikad ranije, poput malog deteta koje čuva
tajnu. Takođe, bila je potpuno zauzeta sama sobom. U uobičajenim okolnostima
Amanda bi se setila da Klio utorkom uči kod Džasmin i upitala bi je, glasom
punim nežnosti i brige, da li je sve u redu pošto se ovako rano vratila kući. Ali
Amanda je očigledno zaboravila da je ona uopšte bila kod Džasmin.
Do đavola, besno pomisli Klio, majka mi se ponaša kao tinejdžerka.
Toliko od iskrenog razgovora o Žilu i njenoj zakasneloj menstruaciji. Njena
majka je suviše zauzeta da bi je saslušala. Pa, možda će zažaliti zbog toga.

Film je bio očaravajući. Amandina uobičajena filmska dijeta sastojala se od

akcionih avantura po Šonovom izboru i ponekad smešnih romantičnih komedija
koje je birala Klio - i jedne i druge su uzimali iz video-kluba jer je bioskop bio
preskup. Rano leto je istovremeno bilo lepo za gledanje i duboko dirljivo.
Amandu je zapanjilo što je uživala u crnobelom filmu, sa prevodom,
snimljenom pre četrdeset godina, mnogo više nego u modernim holivudskim
ostvarenjima.
„Pa, da li ti se svideo?", upita Luk dok su išli ka kolima.
„Sjajan je, apsolutno fantastičan."
„Šta misliš o simbolici cvetanja višnje i njihove veze?'
Ozbiljno je tražio njeno mišljenje. Amanda primeti koliko dugo je neko
nije pitao da razmišlja o nečem dubljem od spiska za kupovinu i školskih
kalendara. Džajlsa ni u snu ne bi interesovao njen stav o nečem iole pametnom.
Za Džajlsa je sve što ima ikakve veze s umetnošću bilo bljutavo. Luiz bi je
ponekad upitala za mišljenje o nekoj slici, ali pošto su im ukusi bili toliko
različiti, čak je i to prestala.
To joj se činilo divno i opijajuće, kao kada si student. Pošto sama nikada
nije bila na koledžu, Amanda je zamišljala da se studiranje sastoji iz strastvenih
rasprava o filozofiji i umetnosti i širenja intelektualnih iskustava.
„Sigurna si da nećeš na večeru? A da popijemo nešto na brzinu?"
Amanda bi sve dala da ima vremena da razgovara o filmu i jede kari, ali
Klio je danas bila pomalo čudna, pa to ne bi bilo fer prema deci. Važno je da oni
ne omrznu Luka, ako već namerava da se češće viđa sa njim. Klio je u stanju da
bude nezaustavljiva destruktivna sila, a ne bi bilo dobro da njena kćerka uperi
nuklearnu raketu prema onome što će se možda razviti između nje i Luka.
„Moram da se vratim. Izvini."

97
 „Ah, dobro. Mogao sam da se zaljubim u nemaštovitu Luiz koja nema
nikakve obaveze, ali ona ne može ni da se poredi s tobom. Moraću jednostavno
da stanem u red, pretpostavijam negde iza tvoje dece i mačka."
„Pre mačka", umiri ga Amanda smešeći se.
On se zaustavi na početku njene ulice znajuću da ona ne želi da se
pozdravlja ispred kuće.
„Gospodo Vels", blago reče Luk opčinjujući je svojim čežnjivim smeđim
očima, „vi ste najlepše iznenađenje koje sam doživeo poslednjih godina", i on je
uze u naručje ljubeći je tako da je jedva disala.
Kada ju je pustio, ona ga nevoljno odgurnu. Svaki delić njenog tela drhtao
je od požude. Da samo nema tako komplikovan život, odvukla bi ga u krevet i
nikad mu ne bi dozvolila da ustane.
„Moram da idem", nežno reče ona.
„Subota. Upozoravam te na vreme", reče Luk zadirkujući je. „Biće rok
koncert kao deo festivala. Dosta poznatih grupa. Kao organizator festivala,
slučajno mogu da nabavim karte."
„To bi bilo fantastično!" Zamalo mu je rekla da će Klio balaviti od
ljubomore, ali to bi zvučalo tako roditeljski.
„Super." On joj posla još jedan poljubac. Zaista je bio najdivniji čovek
koga je ikad upoznala, Amanda pođe kući žaleći što joj život nije drugačiji,
sličniji njegovom, tako da ne mora da brine o domaćim zadacima i fudbalskim
treninzima, ili o tome da li je Šon ručao i da li Klio dovoljno vežba za školske
ispite.
Kada se vratila, Klio je još bila budna i sedela za stolom u kuhinji, jedući
sladoled i gledajući televiziju.
„Mislila sam da ćeš biti u krevetu." Amanda poljubi Klio u kosu.
„Moram da pazim svoju majku. Da se uverim da je bezbedno stigla kući",
reče Klio, očigledno bez ikakve namere da ide u krevet.
„Hoćeš li šolju čaja?", upita Amanda, svesna da Klio obično ne sedi
ovoliko u kuhinji. U ovo vreme ona uvek spava ili čita neki glupi roman, ili šalje
poruke Džasmin preko mobilnog. Kuhinja je, kao i obično, bila sva u neredu,
prazne činije za žitarice gospodarile su radnim prostorom, a neoprani sudovi su
se cedili u sudoperi. Htela je da izgrdi Klio, ali se zbog nečega zaustavila.
„Je l’sve u redu?", upita Amanda nastojeći da izgleda smirena.
„Jeste", odgovori Klio sa prizvukom besa u glasu, rezervisanog za majčinu
radoznalost. „Izuzev probnih ispita sledeće nedelje."
Znači u tome je problem. „Sigurno ćeš ih dobro uraditi. Mnogo si učila."
Naravno da neću, Klio je želela da vrisne, ne ako umirem od brige zbog
proklete menstruacije.

98
 Majčinskim šestim čulom Amanda oseti da postoji još nešto i pođe
opasnim, često nesavladivim putem između zabrinutosti i nametljivosti. „Jesi li
sigurna? Rekla bi mi kada bi te nešto ozbiljno brinulo?"
Klio je oklevala. Mnogo bi joj laknulo kada bi to podelila sa majkom. „Pa
ja..."
U tom trenutku zazvoni telefon i prekide Klijine reči.
„Ko li je sad?", iznervirano reče Amanda. „Suviše je kasno za tvog oca ili
baku."
„Ćao." Glas mu je bio mek kao topljena čokolada - taman, bogat i
neverovatno zavodljiv. „Ovde Luk. U krevetu sam. Zovem samo da ti kažem da
sam se večeras divno proveo i da bih voleo da si ovde sa mnom."
Amanda nije mogla da se ne osmehne. „I ja."
„Reci mi šta sada radiš." Amanda se zapita da li Luk zamišlja kako ona
skida crne čarape, kao u Gospođi Robinson.
„Sedim u kuhinji i razgovaram sa kćerkom."
„Oh." Ton mu se naprasno promeni. „Onda bi bolje bilo da se vratiš.
Vidimo se uskoro."
„Ko je to bio?", upita Klio sedeći uspravno, a u njenom tankom telu videla
se napetost.
„Prijatelj."
„Prijatelj sa kojim si išla u bioskop?"
„Da. Zove se Luk."
Klio napravi grimasu. „Prefinjeno ime. Zvuči kao da je nekakav anđeo."
Nesvesno, Amanda se osmehnu. „Daleko je od toga."
Klio nikada ranije nije čula da njena majka govori tim tonom, tako
razneženim, ranjivim i seksi. To joj se nimalo nije sviđalo.
„Šta je bilo sa onim drugim? On mi se dopadao."
„On već ima drugu. Nego, počela si..."
Klio uze kesicu sa čajem, iscedi je u šolju i onda je stavi na sto.
„Klio, nemoj to da radiš, ostaje fleka na drvetu." Iako joj je ova Klijina
navika odvukla pažnju, Amanda požele da je barem jednom uspela da ne zvoca
kćerki.
„Ne brini", razdraženo reče Klio. „Idem u krevet." Ona bučno odšeta u
sobu.
Amanda uzdahnu, dok ju je osećaj zadovoljstva zbog lepo provedene večeri
polako napuštao. Da li je Klio zabrinuta zbog nečeg važnog? Možda se
jednostavno sve dešava u pogrešno vreme. Ovo bi trebalo da bude vreme da
Klio brine o momcima, a ne ona. Ali opet, ona ju je sama ohrabrivala da potraži

99
nekog čoveka. Možda Klio nije razmišljala o tome kakav će joj biti život ako
njena majka zaista nađe nekog.
Krajičkom oka, Amanda primeti kako se mačka Kinki ušunjala u sobu.
Odjednom očajnički želeći nežnost, Amanda se baci na nju i uze je u naručje.
Ali ovaj put Kinki nije bila zainteresovana. Ona se istrgnu od Amande i poče
tužno da mjauče vukući se po pločicama na podu.
„Šta je bilo, Kinki?", upita Amanda posmatrajući njeno neobično
ponašanje. A onda je shvatila.
Bila je sezona parenja.
,,Šta ćeš, loptice." Ona saosećajno pomilova Kinki po stomaku. „Veruj mi,
tačno znam kako se osećaš."

100
 Jedanaesto poglavlje

„Ma-maa", Šonov glas upade u Amandin san taman kad su ona i Luk šetali,
držeći se za ruke, belom peščanom plažom prema napuštenom predelu maslina.
Nekoliko trenutaka kasnije zajedno će se spustiti i ...
„Ma-maa! Gde su mi naočare za plivanje? Trebaju mi danas za bazen."
Amanda se uspravi u krevetu. Do đavola, koliko li je sati? Ona iskoči iz
kreveta, zgrabi jučerašnju odeću i odskakuta u pravcu kupatila u kome je,
naravno, već bila Klio. Na Amandu je bio red pre dvadeset minuta.
Dole je sve bilo u haosu. Školski pribor je bio pobacan po celom
predsoblju, ručak im još nije bio spakovan, a Kinki je sedela na stolu sa
doručkom i mirno lizala mleko iz Šonove činije.
„Beži!", viknu Amanda i otera mačku sa stola. Kinki joj uputi prekoran
pogled, kao da hoće da kaže: „Kad već nema seksa, pusti me barem da jedem."
„Klio", viknu Amanda, odsekavši parče hleba i istovremeno tražeći
ključeve od kuće. Ona baci pogled na kalendar na zidu. Bože, zamalo da
zaboravi - večeras se kod nje okuplja književna grupa povodom Muškarci su sa
Marsa, žene su sa Venere. Znajući stavove većine njenih članova, diskusija će se
verovatno završiti sa Muškarci su totalna đubrad, žene su daleko superiorniji
pol. Do pre nekih nedelju dana i ona bi se složila s tim, ali sad kada je upoznala
Luka, bila je spremna da muškarcima pruži još jednu šansu.
Klio se konačno pojavi u izuzetno kratkoj suknji i sa tako širokim
džemperom da se nije video ni trag od njenih novoprispelih grudi. Ispod očiju je
imala, primeti Amanda, ljubičaste krugove od nespavanja.
„Je 1' sve u redu? Izgledaš kao da nisi oka sklopila."
„Verovatno zato što i nisam", besno joj odvrati Klio.
Šon prevrnu očima. Sestra mu se opet duri. Zar ne shvata da će, ako se
stalno duri, ljudi prestati da obraćaju pažnju?
„Možda ima PMT", reče Šon.
„PMT?", odvrati Klio podsmešljivo, sa očajničkom željom da je to istina,
jer bi to značilo da će uskoro dobiti menstruaciju. „Šta ti, mali, znaš o PMT-u?"

101
 „Juče smo imali predavanje o pubertetu. Neka žena iz kompanije za
proizvodnju tampona i čovek koji se bavi bubuljicama su došli da razgovaraju sa
nama."
„Neverovatno", pobuni se Amanda, na trenutak zaboravivši na Klio.
„Hoćeš da kažeš da vam škola dovodi ljude iz proizvođačkih kompanija da vam
pričaju o bubuljicama i menstruaciji?"
„Bolje nego da nam priča gospodin Henderson. On ima bubuljice i perut.
Kada nam je pričao o S-E-K-S-u, Dafi ga je pitao da li je on ikada vodio ljubav,
on je sav pocrveneo i počeo da se preznojava, što po Dafiju znači da nije.
Uostalom, on nam ne može dati kesu sa svim tim stvarima protiv bubuljica, kao
što nam je dao ovaj tip. Bila je puna svih onih super besplatnih uzoraka." On
izvadi plastičnu kesicu sa napicima i kremama.
„Zar nije malo prerano za to?", upita Amanda. Našla je klučeve, bili su
ispod Kinki. Sada joj fali još samo tašna.
„Gospodin Henderson kaže da pubertet danas dolazi sve ranije i ranije."
Šon se ispravi dosegavši svoju punu desetogodišnju visinu. „Jedan dečak je
čak", reče on značajno, „dobio dete sa deset godina."
„Oh, pobogu", prasnu Klio lupivši pesnicom po kuhinjskom stolu tako da
Kinki, koja se bila ponovo popela, odskoči u vazduh. „Stvarno bi trebalo da se
žališ, mama. Ne bi smeli da mu pune glavu svim tim glupostima."
„Nisu gluposti", insistirao je Šon. „Žena sa tamponima nam je pokazala
jedan strava eksperiment." On uze šolju sa vodom. Uzmeš ono za devojčice...",
otpoče Šon, kao da pokazuje novi fudbalski potez koji je upravo naučio.
„Uložak", nadmeno mu pomognu Klio.
„I sipaš tečnost, kažu trideset pet mililitara dnevno. I gledajte!" On im
pokaza uložak sa oduševljenjem prodavca usisivača. „Gel koji je unutra
sprečava da procuri. Pipnite."
„Bože, ovo je strašno. Mama, ići ćeš da se žališ." Klio zgrabi vlažni uložak
i baci ga na zemlju.
Amanda ga podiže pitajući se da li je Šon u pravu u vezi sa uzrokom
Klijinog lošeg raspoloženja. „Klio, pobogu! Šta je tebi?'
Klio uze školsku torbu. „I nemoj tako da me gledaš!", povika ona izletevši
iz sobe. „Nemam PMT. Kamo sreće da imam!"
Amanda je letela po kuhinji, tražeći karte za autobus i skupljajući stvari
koje joj trebaju za posao. Šta je Klio time htela da kaže?"
Na putu ka stanici Klio je smekšala. „Izvini, mama. Možda bi trebalo da
popričamo kasnije. Znam", glas joj se razvedri „mogle bismo da pitamo baku da
pričuva Šona, pa da ti i ja odemo na picu?"

102
 Ovo je bio prvi put da Klio predloži ovako nešto i Amandi se cepalo srce
što je morala da kaže: „Sjajno. Ali ne večeras. Dolazi mi književna grupa. Kako
bi bilo sutra?"
„Oh, divno." Klijino lice se smrknu. „Znači kuća će biti puna rospija koje
mrze muškarce?"
„Klio", nežno je pecnu Amanda, „Zvučiš isto kao tvoj otac."
„Da, pa, nije ni čudo što je otišao sa Stefani. Ona barem voli muškarce."
„Po mogućstvu za doručak", promrmlja Amanda trudeći se da ne pokaže
koliko je povređena. „Hajde sada, inače ćeš zakasniti u školu."
Na trenutak, Amanda se zapita da li bi trebalo da otkaže okupljanje
književne grupe. Ali bilo ih je osam i verovatno ne bi ni uspela da ih sve
obavesti za ovako kratko vreme. Luiz bi je ubila ako bi provela celo jutro na
telefonu.
Amanda se osmehnu u sebi. Da li da im kaže za Luka? Ne, ne bi trebalo.
Previše je rano. Bolje da on ostane njena sočna tajna. Ma koliko se trudila, nikad
neće moći da im objasni koliko je on zgodan. Ali bilo bi zabavno pokušati.

Pošto su svi bili toliko zauzeti oko Božića, Ruti se, kao nezvanični
organizator grupe, složila da pročitaju samo džepnu verziju Muškarci su sa
Marsa, žene su sa Venere.
„Ćao", Ruti je uletela u sobu sva razdragana. „Gde da stavim vino?" Običaj
je bio da svako donese jednu flašu. To je značilo po flaša od svake, izuzev škrte
Majre koja je donosila vodu i sumnjale su da je sipa iz česme, i umetnički
nastrojene Simon koja se zaklinjala aqua librom, ali bi nalila nekoliko čaša vina
iz tuđih flaša. Grupa je, iako ozbiljno posvećena kniževnom samounapređivanju,
imala barem još dve funkcije: savetovanje u ljubavi i izađimo iz proklete kuće.
„Hej, narode", reče Simon zabacivši svoju dugu crnu kosu kako bi otkrila
brojne minđuše na ušima. „Pogrešile smo naziv. On u stvari glasi Žene su sa
Marsa, muškarci imaju penis"
Svi se nasmejaše osim En koja je delovala užasno zbunjeno."Ali ja sam
mislila...", otpoče ona.
„Reci to naglas", šapnu joj Ruti.
Taman su sipale po čašu vina i sele kada naiđe Luiz, umotana u šal,
zvekećući narukvicama.
„Bože, Luiz", grubo prokomentarisa Ruti, „izgledaš kao mešavina Klinta
Istvuda u ponču i prolećnog vašara Život na selu.''
Luiz se kiselo osmehnu. Njen izraz lica, koji je, kada je bila dobro
raspoložena, zračio veselošću i zaljubljenošću u život, lako bi postao potpuno
sumoran čim bi je nešto iznerviralo. Ona sede na stolicu. „Dobro." Ona

103
slobodno uze Rutin blokčić, ozbiljno je naljutivši. „Šta mislimo o tekstu? Jesu li
muškarci i žene zaista sa različitih planeta?"
„Iz različitih galaksija, ako mene pitate", reče Džanin.
„Ali zar to sve nisu glupa uopštavanja bez razmišljanja o muškarcu kao
pojedincu?", napomenu En.
„Ne", reče Ruti. „Dvadeset relativno srećnih godina sa Tomom su me
ubedile da oni zaista drugačije funkcionišu. Kao što kaže ova knjiga, muškarci
se ponose što su eksperti za praktične stvari i ako nešto od toga krene naopako...
baam! On eksplodira. Oseća se dobro ako može da sastavi listu onoga što je
postigao u životu. Izluđuje ga što ja ne vidim život kao niz ciljeva."
Amanda je fascinirano slušala. „Kako onda vidiš život?"
„Kao otvorenost za nove stvari. Uživanje u trenutku. Pomaganje
prijateljima."
„I šta radiš dok si otvorena i spontana", upita Amanda, „a muž te napusti
zbog neke žene koja za medalju ume da postavlja ciljeve? Ostavi te zbog žene
kojoj je potreban muškarac jer želi bebu, pa uzme tvog i dobije blizance?"
Amanda uvide koliko je još ljuta na Stefani što joj je preotela muža i što će se
zbog nje Klio i Šon osećati manje važnim.
Svi se nasmejaše, osim Ruti. „Na tvom mestu, ja bih se zapitala zašto sam
uopšte želela tog čoveka. Naročito pošto je bio totalni kreten."
Amanda zastade, šokirana. Ruti nikad nije naglas rekla da je Džajls kreten.
,Zašto si tako preneražena? I sama ga zoveš Džajls Đubre."
„Zato što me je napustio."
„A do tog trenutka je bio savršen muž?"
„Znaš da nije."
„Znaš i ti", insistirala je Ruti iznenadivši Amandu svojim tonom. „Pa zašto
si ga uopšte izabrala?"
„Ne znam. Bila sam mlada. On je bio zgodan i odlučan."
„Misliš, donosio je sve odluke umesto tebe. Čim si upoznala odlučnog, što
znači nametljivog Džajlsa, prestala si da misliš svojom glavom i radila sve što ti
on kaže."
„Ruti", prekide je Simon. „Zašto si tako gruba prema Amandi? Ovo bi
trebalo da bude književno okupljanje, a ne geštaltistička terapija."
„Ah", Ruti je bila uporna, „ali ovo je knjiga koja pokušava da nas navede
da preispitamo svoja shvatanja. Amanda krivi Džajlsa za njihov propali brak.
Pokušavam da je navedem da shvati svoj udeo u tome. Mislim, pobogu, ona se
sama udala za njega. On nije samo sa Marsa, on je sa planete Ego. Ali Amanda
to nije uvidela. Kako će uopšte proceniti narednog muškarca ako ne uči iz svojih
grešaka?

104
 Luiz, sa izgledom nosioca poruke koji zna da će upravo promeniti tok
priče, uskoči u razgovor. „U stvari, ona je već upoznala narednog muškarca."
Ruti zinu. „Kada?"
„Pre nekoliko dana." Amanda se trudila da se ne osmehne, ali joj nije
uspevalo.
„Pa kakav je?"
„Stvarno je divan. Dobar je, duhovit i voli stare ljude - Rouz Majls je iz
ogorčene starice pretvorio u boginju tanga. Zabavan je, ali ima obzira za društvo
u kome živimo. Misli na druge, za razliku od Džajlsa koji je mislio samo na sebe
i nije opsednut karijerom kao većina muškaraca, barem ne toliko da sve druge
isključuje iz svog života." Amanda završi slegnuvši ramenima, srećna i
iznenađena. Ništa od ovoga nije nameravala da kaže. Htela je da drži Luka
skrivenog od pogleda svojih drugarica dok im veza ne bude čvršća.
„Uau", reče Simon.
„Stvarno, uau", složi se Ruti. „Kako se zove taj primer neubičajene muške
vrline?"
„Gospodin Najt", ciknu Luiz želeći da zadrži ulogu glavnog izvora
informacija. „Zar to nije ludo? Ne gospodin 'Rajt'2. Gospodin Najt"
„Ili možda gospodin Najtli?''3, namignu Simon.
„Oduvek mi se sviđala Ema'' , umeša se En.
„Ne, gospodin Najtli - za svaku noć. Ma, nije bitno..."
,,Nisi mi rekla", pomalo tužno reče Ruti.
„Ne. Pa, Luiz nas je upoznala, a ja nisam htela da pričam o tome. Još je
veoma rano. Želela sam da ga prvo bolje upoznam. Klio i Šon ga još nikad nisu
videli."
„Ali on zna za njih?"
„Naravno da zna", odgovori Amanda, pomalo izazivačkim tonom. Ne
misliš valjda da bih krila čitavu porodicu od njega? Oh, uzgred, samo da ti
kažem. Imam dvoje dece."
„Dobro", šefovski ih prekide Luiz. „Ovde smo da razgovaramo o tekstu.
Možda bi trebalo da ostavimo Amandin ljubavni život za neki drugi put. Šta
mislite o drugom poglavlju?"
Amanda nije imala želju da učestvuje u razgovoru. Ruti ju je povredila dok
su pričale o Džajlsu. Ali opet, zašto se zaljubila u nekog ko ju je tako
kontrolisao? Da li je stvarno samo Džajls kriv za sve, kao što je ona mislila?
Narednih sat vremena pretvorilo se u jednu od najživljih diskusija koje su
ikad imale. Sipalo se vino i Amanda je bila prinuđena da kaže: „Devojke!

2
Igra reči: rajt (right, engl.) - pravi . Prim. prev.
3
Igra reči: najtli (nightly, engl.) - noćni. Prim. prev.

105
Devojke! Tiše malo, probudićete Šona!" Klio je, primetila je ona, ostala na
sigurnom u svojoj sobi, daleko od pomahnitalih žena.
Kada je bilo vreme da se krene kući, Ruti joj priđe. „Izvini. Izgledala si
povređeno dok sam pričala o Džajlsu. Verovatno sam otišla predaleko. Samo, ti
si tako divna osoba, Amanda. Velikodušna si i duhovita, hrabra i imaš
takmičarski duh, sjajna si majka. A opet si trpela sve te Džajlsove gluposti. Ne
bih podnela da ponovo napraviš istu grešku. Zaslužuješ nekog ko će te zaista
ceniti." Ona je zagrli sa toliko ljubavi da Amanda nije mogla da joj ne oprosti.
„Ne znam zašto sam to trpela. Mogla bih da ubeđujem sebe kako nisam
znala šta se događa, ali znala sam. Znala sam da me je Džajls stalno spuštao i da
sam se zbog njega uvek osećala kao da sam ja za sve kriva."
„Ponekad su sitnice važne koliko i velika izdaja poput prevare."
Amanda dohvati Rutin kaput. Iznenada joj pade na pamet da je razlog iz
kojeg je izabrala Džajlsa i trpela ga toliko dugo, čak i kada je znala da je on ne
čini srećnom, to što se plašila da sama bira. Zaljubila se u njegovu
samouverenost. Ali ljudi koji su u životu sigurni u sebe često imaju potrebu da
kontrolišu druge. U glavi joj sinu pomisao na Angusa Deja. On je isti takav.
Voli da bude glavni. Hvala Bogu da je Luk drugačiji. Potpuno drugačiji.
„Pa kako mu je ime, tom uzbudljivom gospodinu Najtu koga si upoznala?"
„Dobro. Reći ću vam ako ovaj put ne budete opet izmišljale šale o
njegovom imenu. Zove se Luk."
„Luk", ponovi Ruti. „Luk Najt. Čudno. Negde sam čula to ime."
„Verovatno zato što on vodi Lejntonski festival."
„Verovatno", složi se Ruti i ponovo zagrli Amandu. Ime joj je nesumnjivo
bilo poznato. I iz nekog neshvatljivog razloga u Rutinoj glavi kao da je
odjekivalo zvono. Ali ne zvono radosti zbog onoga što joj prijateljica ispričala
već zvono upozorenja.

106
 Dvanaesto poglavlje

Do sada dan joj je prošao u pravom ne volim ponedeljak raspoloženju. Šon

je izgubio kopačke i kutiju sa ručicom, Klio je bila neraspoložena i povučena, a
kuća je plivala u haosu, tako tipičnom posle vikenda. Uz sve to je i zakasnila na
posao. Samo pet minuta, ali i to je bilo dovoljno da joj Luiz uputi ljutiti pogled.
Zazvonio je telefon.
„Za tebe je", doviknu Luiz. „Gospodin Pravi."
Amanda je besno pogleda.
„Šta je rekla?", upita nasmejani glas sa druge strane žice.
„Gospodin Najt", insistirala je Amanda, prekorno gledajući Luiz. „Rekla je
da je gospodin Najt na vezi."
„Ali ja se nisam predstavio", Luk je zvučao zbunjeno.
„Luiz sve zna. Zato je neki ljudi u Lejntonu smatraju za vešticu."
„Zovem te zbog koncerta. Hoćeš li moći da dođeš?"
„Naravno." Čak se i setila da se dogovori sa majkom da pričuva Šona.
Pitati Klio da čuva brata subotom uveče, čak i ako bi joj platila, značilo bi igrati
se vatrom.
„Da li bi i tvoja kćerka možda volela da dobije karte?"
Amandi je došlo da istog trenutka eksplodira od oduševljenja. Ona se seti
kako je Ruti sumnjala da je Luk spreman da prihvati i njenu decu. Koliko je
samo pogrešila - on u stvari misli i na njih.
„Sigurna sam da će se oduševiti. Samo da nisu karte za mesto pored nas.
Ona ne voli da ima išta sa mnom u javnosti."
„Zašto?''
„Plaši se da ću je obrukati neodgovarajućim majčinskim ponašanjem."
„Kakvim neodgovarajućim majčinskim ponašanjem?"
„Poput pozdravljanja sa njom."
„Bože, nisam znao da je tako opasno kad imaš tinejdžere "
Amanda se suzdržavala da mu ne kaže: „Naučićeš ti to."
„A tvoj sinčić? Da li bi on voleo da ide?"

107
 Amandi dođe da ga poljubi. Iako to nije pomenula Ruti, Lukova
nestrpljivost po pitanju njene porodice pomalo ju je brinula i čak je donekle
podsećala na Džajlsa. Ali Džajlsu ni u snu ne bi palo na pamet da se seti onoga
što bi deca volela, makar ona bila i njegova.
„Ne, hvala. Moja majka će doći. Biće im zanimljivije da gledaju rvanje.
Posmatranje Stene u akciji je nešto u čemu moja majka i Šon uživaju koliko i
jedno u drugom."
„U redu, onda. Nedostaješ mi."
Srce samo što joj nije poletelo. „I ti meni." Iznenada je obuze požuda i želja
da preskoče period upoznavanja i odmah jedno drugom svuku odeću. „Ali ne još
dugo."
„Za mene je predugo." Ona zadrhta od blage sugestivnosti u njegovom
glasu.
„Dobro, dobro", povika Luiz kada joj je Amanda vratila telefon. „Nemoj da
se istopiš po podu galerije. Pozvao te je na koncert. To je uobičajeno. Nema
potrebe da se toliko gubiš."
„Dirnulo me je što je pozvao i Klio."
„Da li je to dobra ideja? Klio je odjednom postala prava lepotica."
„Luiz", Amanda zatrese glavom kao da razgovara sa nekim ko malo teže
shvata stvari, „Klio ima šesnaest godina."
„Šesnaestogodišnja lepotica."
Amanda slegnu ramenima. Ponekad joj se činilo da njene prijateljice, iako
u dobroj nameri, imaju neke veoma čudne ideje.
„U svakom slučaju, dosta sapunice o porodici Vels. Možeš li da odneseš
ovo u banku i da mi unovčiš?" Luiz pruži Amandi svoju nedeljnu zaradu. I svrati
u supermarket dok si u gradu, molim te, skoro nam je ponestalo kafe. I možeš li
da kupiš nekoliko krmenadli? Ja ovde padam s nogu."
„Ali živiš tačno pored prodavnice", podseti je Amanda, uverena da ima
važnijih stvari koje bi trebalo raditi. „Mogla bi barem kafu da kupiš tamo."
„Mogla bih stvarno da kupim kafu". Luiz joj uputi osmeh koji je govorio:
Ja šef - ti zaposlena kojoj bi bilo teško da nađe novi posao u tim godinama. „Ali
ne i krmenadle."

„Hajde, Klio, zakasnićemo!" Džasmin je vukla Klio za ruku. Bile su u

ženskom WC-u, smrdljivom i zaista odvratnom, ali to je bilo jedno od retkih
mesta u školi gde su mogle da pobegnu od dečaka. Džasmin je posmatrala
drugaricu. Uprkos vrećastom džemperu koji je stalno nosila, Klio je izgledala
neverovatno, poput onih jedva odraslih manekenki sa napućenim usnama i
krupnim očima, kakvih ima u časopisima.

108
 Nije fer, Džasmin nije mogla da ne pomisli, što pre samo nekolko meseci
Klio nije bila ništa lepša od nje. A sada su svi dečaci, čak i neki nastavnici,
počeli da je opčinjeno posmatraju.
„Zašto nosiš taj grozni stari džemper?", upita Džasmin. „Čak i da si trudna,
ne verujem da bi se to već primećivalo." I njoj samoj je ovo zvučalo pomalo
bezosećajno.
„Zato što ne mogu da podnesem da mi ljudi gledaju u sise", odgovori Klio
prekrstivši ruke na grudima radi dodatne zaštite.
„Nisu baš kao kod Pamele Anderson."
„Jesu, ako si navikla da budeš ravna ko daska."
„Ali", izlete se Džasmin mrzeći sebe zbog toga, „zar sad nije malo kasno da
prikrivaš sise?"
Klio briznu u plač.
„Izvini, izvini, stvarno sam krava." Džasmin je potapša po ramenu. „Koliko
ti kasni?"
„Oko deset dana."
„To nije smak sveta. Jesi li uradila test?"
Klio pogleda drugaricu krupnim očima punim suza. „Ne. Ako se ne
testiram, onda sve ovo nije stvarno."
„Jesi li rekla mami? Da li te je ona posavetovala?"
„Mama bi poludela. Ona misli da sam ja pametna, dobra devojčica koja će
dobiti sve petice na ispitu, a ne da ću zatrudneti sa prokletim instruktorom
skijanja!"
Džasmin uze parče toalet-papira i dodade ga drugarici da obriše oči. „Ne
znam. Tvoja mama mi uvek deluje baš dobra. Nije kao moj tata - on bi me ubio.
Odvukao bi me na kliniku za abortus pre nego što imaš vremena da kažeš seks
bez zaštite. A tvoj tata? Da li bi mogla s njim da razgovaraš?"
„On bi verovatno pomislio kako sam to uradila da bih nadmašila njegovu
devojku. Ona će samo dobiti proklete blizance."
„Sranje, zaboravila sam. Vidi, hoćeš da ja kupim test? Mogle bismo
zajedno da se testiramo. Onda ćeš bar prestati da se brineš.
Klio se sklupča u uglu. „Ili početi."
Ispred toaleta čuli su se povici i kikotanje njihovih drugova iz razreda.
Dečaci su uzeli fasciklu jednoj devojčici i ona ih je jurila smejući se.
„Moraš nešto da preduzmeš."
„Zašto? Zabijanje glave u pesak mi se čini kao sasvim dobra ideja."
„Osim toga što dok ti je glava u pesku, telo može da ti postane sve veće i
veće."

109
 „Dobro. Kupiću test i doći ću sledećeg vikenda kod tebe da ga uradim."
Klio podiže ogromni ranac koji su svuda morali da nose, sa svim školskim
knjigama. Preturajući po njemu, ona izvadi novčanik. Pozadi, iza slike mame,
tate i Šona snimljene pre nekoliko Božića, dok joj je porodica još bila na okupu,
bilo je sakriveno deset funti. „Štedela sam za brus sa sunđerima. Sada mi ne
treba. Zanimljivo je to što me Žil, da odjednom nisam dobila sise, ne bi ni
primetio."
„Ali primetio te je, devojko, tu nema sumnje."

„Jesi li uzela lek?", Angus Dej nežno pridrža majku dok joj je nameštao
jastuke i pokri je ćebetom.
„Nažalost, jesam. Sa ukusom maline. Zašto moraju da budu maline? Mrzim
ih."
„Možda su to škotske maline."
Na Izobelinom licu zaigra mali osmeh. Angusa je podsećao na premorenog
šetača koji se s mukom trudi da prede još jednu okuku.
Činilo mu se da se u poslednje vreme Izobelina bolest pogoršala. Bila je
bez daha i neprekidno iscrpljena. Ali po jednom pitanju je bila odlučna kao
škotski potok: kada dođe kraj, ne želi da umre u nekakvoj neprijatnoj bolnici.
Hoće da umre kod kuće. Angus se samo nadao da će, kada bude vreme, on moći
da joj ispuni obećanje.
„Ima nešto što bi me oraspoložilo. One izrezbarene ptice koje si mi
obećao."
Angus joj odgovori vojničkim pozdravom. Možda će to biti neprijatno za
oboje, ali mora da razgovara sa Amandom Vels.
„Vidimo se kasnije." On nežno poljubi majku. „Pazi da ne zaboraviš na
lek."
Imao je taman dovoljno vremena da svrati u galeriju i raspita se o
skulpturama pre sastanka sa stanarima, na kome će doneti konačnu odluku o
ponovnom otvaranju prostora.
Na njegovo veliko razočaranje, Amanda nije bila tamo.
„Upravo je otišla do banke", objasni mu Luiz.
„Onda bih mogao da sačekam", odgovori Angus.
„I do supermarketa."
„Ah! Pa, dobro, možda je bolje da svratim kasnije."
„Zar ne mogu ja da ti pomognem?" reče Luiz najhrapavijim glasom koji je
mogla da postigne. Zvučala je kao Fenela Filding sa bronhitisom."
„Stvar je u tome..."

110
 Vrata iza njih se otvoriše i začu se zvonce na ulazu. „Ćao, Anguse." Bila je
to Amanda sa namirnicama koje je kupila. Supermarket je bio prazan i prvi put
nije bilo redova u banci.
„Oh, divno." Luiz samo što nije šutnula Amandu zato što se sad pojavila,
kao i zbog topline u Angusovom tonu kada ju je video.
„Izvinite što vam dosađujem", reče Angus, „ali zaista mi je potrebna još
jedna skulptura ptice. Odmah. Inače bi moglo da bude prekasno."
„Dobro." Nešto u njegovom glasu je govorilo Amandi da ovo nije obična
kupovina poklona, niti zaluđenost frustriranog kolekcionara.
„Ako je tako važno, hajde odmah da pođemo." Nije se obazirala na Luizin
negodujući pogled. „Trenutno sam na pauzi za ručak."
„Bio bih ti mnogo zahvalan."
„Očekujem da se vratiš u dva", reče Luiz. „Danas popodne će verovatno
biti gužva."
Angus i Amanda su se trudili da se ne pogledaju. Galerija je bila potpuno
prazna.
Angusova kola bila su parkirana tačno ispred galerije. „Skinuo sam krov",
osmehnu se on, „tako da mogu da se ogledam u izlozima."
Amanda pocrvene ulazeći u kola. Nije bila svesna da je Angus to čuo.
„Mojoj majci je to baš bilo zanimljivo kad sam joj ispričao", zadirkivao ju
je Angus. „Rekla je da je podsećaš na nju samu."
Amanda je bila iznenađena i neobično dirnuta što je pričao sa majkom o
njoj. Takođe je bila zaboravila intimni osećaj u njegovim kolima i pitala se da li
i on razmišlja o Novoj godini. Tada se tako ludo ponašala.
„Čini mi se da ti je majka divna." Amanda primora sebe da prestane da
razmišlja o onoj večeri. „Ali to sam znala još otkad te je naterala da platiš štetu
koju sam ja napravila na tvojim kolima."
„Ona uvek staje na stranu slabijeg. Možda zato što je i sama imala težak
život." Zamalo joj je rekao za Izobelin rak i da su skulpture ptica jedino što joj
zaista mnogo znači. Ali njegova majka ja tako ponosna i zatvorena. Mrzela je da
je ljudi sažaljevaju podjednako koliko je mrzela ljude koji se žale. Po
Izobelinom mišljenju, što manje ljudi zna da ona umire, to bolje. Možda je i to
zbog kalvinističog vaspitanja, ali Izobel Dej je verovala da se njena smrt tiče
samo nje i Boga, a nikako gomile ljudi koje jedva poznaje, koji se brinu jer ih to
čini zahvalnim što su živi.
Već su izlazili iz Lejntona kada Amanda shvati da nije ponela vajarkinu
adresu. Sećala se da Nataša živi na putu van grada, iza luke. Ali kada su stigli
tamo, odmah je prepoznala njenu kuću. Natašin stan je bio u prizemlju kuće,
nekoliko ulica od obale. Bila je to oronula građevina od crvenih ciglica i nimalo
nije izgledala kao dom jednog umetnika.

111
 „Trebalo je da se najavimo", reče Amanda kada je po treći put pozvonila na
vratima. Taman su hteli da odu kad im Nataša, u plavom odelu sa
natpisom glavni kuvar, otvori vrata.
Odmah je prepoznala Amandu. „o, zdravo. Izvinite za nalepnicu. Nisam
mogla da nabavim glavni skulptor." Ona ih odvede kroz neurednu ali udobnu
dnevnu sobu do prostorije u zadnjem delu kuće. „Moj atelje!" Ona pokaza
veliku sobu nalik na trem, sa oronulim zidovima i zamagljenim prozorima. „Nije
nešto posebno", reče pokazujući rukom u pravcu dnevne sobe u kojoj je bio
uključen televizor, „ali barem mogu da gledam Džerija Springera dok radim."
„Ovo je Angus Dej", predstavi ga Amanda. „On je vaš veliki obožavalac."
Angus je hteo da kaže da je obožavalac u stvari njegova majka, ali nije
želeo da uvredi Natašu. „Kupio sam vaš par roda."
„Divne su, zar ne?" Nataša se oduševljeno osmehnu.
„Angusa zanima da nemate još nešto. Pričala sam mu o vašim galebovima
koji prave gnezdo."
„Žao mi je, ali oni više nisu kod mene."
Amanda uvide koliko je i sama razočarana. Nije ni bila svesna koliko je
želela da Angus kupi te prelepe galebove.
„Dala sam ih na poklon kad već nisam mogla da ih prodam. U poslednje
vreme sam dosta slikala." Ona im pokaza niz malih drvenih ramova, od kojih je
svaki uokvirivao po jednu jarko obojenu tropsku ribu.
„Neverovatne su", oduševljavala se Amanda. „Zar ne misliš da su sjajne,
Anguse?"
„Da, ali ja tražim isključivo skulpturu."
„Imam ovo", Nataša izvadi nedovršenu drvenu pticu od oko metar visine,
čija su krila tek počinjala da se naziru iz komada drveta, kao da se rađa pred
njihovim očima. Angus je odmah znao da će se njena jednostavnost svideti
Izobeli.
„To je Labud trubač. Ima ih u močvarnim predelima pored reke."
„Savršen je." Angus ga je prevrtao po rukama milujući glatko drvo.
„Gotovo da ima šejkerovski kvalitet. Mnogo će joj se dopasti." Amanda oseti
onaj poznati, mada sasvim iracionalni, tračak ljubomore prema osobi kojoj je
labud namenjen.
Nataša je sva blistala zbog njegovog komplimenta. „Obožavam Šejkere.
Sva njihova dela sadrže samo najčistije, najjasnije linije. Sve je imalo nekakvu
funkciju, čak i njihova umetnost."
„Koliko će vam vremena biti potrebno da je završite?"
„Nekoliko dana bi trebalo da bude dovoljno. Mogu da vam je donesem ako
mi date adresu."

112
 Angus je izgledao oduševljeno. „To bi bilo fantastično. Znam da će joj se
mnogo svideti."
Amanda ga je krišom posmatrala. Mora da je divno imati nekog ko toliko
želi da vas obraduje. Ali opet, koliko to zaista znači kad on, kupujući poklon za
tu posebnu osobu, flertuje sa Amandom i Natašom? Možda kupuje poklone da
bi se izvinio. Dok grešni ljubavnici kupuju cveće kad izađu iz kreveta neke
druge žene, Angus Dej kupuje šejkerske skulpture.
Hvala Bogu što je Luk tako otvoren. Sa Lukom barem zna da je ono što
vidi, ono što će dobiti. Ona se osmehnu u sebi. I čak joj je poslat sa preporukom.
„Izgledaš srećno." Angusove reči prekidoše njeno sanjarenje dok su se
vraćali u grad.
„Da. I jesam."
„Nema više oglasa u novinama?"
Amanda sva pretrnu i Angus se razljuti na sebe videvši posramljenost na
njenom licu.
„Ne, za sada nema."
„Viđaš se sa čovekom koji je bio u galeriji?", u pogledu gotovo da mu se
videla osuda. „Delovao je veoma šarmantno."
Amanda se trgnu. Nikako nije želela da Luk bude šarmantan.
„Nije šarmantan. Iskren je. Brižan. Nesebičan."
„Zvuči sjajno." Ali ne, pomisli Angus, mada se potrudio da ništa ne kaže,
kao čovek koga je video ispred galerije. On bi ga opisao potpuno drugačije. Ali
zašto? Uopšte ga ne poznaje. Vođen je samo svojim instinktom. A čak je i
Angus morao da prizna da je instinkt, iako obično tačan, u njegovom slučaju
prilično nesiguran.

Nataša je održala reč. Narednog dana se pojavila u njegovoj kancelariji

noseći labuda. „Hvala najlepše." On ga ubaci u gepek i odluči da ga odmah
odnese Izobeli. „Nemate pojma koliko će joj ovo značiti."
„I meni. Sjajno je biti cenjen."
Bio je na pola puta do majčine kuće kada se seti obećanja da će svratiti da
se vidi sa Ledijem zbog neke krize koja je izbila na Istklifu.
Ledi ga je čekao u dvorištu iza zgrada, noseći kao i obično svoj šešir sa
krstom sv. Andreje, navučen preko ušiju. Bilo je toliko hladno pa je rešio da
razgovor obave u Angusovim kolima.
„Pazi!", Angus pomeri labuda sekund pre nego što je Ledi seo na njega.
„Počeo si da kupuješ labudove? Valjda nisu za ove glupave stanove?
Leteće patke bi se bolje uklapale od toga."
„Ovo je, Ledi, umetničko delo."

113
 „I koliko su te opelješili za njega? Čak i ne liči na pravog. Bolji su oni
plastični u prodavnicama gde je sve za funtu."
Razmislivši da li da objasni Lediju princip šejkerske umetnosti, Angus ipak
zaključi da bi to bilo beskorisno.
„Izgleda kao dečja igračka, ako mene pitaš", dodade Ledi.
„Ali ne pitam te. Ovo je za moju majku."
„Tvoja majka je razumna Škotlanđanka. Neće joj se svideti što bacaš pare
na takve stvari."
„U stvari, ona mi je tražila da joj ga kupim."
„Onda postaje luda kao ti. Bačene pare. Baš kao i ovaj glupi projekat." On
pokaza rukom prema preuređenim stanovima koji kao da su vas pozivali da se
sklonite sa zimskog sunca.
„Uvek možeš da pređeš da radiš za nekog drugog. Bil Nil iz Goldhila bi te
odmah zaposlio." Goidhil im je bio jedini ozbiljni rival na polju građevine, a Bil
Nil je bio lukav kao lisica. I istina je da bi on odmah zaposlio Ledija -
nadzornici poput njega bili su retki kao zlatna prašina.
„Uh", Ledi se iznenada osmehnu, „da nema mene, ti bi pravio luksuzna
kupatila za socijalne slučajeve i stanove sa pet zvezdica za beskućnike."
Angus se osmehnu što ga Ledi tako dobro poznaje. „Kad smo već kod toga,
ima jedna stara kuća u gradu i opština bi volela da je ja renoviram."
„Vidiš šta hoću da kažem!", zagrcnu se Ledi.
„Šalim se", nasmeja se Angus. „U stvari, trebalo bi da se vratim nekim
planovima koji donose zaradu."
„Hvala Bogu da si došao k sebi."
„Prilično si dobar kapitalista, za čoveka iz naroda."
„Shvatiću to kao kompliment. A sad da se vratimo na ove stanare koji se
ponovo useljavaju. Gospoda iz broja dvadeset jedan kaže da si joj obećao
ružičasto kupatilo. Hteo sam da joj kažem: „Slušajte gospoja, nijedan normalni
graditelj neće dozvoliti ljudima da biraju boju svog kupatila", ali onda sam se
setio da si ti u pitanju...
Kada je završio razgovor sa Ledijem, Angus shvati da mu je ostalo samo
pola sata, između sastanaka, da odnese labuda majci. Nadao se da će se njoj više
svideti nego Lediju.
Nije se razočarao.
„Anguse, prelep je!", uzviknu Izobel čim joj ga je pokazao. „Ova vajarka
ima urođeni osećaj za svet prirode. Stavi ga tamo na kamin. Tako! Zar nije
divno? Mogu da sedim ovde i da zamišljam da sam na Hebridima.
„Zar ti nisi zaljubljenik u grad, koga izluđuje preterani mir?"

114
 Izobel mu uputi osmeh pun ljubavi. „Tačno. A uskoro ću imati toliko mira
da neću znati šta da radim s njim." Ona ga uhvati za ruku. „Kada me ne bude
bilo, moći ćeš da gledaš ovog labuda i misliš na mene. Nadam se da ću se tako
osećati."
„Pobogu, muma", Angus se trudio da ozbiljnošću prikrije svoja osećanja.
„Ne budi takav pesimista."
Izobel se osmehnu. „U čemu je razlika između pesimiste, optimiste i
realiste?"
„Ne znam."
„Pesimista kaže da je čaša poluprazna, optimista kaže da je čaša polupuna,
a realista kaže: meni sipajte viski. Sipaj mi onda čašicu makalam."
„Sa zadovoljstvom."
„Jesi li išao sa svojom Amandom da ga izabereš?"
Angus podiže pogled. „Ona nije moja Amanda, ali jesam."
„Zašto nije tvoja Amanda? Dovoljno ti se sviđa."
„Zakasnio sam. Neko drugi ju je osvojio pre mene."
„I kažeš da se ja lako predajem? Šta radiš kada ti neko od poslovnih
partnera ukrade posao?"
Angus se nasmeja. „Tražim lukav način da ga nadmudrim."
Izobel ispi svoj viski, iznenada delujući iscrpljeno. „Upravo tako."

„Odlično izgledaš", reče Helen kćerki.

Komplimenti od Helen bili su toliko retki da se Amanda zagleda u svoj
odraz u ogledalu. Zaista je dobro izgledala. Kosa joj se sjajila (logično, pošto je
pozajmila Klijin australijski šampon umesto onog iz supermarketa), oči su joj
blistale od uzbuđenja, čak su joj i noge izgledale vitko pošto je obula cipele sa
tankom štiklom i mladalačku suknju iz kataloga Boden.
„Uau, mama", prokomentarisa Šon podigavši pogled sa Fi-fa časopisa.
„Čak i ne izgledaš kao mama." Amanda je morala da pretpostavi da je to
kompliment. „Mogu li da gledam Zmaja Zija kojeg sam snimio dok nisi bila
tu?"
Amanda čučnu pored njega i šapnu mu: „Mislim da se baki gleda rvanje.
Ona nema kablovsku televiziju kod kuće. Možda ćeš morati da paziš da se
previše ne uzbudi."
„Dobro." Šon je očigledno veoma ozbiljno shvatao svoje obaveze. „A šta
da radim ako se uzbudi?"
„Reci joj da ćeš morati da isključiš TV ako se ne bude ponašala u skladu sa
svojim godinama."

115
 „Ali, mama", razumno primeti Šon, „ona se nikad ne ponaša u skladu sa
svojim godinama."
Zvono na vratima natera Amandu da ustane, ali je Klio prva doletela niz
stepenice i kroz hodnik.
Vratila se trenutak kasnije crveneći kao zreli paradajz, a nekoliko koraka
iza nje stajao je Luk. „Izvinite", promrmlja ona. „Mislila sam da je moja
drugarica Džasmin."
„Žao mi je što sam te razočarao", Lukov osmeh je bio opčinjavajući. „Ja
sam Luk. Ti si sigurno Klio." On joj pruži ruku, ali Klio ostade da stoji skrštenih
ruku preko grudi, u pozi koju je uvela otkad su joj se pojavile grudi.
„Zdravo."
„Ćao, Luk." Amandu je ponovo iznenadila njegova bezbrižna gracioznost i
prirodnost njegovog osmeha. Nije ni čudo što se Rouz Majls slomila posle
osamdeset godina odolevanja muškom rodu. Luk je bio neodoljiv. „Luk, ovo je
moja majka, Helen"
Luk pruži ruku Helen. „Vidim na koga si."
„U stvari", nepristojno ga ispravi Klio, „mama uvek kaže da liči na svog
oca."
Luk podiže jednu obrvu. „Onda mora da je u pitanju dobar stil oblačenja,
koji im je zajednički."
Helen ispusti zvuk sličan predenju, poput žute mačke.
Amandi je bilo žao Klio. Zar Luk mora baš stalno da bude šarmantan?
Htela je da ga malo pecne, ali Šon stade ispred nje.
„Za koji tim navijaš?'', upita on izvadivši enciklopediju Najveći svetski
fudbalski timovi.
„Moram priznati da baš ne pratim fudbal."
Šon ga pogleda s gađenjem i odluči da ga prepusti baki. Tako mu i treba.
„Amanda mi kaže da ste pravo čudo u plesu", Helen mu pokaza da sedne
do nje na sofu.
„Samo u tangu. Neko vreme sam živeo u Argentini. Bojim se da mojoj
polki nedostaje visprenost, a u mojoj sambi nema žara."
„Sumnjam. Amanda kaže da ste vratili vedrinu u život Rouz Majls, ako ga
ona uopšte ima, i to sve zahvaljujući tangu."
„Tango ima veoma moćan uticaj. Ljubav, prevara, izdaja, preljuba."
„Zvuči poput Istendersa", reče Klio.
„Zvuči dosadno", ispravi je Šon.
„Mislim da bi trebalo da krenemo", primeti Amanda. „Ostaješ kod kuće
večeras?", upita ona Klio. „Rekla si da ne možeš na koncert jer si zauzeta."

116
 „I jesam." Klio pocrvene pomislivši na test na trudnoću koji je planirala da
uradi večeras uz Džasmininu pomoć. „Idem kod Džasmin. Njena majka svakog
trenutka treba da dođe po mene."
„Da", odgovori Amanda sa prizvukom sarkazma u glasu, „to je sigurno
mnogo zanimljivije od koncerta."
„Oh, Bože, mama", Klio je pogleda sa iznenadnom pakošću, „dosta s tim.
Ne moram da idem na glupi koncert samo zato što tvoj novi dečko hoće da me
impresionira svojom velikodušnošću."
„U stvari, karte su besplatne. Luk je organizator festivala."
„Onda mu neće smetati ako ih ne iskoristimo, zar ne?"
„Klio", otpoče Amanda, „nema potrebe da budeš tako bezobrazna."
„Samo vas dvoje krenite", pokuša Helen da izgladi stvar. „Klio će biti
dobro." Prizor u kome se Helen smejulji Luku je bio zastrašujući. „Možda ćete i
mene jednom izvesti na tango?", koketno upita ona.
„Zašto da ne?", obeća Luk i poljubi joj ruku.
Dok su hodali niz ulicu, zagrljeni na januarskom vetru, Amandi pade na
pamet jedna čudna misao. Prvi put otkad pamti, njenoj majci se izgleda svideo
njen dečko.
Tu nešto nije u redu.

117
 Trinaesto poglavlje

Koncert je bio sjajan. Amanda je očekivala da će u moru modeme mladeži

jedino ona imati više od trideset godina, ali bila je okružena ljudima svih
starosnih doba. Čuveni irski bend koji je bio glavna atrakcija odsvirao je
kombinaciju svojih novih hitova i odličnih tradicionalnih folk pesama, od kojih
su neke bile toliko dirljive da Amanda uhvati sebe kako briše nos maramicom. I
nije mogla da veruje kada su, kao iznenađenje, objavili da će im se pridružiti
Ban Makgafri, jedan od Amandinih najvećih idola.
„Čoveče!", uskliknula je Amanda. „Imam sve njegove albume, još od Dana
planete"
„A-ha", zadirkivao ju je Luk dok su se vraćali pustom obalom pošto je
pevač završio svoj četvrti bis. „Zaluđena obožavateljka MakGafrija, a?"
Amanda još nije mogla da veruje da je usred Lejntona zaista videla Bana,
svog heroja.
Luk je iznenada uhvati za ruke i poče da pleše sa njom po šetalištu,
pevajući najpoznatiji hit Bana MakGafrija. Zvuk njegovog glasa je neverovatno
slično samom pevaču.
„Bože", Amanda se trudila da dođe do daha uživajući u njegovom
zagrljaju, „ti umeš i da pevaš!" Bila je svesna činjenice da ih posmatraju brojni
ugledni građani Lejntona koji su izveli pse u šetnju, ali shvati da je uopšte nije
briga.
„Pomalo", Luk šaljivo slegnu ramenima praveći se skroman. „Ali opet, ima
mnogo toga što ti ne znaš o meni." On zastade ispod ulične svetiljke. „I mnogo
toga što ja ne znam o tebi." Pomno ju je posmatrao, iznenada ozbiljan, kao da
može da pronikne u tajne njene duše gledajući je u oči.
„Vaga", reče on.
Amanda se zaprepašćeno nasmeja. Stvarno je bila Vaga. „Pogledao si mi u
vozačku dozvolu! Ne veruješ valjda u te gluposti?"
„Dobro, priznajem. Ali verujem. Ja sam škorpija... samouveren,
dominantan, seksi... tako da moram da verujem." Krenuli su dalje, zagrljeni.
Pored njih je mesečeva svetlost gradila belu stazu optimizma ka tamnoj liniji
horizonta. „Znaš šta, hajde da uradimo test spojivosti koji je patentirao Luk Najt
118
- garantovano nam neće ništa reći, ali opet je zabavan. Prvo pitanje. Omiljena
knjiga?"
„Daleko od lude gomile Tomasa Hardija."
„Hmm. Znači identifikuješ se sa samoživom koketom koja se poigrava sa
emocijama dobrog i časnog čoveka dok je zavodi drugi, neveran, ali seksi?"
„Ne bih to baš tako predstavila", bunila se Amanda.
„Omiljeni film?"
„Nemoj da gledaš."
„Zastrašujući događaji u Veneciji van sezone, sa jednom od najpoznatijih
erotskih scena u istoriji filma. Čini mi se da počinjem da stvaram sliku o tebi."
Amanda se nasmeja uživajući u flertu igre.
„Omiljeni pevač? Pa, znamo jednog od njih. Čuveni irski pevač i pijanica.
Omiljena poza u seksu?"
Amanda se ugrize za usnu.
„Ne, o tome ćemo možda kasnije. Omiljena slika?"
„Sve od Matisa."
„A-ha. Mnogo boja, stila, ali pomalo monotono?"
„Kako se usuđuješ!", izgrdi ga Amanda, a on je istog trenutka ponovo
zagrli i snažno poljubi u usta. Amanda oseti kako joj telo reaguje uprkos
hladnoći i neprikladnosti da se četrdesetjednogodišnja majka dvoje dece žvalavi
na obali.
Kada Lukova ruka dođe do ispod njene jakne, ona zaboravi sve: gde se
nalaze, činjenicu da Rouz ili Beti ih bilo koji ugledni građanin svakog trenutka
može da prođe pored njih, čak i činjenicu da je toliko hladno da jedva oseća
noge na štiklama.
„Hej", prozbori ona konačno, dok je još u stanju da kaže nešto razumno.
„Nisi mi rekao tvoje favorite."
„Čehov. Kazablanka. Žak Brel. Hokni. Sad", on pokuša ponovo da je
poljubi, ali ona se izmače, smejući se. „Gde smo stali?"
„Iz toga ne mogu da otkrijem kakav si ti zaista."
„Možda ćeš onda morati malo dublje da kopaš." On uze njenu ruku i spusti
je naniže.
„Sa zadovoljstvom, ali mama mi je uvek govorila da se ne ljubim pri
prvom izlasku. Naročito u javnosti na ledenim šetalištima."
„Ali ovo nam nije prvi izlazak. Osim toga, izgleda mi kao da sam te
poznavao nedeljama, mesecima pre nego što smo se uopšte upoznali."
„Udvaranje među zvezdama? Bez obzira na sve", ona iznenada zadrhta,
„ovde je užasno hladno."
Luk se đavolasto osmehnu. „Onda bolje da te odvedem kući."

119
 Hodali su brzo, delom zato što je bilo hladno, a delom zato što je Amanda
smatrala da joj treba vremena da razmisli. U onom trenutku, ispod ulične
svetiljke, osetila je uzbuđenje kakvog godinama nije bilo. Nakratko joj se u
mislima pojavi jedno drugo lice, u odeći šeika, sa tamno našminkanim sivim
očima. Dobro, i Angus ju je uzbudio, ali to bi sigurno bila katastrofalna veza za
jednu noć? Prvi put je osetila zahvalnost prema bivšem mužu što joj se umešao u
život.
„Hoćeš da uđeš?", reče ona kada su stigli do kuće. „Bojim se da mi je
majka ovde. I Klio će se možda vratiti."
Luk je pogleda kao da će odustati, a onda iznenada pristade.
„Ćao, mama", Amanda pozdravi Helen. „Je 1' sve u redu?"
Helen je gledala Seks i grad. „Ova serija je neverovatna", pozdravi ih ona
sa oduševljenjem. „Čudi me da nije zabranjena. Na kom je to kanalu? Možda ću
im poslati žalbu."
„Na četvrtom kanalu", reče Amanda poznajući dobro svoju majku. „Ne
brini, imaš ga."
Helen se dostojanstveno uspravi. „Obavezno ću ih zvati i žaliti se. Jeste li
se lepo proveli?"
Amanda primeti da je jedna polovina dnevne sobe neuobičajeno uredna.
Helen je sigurno zaključila da je nered nepodnošljiv i počela da sređuje, ali je
iznenada prestala, verovatno baš kada je počela serija. Pred izborom između
vađenja izgubljenih predmeta iz unutrašnjosti fotelje i gledanja serije Seks i
grad, nije joj bilo teško da odluči.
„Je 1' Šon bio dobar?"
„Jeste. Proveo je veći deo večeri sastavljajući nekakvu glupu fudbalsku
ligu."
Začu se buka na stepenicama i Šon se pojavi u svom crveno-belom ogrtaču
Mančester junajteda. „Ćao, mama! Napravio sam neverovatan dijagram što meri
golove koje je Bartez primio i one koje je odbranio tokom cele sezone."
„Uau! To zvuči komplikovano."
„Radio sam je satima. Hoćeš da vidiš?"
Amanda je bila umorna. „Neka hvala, dušo. Ujutru."
Šon, svestan da je isteklo njegovo vreme, još jednom očajnički pokuša.
„Siguran si da ne voliš fudbal, Luk?"
„Ne naročito." Luk se dečački osmehnu. „Nikako ne mogu da shvatim
pravilo za ofsajd."
„Objasniću ti ako hoćeš", ljubazno se ponudi Šon.
„Možda neki dragi put. Zar nije vreme za spavanje?"

120
 „Bilo mu je vreme za spavanje još pre nekoliko sati", ogorčeno se umeša
Helen. „Da je Amanda iole disciplinovana, on bi već bio u krevetu, ali ona ih
oboje pušta da divljaju. Njima treba očeva..."
Helen zastade primetivši kako Amanda ljutito odmahuje glavom. „Mislim
da je vreme da krenem. Inače, Klio se još nije vratila. Trebalo bi da pripaziš na
tu devojku. Veoma se čudno ponaša."
„Kako to misliš?" Amanda nije želela da razgovara o Klijinim teškoćama
pred Lukom, ali je bila toliko zabrinuta za kćerku da nije mogla da se suzdrži.
„Neraspoložena je kao Ofelija sredom kad pada kiša. Nije htela da večera.
Skoro ni reč nije progovorila. Još nosi džemper koji izgleda kao džinovska
vreća. Potpuno se drugačije ponaša otkad se vratila sa skijanja, ako mene pitaš.
U svakom slučaju, vreme je da krenem kući." Ona izazovno pogleda Luka.
„Hoćeš da te povezem, Luk?"
„Ne hvala", reče Luk bez imalo oklevanja, što je bilo umirujuće. „Volim da
šetam."

„Zar me nećeš ponuditi šoljom kafe?", upita on kad je Helen otišla.

Amanda stavi kafu, a onda navuče poklopac.
Luk uđe za njom u kuhinju i prisloni je uz sto, a u očima mu se ogledala
mešavina smeha i obećanja. On je uze za ruku i poljubi meku kožu njenog
zgloba.
Amanda zadrhta.
Luk je uze u naručje.
Nijedno od njih nije primetilo kada su istovremeno tresnula ulazna vrata i
prekipelo mleko.
„Kakav je to miris", upita Klio i oni poskočiše. Ona priđe i isključi šporet.
„Kad sledeći put krenete da gurate jezik jedno drugom u grlo, ne zaboravite da
isključite šporet. Mogli biste sve da nas pobijete." I ona se okrete i otrča u
krevet.
„Izvini za ovo. Moja majka je u pravu, zaista se čudno ponaša u poslednje
vreme."
„Sa druge strane, to možda i nije čudno. Može biti neprijatno kad zatekneš
majku koja, kako je rekla, gura jezik u nečije grlo, naročito kada si tinejdžer."
On zastade na trenutak. „Ima li ona dečka?"
„Ne baš. Nikad je nisu zanimali dečaci. Oduvek je bila, znaš, fizički
nerazvijena." Ona ućuta, razmišljajući da li je u redu da priča o Klijinim
intimnim stvarima. „A onda je, dok je bila na skijanju, iznenada primetila da se
menja, da je muškarci i dečaci posmatraju."
„Da li joj se to svidelo?"
„Ne. Mislim da joj je to mnogo smetalo."
121
 „Ma, hajde!"
„Ne, stvarno, smetalo joj je da je gledaju na taj način, osim kada je bio u
pitanju jedan dečko. Mladi francuski instruktor skijanja. Izgleda da se zaista
zaljubila u njega. Ali imam utisak da je njemu ona bila samo još jedna u nizu.
Šutnuo ju je zbog neke male Nemice sa bogatim tatom."
„Uvek tako biva. Jadno dete. Vrlo je lepa."
„Jeste." Amanda se osmehnu sa iznenadnim ponosom. „U stvari, ona je
prelepa, samo što nije toga svesna."
Luk kao da je zaključio da su proveli previše vremena razgovarajući o Klio.
„Znači da je na majku."
Amanda se protegnu, iznenada umorna, žaleći što joj je život tako
komplikovan i što ona i Luk ne mogu jednostavno da spavaju zajedno kao svi
dragi ljudi. Ona kratko poljubi Luka u usta. „Mislim da je vreme da pođeš."
„U redu. Znam kad nisam poželjan."
„Ne glupiraj se." Ona ga nežno gurnu kroz vrata i zastade da ga još jednom
poljubi.
Kada je otišao, ona ugasi svetlo i ode da potraži Klio. Nežno je zakucala na
Klijina vrata. U Klijinu sobu je bio strogo zabranjen pristup, što se videlo po
crvenom znaku NE ULAZI koji je napravila i zalepila na vrata. Strelica je
pokazivala ka sredini gde je dodato NAROČITO VAŽI ZA MAMU.
Klijina soba je bila stalni izvor svađa između njih. Amandu je izluđivalo
što Klio ostavlja odeću na podu, iza zavesa, svuda osim u fiokama i ormarima.
Njen sto, na kome je trebalo učiti za školu - naročito za obnavljanje pred probne
ispite -bio je prekriven šminkom, tinejdžerskim časopisima, CD-ima van omota i
papirićima od slatkiša. Glavni znak prisustva tinejdžera bio je užasni miris
patika koji bi Amanda osetila čim uđe.
„Klio! Klio, dušo, mogu li da uđem?" Amanda je znala da bi trebalo da
bude ljuta na Klio zbog onog nepristojnog ponašanja, ali nekakav predosećaj joj
je govorio da bude obazriva. Klio je već bila u krevetu, navukavši pokrivač tako
da joj se vidi samo vrh glave. Mazila je nezadovoljnu Kinki, koja se bunila
mjaukanjem i nije pokazivala nimalo osećajnosti. Na jastuku pored Klio ležao je
roze zec koga je dobila još kao beba i koji je obično bio ostavljen, neprimetan i
bez ljubavi, negde na polici.
Amanda sede na krevet. „Klio, dušo, je li sve u redu?"
Odgovor je bio jecaj.
Obuzeta osećajem krivice da je ovo možda zbog Lukovog ulaska u njen
život, Amanda pomilova Klio po glavi. „Šta je bilo, Klio?" Njena majka je bila u
pravu, Klio se zaista drugačije ponaša otkad se vratila sa skijanja. „Ima li to
neke veze sa Žilom?"

122
 Pri pomenu Žila, Klio se uspravi, lica vlažnog od suza, i baci se Amandi u
naručje, zgnječivši pri tom pobesnelu Kinki. „Oh, mama, kako sam bila glupa!
Uopšte nisam htela da spavam s njim, ali on je bio grozan prema meni, nazvao
me je glupom malom devicom i rekao je kako bi se većina devojaka mojih
godina stidela da prizna da nikad nisu ni sa kim spavale."
Amandu obuze stravičan ledeni bes prema ovom arogantnom mladiću, kao
i još veći bes prema svom bivšem mužu što nije primetio da se sve to dešava
pred njegovim očima, i što je čak sa time zbijao šalu.
„Nije bitno, dušo. On je bio siledžija, to je sve. Većina dečaka nisu kao on.
Sada je sve gotovo." Ljuljala je Klio, privijenu na grudi, kao kad je bila beba.
Klio je i dalje plakala. „Izvini što sam bila onakva prema tebi, mama."
Amandu zapljusnu talas ljubavi prema njenoj nestašno lepoj kćerki. „Nema
veze. Trebalo je da i ja više vodim računa o tvojim osećanjima. Mislim, ti jedva
poznaješ Luka i sigurno je za tebe bio šok kada si ga videla kako ljubi tvoju
majku."
„Nije zato, mama", ona ponovo zajeca, lica umrljanog od suza, „nego zato
što mi kasni menstruacija."
Amandi srce siđe u pete, kao da je na nekom stravičnom roler-kosteru. Klio
je rekla da je pazila. Šta da rade ako je zaista trudna? Klio je oduvek bila osoba
sa jakim principima; ona nikako ne bi, plašila se Amanda, pristala na abortus.
Oh, Bože, kakav užas! Ponovo je obuze bes, ovoga puta ne samo prema Žilu i
njenom bivšem mužu već i prema samoj Klio. Kako je mogla da bude tako
glupa?
Ipak, samo jedan pogled u Klijine tužne oči i lice vlažno od suza bio je
dovoljan da odagna sav Amandin bes. „Jadna, jadna devojčice." Ona pomilova
Klio po čupavoj i neopranoj kosi. „Jesi li sigurna? Jesi li radila test? U današnje
vreme možeš da ih radiš i kada ti kasni pet minuta."
„Htela sam večeras da ga uradim, ali Džasminina sestra je provela celo
veče u kupatilu."
„Hoćeš li da ti pomognem?"
Klio odmahnu glavom. „Ne, radije ću to sama obaviti. Uradiću ga uskoro."
Amanda je zamalo odgovorila: „A zašto ne bi odmah?", ali znala je da ne
sme da se meša.
„U redu. Jesi dobro? Hoćeš da spavaš u mom krevetu?"
„Neka. Bolje bi bilo da se priviknem na to da ćeš ga ti možda želeti za sebe
pošto si sad upoznala neodoljivog Luka."
„Mi ne bismo...", Amanda pocrvene zbog neprikladnosti ovakvog
razgovora sa Klio, i to baš u ovakvim trenucima. „Mislim, ja ne bih ni u snu..."
„Spavala sa njim dok smo mi kod kuće?"
„Klio..."

123
 „U redu je. Samo zato što sam ja bila glupa ne znači da moraš da se
odrekneš seksa do kraja života." Klio joj uputi sićušni, srceparajući osmeh. „Čak
je i časna sestra iz Zamka muzike znala da to nije dobra ideja."
Klio se ponovo zavuče ispod pokrivača i ispruži ruku da ugasi svetlo.
„Usput", zastade ona, „šta je sa onim finim Angusom? Onim što vodi računa o
društvu? Mislila sam da ti se on sviđa i da se ti njemu sviđaš."
„Čini mi se da si malo izmešala činjenice. Angus Dej ne vodi računa o
društvu. Njega samo novac zanima. Luk je taj koji brine za društvo."
„Ah!" Klio iznenada ugasi svetlo. Da nije bila tako stravično uznemirena,
Amanda bi možda Klijin skeptični ton shvatila kao namernu uvredu. „Mora da
sam pogrešno shvatila. Mislila sam da je Angus u stvari prilično brižan."
Amanda je još nekoliko minuta ostala na krevetu osluškujući tišinu. Klio je,
uprkos svojim brigama, za nekoliko sekundi čvrsto zaspala, a Kinki je bučno
prela pored nje kao prastara lokomotiva. Izgledale su kao slika dečje nevinosti.
Jedino je Klijino predviđanje bilo sve samo ne dečje.
Amanda se pitala u čemu je pogrešila. Klio je dozvolila da je neko
nagovori da vode ljubav iako to nije želela. Sva njena žustrina i čvrsta ubeđenja
nisu je sprečile da se preda kombinaciji šarma i prisiljavanja. Možda je Amanda
nije dovoljno dobro pripremila za situacije u kojima se može naći.
A onda joj sinu jedna sramna misao. Zar nije i Džajls koristio istu strategiju
da nju odvuče u krevet? Jedina razlika je bila u tome što je Amanda imala skoro
dvadeset dve godine, a Klio samo šesnaest, sa svetlom budućnošću pred sobom.
Zaista, da li Amanda brine zbog trudnoće ili zbog samog seksa?
Sedeći na Klijinom krevetu, Amanda se seti vremena kada je Klio bila
beba. Mrzela je da je stavljaju na spavanje i zaspala bi samo ako vidi majčino
lice puno ljubavi pored svog kreveca. Tako je Amanda stekla naviku da čeka da
ona zaspi, a onda da se spusti na kolena i nečujno otpuzi iz sobe.
Ona i sada skliznu na pod i učini isto. Taman je stigla do vrata kada kroz
mrak odjeknu Klijin glas. „Jebote, mama, šta to radiš na podu?"
Amanda zadrhta i kruto se uspravi. Klio nesumnjivo nije više beba.
„Laku noć, dušo", reče ona nežno i ode u svoju sobu gde se brzo spremila
za spavanje i onda satima ležala otvorenih očiju, pitajući se šta će biti ako se
ispostavi da je Klijin test na trudnoću pozitivan.

124
 Četrnaesto poglavlje

Amanda se uspravi u krevetu i dohvati sat. Sranje. Uspavali su se. Pola

noći je ležala brinući zbog Klio, očajnički želeći da postoji neko sa kime bi
mogla da podeli svoju uznemirenost. Znala je da bi Džajls bio beskoristan i
besan, što joj ne bi nimalo pomoglo.
Skoro da je bilo vreme da Klio i Šon krenu u školu. Ona iskoči iz kreveta i
obuče istu odeću koju je nosila prethodnog dana, da bi uštedela na vremenu.
Dole je Šon, uvek dobro organizovan, sedeo za stolom i mirno jeo svoje
ovsene pahuljice. Naravno, nije bilo ni traga od Klio. Amanda se pitala da li da
predloži da ona danas ne ide u školu, ali samosažaljevanje kod kuće bi možda
bilo gore od svega.
Taman je krenula u njenu sobu da porazgovaraju o tome kada sama Klio
siđe niz stepenice. Izgledala je kao potpuno druga osoba. Njeno lepo lice je
blistalo, oči su joj se sijale kao sunce na sjajnom moru. Gotovo da je
doskakutala u sobu.
„U redu je, mama", povika ona čvrsto zagrlivši Amandu. „Ne moram da
radim test. Upravo sam dobila menstruaciju."
„Oh, Klio." Amandi je pao kamen sa srca. „Hvala Bogu. Kako je to divno!"
Šon je posmatrao ovaj susret između svoje sestre i majke sa sve većom
zbunjenošću. „Molim?", reče on gledajući od jedne do druge. „Zar niste nešto
pomešale? Žena koja nam je držala predavanje je rekla da je menstruacija bolna,
a Ben Samers kaže da je njegova sestra naziva prokletstvom, pa zašto onda Klio
ludi od sreće što je dobila?"
Klio i Amanda se zagrliše i zakikotaše se od olakšanja. „Veruj mi", reče
Amanda, „ma šta govorila sestra Bena Samersa, ponekad to treba nazvati
Blagoslovom."

„Dobro si raspoložena", primeti Luiz kasnije tog jutra. Amanda ne samo da

je skuvala kafu, obrisala police i čak sredila ostavu nego je i pevušila.
„Znam." Bila bi luda kada bi ispričala Luiz, najvećoj tračari u Lejntonu, da
je to zato što njena šesnaestogodišnja kćerka ipak nije zatrudnela sa
instruktorom skijanja. „Osećam proleće u vazduhu."
125
 „Onda si ti jedina osoba koja ga oseća. Vreme je ledeno, ako mene pitaš."
„Dobro, onda, proleće iza ugla."
„Volela bih da delim tvoj optimizam."
Amanda se zamalo nasmeja. Sinoć je bila toliko deprimirana da bi Ejora
delovala veselo u poređenju s njom.
Jutro joj je proletelo. Amanda se čak ponudila da ode u banku, što je
obično bio zadatak koji su obe najviše mrzele. Plaćanje u novčićima od pet
penija koje su penzioneri davali za čestitke uvek je dovodilo do uzdaha i
gunđanja ljudi na šalteru. „Pobogu", Amanda je uvek želela da se izviče na njih,
„i vi ćete jednog dana biti bez para i nadam se da vam niko neće poslati prokletu
rođendansku čestitku."
Taman je završila sa isplatom i spremala se da krene nazad u galeriju, kada
nalete na Luka koji je ozbiljno razgovarao sa nekim preko mobilnog." Ugledavši
je, on odmah prekide razgovor i osmehnu se. Bio je to neverovatan osmeh.
Zračio je zadovoljstvom, toplinom i uzbuđenjem što je vidi. Bio je to jedan od
onih osmeha koji mogu da vam ulepšaju ceo dan.
„Ćao, kakvo divno iznenađenje! Danas ne uvaljuješ umetnička dela
divljacima koji ne umeju da ih cene?"
„Samo sam svratila da ostavim našu jadnu zaradu." Volela je kada je uhvati
za ruku i strašno je uživala u ljubomornim pogledima drugih žena dok su šetali
držeći se za ruke.
„Nadam se da te nisam prekinula." Ona pokaza na mobilni. „Izgledalo je
kao da vodiš neki važan razgovor."
„A, to", reče on nezainteresovano. „Samo sam razgovarao o ugovoru. Ljudi
iz Festivala u Lidsu očekuju da ću prihvatiti ugovor za narednu jesen. Planiranje
festivala počinje sve ranije i ranije, naročito ako hoćeš da dovedeš velika
imena."
Reč Lids je odzvanjala u Amandinoj glavi. Lids je stotine kilometara
daleko. Sebično, ona nikad nije razmišljala o tome šta podrazumeva Lukov
posao. On očigledno zahteva da se seli iz mesta u mesto, gde god se održava
neki festival. Amanda se odjednom nije osećala nimalo starija niti zrelija od
Klio koju je napustio odvratni instruktor skijanja.
„Nemoj tako da gledaš." Luk je zagrli. „Još nisam pristao. Ali ugovor mi
ističe za nekoliko meseci. Videću da li mogu malo da ga produžim. Opština je
pomenula da im treba stalni kulturni organizator. Pare su nikakve, pa nisam ni
razmišljao o tome." On zastade i pogleda je u oči, a iz njegovih toplih smeđih
očiju je zračila beskrajno umirujuća nežnost. „Sve dok nisam upoznao tebe."
Amandi je laknulo, makar ovo bila samo privremena radost. Barem će u
narednih nekoliko meseci moći da vidi koliko zaista znače jedno drugom. Ali
najbolje od svega je što je njemu stvarno stalo do nje. Želi da ostane u Lejntonu
ako može.
126
 „To bi bilo sjajno", reče ona želeći da kaže genijalno, fantastično, totalno i
potpuno stravično savršeno. A onda, iskreno: „Hoću reći, to bi bilo genijalno,
fantastično, totalno i potpuno stravično savršeno."
„Dobro onda", nasmeja se Luk. „Bolje bi bilo da što pre odem da se
dogovorim s njima. Pa," upita on, sa još jednako izazovnim pogledom, „kako je
tvoja ćudljiva kćerka?"
Amanda, u oblaku olakšanja i sreće, požele da sve podeli sa njim. „Nije
ćudljiva, samo je brinula zbog nečeg."
„Sinoć mi se učinila dosta neljubazna."
Amanda se borila sama sa sobom. Da li bi to bilo nepoštovanje Klijinog
poverenja, kada bi rekla Luku istinu? Ipak, ako će on biti ozbiljni deo
Amandinog života, moraće da razume i da upozna Klio.
„Stvar je bila u tome što joj je kasnila menstruacija i što je mislila da je
trudna."
Luk je čvršće stisnu za ruku. „Trudna? Hoćeš da kažeš da ona već spava sa
momcima?"
„Ne sa momcima. Spavala je sa jednim momkom. Na zimovanju, sa
instruktorom skijanja. Bila je to užasna greška i on ju je šutnuo zbog neke druge
devojke. Koliko je razumem, iskoristio je njenu nevinost i nagovorio je na to."
,,Jadna Klio. Baš ima zlih ljudi na ovom svetu." U glasu mu je bilo nečeg
iznenađujuće zajedljivog.
„Da. Mada ne mislim da je ovaj Žil zao, samo muško, mlad i sebičan."
„Zar to sve neizbežno ne ide zajedno?"
„Hej", nasmeja se Amanda nadajući se da mu nije previše rekla, „počinješ
da zvučiš kao žene u mojoj književnoj grupi."
„Bože, pomozi mi. Ispratiću te do galerije", ponudi se Luk smejući se.
„Naredni sastanak mi je tek za dvadeset minuta."

Luiz ju je čekala gledajući ka ulici.

„Baš sam se pitala koliko je vremena potrebno da se uplati zarada",
prokomentarisa ona. „Nije da znam odgovor. Tvoj prijatelj gospodin Dej je bio
ovde malopre. Hteo je da nas podseti na zabavu povodom otvaranja Istklifa, u
vreme ručka." Luiz pokaza Amandi pozivnicu i isečak iz novina.
„Bože, potpuno sam zaboravila na to. Hoćeš li ti ići?"
„To baš nije za mene. Ne mogu da podnesem siromašne u blizini. Ali ti
možeš da ideš ako želiš. Trebalo bi da ostanemo u dobrim odnosima sa
gospodinom Dejom. On barem nešto kupuje."
„Rado bih otišao da vidim kapitalizam u akciji", reče Luk čitajući novinski
članak. „Otkrijte šta zaista znači ovaj zajednički poduhvat državnog i privatnog

127
sektora. Da se kladimo da bi bolje bilo da se zove Kako su bogataši ponovo
uspeli da nasamare opštinu.''
„Ti si takav cinik, Luk Najt", Amanda mu rukom posla poljubac. „I to mi
se strašno sviđa."
„Jednostavno sam sto puta video da se to dešava oko sponzorisanja. Neki
glupi biznismen koji ništa ne zna o umetnosti ili društvu uloži stotinak funti i
uspe da prigrabi sav publicitet."
„Nisam sigurna da je Angus Dej baš toliko loš", branila ga je Amanda.
„Amanda je pomalo osetljiva na gospodina Deja", reče mu Luiz u
poverenju.
„Onda nema sumnje da treba i ja da pođem." Luk je značajno zagrli. „Samo
da je držim na oku."
U Lukovom glasu osećao se tračak posesivnosti. To je sa jedne strane
oduševilo Amandu, ali je bacilo i malu senku sumnje. Džajls je ludeo kada bi se
neki drugi muškarac iole zainteresovao za nju i to ju je mnogo nerviralo.
„U koliko sati je to okupljanje?", upita Luk.
„U pola jedan."
„Znači služiće kanape i šampanjac?"
„Pre će biti kobasice i pivo sa limunom, poznajući ukus stanara opštinskih
zgrada za siromašne", likovala je Luiz.
Amandi je na vrh jezika bilo da kaže da Luiz ima iskustva o ukusu stanara
opštinskih zgrada za siromašne taman koliko i o kladionicama i vožnji
autobusom.
„Doći ću onda po tebe u pola jedan." Luk joj mahnu i ode.

Angus je zaključio da ima dovoljno razloga da bude zadovoljan sobom. On

i Ledi su došli u poslednji obilazak pre otvaranja i videli da mesto izgleda
fantastično. Svi građevinski radovi su bili gotovi, napravljena je nova staza, a
pred svakim ulazom, u šest blokova renoviranih stanova, bile su leje ruža i
ciklama.
Mladi arhitekta koji im je pomagao pri nacrtu upravo je izjavio da bi i sam
rado živeo ovde.
„Nemaš sreće, dečko", uzvrati mu Lu Vils, predstavnica stanara. „Već
postoji lista čekanja za useljavanje. Zamislite samo, eh, ljudi zaista žele da žive
na Istklifu."
„Zapamti šta sam ti rekao", mračno promrmlja Ledi, „oni će začas
upropastiti sve ovo."
Angus se samo nasmeja. Instinkt mu je govorio da Ledi nije u pravu.
„Dobro, Lu", upita Angus, „koga si sve pozvala da dođe na zabavu?"

128
 „Dolaze sva piskarala iz opštine", odgovori Lu, „i daveži iz socijalne
službe."
Angus se pitao da li postoji neka društvena grupa koju Lu poštuje.
„Zamalo da zaboravim", ona mu uzvrati osmeh, „dolazi i onaj
problematični tip iz lokalnih novina. I stanari, naravno. Alo!", doviknu Lu
mladiću obrijane glave koji je hodao po novom travnjaku ili, bolje reći, koga je
vukao buldog opakog izgleda sa ukrašenom ogrlicom. Ona mu pruži kesu.
„Samo neka ta životinja ostavi svoj izmet na travnjaku i lično ću ti ubaciti
njegova govna niz pantalone!"
Angus pogleda Ledija. „Šta si ono rekao o stanarima i njihovim psima?",
upita on svog nadzornika.
„Proći će ih to za pet minuta, pazi šta ti kažem", tužno ga upozori Ledi,
navukavši vuneni šešir preko ušiju.
„Ako se ja pitam, neće", zagrme Lu. „Žene će se brinuti o ovom prostoru i
bićemo okrutnije od najgorih stražara, to vam obećavam."
„Bolje pripazi, Ledi. Ili će te izvesti pred tribunal žena."
Ledi ga zabrinuto pogleda. „Ne mogu to da rade, zar ne?"
„Nije loša ideja", osmehnu se Lu. „Nego, gospodine Dej, imate li nešto
protiv da postavim transportne toalete iza šatora? A od pića, rešila sam da se
služi šeri i pivo; ako služimo nešto jače, broj sedam će ponovo optužiti sina
broja dvadest jedan što mu je kćerka ostala trudna."
„Sjajna si, Lu", zahvali joj Angus. „Zaista sam želeo da ovo bude zabava za
stanare. Neverovatno kako si uspela da ih sve ubediš da dođu."
„Pored besplatnog pića i besplatne hrane? Bilo bi čudo da su odbili."
„Onda, vidimo se u vreme ručka." Angus mahnu njoj i Lediju i zaputi se ka
kolima. Samo što nije ušao u kola kada Ledi potrča za njim. On izvadi BMW
znak iz unutrašnjeg džepa i pruži ga Angusu. „Žao mi je zbog ovoga. Neko od
dece iz broja pedeset tri ga je otkinuo. Nadam se da ćeš moći opet da ga staviš."
Angus pažljivo pogleda svoj auto. Zaista nije bilo znaka. Kako je tom
klincu pošlo za rukom da ga otkine? Angus ga ubaci u prtljažnik, s namerom da
ga odnese kod majstora kad bude imao vremena. Ovo ga je podsetilo na
poslednji put kada je znak oštećen – na Teskovom parkingu, to je uradila
Amanda Vels.
On shvati koliko mu je stalo da ona dođe danas. Samo želiš da se pohvališ
pred njom kako si dobar momak, reče on sebi ironično. I to je istina. Želeo je da
se ona sama uveri da i preduzimači ponekad učine neko dobro delo.

„Hajde, Klio, pokaži nam sise!" Jedan od najbubuljičavijih dečaka u

razredu iskoči pred nju kod toaleta, nateravši je da poskoči.

129
 „Hoću, ako mi ti pokažeš svog mališu", odgovori ona. „Da se malo
nasmejem."
„Pusti je", savetovao je dečakov drug. „Ona ti nikad neće pokazati sise,
takav je jebeni snob. Samo zato što joj majka radi u likovnoj galeriji. To je u
stvari samo glupa prodavnica. Mislim, ko bi uopšte dao kćerki ime Klio? Zvuči
kao Kleopatra."
Klio nije obraćala pažnju na njih. Osećala je toliki talas olakšanja što ne
mora da razmišlja ni o abortusu ni o podizanju bebe u šesnaestoj, da je uopšte
nije dodirivalo šta pričaju ovi kreteni. Jutro joj je bilo uspešno, napravila je plan
obnavljanja za ispit. Od sada će misliti na rad, rad i samo rad.
Jedan od razloga što je želela da vredno uči bio je da bi se zahvalila mami.
Znala je da je Amanda mogla da poludi zbog mogućnosti trudnoće i da je u
poslednje vreme bila nepravična prema majci, pa je želela da se iskupi. Danas
imaju manje časova, tako da je rešila da svrati do galerije i pokaže Amandi svoj
plan rada, a možda čak i da joj kupi buket cveća.
Klio pređe preko asfaltnog igrališta, poželevši po stoti put da ide u školu
samo sa devojčicama. Onda ne bi morala da trpi sve ove priče o sisama. Nije baš
da ima ogromne sise kojima nokautira ljude čim se okrene. Džasmin kaže da je
to zato što su oble i savršene i zato što je ranije bila ravna ko daska. Svi su
primetili razliku.
Prekrstivši ruke kako bi sakrila grudi, čime je samo još više privlačila
pažnju, ona ode na sledeći čas. Dvočas biologije. Divno.
„Dobro", reče njen nastavnik biologije, gospodin Van der Vik, glasom
umornim od petnaest godina učenja dece o rađanju. „Danas učimo o
razmnožavanju kod ljudi."
Jedna od retkih vrednih devojčica iz Klijinog razreda podiže ruku da
postavi pitanje.
Bubuljičavi dečak se nagnu ka Klijinom uvetu. „Rado ću zabiti svoju
spermu u tvoju uretru, kad god poželiš."
„Pametnjakoviću", reče Džasmin, koja je sedela pored Klio.
„Hej, Džejsone", bubuljičavi dečak gurnu druga laktom i pokaza na
Džasmin. „Njena jajna ćelija nam se ne sviđa."
„Hoćeš da dođeš kod mene na dijetalnu koka-kolu?", pozvala je Džasmin
Klio kada se čas konačno završio. Pušteni su kući da bi učili. „Možemo da se
smejemo u čet-rumu na internetu sa onim tipom što sebe naziva Huper."
„Planirala sam da svratim do mame", reče Klio. „Bila je stvarno divna po
pitanju, znaš..." Ona postiđeno slegnu ramenima. Džasmin je laknulo kada je
čula da joj drugarica nije trudna skoro isto koliko i Klio. Trudnoća bi mogla da
bude zarazna.

130
 „Uh, Klio, jesi dobro? Mama će ti verovatno umreti od šoka. Uostalom, ja
ne bih bila toliko zahvalna. Sigurno je rekla svim svojim prijateljima. Mame to
uvek rade."
„Moja mama ne radi. Ona ne bi nikome rekla. Zna da joj to nikad ne bih
oprostila."
„Onda je ona prva mama na planeti koja ume da drži jezik za zubima."
Džasmin slegnu ramenima. „Moja mama je čak rekla tetki kada sam prvi put
dobila menstruaciju, koliko imam kila i da stavljam maramice u brus da bi mi
sise izgledale veće."
„Džas, to je strašno glupo."
„Znam, ali ona je to ipak uradila."
Autobus ih je već čekao pred kapijom škole, a pošto je Klio odlazila ranije,
nije bio pun devojčica koje se kikoću, telesnih mirisa, dosadnih dečaka i onoliko
torbi da je izgledalo kao da idu na jeftino putovanje na Tajland.
Trebalo joj je samo nekoliko minuta od autobuske stanice blizu pristaništa
do galerije Vejv. Usput, Klio je svratila do prodavačice cveća i kupila mali buket
visibaba. Bile su zamotane u bršljenaste listove koji su isticali njihovu nežnu
belinu. Njena mama će se oduševiti.
„Ćao", pozdravi ona Luiz, najednom se postidevši.
Luiz ju je pažljivo posmatrala. Donedavno, uprkos svom egzotičnom
imenu, Klio je Luiz delovala prilično neugledno. Možda je to bilo zbog toga što
je Luiz blistala od egzotičnosti, uz nakit i odeću živih boja, pa su svi drugi u
poređenju sa njom izgledali bledo. Ali Klio nije više bila neugledna. Vila
puberteta je izgleda došla preko noći i mahnula svojim čarobnim štapićem.
Devojčina kosa, obično vezana u rep, danas je bila puštena i padala je uz
tamnozlatni sjaj. Nije bila svetlosmeđa kao Amandina, više srebrnastoplava, a
mršavost detinjeg tela prelazila je u obline zrelosti.
Kada bi neko iz modnih agencija ugledao Klio, odmah bi je uzeo za
manekenku. Ona je bila tačno u onom trenutku mladosti, na granici između
devojčice i žene, koji je toliko privlačio ljude iz oblasti manekenstva. Ali ipak,
čak i da je izaberu, Amanda joj nikad ne bi dozvolila da ide. Ona je mnogo
držala do dečje nevinosti.
„Tražiš Amandu?" Glupo pitanje, ali čak se i razumni odrasli ljudi zbune
pred lepotom. „Ako je tako, ona je otišla na zabavu gore na Istklifu."
Na Klijinom licu se izgubi izraz radosnog iščekivanja.
„Sigurna sam da možeš da odeš tamo i da je potražiš", predloži Luiz u
retkom naletu velikodušnosti. Bilo je nečeg u načinu na koji su se Klijina
osećanja ogledala na njenom licu što je dirnulo čak i Luizino cinično srce. „To
je samo nezvanična zabava kojom se obeležava kraj radova. Ne treba ti
pozivnica. Do tamo ima samo deset minuta."
Klio je oklevala.
131
 „Sigurna sam da bi tvoja mama više volela da joj sama daš to cveće."
„Dobro", osmehnu se Klio. „Idem da je potražim."
Bože, devojka je još lepša kad se nasmeši. Luiz se pitala da li je Amanda
svesna moći takve nevine lepote. Luiz se po stoti put oseti srećnom što nema
dece. Po njenom mišljenju, zasnovanom na dugogodišnjem posmatranju njenih
prijateljica, deca su glavni uzrok slomljenih srca. Iako je još bila u dobu kad
može da rađa decu, Luiz je zaključila da su ona rizik koji nikad neće prihvatiti,
čak ni ako su ovako lepa kao Klio. Ne, bolje reći - naročito ako su ovako lepa
kao Klio.
Put je Klio vodio do šetališta, pa uz strmo brdo. Vreme je bilo kao
raznobojni kolaž, sa tamnim kišnim oblacima koji su se množili po vedrom,
plavom nebu i krugovima jarke sunčeve svetlosti koja je mom davala izgled
svile.
Klio udahnu oštri slani vazduh i na trenutak zastade, osećajući radost i
veliko olakšanje. Nije trudna. Život joj se nije završio pre nego što je počeo. Ima
šesnaest godina, prebrodila je razvod roditelja - upravo - i prvo razočaranje u
ljubav. Sada je spremna da zakorači u svet, da vidi šta ona sama može da mu
pruži. To je gotovo uzbudljivo.
Zadubljena u misli, nije ni primetila da je stigla do opštinskih zgrada. Ona
zastade, zapanjena promenom. Istklif je oduvek bio deo lejtonskog pejzaža. Bilo
je to ružno mesto kojeg se sećala iz detinjstva, na vrhu brda, sivo i odbojno, a
roditelji su ga koristili kao pretnju: ako nisi dobar u školi (ne slušaš učiteljicu, ne
radiš domaći), završićeš kao oni izgubljeni slučajevi što žive na Istklifu.
Klio pogleda oko sebe. Šest zgrada nalik na zatvor, sa sivim kamenim
prilazom, potpuno su promenjene. Ali podjednako zapanjujuća bila je promena
celog prostora. Više nije bilo prepunih kanti za otpatke i gomila crnih plastičnih
kesa koje su psi vukli svuda unaokolo i prosipali đubre po trotoaru. Klio se
sećala osušene trave, delova automobila, i čak - jednom prilikom - automobila
koji je neko zapalio, baš kao na vestima o Bejrutu ili Bosni. Takođe se sećala
neuredne dece, suviše male da bi sama bila napolju, kako vise po autobuskim
stanicama ili voze skejtbord na ulici. Klio je bila zahvalna što ima lep mada
neuredan dom, gde je neko kome je stalo do nje i ko brine ako ona kasno dođe
kući. Ali sada je mesto izgledalo fantastično.
„Tražiš li mesto gde je zabava?", začu se glas iza njenih leđa. Angus je
odmah prepoznao Klio, setivši se onog dana na Teskovom parkingu. „Odmah iza
ugla, u velikom šatoru. Baš smo krenuli tamo, zar ne, Ledi?"
Klio se okrenu. Iza nje su stajali dvojica muškaraca, jedan u vunenom
šeširu i glupoj jakni, a drugi elegantno obučen. Čovek koji joj se obratio, shvati
ona trgnuvši se, bio je Angus Dej, vlasnik BMW-a koji je njena majka udarila.
„Baš gledam kako se ovde sve promenilo. Arhitektura je drugačija, i sve
to."

132
 „Samo smo ga malo doterali. Nije tako dramatično kao što izgleda."
„Ali atmosfera je sasvim drugačija. Ranije je bila prilično zastrašujuća."
„Hvala", Angus je sijao od sreće.
„Znači i vi ste učestvovali u ovome?", upita Klio.
„Da, moja kompanija je obavila renoviranje. Da li te zanima arhitektura?"
„Zanima me način na koji ljudi žive. Nisam to shvatala kao arhitekturu."
Klio se nasmeja.
„Ne bi ni trebalo", Ledi nije mogao da se ne ubaci. „Preduzimači treba da
se drže onoga što znaju. A ne da se mešaju u socijalne poslove."
Klio radoznalo podiže pogled. „Vi se bavite socijalnim poslovima?", upita
ona. „Moja mama kaže da su preduzimači ljudi koji ruše lepe zgrade i zamenjuju
ili odvratnim zgradama zarađujući novac na brzinu."
„Lediju bi se sigurno svidela ta ideja, zar ne, Ledi?"
„Samo se nadam da će nam naredni projekat doneti neku zaradu. To bi bilo
lepo za promenu", progunđa Ledi.
„Gledaj", pokaza Angus, „eno ti je majka." Amanda je upravo izronila iz
mase. Klio joj mahnu i taman je htela da je pozove kada se pored Amande
pojavi Luk. Ona krišom pogleda Angusa i vide kako mu se lice smračilo.
„Izvini." Angus se okrete da pođe. „Brzo ću se vratiti. Neko treba da
dovede i moju majku, pa hoću da vidim je li bezbedno stigla. Govori počinju za
petnaestak minuta." On joj namignu. „Ovo ti kažem za slučaj da želiš da
pobegneš pre toga."
Priđe im konobar. „Želiš li sok od pomorandže?", upita Angus Klio. „ili bi
radije čašu vina?" On joj je pruži.
Klio se nasmeja. „Možda neću dok sam u školskoj uniformi."
Klio je gledala kako njena majka ide ka njima sa svojim novim dečkom.
Bio je neverovatno zgodan, istina, ali bilo je nečeg u načinu na koji je Luk grlio
njenu majku držeći je čvrsto oko struka, što je delovalo nekako neprikladno za
jedno ovakvo okupljanje. Kao da hoće celom svetu da kaže: Gledajte, mi smo
ljubavnici. Imate ii nešto protiv?
„Ćao, Klio", pozdravi je Amanda. „Kakvo divno iznenađenje."
„Malo mu se žurilo da pobegne", primeti Luk gledajući Angusa kako se
rukuje krećući se kroz šator. „I da li ti je to nudio čašu vina? Pitam se šta smera.
Sigurno zna da si maloletna."
„U stvari", Klio se uspravi dok nije skoro dostigla Lukovu visinu, „imam
šesnaest godina i mama mi dozvoljava da povremeno popijem čašu vina." Ona
primeti Ledija kako stoji nedaleko od njih. „Izvinite, moram da pitam onog
čoveka nešto u vezi sa renoviranjem. Odlučila sam da uzmem temu iz obnove
urbane sredine za projekat iz geografije."

133
 Amanda je delovala zapanjeno. „Ali geografija te nikada nije ni najmanje
zanimala. Stalno si govorila da je dosadna, da nema nikakve veze sa stvarnim
životom."
„Možda sam jednostavno shvatila da nisam bila u pravu."
„Pitam se šta se dešava sa njom", tiho reče Amanda.
„Koliko ja vidim, sa njom se stalno nešto dešava", reče Luk.
Ali Amanda je bolje poznavala svoju kćerku. Iz nekog razloga, Klio je
zamrzela Luka. Možda je u pitanju otvorena ljubomora. Možda joj smeta što se
Amanda, našavši zgodnog muškarca, ne ponaša kao majka već privlači
neprikladnu pažnju na sebe. Pa, Klio će morati da se navikne na to. Na sjajne
muškarce poput Luka nailazite samo ako imate zaista mnogo sreće.
U drugom delu šatora, koji se naslanjao tačno na jedan od tremova što su
pripadali stanovima, bila je vezana traka između dva drveta. Neko ko je izgledao
kao gradonačelnik kucnuo je viljuškom o čašu da bi zadobio tišinu.
„Hvala. Najpre bih želeo da zahvalim gospodinu Deju za sav njegov trud i
maštu prilikom izvođenja ovog projekta - u partnerstvu sa opštinskim savetom,
naravno - koji je završen na vreme i sa skromnim sredstvima. Opštinskom
građevinskom timu bi trebalo čudo da to sam izvede."
U publici se čuo poklič i nervozan smeh. „Moram reći da su neki članovi
saveta bili skeptični što se tiče učešća gospodina Deja u ovom projektu. Bilo je
komentara kako ćemo morati da mu pripremimo koverte sa novcem ako želimo
da završi posao. I, zaista, morali smo da damo koverte sa novcem - ali samoj
opštini, za izgradnju novih kupatila! Gospodin Dej, sa druge strane, nije tražio
nikakva ulagivanja niti podmićivanja. I opet je završio projekat na vreme. A
sada će Izobel Dej preseći traku i proglasiti zvanično otvaranje renoviranih
istklifskih stanova.
Pojavio se Angus gurajući majku u kolicima.
Sedeći negde pozadi, Amanda se prestravila. Izobel je bila toliko bleda da
je delovala gotovo prozirno. Imala je crvene pege na obrazima. Skoro su stigli
do trake kada Izobel natera Angusa da stane, insistirajući da poslednjih nekoliko
koraka pređe sama.
Amandi zastade dah. Hoće li Izobel biti dobro?
Iznenada, Izobel uze mikrofon od gradonačelnika. „Molim vas, oprostite,
ali kao što vidite, nisam baš sigurna na nogama. Ali uveravam vas da je to zbog
starosti, a ne zbog suviše piva. Samo želim da se zahvalim sinu, zbog čega će se
on naljutiti, ali iskreno, Anguse, suviše sam stara da bi me bilo briga."
Publika se nasmeja, a Angus slegnu ramenima.
„Kada je Angus bio dečak, poslovi njegovog oca su propali i morali smo da
se preselimo iz velike kuće u opštinski stan za socijalne slučajeve. Došli smo
ovde iz Ist Fajfa i moj muž je ponovo počeo da radi. Kad se razboleo, pitao je
Angusa da preuzme njegov posao i Angus je pristao - nevoljno, jer je došao do
134
polovine studija. Angus je postigao veliki uspeh u poslu. Svi ste videli njegova
kola napolju." Svi se glasno nasmejaše na ovo. „To je razlog što je tako predano
radio na poboljšanju ovog prostora. Nikada nije zaboravio koliko je važno imati
pristojan dom. Ali to Angusu nije bilo dovoljno. Želeo je da ljudima zaista bude
stalo do mesta u kome žive. Da im srce zaista bude tamo gde je dom."
Luk se okrete ka Amandi gledajući cinično. Ali Amanda je bila neobično
dirnuta. Izobel nije bila tip ljudi koji glume sentimentalnost.
„Dobro. Dosta o nama. Proglašavam da su zgrade Istklifa zvanično
otvorene. I iskreno se nadam da će stanari uživati živeći u njima "
„Hoćemo", doviknu Lu Vils, „i obećavam da neću ostavljati ugalj u kadi.
Nema potrebe. Zahvaljujući Angusu imamo centralno grejanje."
Većina stanara se pridruži opštem smehu, a Izobel preseče traku.
„Buket!", reče gradonačelnik. „Moramo da damo buket dami!"
Angus zamalo naglas opsova. Od svih priprema, na ovo je potpuno
zaboravio. Iznenada, iz gomile se pojavi Klio, noseći mali buket visibaba koji je
kupila za Amandu. Znala je da će Amanda razumeti.
Izobel nežno uze buketić. „Visibabe. Prvo prolećno cveće." Glas joj na
trenutak zadrhta. Samo je Angus znao zašto. Ovo su poslednje visibabe koje će
ona videti. Poslednje proleće.
„Hvala", šapnu on Klio pomažući Izobeli da se vrati u kolica. „Tvoj sam
dužnik."
„Niste", reče ona tiho. „Ali možda ću ipak nešto smisliti."
Amanda i Luk su je čekali u poslednjim redovima među gomilom ljudi.
„Kakvo sentimentalno glupiranje", reče Luk. „Baš me zanima koliko je
zaista zaradio na ovome."
Iza njihovih leđa pojavi se Ledi. „Misliš, koliko je izgubio. A to je više
nego što ti zaradiš za godinu ili dve, sunašce."
„Oprostite", mirno se izvini Luk. „Očigledno sam potcenio čoveka."
„Neka ti bude", besno reče Ledi. „Nadam se da će ti vratiti istom merom.
To ne bi trebalo da bude teško."
„Vreme je da krenemo", veselo reče Amanda. „Moram da se vratim u
galeriju. Šta ćeš ti raditi, Klio?"
„Vratiću se autobusom. Hoću malo da obnavljam lekcije usput. I mogla bih
da porazmislim o tom projektu iz geografije."
„Zar nisi rekla da Klio neće ništa da uči za školu?", nasmeja se Luk dok su
se vraćali.
„Do sada nije htela. Ali nešto se očigledno promenilo. Pitam se šta."

135
 „Pa, kako je bilo na velikoj zabavi?", upita Luiz čim se Amanda vratila u
galeriju. ,,Jesu služili škotska jaja i jeftino meso? I da li je Angus Dej konačno
doveo tu svoju tajanstvenu devojku?"
„Od nje nije bilo ni traga. Samo njegova majka. Ona je presekla traku."
„Kako je to dirljivo", sarkastično primeti Luiz. „Proglašavam da je ova
bedna gomila đubreta zvanično otvorena."
„Teško da se ono može nazvati gomilom đubreta. Trebalo bi da odeš i
vidiš. Sada izgleda luksuznije od polovine hotela pored plaže."
„Da, ali koliko će to potrajati? I da li si videla Klio? Išla je da te traži."
„Da, hvala. Mada bih nekako više volela da nije došla. Bila je neverovatno
drska prema Luku."
Luiz se koncentrisala na menjanje rolne u kasi, a to je bio jedan od poslova
koje je najviše mrzela. „Možda je ljubomorna. Luk skoro da izgleda kao pop
zvezda. Možda misli da bi njemu pre trebalo ona da se sviđa."
„Ne pričaj gluposti, Luiz. Moraću da porazgovaram sa njom." Amanda je
imala puno razumevanja za skorašnje brige svoje kćerke, ali morala je da živi
svoj život. A Luk je postajao deo tog života. I to će se verovatno nastaviti.
Pozvao ju je da zajedno otputuju za vikend. A Amanda je dobro znala zašto.
Prože je iznenadni plamen uzbuđenja, pa je morala da se okrene da Luiz ne
bi primetila. Jedva je čekala da ode u krevet sa Lukom Najtom.
Kada se vratila kući, Šon i Klio su sedeli za stolom i učili.
„Uau!" Amanda se u šali zapanjeno uhvati za glavu. „Da nisam pogrešila
kuću? U mojoj kući nema složne dece koja sede za stolom i rade domaći. Moja
deca se tuku, prave lom u kuhinji, a onda igraju kompjuterske igrice u svojim
sobama."
Klio se anđeoski osmehnu. „Okrenula sam novi list. Od sada ću raditi kao
jeb... kao Trojanac, tako da ne moraš da se brineš za moje ocene. Zatim, za
iskustvo u poslu koje nam traže u školi, sredila sam da radim nedelju dana za
Dejovu kompaniju."
,,Brzo si to obavila."
„Trebalo bi da si iznenađena mojom preduzimljivošću i motivacijom."
Amanda je znala da je to iracionalno, ali bila je pomalo povređena što je
Klio više želela da radi sa Angusom nego sa Lukom. „Jesam. Ali zar ti
uređivanje prostora neće biti dosadno? Mogla bih da zamolim Luka da ti nađe
nešto u pozorištu, ako želiš."
„Ne podnosim umetničke duše. Svi su straaaavično uobraženi."
„Dobro, na tebi je da odlučiš."
„Jeste."
Amanda odgurnu Kinki koja je ponovo pokušala da poliže puter.
„Nevaljala maco!" Kinki poče ljutito da prede.
136
 „Možda ne razume ljudski", reče Šon. „Nego, šta ima za večeru?"
„Paa", odgovori Amanda, kao da hoće da kaže ne bi trebalo, ali... „Možda
riba i krompirići."
„Uau! Mora da se zbog nečeg osećaš krivom."
„To je tačno", dodade Klio. „Za vikend putuje sa Bogom Ljubavi. Baka će
nas čuvati. Malopre je zvala i rekla mi."
Tipično za Helen, upropasti stvar pre nego što se Amandi pruži prilika da
im taktično saopšti. Takt je bio vrlina koju je njena majka smatrala precenjenom.
„Tačnije, to je samo u subotu uveče."
„Zašto ne odete i u petak?", velikodušno predloži Šon.
„Zar nam uopšte treba baka?", ulagivački upita Klio. „Mogu sama da
čuvam Šona."
„Samo hoćeš da dobiješ pare što me čuvaš, pošto si ponovo potrošila ceo
džeparac", primeti Šon.
„To bi bilo u redu za jedno veče", odgovori Amanda. „Ali ne za celu noć.
Suviše bih se brinula."
„A mi ne želimo da se brineš. To bi moglo da ti umanji strast."
Amanda oseti da je pocrvenela. Šta se to dešava sa njom?

Narednih nekoliko dana prošlo je u dahu i već je bio vikend. Pakujući

torbu, Amanda je počela da se premišlja. Zar seks ne treba da bude divlja i
elementarna sila koja vas tera da odbacite sve manire, konvencije, čak i gaćice,
niz vetar? Dogovoreno putovanje za vikend sa namerom da se vodi ljubav
iznenada joj se činilo uzbudljivo koliko i noć sa Klifom Ričardom.
Šta ako se užasno razočara? Šta ako on pogleda njene butine i zamisli kako
će izgledati za deset godina? Sada kada su se našli u kraljevstvu stvarnosti, a ne
mašte, polako je gubila hrabrost. I Amanda shvati da bi, umesto plovidbe na
snažnom talasu strasti, radije ostala kod kuće sa Šonom i Klio, uz picu i video.

137
 Petnaesto poglavlje

„Jesi li ponela pasoš?", glasile su Lukove prve reči kada je u subotu došao
po nju. Bilo je to ledeno februarsko jutro, ali Lukovo očigledno uzbuđenje
grejalo je bolje od najjačeg sunca. „Noć ćemo provesti u Djepeu. Trajekt polazi
u pola deset."
„Hajde, mama", osmehnu se Klio, srećna što će joj se majka lepo provesti,
„evo ti kaput. Bolje da požuriš, inače ćete zakasniti."
„Ali baka još nije stigla."
„Ja ću čuvati Šona. Samo ti idi."
Naravno, nije mogla da nađe pasoš. Klio joj ponovo priskoči u pomoć. „U
fioci je, u stočiću pored tvog kreveta - videla sam ga dok sam tražila čarape."
U bilo kojoj drugoj prilici Amanda bi zahtevala da zna zašto je Klio
ponovo krala njene čarape kada ima sasvim dobar džeparac. Danas joj je samo
bila zahvalna.
Brinula se kako će Šon podneti što mu mama nestaje sa koferom i relativno
nepoznatim čovekom, ali Šon uopšte nije dizao pogled sa besplatnog fudbalskog
dodatka iz subotnjih novina.
,,Ćao, mama. Ako vidiš trenerke Mančester Junajteda, kupićeš mi?"
„Naravno. Mada ne verujem da ih baš ima puno u Djepeu. Ćao, zlato."
Do luke iz koje je polazio trajekt trebalo im je samo pola sata kolima. Iz
nekog razloga, ukrcavanje na brod za Francusku delovalo je kao prava stvar.
Već je izgledalo kao avantura.
Bilo je skoro jedan sat kada su stigli u hotel i vlasnik ih je odveo u sobu.
Ona je bila mala ali lepa, sa uskim bračnim krevetom i izbledelim, cvetnim
pokrivačem, malim kupatilom i prozorom sa šalonima koji je gledao na tihu
ulicu.
Intimnost sobe, pomisao da će se tuširati i ići u WC dok je Luk u blizini,
oduševila je Amandu.
„Seks ili ručak?", upita Luk.
„Ručak. Bez pogovora." Amanda se nasmeja, zadovoljna što on vidi i
smešnu stranu. „Upravo sam shvatila da umirem od gladi."

138
 „Onda znam gde ćemo. Imaju najbolji pomfrit u Djepeu." On zastade
promatrajući je. „Osim ako nisi obožavalac domaće kuhinje, kao što si borac za
zaštitu životne sredine?"
Restoran je bio prepun ljudi koji su svratili na nekoliko sati, da pojedu
obilan obrok posle nedeljne kupovine. „Prvo moraš da probaš morsku hranu",
insistirao je Luk, pokazujući joj metalnu posudu na tri sprata sa gomilom dagnji,
lignji, ostriga, klješta od rakova, školjki i crnih račića.
Bila je to najbolja riba koju je ikada okusila. Amanda je čak probala i
ostrige, gutajući ih kao u seksi sceni jedenja u filmu Tom Džons. Luk je znao sve
o vinu i naručio je sjajno Entre Deux Mers uz ručak.
„Dobro", reče Luk kada je tanjir sa morskom hranom ispražnjen. „Sad stiže
šnicla. Zaboravi Ajfelovu kulu i Rodenov Poljubac. Spremi se za pravo
francusko remek-delo."
Bio je u pravu. Šnicla je bila debela i sočna, sa jakim svežim beameškim
sosom. Pomfrit je bio sitan i slan, i topio se u ustima.
„Bolje nego u Mekdonaldsu", uzdahnu Amanda, sipajući crno vino koje su
naručili posle belog. „A to je priličan kompliment."
„Eh, što si prefinjena", nežno ju je zadirkivao Luk. Dok su jeli, prišao im je
gitarista koji je svirao stare francuske balade o vitezovima i damama. Sve je
izgledalo savršeno.
„A sad, kako bi bilo da upotpunimo kliše uz malo creme brulee?"
To nije bio običan creme bralee. Ispod šećera na vrhu i ukusnog kremastog
preliva bio je debeli sloj sitnog voća.
„Lepo", šapnu joj Luk. „Kako bi bilo da se sada vratimo u hotel na siestu?"
Amanda se ponovo unervozila. „A šta je sa svim onim razgledanjem grada
koje smo planirali? Katedrala? Čuveni bazar na otvorenom?'
„Mislim da ćemo preživeti i bez njih." Osmeh mu je bio tako privlačan da
ona oseti prijatno stezanje u gaćicama, koje su se, pošto je ovaj put sve
isplanirala, slagale sa brushalterom.
Sa impresivnom brzinom, Luk zatraži račun i ode po njihove kapute.
Amanda baci pogled na priznanicu koju je konobar ostavio na stolu. Obrok je
koštao koliko i prosečna pica u Lejntonu. Osim toga, Luk je ostavio velikodušan
bakšiš.
Još više joj se svidelo što je on znao za mesto koje je tako dobro i jeftino.
Uopšte je ne bi toliko impresioniralo da su otišli negde gde je cena pedeset funti
po osobi, gde sve vrvi od konobara i gde ljudi tiho razgovaraju poštujući
vrednost hrane.
Izgledalo je da je ceo Djepe izašao na ulice cenkajući se oko ribe, puneći
korpe blatnjavim glavicama luka ili kupujući francuske hlepčiće za večeru.

139
 „Zašto prodaju kamenje?", upita Amanda zureći u confiserie izlog, gde su
sivi kamenčići umotani u papir koštali dvadeset franaka komad.
„To su slatkiši, bleso. Hajde da kupimo čokoladu za kasnije."
Odskakutali su nazad u hotel kao mala deca, smejući se i držeći se za ruke,
Kada su ušli u sobu, Luk navuče zavese i okrete se prema Amandi.
„A sada, gospodo Vels, konačno smo sami..."
U nekim drugim okolnostima uzbudio bi je blagi nagoveštaj zadovoljstva u
njegovom glasu, ali odjednom joj je seks bio poslednje o čemu je razmišljala.
„Bože, Luk, jako mi je žao, ali mislim da ću povratiti..."
Ona otrča u malo kupatilo, jedva stigavši na vreme, i izbaci divni obrok
koji su upravo pojeli.
Luk, hvala Bogu, nije došao da joj nežno pridrži čelo, već ju je ostavio na
miru.
Ona ga zamisli kako leži na krevetu i iznervirano osluškuje kako se njihov
romantični vikend pretvara u katastrofu. Ne, takav je Džajls, podseti ona sebe.
Luk je drugačiji.
Konačno, ona izađe iz kupatila, potresena i strašno postiđena.
„Hajde, lezi u krevet", reče on glasom u kome se nije osećala ljutnja.
„Mora da si pojela neku pokvarenu dagnju. Od njih ti tako pozli. Odspavaj malo
i za nekoliko sati će ti biti bolje."
Amanda leže na krevet ogrnuta bade-mantilom i gotovo istog trenutka
utonu u san.
Kada se probudila, bio je mrak a u sobu je dopirala samo svetlost ulične
svetiljke. Luk je bio do nje na krevetu, obučen. Ona se lagano uspravi.
„Uzmi, od ovoga će biti mnogo bolje. Francuska čokolada je poznata po
svojoj čudotvornoj moći."
Amanda je taman htela da kaže da više nikad neće biti u stanju da jede,
kada shvati da je stomak u stvari boli od gladi. Ona zahvalno uze čokoladu.
Ko god da je bio svetac zaštitnik čokolade, mora da je dobro obavio svoj
posao, pošto joj je zaista bilo bolje čim ju je pojela.
„Uau!", priznade Amanda. „Bio si u pravu za čudotvornu moć."
„Ako je tako", Luk poče da skida kaiš sa svojih farmerki, „možda bi trebalo
da se zahvalimo na samo nama svojstven način."
Amanda se zakikota i podiže pokrivač.

„Pobogu, mama!", Klio lupi šoljom jutarnje kafe o sto. „Prestani da

pevušiš!"
„Zar sam pevušila?", iritantno upita Amanda.

140
 „Da. U stvari, ne prestaješ već dve nedelje. Još otkad si se vratila sa svoje
strasne noći u Francuskoj."
„Ah!"
„I možda nisi svesna šta pevušiš, ali da ga ne bi slučajno preplašila, trebalo
bi da znaš da je to Pačelbelov Top."
„Pa?'
„On je opštepoznat kao melodija uz koju mlada hoda do oltara."
„O, Bože!" Amanda je bila šokirana. Ovo je radila potpuno nesvesno. Ali
opet, ako ju je Luk čuo, to bi bilo tako ponižavajuće. Moraće da se potrudi da
više ne peva.
Sa druge strane, pokušaj da se objasni koliko je divno imati čoveka kome je
stalo do tebe, posle šesnaest godina emocionalnog autizma karakterističnog za
Džajlsa, bio bi kao opisivanje ukusa martinija nekome ko nikad nije okusio
alkohol. Potpuno besmisleno.
Kako bi Klio mogla da shvati koliko njenoj majci znači da je neko zove
dvaput dnevno, da prima smešne poruke na mobilnom, da dobija bukete
egzotičnih lala „jer su one lepe kao ona", i što je, umesto izmišljanja beskrajnih
zahteva, našla muškarca koji se trudi da je učini srećnom?

Hodajući ka galeriji, Amanda zaključi da se i priroda trudi da je učini

srećnom. Hladnoća i depresivno sivilo zime predali su se, bez opiranja, pred
iznenadnom eksplozijom proleća. Gotovo preko noći (ona se u mašti pitala da to
nije bila baš ona noć) procvetale su zelenkade, ptice su počele da pevaju i ljudi
su počeli da se okupljaju u kafićima na otvorenom.
Luk je polako postajao deo njenog života, svaki dan je u vreme ručka
dolazio da se prošetaju - Amanda je stekla prilično dobru kondiciju - nalazio se
sa njom posle posla, vodio je na koncerte, pitao je za mišljenje o filmovima i
knjigama.
Dolazio je kod njih na večeru tri-četiri puta dok su i Klio i Šon bili kod
kuće, ali su se Amanda i on dogovorili da ne bi trebalo da prenoći kod njih. Ali
mnogo bi joj nedostajao kada ode.
Po Amandinom mišljenju on je bio skoro savršen.
„Danas si se baš doterala", reče ona Klio narednog jutra za doručkom.
„Ideš na neko lepo mesto?"
Klio je odlično uradila probne ispite i sada je vrlo često izlazila.
„Hvala. Idem na razgovor u Dej posede."
Amanda se trudila da prikrije ljutnju što je Klio izabrala Angusa, a ne
Luka. „Moraš da ideš na razgovor zbog iskustva u poslu?"
„Naravno da moram. Znaš, ne idem ja tamo samo da bih otvarala pisma i
kuvala čaj. Hoću da naučim nešto o građevini."
141
 „Ali, zar nisi htela da se baviš nečim korisnim? Dobrotvornim radom ili
tako nečim? Preduzimači se time bave samo da bi zgrnuli pare."
„Nema ničeg lošeg u zgrtanju para ako ih dobro iskoristiš."
„To već ne znam. Ja radim u likovnoj galeriji. Za drugog."
„Ne moraš to da radiš. Mogla bi da otvoriš sopstvenu galeriju."
„Nemoj i ti da počinješ. Pretpostavljam da ću ovo često slušati ako budeš
radila za Angusa Deja. Ovako sam sasvim zadovoljna, hvala ti."

Prostorije Dej poseda uopšte nisu bile onakve kakvim ih je Klio zamišljala.
Pre svega, iako je zgrada spolja izgledala staromodno, unutra je bila izuzetno
moderna. Čitav prostor se sastojao od jedne ogromne prostorije, sa velikim
polukružnim stolom koji se protezao duž celog jednog zida.
„Vaš?", upita Klio Angusa.
„A čiji bi bio?", odgovori Ledi pojavivši se pored Angusa.
„Nikada nisam videla toliki", zakikota se Klio.
„Mlada damo, molim vas, bez perverznih komentara u ovoj kancelariji",
strogo je ispravi Angus.
Klio je bila zatečena.
Ledi se nasmeja. „Sačuvaćemo ih za gradilište."
„U stvari", Angus sede na svoju stolicu sa točkićima i odgurnu se do
drugog kraja stola da uzme neku fasciklu, „prilično nas brine što će mlada dama
poput tebe uopšte ići na gradilišta. Možda nisi baš navikla na takav jezik."
„Gospodine Dej..."
„Anguse", ispravi je on.
„Anguse. Jesi li ti bio u nekoj srednjoj školi u skorije vreme? Mislim da ćeš
primetiti da je na gradilištu mnogo kulturnija atmosfera."
Ledi se zatrese od smeha. „Mislim da je u pravu, Anguse."
„I nemoj mi govoriti da su toaleti problem, inače ću te lično povesti u
obilazak školskih WC-a. To će možda na tebi ostaviti posledice za ceo život.
Kad smo kod toga", Klio je iznenada izgledala postiđeno, „mogu li sada da
odem do vašeg WC-a?"
Iznenada ju je uhvatio jak menstrualni grč, ali ma koliko da ju je bilo
sramota što mora da ide u toalet, to nije moglo da izbriše osećaj olakšanja što je
narednu menstruaciju dobila na vreme.
„Fina devojčica, a?", reče Ledi s odobravanjem kada ona više nije mogla da
ih čuje. „Kad bi samo momci koji ovde traže iskustvo u poslu bili tako puni
entuzijazma kao ona. I tako bistra."
Angus klimnu glavom. U stvari, ako će Klio raditi kod njih, provodiće više
vremena za stolom i na sastancima nego na gradilištu. To je i bolje. Klio kao da

142
uopšte nije svesna svoje lepote, što je naravno čini još zanosnijom. Ona je kao
bledo mladunče koje se obazrivo probija po ledenoj zemlji. „Oh, pob-gu", reče
sebi Angus, „okani se poetičnosti; poenta je da te ona jednostavno podseća na
svoju majku."
Ledi kao da je pratio njegove misli. „Ne brini. Ja ću je paziti. Osim toga,
momci na gradilištu više vole tip konobarice. Samo nemoj da mi pošalješ
Pamelu Anderson na radno iskustvo"
„Mislim da ona ima sasvim dovoljno radnog iskustva."
Obojica se nasmejaše. Klio, vrativši se u prostoriju, blago pocrvene.
„Dobro, Anguse, ja idem. Moram da poteram ove što ih treba vezati za
krov."
Klio se zakikota. „Vezati za krov?'
„Da. Znaš kako je", Ledi se nasmeja, „moramo da ih prikujemo za grede."
„Mislim da bi trebalo da krenem kući. Možeš li da potpišeš ovaj formular?'
Ona ga pruži Angusu. „To mi je za školu. Da znaju da stvarno radim. I da li ti
odgovara ovaj termin? Nedelju dana početkom aprila?"
„U redu. Videću da li mogu da smislim neki interesantan projekat za tebe."
„Stvarno si ljubazan", zahvalno reče Klio. „Većina ljudi tretira učenike na
praksi ili kao daveže ili kao ljude koji im besplatno otvaraju poštu."
„Kad si već to pomenula", ozbiljno reče Angus, „mogli bismo da zaposlimo
nekog da nam besplatno otvara poštu."
„Onda bi bolje bilo da krenem."
„Hoćeš da te povezem? Ionako idem kod majke. Ona se popodne obično
malo oneraspoloži."
„Stvarno mi se svidela tvoja majka", reče Klio ulazeći u kola. Nikada ranije
nije bila u nečem ovako luksuznom i čudila se kako je nizak i nalik trkačkom
automobilu u poređenju sa njihovom ulubljenom starom hondom. „Kako te je
nagovorila da platiš mami štetu?"
„Mene je lako ubediti." Angusov osmeh je govorio da to uopšte nije istina.
„Nije, samo si fin."
„Uzgred, kako ti je majka?" Angus vešto promeni temu. Klio je stekla
utisak da je on to odavno hteo da pita, ali se suzdržavao.
„Dobro je." Ona na trenutak zastade, razmišljajući šta da kaže. U njegovom
glasu osećalo se nešto više od prijateljskog interesovanja. Vest da se njena
majka ponaša kao zaljubljena osamnaestogodišnjakinja mu verovatno ne bi,
pretpostavljala je ona, ulepšala dan.
„Da li se još viđa sa Lukom Najtom?"
Klijino oklevanje mu je sve reklo.
„Misliš da je to nešto ozbiljno?"

143
 „Teško je reći." Klio je bila svesna da zvuči kao upravitelj u školi za
dečake koji objašnjava da se utakmica odlaže zbog gripa.
„Pozdravi je", reče on skrušeno. „U stvari, ne moraš. Šta ona misli o tvojoj
ideji o sticanju radnog iskustva?"
„Predložila je da se bavim umetnošću sa Lukom." Ona podiže jednu obrvu i
oboje se nasmejaše.
„Rekla sam da mi se više sviđaju zidari nego umetničke dušice koje su
ionako zaokupljene same sobom."
Angus se trudio da se ne nasmeje. „Ne radi se ovde samo o zidarima, znaš."
„Da, gospodine Dej - Anguse. Znam." Ona izvuče primerak Građevinskog
nedeljnika iz ranca. „Počela sam da čitam nešto o tome. Znate, zaista sam se
zainteresovala."
„Vi ste jedna neverovatna osoba, gospođice Vels." On se zapita kako bi
bilo imati ovakvu kćerku; bistru, inteligentnu, duhovitu, željnu da upije očevo
znanje. A onda se seti Džajlsa koji mu se činio kao sirova, neosetljiva osoba.
Amanda je rekla da će dobiti blizance sa novom ženom. To mora da je Klio
teško palo. Život nije nimalo lak ni blag, čak ni prema ljudima koji to zaslužuju.
To ga podseti na njegovu majku, koliko je ona želela unuke. Ona bi obožavala
unuku poput Klio.
„Nešto se pitam", u glasu mu se osećalo neuobičajeno oklevanje, „da li bi
možda pošla sa mnom kod moje majke? Ona mnogo voli mlađe, a skoro nikad
nema priliku da ih viđa. Stari ljudi su dosadni, po njoj - stalno se žale."
Klio je bila dirnuta. Njena baka je stalno zauzeta. I zanimljivo je što njena
baka ne voli mlade ljude, već hoće da sama bude jedna od njih. „Rado."
Klio se osećala veoma značajno i odraslo dok su se vozili kroz grad. Ona
požele da prođu pored škole kako bi neko od drugova mogao da je vidi u tim
blještavim kolima, ali pošli su drugim putem, van Lejntona i na autoput. Angus
je ovde vozio prilično brzo i ona oseti uzbuđenje zbog moćnog motora
automobila.
„Da ne bismo možda", upita ona stidljivo, „mogli da spustimo krov? Nikad
ranije nisam bila u sportskim kolima."
Angus se nasmeja, setivši se Nove godine kada je Amanda to isto pitala
iako je napolju bilo ledeno. A onda se seti i njene ranije primedbe."
,,Zašto se smeješ?"
„Zato što me je tvoja majka optužila da spuštam krov jer sam uobražen."
Klio je delovala zbunjeno. „Zašto bi bilo uobraženo spustiti krov?"
„Da bih se ogledao u izlozima, očigledno."
„Odlična ideja. Šteta što ovde nema izloga, pa ne mogu da se ogledam."
„Učiniću nešto po tom pitanju neki drugi dan. Siguran sam da ćemo morati
dosta da se vozimo tokom tvog sticanja radnog iskustva."
144
 „Super. Poneću naočare za sunce."
Sada su već bili na selu i približavali se nizu ogromnih, impresivnih kapija.
„Moja majka živi u kolibi."
„Uau!" Klio je posmatrala veliku kuću u daljini. „A pitam se koji buržuj
živi tamo?"
„Pa, ja. Ali pretpostavljam da mi nećeš verovati da sam kupio tu kuću zbog
kolibe. Hteo sam da budem blizu majke, a da ona ipak bude nezavisna."
„Zar nikad nisi čuo za stanove za penzionere?"
„Jesam", odgovori Angus, trudeći se da se ne osmehne „ali moja majka je
mrzela tu ideju. Ovo se činilo kao razumni kompromis."
„Naravno. I sada živiš u ogromnoj vili."
„Ne sviđa mi se mnogo. Suviše je velika i prazna."
„Pa dobro, mogao si i gore da prođeš", naceri se Klio. „Mogao si da
prodaješ novine i da spavaš na ulici."
Angus prasnu u smeh. „To je tačno. Potrudiću se da to zapamtim."

Izobel Dej je spavala u svojoj uobičajenoj fotelji. Televizor je tiho zujao u

uglu.
„Ćao, muma." Izobel poskoči kada je Angus poljubi. „Doveo sam ti gosta.
Klio Vels. Amandina kćerka."
Klio je posmatrala prelepe, mirne sobe, zidove okrečene u bledu
morskozelenu boju, koju je Amanda toliko volela, sa ivicama izvučenim
šejkerskim plavim tonovima. Zavese sa nežnim šarama u obliku školjki
uokvirivale su božanstveni pogled na baštu i raskošne pejzaže iza nje.
„Kakav prelep pogled", zadivljeno reče Klio stidljivo se rukujući sa Izobel
Dej.
„Da. Zelenkade i šafrani su divni ove godine. Nekada sam sama obavljala
sve radove u bašti i onda spavala pod onim jabukovim drvetom." Ona pokaza
divno, bujno drvo na kome su tek počeli da se pojavljuju nežni pupoljci. Ona
pogleda Angusa. „Ispod tog drveta želim da budem sahranjena. Bez ovih
crkvenih gluposti. Dosta mi je toga za ceo život."
„Ne budi morbidna", prekorno reče Angus.
„Anguse, suoči se sa činjenicama." Izobelin glas je bio očajnički nežan.
„Moraš da počneš da razmišljaš o tome. Ako sam ja spremna na to, ne vidim
zašto i ti ne bi bio."
„Jesi li za čaj?", odgovori Angus menjajući temu. Znao je da je ona u
pravu, ali nije mogao to da prihvati tako stoički kao ona. Ona mu je sve što ima,
osim nekih dalekih rođaka na Novom Zelandu.

145
 „Ja ću ga skuvati", ponudi se Klio. „Moja majka kaže da pravim najbolji
čaj. To je dobro, kaže ona, pošto nikad ne spremam po kući, svuda ostavljam
šminku i nosim njene čarape."
Angus je gledao u erl grej kesice čaja, iznenađeno primetivši kako je bolan
taj pogled na svakodnevni život porodice Vels. Oduvek je zavideo ljudima na
haosu u kući, možda zato što ga on sam nikad nije imao. Lora je verovala da bi
jedna neoprana šoljica kafe pretvorila kuću u svinjac.
„Je li tvoja majka mnogo bolesna?", tiho upita Klio pridruživši mu se u
kuhinji.
„Bojim se da jeste."
„Zar ništa ne može da se učini?"
„Ne može da se leči. Bolest je predaleko otišla. Ali postoji lek koji bi joj
verovatno produžio život. Samo moja majka neće da ga uzima."
„Zašto?"
„Zato što to košta, a ona kaže da nije u redu da kupuje život na račun
mlađih ljudi koji to ne mogu."
„Bože", prošapta Klio, „ona baš drži do svojih principa."
„To me užasno nervira. Tu sam ja, koji sam zaradio malo para, a jedina
osoba koja od toga može da ima koristi neće da ih upotrebi kako bi živela duže."
„Žao mi je." Počela ja da shvata kako je svet odraslih komplikovaniji nego
što se njoj činilo. Na primer, da je stvarno zatrudnela, to bi uticalo na njenu
porodicu isto koliko i na nju, kao što Izobelin stav prema lečenju utiče na
Angusa.
„I ona voli ove biskvite." Angus ih stavi na tanjir.
Klio unese poslužavnik. Izobel je pomno posmatrala dve izrezbarene rode
koje su stajale pored prozora.
„Kako su divne!", zadivljeno reče Klio. Gotovo da nikad nije videla nešto
tako lepo.
„Angus mi ih je kupio", reče Izobel sa prostodušnim ponosom. „I onog
labuda." Ona pokaza figuru na kaminu. „Podsećaju me na detinjstvo na
Hebridima."
„U stvari", dodade Angus sa blagim osmehom na licu, „za njih treba da
zahvalim tvojoj majci. Ona mi je rekla za tu umetnicu."
„Nikada nisam videla nešto ovakvo u galeriji. Tamo su sve kutije za
čokoladice sa slikama lepog Lejntona."
„Luiz je očigledno smatrala da se neće dobro prodavati."
„O, Bože. Luiz. Mama ima toliko više ukusa od nje. Nije mi jasno kako
mama može da radi sa nekim ko izgleda poput onih matorih hipika što vise na
Glastonberiju. Trebalo bi da otvori sopstvenu galeriju."

146
 „To sam joj i ja rekao", složi se Angus. „Šta misliš, zašto nas ne sluša?"
Klio zastade setivši se svojih razmišljanja o složenosti života odraslih.
„Verovatno zbog nas. Nemamo baš mnogo para. Verovatno misli da ne bi bilo u
redu prihvatiti taj rizik."
Bilo ju je užasno sramota da priča o novcu sa nekim ko ga ima tako mnogo.
A opet, sav njegov novac mu ne može pomoći da spase majku. Ničiji život nije
baš ružičast. Novac ne može sve da kupi.
Ona sede do Izobel. „Pa, kako je na Hebridima? Mora da je stvarno super."
„Jeste", Izobel se osmehnu sinu preko Klijine glave. „Stvarno je super."
Klio je bila šokirana kada je pogledala na sat i videla da je prošlo sat i po
vremena. „Bože! Moram da idem. Imala sam utisak da smo ćaskali samo pet
minuta."
„Angus će te odbaciti kući, zar ne, Anguse? Sada je suviše mračno da bi
razmišljala o autobusima."
Klio se seti kako mu je Izobel zapovedala kada mu je Amanda udarila kola.
Ali to je bilo nekako lepo zapovedanje. Tu se nije radilo o kontrolisanju već više
o spoljnom priznanju njihove bliskosti.
„Naravno", osmehnu se Angus. „Biće mi zadovoljstvo."
„Možda bih mogla ponovo da svratim kad budem radila?"
„Ne moraš to da čekaš", reče Izobel. „Možeš da dođeš kad god želiš ako
budem mogla da te uklopim između letova do Kana, kupovine u Herodsu i
isprobavanja skupe odeće."
Petnaest minuta kasnije, taman kada je Angus prilazio Klijinoj kući,
Amanda izađe iz svoje ulubljene stare honde. Spustivši prozor da bi objasnio
zašto su tako kasno došli, Angus vide da je Luk sa njom. On ponovo zatvori
prozor i odluči da prepusti Klio da joj kaže.
„Pobogu, gde si do sad?", upita Amanda Klio, poluljuta, poluzabrinuta.
„Zar ti razgovor nije bio u jedanaest?" Obe su gledale Angusa kako odlazi.
„Jeste. Angus me je pitao da pođem s njim u posetu njegovoj majci. Ona je
tako divna žena. Samo, ne znam da li si znala, ona ima rak, a neće da uzme lek
koji bi joj pomogao, jer on mnogo košta i to ne bi bilo fer prema ljudima koji
nemaju para."
„Baš je svetica", prokomentarisa Luk. „Da, ali ona se uopšte ne ponaša
tako. Vrlo je duhovita i fina."
„Da", tiho reče Luk, „ali zar njen sin nije malo star za tebe?"
To je trebalo da bude šala, ali je u njoj bilo nečeg neprijatno oštrog.
Amanda ga pogleda. Ovo nije bio prvi put da ju je Luk naljutio. „To je veoma
čudan komentar."
„Zašto? To je istina, zar ne?"

147
 Negde u Amandinoj glavi oglasi se tiho i neprijatno zvono za uzbunu. Ne
dešava se valjda nešto između Klio i Angusa Deja?

148
 Šesnaesto poglavlje

Amanda je bila besna na sebe. Kako je mogla da tako nema poverenja u

Klio? Ili u Angusa, kad smo kod toga. On ima dovoljno godina da joj bude otac.
Na trenutak, javi joj se pomisao da je Klio nedavno izgubila oca i da je možda
slaba na starije muškarce, naročito sada kada se plaši da će joj Džajlsovu ljubav
preoteti mali blizanci.
Ona odmah odbaci ovu ideju. To je apsurdno. U stvari, nikad ne bi ni
pomislila tako nešto da nije one Lukove primedbe. Ona natera sebe da prihvati
situaciju onakvu kakva jeste - sasvim jasna. „Pa, kako je prošao razgovor?"
„Dobro. Radiću nedelju dana, u aprilu."
„Svaka ti čast na preduzimljivosti." Ozbiljno je tako mislila. Klio se
Amandi ponekad činila odraslije nego što se sama Amanda osećala. Ona se seti
onoga što joj je Luk rekao pre toga, da večeras mora da razgovara sa njom o
nečem važnom. Umirala je od radoznalosti i želje da sazna šta je u pitanju.
Nije morala dugo da čeka. Klio je odmah otišla gore u svoju sobu da
pošalje poruku Džasmin, a pošto je Šon bio na treningu, njih dvoje su ostali
sami.
Amanda im oboma sipa čašu vina i poče da sprema večeru.
Luk je zagrli. „Hajde, sedi. Ceo dan si bila u galeriji. Moje kuvanje je
poznato na šest kontinenata."
Amanda zadovoljno uzdahnu. Ovo je blaženstvo. Muškarac koji kuva.
„Mislila sam da ih ima samo pet."
„Pametnjakovićka. Oduvek sam bio loš iz geografije."
„A iz čega si bio najbolji?" Proteklih nekoliko nedelja su bili gotovo
nerazdvojni, on joj ovde pravi večeru u njenoj kuhinji, i to sve deluje prirodno i
divno, naravno, i neverovatno posle godina provedenih s Džajlsom. Ipak, još je
bilo toliko toga što ona nije znala o njemu.
„Iz glume. Moji roditelji su se trudili da ne obraćaju pažnju na to."
Amanda se nasmeja. „Verujem da jesu. To baš i nije predmet koji vodi u
crkvu. Trebalo je da budeš dobar iz latinskog, uz pomalo veronauke."
„Bože, kako sam mrzeo veronauku."

149
 Amanda se naceri.
„Šta se smeješ?"
„Bože, kako sam mrzeo veronauku." Samo mi je smešan tvoj izbor reči."
On spusti levak na sto i priđe joj. ,,Bože'', reče on oponašajući njen ton,
„kako te volim, Amanda Vels." On se nagnu i snažno je poljubi u usta.
„Ja se izvinjavam'', prekide ih Klijin sarkastični glas koji se začu iza njih,
„samo da vam kažem da idem kod Džasmin da radimo domaći."
„A večera?"
„Večeraću tamo. Ne bih da vam kvarim zabavu."
Amanda je taman htela da kaže: „Pravilo je da svi jedemo zajedno", kad
shvati da je verovatno dobro što Klio ide kod Džasmin. Tako će Luk i ona moći
da razgovaraju i neće biti ove užasne netrpeljivosti između njih dvoje.
„Dobro. Vrati se do deset."
Amanda se ponovo okrete Luku. Njegovo lepo lice se smračilo.
„Ne bi trebalo da joj dozvoljavaš da tako razgovara s tobom. Misliće da
može da se ponaša kako god hoće."
Iako je donekle bio u pravu, Amanda oseti potrebu da ga podseti da je ona
ta koja vaspitava Klio. „Znam. Ali njoj teško pada to što smo nas dvoje zajedno,
a njen otac će uskoro dobiti blizance..."
Ali Luk nije slušao. „Mislim, zar želiš da tako visi sa starijim muškarcima,
naročito posle onoga što se dogodilo sa instruktorom skijanja?"
„Prekini, Luk." Bila je iznenađena oštrinom svog glasa, ali smatrala je da se
Klijino ponašanje njega zaista ne tiče.
Luk slegnu ramenima. Amanda se s mukom trudila da kontroliše svoju
ljutnju. Nije želela da se svađa sa Lukom. Ipak, on je samo hteo da pomogne. A
Klijino ponašanje nije bilo u redu. „Nego, o čemu si to hteo da razgovaramo?"
Luk se naježi. „Nije bitno. Možda neće ni biti ništa od toga. Nećemo o
tome, važi?"
Ovo je bilo prvi put da ju je emocionalno odgurnuo od sebe i to ju je
podsetilo na igru koju je naročito mrzela kao dete. Stave ti povez preko očiju i ti
čekaš. Možda ćeš dobiti poljubac ili će te neko zagolicati perom, a možda ćeš
dobiti šamar. Zabava je u tome što ne znaš šta će se desiti. Ali, to Amandi
uopšte nije bilo zabavno.
„Pasta je gotova", reče Luk.
Amanda nije bila gladna. Luk se razlikovao od Džajlsa gotovo po svemu
čega je mogla da se seti. Zašto onda oseća istu ljutnju i bes kao prema Džajlsu?
Možda je problem u njoj, kao što je Džajls stalno tvrdio. Ali mada je, iz
kukavičluka ili po navici, Džajlsu dozvoljavala da se izvuče s tim, ne dolazi u
obzir da ponovo napravi istu grešku.

150
 „Slušaj, to što si hteo da mi kažeš ti je očigledno važno. Više bih volela da
sada porazgovaramo o tome."
„Dobro." Na Lukovom licu ponovo zablista šarmantni osmeh. Sve je
izgledalo kao atmosfera koja je vladala pre nekoliko trenutaka. Seli su zajedno u
kuhinju i on joj je sipao još vina.
„Sećaš se da sam ti pričao o poslovnoj ponudi u Lidsu?"
Amanda zadrhta. Sećala se, ali pošto joj to nije ponovo pominjao, uz svoje
glupavo zakopavnje glave u pesak, ona se nadala da je odustao od toga.
„Pritiskaju me da im odgovorim. To je sjajna prilika, da tamo vodim novi
umetnički festival. Svi kažu da je Lids fantastičan ovih dana. Živ. Pun energije.
Ima najuzbudljiviji univerzitet u zemlji."
„Lids", tupo ponovi Amanda.
Lejnton je bio trista kilometara daleko od Lidsa. Ali problem nije bio samo
u udaljenosti. Njihova veza je još bila mlada, trebalo ju je pothranjivati. Trebala
joj je blizina i intimnost. Ono što joj nikako nije trebalo je stotine milja loših
železničkih veza. „Shvatam. Kada bi počeo da radiš, mislim, ako bi prihvatio
posao?" Pokušavala je da izmeri njegovo oduševljenje, da proveri radi li se o
poslu koji on očajnički želi. Ali Luk je čekao reakciju.
„Ne deluješ baš oduševljeno", reče on na kraju.
„Ne. Pa kako da budem? Znam da je to sebično, ali izgleda da sam se
nadala da ćeš ostati ovde."
„Uskoro mi ističe ugovor."
„Naravno." Pobogu, znala je da ovakav posao zahteva stalno seljakanje.
Ona iznenada uvide svu neminovnost toga. Luk će otići u Lids. Pokušaće
da ostanu zajedno, ali to će biti nemoguće jer je njen život tako komplikovan.
Klio ima važne ispite. Šonu je samo deset godina i treba mu pažnja. Majka će joj
pomagati, ali neće moći da čuva decu ceo dan.
„Možda biste mogli svi da pođete sa mnom?" Luk je uhvati za ruku.
Amanda se slabašno osmehnu. Luk nema pojma šta bi selidba značila
jednoj porodici koja ima sve svoje komplikovane korene negde drugde. Naročito
posle nestabilnosti koju je razvod doneo sa sobom. Kada su se ona i Džajls
razišli, najviše od svega se trudila da Klijin i Šonov život u svakom drugom
smislu ostanu isti.
Luk podiže čašu i pogleda je preko oboda. „Postoji još jedna mogućnost",
osmehnu se on poput mađioničara koji zna da još ima belog zeca u šeširu.
Amanda se osećala kao zatvorenik kome je pružena prilika da bude pušten
na slobodu. „Koja?"
„Pomenuo sam ti da bih možda i ovde mogao da dobijem stalni posao.
Naravno, to nije ništa u poređenju sa ponudom iz Lidsa i u nekim drugim

151
okolnostima ne bih ni razmišljao o tome, ali..." Glas mu se prekide, mučeći je
još više.
„Ali šta?", ubrzavala ga je Amanda.
„Zaljubio sam se u tebe."
Srce joj poskoči. Zatvorenik je pušten na slobodu.
„Rado bih prihvatio posao u Lejntonu pod jednim uslovom."
Amanda zaustavi dah. „A to je?"
„Pokušajmo da budemo u ozbiljnoj vezi, ti i ja. Da se uselim ovde kod tebe.
Da probamo da budemo prava porodica."
Amanda nije imala potrebe da okleva. Rado bi najpre porazgovarala sa
Klio i Šonom, ali nije bilo vremena. Luk će otići iz njenog života ako odmah
nešto ne preduzme. Klio i Šon će jednostavno morati da ga prihvate.
„Važi." Ona podiže svoju čašu i kucnu se sa njim. „Uradimo to. Za nas.
Želim nam svu sreću ovoga sveta."
„Misliš li da nam je toliko potrebno?"
„Uz Klio i Šona, jeste. Obećaj mi jednu stvar - da ćeš mi dozvoliti da im to
pažljivo saopštim."
„Pored tebe zvučim više kao pretnja nego kao ljubavnik."
„Izvini", ona ga dodirnu po licu. „Pusti da pokušam ovako:To je najdivnije,
veličanstveno iznenađenje i znam da ćemo svi biti srećni zbog toga." Ona mu se
nežno osmehnu. „Na kraju."

Kada je Angus ponovo došao da je obiđe, Izobel je bila ustala sa svoje

stolice i napravila sebi bednu večeru koja se sastojala od pola parčeta tosta i
jednog kuvanog jajeta. „Pozvala bih te na večeru", reče ona, „ali kao što vidiš,
neće baš biti dovoljno - osim ako ne umeš činiš čuda."
Angus je nežno zagrli, trudeći se da ne razmišlja o svojoj praznoj kući.
Uopšte mu nije bilo bitno šta će jesti.
„Uzgred, htela sam nešto da ti kažem." Ona sede, držeći poslužavnik na
kolenima, i udahnu duboko da bi umirila bol koji ju je iznenada surovo probadao
u stomaku. „Zabava za stanare opštinskih zgrada."
„Baš sam se pitao kada ćeš to spomenuti. Misliš da je to bila greška, uprkos
svome govoru."
Angusu je trebalo vremena da shvati majčino složeno reagovanje na stvari.
Mrzela je ono što se naziva „kultura poklanjanja". Izgubivši sopstveni dom, nije
imala puno vremena za one kojima država daje stanove i koji iskorišćavaju to
što su imali sreće. „Da, u početku sam mislila da je to greška. Ne shvatam zašto
ljudi misle da ni za šta mogu da dobiju nešto."
„I Ledi misli da sam lud."

152
 „Ali ja ne mislim da si lud. Šalila sam se kada sam pomenula čuda, ali čini
mi se da bi se Istklif skoro mogao nazvati čudom. Sjajno si obavio posao tamo.
Kada sam se doselila ovde, to je bilo mesto koje su svi izbegavali. Dao si
ljudima priliku da se ponose svojim domovima i čini mi se da oni to ne uzimaju
zdravo za gotovo. Osećalo se to pre neki dan. A sada bi bolje bilo da pojedem
ovo jaje pre nego što se pretvori u gumu.
Angus je morao da skrene pogled, zapanjeno shvativši koliko mu znače
majčine reči.
Ona uze zalogaj jajeta, ali kao i uvek, nije mogla da odoli da još jednom ne
kaže: „Još si zaljubljen u majku one devojčice, zar ne?"
Angus slegnu ramenima.
„Ne shvatam kako možeš da kontrolišeš svaki drugi aspekt svog života
osim ovog."
„Staromodna si, muma. Žene više ne vole da muškarci preuzimaju
kontrolu."
„Gluposti", reče Izobel strogim škotskim akcentom.
Angus se trudio da ne izgleda zapanjeno. „Predlažeš mi da uletim tamo,
zgrabim Amandu za kosu i udarim Luka Najta toljagom?"
Izobel uze minijaturni zalogaj tosta. „I to bi bilo bolje od tvoje trenutne
strategije da ne činiš ništa."
„Slušaj, muma", Angus se iznenada razljuti, „kada mi bude potreban tvoj
savet što se ljubavi tiče, tražiću ti ga."
Ipak, Izobel nije mogla da ne doda: „Onda bi ti bolje bilo da požuriš. Onaj
mladić je brz i ne okleva kao ti. Znam ja takve. Igraj po pravilima ako hoćeš,
ali on neće."
Da nije na samrti, pomisli Angus, došlo bi mu da je zadavi. Osim toga, lako
je njegovoj majci da ga osuđuje što ne radi ništa kad je u pitanju Amanda.
Mnogo je teže razlučiti šta treba da radi.
Sa druge strane, možda bi trebalo nešto preduzeti. Možda bi trebalo
jednostavno da zaboravi na Luka Najta i da joj saopšti kako se oseća, kako
stalno misli na nju i neprekidno razmišlja o tome šta bi se dogodilo one noći da
joj se muž nije vratio.
Angus je bio prilično razuman, ali svakim atomom svoga bića bio je uveren
u jedno: da ih Džajls nije prekinuo, sada bi on, a ne Luk, bio u njenom zagrljaju
i njenim mislima. Ali kako da je sada ubedi u to?
Bez obzira na rizik bolnog odbijanja, moraće da joj kaže.
U stvari, učiniće to sutra.
Prvi put u poslednjih nekoliko nedelja, iako mu je kuća bila ogromna, puna
odjeka i bolno prazna, spavao je kao beba.

153
 „Deluješ baš veselo", pozdravi Rouz Mils Luka ugledavši ga kako šeta
obalom blizu njihove kućice.
Pre nego što je progovorila, posmatrala ga je nekoliko minuta. Uzeo je
kamenčić sa plaže i pažljivo ga bacio na teren za školicu koju su deca iscrtala
kredom, zatim je odskakutao do poslednjeg polja i krenuo ponovo. Bilo je to
tako maštovito, detinjasto ponašanje da je Rouz morala da se osmehne.
„I jesam. Jesi li za valcer, Rouz?"
Rouzino lice se razvuče u osmeh. Koža joj je bila toliko stara i pocrnela od
decenija ležanja na plaži da je izgledala poput srećnog aligatora. Pogledavši oko
sebe da proveri da li su skriveni od pogleda drugih - a možda se i nadajući da
nisu - ona i Luk zaigraše na stazi koja je vodila od šetališta do niza koliba na
plaži.
Iza staze se nalazio niz oronulih radnjica, više nalik na tezge, koje su radile
samo leti i u kojima su se prodavale jeftine morske sitnice. Još su bile zatvorene
preko zime. Dva čoveka su zamišljeno zurila u njih, obojica držeći mali lap-top
u rukama.
Kada su im se plešući približili, Luk vide da je to Angus Dej i njegov
škotski nadzornik.
I Angus je video Luka. Uprkos svojim osećanjima, on se nasmeši
neuobičajenom prizoru: Rouz Majls, od oko osamdeset pet godina, igra kao
devojčica po praznoj plaži.
„Zdravo, Rouz", reče Angus. Znao je da treba da se javi i Luku, ali ga je
neki detinjasti inat sprečavao. „Deluješ srećno."
„Nisam ja ta koja je srećna." Par se zaustavi pored njih, smejući se bez
daha. „Već Luk."
Angus oseti bolni predosećaj u stomaku. „A zbog čega?"
Luk se blago osmehnu, sa pobedničkim sjajem u očima. „Zato što me je
žena koju volim upravo pitala da živim sa njom."
Rouz se, nesvesna uzburkanih voda u koje uleće, osmehnu Angusu. „Zar to
nisu divne vesti? Oduvek sam govorila da je žena koja osvoji Luka prava
srećnica. On je najzgodniji mladić u celom Lejntonu."
„Ah", odgovori Angus glasom otežalim od ironije, „ali kao što moja majka
stalno govori, zgodan čovek se tako i ponaša."
„Hvala za to, Anguse", Luk ga podsmešljivo pogleda. „Potrudiću se da se
držim dirljive izreke tvoje majke."
„Da." Angusove oči se suziše, a glas mu poprimi ledeni ton koji je
odjekivao sunčanim jutrom. „Bolje bi ti bilo da tako i bude."
„Pa", reče Rouz kada ona i Luk naglo produžiše dalje, „ovo nije baš bilo
učtivo od gospodina Deja."

154
 „Nije", reče Luk trudeći se da se ne osmehne, „ to nije bilo nimalo učtivo.
Ali opet, šta ste očekivali? Angus Dej je samo bogataš koji se pretvara da ima
savest. Nekad se jasno vidi kakav je ko."

„Kako je to čudno", poveri se Rouz svojoj sestri Beti kada je stigla kući.
„Bila sam na šetalištu sa finim Lukom Najtom i naleteli smo na Angusa Deja.
Samo što se nisu potukli."
Beti pogleda sestru kao da se čudi njenoj prigluposti. „Pa, naravno." Beti je
kačila svoje spavaćice na mali konopac iza kolibe. Duvao je divan vetar, dobar
za sušenje. Martovski, ali uz nagoveštaj toplog aprila.
„Zašto naravno?'', odgovori Rouz, zaintrigirana. Ponosno je sebe smatrala
pametnijom sestrom koja je upila mudrost godina, dok je Beti išla kroz život
praveći glupe primedbe i ponašajući se kao devojčica na svojoj prvoj žurki.
„Očigledno je, zar ne? Postoji samo jedan razlog što se muškarci tako
ponašaju jedan prema drugom."
„A šta je to, molim te?", Rouz odgurnu sestrinu spavaćicu u stranu,
čekajući odgovor.
„Mora da su obojica zaljubljeni u istu ženu."
„Oh, pobogu, Beti, na osnovu čega si to zaključila?"
„Na osnovu toliko godina u kojima su se muškarci zaljubljivali u mene."
Beti prebaci šal preko ramena kao izborana Isidora Dankan.
„Pa zašto si onda usamljena starica koja živi u doteranoj kućici na plaži, u
društvu svoje čangrizave sestre?"
„Zato što mi te je bio žao i nisam htela da te ostavim samu. Uzgred,
gospodin Dej je svratio dok si ti blesavo plesala po šetalištu." Ona značajno
zastade, uživajući u osećaju da dva puta u toku jednog jutra zna nešto više od
Rouz. „On ima predlog za nas."
„Kakav predlog?"
„Nemam pojma." Beti okači poslednji par gaća da se suši. „Ali ako
predlaže da od nas napravi osamdesetogodišnje zvezde, ja nemam ništa protiv."

„Bože, šta to radiš?" Klio je posmatrala majku kako sređuje kuću po drugi
put te nedelje.
Uistinu, otkad je Luk predložio da se useli kod nje, Amanda je počela
drugačije da gleda na kuću. Iznenada joj gomile novina, neidentifikovanih
plastičnih objekata i mačjih dlaka nisu više delovale kao neizbežni haos
porodičnog života, već jednostavno depresivno. Želela je da kuća izgleda čisto,
mada je urednost bila nedostižan cilj.
„Šta se događa s tobom?", upita Klio praveći sebi sendviče za školu.
„Pretvaraš se u reklamu za gumene rukavice. Hajde, razuveri me. Pila si tečnosti
155
za čišćenje ili mirisala lak za nameštaj, zar ne? Ova što riba sudoperu i čisti
šoljice nije moja prava majka?"
„Nisam čistila šoljice. Samo sam htela malo da pospremim." Amanda se
trudila da ne izgleda kao da se brani. „Život među otpacima ume da dosadi. Ovo
se zove prolećno čišćenje. Mnogi ljudi to rade."
„Mnogi ljudi možda, ali ti nikada nisi. Mogu da se kladim da ovo ima
nekakve veze sa tvojim princom na belom konju, zar ne?"
Amanda nije odgovarala. Želela je da ima kontrolu nad razgovorom kada
im bude saopštila novosti o Luku. Planirala je da večeras izvede Šona i Klio na
picu i da im tu kaže.
„Ima, zar ne?", navaljivala je Klio. „Bojiš se da će navući neku boleštinu sa
našeg stola?"
Amanda se nije obazirala na njen komentar. „U stvari", reče ona sa većom
važnošću u glasu nego sto je nameravala, „htela sam da porazgovaramo o
nečem." Ona zastade, ne znajući kako da joj saopšti.
„Sranje." Klio prestade da puni školsku torbu i pogleda majku. „Ovo je
nešto ozbiljnije, je 1' tako? Da bi spavala s njim, bilo bi ti dovoljno desetak
minuta da gurneš stvari ispod fotelje. Da mu nisi predložila da se useli kod nas?"
Amanda pocrvene. „Klio, slušaj, stvari su se strašno iskomplikovale.
Ponudili su mu jako dobar posao na severu, ali on će ga odbiti zbog mene.
Jedino što je tražio ako ostane u Lejntonu je da to ne bude u nekom bednom,
praznom stanu. On želi da živi sa mnom. Sa nama "
„On nas čak i ne poznaje, mama." Klijin glas je drhtao od bola. „Tebe
poznaje. Ti ga interesuješ. Nas nije birao i verovatno nas ni ne želi. Mi smo
samo cena koju mora da plati ako želi vezu sa našom majkom. Pa, ja ne želim
ništa da imam sa njim. Čak mi se ni ne sviđa."
„Klio", poče Amanda da ubeduje kćerku, „ne znaš kako će biti. Ne znam ni
ja. Obećavam ti, ako ne bude uspelo zamoliću ga da ode. U stvari, i ja bih više
volela da se ovo nije dogodilo tako brzo..."
„Ma stvarno?", sarkastično je prekide Klio.
„Izgubiću ga, Klio." Amanda je bila rastrzana između dva dela. Luk je bio
prvi muškarac posle Džajlsa sa kojim je mogla da planira normalnu vezu. Angus
Dej je bio samo kratka greška, još jedan čovek Džajlsovog kalupa, ali Luk je bio
drugačiji. Umeo je da joj ide na živce, naravno, ali je ipak verovatno bio
najbolje što će ona moći da nađe. „Znaš koliko sam bila usamljena. Ti si mi
pomagala sa onim oglasima. Luk želi da imamo ozbiljnu vezu."
„Znaš šta", viknu Klio, „ovo mi zvuči kao da te on ucenjuje. Zar nikada
nećeš naučiti, mama? Isto to je tata radio, bez prestanka. A ti si mu dozvoljavala.
Sama si kriva što vam je brak propao. A Luk će to isto uraditi. Samo što ovaj put
možda neću biti tu da vas gledam." Ona ubaci sendvič u torbu i tresnu ulaznim

156
vratima pre nego što je mogla da čuje Amandu kako viče: „Ne, pogrešno si
razumela! Luk uopšte nije kao tata!"
Amanda se okrete, s mukom zadržavajući suze bola i očaja što je sve ovako
loše ispalo. Šon je stajao iza nje, čupav poput pankera iz sedamdesetih, u
kaputiću na kome su svi dugmići bili pogrešno zakopčani.
Ona ga zagrli, nadajući se da nije čuo svađu sa Klio.
„Dođi, skini taj kaput." Ona otkopča gornje dugme. „Nisi još ni
doručkovao."
„Nema veze", Šon ponovo navuče kaput, „nisam gladan."
Amanda je bila svesna kako bi verovatno trebalo da ga natera da nešto
pojede, ali nije se osećala sposobnom za još jednu prepirku. Ona mu brzo
napravi sendvič sa puterom od kikirikija i džemom, njegov omiljeni, i čak iseče
korice kako je on voleo. „Izvoli. Možeš da jedeš u autobusu."
„Neka hvala, mama. Sačekaću odmor." On uze torbu koja je najednom
izgledala suviše teška za njegovu sićušnu građu i pođe ka vratima. Stigavši do
praga, on se okrete. „On čak ne voli fudbal, mama", tiho reče Šon. „Nikad nije
ni čuo za Barteza." Tužno odmahujući glavom, on dodade: „A čak je i tata čuo
za Barteza."
„Možeš da ga naučiš", povika Amanda za njim, ali je već bilo prekasno. I
Šon je otišao.
Amanda sede za kuhinjski sto zadržavajući suze. Deca ne razumeju koliko
je žena usamljena kada je muž napusti. Svi veruju da ćeš preživeti, da ćeš se
snaći. Ma koliko da si povređena, moraš da se boriš. Svi to očekuju od tebe, čak
i tvoj muž - čak i njegova nova ljubavnica, za ime Boga. Dobra stara Amanda.
Ona je dovoljno jaka. Pa, ovoga puta nije. U njen život je ušao neko ko je voli,
neko koga ona voli i neće ga pustiti da ode.
U ušima joj zazvoni Klijina optužba, ljutita i bolna, kako Luk želi da je
kontroliše koliko i Džajls. Ali Klio je pogrešila. Ona jeste bistra i inteligentna,
ali ne zna sve. I nikad se nije ni trudila da upozna Luka.
Kada ga upozna, shvatiće da on uopšte nije kao Džajls.
Sve što treba da radi je da pomogne Šonu i Klio da to sami otkriju.
Problem je u tome što nije baš dobro počela.

157
 Sedamnaesto poglavlje

Klio se postarala da ne bude kod kuće na dan kada je Luk donosio svoje
stvari. „Ako ti zatrebam, biću kod Džasmin", saopštila je ona majci.
Amanda se nije raspravljala. Nije mogla da tera Klio da dočeka Luka, a
osim toga, uzevši u obzir raspoloženje njene kćerke ovih dana, svima će biti
lakše ako ona nije u kući. „Samo dođi kući na večeru. Planiram nešto
specijalno."
Klio je očigledno taman htela da kaže nešto drsko, ali se predomislila.
„Slušaj, zašto ti i Luk ne biste izašli? Ja ću čuvati Šona." Ona se blago osmehnu.
„Neću ti ni naplatiti."
Amanda pomilova kćerku po ruci. Bilo joj je jasno da Klio pokušava da
izbegne da svi zajedno sede za večerom. „Pravim pečeno pile i krompiriće. To
najviše voliš."
„Mama", Klio je besno odgurnu. „Znam da želiš da budeš srećna, da čak
imaš pravo da budeš srećna posle onoga što ti je tata učinio. ali ovo je i moja
kuća i ja ne poznajem Luka. Videla sam ga samo nekoliko puta i sve ovo mi se
čini tako iznenadno. Ni ti ga zaista ne poznaješ. Šta ako se ispostavi da je
nasilan ili da ima neku tajnu iz prošlosti? Mislim, da li je on nekada bio oženjen
ih je živeo sa nekom? Zar ti nije čudno što ima preko trideset godina, a može da
se useli kod tebe kao da je student?"
Amanda se ugrize za usnu. Ovo jeste iznenadno, mnogo iznenadnije nego
što je ona želela. Ali zar to nije zato što je Luk tako siguran, iako bi ona volela
da ima malo više vremena da se privikne na tu ideju?
„On me voli, Klio, i neću da ga izgubim."
„Ali zar te nije briga što ćeš izgubiti mene, što mi nije prijatno u sopstvenoj
kući?"
„Naravno da jeste. Ali ti ćeš za manje od dve godine napuniti osamnaest i
otići ćeš na koledž. Ja ti više neću biti potrebna."
„I, nema sumnje, moju sobu ćeš pretvoriti u kancelariju za Luka."
„Klio, nisi fer. Možda bi bolje bilo da ostaneš kod Džasmin na večeri."

158
 „Ne brini. Ostaću kod nje celu noć!" Ona izlete iz kuće i zalupi vrata ne
osvrćući se za sobom.
Kada je ona otišla, Amanda sede za kuhinjski sto i zaplaka, okružena
kesama iz supermarketa, kao izgubljena devojčica. Više joj nije bilo do pečenja
pileta. Pečeno pile je bilo simbol srećnog porodičnog života. Prizivalo je slike
Božića i Uskrsa i beskrajnih obroka, gde svi zajedno sede za stolom smejući se i
zadirkujući jedni druge.
„Sve je u redu, mama." Šonova sićušna figura pojavi se na vratima kuhinje.
„Ja volim pečeno pile. Naročito kad ga ti spremiš sa belim lukom."
Ona mu se bledo osmehnu.
„Nemoj da brineš zbog Klio. Ona je samo tinejdžer. Oni su kao bebe, znaš.
Stalno prave lom da bi privukli pažnju. Hoćeš da ja oljuštim krompir?"
Ona ga čvrsto zagrli. Obično bi zgađeno rekao: „Bljak! Mama!", kad god bi
pokušala da ga poljubi, ali danas je izgleda shvatio da treba da bude pažljiviji.
„Šta bih ja bez vas?", reče ona milujući njegovu nežnu plavu kosu, koju je
hteo da ošiša da bude sasvim kratka kao Bekamova.
„Verovatno bi planinarila na Nepalu ili jahala kamile oko piramida", reče
on mudro. „Benova mama kaže da će to da radi čim Ben ode na fakultet."
„Pa", Amanda mu skloni šiške i poljubi ga u čelo, „i to bi bilo zanimljivo."
Ona izvadi šerpu za pečenje i poče da raspoređuje luk koji će peći sa piletom,
mek i sladak, onako kako Šon voli.
Uistinu, večera je prošla bolje nego što je očekivala. Luk je stigao sa
jednim malim koferom koji je diskretno smestio u njenu spavaću sobu, a onda je
sišao dole i zatekao sto ukrašen svećama i šarenim papirnim salvetama, koje je
Amanda iskopala iz fioke. „Izvinjavam se što piše srećan rođendan", objasni
Amanda. „Samo sam njih imala."
„Savršene su." On se nagnu da je poljubi, ali shvati da bi Šonu možda bilo
neprijatno, pa se zaustavi. „Hvala vam oboma što se ovoliko potrudili." Ona
primeti da diplomatski nije pominjao Klijino odsustvo.
Posle večere su zajedno pospremili kuhinju, a onda Šon upita: „Hoćeš da
vidiš moju fasciklu Mančester junajteda?"
Usledio je trenutak tišine. Molim te reci da, ubeđivala ga je Amanda u sebi.
„Sjajno", odgovori Luk, blago dodirnuvši njenu ruku u prolazu.
Šon prosu sadržaj svoje neprocenjive fascikle po kuhinjskom stolu. Tu su
bili programi, fotografije tima i prastara karta koju je nečiji deda priložio
kolekciji. „Aleks Ferguson - on je menadžer Mančester junajteda", objasni Šon
Luku glasno i sporo, kao da Luk ima problema sa razumevanjem engleskog,
„veruje u formaciju četiri-četiri-dva."

159
 „Čuo sam za Aleksa Fergusona", pobuni se Luk sedeći pored Šona. „On je
Škot, zar ne? Ja obično baš ne volim Škote." On namignu Amandi, za slučaj da
nije shvatila aluziju na Angusa.
„Ne vidim kakve to veze ima sa fudbalskim menadžerom", bunio se Šon,
zbunjen čudnim ponašanjem odraslih. „Neki od najvećih fudbalskih menadžera
svih vremena su bili Škoti."
„To je samo lična predrasuda." Njegov zavodnički, čokoladno smeđi
pogled nije se odvajao od Amande. „Nije bitno."
Amanda ih je obojicu razneženo posmatrala. Došlo joj je da poljubi Šona
što se ovako trudi da upozna Luka. Ali njemu se to ne bi svidelo.
„Zar ti nisi igrao fudbal u školi?", upita Amanda Luka.
„Fudbal je bio za plebs. Mi smo igrali ragbi. Čak sam bio dosta dobar."
Amanda ga je posmatrala. Bio je visoke i vitke građe, a ne krupan sa
debelim vratom kako je zamišljala ragbiste. „Ne mogu da te zamislim kao
napadača."
„Bio sam krilo. Hteo sam da sačuvam uši. Igrači u navalnom redu imaju
gadnu naviku da gube uši. A sada", on joj se s ljubavlju osmehnu i njoj se učini
da će joj se srce rastopiti i iscureti po stolu, „da se vratimo na Mančester
junajted."
Amanda je skuvala kafu. Svima im je bilo neobično što je Luk ovde. Zaista
se čudno osećala dok je pravila prostor za njegovu odeću u ormaru koji je delila
sa Džajlsom, a bilo je tu i pitanje na kojoj strani kreveta on spava.
„Levo ili desno?", upita ona dok se Luk raspakivao. Ona je uvek spavala na
desnoj strani, bliže vratima, kako bi mogla da ustaje noću ako je potrebna deci.
Ali ipak, zašto bi sve moralo da ostane isto?
Lukov odgovor ju je potpuno razoružao: „Nadam se da ćemo oboje biti na
sredini."
Ona ga zagrli. „Stvarno mi je drago što smo se rešili na ovo."
„Nije ti drago", reče on privukavši je bliže k sebi. „Mnogo bi više volela da
nastaviš po starom - da me samo povremeno viđaš, izgovarajući se na roditeljski
sastanak ako ti nije do toga - ali navike postoje da bi se menjale. Slušaj, znam da
ti je sve ovo čudno; i meni je, ako ćemo iskreno. Hajde da vremenom radimo na
tome, važi?"
Amandu zapljusnu topli talas zahvalnosti i olakšanja što Luk izgleda tako
dobro shvata situaciju. On je tako divan, osećajan čovek, da ne pominjemo
koliko je zgodan. Ona oseti kako joj pogled skreće ka krevetu.
„Hej", on je gricnu za uvo, tako da iznenadni drhtaj oduševljenja prože
njeno telo. „Ne smemo da uplašimo decu. Kada oni idu na spavanje?"
„Klio se večeras verovatno neće vraćati. Šon oko devet sati."
„Onda čekamo devet." U očima mu je sijalo nestašno obećanje.

160
 „O, i ne zaboravi mačku. Ona uvek može da se baci na tebe. Vrlo predano
štiti svoju gospodaricu."
Amanda pogleda oko sebe. Soba je dobro izgledala sa Lukovim
bademantilom pored njenog. Nigde nije bilo njegove pidžame. „U čemu
spavaš?"
„Pogađaj."
„Hmmm", zakikota se Amanda, „teško pitanje."
„Svilene bokserice od zahvalnog obožavaoca." On izvadi bokserice sa
slikama malih pasa boksera.
„Nisu valjda stvarno od..."
„Sam sam ih kupio. Naručio sam poštom. Nije li to jadno?"
U glavi joj sinuše Klijine reči da ne zna ništa o njemu. „Jesi li ikad bio
oženjen?"
„Ne."
„Jesi li živeo sa nekom?"
Činilo se da Luk želi da promeni temu. „Nekoliko puta."
„Zašto nije uspelo?"
„Zašto je more plavo? Duga priča. Uostalom, to je bilo onda. Ovo je sada. I
zaista sam srećan što sam ovde, Amanda."
Amanda oseti kako je radost prožima celim telom.
„I ja sam stvarno srećna što si ti ovde."

„Pa šta imaš protiv njega?", upita Džasmin Klio kada su obe legle spremne
za noćno ćaskanje; Džasmin u svom krevetu sa prelepim ivicama ukrašenim
cvećem, a Klio pored nje na dušeku na podu.
„To što ga jedva poznajemo. Mama je tek počela da se viđa s njim, a
odjednom on živi sa nama. Mislim da je to glupo. Drugo, sigurna sam da mama
nije stvarno htela da se on useli kod nas. Mislim da ju je on naterao na to, baš
kao i tata. Nikada se neću zaljubiti u čoveka pored koga se osećam krivom. A
mami je tako lako nabiti osećaj krivice."
„Zar se ne oseća krivom i zbog tebe kada ti nešto želiš?"
„Naravno, ali to je drugačije. Ja sam joj kćerka i ja sam tinejdžerka.
Tinejdžeri stalno nabijaju roditeljima osećaj krivice da bi dobili ono što žele.
Problem sa mamom je što loše bira kada su muškarci u pitanju."
„Šta ona misli o tome? Da li shvata da je on kao tvoj tata?"
„Nikako. Ona misli da je fin i brižan. Jedan od onih 'muškaraca novog
doba'. Potpuna suprotnost tati."
„Ali on nije takav?"

161
 „Sve što je do sada uradio je to što joj je kupio nekoliko buketa
cveća. Izgleda drugačije. Lep, moderan, šarmantan."
„To mi zvuči kao napredak u odnosu na tvog tatu."
„Da, ali ko želi da mu otac ili očuh tako izgleda? Više bih volela da nosi
štrikani džemper, ali da mu je stalo do nje."
Kroz glavu joj prođe pomisao na Angusa Deja koji je stvarno nosio
štrikane džempere, što je Kliji bilo vrlo zanimljivo i čak je uspevao da u njima
izgleda skoro pristojno. Zašto njena majka ne može da se zaljubi u njega,
umesto u Luka?
„Šta misliš, da li ga tvoja mama voli?"
Klio je natmureno razmišljala. „Verovatno. Tako izgleda."
„Onda si možda osuđena da zaglaviš s njim. Osim ako", Džasminino lice se
ozari pri pomisli na potencijalnu dramu pred njima, „osim ako rešiš da namerno
upropastiš stvar?"
„Ne", uzdahnu Klio. „Ja volim mamu. To ne bi bilo fer."
„Onda bi možda trebalo da se potrudiš da budeš fina prema njemu."
Iz nekog razloga, od ovog predloga Klio uhvati panika. Nije htela da bude
fina prema njemu. Nije ga htela tamo. Njena kuća više neće biti njen dom. Biće
joj neprijatno čak i da koristi kupatilo. Moraće da sakrije sve svoje privatne
stvari i nikad neće moći da ide po kući umotana u peškir ili u spavaćici.
Zaista, od pomisli da će Luk Najt stalno biti u njenoj kući obuzimao ju je
staršan bol u stomaku, još gori od „prokletstva".
A opet, nije sasvim shvatala zašto.

„Jeste li čule?", upita Luiz žene iz književne grupe. „Vitez u sjajnom

oklopu se uselio kod Amande!"
Bio je red da se okupe kod Ruti i sedele su u dnevnoj sobi, na džakovima
svetlih boja koje je ona koristila na časovima prirodnog porođaja. En je stalno
govorila da joj dođe da radi vežbe disanja čim sedne na njih.
„Šta? Onaj novi?" En je bila šokirana. „Ali poznaje ga tek nekoliko
meseci."
„Onda su očigledno iskoristili to vreme najbolje što mogu", glasio je
Simonin nepristojni komentar.
„Stvari se brže razvijaju u našim godinama, pretpostavljam", reče En.
„Ljudi su zreliji, imaju više samopouzdanja. Znaju šta očekuju od veze."
„Seks", reče Simon i svi ponovo počeše da se kikoću.
„Pobogu, sigurna sam da je Amanda previše razumna da bi se zaljubila u
nekoga samo zbog seksa", odgovori En.
„Ššš", upozori je Džanin, „mislim da upravo dolazi."

162
 Amanda uđe, zadihana od trčanja niz ulicu do prodavnice, držeći u ruci
flašu gaziranog australijskog vina.
„Bolje da sačekamo da nam sama kaže", prošaputa Simon.
Amanda se smesti na poslednjem, ljubičastom džaku. Pet pari radoznalih
očiju zurilo je u njene. „Jeste li već počele?" Iz svoje velike torbe, ona
izvadi Uspomene jedne gejše, knjigu koja je bila na redu ovog meseca. „Pa,
mislim da je skroz genijalna. Zaista sam prvi put osetila kako mogu da shvatim
prirodu erotske opsesije."
Tihi smeh začu se iz Simoninog pravca i proširi se kao požar po celoj
grupi, dok nisu svi popadali od smeha, prevrćući se po džakovima i zamalo
prosuvši čaše s vinom.
„Šta je?", zbunjeno upita Amanda. „Šta sam rekla?"
„Mislim da", objasni Simon, sklanjajući dugu crnu kosu s lica i brišući
čađavo crnu maskaru s obraza, trudeći se da se ne smeje, „one pretpostavljaju da
govoriš o sebi i Luku."
„Pa", izveštačeno reče Amanda, „ima važnijih stvari u životu od seksa,
znate."
U tom trenutku, iz flaše sivju bruta pored nje iznenada iskoči čep i gazirano
vino poče da prska po sobi. Amanda se i sama nasmeja. „Mada, moram priznati,
dosta pomaže."
Luiz, ohrabrena zahvaljujući dvema čašama vina na prazan stomak, mada
njoj i nije trebalo mnogo ohrabrivanja, gurnu laktom Amandu. „Pa, je li moja
drugarica bila u pravu? Da li je stvarno sjajan ljubavnik?"
„Sjajan", oduševljeno reče Amanda. „Mislim, u poređenju sa Džajlsom. Ali
opet, skoro svako bi delovao sjajno u poređenju sa Džajlsom. Džajlsova predigra
se sastojala u tome da me dodirne svojim penisom po butini i kaže „Hoćeš da se
igramo?" Pet minuta kasnije bi zaspao."
Ponovo se svi glasno nasmejaše.
Ruti se jedina nije nasmejala. Negde u svojoj podsvesti je počela da se
priseća zašto je čula za Luka Najta.
A to nije bilo zato što je sjajan ljubavnik.

163
 Osamnaesto poglavlje

Klio se čvrsto umotala u svoj Snupi bade-mantil. Očajnički joj se išlo u

WC, ali se tamo Luk kupao. Skakućući s noge na nogu, čula ga je kako glasno
peva ariju iz neke opere. Zar mu njena mama nije objasnila prokleti redosled?
Prvih petnaest minuta pripada Amandi, zatim Šonu, i na kraju, od 7.45 do 8.15
bio je red na Klio. Sa svojim glupim poslom na koji ne mora da ide rano ujutru,
Luk treba da koristi kupatilo posle toga.
Ona otrča dole da se pobuni. „Mama, jesi li rekla Luku kakav je raspored?
On je sad u kupatilu, a ja ću zakasniti!"
Amanda se trudila da se ne osmehne. Objasnila je ona Luku kako je
regulisano korišćenje kupatila, ali je pretpostavljala da su dogovori u
porodičnom životu za njega nešto novo.
„Luk!" Ona zakuca na vrata, najednom se osećajući više kao njegova majka
nego kao devojka. „Sad je red na Klio da koristi kupatilo i zakasniće na praksu
ako uskoro ne uđe."
Luk prestade da krešti. „Dobro. Izlazim odmah."
On se pojavi dva minuta kasnije, raspoložen i nasmejan poput
samozadovoljne pume, sa peškirom obmotanim oko struka. „Izvini što sam ti
upao u termin", on joj se ljubazno izvini. „Ali ostavio sam ti vodu da teče."
Klio utrča u kupatilo, zalupi vrata i namerno isključi vodu. Zatim uze
dezinfekciono sredstvo s mirisom cveća koje je njena majka kupila za čišćenje
kupatila i prosu ga u sitnim ljubičastim kapljicama po celoj kadi, kako bi
obrisala svaki trag Lukovog tela. Ona širom otvori prozor kupatila iako je još
bilo hladno.
Dole je Šon bio u svom svetu, sedeći za stolom i čitajući kviz na poleđini
kutije sa ovsenim pahuljicama. Amanda im je pakovala ručak, a Luk se
nonšalatno poslužio onim što je preostalo od mleka.
„Popio si sve mleko!", optuži ga Klio kad je stigla.
„Obično jedeš tost", mirno reče on.
„Jutros su mi se jele pahuljice. I gde mi je prokleti mobilni? Šone, jesi
video..."

164
 „Na ormariću je, pored tvog kreveta", podseti je Amanda. „Džasmin te je
sinoć zvala, sećaš se?'
„Ko rano rani dve sreće grabi...", reče Luk glasom koji je bio nešto između
zadirkivanja i podsmeha.
„Rano bih ja ranila da mi neko nije zauzeo kupatilo", otrovno odgovori
Klio.
„A sada ne bi bila u ovakvoj žurbi da si sinoć spremila torbu", primeti on.
To je bio refren koji je i njena majka stalno ponavljala, ali zaista je bilo
previše da Luk to kaže.
„Neću ni da doručkujem. Uzgred", i sama je osećala grubost u svome glasu,
„ove nedelje ću ranije izlaziti iz kuće. Radno iskustvo. Moram da pokažem da
sam revnosna."
Luk se pravio da ne razume šta ona hoće da kaže. „Odlično. To znači da
mogu da zadržim tvoj termin za kupatilo."
Klio pokupi svoje stvari najbrže što je mogla i pođe ka vratima. „Vidimo se
kasnije."
„Ćao, srećno!", doviknu joj Amanda mašući.
Kada je Amanda spustila ruku, Luk je uze i poljubi.
Klio okrete glavu, osećajući bol u stomaku. Uzrok tome bio je izraz na licu
njene majke. Rumen, uzbuđen, detinjast i, što je najgore od svega, odvratno
ispunjen. Seks je očigledno bio u korenu zaljubljenosti njene majke u Luka, ali
Klio nije želela da razmišlja o tome. Za ime Boga, Amandi je preko četrdeset
godina! Valjda je red na Klio da iskusi radosti seksa, a ne na njenu majku. A sve
što je Klio postigla je kratko tucanje na Val d'Izeru, posle čega je šutnuta i
ostavljena da brine da li je trudna. To uopšte nije fer!
„Misliš da će joj biti dobro?", upita Amanda Luka pošto je Klio izašla, a
Šon je otišao gore po svoju opremu za fudbal.
„Nije joj lako, znaš, što se neko koga ne poznaje dobro uselio u njenu
kuću."
„Ti joj povlađuješ, Amanda." Lukov pogled pun ljubavi pretvorio se u
namrgođenost. „Nije se baš naročito potrudila da me upozna, zar ne? A ja sam
se trudio."
„Znam da jesi", tešila ga je Amanda. „Ona je jednostavno u vrlo
nesigurnim godinama, a ono što se dogodilo u Francuskoj nije joj mnogo
pomoglo."
„Možda je trebalo da bude obazrivija."
Amanda je taman htela da kaže da je Klio bila nevina, kada se Šon vrati u
sobu, natovaren kopačkama, štitnicima za noge, šorcem i svojim obožavanim
dresom Dejvida Bekama.
„Hoćeš li danas biti Bartez?", upita Luk.
165
 „Teško", prezrivo reče Šon. „Bartez je golman."
Amanda je ispratila Šona do autobuske stanice, a zatim se vratila Luku.
„Danas si zauzet?" Otkad su počeli da žive zajedno, nije više onako često
dolazio da je odvede na piknike na plaži. To je bila romantika, pretpostavljala je
ona, a ovo je stvaran život. Ipak, nedostajala su joj ta stara vremena.
Luk joj je izgleda čitao misli. „Da prezalogajimo nešto na brzinu za ručak?
Da dođem po tebe u jedan?"
„Savršeno."
Bilo je to jedno od onih veličanstvenih aprilskih jutara sa jedva primetnim
nagoveštajem ranog leta u vazduhu. Šetajući ka poslu, Amanda primeti da je
njihova ulica ukrašena paperjastim jabukovim cvetovima. Nekoliko latica
lepršalo je vazduhom poput konfeta.
Amanda odluči da pođe putem pored obale. Tako će ići nekoliko minuta
duže, ali nadoknadiće to ako bude brže hodala. Uostalom, Luiz je dobro
raspoložena otkad se Luk uselio kod Amande. Možda zato što joj se sada činilo
da može slobodno da juri Angusa Deja.
Ubrzavši korak, ona se pitala kako će Klio proći na radnom iskustvu i zašto
je izabrala kompaniju Angusa Deja kada je mogla da dobije uzbudljiv posao kod
Luka na kome će upoznavati umetnike i ljude iz pozorišta. Kao da ne zna
odgovor. Klio ne podnosi Luka. Koristi Angusa da bi ga namerno provocirala.
Amanda uzdahnu. Činilo joj se tako surovo što je konačno našla muškarca sa
kojim želi da bude, a sve je opet naporno i komplikovano kao da je sama. Zar ne
zaslužuje da bude srećna pošto je provela poslednje tri godine brinući samo o
porodici, nikad ne razmišljajući o sopstvenim potrebama?
Klio će se na kraju navići na situaciju. Amanda se samo nadala da će, za
dobro svih njih, to biti uskoro.
Taman kad je skrenula za ugao iza Istklifa kako bi pošla prečicom do
galerije, pored Rouzine i Betine kuće, Amanda vide da je znak Za
izdavanje ispred spremišta za čamce nestao, a umesto njega je pisalo Izdato.
Amanda se osećala kao da ju je neko iznenada šutnuo u stomak. Neko je
iznajmio spremište za čamce! Ona pojuri ka njemu i pogleda unutra kroz prozor.
Izgledalo je prazno i netaknuto kao i ranije. Kako je neko mogao da ga iznajmi?
Ono je njeno! Do ovog trenutka nije uopšte shvatala koliko joj znači san da ima
sopstvenu galeriju. U mislima ju je već uredila, okrečila zidove u belo, sa
svetloplavim prozorima i ispunila skulpturama ptica.
Umesto da ode pravo u galeriju, Amanda odjuri kod posrednika za
nekretnine. Mladić u odelu marke nekst, za koje se verovatno nadao da će
ljudima delovati kao da je marke armani, taman je došao u kancelariju.
„Htela bih da se raspitam o praznom spremištu za čamce pored luke", reče
Amanda, trudeći se da ostane prisebna. „Da li je zaista izdato?"

166
 Mladić upali ekran na kompjuteru i poče da pregleda fajlove. „A-ha. Evo
nas. Dobili smo ponudu, ali još treba da proverimo njihove preporuke."
Amandino srce poskoči. Znači da ugovor još nije sklopljen. „Može li se
desiti da bude problema sa preporukama?", upita ona, nadajući se da će se
ispostaviti da su njeni rivali falsifikatori novca ili da su bankrotirali.
„Ne. To je samo formalnost. Uskoro ćemo potpisati ugovor." On ponovo
pogleda u ekran. Gledajući diskretno preko njegovog ramena, Amanda se
pretvarala da traži nešto u torbici. Njen rival je izgleda iz firme pod
nazivom Kompjuter central. „Tačnije, u petak", dodade mladić.
„Ako bi neko drugi dao svoju ponudu, da li bi to nešto promenilo?"
„Zavisi od ponude."
„Dobro", reče ona sa odlučnošću koju uopšte nije osećala. „Možete li da
upišete da sam ja takođe zainteresovana za iznajmljivanje i da bih volela da
predložim određenu sumu?" Suzdržala se da ne doda: „Pod uslovom da mi
banka da zajam."
„U redu." Kada je ona otišla, mladić pomisli kako je čudno da u njegovom
poslu imanje može da stoji prazno dve godine, a da ga onda, iznenada, u istoj
nedelji, dvoje ljudi traži. Možda oni znaju nešto o tom prostoru što on ne zna.
Moraće da pokuša da otkrije da li se dešava nešto zanimljivo zbog čega će biti
veće potražnje za lukom.
Kada je Amanda konačno stigla u galeriju, bilo je skoro jedanaest sati. Luiz
je stajala naslonjena na ulazna vrata. Po njenom izrazu lica moglo sa zaključiti
da nije tu da bi uživala u prolećnom suncu. Izgledala je kao da ju je neko
naduvao i učinio duplo većom nego inače. „Do đavola, Amanda, šta se dešava?
Rekla sam ti da gospodin i gospođa Vilijams dolaze da vide ulje na platnu." Ona
pokaza prema paru bogataškog izgleda na drugom kraju galerije, koji su gledali
jedinu skupu sliku u radnji. „Zatekla sam ih kako stoje ispred, na trotoaru, i
samo što nisu odustali. A ti nisi mogla ni da se potrudiš da mi javiš da ćeš
kasniti."
„Stvarno mi je žao Luiz, nisam znala...", otpoče Amanda. A onda shvati da
ne može da joj ispriča o spremištu za čamce. Luiz se ne bi baš oduševila
mogućnošću da Amanda otvori konkurentnu galeriju odmah iza ugla, čak i kad
bi se ispostavilo da je to moguće.
„Izvini. Problemi kod kuće."
„Pre će biti da si ostala u krevetu sa svojim novim momkom", reče Luiz
glasno, zabacivši šal preko ramena kao Ledi Otolin Morel. „Bez obzira na naše
prijateljstvo, držaću te na oku."
To je i radila. Ceo dan. I to toliko da je Amanda morala krišom da pozove
Luka i otkaže njihov ručak, a tek je u 3.30 popodne, kada je Luiz konačno izašla
da kupi sendvič, imala prilike da zove banku da se raspita o zajmu.

167
 Kada se Klio, elegantna i samouverena u svojoj novoj poslovnoj odeći,
pojavila u Dej posedima, Angus je na sastanku razgovarao sa svojom
pomoćnicom Fej. U ogromnoj, modernoj kancelariji nije bilo nikoga, osim
nimalo moderne pojave Ledija Smitsona, sa svojim smešnim vunenim šeširom,
koji je sebi kuvao čaj. Klio se trudila da se ne nasmeje tom neskladnom prizora.
Ledi joj je odmah pročitao misli. „Misliš da sam suviše sirov za ovaj
prostor? Za sve je kriva Izobel Dej. Od nje sam to naučio."
Ledi izvadi kesicu čaja hemijskom olovkom. „Hoćeš da ti iznesem kratak
pregled posla pre nego što nam se Angus pridruži ?''
„Rado", odgovori Klio.
„Angus je direktor, očigledno. Fej upravlja kancelarijom. Tu je još
nekoliko arhitekata na obuci, mladih momaka koji žele da postanu preduzimači i
količinski nadzornik - mi ga zovemo brojač cigli - koji određuje cene. Zatim, tu
je računovođa, ja i momci koji obavljaju fizičke poslove. Svi oni su manje-više
zaposleni za stalno."
„I šta je Angusova filozofija firme?"
„Projekti koji donose novac i projekti poput stanova na Istklifu, koji mu
oduzimaju previše vremena, ali u koje iskreno veruje. Ponekad, da bismo
pokrenuli izgradnju, moramo da gradimo nešto za socijalne slučajeve. Angus to
obožava."
„Zašto svi preduzimači ne rade što i on? Čini se da to stvarno ima smisla."
„Da. Ali to ne donosi mnogo para. I ljudi su sumnjičavi oko tvojih motiva.
Mnogi značajni ljudi iz opštine su želeli da mu plan propadne."
„Hvala ti, Ledi", začu se Angusov glas iza njihovih leđa. „Nadam se da ne
gradiš opet sliku o meni kao o nesebičnom lokalnom reformatoru. Sasvim sam
dobro zaradio na tom poslu. Oprosti Lediju. On uživa da me zamišlja kao
nekakvog sveca - koga pri tom stalno kritikuje - rešenog da promeni svet, dok ja
u stvari samo mrzim nemaštovitost. Nervira me što iz gradske uprave troše
milione na zgrade koje izgledaju kao zatvor kada bi za te iste pare mogli da
sagrade nešto gde bi ljudi zaista hteli da žive. Kraj predavanja." On iznenada
zastade i osmehnu se. „A sad, da vidimo šta ćemo s tobom tokom naredne
nedelje. Fej, moja pomoćnica, smatra da je radno iskustvo način da se iskoriste
mladi ljudi, a da im se ne plati, a Ledi misli da, nadgledajući ih, samo gubi svoje
dragoceno vreme."
Ledi pocrvene ispod svog vunenog šešira. „Možda će ova mlada dama
pokazati da nisam u pravu."
„Potrudiću se", reče Klio zatečena Angusovom iskrenošću. Ipak, jasno je
osećala ljubav i poštovanje između njih dvojice i zaključila je da će joj ovde biti
mnogo zanimljivije nego u nekom glamuroznom poslu. Osim o poslu, saznaće
nešto i o njima.

168
 „Uzgred", upita Angus Fej, „jesi li stupila u kontakt sa Šajertonskom
opštinom oko onog njihovog novog plana?' On se okrete da objasni Klio.
„Šajerton ima lokalnu vlast kad se pođe malo niže niz obalu. Imaju koledž za
više obrazovanje koji žele da prošire. Ugovor će vredeti milione. Mislio sam da
im izložimo svoju ponudu."
Ledi uzdahnu. „Zar nismo nameravali da ovaj put radimo privatno i da
zaradimo pravi novac? Opština će ti dati kikiriki i još će biti prokleto drski
prema tebi."
Fej tužno slegnu ramenima, kao da hoće da kaže da se slaže. „Bojim se da
njihova projektantkinja, neka gospođica Melani Vestmakot, nije htela ni da
razgovara sa mnom. Bezobrazna krava."
„Eh, ti ljudi", Angus slegnu ramenima. „Misle da sam prevarant, čim sam
preduzimač. Da vam kažem nešto", on se đavolasto osmehnu, „Klio, da odemo ti
i ja da izvučemo tu gospođicu Vestmakot iz mišje rupe? Do tamo je prijatna
vožnja. Samo pet-šest kilometara niz obalu."
„Neće hteti da te primi", reče Fej sa uzdahom. „Ona očigledno misli da su
preduzimači na korak od Džeka Trboseka."
„Onda ćemo morati da joj pokažemo koliko greši. Da li ima privlačno belo
grlo?"
„Anguse", reče Fej odmahujući glavom, „kako bih ja to znala?"
Pre nego što su pošli, Angus uze veliku knjigu u crvenom povezu, tražeći
nešto u njoj.
Pri pomisli na još jednu vožnju Angusovim sportskim kolima, Klio je
potpuno zaboravila na svoj profesionalizam. „Možemo li opet da skinemo
krov?", zamoli ga ona čim su ušli.
„Imaš li vozačku dozvolu? Ako imaš, možeš ti da voziš."
Klio odlučno odmahnu glavom. „Imam samo šesnaest godina. Osim toga,
mislim da ti je moja porodica napravila već dovoljno štete na kolima. Je li
popravka bila skupa?"
„Izuzetno. Pretpostavljam da ti je majka objasnila da je tvoje radno
iskustvo isplanirano da bi se platila popravka. Imam pravo da te eksploatišem
koliko god želim, a da ti ne dajem apsolutno nikakvu platu."
Klio je delovala zatečeno.
„Ne, ozbiljno, nije mnogo koštalo. A čini mi se da bi ti pedeset funti
nedeljno bilo otprilike dovoljno?"
Klio je bila iznenađena. „Nisam očekivala da ću dobiti platu."
„Onda ćeš jednostavno morati da mi dokažeš da je zaslužuješ." On na
trenutak zaćuta. „Uzgred, kako ti je majka?"
Klio, zureći u autobusku stanicu pored koje su prolazili, u nadi da će tu biti
nekog koga poznaje i koga bi mogla da impresionira, zamalo reče: „Puca od

169
sreće otkad se on uselio". U poslednjem trenutku se setila da Angus možda ne
zna da Luk živi sa njima. „Dobro je, hvala."
Jutro je bilo prelepo i dok su vozili autoputem pored obale, oboje su utonuli
u prijatno ćutanje, a vetar je šibao Klijinu kosu dajući joj oblik mišjih repova.
Gotovo da joj je bilo žao kada su stigli.
Kancelarije opštine Šajerton bile su u iznenađujuće romantičnoj gotskoj
zgradi do koje se dolazilo dugim prilazom. „Ovde je nekada bio ženski
samostan, dok nije presušilo interesovanje za Božju službu", reče joj Angus u
poverenju. „Bolje bi bilo da se parkiramo dalje od ulaza. Jedan pogled na BMW
će potvrditi najcrnje slutnje gospođice Melani Vestmakot o meni kao o buržuju
koji hoće da ih prevari."
Parkirali su se iza ugla upadljive zgrade i peške se vratili nekoliko metara
do ulaza. „Možete li reći gospođici Melani Vestmakot da je ovde Angus Dej,
iz Dej poseda, i da pita da li bi mogao da joj oduzme pet minuta njenog
dragocenog vremena?"
Sekretarica ga nije ni pogledala. „Gospođica Vestmakot nikad ne prima
nikoga ko nema zakazano."
„Možete li joj reći da sam ja onaj gospodin Dej koji je preuredio istklifske
zgrade u Lejntonu?" On namignu Klio dok su oboje čekali.
Deset minuta kasnije, zazvoni telefon na sekretaričinom stolu. „Žao mi je",
reče sekretarica tonom koji je ukazivao na suprotno, „gospođica Vestmakot kaže
da je Istklif upravo ono što ne želi za ovaj projekat."
„Ah, dobro." Angus nije delovao uvređeno. „Znači da ćemo morati ranije
da ručamo u onom restoranu pored kojeg smo prošli, Klio. Održaću ti kratak
kurs o arhitekturi."
Vraćajući se ka Angusovim kolima, Klio je bila pomalo razočarana što
Angusov smeli potez nije upalio. Taman je ulazila u kola kada joj Angus šapnu:
„Brzo! Popni se na zadnji deo kola!"
„Zar to nije opasno?'
„Verovatno, ali voziću veoma sporo. Ovo je hitno."
Klio nije imala vremena ni da ga pita zašto kad ugleda jednu mladu ženu
kako dolazi u njihovom pravcu. Sa Klijine tačke gledišta, izgledala je potpuno
zastrašujuće. Bila je izuzetno visoka, tamne kose, sa malim naočarima crnih
okvira, koje su nekad izgledale štreberski, ali su iznenada postale vrhunac mode.
Na sebi je imala moderan crni kombinezon, a u ruci je nosila kožnu torbu za
kompjuter. Jedino što je na njoj izgledalo pomalo nepristojno bile su crne čarape
i smešno visoke štikle.
Nije delovala kao neko ko bi uludo trošio svoje ih tuđe vreme.
„Gospođice Vestmakot", pozdravi je Angus, „Angus Dej, iz Dej
poseda. Gospođice Vestmakot, jeste li čuli nekad za pavlovsko obraćenje?"

170
 Klio se jedva usuđivala da ih pogleda. o čemu to Angus lupeta?
Projektantkinja zastade tačno pored kola. Nakratko, nešto nalik na osmeh
zablista na njenom ozbiljnom licu. „Nemam pojma. Jesu li to nekakvi mali
stanovi?"
„Uveren sam da je žena vaše inteligencije čula za put do Damaska." On je
blago povuče ka kolima. Rekli ste da je Isklif upravo ono što ne želite da
postignete, ali se pitam da ne mislite na njegov stari izgled. Jeste li ga videli u
skorije vreme? Samo pođite sa nama na pola sata. Obećavam da nećete zažaliti."
Gospođica Vestmakot pogleda znak pored puta koji je stajao ispred njih.
„Mislila sam da je ovo put za Lejnton, a ne za Damask."
„Pola sata", navaljivao je Angus. „Samo toliko tražim od vašeg napornog
rasporeda."
Klio je videla da, kako je krenulo, neće biti lako odbiti Angusa. Gospođica
Vestmakot se premišljala.
„Trideset minuta. Obećavam."
Gospođica Vestmakot pogleda iza sebe, kao da se nada da niko neće videti
šta je odlučila.
Gledajući je kako ležerno ulazi u kola, Klio primeti da ima neverovatno
dobre noge. A osmeh, koji je izgleda čuvala samo za retke prilike, imao je
nekakav neočekivani sjaj. „Možda ću zažaliti zbog ovoga."
„Ovo je Klio Vels. Ona je kod nas na praksi."
„Jesi li dobro tamo gore?", upita ona Klio. „Deluješ dosta nestabilno."
„Zamišljam da sam devojka iz filmova o Bondu."
„Ah!"
Angus je vozio kao što je obećao. Iako su išli sporo, stigli su do Lejntona
za manje od petnaest minuta i odvezli se do Istklifa.
Lu Vils je šetala psa u bašti. Ona im mahnu, u istom trenutku kada se pas
besramno olakšao. „Ova životinja baš nema obzira." Lu izvadi plastični kesu i
metlicu.
„Kako je stan, Lu?", upita Angus.
„Sjajno. Jesi za kafu?"
Angus upitno pogleda projektantkinju. „Želite li da vidite unutrašnjost?
Onda, ako hoćete, mogu da vas povedem u obilazak i da vam pokažem društveni
dom."
Na kraju je prošlo skoro sat i po vremena pre nego što su se vratili u kola,
ali se činilo da je gospođica Vestmakot potpuno zaboravila na vreme.
Kada su je dovezli do zgrade opštinske uprave, ona pruži ruku Angusu.
„Nisam imala pojma koliko ste sredili to mesto. Ono je oduvek bilo jedan od
najgorih prostora u zemlji". Pogled joj bio gotovo zavodnički. „Bili ste u pravu
za svetog Pavla. Potpuno sam preobraćena."
171
 Angus joj namignu. „Znači da ste upućeni."
„U stvari", osmeh joj je sada bio zaista topao, „učila sam teologiju na
fakultetu mada mi ne koristi mnogo za građevinsko planiranje. Stvarno mi se
sviđa kako ste preuredili taj prostor. Ako nemate ništa protiv, dovešću moje
ljude da ga vide."
„Najlepše hvala, gospođice Vestmakot."
„Zovite me Melani. Izvolite moju podsetnicu."
„Izvolite vi moju", galantno joj uzvrati Angus.
Angus ju je gledao kako odlazi klackajući se na svojim iznenađujućim
štiklama. „Ipak nije tolika veštica", reče on.
„Samo zato što joj se ludački sviđaš". optužujuće reče Klio.
„Misliš? A ja sam verovao da je zainteresovana za moj rad", dodade Angus
praveći se povređen.
„U svakom slučaju", čestita mu Klio, „sjajno si obavio posao. Kako si znao
da će razumeti ono o pavlovskom obraćenju?''
„Potražio sam je u gradskom priručniku pre nego što smo krenuli. Pre nego
što se zaposlila ovde, studirala je teologiju na Edinburškom univerzitetu."
„Stvarno si preduzimljiv", oduševljeno reče Klio.
„Tako zvučim potpuno cinično", pobuni se Angus, „a u stvari sam stvarno
znao da će joj se svideti ono što smo uradili. Uostalom, u stvarnom životu, ja
sam matori mekušac. Pitaj Ledija."
„Ne brini", osmehnu se Klio. „Ledi mi je već pričao o tebi."
„O, Bože. Nadam se da se nije opet hvalio o našoj zaradi."
Klio odmahnu glavom. „Nije ni pominjao vašu zaradu. Ali mislim da
bi ti mogao. Smatram da treba da znam."
„Dobro, onda. Oko četrnaest."
„Četrnaest hiljada funti? To je jedva..."
Angus se nasmeja i odmahnu glavom. „Četrnaest miliona funti."
„Bože", šokirano reče Klio. „Ti se valjaš u parama."
„To je samo zarada za određeni period. Samo nemoj da kažeš mami",
provocirao je Angus, upalivši motor. „Ona već misli da sam prljavi kapitalista."
Sa Klijinog lica se izgubi osmeh. Tako je očigledno da je Angusu stalo do
njene majke. A Amanda je umesto njega izabrala da se zaljubi u Luka Najta.
Klio se ugrize za usnu, pitajući se da li bi mogla da smisli šta da učini po
tom pitanju.

Kada se vratila, Amanda ju je čekala, željna da čuje kako je sve prošlo.

„Pa, kakav je bio prvi dan u poslovnom svetu?'

172
 „Fantastičan", oduševljeno reče Klio, „stvarno uzbudljiv. Kidnapovali smo
projektantkinju i preobratili je."
„Bože, pored tebe Angus Dej više zvuči kao vođa sekte nego kao
preduzimač."
„Pa", priznade Klio, namerno zadirkujući majku, „prilično je harizmatičan.
I užasno se svideo toj projektantkinji."
Amanda oštro pogleda Klio. U Klijinom glasu jasno se osećalo divljenje.
Očajnički se nadala da se Klio neće zaljubiti u Angusa Deja. „Uzgred", Amanda
brzo promeni temu, „odlučila sam da iznesem svoju ponudu za spremište za
čamce. Moram brzo da napravim poslovni plan, pa sam se pitala da li bi mi ti
pomogla oko kompjuterskih nacrta. Znam da to dobro radiš."
„Zašto ne pitaš Angusa da ti pomogne? On je neverovatan u tim stvarima".
Opet, jedva skriveno divljenje.
„U redu je, hvala", oštro reče Amanda. „Samo mi je bila potrebna pomoć
da organizujem crtež."
„Dobro. Zar ne može Luk da ti pomogne?', zlobno upita Klio. Znala je da
Luk mrzi kompjutere.
„Sigurna sam da bi, ali još se nije vratio."
„I ja ću ti pomoći", ponudi se Šon. „Prošle nedelje sam smestio celu prvu
ligu u tabelu", reče on ponosno.
„Hvala ti, dušo."
Uz Klijinu i Šonovu pomoć, Amanda je naučila kako da osmisli svoj
poslovni plan. Osećala se kao dinosaurus u društvu dve gazele, ali su ipak
iznenađujuće brzo napredovali. Kada se začuo Lukov ključ u vratima, Amanda
je bila preneražena kako im je proletelo vreme. Ona brzo isključi kompjuter.
Klio je radoznalo pogleda. „Ne želiš da on sazna?"
Amanda je izgledala postiđeno. „Hoću da mu nežno saopštim. Znaš, ovo je
pomalo rizično."
„Ako smo mi uz tebe, šta se to njega tiče?", navaljivala je Klio. „Tata te je
uvek odvraćao od ideje da pokušaš sama i stalno si se zaklinjala da nećeš
ponovo napraviti istu grešku i zaljubiti se u nekog takvog."
„Pa, nije trebalo da kažem tako nešto", prasnu Amanda, ljuta što Klio sve
primećuje.
„Angusu ne bi smetalo. Angus bi te podržao."
„To je samo zato što Angus ima para za bacanje", zajedljivo reče Amanda.
„Hajdemo sada na večeru."
„Ta projektantkinja se ozbiljno zagrejala za njega, znaš. Ne bi me čudilo da
potpiše sa njim ugovor samo da bi ga ponovo videla."
„Klio, ne budi glupa."

173
 „Ti nisi ni bila tamo. Praktično je doživela orgazam zbog Istklifa. Ili možda
zbog Angusa."
„Pa, svaka joj čast." Amanda je osećala kako bes raste u njoj. Delimičan
uzrok toga bila je Klijina primedba o Lukovoj reakciji na njenu ideju o galeriji.
Zašto jednostavno ne kaže Luku - to uopšte nije njegova stvar - on čak i ne
učestvuje u njihovim finansijama. Amanda zasigurno nije želela da se ispostavi
da je on kao Džajls. A povrh svega toga, nije htela da sluša o Angusu Deju koji
izaziva orgazme kod isfrustriranih projektantkinja.
„Dolaziš li na večeru?", upita ona Klio.
„Radije bih ostala ovde", insistirala je Klio.
„Kako hoćeš." Amanda je bila previše umorna da bi se svađala. Tehnički,
da li će ona otvoriti galeriju ili neće, uopšte se ne tiče Luka, ali želela je njegovu
pomoć i njegovo razumevanje. Saopštiće mu svoju ideju kasnije tokom večeri.
Bila je uverena da će je on podržati kad shvati koliko joj je to važno.
Ali ispostavilo se da nije imala prilike da razgovara s njim. Došlo je do
nekih problema u njegovom poslu i on je proveo veći deo večeri telefonirajući,
uz Klijino negodovanje pošto je ona htela da zove Džasmin i da joj ispriča kako
joj je bio sjajan prvi dan, a istekla joj je kartica za telefonske govornice. Kada je
problem rešen, Amanda je već bila zaspala.

Narednog jutra Izobel Dej je imala zakazano u bolnici. Angus ju je

odvezao, ali ona nikako nije želela da on ostane u njoj. „Čovek ima pravo da
pati u privatnosti", glasio je njen glavni moto.
„Slušaj", predloži Izobel, „kad si već u gradu, zašto ne bi uradio nešto
korisno i ponudio Klio da je odvezeš na posao, da ne bi morala satima da čeka
autobus?"
Angus je sumnjao da Izobel ima skriveni motiv, da se u stvari nada da će
Angus videti Amandu.
Uskoro se našao ispred Amandine kuće, osećajući se glupavo i uzbuđeno, i
pozvonio na vrata. Na njegovo veliko razočaranje, nije bilo odgovora.
U trenutku, on ponovo pozvoni. Ništa. Mora da su već otišle.
Angus pođe nazad. Već je stigao na pola puta do kola kada se vrata
otvoriše.
Ali osoba koja je tamo stajala nije bila Klio, niti Amanda. Bio je to Luk
Najt.
Sve što je imao na sebi bio je svetloplavi peškir obmotan oko struka i
posesivni osmeh zbog kojeg Angus požele da ga udari.

174
 Devetnaesto poglavlje

Luk se nasloni na ivicu vrata, miran poput lava koji se sunča na vreloj
steni. On prođe prstima kroz svoju mokru crnu kosu i drsko se osmehnu.
„Vi ste onaj preduzimač, zar ne?" Lukovo izveštačeno samopouzdanje
potvrdilo je sve Angusove predrasude. Poznavao je ljude poput Luka na
fakultetu. Obrazovani u privatnim školama, bezobrazno samouvereni, zauzeti u
svom malom privilegovanom svetu. Smatrali su da imaju pravo na sve. Sada je
izgledalo da Luk veruje da ima pravo i na Amandu.
Angus je potiskivao želju da uđe u kola i da ga pregazi. „A vi ste onaj što
iskorišćava druge", odgovori on umesto toga.
Lukovo lepo lice se smrači. „Nemoj da donosiš ishitrene zaključke o meni
samo zato što si ljubomoran."
Angus je s mukom savlađivao bes. „Došao sam da povezem Klio"
„Malo je mlada za tebe? Ili takve voliš? Lako ih je impresionirati."
Ovoga puta, Angusovi prsti se gnevno stegnuše u pesnicu.
„Naravno", cerio se Luk, „ti bi hteo i majku, zar ne? Malčice si pohlepan,
je 1' da?"
Angus zamahnu ka njemu, ali Luk istog trenutka uzmaknu i zalupi vrata.
Odolevši nagonu da razvali vrata, on se pribra. Za ime Boga, šta on to radi?
Amanda bi tako jasno videla kako se on oseća, zar ne? Ako je Luk Najt đubre
koje juri sopstvenu korist, mora da postoji neki drugi način da to dokaže. Mada,
Amanda mu ne bi bila zahvalna na tome.
On se okrete i pođe ka kolima, ne pruživši Luku zadovoljstvo da pogleda
iza sebe. Brinulo ga je još nešto. Lukova seksualna insinuacija. Rekao je da
Angus želi i majku i kćerku. Kakav bi izvitoperen um mogao da dođe na tu
ideju?
Iako je bio jaka ličnost, Angusa prože drhtaj straha. Šta ako Luk pokuša da
ubedi Amandu da je njegova izvitoperena fantazija istinita?
On se odveze na posao ne uživajući kao obično u vedrom prolećnom danu
niti u skupocenom predenju motora njegovog BMW-a.

175
 Klio, vesela i nasmejana u svom jeftinom novom kompletu, već je bila
tamo kada je stigao. Iako je poskočila kada je on ušao, to nije imalo nikakve
veze sa zlobnim pretpostavkama koje bi se mogle smisliti o njemu, već samo sa
činjenicom da je ona krišom fotokopirala neki dokument.
„Oprosti", izvinjavala se ona, „ovo je nešto za moju mamu. Ne bi trebalo to
da radim u toku radnog vremena. Ona i ja smo sinoć satima radile i obećala sam
da ću ovo dovršiti i doneti joj u galeriju za vreme ručka."
„Ne brini", umiri je on, trudeći da izbaci iz glave misli o Lukovom
bolesnom zaključku. „Ti si vrlo vredan radnik. Neću ti naplatiti - ovaj put." On
baci pogled po osunčanoj kancelariji. Bila je tako svetla da je svako zrnce
prašine blistalo na svetlosti poput dijamanta sa milion uglova. „Da li se Fej
pojavljivala?'
„Sprema nešto za količinskog nadzornika."
„Dobro. Staviću kafu. Hoćeš i ti?"
Angus sede za polukružni sto, za koji je znao da izgleda kao poklon
ogromnom egu, ali ga je ipak voleo, i odgurnu se do drugog kraja u svojoj stolici
na točkiće.
Fej mu je uvek, uz besprekornu sistematičnost, ostavljala na stolu sve što
će mu trebati toga dana. Klio se, primeti on, nesigurno vrtela oko njega. „Nisam
sigurna da treba ovo da ti kažem..."
Angusovo srce se steže kao da ga je neko iznenada stavio u okove. Hoće li
mu ona sada reći za Luka i Amandu?
„Stvar je u tome što", otpoče ona, stideći se što ga opterećuje svojim
privatnim životom, „još neko pokušava da iznajmi spremište za čamce. To je
mojoj mami pomoglo da uvidi koliko želi da ona tamo otvori galeriju. Stoga je
rešila da pokuša."
„Odlično. Siguran sam da će biti veoma uspešna."
„Nije sve baš tako jednostavno. Ti drugi ljudi će je možda preteći. Sutra
mora da ide da se konsultuje sa ljudima iz banke o svom poslovnom planu.
Samo me zanima - ona bi me ubila kad bi znala da ovo radim - da li bi ga
pogledali zajedno da vidiš je li dobar? Mislim, ti umeš tako dobro da
pregovaraš."
Angus se osmehnu. „Hoćeš da kažeš da ona treba da prihvati moju taktiku?
Da kidnapuje direktora banke?"
„Tebi je upalilo. Da li se gospođica Vestmakot javljala?"
„Jeste". Angus se trudio da se ne osmehne. „Zvala me je sinoć."
Klio se nasmeja. Uglavnom se dosta razlikovala od svoje majke, ali na
momente je dolazilo do neočekivanih blesaka sličnosti koji su ga bolno
pritiskali. „Možda ne baš toliko dramatično."

176
 Angus je nekoliko trenutaka posmatrao uredno složene papire. „Ko su ti
drugi ljudi što su zainteresovani za iznajmljivanje?"
Klio mu reče. „Zovu se Kompjuter central. Mama je videla naziv kod
agenta za nekretnine."
„A koja banka je u pitanju?"
„Saut-Istem."
„Hmm..." otpoče on.
„Hmm u smislu da, daće joj zajam? Ili hmm u smislu ona mora da se
šali?''
„Hmm u smislu da će je sigurno pitati kako je obezbeđena. Ima li ona
uplaćeno osiguranje ili tako nešto?"
„Ne verujem."
„Onda će verovatno tražiti vašu kuću kao jamstvo".
„O, Bože. Mami se to neće dopasti. Osim toga, polovina kuće i dalje
pripada tati."
„I misliš da on neće pristati?"
„Ako poznajem tatu, on neće hteti da rizikuje. Jadna mama." Klio uzdahnu.
„Godinama je želela da uradi ovako nešto, ali tata je stalno govorio da ja to
odličan način da se izgube pare. Teško će se predomisliti. Naročito pošto će
uskoro dobiti blizance sa svojom novom ženom."
Angus oseti iznenadni prizvuk bola u njenom glasu. „Jadna ti." On je
saosećajno pomilova po licu. Najednom je izgledala kao da joj je šest godina,
užasno povređena što će njen tata možda više voleti njenog brata ili sestru nego
nju.
„Izvinite", u tom trenutku se pojavi Fej. „Neko vas traži."
Okrenuvši se, Angus zateče Amandu kako stoji pored njegove sekretarice,
gledajući ga zgranuto i sumnjičavo zbog scene kojoj je upravo prisustvovala.
„Zvali su me iz banke", reče ona ledenim glasom. „Hoće da se danas
sastanemo. Kod Klio su dokumenta koja su mi potrebna, pa sam rešila da sama
dođem po njih."
Klio je delovala zbunjena iznenadnom hladnoćom svoje majke. „Izvoli.
Stavila sam ti ih u kovertu." Nekakav instinkt za samoodbranu joj je govorio da
ne pominje da ih je pokazala Angusu.
„Lep prostor", reče Amanda Angusu pošto je on insistirao da je lično isprati
do izlaza.
„Hvala ti. Kćerka ti je sjajna devojka."
Amanda ga je posmatrala, očiju poput lasera. ,Jeste, ali još je vrlo mlada,
zar ne?"

177
 „U nekim stvarima mi se čini veoma zrela i vešta." Prekasno je shvatio
kako bi to moglo pogrešno da se protumači."
„Nemoj da te to zavede. Još je veoma ranjiva."
Ovo je bilo skoro previše za Angusa. Da li ga ona zaista sumnjiči za
neprikladno ponašanje?
Kada je Amanda otišla, Angus je bio toliko ljut na nju da je morao da izađe
na vazduh, pa je poveo Klio i Ledija da vide još jedno njegovo gradilište niz
luku.
Plan je bio da se obnovi niz oronulih prodavnica, da se iznad njih izgradi
blok luksuznih stanova i da se otvori kafe-bar tačno pored obale. Već je dobio
dozvolu od lokalne vlasti, jer će ovde izgraditi i pet besplatnih stanova za
siromašne.
Klio je pažljivo posmatrala arhitektin nacrt. Bio je to genijalno maštovit
plan. Duž obale, sada oronule kućice trebalo je prefarbati u blještave boje, tako
da nove prodavnice i restorani oslikavaju nijanse duge.
Klio pogleda kućice na plaži, takve kakve su trenutno izgledale, izbledele,
oljuštene, u raspadnom stanju, sa razvaljenim gredama i trulim drvenim
balkonima, daleko od veselog šarenog prikaza na slici.
„Nisu ni nalik na taj crtež", primeti ona.
„Biće, ne brini."
,,Zar se neće neki vlasnici buniti? Te kućice su godinama tu."
„Pripadaju opštini. Ona odlučuje u koje boje će se prefarbati. Do sada su
bile sive i bele. Ubedio sam ih da im trebaju blještave boje." On joj namignu.
„I znaš u koju će ih boju ovaj ludak prefarbati?", ubaci se Ledi. „Samo
svetlozeleno, crveno i plavo-roze", reče on zgađeno. „Izgledaće kao prokleti
Diznilend."
„Ne obaziri se na večitog pesimistu." Angus odmahnu glavom. „Ledi misli
da su boje magnolije suviše smele. Kada završim, ovo će biti najuzbudljivije i
najšarenije mesto u Lejntonu. Samo čekaj. Napraviće se lista čekanja za ove
prodavnice. I moraćeš da čekaš po pet godina pre nego što dobiješ kućicu na
plaži."
Klio ponovo baci pogled na planove, inspirisana Angusovim zaraznim
entuzijazmom. Bilo joj je jasno zašto je tako uzbudljivo raditi sa njim. On ima
viziju. Vidi prostor takav kakav je trenutno, ali i njegov potencijal. Onda
ubeduje druge da prihvate njegovo oduševljenje i čak uspeva da ih nagovori da
krše pravila kako bi postigli svoj cilj. Klio uopšte nije sumnjala da će on ubediti
Melani Vestmakot da mu dozvoli gradnju na njenom zemljištu i da će plan koji
oni naprave biti nešto čime će se ona najviše ponositi u celoj svojoj karijeri.
Projektanti nisu uzbudljivi ljudi, ali kada se nađu sa Angusom, on ističe ono
najbolje u njima, osećaj uzbuđenja i neočekivanih mogućnosti, što nije
uobičajeno u njihovom poslu.
178
 „Hej." Klio podiže pogled sa plana ka stvarnom prizoru pred sobom. „Šta
se desilo sa kolibom Rouz i Beti?"
„Da, Anguse", Ledi zatrese glavom i njegovo snuždeno lice zablista
zajedljivim sjajem, „gde je tačno koliba Rouz i Beti na ovom planu?"
Angusu je došlo da ga zadavi njegovim vunenim šeširom. Ledi je vrlo
dobro znao da je Beti i Rouz ponuđen, i to besplatno, jedan od najboljih
luksuznih stanova. Ne samo da će imati toplu vodu, centralno grejanje, svaka
svoju spavaću sobu i najlepši pogled u Lejntonu već i bogatu nadoknadu, što je
Angus sredio zato što su napustile svoju kolibu.
„Moraće da se sruši", priznade Angus. „Ona nikad nije ni imala dozvolu za
gradnju." Klio i Ledi se pogledaše kada je Angusa počela da napušta njegova
smirenost, što se tako retko dešavalo. „Morate to da posmatrate sa tačke gledišta
opštine. Užasno bode oči. A Beti i Rouz će dobiti najbolji novi stan. Vredeće
čitavo bogatstvo."
Kada se sastanak na obali završio, bilo je blizu četiri sata. „Možete da idete
ako hoćete", reče Angus Klio i Lediju. „Ja se vraćam u kancelariju da obavim
neke telefonske razgovore."
„Onda, vidimo se sutra", mahnu Klio pitajući se da li da ispriča Amandi o
Betinoj i Rouzinoj kolibi.
Čim se našao sam u kancelariji, Angus je najpre nazvao direktora Saut-
Istem banke. Koliko je Angus poznavao ljude iz bankarstva, ovome će biti drago
da uđe u posao sa Dej posedima i rado će saslušati njegov predlog.
Zatim je pozvao Kompjuter Central. Ovaj put se nije predstavio, već je
samo na sekretarici ostavio poruku za direktora, u kojoj ga pita da li zna za
problem vlažnog truljenja u starom spremištu za čamce.
U stvari, kao što je Angus vrio dobro znao, zaista je bilo malo vlage i
truleža u spremištu za čamce. Ali to je bio sitan problem koji se lako može
popraviti. Međutim, to Kompjuter Central ne mora da zna.
Kada je Amanda, nervozna, stigla u Saut-Istem banku, zatekla je nekoga ko
je izgledao mnogo niže na skali od upečatljive ličnosti poput Angusa.
Ovaj predstavnik banke ne samo da je izgledao kao da mu je šesnaest
godina nego je i, da bi to nadoknadio, govorio sporim, uobraženim glasom kao
da se bliži sedamdesetoj. Njegova reakcija dok mu je iznosila svoj poslovni plan
i objašnjavala koliko će joj novca biti potrebno da bi unapred platila rentu za
šest meseci, kao i za troškove skromnog uređivanja, bila je puna negodovanja.
„Oh, za ime Boga!", došlo je Amandi da kaže dok je on čitao podatke o
troškovima red po red, „zašto jednostavno ne kažeš 'ne' na jasnom engleskom?"
Nisu čak bili ni u privatnoj prostoriji. Ceo moderan bankarski prostor se
sastojao od jedne velike prostorije, da bi mušterije mogle javno da se ponižavaju
dajući pet funti za kredit, i da bi Amandin plan mogao da padne u vodu pred
redom ljudi koji se svi gledaju na TV ekranu dok stoje u redu.
179
 „Veoma mi je žao, gospođice Vels, ali ako vaš muž ne pristane da vam da
kolateralno jamstvo za kuću, ne možemo vam dati toliku pozajmicu bez
odgovarajuće garancije", obavesti je njegov piskutavi glas.
Amandi dođe da vikne da je Džajls njen bivši muž, da to nema nikakve
veze sa njim, da je on žrtvovao sva prava na kuću kada je prvi put stavio ruku u
Stefanine gaće, ali je pretpostavljala da ovog dečka neće ubediti njeni
argumenti.
Umesto toga, ona besno zatvori fasciklu, hladno mu se zahvali i izađe.
Osećala se potpuno potišteno. U glavi je već bila okrečila spremište za
čamce, postavila sve skulpture i ponudila svoju ostavku Luiz koja ju je, u njenoj
uobrazilji, poljubila i dala joj ogromni buket ruža i svoj blagoslov. U stvari, Luiz
bi pre urlala na nju što je nezahvalna kučka i prosula joj na glavu cveće koje
svake nedelje kupuje za galeriju.
Na putu ka kući, nije mogla da podnese ni da prođe pored tog mesta. Sada
će neka glupa komjuterska firma dobiti najam, a uz to i njene snove.

„Deluješ neraspoloženo", dočeka je Luk kada je stigla kući.

„Da, mama", složi se Šon koji je bio neverovatno dirnut k-da je ostavio
svoju FIFA igricu na soni plejstejšnu i došao da je zagrli. Ona se trudila da se
razvedri. Imala je sreće. Iako je Klio još rezervisana prema Luku, Šon ga je
manje-više prihvatio. A njoj se sviđala porodična atmosfera u kuhinji, uz Šona
koji igra igricu i Luka koji čita Gardijan za stolom.
„Da ti sipam čašu vina?', ponudi je Luk. „Već sam počeo da pravim
večeru."
Amanda ga poljubi. Kakvo blaženstvo. Džajls se nikad ne bi ponudio da
kuva, izuzev letnjeg roštilja. A čak je i tada sve ostavljao u takvom neredu, da je
Amanda obično satima čistila posle toga.
Uistinu, Luk još nije ponudio da učestvuje u porodičnim troškovima, što bi
puno pomoglo, ali ipak... Narednih dana će skupiti hrabrost i pitati ga. Bila je
uverena da nije u pitanju škrtost; on je jednostavno navikao da živi sam.
„Pa?'' On poče da je miluje po vratu. Šon podiže pogled, a onda se ponovo
udubi u plejstejšn. Odrasli su čudni. „Šta te je toliko uznemirilo?'
Ona uze gutljaj vina. „Ovo ti nisam ranije rekla, ali razmišljala sam da
otvorim sopstvenu galeriju."
„Stvarno?" Luk iznenađeno razrogači oči. „Ne, nisi mi rekla. Od kada?"
„To sam godinama želela. Luiz i ja imamo tako različit ukus, ali sam se
plašila da je to finansijski suviše rizično."
„I?" Glas mu je bio neutralan. „Šta te je nateralo da se predomisliš?"

180
 „Već neko vreme sam držala na oku staro spremište za čamce pored luke,
odjednom sam otkrila da ga još neko želi i jednostavno sam znala da moram
pokušati da ga dobijem. Znam da bih mogla da uspem."
„Da." Luk zastade, razmišljajući o toj informaciji. „Ali morala bi da
napustiš posao kod Luiz."
„Sigurna sam da bi ona našla nekog drugog."
„Ali kako bi to platila?"
„Uzela bih zajam od banke."
„Zajam iz banke se mora vratiti sa kamatom."
„Naravno."
Iako nije otvoreno pokazivao neodobravanje, nije ni bilo potrebe za tim.
Njegov ton je sve govorio: misli da je ona sišla s uma. Dok bi Džajls verovatno
urlao i vrištao, Luk je samo slegnuo ramenima.
Ali efekat je bio isti.
Amanda se trudila da prikrije svoje razočaranje. Toliko je želela da je on
podrži i ohrabri. „Ne brini. Sve je ionako propalo. Banka mi nikad neće
pozajmiti taj novac."
Istog trenutka Lukov stav se promeni. „Jadna ti", tešio je on. „Samo, pošto
je i moj posao nestabilan, nisam siguran od čega bismo živeli."
„Snašli bismo se. Molim te nemoj reći da je dobro što je ovako ispalo",
upozori ga Amanda ispivši celu čašu vina.
On je uze u zagrljaj. „Neću. Obećavam. Uzgred, onaj Angus Dej je bio
ovde jutros kad si otišla. Došao je da poveze Klio."
„Lepo od njega. Izgleda da ona stvarno uživa u svom praktičnom radnom
iskustvu."
„Nije mu baš usput, zar ne? Zar nisi rekla da on živi van Lejntona, negde
na selu?" On značajno ućuta. „Pitao sam se da ne želi da je ubaci u kola. Stariji
muškarac, brza kola, znaš kako to ide. Ona je vrlo mlada i lako ju je
impresionirati. Seti se instruktora skijanja."
„Ne moraš da me podsećaš. Ali to se samo jednom dogodilo. Klio je vrlo
razumna. I ne postoji nikakva opasnost da će se ona baciti na Angusa Deja."
„Nisam ni mislio da postoji. Više me je on brinuo. Kako znaš da neće
pokušati nešto da bi ti se osvetio? Majka ga odbija, pa on preusmerava svoju
pažnju na kćerku. Privlačan scenario."
„Luk, ovo nije Vojvotkinja od Malfija, ovo je Lejnton savremenog doba."
„Strast se ne menja mnogo. Naročito požuda i osveta."
Sećanje na prizor kako Angus dodiruje Klio bljesnu joj u glavi. Moraće
ozbiljno da porazgovara sa Klio i da se uveri da Angus ne iskorišćava njenu
nevinost.

181
 Ali Klio skoro nikad nije kod kuće. A sutra ima sastanak sa književnom
grupom. Amanda ga poljubi. „Ne zaboravi, sutra se neću vratiti do deset ili
jedanaest. Književno veče, sećaš se?"
„Dobro. Ja ću poslati Šona na spavanje. Hoćeš da ti ostavim večeru?"
Amanda zahvalno uzdahnu. Možda je skeptičan oko galerije, ali
nesumnjivo joj čini život lakšim u mnogim drugim stvarima. I zaista se trudi da
pridobije njenu decu.

182
 Dvadeseto poglavlje

Iako se Ruti ponudila da ponovo bude domaćin književnoj grupi, nije

mogla da skupi svoj uobičajeni entuzijazam. Tekst kojim su se bavile bila
je Tajm istorija od Done Tart, ali jedina tajna istorija koja je nju brinula
pripadala je stvarnom životu.
Ruti se sklupča na jednom od drečavih džakova za porađanje i sama
osećajući potrebu da vrišti.
Amanda je tako srećna. Trpela je sranja od Džajlsa i to još nije gotovo.
Džajlsova žena Stefani će svakog trenutka roditi strašne male blizance. Ali čak
ni to nije pomutilo Amandinu sreću. Ima zgodnog momka koji živi sa njom,
očigledno dobija sjajan seks i šeta unaokolo sijajući kao svetleća reklama. A
Ruti će morati sve to da joj pokvari.
Ona se po deseti put zapita da informacije koje je dobila o Luku nisu
zlonamerne ili prosto preuveličane. Ipak, ona ne poznaje lično izvor tih
informacija. Samo ih je načula od drugih.
Ruti ustade sa ljubičastog džaka da skuva sebi čaj od kamilice. Možda bi
bilo dobro da najpre porazgovara o tome sa nekom drugim.
Ona ubaci kesicu, grizući se za usnu. Sa druge strane, Amanda joj je
prijateljica, a prijateljstvo valjda znači da si nekad spreman da prihvatiš rizik,
ukoliko se radi o nečem dovoljno važnom?
Vedro aprilsko jutro najednom se naoblačilo i ona se seti veša koji se sušio
napolju. Ruti izlete da ga pokupi, udišući njegov sveže oprani miris. Seti se kako
joj je Amanda pričala o mirisu Lukovih teksas košulja, svežem i čistom, a opet
divlje muževnom.
Do đavola, šta da radi?
Kada se pojaviše prve kapi kiše, ona ulete u kuhinju. Donela je odluku.
Večeras, posle sastanka književne grupe, reći će Amandi šta je čula.
Kazaće joj, pa makar je to koštalo njihovog prijateljstva.
Ali Amanda te večeri nije stigla na njihov sastanak. Dogodilo se nešto
mnogo uzbudljivije.

183
 Dan je počeo kao i obično - Amanda je otvorila galeriju, skuvala kafu,
sredila poštu i naručila još čestitki koje su počele da im ponestaju. Luiz se još
nije bila vratila iz Londona. Jedna od njenih drugarica se toliko oduševila
turskom dekoracijom na novogodišnoj žurki da ju je pozvala da joj dizajnira
enterijer u novom stanu. Luiz je bila polaskana kao Gica kojoj je neko rekao da
izgleda dvadeset kila mršavije.
Amanda je taman sela da zove posrednika za nekretnine, kada se pojavi
jedna starija žena sa ogromnim platnom u rukama, koje je očigledno
transportovala u autobusu sve do galerije.
„Sedite", insistirala je Amanda, uzevši sliku i nežno je oslonivši o kasu.
„Jeste li za čašu vode ili šolju čaja?"
„Hvala, dušo", žena odmahnu glavom, kopajući po svojoj slamenoj torbici,
„ali radije bih nešto jače." Ona izvadi flašicu neke ljubičaste tečnosti i ispi je u
jednom gutljaju. „Džin od šljive", namignu ona. „Domaći. Prava poslastica.
Nego..." Ona puna nade pogleda po galeriji. „Gde je žena koja je dolazila na naš
čas slikanja? Rekla je da donesem sliku kada bude gotova, pa će mi možda dati i
trideset funti. Trebaće mi za salon, da platim račun za struju. Inače će mi je
isključiti.
„Bojim se da Luiz jutros nije tu."
„Ali rekla je u sredu. Putovala sam četiri kilometra", ona pokaza prstom
prema platnu, „noseći ovo. Ja ga ne vraćam kući. Dobiću srčani udar."
„Možda bih ja mogla da pogledam." Trideset funti je bilo toliko malo da bi
sliku, čak i da je stvarno očajna, verovatno vredelo kupiti."
„Slobodno. Uzgred, ja sam Sejdi. Sejdi Džonson. A možda bih ipak popila
šolju čaja."
Amanda joj ga skuva, nadajući se da voli lapsang sučong.
„Ne pitate goste za savet?", upita Sejdi. „Samo, ja uvek dva puta koristim
istu kesicu, pa bi bilo lepo da popijem jedan normalni čaj." U ovoj aluziji na
život starijih lica u modernoj Britaniji nije se osećalo nimalo samosaželjevanja.
„Žao mi je. Luiz više voli kineski čaj."
„Naravno. Izgledate kao fina devojka", iskreno će Sejdi. „Istinu govoreći,
nije mi se mnogo svidela ona..."
„Luiz."
„Voli da naređuje. Dolazi na naše časove i govori: „Uzeću ovo, uzeću
ono..." Znali smo takve u Maleziji. To su uvek bile žene nižih vojnika. Žene
oficira se nikad nisu tako ponašale."
Amanda bi rado odslušala Sejdin pregled klasnog sistema u vojsci
jugoistočne Azije, ali je u galeriju ušla još jedna mušterija.

184
 „Mogu li sada da vidim sliku?" Ona uze oštri nož koji im je služio za
sečenje papira za pakovanje, pokida kanap koji je Sejdi vredno uvezala u
desetak čvorova i poče da odmotava smeđi papir.
„Nemojte da ga pocepate", prekori je Sejdi. „Morala sam da idem u poštu
da bih ga kupila. Dve funte. Pljačka usred bela dana. Koristiću ga za svoj
naredni rad."
Amanda skide ostatak papira najurednije što je mogla i uredno ga složi.
Onda osloni Sejdinu sliku na najudaljeniji zid i pažljivo je osmotri.
Amanda oseti kako je podilaze žmarci od uzbuđenja. Slika je bila predivna.
U jednom uglu je bila predstavljena sunčana trpezarija sa činijom voća
ispred otvorenog prozora kroz koji se video primorski gradić, možda Lejnton. U
središnjem delu bio je prikazan drugačiji prostor, u krupnijem planu je bila vaza
sa cvećem na još jednom stolu, a ispred njega stolica na kojoj je ležao otvoren
dnevnik. Zatim, u desnom uglu, nalazila se još jedna prostorija i još jedan
otvoreni prozor sa pogledom na šumu.
„Zove se Uspomene", reče Sejdi. „To su sve kuće u kojima sam živela za
svojih šezdeset godina."
„Nije ni čudo što je tako puna života", osmehnu se Amanda, osetivši kako
joj neočekivana suza zablista u oku. Sejdina slika nije bila moderna. Njene
matisovske boje i oblici ne bi se svideli snobovskom slikarskom svetu, kao ni
figurativna priroda prikaza, ali dubina emocije je bila neverovatna. Zaista je
izgledala kao čitav život divnih trenutaka.
Amandi se mnogo svidela. „Imate li još slika?"
„O, da", Sejdi slegnu ramenima. „Mnogo. A mogu li sada da dobijem tih
trideset funti da bih platila račun za struju?"
„Naravno", Amanda zastade, razmišljajući kako će je Luiz ubiti. Ona
dodade: „U stvari, trideset funti je premalo. Daću vam sto. A ni to verovatno
nije dovoljno. Vi ste prirodni talenat, Sejdi. Sigurna sam da će se mnogim
ljudima svideti vaše slike. Vaša umetnost je kao i vi sami, puna života."
Sejdi se samo nasmeja, stavljajući pare u džep. „Baš ste ludi. Mogli ste da
je dobijete za tri puta manje novca."
„Hoću da uživam u njoj bez griže savesti. Imate li nešto protiv da je
zadržim, a da je ne izlažem? Volela bih da vidim i ostale. I porazgovaraću sa
Luiz o vašim drugim slikama. To jest", ona zastade, nadajući se da se ne nameće
Sejdi poput nekog beskrupoloznog trgovca starinama, „ako želite da prodate
neke od njih."
„Neke od njih? Volela bih da se svih otarasim. Slikam jer ne znam šta
drugo da radim sa svojim osećanjima. Inače će me ugušiti. Ona samo žele da
izađu i predu na platno. Ali ne mogu da priuštim materijal koji mi se sviđa.
Znate, boje su kriminalno skupe."

185
 Amanda izbroja svoj novac. Nameravala je da kupi lanene pantalone i
letnje sandale, ali nešto joj je govorilo da je Sejdi mnogo bolja investicija.
„Ovo je previše, dušo." Sejdi pokuša da odmahne glavom. „Ja živim veoma
skromno."
„Za još materijala. Sa talentom kao što je vaš, treba da slikate koliko god
možete."
„Znate, dušo", Sejdi joj stegnu ruku, „vaš izraz lica dok ste gledali moju
sliku, zaista je gledali, pružio mi je više zadovoljstva nego što možete da
zamislite. Izvolite moju podsetnicu. Sama sam je oslikala. Javite mi ako želite
da dođete i vidite ostale."
Sejdina podsetnica je sama po sebi bila umetničko delo - drečavocrvena
pozadina sa ispreplitanim zelenim listovima na ivicama. Kako je Sejdi jedna
neverovatna žena! Amanda je jedva mogla da obuzda svoje uzbuđenje dok je
čekala da se Luiz vrati i čuje za njeno otkriće.
Luiz je stigla tek popodne, izgledala je vrlo zadovoljna sobom. „Znaš",
blistala je ona, nemamo bacivši šal, „mislim da me možda čeka lepa budućnost
na polju projektovanja enterijera, pošto je konačno prevaziđen taj odvratni
minimalizam. Moja prijateljica čak ima i ime za moj stil. „Novi boemizam".
Misli da bi to mogao biti naredni veliki pravac, posle haotičnog šika. O, Bože."
Sejdina slika stajala je naslonjena iza kase, pošto se Amanda nadala da će je
zadržati. „Kakva je to odvratna stvar?"
„Pa, ja mislim da je predivna. Donela ju je jedna starija žena. Rekla je da si
joj ponudila trideset funti za nju na času slikanja."
„Bože! Mislila sam da će to biti pejzaž Lejntona, a ne da će imati sve te
gluposti okolo. To ne bih mogla da prodam."
„Već jesi. Meni. Dala sam joj sto funti za nju."
Luiz reče, mrtvački tihim glasom: „Da li ti to dovodiš u pitanje moj sud,
Amanda?"
Amanda oseti kako se nešto nadima u njoj. U uobičajenim prilikama rekla
bi ne. Ali danas, kada je videla Sejdin talenat i Luizinu nadmenu reakciju, znala
je da ne može više da ćuti. „Jeste, upravo tako. Kao i tvoje metode.
Iskorišćavanje starica ti baš nije jedna od boljih osobina."
„O, pobogu! Sve galerije iskorišćavaju nepoznate. Galerija je ta koja
rizikuje. Ti to vrlo dobro znaš."
Amanda je stajala licem u lice sa Luiz, shvativši koliko su joj se mesecima
gadile njene metode.
„Mislim da smo nas dve došle do kraja puta, zar ne?", tiho reče Luiz.
Amanda duboko udahu. Ne samo da je njen san o sopstvenoj galeriji
osuđen na propast nego će sada ostati i bez posla. „Pretpostavljam da jesmo.
Hoćeš da radim do kraja meseca?"

186
 „Bolje nemoj. To bi samo bilo neprijatno i meni i tebi. Daću ti platu iz kase
za dve nedelje ."
Amanda bi joj rado bacila taj novac u lice, ali kako je morala da hrani
porodicu, ponos nije dolazio u obzir. Ona uze svoju sliku. „Zbogom onda, Luiz."
Nije mogla da veruje da će se posle toliko godina prijateljstva i zajedničkog rada
to ovako završiti. Jedino što je dobro je što sada nema nikakvu obavezu prema
njoj. Luiz je mogla da pita Sejdi da donese svoju sliku, ali ona nema nimalo
razumevanja niti poštovanja prema njenom radu. Ako Amanda bude imala svoju
galeriju, Sejdi će biti prva čije će slike izložiti.
Luiz je već usmerila svoju pažnju na još jednu mušteriju, tako da je
Amanda uzela svoju sliku i otišla iz galerije ne prozborivši više ni reč.
Bilo je suviše daleko da bi išla peške sa platnom u rukama, a taksi bi bio
luksuziranje kad se uzme u obzir njen novi položaj - ili nedostatak istog - tako
da je rešila da ide autobusom. Ali autobus nije došao, pa je ipak morala da ide
peške. Ako Sejdi, u toliko godina, može da nosi sliku, valjda će i Amanda
uspeti.
Ispostavilo se da je imala sreće. Angus se vraćao na posao posle sastanka
na gradilištu i ostavio je Klio da provede malo vremena sa Ledijem kako bi
naučila nešto o raznim građevinskim postupcima pri građenju kuće. Amanda
nije mogla skoro ništa da vidi od platna, tako da ga nije primetila kada je stao.
Zamalo se saplela na otvorena vrata kola.
„To deluje teško za nošenje. Mogu li da te povezem?"
Posle razgovora sa Lukom prethodne večeri, Amanda nije bila sigurna da li
bi trebalo da bude sumnjičava prema Angusu. Možda je ovo prilika da sazna
nešto više o njegovim motivima.
Na kraju su morali da skinu krov da bi slika stala.
Angus je opušteno ćaskao sa njom tokom petominutne vožnje, naizgled
nesvestan hladnoće koja bi mogla postojati među njima. Čak ju je pitao da li
Klio uživa na poslu. „Neverovatno brzo uči", reče on pre nego što je Amanda
imala vremena da mu odgovori na pitanje, „i dobro se slaže sa svima, od novih
stanara do nezgodnih funkcionera. Svi je vole. Mislim da ćeš biti zaista ponosna
na nju, čime god bude odlučila da se bavi. To mora da je uzbudljivo", reče on
setno, „kada gledaš kako dete postaje nezavisna osoba, osoba sa sopstvenim
životom koji ne možeš predvideti niti kontrolisati."
Ovo je Amanda i sama toliko puta pomislila i ukazivala na to Džajlsu, da je
sada mogla samo da klimne glavom. Morala je da prizna da joj se, uprkos
jučerašnjem prizoru, Angus ne čini kao neko ko bi joj se osvetio tako što bi imao
vezu sa devojčicom koja mu očigledno veruje i voli ga.
„Čini mi se da stvarno uživa u sticanju radnog iskustva", priznade Amanda.
„A ti?" Njegove sive oči najednom se okrenuše prema njoj u svom punom
sjaju. „Jesi li zadovoljna svojom novom vezom?"

187
 Amanda oseti kako je ludački pocrvenela.
„Bio sam u vašem kraju juče, kad sam vozio majku kod lekara. Svratio sam
da vidim da li bi Klio želela da je povezem." Nekako, kada je Angus pričao o
tome, zvučalo je krajnje nevino. „Luk mi je otvorio vrata. Obmotan peškirom.
Činilo se da nije srećan što me vidi."
Slika Luka kako otvara vrata sa peškirom oko struka iznenada užasno
razljuti Amandu. U tome je bilo nečeg tako arogantnog, tako hladno posesivnog.
Zašto nije bio obučen ili u ogrtaču? Mora da je prošlo barem pola sata pošto je
ona otišla i do tada je već završio tuširanje. Šta je radio za sve to vreme?
„Čuvaš to za Luiz?", upita on da bi popunio neprijatnu tišinu koja je nastala
između njih.
Ona baci pogled na sliku. „Ovo je moje. U stvari, upravo sam otpuštena." A
onda ućuta. Zašto mu to priča? Još ni porodici nije saopštila vest.
„Odlično. Znači da te ništa neće sprečavati da otvoriš sopstvenu galeriju.
Znaš, ti imaš mnogo više talenta od Luiz."
„Nisam dobila spremište za čamce", reče Amanda. „Neko drugi će ga
iznajmiti."
„Ah!" Iz nekog razloga, on se smeškao.
„Slušaj", otpoče ona, svesna kako ih mali prostor razdvaja, „onda za Novu
godinu... ponašala sam se zaista loše."
Angus ju je napeto gledao u oči. „Ne, nisi. Lepo si se ponašala. Samo je
vreme bio pogrešno." On ispruži ruku i nežno joj skloni pramen kose s lica. „U
stvari, verovatno najgore u mom životu."
Amanda shvati da su stali ispred vrata njene kuće. „Dozvoli da ti
pomognem sa tim." On podiže sliku umesto nje.
Nadala se da Luk nije kod kuće ili, bolje rečeno, da niko nije kod kuće i
umirilo ju je to što su ulazna vrata bila dvaput zaključana. Da li da ga pozove da
uđe?
Ne razmišljajući, ona to i učini. „Jesi li za šolju čaja? Ili možda za viski?"
„U pola pet?", nasmeja se on. „Malo je rano čak i za škotske pijandure.
Može čaj." U stvari je trebalo da ide na sastanak, ali koliko često dobija poziv od
Amande?
Svetlo na telefonskoj sekretarici je zapovednički blještalo, govoreći joj da
ima dve poruke. „Hoće li ti smetati da ih preslušam? Za slučaj da je nešto
važno?"
„Slobodno."
Poruke zatreštaše iz Amandine prastare sekretarice. „Dobar dan. Ovde je
Stefan Vilijams iz Saut-Istern banke. Hoću da vam se izvinim što sam vam dao
pogrešnu informaciju pre neki dan. Mi ćemo vam u stvari sa zadovoljstvom dati
zajam. Ako vam nije teško, dođite čim možete da potpišete formulare." Amanda,

188
zapanjena, pritisnu dugme za pauzu. Bila je uverena da su joj šanse da dobije
zajam velike koliko i da dobije na lotou, a da ne kupi tiket.
Ona pritisnu plej za sledeću poruku. Agent za nekretnine ju je obaveštavao
da je njen protivnički klijent, Kompjuter central, odustao od ugovora za najam.
Spremište za čamce u Lejntonu je njeno, ako ga želi. U stvari, može odmah da
dobije ključeve.
Amanda bez daha sede na fotelju.
„Možda je to znak", reče Angus, „da ste ti i spremište za čamce suđeni
jedno za drugo. Da ja skuvam taj čaj? Izgledaš kao da si videla armiju duhova.
Mislio sam da želiš da otvoriš galeriju u tom spremištu."
„Želim. Više nego išta. Samo što imam porodicu koju treba izdržavati."
„Tvoj bivši muž sigurno..."
„Daje najmanje što može", prekide ga Amanda. „Vodi ih na zimovanje, ali
zaboravlja da moramo da jedemo i plaćamo hipoteku. Zato sam toliko zapanjena
što je pristao na ovo. Ljudi iz banke su ga sigurno pitali."
Ali Amanda nije imala vremena da dalje razmišlja o tome pošto se začuo
ključ u vratima i pojavio se Luk, čije lepo lice preblede od besa kada ugleda
Angusa. „Upravo sam bio u galeriji. Luiz mi je rekla da si dala ostavku."
Amanda slegnu ramenima. „Može se i tako reći. Luiz je rekla da je vreme
da se raziđemo i ja sam se složila."
„Mogla si barem da porazgovaraš o tome", reče Luk optužujućim tonom.
„Ja sam odbio najbolju ponudu u životu ne bih li ostao u Lejntonu, a ti
odbacuješ svoj posao pre nego što si i popričala o tome."
„Onda ćeš jednostavno morati da veruješ mojoj proceni", ona borbeno
podiže glavu, „zar ne? Jer, imam neke prilično dobre vesti." Iz nekog razloga,
uverenost da se to Luku neće svideti učinila ju je odlučnijom nego ikad.
„Upravo sam pristala da uzmem na zajam staro spremište za čamce pored luke.
Luk, otvoriću sopstvenu galeriju i našla sam neverovatnu slikarku za prvu
izložbu!"

189
 Dvadeset prvo poglavlje

„Ne deluješ baš oduševljen Amandinim novim projektom", primeti Angus.

„Odjebi, molim te", drsko reče Luk. „I skloni ta svoja pretenciozna kola sa
našeg prilaza."
„Luk", otpoče Amanda, „nema potrebe da..."
„Mislim da ima." Luk je i dalje gledao u Angusa, a ne u Amandu.
„Onda pretpostavljam da nam se nećete pridružiti ovog vikenda u
uređivanju spremišta za čamce?", hladno upita Angus.
Ova izjava je bila potpuno nečuvena i Angus je delimično očekivao da će
Amanda skočiti i poreći to što je rekao. Iz nekog razloga, ona to nije učinila.
„Devet ujutru u subotu, može?" Angus reši da nastavi dok može. „Ledi će
nam se pridružiti, a siguran sam da će i Klio rado gledati akciju preuređivanja.
Mogu da dovedem moje ljude da srede stvar sa vlagom, ako hoćeš."
Amandi je tek kasnije palo na pamet da se zapita kako Angus uopšte zna za
problem sa vlagom.
Luk pođe za Angusom do kola. „Znam šta nameravaš, Dej. Mada Amanda
ne zna", prosikta on. Angus je otišao ignorišući ga.
Amanda ga je zgroženo posmatrala. „Šta je s tvojim ponašanjem?", upita
ona.
„Zar ne shvataš o čemu se ovde radi? Klijino rad na praksi se završava ove
nedelje. Ne čini on uslugu tebi. Hoće da ti pomaže kako bi mogao da nastavi da
viđa Klio."

U svom uzbuđenju zbog najma, Amanda je zaboravila da je te večeri

sastanak književne grupe. Glava joj je bila isuviše puna lista, planova i poslova
da bi mogla da ide i razgovara o nekakvom romanu. Znala je da će joj Ruti
zameriti što nije došla, pa je pozvala Simon i zamolila je da im se svima izvini.
Trebalo je toliko toga obaviti. Prvo mora da potpiše ugovor za najam. To
može sutra da sredi. Pošto je prostor oko luke u tako lošem stanju, renta je
zapanjujuće razumna. Ipak, imaće dosta troškova. Moraće da plati za sređivanje
prostora, mada će Angus verovatno pokušati da joj to ne dozvoli. Zatim će im

190
trebati odgovarajući sistem za kasu, mada za sada ništa preterano moderno.
Lokalna reklama. Vođenje knjiga. Da li da prodaje čestitke i umetničke
poklončiće kao Luiz?
Luk je rešio da prihvati neizbežno i da pokaže interesovanje, tako da je
naredne večeri čuvao Šona dok su Klio i Amanda išle da ocene prostor.
Spremište za čamce činilo joj se spektakularno koliko i ranije, ali bilo je
nekoliko razočaranja. Pre svega, pod. Bio je obložen prljavim linoleumom iz
pedesetih godina prošlog veka.
„Moraš da osmisliš kako ćeš iskoristiti prostor", reče Klio puna
entuzijazma. „Skiciraću ti plan, ako hoćeš. Angus kaže da imam oko pravog
arhitekte."
„Dobro." Amanda razmisli o tome. „Treba mi odvojeni prostor za
skladištenje stvari u zadnjem delu i uzvišenje na kojem će biti kasa. Mislim da
to ne mora da bude nešto veliko - volim neformalnu atmosferu. Nisam sigurna
da li da prodajem čestitke i poklone."
„Pretpostavljam da to privlači ljude da uđu. Lako bi mogla da ih smestiš na
policama u onom uglu." Klio pokaza na najdalji kraj spremišta. „U stvari, uz
ovaj predivni pogled na more, mogla bi i kafić da otvoriš."
„Polako", nasmeja se Amanda, oduševljena Klijinim entuzijazmom i time
što je ona izgleda toliko odrasla tokom sticanja svog radnog iskustva. Do skoro
natmurena, zbunjena tinejdžerka, sada se sasvim promenila. „Korak po korak.
Ne mogu da priuštim nešto tako ambiciozno."
„Onda možda kasnije, ali imaš ogroman potencijal. Angus kaže da stalno
moraš razmišljati o narednom koraku."
„Ozbiljno?" Amanda se nasmeja citiranju znanja i mudrosti Angusa Deja.
Do pre nedelju dana Klio bi odbila da prihvati da iko stariji od dvadeset godina
zna nešto bitno ili korisno. „Nego", Amanda pokaza rukom prema golim
zidovima. „o ovome već znam ponešto. Kako treba kačiti slike?"
„Slike? Mislila sam da ćeš početi od skulptura."
„I hoću. Kao i od slika. Upravo sam otkrila genijalnu slikarku. Svideće ti
se. Pravi je lik - ima sedamdeset sedam godina. I odavde je."
„U-uh, Luiz se baš neće radovati tome, zar ne? Zar lokalni ugao nije njena
specijalnost?"
Amanda slegnu ramenima. Luiz se neće baš radovati ni što ona uopšte
otvara galeriju. „Da. Kako ćemo nazvati galeriju? Pitala sam se da ona nije
možda sama odlučila - Galerija spremište"
„Hmm. Nisam sigurna. Možda zvuči previše slično kao Galerija Vejv. Šta
misliš da se zove Umetnost mora?
„Umetnost mora... da, sviđa mi se. Zvuči moderno i novo."

191
 „Možemo da unesemo morske elemente." Klio primeti Amandin izraz lica.
„Ne mislim na sidra i stare ribarske mreže, kao u bednim italijanskim
restoranima, nego na morske boje i neobične, ali ukusne ukrase."
Amanda se topila od ponosa. Klio zvuči tako odraslo i iskusno.

Ruti je bila oduševljena: toliko ljudi je došlo na sastanak književne grupe

da nije bilo dovoljno džakova za sedenje.
„Uau! Čak je i Luiz ovde." Luiz je, po običaju, izgledala kao kombinacija
panamskog papagaja i jedne od veštica iz Istvika. „Zdravo, Luiz. Dugo se nismo
videle."
Luiz zabaci minđuše bez imalo želje da se izvinjava. „Bila sam previše
zauzeta, nažalost."
Simon je skupljala flaše koje su svi doneli i smeštala ih u Rutin prepuni
frižider, razmišljajući koju da prvo otvore. Sve su delovale podjednako jadno -
na nekima su bile iscepane etikete, neke su bile pokrivene prašinom. Na jednoj
je čak bio zalepljen tiket i ona je očigledno bila nagrada na nekoj prastaroj
tomboli. Ipak, njima to nije smetalo. „Koje ćeš? Transilvanijski rizling ili
mađarsku bikovu krv?"
Luiz zadrhta i ponudi svoju flašu vina iz supermarketa. „Držaću se ovoga,
hvala." Ona baci pogled po sobi. „Zar Amanda još nije stigla?" Posle njihove
svađe toga dana Luiz je počela da žali zbog Amandinog odlaska, uglavnom zato
što je morala sve dosadne poslove da obavlja sama. Takođe, zaboravila je na
Amandin talenat za kačenje slika. Nisu izgledale isto kada bi Luiz pokušala
sama. Osim toga, izračunala je da bi, ako želi da zameni Amandu i dovede
nekog ko je približno toliko kompetentan, to bilo mnogo skuplje nego što je
mislila. Nadala se da će večeras uspeti da se pomiri sa Amandom. Sigurno je
nije književnost namamila da dođe. A još manje vino.
„O, do đavola." Simon se uhvati za glavu. „Zaboravila sam da ti kažem,
Ruti. Amanda ne dolazi večeras. Važna vest je da otvara sopstvenu galeriju i
preko glave je u pripremama."
„Ne mogu da verujem!", prasnu Luiz, besna na sebe što je uopšte
razmišljala da primi Amandu nazad na posao.
Svi se zagledaše u nju.
„Ali zar Amanda ne radi kod Luiz?", zbunjeno upita ćutljiva En.
„Radila je dok danas popodne nije dala ostavku. Kako je to ružno s njene
strane. Naročito pošto sam je ja zaposlila bez ikakvih kvalifikacija, zato što joj
se brak raspadao i trebao joj je novac. I evo kako mi se zahvalila! Ovako nešto
se ne dešava tek tako, odjednom. Mora da je to mesecima planirala." Luiz je
izgledala kao da će eksplodirati na sitne komadiće. „Kakva zmija! Verovatno je
beležila imena svih mojih mušterija."

192
 „Prekini Luiz, pobogu", prekorno reče Simon. „Godinama si iskorišćavala
Amandu i bedno je plaćala. Ako ti pruži malo zdrave konkurencije, tako ti i
treba. Hajde sada da razgovaramo o Tajnoj istoriji."
Luiz ionako nije pročitala knjigu tako da je ostatak večeri ćutala i smišljala
načine da se osveti nezahvalnoj Amandi. Kad samo pomisli da se onoliko trudila
da poveže Amandu sa Lukom. Sada kada će živeti srećno do kraja života,
Amanda je došla da joj se zahvali tako što će otvoriti konkurentnu galeriju
odmah iza ugla.
„Još vina, Luiz?", ponudi je blaga En želeći da utopi njenu uznemirenost u
rizlingu.
Luiz primeti da je njeno superiorno vino dokrajčeno i da su prešle na to
užasno mađarsko. „Ne, hvala." Ona arogantno pokri svoju čašu.
Ostale se nisu, primeti ona, nimalo obazirale na etiketu i ljuljale su se,
kikoćući se kad je diskusija pošla u pravcu teme o seksu. Da ne bi morala da
sedi i da sluša dalje, ona pokupi prljave čaše i odnese ih u kuhinju.
Ruti se stvorila pored Luiz, pripita od vina, ali je izgledala više zabrinuto
nego opušteno. Očigledno je da hoće da razgovara o nečem važnom.
Luiz se uozbilji. Prokleta bila ako dozvoli da je ponovo neko napadne na
temu jadne, eksploatisane Amande.
„Slušaj", otpoče ona braneći se, „zaista ne želim da razgovaram o Amandi."
„Šteta." Ruti je zbog vina bila još nametljivija nego obično. „Stvar je u
tome što sam otkrila nešto što me zaista brine. Možda je to samo neosnovani
trač, ali mislim da bi možda ipak trebalo da joj kažem."
Zaintrigirana, Luiz je sasluša. Da je Amanda nije izdala, insistirala bi da joj
se odmah kaže.
„Zanima te moje mišljenje", reče Luiz kada je Ruti završila. „I moje
mišljenje je da ne treba da se mešaš u to. Ako ispričaš Amandi tako nešto, ona ti
neće biti zahvalna. Ako mene pitaš, trebalo bi da budeš potpuno sigurna pre
nego što joj išta kažeš. Pusti me da smislim najbolji način da se to sredi."
Ruti klimnu glavom. Luiz je poznavala Amandu duže nego bilo ko drugi u
grupi.
Samo se nadala da je Luizin savet dobar. Ako nije, mnogo toga je na kocki.

U subotu je Amanda navila sat na sedam ujutru, kao radnim danima, ali
Luk je lenjo legao preko nje, želeći da vode ljubav. Iako je umirala od želje da
ode u galeriju, znala je da je ovo Lukov način da joj se izvini. Zamalo mu je dala
da čita Muškarci su sa Marsa,gde se objašnjava kako žene vole da prvo dobiju
izvinjenje, pa tek onda seks, i da one, za razliku od muškaraca, ne shvataju sam
seks kao izvinjenje. Ali bilo je suviše rano i nije htela da ga razočara, tako da je
samo krenula na brzinu, nadajući se da on neće primetiti razliku. Posle toga je

193
iskočila iz kreveta i navukla svoju odeću za krečenje, koja se sastojala od
prastarih flekavih farmerki.
„Nisi mi rekla da imaš radničke pantalone. Živim sa zagriženom
feministkinjom koja nosi radničke pantalone!", zadirkivao ju je Luk.
Ona ga s ljubavlju pljesnu po ramenima.
„I koja divno izgleda!"
Šon je već sedeo za doručkom, preturajući po novoj kutiji pahuljica u
potrazi za besplatnim igračkama. Ali od Klio nije bilo ni traga.
„Klio!", viknu ona. Odgovora nije bilo. Kad je Amanda otišla u njenu sobu
da je potraži, sve je po običaju bilo u neredu, i krevet je bio nerazmešten, ali
njena kćerka nije bila tu. Taman kada je počela da se brine, ona vide poruku na
kojoj piše: „Ustala sam ranije. Vidimo se u Umetnosti mora."
Dan je bio veličanstven i Amanda je rešila da izađe bez kaputa. Maj se
osećao u vazduhu. Pošla je prečicom kroz sporedne ulice do luke, mahnuvši
Rouz Majls koja je koristila toplo jutro da okači veš da se suši. Bila je šteta što
je taj deo tako oronuo, ali ona podseti sebe da ne bi mogla da priušti najam da je
spremište za čamce u nekom bogataškom delu grada. Moraće da učini galeriju
tako atraktivnom da ljudi dolaze ovde samo zbog nje.
Kada je skrenula iza ugla, prizor koji je dočekao Amandu natera je da stane
u mestu. Klio, držeći u rukama plan koji su skicirale za unutrašnjost galerije,
izdavala je naredbe timu od oko osam različitih radnika, tapetara i tesara, dok ih
je Ledi Smitson posmatrao i smeškao se. „Neviđeno je vešta", reče joj on. „Još
mala devojčica, ali joj svi jedu iz ruke. Ja sam nadzornik, a ovde se osećam kao
rezervni mladoženja na venčanju."
„Ćao, mama", dozva je Klio. „Kako ti se čini? Krečenje sjajno napreduje.
Koju boju želiš za prozore? Ova svetloplava mi se baš sviđa." Ona pokaza kartu
boja svojoj zapanjenoj majci. „Ledi će nam je nabaviti sa svojom karticom za
građevinski popust."
Ledi se osmehnu, više ličeći na mačku koju je neko pomazio, nego na
pedesetpetogodišnjeg čoveka koji prima naredbe od jedne tinejdžerke.
„Divna je, zar ne? Postaće neki uticajni direktor dok kažeš keks."
Amanda je bila pomalo razočarana što nije bilo ni traga od Angusa. „Mislio
je da će nam smetati", objasni Ledi, verovatno misleći na Luka. Ipak, to je bilo
lepo od njega.
„Momci su u četvrtak sredili problem vlaženja, tako da smo u petak uradili
pod, a danas krečimo. Hoćete da vidite kako napreduju radovi?"
U spremištu je nestao svaki trag njegovog prethodnog života kao deponije
starih guma i zamenjen je čistim, jednostavnim belim zidovima koje je tako
često vidala u svojoj mašti. „Klio je mislila da biste grede ostavili neofarbane.
One stvaraju atmosferu."

194
 Amanda klimnu glavom. Klio ima pravo.
„Ovo je postolje za kasu", pokaza joj Klio uzbuđeno. „Momci su sjajno
obavili posao. Ti samo treba da izabereš boju. A Ledi ima jedno lepo
iznenađenje. Recite joj, Ledi."
„Imam druga koji piše natpise. Rekao je da će svratiti i napraviti vam
natpis po niskoj ceni. Samo bih vam savetovao da sada odlučite šta želite. On u
vreme ručka ide u pab, a posle toga slova mu imaju tendenciju da se tresu kao
voz duhova."
Amanda se osmehnu i zahvali mu se. A onda se zamisli. Kako će da plati
sve ove radnike?
Ledi joj je čitao misli. „To je njihov oproštajni poklon za Klio. Ona ih je
učila kako da razumeju svoje tinejdžere."
„Ne brini, mama. Oni uživaju. Drugačije je nego kada im Ledi komanduje.
Kad završimo sa natpisom, ponudi svima malo krompirića. Ovi ljudi su kao
kamile. Nikad ne prestaju da jedu ili piju. Ali treba nešto da im donesemo." Ona
zapovednički pljesnu rukama. „Dobro, narode, poručite ovde kod Amande. Za
mene safaladu, krompiriće i kuvani grašak, sa puno sirćeta."
Poslušno beležeći ogromnu narudžbinu, Amanda oseti kako joj oči glupavo
zasuziše gledajući ovu efikasnu devojku koja je izrasla iz onog zbunjenog,
nesigurnog deteta od pre samo nekoliko nedelja.

Dve nedelje kasnije svi radovi su završeni i bili su spremni za otvaranje.

Klio je došla na ideju da će, ako premeste police u središnji deo galerije, dobiti
dva jednaka prostora, pa će u jednom moći da izlože Natašine morske ptice, a u
drugom Sejdina ulja na platnu.
Te večeri je organizovana žurka povodom otvaranja i pozvali su svakog
koga su mogli da se sete. Luk je našao sjajnu ponudu Francuska za pet funti na
nekom teretnom brodu, pa je svratio i kupio tri kutije sa dvanaest flaša vina po
sniženoj ceni. Tako su sada služili čaše kir rojala kao prava bogataška galerija.
Sejdi je dovela celo društvo sa slikanja, koje ju je radosno slavilo kao
najuspešniju među njima. Nataša je došla sa svojim ocem invalidom, a Ledi i
njegovi radnici su iskopali svoja najbolja odela. Stajali su zajedno, izgledajući
ponosno ali zbunjeno, i raspravljali o Sejdinim slikama.
„Šta je ovo kad je u kući?", upita tesar, pomerajući glavu u nastojanju da
dešifruje veliki roze objekat na platnu.
„To je moj pokušaj apstraktnog slikarstva", glasno se zakikota Sejdi.
„Predstavlja mene u celini. Ovo su mi sise, ovo mi je..."
„Dobro, dobro", prekide je tesar, odjurivši po još vina, sa izgledom
povređenog čoveka.

195
 Helen se razmetala svojim poznavanjem impresionističke umetnosti pred
ubledelom Izobel Dej, koja je očigledno bila rešena da se bori iako je bila u
invalidskim kolicima.
Došlo je i pola kluba penzionera, kao i Lu Vils sa Istklifa. Džajls nije
mogao da dođe jer je Stefani pukao vodenjak, ali poslao je veliki buket
suncokreta.
„Baš dirljivo sa Džajlsove strane", priznade Amanda. „Nadam se da će se
setiti da pošalje i Stefani cveće. Poznajući Džajlsa, mislim da je verovatno
iskamčio popust na dva buketa."
Rouz i Beti Majls su stajale usred gomile, zadubljene u razgovor sa Lukom.
Beti, u haljini sa cekinom iz tridesetih godina, žustro je ispijala vino kao da je
poslednja tečnost u pustinji i neviđeno je flertovala s Lukom. Neverovatno,
razmišljala je Amanda, kako se nadmetanje među sestrama ne smanjuje ni kad
dođu u osamdesete godine.
Amanda je, ne znajući šta da obuče, izabrala svetlozelenu haljinu sa Nove
godine, i, u poslednjem trenutku, onu bisernu ogrlicu.
„Nadam se da nisi to namerno obukla", reče tihi glas iza njenih leda, „da bi
pokrenula stare uspomene."
Okrenuvši se, ona ugleda Angusa Deja kako stoji naslonjen na kasu i gleda
u nju.
Amanda oseti kako joj vrat poprima jarkocrvenu, neprikladnu
boju. Zašto je obukla tu haljinu? „Hoću da ti se zahvalim", trudila se da joj glas
ostane miran, „što si mi toliko pomogao u ovome."
„Nema to veze sa mnom. Oni su to sve uradili zbog tvoje kćerke."
„To je drugo zbog čega želim da ti se zahvalim. Ne mogu da verujem
koliko joj je poraslo samopouzdanje. Potpuno se promenila."
„Za to je Klio sama zaslužna. Ona je zaista izuzetna devojka."
Na drugom kraju prepune sobe, ona primeti kako se Lukov pogled odvojio
od Beti da bi video sa kim ona razgovara.
Jednom je trpela posesivnog čoveka i ovaj put ne dolazi u obzir da brine
oko toga sa kim priča. Ako Luk nije dovoljno siguran da bi joj verovao, onda
baš šteta.
„Hvala ti u svakom slučaju." Ona se kucnu čašom sa Angusom. „Ti si
mnogo velikodušniji nego što priznaješ."
Iznenada se začulo kako im neko prilazi iza leda i okrenuvši se, Amanda
ugleda Luka kako stoji na samo nekoliko centimetara od njih, sa zbunjenom Beti
pored sebe. „Ne treba baš preterivati oko te velikodušnosti", obavesti je Luk,
„dok ne čuješ šta Beti ima da kaže."
Angus ga je mirno gledao. „A šta to Beti ima da kaže?"

196
 Luk izazivački podiže glavu. „Samo to da gospodin Plemeniti hoće da ih
iseli iz njihove kolibe pošto su pedeset godina živele u njoj. Sve to da bi
napravio mesta za novu veličanstvenu gradnju. Koliko ti se to čini
velikodušno?"

197
 Dvadeset drugo poglavlje

Amanda je zurila u Angusa. Zar bi on učinio tako nešto?

„U redu je, Luk", Rouz se odnekud pojavila među njima. „Hvala ti što se
zauzimaš za nas, ali gospodin Dej nas ne isteruje iz kuće. Nije bilo nikakvih
uznemirujućih događaja koji bi trebalo da nas zaplaše. Nisu nam stizali pacovi u
poštanskom sandučetu."
Luk je skeptično pogleda. „Ne, siguran sam da bi metode gospodina Deja
bile mnogo suptilnije. On će učiniti dobro za celo društvo. Njegova šema će
pomoći da grad ponovo oživi i da se reši problem nezaposlenosti. Siguran sam
da su njegovi argumenti bili neodoljivi."
„Pa", priznade Rouz, „istina je da nam je pokazao nacrte i cela luka je
predivno izgledala."
„Kućice na plaži su sada sve tako sumorne i zapuštene", dodade Beti. „Nisu
kao u naše vreme. Osim toga", osmehnu se ona ne primećujući koliko je ljudi
sluša, „daće nam lep novi stan."
Iako je znala da je za Beti i Rouz možda bolje da žive u stanu, Amanda je
bila razočarana Angusovim postupkom. Koliba je predstavljala njihov život, kao
i deo gradskog pejzaža. Očigledno je da on samo želi taj prostor, a koliba Beti i
Rouz mu se našla na putu. Činjenica da je njihova neuredna kućica možda
prepuna uspomena i da je njihov dom deo Lejntona koliko i pristanište ili nasip,
nije mnogo bitna za jednog preduzimača. Sa biznismenove tačke gledišta, oni
jednostavno smetaju ostvarenju profitabilnog plana.
Ali nekako je od njega više očekivala.
Najednom su svi gledali u Angusa. U svom uglu pored prozora, čak je i
Izobel bila svesna toga.
Angus nije imao nameru da se opravdava pred čovekom koga ne podnosi.
„Mislim da je vreme da povedem majku kući", reče on jednostavno.
Ali Klio, strastvena i tvrdoglava po prirodi, nije htela da dozvoli da se na
tome završi. „Svi pričate gluposti", reče ona ljutito. „To je predivan plan. Cela
luka će oživeti. Zašto ne biste svi pogledali nacrte pre nego što počnete da
osuđujete Angusa?"
Ovo je bilo najgore što je mogla da učini.
198
 „Znači, u redu je izbaciti dve stare žene iz kuće u kojoj su živele skoro ceo
život da bi se ulepšala luka?", besno joj se suprotstavio Luk. „Mislim da možda
provodiš vreme u lošem društvu, Klio. Nekoliko vožnji finim sportskim kolima i
u svemu se slažeš s njim."
„O, pobogu Luk", umeša se Amanda pre nego što je Klio imala vremena da
mu odgovori. Istina je da se razočarala u Angusa, ali ovo je predaleko otišlo.
„Ne budi glup."
„To nije glupo." Pogled mu se smrači gledajući je. „Mislio sam da ti brineš
za društvo kao ja. Sve ono recikliranje kojim se baviš, to je sve foliranje. Tebe je
lako zaseniti skupim kolima koliko i sve druge. Pa, ja nisam takav."
Luk se okrete starici i mirno je uhvati za ramena. „Ne treba da idete, Rouz.
To je vaš dom. Nije u redu da vas izbace da bi napravili prostora za nekakav bar
ili neukusne prodavnice suvenira. Ako vi ne pristanete, ceo plan će propasti. Ima
mnogo ljudi koji će vas podržati."
Angus više nije mogao da se suzdrži. „Protiv zlih sila kapitalizma?
Predlažem da pogledate nacrte pre nego što me optužite. Obezbedićemo domove
za osam mladih porodica."
„I istovremeno izbaciti dve stare žene iz njihove kuće. Je 1' to ono što
lokalna vlast naziva 'stambena dobit'? Meni više zvuči kao stambeni gubitak."
Angus vide kako Izobel pokušava da pokrene svoja kolica iz ugla. Bila je
ne samo potresena nego i bleda kao sir. „Izvinite", Angus se progura pored
Luka, „moram da odem do majke."
„Lepo se snašao", reče Luk.
„Odlazite odavde!", prasnu Klio. „Ionako ste prokleti licemer. Ne mrzite vi
Angusa zato što je preduzimač, već zato što je bogatiji od vas i zato što mu se
sviđa mama!"
Sobu je ispunila neočekivana tišina.
„Dobro", gnevno je insistirao Luk. „Ovo je dovoljno od tebe. Kažnjena si."
On je zgrabi za ruku i odvuče je do vrata.
„Ne, nije." Amandin glas je drhtao od besa. „Klio je moja kćerka i, ako
nemaš ništa protiv, ja ću odlučiti kako da je vaspitavam."
„Izvinite." Angus je gurao majčina kolica ka vratima galerije. Svi se
pomeriše da im naprave prolaz.
U jednom trenutku, tačno na izlazu, njih dvojica su se našli jedan ispred
drugog. Amanda nije znala šta bi se dogodilo da smešno vesela melodija njenog
mobilnog telefona nije iznenada razbila tenziju.
Amanda je iskoristila priliku da im priđe i otvori vrata. „Hvala vam obojici
što ste došli. Nadam se da će vam uskoro biti bolje, Izobel."
Zatim je rukom pokrila jedno uvo kako bi čula poziv pored sve veće buke
prisutnih i javila se na telefon.

199
 Džajls je zvao iz bolnice.
Amanda se okrete ka Klio i stavi ruku preko slušalice, zbunjena svojim
osećanjima. „Tata. Stefani je rodila blizance. Dečaka i devojčicu."
„Dečaka i devojčicu", ponovi Klio. „Savršeno. I jedno i drugo. Baš kao Šon
i ja." Pre nego što je Amanda mogla da je zaustavi, ona otvori vrata i izjuri iz
galerije u pravcu plaže.

„Kako je ova zabava bila uzbudljiva", prokomentarisa Luk.

Amanda se nije obazirala na njega i pozdravila se sa Džajlsom. Izlazeći iz
galerije, ona doviknu Luku. „Klio je čula neke loše vesti. Moram da pođem za
njom."
„Ne obaziri se na mene", viknu Luk za njom. „Dobro, Rouz, Beti, da vam
donesem još po čašu tog crvenog vina."
Pola sata kasnije društvo je taman počelo da se razilazi kada je Luk našao
još tri flaše gaziranog vina skrivene iza kase. Beti je počela da peva Pesmu
slavuja na trgu Berkeli u duetu sa Lukom kada je Rouz konačno otišla po
njihove kapute. U sobi je ostao samo još jedan gost. Čovek je izgledao prilično
pripito, primetila je Rouz s nelagodnošću.
„Hrabar je to momak", brbljao je čovek, presipajući preostale kapi iz nečije
čaše u svoju i pokazujući na Luka. Rouz je razmišljala da li da mu skrene pažnju
da je u vinu koje srče opušak od cigarete, ali nikad joj se nisu sviđali muškarci
koji ne mogu da se kontrolišu kad piju.
„Ona je sasvim bezopasna, stvarno", odgovori Rouz, zaključivši da on misli
na Lukovu bliskost sa Beti. „Samo više voli društvo mladih ljudi nego starih."
„Srećno joj bilo. Mislio sam na način na koji je uvredio gospodina Deja
Velikog."
„A ko ste vi?"
„Geri Hodžis. Radim za agenta za nekretnine koji izdaje ovaj prostor.
Vidite, gospodin Dej Veliki..."
„Šta s njim?"
„Gospođa Vels to izgleda ne zna, ali on je dao garanciju za najam ovog
prostora. Nadam se da neće doći sutra da otkaže."
Rouz je posmatrala Luka i Beti kako plešu po galeriji. Beti je blistala od
detinjastog uzbuđenja. Luk je bio neobično lep i šarmantan i umeo je da učini da
se starice pored njega osećaju mladim. Bila je oduševljena kada su Amanda i on
ušli u vezu jer je smatrala da je vreme da Amanda ima nekog u životu ko je ceni.
Ali postojalo je još nešto u vezi sa Lukom Najtom što ju je zbunjivalo.
Brzina kojom je gubio strpljenje, ljubomoma posesivnost koja nije bila primetna
kada ju je tek upoznao. I to joj se nimalo nije sviđalo. Podsećalo ju je na njenog

200
oca. On je bio pravi tiranin i tražio je da njegove kćerke rade sve što im naredi,
zbog čega su i završile kao siromašne usedelice. A to nikome ne bi poželela.
„Da sam na vašem mestu", šapnu ona Geriju Hodžisu glasom koji je rezao
čak i kroz oblake kir rojala, „ne bih to nikome rekla." Ona preteći ućuta.
„Naročito ne gospodinu Najtu." Ona ga neprimetno odgura ka vratima pre nego
što mu se pružila prilika da išta kaže.
„Godinama se nisam ovako dobro provela", reče Beti sa uzdahom dok su se
vraćale kući. „Taj mladić je pravi šarmer."
„Da", zamišljeno reče Rouz. Večeras joj je Lukov šarm malo dosadio.
Ali zašto je, pitala se ona dok su šetale kroz toplu prolećnu noć, gospodin
Dej pomogao najam za galeriju, i to očigledno bez Amandinog znanja? Da li je
u pitanju velikodušnost ili ima od toga neku korist? Spremište za čamce je blizu
njegove velike gradnje i ako vrednost tog kraja znatno poraste, a nesumnjivo
hoće kad se izgradi kafe-bar, novo šetalište i atraktivne nove prodavnice i kolibe
na plaži, onda će neko zaraditi mnogo para. Kad im je prvi put pričao o tome,
zvučalo je da je plan toliko dobar za ceo grad. Ali ako je Luk u pravu, više je
dobar za Angusa Deja. A ako nije tako, zašto to Angus nije porekao? Sve je bilo
veoma zbunjujuće.
Kada su se vratile kući, ona se seti zabrinutog izraza na Angusovom licu
kada je opazio majku. U tome je bilo iskrene dobrote.
Ali i Hitler je voleo svoju majku.

Amanda je konačno našla Klio kako sedi na šljunku podno pristaništa.

Sedela je pogrbljena na najnepristupačnijem delu i slušala talase. Na nebu
je bio mali bledi mesec koji je bacao tanak odbljesak svetlosti na more. Trebalo
joj je malo vremena da uoči Klio u izmaglici sa slabim mirisom ribe.
„Kako si znala da ću biti ovde?", upita Klio.
Amanda pokuša da se osmehne. „Volela si da dolaziš ovde kad si bila mala.
Naročito kada se naljutiš na mene. Znala si da ovde neću moći da te vidim i da
ću se brinuti."
„Onda se nije mnogo toga promenilo."
„Jesi li dobro? Baš je bedak to s blizancima, zar ne?"
Na Klijinom licu se pojavi osmejak. „Niko ne govori 'bedak', mama. Ti
tako pričaš samo kad pokušavaš da budeš na mojoj talasnoj dužini."
„Dobro, pričaću kao moja generacija. Kako se to đubre usuđuje da ode iz
naših života misleći da može da počne ispočetka sa prokletim blizancima?" Ona
besno baci oblutak u vodu. „Znaš šta me najviše deprimira?"
„Šta?"
„Kladim se da će tobože postati skroz novi čovek i početi da priča kako
nije imao pojma koliko je lepo biti otac, proklet bio. Očevi u drugom braku uvek
201
to rade. Zato njihove prve žene požele da ih ubiju." Ona baci još jedan oblutak
koji napravi deset savršenih žabica. „Izvini. Ne bi trebalo da ti ovo pričam."
„U redu je. U stvari pomaže. Šon je taj sa kojim ne bi trebalo ovako da
razgovaraš. On još gaji nekakvo neodređeno divljenje prema tati."
„Znam. I pretpostavljam da je važno da tako i ostane. Nije on baš sasvim
loš, znaš. Džajls ima i neke dobre osobine."
„Kao na primer?"
Amanda je razmišljala. „Ume da obezbedi jeftina putovanja."
One obe prasnuše u smeh i zagrliše jedna drugu, brišući suze koje su bile
rezultat smeha ili bola.
Klio se najednom uspravi. „Izvini za Luka, mama. Pokušala sam da ga
zavolim, ali ne mogu. Čak ni ne znam tačno zašto. Zašto se on tebi sviđa?
Mislim, osim zbog seksa?"
Ljutnja i osećaj krivice zapljusnuše Amandu. Možda nije bilo fer što je
dozvolila Luku da se useli kod njih pre nego što ih je dovoljno upoznao. Ali zar
nije imala prava na to?
„Bila sam usamljena. Ti to znaš. Toliko usamljena da sam spala na davanje
oglasa zbog jednog patuljka! Luk je neverovatno privlačan i zanimljiv je, ne kao
uobičajeni daveži iz malih gradova koji pričaju o golfu i glupim serijama. I,
pretpostavljam, on se zaljubio u mene."
„Kao i Angus", htela je Klio da kaže. „Možda bi trebalo da se malo više
potrudim da se slažem s njim."
„A možda on treba da se potrudi. Nije njegov posao da te vaspitava pre
nego što porazgovara sa mnom. Raspraviću to sa njim kad dođem kući." Ona
zagrli Klio, a Klio nasloni glavu na njeno rame.
„Želiš li da ideš u posetu u bolnicu?", upita Amanda, pošto su toliko dugo
sedele da se ukočila. „Ili bi radije sačekala da dođu kući? Sama odluči šta ti
najviše odgovara."
„Šta ako bi mi najviše odgovaralo da tata nije otišao i da mu nisu potrebna
druga deca da nas zamene? Mrzim ga, mama. Ne mogu drugačije."
„Znam. To je užasan osećaj. Stvarno gadan. Ali postoje ljudi koji te mnogo
vole. Ja. Šon. Baka. I tata, na svoj način. Samo ne uviđa bol koji izaziva."
„Razmišljala sam da li da idem da vidim bebe, ali radije ne bih. Ne
nameravam da ih mrzim. U stvari, kada ih vidim, verovatno ću misliti da su
preslatke, skroz ću se raznežiti i poželeti da ih držim u naručju. Ali ne želim ni
tako da se osećam. Mislim da jedino želim da tata shvati kako mi je."
Amanda je čvršće zagrli, poželevši da može rukom da odnese sav Klijin
bol. „Ja ću mu objasniti, ne brini."
„Volela bih da ne moraš da mu objašnjavaš. Volela bih da on to sam
shvati."

202
 „Možda i hoće."
„Kad na vrbi rodi grožđe. Hajde, idemo kući pre nego što neko pokuša da
nam uvali neku drogu. Ovo im je omiljeno mesto."
„A kako ti to znaš?"
„Imam šesnaest godina. Dovoljno da budem nečija polusestra."
„Hajde. Napraviću ti termofor i toplu čokoladu."
„U maju?"
„To nema veze s godišnjim dobima." Topla čokolada i termofor bi uvek
upalili, koje god da je doba godine.
Luk je još bio budan kada su se vratile, sa šarmantnim i skrušenim izrazom
na licu. „Izvini, Klio. Loše sam se poneo. Jednostavno sam bio besan zbog
Rouz, a istresao sam se na tebi." On se pobednički osmehnu. „Stavio sam Šona u
krevet i čitao mu 3089 priča o fudbalu. Džajls je ponovo zvao. Strašno navaljuje
da dođete sutra u bolnicu."
Klio pogleda majku i otrča gore u svoju sobu.
„Jesam ii opet rekao nešto što ne treba?"
Amanda odmahnu glavom. Stvarno se trudi da bude saosećajan. „Nisi. Ona
se samo jako potresla zbog blizanaca. To ju je pogodilo više nego bilo šta drugo
otkad smo se razveli."
„Pospremio sam galeriju pre nego što sam otišao. Pretpostavljam da će
zauzeta vlasnica imati uobičajeno puno posla u ponedeljak."
Amanda se osmehnu. U svom metežu ove večeri skoro je zaboravila na
radost što konačno ima sopstvenu galeriju.
„Hajde", glas mu je bio pun obećanja, „idemo u krevet. Nikad nisam vodio
ljubav sa vlasnicom galerije."
„Nisam baš sigurna...", otpoče ona.
„I tebi treba malo nežnosti."
I uprkos brizi za Klio, i bolu koji je i sama osećala zbog dolaska blizanaca,
Lukovo iskazivanje nežnosti joj je nesumnjivo odvuklo pažnju od toga.

„Da li ti misliš da sam đubre što ubeđujem te dve stare žene da se

presele?", upita Angus Izobel dok ju je vozio kući.
„Šta ti misliš?"
„Novi stanovi će biti fantastični i ponudio sam im najbolji. Na prvom
spratu, sa balkonom koji gleda na luku, odakle praktično mogu samo da se
nagnu i da ćaskaju sa prolaznicima; podno grejanje, kupatilo za svaku posebno,
portir u prizemlju. Mislio sam da je to savršeno za nekog njihovih godina."
„Stari ljudi ne žele uvek ono što drugi smatraju savršenim za njih. Šta bi
radio da je to za mene?"

203
 Angus se na trenutak zamisli. „Tebi to ne bi odgovaralo. Ti voliš mir i
tišinu. Ne voliš mnogo društvo. Beti i Rouz su druželjubive. Praktično su živele
na plaži."
„Hoće li imati konopac za sušenje veša?".
„Konopac za sušenje veša?" Angus se zgranuo. „Zar im ne bi odgovarala
fina nova mašina za sušenje?"
Izobel odmahnu glavom. „Našoj generaciji je potrebno da negde kači
stvari. Tako se osećamo kao kod kuće."
„Dobro. Pretpostavljam da bismo mogli da stavimo jedan konopac na
krov."
„Reci im to. Misliš li da stvarno žele da idu?"
„Mislim da ne znaju ni one same. One su oprezne kao ti. Jasne su im
prednosti stana. Ali uvek se plaše promena."
„A šta je sa tvojim razlozima? Ako zanemarimo činjenicu da njihova koliba
smeta tvome planu, da li bi opet smatrao da je to dobro za njih?"
„Racionalno gledano, da." On pogleda majku i primeti da sada bolje
izgleda. Nestao je onaj mrtvačko bledi, bolni izraz na njenom licu. U stvari, čak
mu se smešila. Iako je vozio, on podiže obe ruke sa volana kao da se predaje.
„Dobro. Dobro. Videću da li mogu da ubedim opštinu da se plan prilagodi tako
da koliba ostane. Ali, preklinjem te, nemoj da kažeš Lediju. Već misli da sam
pobenavio."
Stigli su do Izobeline kuće, Angus otvori vrata i izvuče je iz kola. Bila je
još lakša nego obično. Najednom ga prože osećaj panike, neizbežnog gubitka.
„Pusti me da ostanem kod tebe." Osećao se kao da se kida deo njega. „Molim te.
Obećavam da ti neću smetati i sigurno ti neću zvocati."
Izobel se ponovo osmehnu. „Dobro. Samo ovaj put."
Angus je zabrinuto unese u kuću. Ovo je bio prvi put da mu je dozvolila da
ostane sa njom.

Amanda se probudila, ugledavši prozor koji se kupao u sunčevoj svetlosti.

Ona se uspravi i pogleda na sat. Prostor na krevetu pored nje bio je prazan i u
celoj sobi je vladao mir.
Vrata sobe se otvoriše i pojavi se Luk, noseći poslužavnik sa kiflama i
kafom i spusti ga do nje. „Doručak za gospođu." On joj pruži lokalne novine.
„Članak o otvaranju galerije je na šestoj strani."
Amanda uzbuđeno prelista novine tražeći ga. Bilo je tu samo nekoliko
redova o zabavi povodom otvaranja, ali pored njih je stajala velika fotografija
Sejdi, sa kojom se novinarka očigledno slagala kao da su davno izgubljene
sestre razdvojene posle rođenja. Bilo je nekoliko sjajnih citata o Sejdinim

204
slikama. Na suprotnoj strani bio je Amandin oglas u kome poziva ljude da dođu
i sami vide Umetnost mora.
Amanda zagrize kiflu. Život ne može biti bliži raju nego što je sad. Luk uze
novine. „Takođe piše kako će galerija biti na takvom mestu da će imati koristi
od radova na luci, koje obavljaju opština i Dej posedi, što objašnjava zašto je
gospodin Angus Dej bio na zabavi."
„Kako se usuđuju?", besno upita Amanda. „Moja galerija nema nikakve
veze sa Angusom Dejom."
„Taj čovek se svuda gura. Možda bi trebalo da im pišeš i da ih ispraviš",
predloži Luk i poljubi je sklonivši mrvicu kifle sa njene usne. „Pretpostavljam
da nema vremena za..."
„Ma-ma", povika prigušeni glas odozdo. „Gde su mi rukavice za fudbal?"
Luk u šali podiže ruke kao da se predaje. „Dobro, dobro."
Amanda iskoči iz kreveta. Sada kada radi za sebe ne sme da se razvlači u
krevetu i da kasni sa otvaranjem.
„Vreme je za ustajanje." Ona poljubi Luka i poče da se oblači. „Ali ti
možeš još da se izležavaš."
Amanda navuče maslinastozelene lanene pantalone i usku žutu majicu.
Pogledavši se na kratko u ogledalu, ona primeti da bi trebalo da se ošiša i ofarba,
ali to će morati da sačeka. Na trenutak je obuze panika što više nema platu, ma
koliko jadnu, a mora da plaća iznajmljivanje i druge troškove. Ne sme tako da
razmišlja.
Dole, Šon je sam sebi pravio sendviče koji su se izgleda sastojali od džema,
banana i hrskavih pahuljica. „Stvarao su dobri", insistirao je on. ,,I neverovatno
zdravi."
„Naravno da jesu", složi se Amanda, dovikujući Klio da je vreme da krene.
„Ispratiću te do autobuske stanice."
„Zašto?", sumnjičavo upita Šon.
„Zar ne mogu jednostavno da uživam u tvom društvu?", upita Amanda. U
stvari, htela je da mu kaže za blizance i da vidi da li bi on hteo da pođe sa njom
u bolnicu i poseti ih. Možda će mu biti lakše ako sam odluči da ode, nego ako ga
Džajls obavesti o njihovom dolasku.
„Odrasli uvek imaju skriveni motiv", reče Šon.
„Skriveni. To je tačno. Htela sam da popričamo o nečemu."
„Je li to nešto ozbiljno? Nešto što mi se neće svideti?"
Amanda nije znala šta da mu odgovori.
„Ako jeste, moraćemo da svratimo do prodavnice slatkiša da bih se utešio."
Amanda se premišljala da li da odoli ovoj očiglednoj uceni. Šta bi dobar
roditelj uradio? Ili barem dobar samohrani roditelj? Do đavola, upravo će
saopštiti svom desetogodišnjem sinu da je njegov tata dobio blizance sa drugom
205
ženom. Čak bi džinovske toblerone bile prihvatljive. Ipak, Šon je pristao na
milka čokoladu, koju je zadovoljno grickao putem.
„Desilo se nešto uzbudljivo u subotu uveče", otpoče ona, ne obazirući se na
to što je Šon stavio dve kocke odjednom u usta, pa je jedva mogao da ih zatvori.
„Tata i Stefani su dobili blizance. Dečaka i devojčicu."
„A-ha", Šon slegnu ramenima. „Znam. Klio je pričala sa Džasmin o njima.
Nazvala ih je okotom ženskog đavola i rekla je kako se nada da će biti zaostali u
razvoju."
Amanda se suzdržavala da se ne nasmeje. „Klio je baš nevaljala što je to
rekla."
„Nije", ispravi je Šon. „Samo je strašno besna na tatu. Misli da je on
govnar. I ja to' mislim. Vidi, stiže autobus."
„Hoćeš li ići sa mnom da ih posetimo u bolnici? Tata bi to voleo."
„Da, ali šta bi ti volela?"
Amanda je bila u iskušenju da mu kaže da bi više volela da se blizanci
udave po rođenju ili, još bolje, da nikad nisu ni začeti, ali ako hoće da Šon oseti
da još ima oca, i da ga otac još voli, ne sme da kvari situaciju svojom mržnjom.
„Ja bih volela da pođeš."
„Dobro."
„Hvala ti, zlato."
Autobus je stigao i Šon je ugledao jednog od svojih drugova unutra. On
potrča, u strahu da će ga Amanda obrukati, na primer tako što će ga poljubiti.
Amanda je bila svesna toga. „Vidimo se kad se vratim iz galerije."

Gotovo da je pretrčala kilometar od kuće do galerije. Svoje vlastite

galerije! Toliko godina je morala da radi kako Luiz hoće, uz Luiz koja joj traži
savete, a onda ih skoro sa radošću ignoriše. Sada može da sluša sopstvene
instinkte! Ta pomisao je bila divna, ali i zastaršujuća.
Luk je zaista sve pospremio. Bacio je plastične tanjire i čaše u đubre, a
prazne flaše je poređao za recikliranje. Čak je i usisao. Ona se osmehnu,
dozvolivši sebi da se priseti doručka u krevetu i onoga što bi možda radili da
nije bio radni dan. A onda se seti tenzije između Luka i Klio. Očajnički se
nadala da će se to srediti.
Klio je sačekala da Luk ode u kupatilo. Čim ga je čula kako zatvara vrata,
ona se iskrade iz sobe i na vrhovima prstiju pođe ka stepeništu.
Nije ni čula kada su se vrata kupatila ponovo otvorila, ali se on najednom
našao ispred nje, noseći na sebi samo mali peškir oko struka. „Zašto se šunjaš?
Ja nisam veliki zli vuk, znaš."

206
 Klio pokuša da se osmehne, ali jednostavno nije mogla - bilo je nečeg u
vezi sa Lukom od čega se ježila. „Samo idem u školu." To je bilo jedino što je
uspela da kaže.
„Znači zato si u školskoj uniformi", odgovori on, smešeći se. „Da li svi
nose tako kratke suknje?"
„Kraće." Klio se provuče ispod njegove ruke i otrča niz stepenice. „Ćao.
Vidimo se kasnije." Našla se napolju pre nego što je Luk imao vremena da
reaguje.
Prvo je imala dvočas biologije i trebalo je da imaju test o ljudskom
razmnožavanju. Tamo u bolnici bilo je više dokaza o ljudskom razmnožavanju
nego što joj je trebalo. Zamišljala je oca kako se beskorisno mota po sobi dok
mu Stefani, mršava i tvrdoglava u svojoj čistoj beloj spavaćici, priča kako bi
sada najbolje bilo da im rezerviše odmor u hotelu sa pet zvezdica u kome
postoje jaslice.
To uopšte nije fer. Zašto roditelji ne mogu da se slažu i da se drže svojih
obećanja sa venčanja, umesto da dozvoljavaju da se ljudi poput Stefani i Luka
ubace u priču? Ni Stefani ni Luk ne deluju kao članovi njene porodice. Više
deluju kao provalnici koji su joj upali u kuću i koji spavaju u njenoj sobi.
Na putu do škole Klio je kupila pakovanje čokoladnog keksa i sok u
tetrapaku. Ovo nikako ne bi smela da kaže mami, ali rad za Angusa Deja ju je
odvratio od škole. Poslovni svet joj se činio toliko zanimljiviji od sedenja na
fizici ili biologiji. Ipak, znala je kako bi Angus reagovao kada bi ga pitala da
radi za njega puno radno vreme. Podrugljivo bi je pogledao svojim sivim očima
i rekao da prima samo ljude sa kvalifikacijama, pa bi joj bolje bilo da ih nabavi
ako želi da radi za njega. To je moguće uz fakultetsku diplomu.
Tako je sranje biti tinejdžer. Još ne možeš ozbiljno da upravljaš svojim
životom, a ljudi ti neprekidno traže da se ponašaš kao odrasli.
Grickala je kekse usput, ali umesto da ode u školu i na test iz biologije,
skrenula je ka plaži, obazrivo izbegavajući luku i Umetnost mora. Neko vreme
je šetala obalom. Duvao je jak vetar i more je bacalo ogromne talase. Malo dalje
niz stazu, neka starica je pokušavala da ustane sa ležaljke, ali ju je vetar uporno
vraćao. Nigde nije bilo nikog mlađeg od devedesetak godina.
Klio zapljusnu neizrecivi talas usamljenosti. Nigde se nije osećala kao kod
kuće. Pre nego što se Luk uselio, mogla je da se poverava mami, ali je sada ona
ta koja se oseća kao gost. On je uvek tamo. Ne može da se opusti i da se
izležava, a iako je on tako zgodan, nešto u vezi sa njim je strašno nervira.
Ne mogavši da se suzdrži, ona ponovo zaplaka - snažni, bolni jecaji
razdirali su njena mala pluća. Sada je samo želela da je uteši majka, jedina osoba
za koju je bila sigurna da je zaista voli. Ona posrćući pređe šetalište, jedva
stojeći na svojim dugim nogama i zašavši u ulicu Market, zamalo se saplete o
Luiz koja je bila ispred Galerije Vejv i teglila baldahin koji se vijorio na vetru.

207
 „Hej", upita Luiz, „šta je bilo? Zar ne bi trebalo da si u školi?"
„Samo tražim mamu", reče Klio jecajući i potrča dalje, ostavivši Luiz da
zuri u njenom pravcu, rastrzana osećajem krivice. Obećala je Ruti da će
upozoriti Amandu o glasinama koje su čule o Luku. I nije to učinila.
Bolje bi bilo da odmah pozove Amandu.
Pre nego što bude prekasno.

208
 Dvadeset treće poglavlje

„Amanda, ti si?" Luiz je odlučila da je sada pravo vreme, ako će ikad

obaviti ovaj razgovor. Prizor onako potresene Klio probudio je u njoj grižu
savesti.
„Zdravo, Luiz." Luiz je bila poslednja osoba od koje bi Amanda očekivala
da će je zvati da joj poželi sreću, ali evo nje na vezi. „Odakle ti broj?"
„Imaš reklamu u današnjim novinama, sećaš se? Slušaj, ne zovem te zbog
galerije. Upravo sam videla Klio."
„Ali Klio je u školi."
„Nije. Krenula je kod tebe i deluje vrlo potreseno."
„O, Bože, to je zbog prokletih blizanaca. Džajls i Stefani su dobili blizance
i to je Klio ozbiljno pogodilo."
Luiz je oklevala. „Jesi li sigurna da je samo to razlog?"
„Potpuno. Rasplakala se zbog toga u subotu. Morala sam da joj napravim
toplu čokoladu i pripremim termofor. Jadno dete. Oseća se odbačeno, a Džajls
će biti suviše ponosan na svoje potomstvo da bi to primetio. Vodim Šona da ih
vidi, ali Klio nije htela da ide."
„Ah! Dobro. Vidiš, Ruti je čula nešto što mislim da treba da znaš. Vezano
je za..."
Tačno u tom trenutku Klio ulete u galeriju.
„Hvala što si se javila, Luiz. Lepo od tebe što brineš." Amanda spusti
slušalicu pre nego što je Luiz mogla još nešto da kaže. Klio nikako ne bi volela
da čuje da razgovaraju o njoj. U Klijinim godinama privatnost je na prvom
mestu.
„Jesi li dobro?", ona čvrsto zagrli kćerku. Klio je bila nešto više od nje.
„Glupo pitanje. Ne, naravno da nisi, inače ne bi bila ovde."
„O, mama, izvini. Ponašam se prosto patetično."
„Nije tačno. Ponašaš se sasvim prirodno i razumno. Hoćeš li da uzmeš
slobodan dan u školi i da odeš kući?"

209
 Klio se pitala da li da kaže majci kako je to poslednje što želi. Amanda nije,
pitajući se da li bi mogla da reorganizuje dan tako da provede malo vremena sa
Klio, primetila njeno premišljanje.
„Mislim da možeš da ostaneš ovde, ako hoćeš pa da kasnije odeš u školu."
Ona nežno skloni kosu sa Klijinog lepog lica. „Neću da te ubeđujem, ali kada si
tužna, najgore je da nemaš šta da radiš."
„Dobro", pristade Klio. „Vratiću se posle odmora." Ona pogleda oko sebe.
„Stvarno dobro izgleda. Ukusno i prijatno. Sviđa mi se žena koja radi ove slike."
„Sejdi? Sjajna je, zar ne? Slušaj, ti me odmeni. Idem da nam kupim
kolačiće. Stižem za minut."

U svojoj galeriji, nekoliko ulica dalje, Luiz je bila na mukama.

Pretpostavljala je da su ove glasine o Luku samo glupi trač. Ali možda je red da
dozvoli Amandi da to sama zaključi. Bolje bi bilo da ponovo pokuša.
Ali nije se Amanda javila na telefon već Klio.
„Nije bitno", promrmlja Luiz. Nikad nije umela da razgovara sa decom, a
naročito sa tinejdžerima. „Samo joj reci da sam zvala, važi?"
Nekoliko minuta kasnije Amanda se vratila noseći kutiju sa kolačićima.
Ona pruži Klio prelivenu krofnu sa ukrasima u obliku brojeva. „Postoji samo
jedan lek za bol u srcu, leđima, glavi i duši. Bol u stomaku."
Klio odmahnu glavom. „Mama, ti se nikad tako ne šališ."
„Mora da sam srećna. Stvarno mi je žao zbog tate i blizanaca i volela bih
da je naš brak uspeo za vaše dobro. Ali ljudi se menjaju, a za tatu i mene je bolje
da nismo zajedno. Iskreno, mnogo sam srećnija sa tobom, i Šonom, i Lukom i
sada sa galerijom. Imam osećaj da moj život konačno ima nekog smisla. Valjda
zato pravim te glupe šale."
Klio okrete glavu. Kako da pokvari majci šansu da bude srećna rekavši joj
šta stvarno misli o Luku?
„Znaš šta, hajde da popijemo toplu čokoladu. Skuvaću nam ovu
niskokaloričnu koju sam kupila. Možda je bolje da ostavimo krofne za kasnije."
Ona se osmehnu, sa osećajem krivice. Nije trebalo da priča kako je srećna sa
Lukom kad je Klio ovako potresena. Srećom, izgleda da se sada oraspoložila.
„Izvoli."
Klio je gurnu laktom, smešeći se. „Vidi, imaš mušteriju."
Jedan stariji gospodin oduševljeno je zurio u Natašine morske ptice.
„Kakav genijalan osećaj za detalje. Ja se bavim posmatranjem ptica i
nikada nisam video ovako nešto."
„Divni su, zar ne? Vajarka ih je radila u našem gradu."
„Mislim da znam onog." Starac pokaza na posebno ljutog galeba. „Nema
nikakve manire. Koliko je taj mališa? Mali močvarac?"
210
 Amanda uze pticu sa police. To joj je bila jedna od omiljenih. „Četrdeset
dve funte." Jedva se suzdržala da ne doda: „Izvinite."
„Na sreću, upravo sam podigao penziju." On poče da pretura po slamenoj
korpi koja je bila prepuna luka i kupusa.
„Neka bude četrdeset", reče Amanda. „Onda možete i da jedete."
„Tvoja prva prodaja", prošaputa Klio pošto je čovek izašao iz galerije,
veselo tapkajući po korpi u kojoj su ležali njegovi galebovi. „Čestitam."
„Slušaj, Klio ljubavi, kasnije ću svratiti do bolnice sa Šonom da vidimo
blizance. Njemu će oni verovatno biti užasno dosadni. Hoćeš li ti biti dobro kod
kuće?"
„U stvari", brzo reče Klio, „verovatno ću ići kod Džasmin."
Amanda se na trenutak zagleda u nju. „Rekla bi mi, zar ne, da te još nešto
muči? Da nije stvar samo u blizancima?"
Klio uzdahnu. Kako reći majci da ne želiš da ostaneš sama sa njenim
momkom, naročito ako ti se čini da je majka tako ludo zaljubljena u njega?
„Naravno da bih. Zar dolazak polubrata i polusestre iz pakla nije
dovoljan?"

Angus Dej je stajao na drečavo obojenoj pecaroševoj kutiji i držao pred

sobom nacrte za radove u luci.
„Kada sam se doselio ovde", reče Ledi, „svi oni su prodavali svoj ulov na
tim kutijama; bilo ih je dvadeset ili trideset duž cele plaže. Sada je ostao samo
jedan ili dva pecaroška čamca. I nije im dozvoljeno da prodaju ulov. Takvi su
propisi. Riba sad mora prvo da se obradi. Ako hoćeš da kupiš ribu u Lejntonu",
našali se on, bocnuvši Angusa laktom, „ona će verovatno biti iz Aberdina! I",
upita Ledi, znajući da će Angus na kraju preći na stvar i početi da mu objašnjava
zašto su tu, „zašto stojimo ovde i zurimo u ove nacrte?"
„Zanima me", zamišljeno reče Angus, „da li bi plan ipak mogao da se
realizuje ako bismo ostavili kolibu starih devojaka."
„Odgovor je, kao što znaš, ne", reče Ledi. „Prosto štrči usred ovog tvog
sjajnog plana. Ljudi iz opštine hoće da ga nazovu Ribarev kej, kao onaj u San
Francisku, a da li tamo usred prostora stoji nekakva koliba?"
„Mogao bih da porazgovaram sa njima o tome", odluči Angus.
„Velika korist od toga."
„Mogao bih da odustanem, Ledi, znaš. Da odem i projektujem neke lepe
skupe stanove ili teren za golf u nekom drugom gradu."
„Samo što to ne bi radio svim srcem. Ti si predan ovome, Anguse. Ovaj
projekat je dobar za naš grad. L ne zaboravi, deset miliona funti je uloženo."
„Ubediću ih", reče Angus samouverenije nego što se osećao. „Mada,
trenutno ne znam tačno kako."
211
 „Ako bude bar približno slična ovom planu, biće to lepo mesto", priznade
Ledi.
Angus je izgledao zapanjeno. „Ti nikad ne hvališ naše projekte."
„Podseća me na jedan grad u kome sam bio kada sam plovio kao trgovac.
Mislim da je to bilo u Portugaliji. Svuda vesele boje i čamci za pecanje. Fina
promena posle sveg onog betona kod kuće."
„Onda ću morati da se potrudim da tako i ispadne."
„Da. Moraćeš. U stvari, i ja sam se prijavio za kupovinu kolibe na plaži.
Nenormalno su skupe zahvaljujući tebi."
Angus zbunjeno primeti koliko je dirnut. Želeo je da njegovi projekti znače
nešto ljudima, a ako lakonski nastrojen Ledi plaća velike pare da bi bio deo njih,
mora da su osmislili nešto zaista posebno.

Amanda pogleda na sat: 17.25. Galerija se zatvara za pet minuta. Drugog

dana je prodala još nekoliko sitnica i čestitki, a mnogo ljudi je svratilo da
pogleda čega sve ima. Nije to baš bio stampedo, ali Amanda se skromno nadala
da će dolaziti još ljudi kad čuju za galeriju.
Glavni problem je bio u tome što je fizički bila vezana za galeriju. Dok je
radila za Luiz, mogle su da odmenjuju jedna drugu kada bi neka morala da
izađe, ali Amanda nikako nije mogla da priušti pomoćnika. Ako bude baš
očajna, moraće da zamoli majku. Ali to je tačno mogla da zamisli. Helen bi
počela da tračari sa kupcima i zaboravila bi da išta proda.
Kada je počela da živi sa Lukom, Amanda je očekivala da će joj on pomoći
oko čuvanja dece, ali ispostavilo se da je Luk razočaravajuće beskoristan po tom
pitanju. On je to objašnjavao time što ima sastanke koje ne može da odloži".
Ona je to objašnjavala staromodnim shvatanjem muškosti. Naročito ju je
iznervirao kada su se rodili blizanci. Kao da nije shvatao koliko je to bolno za
Šona i Klio. Pitala se da li bi on bolje razumeo da su u pitanju njegova deca, ali
kod Luka je postojala nekakva nezainteresovanost za decu, uprkos povremenim
pokušajima da pomogne.
Amandi je to ponekad toliko smetalo da je celu njihovu vezu dovodila u
pitanje. Ali onda bi podsetila sebe da veza sa nekim ko ima decu nije nimalo
laka za Luka. Možda on baš nije ikona savršenstva u koju se zaljubila, ali u
ovom vremenu teških veza vredelo je ostati s njim.
Duboko je razmišljala o ovome kada je stigla njena majka sa Šonom koji je
nosio svoj omiljeni dres Mančester junajteda.
„Skuvala sam mu čaj", reče Helen. „Pojeo je četiri kobasice i celu konzervu
graška."
Sama baka jela je poput anoreksične ptice i smatrala je da je svako ko
pojede više od kašičice hrane ozbiljno pohlepan.

212
 „Hvala ti što si ga čuvala. Sada bi trebalo da krenemo u bolnicu."
„Kako su mala kopilad?"
Šon je izgledao zbunjeno. „Zar deca nisu kopilad samo ako im roditelji nisu
venčani? Naša nastavnica kaže da je Vilijam Osvajač bio kopile."
„Pa, sigurno je bio kopile kad je ubio onog dobrog kralja Harolda, zar ne?",
reče Helen. „Ali sasvim si u pravu, zlato, to je samo izraz kojim se iskazuje
neodobrovanje. U ovom slučaju, zato što je tvoj tata otišao i napravio još dece, a
već ima savršeno lepu decu. Tebe i Klio."
Amanda je shvatila da nema svrhe ubeđivati njenu majku da bude taktična.
„Evo", upita ona Šona, „hoćeš li da mi pomogneš da upakujem ovo?" Ona
izvuče dva pletena šeširića u obliku jagoda.
„Mama", razumno primeti Šon, „izgledaće stvarno smešno u tome."
„U tome je sva lepota beba", žustro reče Helen. „Suviše su male da bi znale
da izgledaju smešno. Idem je sad."
„Mama", tiho reče Šon kada je Helen otišla, a Amanda zatvorila galeriju.
„Hteo sam da im dam nešto moje, nešto što stvarno mnogo volim." On zastade.
„Na primer, mog ekšn mena. Ali onda sam se setio da će tata verovatno hteti da
im dam sve to kupuje."
Iznenadni jecaj se prolomi iz njegovog grla. „Hoće li oni zauzeti naše
mesto, mama? Hoće li tata voleti bebe više nego nas.?''
„Naravno da neće", slaga Amanda, čvrsto zagrlivši Šona. „Vi ćete mu uvek
biti podjednako važni kao oni."
Na putu do bolnice zastali su da bi Šon kupio strip. Dok je on bio u trafici,
Amanda je nazvala Džajlsa na mobilni. „Oduševljavaj se Šonom", prošaputa ona
svom bivšem mužu. „Mnogo se brine da ga više nećeš voleti."
Amanda se ispravi, pokušavajući da se oslobodi napetosti od truda da sve
druge zaštiti od bola. Na momente je zaboravljala da je i njoj teško. Bol obično
ume da te porazi ma koliko se ti trudio da budeš praktičan i neosetljiv, kao sada,
na primer. Ona evo vodi Šona da vidi Džajlsovu decu, ali da nije Šona, radije bi
bila na bilo kom drugom mestu na planeti.
Kada se automatska vrata bolnice otvoriše, zapljusnu je čitav talas
uspomena. Ovde je rodila Klio i Šona.
Iznenada joj se u glavi pojavi slika sebe kako drži Klio zamotanu u belu,
mekanu maramu. Bilo je to jutro posle porođaja i već je bila zaboravila bol i
osećaj nelagodnosti pri porađanju. Sve što je osećala bila je čudesna radost što u
naručju drži svoju prvu bebu.
„Jesi li dobro, mama?", upita Šon.
Ne, nije bila dobro. Osećaj gubitka je bio prejak. Kako je sve pošlo tako
naopako?

213
 „Dobro sam", slaga Amanda, primoravajući sebe da bude jaka. Sada samo
može da ublaži udarac. A ako ona oseća bol u ovoj situaciji, kako li je tek onda
Šonu?
Na sreću nije morala da luta po bolnici da bi pronašla blizance. Na
Amandino iznenađenje, Džajls je stajao usred odeljenja i držao ih oboje u
naručju, sa muslinskom maramicom preko ramena da bi se zaštitio od
neočekivane povraćke. Podsećao je Amandu na ponosnog kuvara sa televizije
koji govori: „A ova dva sam malopre napravio."
„Zdravo, sine", pozdravi on Šona sa retkim izlivom taktičnosti. „Jesi li
postigao još golova za Mančester u poslednje vreme? Nadam se da će ovaj
mališa biti bar upola dobar kao ti u izvođenju slobodnih udaraca."
Amanda mu se zahvalno osmehnu.
„Kako ćete ga nazvati?", upita Šon.
„Mislio sam možda Bekam Gigs Kin Bartez Vels", predloži Džajls. „Je l' ti
se sviđa?"
„Ne", ozbiljno ga je savetovao Šon, „biće ga strašno sramota zbog toga. Ti
igrači će se možda skroz promeniti dok on poraste. Jesi li razmišljao o tome?"
„Potpuno si u pravu. Kako ti zvuči Džek?"
Šon je duboko razmišljao. „Da. U stvari, to je super ime. A ona?"
On pokaza glavom na drugu bebu.
„Možda Pipi. Šta misliš?"
„Ta-ta! Svi će joj se smejati i govoriti joj nešto ružno."
„To mi nije palo na pamet. Emili, onda?
„Hmm. To je u redu za devojčicu."
Amanda oseti zbunjujući talas nežnosti prema Džajlsu. Da li bi imali još
dece da su ostali zajedno? Šonu je samo deset godina. Mnogo majki je
iskoristilo poslednju priliku da dobije bebu kada im je najmlađe dete bilo starije
od Šona.
Amanda primora sebe da se vrati u stvarnost. Čak i da su dobili još jednu
bebu, Džajls bi opet otišao, i ona bi morala sama da je podiže.
Stefani je, primeti Amanda, sedela u krevetu kao da očekuje da če se neki
modni fotograf iz pedesetih svakog trenutka pojaviti. Imala je više šminke na
licu nego TV voditeljka, a kosa joj je izgledala kao da ju je malopre frizirala
Niki Klark.
„Kako bebe spavaju?", upita Amanda.
„O, spavaju lepo celu noć", mirno reče Stefani.
Amanda proguta knedlu. Njene bebe joj nedeljama nisu dozvoljavale da
spava više od tri sata. „A tek im je četiri dana?"

214
 „Stefani hoće da kaže", reče Džajls „da ih ostavlja u bolničkom odeljenju i
ignoriše ih sve dok se nekoj bolničarki ili majci toliko ne smuče da im daju
flašicu."
„Zar ih ne dojiš?", upita Amanda.
„Dvoje dece? Pobogu, ne. Završila bih sa dve izduvane lopte za plažu na
grudima. Džajls je u tome vrlo koristan. Čak ume da ih oboje istovremeno hrani.
Pretpostavljam da je to sve zahvaljujući njegovom prethodnom iskustvu."
Amanda se suzdržavala da se ne nakašlje u svoju plastičnu šoljicu kafe.
Džajls ni jednom nije hranio ni Klio ni Šona, čak ni kada je Amanda imala grip.
Njena majka je bila korisnija od Džajlsa, što dovoljno govori, pošto Helen ima
majčinski instinkt otprilike koliko i Kruela de Vil.
Nežnost koju je malopre osetila pretvorila se u gnev. Kako je to tipično što
joj Džajls nikad nije pomagao oko dece i čak je uspeo da propusti Klijino
rođenje, a sada bi da osvoji olimpijsko zlato u Novom očinstvu. „Pretpostavljam
da im menja i pelene?", upita ona.
„Sve ima svoje granice", priznade Stefani. Ona se nagnu ka Amandi i reče
tišim glasom: „Pristaje na sve osim pelena. Ali to ga ne sprečava da me
kritikuje. Očigledno im ne stavljam dovoljno sudokrema na guze dok ih
povijam."
Amanda nije mogla da veruje svojim ušima. Stari Džajls bi mislio da je
sudokrem nemačka provincija.
„O, da", uzdahnu Stefani, „on je stvarno divan otac."
Amanda je taman htela da doda: „Pa, za sve postoji prvi put", ali se setila
da je Šon tu. Ona mu namignu, i Šon namignu njoj.
„Mogu li da ih uzmem u ruke?", zamoli Šon.
Džajls mu pruži Emili. „Ona se prva rodila. Malo je krupnija. Sad, pamti,
stavi joj ruku pod glavu i čvrsto je privij uz grudi. Bebe vole da se osećaju kao
da su još na sigurnom u majčinoj materici. Zato vole da ih čvrsto držiš."
Amanda nije mogla da podnese ovaj prizor. Da je sve ispalo drugačije, ovo
bi bila Šonova sestrica. „Sad moramo da krenemo", ona nežno podseti Šona.
„Sutra ideš u školu."
Šon vrati Emili kao da je napravljena od retkog kristala. „Baš je slatka",
reče on, a onda dodade, ne želeći da ugrozi svoju muškost: „za jednu bebu."
„Klio nije došla?", upita Džajls.
„Bojim se da nije htela da dođe." Amandi nije padalo na pamet da štiti
Džajlsa od istine.
„U svakom slučaju, hvala ti što si dovela Šona", reče Džajls tiho kada je
Šon otišao da popije vodu. „Mora da ti ovo teško pada, ali nama mnogo znači."
Amanda klimnu glavom, iznenađena ovim neočekivanim izlivom
osećajnosti. Tokom njihovog braka, Džajls je bio osećajan otprilike koliko i

215
radnik iz osiguranja koji sklapa posao. „I Šonu to mnogo znači. Hvala što si
učinio da se oseća posebnim."
„Nazvaću Klio telefonom. Možda će doći da ih vidi kada budu kod kuće."
„Možda. Pravi se jaka, ali je u stvari trenutno vrlo ranjiva. Ispod te maske
hrabrosti, zaista je povređena."
„Ti si dobra majka, Amanda."
Amanda oseti kako joj oči zasuziše od ovog Džajlsovog neočekivanog
komplimenta. Ako ne pripazi, zaplakaće se.
Spasila ju je pojava starog Džajlsa koji uživa da izdaje naređenja. „Pazi,
Stef, reče on odjednom svojoj novoj ženi koja je htela da stavi Džeka u malu
plastičnu kolevku pored kreveta. ,,Još nije podrignuo. Ovako će samo povratiti
sve što je pojeo."
Kao po naredbi, Džek izbaci mlaz žute povraćke.
„Šta sam ti rekao?", zadovoljno upita Džajls.
Amanda se u sebi nasmeja. Novi brižni tata Džajls je u stvari stari
džangrizavi tata Džajls pod maskom. Što je još gore, njegovo novo umeće kad
su deca u pitanju je više nego iritantno.
„Ćao, tata", mahnu mu Šon. „Ćao, Stefani. Ćao, bebe."
Na putu do kuće niko od njih nije mnogo pričao; oboje su bili zadubljeni o
sopstvene misli.
„Malo su dosadni, zar ne?", Šon prekide ćutanje kada su stigli do kraja
njihove ulice.
„Emili i Džek?", upita Amanda s olakšanjem. „Pa, bebe jesu pomalo
dosadne."
„Nisam mislio na bebe. Mislio sam na tatu i Stefani."
Nekoliko minuta kasnije stigli su do kuće i zatekli Klio kako sedi na zidiću
ispred ulaza.
„Šta radiš tu?", upita Amanda. Počelo je da se smrkava, a kuća je bila
izazovno osvetljena.
„Zaboravila sam ključeve."
„Luk je sigurno unutra. Zar nisi kucala?" Ona bolje osmotri Klio. „Jesi li
dobro?", nežno upita Amanda. „Zašto jednostavno nisi zazvonila na vrata?"
Vrata se iznenada otvoriše i pojavi se Luk, bos, u farmerkama i beloj
majici. Čak i pošto je ceo dan radio, izgledao je tek okupano i seksi.
„Klio je zaboravila ključeve. Sedela je na zidiću."
„To je baš čudno, Klio", reče on opušteno. „Sigurno si znala da sam ovde.
Sva svetla su upaljena."
Klio je ćutala. „Kako je tata?", upita ona. „I okot đavolice?"

216
 Izobel Dej se probudila s nadom da nikad više neće imati ovakvu noć. Bol
je bio toliko nepodnošljiv da je dozvolila Angusu da ponovo ostane. Znala je da
samo treba da zatraži, i dupliraće joj dozu morfijuma. Ili triplirati. Ali predati se
izazovu morfijuma značilo bi utonuti u polusvet iz kojeg je znala da neće izaći.
Izobel je žalila što nije religiozna, ali ona je smatrala da je Bog za slabiće.
To je utešna izmišljotina koja treba da odvuče svetu pažnju od surovih i bolnih
udaraca sudbine. Tokom svog relativno dugog života, više je verovala u Čoveka.
I nije se uvek razočaravala.
Takođe, mnogo je uživala u prirodi. Čula ju je i sada, ispred svoga prozora.
Zvuci proleća. Gugutanje golubova. Kosilica za travu. Jasno je mogla da zamisli
baštu. Ljubičice na sve strane, prve ruže, pupoljci na drveću. Ptice cvrkuću
neobične pesme, da bi zaštitile svoje mlade ili da bi privukle partnera. Sve je to,
činilo se Izobel, radi budućnosti. Pčele zaprašuju cveće, ljubičice same rastu,
ptice nose jaja. Zadatak prirode je da se reprodukuje.
Okruži je zid tihe tuge. Ne zbog toga što umire. To je, na svoj način, takođe
bilo deo prirode. Uskoro će postati deo tog procesa i ta ideja joj se prilično
sviđala. Biće sahranjena, ne kremirana, jer želi da se uključi u tu regeneraciju.
Njen najveći bol bio je vezan za Angusa. U očima sveta on je uspešan
čovek. Obogatio se i pomogao ljudima. Obe te stvari su radovale Izobel. A ljudi
koji rade za njega su mu odani i poštuju ga.
Ali nema suprugu i sopstvenu porodicu.
I, što je možda još važnije, nema onu koju očigledno voli.
Ona baci pogled na rode koje se udvaraju i prvi put joj se učiniše
neverovatno tužne, kao da su im pokliči ugušeni, zauvek zamrznuti u očajničkoj
čežnji.
I Izobel, čvrsta, neosetljiva žena koja se hrabro i ponosno borila sa svojom
bolešću, vide da je jastuk na kome je ležala vlažan od suza.
„Šta je ovo?", Angusov glas, nabijen ljubavlju i emocijama, prekide je u
razmišljanju. „Moja majka plače?" On nežno sede na ivicu kreveta. „Loša noć?"
„Nije dobra. Neće još dugo, znaš."
On uze njenu ruku i pomilova ispupčene plave vene. „Zbog toga plačeš?"
„Ako moraš da znaš, plakala sam od ljutnje."
„Zašto? Daću ti sve što ti treba. Želiš da izađeš napolje? Proleće je
eksplodiralo u bašti."
„Pusti prokletu baštu! Na tebe sam ljuta. U tvom životu postoji neko koga
voliš, a ti joj dozvoljavaš da se upropasti sa nekakvim zgodnim praznoglavcem."
„Pa šta mi ti predlažeš da uradim?"
„Reci joj. Reci joj da si zaljubljen u nju. Reci joj da ćeš uvek biti tu, kad
god joj zatrebaš. Da život nije proba, da ti nemaš dovoljno sveta i vremena, i da
ona mora da se probudi i shvati da si ti dobar..."

217
 „Ali dva loša ubiše..."
„Nemoj da praviš glupe šale. Ozbiljna sam. Umreću mirno ako budem
znala da si konačno prestao da se praviš fin. Englezi su fini, to im je
specijalnost. Ti si Škot."
„Znači misliš da bi trebalo da ofarbam dupe u crno i krenem u bitku, kao
Mel Gibson u Hrabrom srcu?''
„Da. Upravo tako. Gde su mi sad proklete pilule? Ovaj bol me ubija." Ona
ga pomilova po licu. „Obećaj."
„Šta da obećam?"
„Da ćeš otići danas. Ako ne danas, onda u najskorije moguće vreme. I da
ćeš joj reći šta osećaš."
„Ne danas. Moram da provedem ceo dan u pregovorima sa opštinom.
Pokušavam da ih ubedim da ostave onu kolibu. Ti si kriva za to."
„Bravo. Onda sutra. Obećaj. Ponovi za mnom - reći ću Amandi Vels da je
volim, da ona živi sa pogrešnim čovekom. Onda ću je poljubiti."
„Pobogu, mama."
„Ponovi."
Angus ponovi.
Kada je zavirio u majčinu sobu pola sata kasnije, pošto je njena bolničarka
otišla, video je da spava sa osmehom na licu.
Valjda joj ovo duguje.
Ali osećaće se užasno glupo dok to bude radio.

218
 Dvadeset četvrto poglavlje

Amanda je taman otvorila galeriju i skuvala sebi šolju kafe da se okrepi

kada Sejdi upade unutra, umotana u drečavoplavi kaftan i turban u afričkom
stilu, cereći se kao luda.
„Nećeš verovati", reče ona uzbuđeno, „ali pozvali su me na radio. Bi-Bi-Si.
U Londonu."
„Sejdi, to je sjajno! o čemu žele da pričaš?"
„O tome kako sam rešila da postanem umetnica u sedamdeset sedmoj
godini. Veruju da sam ja kao Meri Vesli u likovnoj umetnosti! Emisija se
emituje sutra, uživo u osam sati. I Amanda, rekla sam da ću ići samo ako i ti
budeš u programu."
,Ja?" Amanda se užasavala od same pomisli da se pojavi uživo na radiju.
Ali ona je sada poslovna žena. Luiz ne bi propustila takvu priliku ni za šta na
svetu. „Hoće li pohvaliti galeriju?"
„Moraćeš sama da je pomeneš. Ako emisija ide uživo, ne mogu to da
smisle na licu mesta, zar ne?'
Kada je Sejdi otišla, Amanda nije imala mnogo vremena da razmišlja o
svojim strahovima. Stalno se slivala reka posetilaca i kupaca čestitki, a jedna
žena je toliko dugo stajala pred Sejdinom slikom da joj je Amanda na kraju
prišla: „Nju će intervjuisati na radiju sutra uveče. U osam sati na Radiju 4."
„Obavezno ću slušati", reče mušterija. „A možda ću se i vratiti da kupim
ovu sliku."
U ženinom držanju bilo je nečeg što je ubedilo Amandu da je ozbiljno
zainteresovana. Posao zaista počinje da se zahuktava!
„Znaš šta", nervozno se pohvali ona pred Klio, „večeras ću biti na radiju."
„Zašto bi ti bila na radiju?", upita Klio podigavši pogled sa TV serije koju
je gledala umesto da se sprema za školu. „Nadam se da to nema nikakve veze sa
onom tvojom glupavom književnom grupom? Ako ima, možeš li da ne kažeš da
se prezivaš Vels?"
„Radi se o galeriji. Izgleda da sam možda otkrila vrlo značajnu novu
umetnicu."

219
 „Onu što pravi galebove? Njena dela su mi se uvek dopadala."
„Ne, nego Sejdi, moje sedamdesetsedmogodišnje čudo od deteta."
„Čudo od deteta mora da bude dete, mama", ispravi je Šon.
„Kao Rut Lorens, ona mala matematičarka, i svi oni užasni šestogodišnjaci
koji mogu da pobede Kasparova?"
„Pa, ja sam mislio na Majkla Ovena", priznade Šon.
„Logično." Ona ga zagrli toliko jako da je Šon morao da se izvuče. „Ti
imaš fudbalsku loptu umesto mozga. Nego, to znači da ću kasno doći kući. Baka
će morati da vas primi da prespavate kod nje."
„O, mama", pobuni se Šon. „Ne volim da idem kod bake preko nedelje.
Ona me tera da idem u krevet u pola osam i da jedem grašak i tako to."
„To je dobro za tebe. A ti, Klio? Hoćeš li i ti kod bake?"
„Bože, ne." Klio poskoči, otkrivši deset centimetara svog vitkog stomaka.
Svakim danom je postajala sve lepša i lepša. Čak ju je zaustavio neki čovek, dok
je bila sa Džasmin na pristaništu, koji je tvrdio da je fotograf. Amanda nije bila
sigurna da li on laže ili ne, ali Klio je zasigurno bila u onim detinje-ženskim
godinama koje su nekim muškarcima neverovatno privlačne. Ali ne uvek pravim
muškarcima. Nažalost, dečaci Klijinih godina su izgledali kao da dolaze sa
planete Bubuljica.
„Možda će Luk biti kod kuće. Mogla bi da ostaneš s njim."
Klio se premišljala. „Onda ću možda ipak ići kod bake."
Amandi je prekipelo. Ovo sa Lukom već postaje smešno. „Slušaj, Klio, u
čemu je tvoj problem s Lukom?" Amanda nije mogla da prikrije iznerviranost u
svome glasu.
Najednom su sva napetost i bol od brige za porodicu, od izigravanja
potpore svima njima, bili previše za Amandu. „Ja mislim da si ljubomoma",
prasnu ona. „Ne sviđa ti se što sam ja sa Lukom, jer želiš svu moju pažnju za
sebe. Ali ja sam s njim, Klio. Luk me čini veoma srećnom. Možda te to nervira i
smeta ti, ali ja barem nisam rodila blizance."
Klio pocrvene i Amanda primeti kako suze zablistaše u njenim očima.
Amanda se odmah razneži. „Izvini. Nije trebalo da ovo kažem. Samo mi je
nekad prilično teško da svima udovoljim"
„Ne brini. Biće mi dobro sa Lukom. Samo ako obeća da neće gledati neki
od onih titlovanih crnobelih filmova."
Amanda se zahvalo osmehnu. „Pripretiću mu." Toliko je volela Klio, ali
morala je da voli i sopstveni život.
„Trebalo bi da krenem u školu." Klijina školska torba bila je spakovana i
spremna, što se retko dešavalo.
„Vidimo se večeras. Verovatno ću se vratiti do pola dvanaest."

220
 Kada je Klio otišla, Luk uđe u kuhinju. Na sebi je imao farmerke i teksas
košulju sa prijatnim mirisom sveže opranog. Za razliku od Džajlsa, Luk je sam
prao svoje košulje, zbog čega je miris bio još slađi.
On priđe Amandi s leda i poljubi je u vrat.
Šon se koncentrisao na čitanje teksta na poleđini kutije pahuljica.
„Danas bajno izgledaš", promrmlja Luk.
„To je zbog intervjua na radiju. I nemoj da mi kažeš da nema svrhe
doterivati se za radio, Klio mi je već skrenula pažnju na to. Moram da izgledam
dobro, da bih bila u stanju da otvorim usta. Iracionalno, ali istinito."
„Oko čega si se svađala s Klio? Skoro nikad te nisam čuo da vičeš."
„Malo se čudno ponašala."
„Kako misliš čudno?" On ubaci parče hleba u toster.
„Pa, znaš, nije htela da ide kod moje majke sa Šonom."
„Zašto ne bi jednostavno ostala ovde sa mnom?"
Amanda je pokušavala da smisli odgovor koji ga ne bi uvredio.
„Ona ne voli da ostane sa tobom", reče Šon ne skidajući pogled sa kutije
pahuljica. „Kaže da ti uvek gledaš titlovane crnobele filmove."
„To je sve?" U njegovom glasu se osećala nekakva čudna oštrina, koju bi
Amanda zapazila da nije bila toliko zaokupljena brigom o deci i intervjuu. „U
tom slučaju, gledaćemo nešto potpuno drugačije. U stvari, uzeću brzu hranu i
neki film koji će joj se svideti."
Amanda je čula samo ovo poslednje što je rekao i dirnulo ju je što se on
toliko trudi da uspostavi kontakt sa Klio. A tako su male verovatnoće da će Klio
to umeti da ceni. Moraće ponovo da porazgovara sa njom o Luku. Ali ne danas.

Angus je shvatio da kada opštinske vlasti reše da kupe neki prostor - u

ovom slučaju Rouzinu i Betinu kolibu - oni umeju da budu vrlo tvrdoglavi.
Rekli su mu da će Rouz i Beti morati da pošalju zahtev sudu, a ceo projekat će
zbog toga biti mesecima, možda i godinama odgođen. Ali složenost svega toga
nije bila ništa u poređenju sa njegovom drugom obavezom, onom koju je obećao
majci.
Jedno je bilo pristati da, za ljubav majke koja je na samrti, saopšti Amandi
svoja osećanja prema njoj, ali nije bilo nimalo lako smisliti kako da to zaista
uradi, niti predvideti njenu reakciju.
„Izgledaš kao da si upravo video duha", prokomentarisa Ledi. „Već deset
minuta sediš za tim stolom i zuriš u zid. Da li na njemu pišu odgovori koji ti
trebaju?"
„Ne, nijedan", osmehnu se Angus. Nije bio svestan da izgleda tako
zamišljeno.

221
 „Pa, u čemu je onda problem, ako smem da pitam? Nećemo se valjda
proširiti do Svonija?''
„Ne", razuveri ga Angus. „Barem ne još. Mada, ako ovaj projekat na luci
bude uspešan, nikad se ne zna. Ali, ne razmišljam sad o tome."
Ledi nije uzalud poznavao Angusa dvadeset pet godina. „Moja ljubav je
kao crvena, crvena, ruža", poče on da citira, kleknuvši na jedno koleno. „Tek je
procvetala u junu."
Angus se nasmeja. „A šta ako se mojoj ljubavi slučajno više sviđa neko
drugi? Mislim da ni Berns nije imao odgovor na to."
„Šteta što su dvoboji izašli iz mode." Ledi s mukom ustade. Od toliko
godina rada na ledenim gradilištima, zglobovi su mu se ukrutili. „Zahvaljujući
njima su stvari srca bile mnogo jednostavnije."
„Znači misliš da treba da ga izazovem na borbu?"
„Ili da pronađeš načina da dokažeš da si bolji od njega."
„A kako to da izvedem?"
„Anguse, momče, ti si taj koji ima obrazovanje. Ja sam prosti radnik. Ovaj
njen tip se pojavio niodkuda, zar ne, i prilično se brzo uselio kod gospođe Vels.
Možda bi mogao da otkriješ nešto malo više o njemu."
„Ledi, ti si genije. Znaš šta je moj tata govorio? „Nikad ne veruj čoveku
koji je isuviše zgodan ili isuviše lepo obučen.""
„A gospodin Najt je sasvim zgodan, tu nema sumnje."
„Da ne pominjemo da se jako lepo oblači, ako voliš džins."
„Sada je sve na tebi", naceri se Ledi. ,,Ja se povlačim."
Postojao je samo jedan problem: kako da, do đavola, otkrije išta o Luku
Najtu? Pitao se kako su se Amanda i on uopšte upoznali . Luk Najt nije odavde.
Ima onaj pomalo nadmeni londonski stav. Da se nisu upoznali preko nekog od
onih ludih oglasa koje je slala?
On se osmehnu setivši se čovečuljka iz bara i njene očigledne panike kada
je shvatila da je on taj s kojim treba da se nađe. Da Luk Najt nije odgovorio na
takav oglas? Nekako ne deluje tako.
On se seti razgovora koji je vodio sa Klio. Kao kroz maglu, sećao se kako
mu je Klio rekla da se Luiz hvali što ih je upoznala. Luk Najt je trebalo da dođe
na novogodišnju žurku na kojoj je Angusu tako malo falilo da spava sa
Amandom. Kako je to ironično.
Angus pogleda na sat. Već je bilo 4.30 popodne. Da li je Luiz još u
galeriji?
U popodnevnim časovima Amandi su počeli da se znoje dlanovi, zatim je
grickala nokte i vrti joj se u glavi. Nikada ranije nije bila na radiju, a kamoli
uživo, i to na nacionalnoj stanici koju slušaju skoro svi koje poznaje. Hoće li joj
se potpuno zavezati jezik? Ili će krenuti nerazumljivo da brblja? Ili će pronaći
222
potpuno novi način da napravi budalu od sebe? Sejdi će biti dobra; ona je
prirodni talenat i ima dovoljno godina da je ne bude briga šta drugi misle o njoj.
Amanda je baš razmišljala da li bi mogla da im javi da je bolesna i shvatila
da bi je Sejdi sama odvukla na radio ako bi to pokušala, kada se na vratima
galerije pojavi Luk sa buketom ruža u ruci. Bile su to one pomalo uvele ruže
koje su se prodavale na ulici, ali važna je pažnja.
„Za tebe". On joj uputi svoj najtopliji baci-mi-se-u-zagrljaj osmeh. „Da ti
poželim sreću. Bićeš sjajna."
Ona zaboravi na sve što mu je zamerala. Možda on nije baš najtalentovaniji
porodočni čovek, ali se trudi.
„Hvala ti." Ona ga zahvalno zagrli. „Staviću ih pored kase. Podsećaće me
na to kakva bi Umetnost mora mogla da bude jednog dana, sa ogromnim vazama
svežeg cveća na sve strane."
„I gomilom kupaca." On baci pogled po praznoj prostoriji, ali u njegovom
glasu nije se osećalo kritikovanje.
„Sa debelim novčanicima", dodade Amanda.
„I mnogo bogatih prijatelja. Vidimo se kasnije."
Posle njegove posete Amanda se dosta smirila. Ništa vam ne može pomoći
da se saberete bolje nego osećaj da ste voljeni.
Ona se očešlja, popravi šminku i ode u mali toalet da se presvuče, pošto je
pažljivo zaključala kasu.
Kada je izašla, nadajući se da izgleda elegantno i londonski, Helen je taman
stigla sa Šonom da pripazi na galeriju. Amanda poskoči. Njena majka je na sebi
imala slikarski ogrtač.
„Zdravo, dušo", pozdravi je Helen. „Zar ne kasniš malo?"
Amanda je htela da joj kaže da kasni jer je nju čekala, ali se predomislila.
Bilo je lepo od njene majke što je pristala da čuva galeriju.
Ona uze tašnu i poljubi Šona. „Hvala ti što si ga pazila, mama. Možda ću se
kasno vratiti."
Na kraju su Sejdi i Amanda morale da trče kao lude da bi uhvatile večernji
voz. Sedeći u vagonu, Amanda je razmišljala o Klijinom ponašanju. Sutra će
ozbiljno porazgovarati sa njom
I videti šta se može uraditi da se sredi situacija.
„Vidi", Sejdi prekide njene misli, „eno ga onaj fini čovek što prodaje pića.
Baš me briga što je tek vreme za čaj. Uzeću veliku bladi meri. Ne dešava se
svaki dan da te katapultiraju do slave u sedamdeset sedmoj godini. Uostalom, to
će mi pomoći da se opustim."
Sejdi je bila toliko opuštena kad su stigli na stanicu Viktorija, pa je morala
da ode u toalet da se umije i osveži.

223
 „Dvadeset penija", reče ona uvređeno kada se vratila. „Tražili su mi
dvadeset penija za WC! Ranije se davao jedan peni. Uskoro će tražiti kreditne
kartice. Poslaću im žalbu." Sa ogromnim dostojanstvom, koje je umanjivala
jedino činjenica da joj se suknja uvukla u gaće, Sejdi je otišla da traži ime i
adresu upravitelja.
Malo pre sedam su konačno stigle u studio. Ispostavilo se da voditeljka nije
ni nalik svom otmenom glasu. Imala je ljubičastu kosu i minđušu u nosu, kao i
minđuše na mnogim drugim mestima. Bila je izuzetno ljubazna i očigledno
oduševljena Sejdinim radom.
„Moja baka je ista kao ona", reče Amandi devojka ljubičaste kose.
„Neverovatna je. Kaže da su jedini ljudi koje vredi slušati njen konj i njen pas.
Ja je obožavam."
Kada je došao red na Amandu da bude intervjuisana, na njeno olakšanje i
radost, uspela je da bude vrlo zanimljiva i da čak dobro izreklamira galeriju.
Sejdi je, kao što je Amanda i očekivala, bila prava zvezda. Voditeljka je
umirala od smeha slušajući njene priče o penzionerskom životu, a Sejdi je
pričala i neke divno nepogodne priče o tome kako je pozirala kao model na
časovima slikanja u muškom zatvoru.
„Ponudiće ti da vodiš sopstvenu emisiju", šapnu joj Amanda kada se
program završio.
„Ovo je bilo genijalno", oduševljavala se voditeljka ljubičaste kose. „Htela
sam da vas povedem na kafu u naš restoran, ali posle svih ovih priča koje ste
iskopali, mislim da bi bilo bolje da odemo na neko otmenije mesto."
Ona ih odvede preko krcatog trga Portland do veoma luksuznog hotela gde
su sele da popiju martini u bašti, okružene prilično šokiranim biznismenima.
Voditeljka koja se zvala Merien se nije nimalo obazirala na to što svi zure u
njenu kosu. Amanda se nadala da će i Klio jednog dana imati prirodnog
samopouzdanja kao ova devojka.
„I ja sam nekad imala kosu te boje", šalila se Sejdi sa njom, naručivši još
jedan martini. „Ali sam odustala. Suviše je konzervativna."
Merien je vrištala od smeha.
U stvari, toliko su se dobro provele da je bilo prošlo deset sati kada je
Amanda pogledala na sat. Poslednji voz je za pola sata. Ako ne budu pazile,
propustiće ga.

„Znači konačno si se setio da me nazoveš", reče Luiz mačkastim glasom.

Ona i Angus su sedeli u baru na balkonu hotela Grand, a pred njima se protezao
veličanstveni pogled na more. Iako je sezona tek počinjala, lepo vreme je
dozvalo prve goste na sunčanje i oni su ležali na raznobojnim peškirima,
koristeći poslednje večernje zrake sunca.

224
 Angusu bi više odgovaralo neko diskretnije mesto, ali Luiz je insistirala da
sednu ovde, gde čitav Lejnton može da ih vidi, i naručila je veliku čašu pimsa.
„Između maja i septembra ne pijem ništa drugo", značajno mu reče ona.
„Podseća me na kriketske utakmice, veslanje u Henliju i piknike u Darbiju."
„Ja na kriketskim utakmicama pijem samo čaj ili užasno loše pivo", primeti
Angus. „Henli je pun veseljaka koji piju jeftini šampanjac, a jedini put kada sam
bio u Darbiju, spopao me je neki ludi pijanac. Mislim da ću se držati viskija."
„Znači, više će ostati za mene. Kako je u građevinskom svetu? Još
zarađuješ grdne pare tako što izbacuješ starice na ulicu?''
Angus se trgnu.
„Baš sam luda, samo sam se šalila. Zaboravila sam da ti ozbiljno izbacuješ
starice na ulicu."
„Ne na ulicu. U luksuzne dvosobne stanove sa ograđenim balkonom i
predivnim pogledom na more."
„Šteta. Baš mi se sviđalo da te zamišljam kao bezobzirnog kapitalistu,
gluvog na povike onih koji su isuviše slabi da bi ti se usprotivili." Luiz trepnu
svojim jako našminkanim trepavicama.
Posmatrala je izraz lica Angusa Deja. Šta piše u tim njegovim sivim očima?
Kod Angusa se osećala nekakva suptilna snaga koja ju je od početka privlačila.
Bio je samouveren i zadovoljan sobom, muškarac koji tačno zna šta da radi u
životu. I u krevetu.
„Nikad te ne bih opisao kao slabu, Luiz. Mislim da si verovatno čvršća od
mene."
„Kad god poželiš to da proveriš..."
„Imaću to na umu. Ako još budeš govorila sa mnom."
„A zašto ne bih?"
„Verovatno ćeš shvatiti kada ti priznam zašto sam te u stvari zvao."
Luizina čaša se zaustavi na pola puta do njenih usta. Zvao ju je jer je imao
neki skriveni motiv. Na trenutak je poželela da ga polije svojim pićem. Naravno
da je nije zvao zato što želi da izađe s njom. Koliko jedna žena može da bude
glupa? „Hoćeš da razgovaraš o Amandi", reče ona hladno.
„Ne o Amandi. Ili barem ne direktno. Zanima me koliko dobro poznaješ
Luka Najta."
Luiz je oklevala. „Ne naročito. Bio je sa devojkom koju sam poznavala i
ona mi je rekla da Luk dolazi u Lejnton. Amanda je bila usamljena. Luk je bio
prelep. Šta sam drugo mogla?"
„To je bilo veoma nesebično s tvoje strane." Luk je pogleda u oči. „Zar
tebe nije zanimao taj pastuv?"
„Luk je dečački tip", Luiz izdrža njegov pogled. „Ja više volim muškarce."

225
 „I to je sve što si čula? Da je Luk Najt prelep?"
Luiz skrenu pogled, fokusirajući se na usamljenog kupača koji je plivao ka
horizontu. Ako bude ćutala, Angus će možda preboleti Amandu.
Amanda nije toliko lepša od nje. Zašto bi nju jurila dva muškarca, dok Luiz
provodi noći sama? Najednom je obuze bes prema Amandi koja je imala i
momka i porodicu, koja je tako bezobzirno otvorila galeriju blizu njene,
nesumnjivo joj preotevši pola kupaca.
„Čula sam još nešto", dodade ona zlobno.
„Šta to?"
„Da je Luk Najt sjajan u krevetu."
Razočarala se ako je očekivala da vidi bol u Angusovim sivim očima. On
samo spusti čašu na sto i ustade. „Ti ostani da dovršiš piće. Ja ču platiti na
šanku. Hvala ti što si došla."
Luiz ponovo pogleda ka horizontu, grizući se za usnu. Ispraznila je čašu u
jednom velikom gutljaju.
Na plaži je jedna devojka ustala i istresla pesak sa svog peškira. Imala je
oko šesnaest godina, bila je vitka, sa minđušom u pupku. Danas su devojke jake
i samouverene, toliko toga su spremne da prihvate, čak i teške stvari, reče ona
sebi. Onda se seti da je Klio godinama dolazila u galeriju, rastući od bebe do
deteta, i da je ponekad zamišljala kako bi, da je sve ispalo drugačije, i ona mogla
da ima takvu kćerku. Ona ustade i požuri do šanka.
„Pre nego što odeš, Anguse, čula sam još nešto o Luku. To su samo
glasine, nešto što mi je rekla Ruti iz naše književne grupe. Luk je nedavno bio sa
nekom ženom koju Ruti pomalo zna sa koledža. Rutina drugarica i Luk su bili
srećni zajedno, a onda je sve propalo."
Ona zastade, kao da se još premišljala da li da nastavi. „Zašto je propalo,
Luiz?"
Luiz je oklevala, a njeno obično dominantno samopouzdanje ju je
privremeno napustilo. Najednom je izgledala, primeti Angus, kao očerupani
papagaj.
„Zato što je Luk pokušao da zavede njenu kćerku tinejdžerku"

226
 Dvadeset peto poglavlje

„O, ne!" Amanda je vukla Sejdi po peronu, što nije bilo nimalo lako kad se
uzme u obzir da je Sejdi popila više od vojnika na odsustvu i stalno se saplitala o
svoj kaput. „Ode nam voz. Sedi ovde, a ja idem da vidim da li ima još neki
kojim možemo da se vratimo."
Amanda otrča niz peron najbrže što je mogla u svojim previsokim štiklama.
Na stanici, koja je obično bila prepuna turista i ljudi koji putuju na posao, sada
je bilo samo nekoliko pijanih lutalica u jednom uglu i mladih putnika sa rancima
koji su spavali u drugom. Čistač je lenjo kupio kese brze hrane sa poda. Šalter je
bio zatvoren i nije bilo ni traga od radnika na železnici. Amanda baci pogled na
listu vozova. Večeras nije više bilo vozova koji su išli direktno do Lejntona.
Srce joj poskoči kada vide da ima još jedan voz do Mejnards Hita. To je bilo na
dve trećine puta do Lejntona. Barem će tamo moći da uzmu taksi, što će ih
koštati sitno u poređenju sa taksijem od Londona do Lejntona.
„Hajde, Sejdi, moramo brzo na drugi peron. Poslednji voz odlazi za pet
minuta", reče ona kao bez daha, vrativši se do svoje prijateljice. Ali Sejdi je,
obuzeta slavom i alkoholom, utonula u san.
Amanda se trudila da ne paniči. Odrasla je žena, ima kreditnu karticu. Nisu
izgubljene u Sahari bez kompasa.
Taman je htela da odustane i krene ka parkingu za taksije kada se iza njenih
leda začu glas: „Mogu li da vam pomognem, gospođo?''
Bio je to neki mladi Etiopljanin sa širokim, vedrim osmehom.
„Najlepše hvala", zahvalno reče Amanda. „Samo treba da je prebacim do
perona četiri."
Zajedno su odvukli Sejdi preko stanice, pored zatvorenog kafea i trafike, i
popeli je na voz, minut pre polaska.
„Veoma ste ljubazni", zadihano reče Amanda.
„Bilo mi je zadovoljstvo", reče mladić na pomalo formalnom engleskom.
Sejdi se iznenada uspravi i pogleda oko sebe. „Gde smo?" Ona ugleda
nasmešenog mladića. „U Adis Abebi?"
„Nažalost, ne." On se ponovo osmehnu. „Na stanici Viktorija."

227
 Mahao im je sa perona dok su kretali, sa zapanjujućim izrazom mračnog
dostojanstva, a u očima mu se ogledao tračak tuge kada je voz izašao iz stanice.
„Hvala Bogu", reče Amanda dahćući. „Moram samo da nazovem svoje kod
kuće da im kažem da ću kasniti."
Ona okrete broj na mobilnom. Zvonilo je osam ili deset puta, ali niko nije
dizao slušalicu, a ni sekretarica nije bila uključena. Obuze je blaga panika.
Moguće je da su zaspali i ne čuju telefon, ali Luk je retko odlazio rano na
spavanje. U stvari, kao što reče Šon, on obično ostaje dole i gleda svoje voljene
crnobele klasike, dok ona sama na spratu čita u krevetu.
Do đavola, baterija joj se skoro istrošila. Ostalo joj je samo malo. U očaju,
ona okrenu majku. Helen će pobesneti, ali morala je da rizikuje.
„Halo", reče pospani glas. „Helen Mejson ovde."
„Mama", brzo reče Amanda. „Izvini što te zovem ovako kasno, ali otišao
nam je voz, pa moramo da idemo do Mejnards Hita. Tamo ću naći taksi. Nego,
pokušala sam da zovem Luka i Klio, i ne mogu da ih dobijem. Niko se ne javlja,
a prokleta baterija mi je na izdisaju. Možeš li da nastaviš da ih zoveš umesto
mene?"
„Verovatno su otišli na spavanje, kao svaka normalna osoba", natmureno
reče Helen.
,,Nisu. Luk nikad ne ide na spavanje ovako rano. Mora da je budan. Molim
te, mama." ,
„Previše brineš, Amanda. Oduvek si bila takva. Pokušaću nekoliko puta.
Posle toga idem da spavam." Telefon kliknu kada je njena majka spustila
slušalicu. Amandina baterija se sada potpuno ispraznila. Neće moći ni da zove
taksi. Toliko o modernoj globalnoj komunikaciji. Ipak, u Mejnards Hitu ima
govornica. Uskoro će biti kod kuće, ušuškana u krevetu, shvativši koliko je bila
luda što je paničila.
Pored nje, Sejdi je mirno hrkala. Srećom, Mejnars Hit je poslednja stanica,
pa će imati dovoljno vremena da izvede Sejdi iz voza i stavi je na noge.

Angus je trčao obalom ka svom BMW-u. Sa zapanjenošću i odvratnošću se

pitao kako Luiz može sebe da smatra Amandinom prijateljicom ili bivšom
prijateljicom, a da joj ne kaže šta se priča o Luku.
Luiz je pokušala da objasni da bi to bilo mešanje u Amandin život.
Smatrala je da Klio nije malo dete koje je meta nekakvog perverznjaka. Ona je
jaka ličnost koja će biti u stanju da mu se odupre ako se nešto dogodi.
Angus sede za volan pitajući se šta da radi. Palo mu je na pamet da će
možda upropastiti sopstvenu šansu kod Amande ako se umeša i da će ona možda
iz njegove priče samo zaključiti da je ljubomoran. Ali ako je istina ovo što mu je
Luiz upravo ispričala, ona je sigurno bar malo sumnjičava prema Luku.

228
 Angus uključi motor i pođe kroz grad prema Daunsu i svojoj kući.
Prolazeći pored majčine kuće, on primeti da je upaljeno svetlo u njenoj sobi, što
znači da verovatno ne spava. Svetlo Izobeline negovateljice je bilo ugašeno.
On se Parkira ispred Izobeline kuće i otključa vrata svojim ključem.
Negovateljica je sedela ispred televizora i čvrsto spavala.
On se tiho pope na sprat.
„Da?", začu se glas njegove majke, u kome se osećao tračak straha.
„Ne brini, muma, to sam samo ja."
Ona se blago osmehnu. „Pa, znala sam da nije Crni jahač; on obično ne
dolazi kolima."
„Kako se osećaš večeras?"
„Iscrpljeno. Uzela sam još lekova protiv bolova, ali još ne mogu da
spavam. Tako sad patim i od bolova i od nesanice. Jesi li lepo proveo veče?"
„Ne baš. Razmišljao sam o onome što sam ti obećao."
„O Amandi?"
„Da. I palo mi je na pamet kako mi je Luk Najt oduvek bio sumnjiv. Tata je
govorio da si obično u pravu ako ti je neko sumnjiv, pa sam malo istraživao.
Luka Najta je ostavila prethodna devojka jer se nabacivao njenoj kćerki."
„O, Anguse, kakva užasna situacija. Ti sad brineš za Klio."
„Ona je tako fantastična devojka, muma. Svi su je zavoleli kada je došla da
radi kod nas; čak su joj i električari jeli iz ruke, a znaš kako oni umeju da budu
nezgodni. Ali i ona je ranjiva. Nisam siguran da je prebolela razvod roditelja."
„I smatraš da moraš da kažeš Amandi?"
„Naravno da moram da joj kažem."
„Možda ti baš neće biti zahvalna."
„Tačno. Ali možda mi neće biti zahvalna ni ako joj ne kažem."
„Jadan ti. Nemaš baš izbora, zar ne?"
„Jadna Klio. Ako je onaj skot samo pipne..."
„Onda bi ti bolje bilo da požuriš. Jesi li siguran? To je dosta neprijatna
vest."
„Znam."
On kleknu pored njenog kreveta i nežno je poljubi u čelo.
„Ti si dobar sin. Samo bih volela da ti život nije tako komplikovan."
Angus se osmehnu. „Možda mi se sviđa ovako. Nikad nisam bio tip za
papuče i lulu."
„Postoji i sredina."

229
 On je nežno pomilova po kratkoj sedoj kosi." Mogao sam da se oženim,
znaš, da sam hteo. Ti i tata ste bili tako srećni, uprkos svim nedaćama koje su
vas zadesile. Jednostavno, nisam hteo da pristanem ni na šta manje od toga,"
„To je najgluplji izgovor koji sam čula."
Angus se nasmeja. „Možda si u pravu. Probudiću sestru pre nego što
izađem."
Angus prodrmusa negovateljicu kako bi je probudio, trudeći se da joj da na
znanje da je ljut, a da je pri tom ne uvredi. „Molim vas, večeras joj povećajte
dozu." Majka mu je imala prevelike bolove i bio joj je potreban odmor. A sada
joj je dao još više razloga da brine i leži budna.

Kada se parkirao, kuća ga je dočekala u mraku, ogromna i prazna. Uvek je

govorio spremačici da ostavi upaljena svetla, da bi imao osećaj dobrodošlice
kada se vrati kući, ali njegova majka mu je zaposlila štedljivu Škotlanđanku koja
je, kao i ona sama, sa uživanjem isključivala sva svetla.
Angus pođe po svim prostorijama i ponovo ih upali, tako da je kuća
blještala kao Versaj prilikom balske večeri. Onda je seo u svojoj udobnoj kuhinji
i sipao sebi još jedan viski. Šta ako su glasine o Luku stvarno izmišljene?
Pakosno ogovaranje od strane ostavljene devojke? Zamišljao je sebe kako ih sve
diže iz kreveta i okuplja ih kao trećerazredna Agata Kristi. Mogao bi samo da
prođe kolima pored njihove kuće. Verovatno je sve u najboljem redu.
Pre nego što se setio da voziti oko kuće tvoje ljubavi bez ikakvog jasnog
razloga znači biti ozbiljno poremećen, Angus se našao u kolima jureći ka
Lejntonu.
Kada je stigao u grad, nije još bilo ni deset sati, a opet je sve bilo pusto.
Amandina kuća bila je otprilike u srednjem delu ulice. Bila je visoka, pastelnih
boja, i oduvek ga je pomalo podsećala na kućicu za lutke. Svetla su bila ugašena
i nije bilo traga ni od koga.
Sedeći ispred, Angusa obuze strah. Da li je on to potpuno poludeo i čeka
ovde kao zbunjeni pas čuvar?
Veruj svojim instinktima, govorio je njegov otac.
Angus, pretpostavljajući da će se možda do kraja života kajati zbog ovog
postupka, izađe iz kola i otvori kapiju.

230
 Dvadeset šesto poglavlje

Luk je šetao po praznoj dnevnoj sobi i spremao je. Hteo je da atmosfera

bude mirna. Istresao je jastučiće, govoreći sebi da se ponaša kao blesava
spremačica i upalio jednu malu sveću. Ništa suviše očigledno. Ovo će biti
posebno veče. Samo za njih dvoje.
„Pa, šta ćeš raditi večeras?", Džasmin upita Klio. „Spavaćeš kod mene ili
šta?"
„Radije bih ostala kod tebe. Ježim se od maminog dečka."
„Šta, od onog lepotana? Šta radi? Balavi nad tobom?"
„Nekoliko puta sam ga uhvatila kako me gleda."
„Pa, možeš da ostaneš ako hoćeš. Jedini problem je što su mi mama i tata
kod kuće, tako da ćemo morati da budemo tihe."
„Ne smeta mi. Bolje nego da mi Luk uputi neki od svojih zavodničkih
pogleda."
Džasminina soba je bila na srednjem spratu, tačno iznad sobe sa
televizorom u kojoj su njeni roditelji gledali Urgentni centar.
„I, kad će ti mama biti na radiju?"
„U osam, ja mislim. Ali ne moramo da slušamo."
„Sad ćeš se sigurno sva uobraziti pošto ti je mama bila na Radiju 4", šalila
se Džasmin.
,,Neću!"
„Hoćeš, sto posto."
Klio uze jastuk sa Džasmininog šarenog kreveta. „Neću."
„Devojke!", povika Džasminina mama. „Tiše malo! Gledamo TV!"
„Baš je luda." Džasmin skoči na krevet, uze drugi jastuk i udari Klio njime.
„Ionako su ih već gledali ranije. To je samo zato što se mojoj mami sviđa onaj
stranac."
Klio joj uzvrati dok su obe cičale od smeha.
„Dobro", doviknu im Džasminin tata odozdo, „što ste toliko sebične?"

231
 „Izvini, tata." Džasmin je imala običaj da sluša tatu jer joj je on davao
džeparac.
Njih dve su sedele na krevetu. Džasmin uze svoj školski ranac i poče da
pretura po njemu. „Hoćeš malo?" Ona izvuče loše umotani džoint iz jednog od
brojnih džepova torbe.
Klio ga pogleda. Duvala je nekoliko puta posle škole, ali nikada celi džoint.
Džoint je izgledao kao da je mesecima stajao u Džasmininoj torbi i kao da će se
svakog trenutka raspasti.
„Ne smeš!", šokirano reče Klio. „Ne dok su ti roditelji dole. Mogli bi da
osete miris."
„Ma, pusti njih", nehajno reče Džamin. „Uostalom, uzeću osveživač
vazduha iz kupatila. Tako nikad neće moći da primete."
Vratila se sa sprejom i kutijom šibica. „Uvek pale šibicu kad neko usmrdi
kupatilo. Obično moj brat."
Dok ju je Klio nervozno posmatrala, Džasmin zapali džoint i poče da uvlači
dim slatkog mirisa. Istog trenutka je počela da kašlje i dodala ga Klio.
„Pobogu, šta to radite?"
Nijedna od njih nije primetila da je televizor utihnuo. Džasminin otac je
stajao na pragu, toliko besan da ga je bilo teško povezati sa onim krotkim
čovekom koji kao da je najveći deo vremena provodio koseći travu. „Bolje bi ti
bilo da odmah pođeš kući, mlada damo", naredi on Klio. „A ti si, Džasmin, od
danas kažnjena na mesec dana. Nema razgovora telefonom. Nema drugarica,
čak ni poruka preko mobilnog. Moraćeš da naučiš koliko je droga opasna stvar i
možeš početi od danas."
Nije bilo svrhe raspravljati se. Klio pokunjeno uze svoju torbu. „Izvinite,
gospodine Mondi. Ovo je bilo glupo s naše strane."
„Naravno da jeste. Hajde sad kući. U stvari, nazvaću odmah tvoju majku i
reći joj da dođe po tebe. Siguran sam da će biti besna na vas glupe male
devojčice isto koliko i ja."
„Bojim se da je večeras u Londonu. Ali mogu sama da se vratim kući."
„Dobro. Ali nemoj misliti da si se izvukla."
Klio se nije usuđivala da progovori sa Džasmin. Samo je uzela svoj kaput i
torbu, i otišla. Neko vreme je potišteno lutala po šetalištu, a onda je otišla na
pristanište. Hoće li Džasminin tata stvarno zvati njenu majku? Ona zadrhta
pomislivši koliko će to potresti Amandu. Kako su prokleto, prokleto glupe! Šta
su htele kad su Džasminini roditelji bili odmah ispod? Kao da su tražile nevolju.
Na kraju je sela sa grupom penzionera koji su hteli da igraju bingo.
„Hoćeš da nam se pridružiš, dušo?", upita je jedna starica. „Spustićeš nam
prosek godina za oko četrdeset."
„Bojim se da me bingo baš ne zanima."

232
 Igrala je video igrice i zamalo uspela da izvuče glupavog medvedića iz one
sprave gde se malom dizalicom vade igračke, ali joj je prebrzo istekao žeton.
Ubedila je sebe da ne bude luda i krenula polako prema kući. Iz nekog
razloga je brojala kamene ploče iz kojih se sastojao trotoar od obale do njene
kuće. Bilo ih je 3742 i Klio nijednom nije zgazila liniju između njih.
Ona otključa vrata i zastade u predsoblju osluškujući.
„Ovde sam", doviknu Luk. „Mislio sam da ne bi bilo loše da naručimo
nešto za večera. Tvoji omiljeni pileći medaljoni."
Sve to je zvučalo tako dosadno i normalno, pa se Klio opustila.
U dnevnoj sobi je bilo iznenađujuće mračno, a Luk je sedeo na fotelji.
„I čokoladni puding za kasnije."
Zvučao je kao jedan od onih ljudi za koje ti je majka govorila da ne uzimaš
slatkiše kada ti nude.
Klio spusti ranac i sede najdalje što je mogla od Luka. „Hvala. Pileći
medaljoni su mi sasvim dovoljni."
On naruči hranu, a onda se vrati i sede pored nje. „Stiže za pola sata. Imaš
li neke ideje kako da provedemo to vreme?"
„Možemo da gledamo šta god hoćeš na videu."
Luk se nagnu da pritisne plej iako mu je daljinski bio nadohvat ruke. Pri
tome, njegovo koleno dodirnu njeno. Klio se trgnu.
„Ne brini". Luk je iznenada legao preko nje, pokušavajući da je poljubi,
napipavajući joj dugmad na košulji. „Ovo će biti najlepši trenutak u tvom
životu."
Klio je htela da vrisne. Ovo je isto kao sa Žilom, samo hiljadu puta gore,
jer je u pitanju čovek koga njena majka voli.
Ona pokuša da ga odgurne i oboje padoše na pod, oborivši sve sa stočića.
Klio ga svom snagom odgurnu i potrča prema vratima.
Ali Luk je stigao pre nje.
„Tako", on se osloni na vrata, preprečivši joj put, i preteći se osmehnu. „Ko
je to bio nevaljao?", upita on zgrabivši je za ramena i povuče je ka sebi.
Klio je pokušavala da ga se otrese. „o čemu bre pričaš?"
„Malopre me je zvao otac tvoje drugarice. Pušite marihuanu u tim
godinama. C,c... Kojim se još zabranjenim stvarima baviš, Klio?"
Klio obuze paničan strah. Šta sad da radi? Pokušavala je da se seti da li je
njena majka ponela mobilni sa sobom. Ili da nazove tatu? Možda će joj se on
samo smejati ili će je zamoliti da se javi kasnije, kada bebe podrignu.
,.Ako budeš dobra prema meni", Luk ponovo pokuša da je uhvati za grudi,
„možda obećam da neću reći tvojoj majci. Šta ćeš ti učiniti za mene, Klio, ako
budem čuvao tvoju malu tajnu?"

233
 Umesto odgovora, Klio ga snažno udari rancem koji je bila ostavila iza
fotelje. Bio je težak od gomile knjiga. Dok je Luk psovao držeći se za rame,
Klio polete ka vratima.
Na svoje zaprepašćenje, ona nalete na Angusa Deja ispred vrata.
„Bože, Klio!" Angus je čvrsto uhvati za ramena i zaustavi je. „Šta se
desilo?"
„Luk je...", ona otpoče, a onda zajeca. Da li je ona kriva za sve ovo? Kako
će se njena majka osećati? Pored svega ovoga još i džoint.
Ali Angus nije čekao da mu objašnjava. „Drži." On joj pruži ključeve od
kola. „Uđi u moj auto."
On ulete u kuću. Dnevna soba je izgledala kao da su u njoj bili provalnici,
sa jastucima sa fotelje i časopisima pobacanim po podu.
„Šta si uradio toj devojci, đubre jedno?"
Luk slegnu ramenima. „Ne brini. Nisam je ni pipnuo. Još je sveža za tebe."
Angus jednom rukom zgrabi Luka za okovratnik, a drugom ga snažno
udari. Osetio je zadovoljstvo ugledavši krv u uglu Lukovih usta. „Bolje bi ti bilo
da izađeš ispred, Najte."
Luk se samo nasmeja. „Mislim da ču sačekati Amandu."
„Reci joj da će Klio biti kod moje majke. Siguran sam da će želeti da sazna
zašto od same Klio."
On se vrati kod Klio koja je već sedela sklupčana u njegovim kolima.
„Bože, gde je Amanda?"
„U Londonu. Intervjuišu je na radiju."
„Imaš li broj njenog mobilnog?"
On okrete broj koji mu je Klio rekla. „Nema šanse. Hajdemo kod moje
majke. Hoćeš li biti dobro?", on je upitno pogleda. „Da li se zaista nešto
dogodilo?"
„Stavio mi je ruku na grudi i pokušao da me poljubi."
,,Jadna Klio. Taj čovek je užasan govnar."
„Jadna mama. Ona misli da ga voli."
„Posle ovoga neće misliti."
Ona se umorno osmehnu. „Pretpostavljam da je to tačno."
Luk je sredio sav nered i vratio jastuke taman pre nego što je stigla
porudžbina. Besno je bacio papire od hrane u đubre.
Amanda će se uskoro vratiti i moraće da joj objasni zašto Klio nije kod
kuće. Baš se ponašala kao glupa mala devojčica. Nije on nameravao nešto
ozbiljno. Samo malo bezopasne zabave.

234
 „Koliko je to?", upita Amanda vozača taksija, plašeći se odgovora, kada je
stao ispred njene kuće.
„Trideset dve funte, ljubavi. Posle ponoći je posebna tarifa."
Amanda prebroja novac. To je bukvalno bilo sve što je imala kod sebe.
„Izvinite, bojim se da nemam za napojnicu."
Vozač nešto progunđa i ode. Većina taksista obično barem sačeka da vidi
da ste ušli u kuću, ali ovaj ne. Toliko o ljudskoj velikodušnosti.
Amanda je očekivala da će kuća biti u mraku, ali u dnevnoj sobi je gorelo
svetlo. Mora da Luk gleda neki od svojih čuvenih crnobelih filmova. Ona se
osmehnu, setivši se Šonovog komentara o ovoj njegovoj neobičnoj navici.
Taman je izvadila ključ kada se vrata otvoriše. Pred njom je stajao Luk, sa
svojim čuvenim zavodničkim osmehom, raščupane plave kose. Izgledao je kao
nevaljali dečak iz crkvenog hora.
„Ćao", pozdravi ga ona. „Pitala sam se da li si još budan."
„Kako je bilo? Da ti skuvam šolju čaja?"
„Bilo je savršeno. Sejdi je bila neverovatna. A ja sam čak uspela da malo
izreklamiram galeriju. I, da, prijao bi mi čaj."
„Vratila si se kasnije nego što sam očekivao."
„Da", priznade Amanda sa osećajem krivice. „Otišle smo na piće sa
voditeljkom u jednom skupom hotelu i odjednom je bilo pola jedanaest. Samo
što se nisam šlogirala."
Luk je zagrli. „Ne brini. Zaslužila si da se lepo provedeš, znaš." Amanda
uzdahnu, pitajući se kako je ikada mogla da se ljuti na njega. Džajls bi pobesneo
i optuživao bi je da je neodgovorna majka.
Amanda omirisa vazduh, osetivši nepoznati, ali oštri miris.
„Naručili smo hranu. Pileće medaljone."
„Klio to najviše voli. Baš si pažljiv. Kada je otišla u krevet? Nadam se da te
nije maltretirala sa onim tinejdžerskim glupostima tipa 'dovoljno sam odrasla da
idem da spavam kad hoću'".
„Nije." Sada je bio red na Luka da pokaže osećaj krivice. „U stvari, uopšte
nije otišla u krevet. Izašla je."
,,Izašla? Pobogu, gde bi izašla u ovo vreme? Posvađala se s tobom i
izletela napolje?"
„Otišla je oko deset sati sa Angusom Dejom, u njegovim sportskim
kolima."
„Zašto bi otišla s njim?"
„Zar nije očigledno? Govorim ti to nedeljama, Amanda. Ima nečeg među
njima. Razbesneo sam je kada sam joj to rekao. Pokušao sam da joj objasnim da

235
je on suviše star za nju, da iskorišćava njenu nevinost, a ona je rekla da će, ako
ne umuknem, reći tebi da sam ja taj koji joj se nabacuje."
„Klio ne bi rekla nešto tako pokvareno."
„Bi, otkad je sa Dejom. Stariji muškarci umeju da budu vrlo ubedljivi kada
nađu dovoljno mlade devojke. Verovatno ju je obrađivao dok je radila kod
njega."
Amanda nikad u životu nije osećala veći bes ili revolt prema nekome.
Angus je znao da je Klio ranjiva, da je izgubila oca i da ju je odbacio neki
bezosećajni mladi instruktor skijanja. „Ovog momenta idem kod njega."
„Amanda...", brzo reče Luk. „Stvarno mislim da to nije dobra ideja. Ona je
verovatno ubeđena da je ludo zaljubljena u njega. Ima šesnaest godina. Možda
će biti još gore ako se budeš isuviše protivila. Mogla bi da odluči da pređe da
živi s njim. Zar ne bi bilo bolje da pustiš da se malo smiri? Ako sada odeš tamo,
ona će ti verovatno ispričati neku neuverljivu priču kako sam ja kriv da bi
prikrila istinu."
Amanda prestade da traži ključeve od kola u torbi. „Zašto bi uradila tako
nešto?"
„Zato što me ne voli. Nervirao sam je otkad sam se uselio ovde. Želi da
odem. Volela bi da ti misliš sve najgore o meni, kako bi me izbacila iz kuće. A
to je i dobra strategija za prikrivanje njene veze sa Dejom."
„Slušaj, Luk", Amandi se činilo da je zalutala u radnju nekog Kafkinog
komada. „Nije me briga šta će Klio reći. Angus Dej je taj koga želim da
ubijem." Konačno je našla ključeve i pobednički zveckala njima.
„Dobro. Ali ne očekuj da će on priznati. Mada, po onome što sam čuo, ovo
ne bi bio prvi put."
„Na šta misliš?"
„O, nadzornik mi je nešto rekao. Trebalo je da ti kažem, ali nisam hteo da
se brineš."
„Šta je Ledi rekao?"
„Da je ideja sa radnim iskustvom dobra za Angusa, pošto on ceni mlade
devojke. „Recite joj da dođe u školskoj uniformi kao one devojke iz škole Sent
Trinians", to je rekao. „Angus će biti na sedmom nebu.""
Amandi je bilo muka. Šta ako ju je Angus jurio jer je Klio bila njegova
prava meta? Čula je za takve ljude. Ali izgledao je tako velikodušan, tako nežan
prema majci.
„Zašto mi nisi ništa rekao?"
„Mislio sam da preterujem, da je to samo šala, ali očigledno je otišlo još
dalje od toga. Slušaj, Amanda, umorna si. Kao što si i sama rekla, malo si
popila. Pusti to večeras. Možda će se vratiti." On je uhvati za ramena i zagleda

236
se u nju kao neki maneken za Kelvin Klajn. „Dođi u krevet. Izmasiraću te. To će
ti pomoći da zaboraviš."
„Prestani, Luk!", prasnu Amanda. „Kad me već nisi upozorio da mi je
kćerka u opasnosti, možeš bar da imaš malo obzira!"
Već je bila prešla nekoliko kilometra kada primeti da svetli lampica na
meraču za benzin. Kada li joj je nestalo benzina? Obuze je panika pri pomisli da
će joj kola stati usred ove nedođije. Postojala je jedna pumpa koja radi celu noć,
ali to je bilo u suprotnom smem od onog kojim se ona zaputila. Hoće li uspeti da
stigne do Angusove kuće pre nego što joj stanu kola?
Psujući sopstvenu nesmotrenost, ona zaokrenu za sto osamdeset stepeni i
uputi se ka pumpi. Do tamo nije bilo više od dva kilometra, a imala je dovoljno
benzina i za osam. Valjda će sve biti u redu.
Grad je bio potpuno pust. Čak su i mladi iz klubova izgleda bili ušuškani u
svojim krevetima ili krevetima nekog koga su upoznali. U daljini se raspoznavao
znak sa benzinske pumpe i ona sa olakšanjem uzdahnu, ali istog trenutka kola
počeše da štucaju gutajući poslednje kapi benzina.
„Sranje!", povika Amanda. Čak je izašla vičući na kola: „Sranje, sranje,
sranje!"
Bila je toliko iznervirana da nije primetila kada su se neobeležena
policijska kola zaustavila iza nje.
„Da li je sve u redu?"
Amanda se okrete. „Ovo je strašno glupo, ali nestalo mi je benzina."
Trudila se da ne diše u njegovom pravcu. Večeras je previše popila i nikako nije
smela da vozi. U normalnim okolnostima ni u snu ne bi sela za volan, ali ovo
veče je bilo sve, samo ne normalno.
„To nije naš posao, ali pošto nema nikog drugog u blizini, doneću vam
rezervoar."
Policajac se izgubi, ostavivši Amandu da pretura po kolima u očajničkoj
potrazi za pepermint bombonama. Nije našla nijednu. Mora da ih je Šon
dokrajčio.
Deset minuta kasnije policajac se vratio sa crvenim plastičnim
rezervoarom. Sam joj je sipao benzin.
Vrativši se u kola, Amanda mu se zanosno osmehnu. „Laku noć. Pazite
kako vozite." Hvala Bogu, izvukla se. Zaklela se da više nikad neće voziti pod
dejstvom alkohola.
Ona upali motor i zahvali se onome ko ju je pazio odozgo, ko god to bio.
„Čekajte", dodade policajac, „pojas vam se zakačio za vrata." On otvori
vrata, izvuče pojas i pruži ga Amandi. U tom trenutku, on oseti miris palm kort
martinija i izraz lica mu se promeni brže nego na dečjim magičnim pločicama.

237
„Izvinjavam se što moram ovo da kažem, ali da li biste bih ljubazni da izađete iz
kola?"

238
 Dvadeset sedmo poglavlje

Klio se ćuteći sklupčala u Angusovim kolima, prigrlivši ranac kao izbeglica

koja čuva svoju jedinu imovinu,
„Hoćeš da pustim muziku?", nežno upita Angus. „Odavde hvatam mnoge
stanice."
Klio odmahnu glavom i nastavi da zuri kroz prozor. „Šta ću reći mami?"
„Čini mi se da nemaš baš mnogo izbora, zar ne?"
„Ali ona voli Luka." U njenom glasu drhtao je jecaj.
„Ne toliko koliko voli tebe."
„Šta ako mi ne poveruje?"
„Klio!" U Angusovom glasu osećala se sigurnost koje nije bilo u Klijinom
životu otkad su joj se roditelji razveli. „Verovaće ti."
„Ali biće toliko povređena."
Nastupi kratak period tišine dok su jurili pored mračnih krajeva Daunsa.
„Da. Biće povređena. Ali ti nisi kriva za to. Amanda je odrasla. Oporaviće se. A
glavna briga će joj biti da li si ti dobro. Sada smo skoro stigli kod moje majke."
Klio je prepoznala njihovu kuću sa prilazom za kola sa zadnje strane.
Angus joj otvori vrata kola i ona pode za njim. Medicinska sestra im otvori
vrata.
„Kako mi je majka?", upita Angus dajući Klio znak rukom da pođe za njim.
„Slaba je, ali dobro spava."
„Ovamo ima jedna slobodna soba", Angus je povede gore i otvori vrata
sobe. „Mislim da će ti ovde biti prijatnije nego da smo otišli u moju veliku kuću.
Tamo ume da bude pomalo zastrašujuće noću. Želiš li da popiješ nešto toplo?
Mleko i keks?"
Ovoga puta Klio nije smetalo da je tretiraju kao dete. „To bi bilo divno."
„Reći ću gospođi Nortam da ti donese. Sama ih pravi, a moja majka ima
apetit kao mušica. „Hoćeš i termofor?"

239
 Oklevajući, Klio se osmehnu. Osećaj prljavštine, straha i očaja koji ju je
obuzeo posle Lukovog postupka konačno je počeo da nestaje. Angus joj je
ulivao neobičan osećaj sigurnosti. „Hvala."
„Onda, laku noć. Pokušaj da se ispavaš. Ja ću biti kod svoje kuće, ali u
svim sobama ima telefon. Pokušaću da nazovem i tvoju majku. Ona će se
sigurno pitati gde si."
Klio se taman pitala kakvu li će glupavu priču Luk izmisliti da bi objasnio
zašto je nema, kada stigoše mleko, keks i termofor. Za pet minuta je utonula u
san.
Angus zaviri u majčinu sobu da proveri da li joj je udobno. Iz mraka se
začu glas njegove majke: „Pa, jesi li rekao Amandi ono što sam ti rekla da
uradiš?"
„Nisam još, muma."
Angusa obuze stravičan, bolan osećaj u stomaku da sada, posle svega što se
dogodilo, ona nikad neće moći da mu oprosti, a kamoli da mu uzvrati osećanja.

240
 Dvadeset osmo poglavlje

Amanda nije mogla da veruje da je ova noćna mora stvarnost. Ako je istina
ono što je čula, njena kćerka je optužila Luka da joj se nabacuje i pošla je sa
Angusom. Sada su Amandu uhvatili da je pila nateravši je da duva u bocu, pa je
sedela u policijskoj stanici čekajući rezultate uzorka. Ako i oni budu loši, sudiće
joj se za vožnju u pijanom stanju.
„Gospodo Vels", obrati joj se sredovečni čovek u jakni od tvida sa kožnim
rukavima. „Ja sam policijski doktor." Izgledao je kao bolećivi nastavnik koji
mora da saopšti užasne vesti nekim roditeljima.
Amanda se s mukom trudila da sakrije svoja osećanja, a u stvari je samo
želela da se baci na pod i zaplače. Da li išta pomaže činjenica da ovo nikad
ranije nije uradila? Da li se njen život, koji je konačno počeo da ima smisla
posle tri nesrećne godine, najednom ponovo raspada?
Čovek joj pokaza papir.
„Ovog puta ste imali sreće. Vaš urinarni test je u granicama dozvoljenog.
Ali, molim vas razmislite o tome koliko je ovo ozbiljan prestup. Da vam neko
dete istrči ispred kola, možda ne biste dovoljno brzo reagovali. Predlažem da
popijete šolju kafe i da odete kući na spavanje. A kad sledeći put pođete na piće,
uzmite taksi. Ili idite peške. To vam je dobro i za zdravlje."
Amanda mu se zahvali. „Verujte mi, hoću."
Pristala je na šolju kafe, a onda se vratila u kola. Jedan instinkt joj je
govorio da uradi ono što joj je doktor rekao. Ali instinkt da mora da pronađe
Klio, bio je mnogo jači. U borbi između zdravog razuma i majčinskog straha,
pobedio je majčinski strah. Pošto ionako nije prešla granicu dozvoljenog i
upravo je popila šolju kafe, trebalo bi da je dovoljno trezna da vozi u ovakvoj
hitnoj situaciji. Voziće veoma sporo i obazrivo.
Amanda nikada nije bila kod Angusa, ali je otprilike znala gde stanuje -
malo izvan Lejntona, u delu koji se zvao Haj Daun. Bio je to seoski kraj, sa vrlo
malo kuća. Niko ne bi rekao da je bučni primorski grad Lejnton odmah iza brda.
Stigla je do Izobeline kuće. Čim je prišla upali se jako svetlo, obasuvši
prostor od desetak metara oko kuće zaslepljujućom, belom svetlošću. Zar je

241
potrebno toliko volti? Ali, opet, kuća je izolovana i mora da je ponekad
zastrašujuće u njoj.
Amanda zakuca na vrata i pričeka. Svuda je vladala tišina koja je, uprkos
blještavom svetlu, stvarala neki uznemirujući osećaj kao da neko u vašoj blizini
drži pištolj. Ona ponovo zakuca, očekujući da će se pojaviti Angus u bade-
mantilu, sa opasnim osmehom na licu poput pijanog Reta Batlera.
Ali osoba koja se konačno pojavila na vratima bila je čudna sredovečna
žena natmureno-zbunjenog izgleda.
„Tražim svoju kćerku Klio. Mislim da je ovde."
Žena se odmaknu, još u polusnu. „Uđite. Pitaću gospodina Deja."
Ona je uvede u dnevnu sobu i Amanda pokuša da shvati šta se događa. Ako
je Izobel ovde, onda teško da može biti nekog nepriličnog ponašanja.
Soba u kojoj je ostala da čeka je bila zelena i mirna, sa slabim mirisom
lekova; nimalo nalik na mesto za razuzdano zavođenje ili seks sa maloletnicama.
Amanda zbunjeno pogleda oko sebe. Pogled joj se zaustavio na predmetu pored
prozora, osvetljenom još upaljenom svetlošću koja je gorela ispred kuće. Dve
rode koje se udvaraju. Ona pogleda po sobi. Na hrastovom kaminu ponosno se
šepurio labud. Shvativši istinu, Amandi se zavrte u glavi. Ove figure nisu bile
namenjene Angusovoj devojci, već njegovoj majci.
„Nadam se da se nećete ljutiti", reče nežni glas iza nje, „ali mislim da ne
treba da budimo Klio. Doživela je nešto užasno i možda bi bilo bolje da je
pustimo da spava što duže može."
Amanda se okrete, potpuno zbunjena. Izobel Dej je izgledala skoro kao
duh, tako bleda i prozirna u svojoj dugoj beloj spavaćici.
„Šta je doživela?"
„Oh, dušo, zar ne znate?"
„Šta to? Luk mi je samo rekao da je otišla sa Angusom i ja sam došla ovde
da mu kažem da njegova veza sa mojom kćerkom ne dolazi u obzir. Ona ima
samo šesnaest godina, a on preko četrdeset."
„Gospodo Vels... Amanda..." Izobel ju je gledala kao da govori neki strani
jezik, pa joj treba prevodilac. „Ne misliš valjda stvarno da ima nečeg između
mog sina i Klio? Ona je beba. Osim toga, ti si ta koju on voli. To sigurno znaš
iako on nema hrabrosti da ti kaže otvoreno. Angus ni u snu ne bi dirnuo Klio."
Amandino srce se zgrči od straha. „Pa šta se onda dogodilo?"
„Amanda, dušo, mislim da bi trebalo da sama popričaš sa Angusom o tome.
On ima odgovor na sva vaša pitanja. Naći ćeš ga u kući na kraju puta."
„Ali Klio je dobro?"
„Jeste. Popila je toplo mleko i pojela keks - i to dosta keksa. Ako želiš,
možeš da je vidiš."

242
 Amanda otrča uz stepenice i otvori vrata male sobe. Klio je ležala
sklupčana, kako je uvek spavala, držeći mekani ljubičasti termofor. Njena duga
kosa bila je rasuta po jastuku, a lice joj je bilo pomalo rumeno. Usta su joj bila
poluotvorena, otkrivajući gornji niz zuba. Izgledala je tako spokojno da
Amandin ubrzani puls poče da se smiruje.
„Hvala. Idem da nađem Angusa."
Izobel sačeka dok se nije začuo zvuk motora, pa odmah zatim uze telefon.
Angus se gotovo odmah javi. „Muma! Šta je bilo? Jesi li dobro?"
„Dobro sam." Ovo nije bilo baš sasvim tačno pošto je osećala jake bolove u
stomaku. „Amanda Vels je krenula kod tebe i izgleda da je strašno besna.
Možda je ovo tvoj trenutak."
„A možda i nije. Ti nikad nisi imala osećaj za pravi trenutak."
„Barem ne odlažem stvari zato što se plašim odbijanja."
„Hvala ti na tome, muma. A sada se vrati u krevet."
„Čik probaj da me sprečiš."
Angus je već čuo kako se Amandina kola približavaju. Ona na trenutak
zastade, verovatno upijajući svu veličinu kuće i jačajući svoje predrasude o
njemu kao bogatom preduzimaču.
Začu se zvono na vratima.
Angus brzo navuče pantalone i džemper i otvori vrata posle trećeg zvuka
zvona.
„Obučen si", optužujuće reče Amanda.
„Zvala me je majka. Rekla mi je da dolaziš."
„Hoću da znam šta se to događa."
Angusovo lice je bilo kao granit. „Misliš, o Luku?"
„Ne, ne o Luku, o tebi i Klio."
„Ne postoji apsolutno ništa između mene i Klio. Ona je dete, pobogu!"
„Zašto si je onda odveo od kuće u deset sati, pobogu?"
Nikad nije videla tako mračan izraz na Angusovom licu. Gotovo da se
uplašila njegovog namrštenog pogleda. „Znači Luk Najt ti je lepo objasnio zašto
je Klio pobegla? Zašto li me to ne iznenađuje?"
Amanda je bila toliko umorna da je jedva stajala na nogama. „Ispričao mi
je neku neverovatnu priču kako ga Klio optužuje da joj se nabacivao."
„To nije bila neverovatna priča. Zašto ne veruješ sopstvenoj kćerki? Luk
joj se stvarno nabacivao."
Amanda oseti grč u stomaku. Ovo valjda ne može biti istina? „O, pobogu
Anguse, Luk nikad ne bi uradio tako nešto."

243
 „Amanda, žao mi je. Ali ovo nije prvi put." Angus je oklevao. Mrzeo je
Luka, ali je znao koliko će je istina povrediti. „Luk je to radio i ranije, u
prethodnoj vezi. Majka te devojke ga je izbacila iz kuće."
„O, Bože. Otkud ti to?"
„Luiz mi je rekla. Ruti je čula šta se priča i naterala je Luiz da obeća da će
ti reći. Luiz je lepo zaboravila. Sinoć je to ponovo pokušao kada sam pošao kod
tebe."
„Ali zašto si uopšte pošao kod mene?", zbunjeno upita Amanda. Ona
pospano prođe prstima kroz kosu. Oči su joj bile crvene i otekle od umora.
„Zato što sam obećao majci da ću to uraditi."
„Majci? Kakve veze Izobel ima sa ovim?"
„Moja majka je teško bolesna. Naterala me je da joj nešto obećam. Nisam
imao prilike da ispunim obećanje, što je dobro, pošto si ti očigledno poverovala
u Najtovu priču da sam ja pokušao da zavedem tvoju kćerku."
Nikada ranije nije videla takav izraz u njegovim očima, izraz besa i
gađenja.
„Luk je taj koji joj se nabacivao, Amanda. Pokušao je da poljubi Klio i
stavio joj je ruku na grudi. Klio se mnogo potresla, što nije nimalo začuđujuće."
Amanda se sledi. Nešto u Angusovom glasu joj je govorilo da je to istina.
Klio se u poslednje vreme ponašala vrlo čudno kad je Luk u pitanju. Nikad nije
htela da ostane sama s njim i izmišljala je svakakve izgovore da ne bi bila kod
kuće kada je on tu. Amanda je to pripisala njenoj ogorčenosti što joj je Luk
preoteo majku. Ali šta ako je u pitanju nešto gore?
„Moraću da se vratim i da raspravim ovo sa njim."
„Ako ne veruješ da govorim istinu, pitaj Ruti. Izgleda da ona zna sve o
tome."
„Možda i hoću."
Ona se odveze nazad kao zombi, drhteći od hladnoće i umora. Ali najviše
od svega je osećala ubilački, nezaustavljivi gnev.

244
 Dvadeset deveto poglavlje

U dnevnoj sobi je vladala tišina i mrak, i nije bilo ni traga od Luka. Ona
primeti da su jastuci pogrešno okrenuti i nesvesno se sagnu da ih ispravi. Nešto
je virilo iz Zadnjeg dela fotelje. Bio je to Lukov novčanik. Bio je prepun
uobičajenih stvari - priznanice, kreditne kartice, vrh koverte na kome je pisao
neki broj telefona, loto tiket... Taman je htela da ga stavi na sto kada je otvorila
poslednju pregradu. U njoj je, zavučena ispod Lukove vozačke dozvole, stajala
slika Klio, ukradena iz porodičnog albuma. Tu sliku je Amanda naročito mrzela,
pošto je Klio bila obučena za školsku igranku i izgledala smelo, iskusno i mnogo
starije.
Sada kada je otkrila istinu, sve joj se činilo tako očigledno. Sve one
insinuacije da je Klio sigurno sama provocirala instruktora skijanja i prljave
sugestije da ona ohrabruje Angusa Deja, dok je sve to vreme Luk bio jedina
osoba koja je stvarno opsednuta Klio.
Ona se zavali u fotelju i uze imenik, grozničavo tražeći Rutin broj telefona.
Telefon je zvonio možda deset ili dvanaest puta pre nego što je Ruti
podigla slušalicu.
„Da?", upita Ruti, glasom punim brige karakteristične za svakog roditelja
koga neočekivano zovu u sred noći.
„Amanda ovde, Ruti. Izvini što zovem ovako kasno, ali da li je istina da
poznaješ neku ženu koja je bila sa Lukom? I koja je imala kćerku tinejdžerku?"
„O, Bože, Amanda." Rutin oštar ton potvrdio je istinitost Amandinih reči.
„Je 1' se nešto dogodilo sa Klio?"
Amanda se naježi. Znači, nema sumnje. Nije uspela da zaštiti sopstvenu
kćerku. Čak je ona bila ta koja ju je izložila riziku.
„Da, istina je", reče Ruti. „Zar ti Luiz nije rekla? Zašto li sam verovala toj
kučki? Nisi bila na prošlom književnom sastanku, a nisam htela da pričam o
tome preko telefona. Trebalo je da odem kod tebe. Luiz je rekla da ne treba da se
mešamo, ali ja sam znala da je to besmislica. Tako mi je žao."
„Slušaj, Ruti, samo još nešto. Ta tvoja prijateljica", Amanda je znala da je
ovo značajno samo za njen ponos, „da li je ona mislila da ju je Luk namerno
izabrao zbog njene kćerke?"
245
 „Nije", reče glas iza njenih leđa. Ona se okrete. Bio je to Luk. I dalje je bio
u farmerkama i teksas košulji i imao je onaj sveže-oprani izgled za koji je sada
znala da je tako varljiv. Trebalo bi da izgleda kao prljav čovek.
„Nazvaću te kasnije, Ruti. Ćao."
„Nije bilo tako", Luk prođe prstima kroz kosu. „Za ime Boga, ti si ta u koju
sam se zaljubio. Samo, Klio je bila tako prelepa, a nije ni bila svesna toga.
Nisam hteo. Nisam mogao da se suzdržim."
„I ni na trenutak ti nije palo na pamet da je Klio možda ranjiva pošto je već
izgubila oca i on je upravo dobio blizance sa drugom ženom?"
„Možda sam mogao da joj pomognem, da joj budem nežna zamena za oca."
Amanda ustade i udari ga svom snagom, ostavivši crveno-plavi otok na
mestu gde mu je njen prsten zakačio obraz. „Očevi ne pokušavaju da zavode
svoje kćerke; bar ne pristojni očevi. Iskorišćavao si je. Znao si da ona neće hteti
da mi kaže za to, da će znati kako bih se ja onda osećala poniženo i zgroženo.
Prestani da se pretvaraš da je u pitanju bezopasni mali incident. To je moglo da
ima trajne posledice na Klijin život. A sada, hoću da odeš. Odmah, ovog
trenutka. Samo odlazi."
„Znači, ovo je zbogom?" Luk pokuša da se šarmantno osmehne.
„Ne, Luk, ovo je „odjebi i gubi se iz Lejntona". Ovo je „držaću te na oku,
tako da se kloniš ranjivih devojčica". Ovo je „volela bih da te ubijem, Luk, što si
ovo učinio mojoj kćerki".
„Razmisli o tome iz ovog ugla, Amanda", izazivački reče Luk. „Da nisi bila
toliko očajna, možda mi ne bi dozvolila da se tako lako uselim kod tebe.
Zbogom - pokupiću svoje stvari kad ne budeš kod kuće."
„Bolje bi ti bilo da to uradiš što pre. Sledeće nedelje ću promeniti bravu."
Čuvši tresak ulaznih vrata, Amanda ponovo sede u mraku, drhteći,
zanemela od bola, gušeći se u sopstvenom osećaju promašenosti. Jedan dobar i
jedan bezvredan čovek ponudili su joj svoju ljubav i ona je vešto izabrala onog
bezvrednog. A nije osećala samo bol već i grižu savesti što nije zaštitila kćerku.
Ali bilo je tu nečeg još mračnijeg i sramotnijeg. To je bio jak osećaj odbačenosti
što je njen momak više želeo njenu kćerku nego samu Amandu.
Sedela je zureći preda se dok mrak nije prešao u zoru. Mačka skoči na
fotelju i sede joj u krilo, osećajući neku očajničku potrebu kod svoje vlasnice i
pokušavajući da joj pruži ljubav i utehu. Ali Amanda je nije primetila. Konačno,
izmorena emocijama, ona utonu u san.
Kada je konačno došlo jutro, probudila ju je mačka, predući kao motor.
Amandi je trebalo nekoliko sekundi da se priseti svega što se prethodne noći
dogodilo. Onda, kao kada se povuče zavesa i otkrije zaslepljujuće, bolno svetlo,
ona se seti svih mučnih, ponižavajućih detalja. Prethodna noć je bila noć u kojoj
se njen život raspao. Po drugi put.

246
 Ali barem je jedna stvar jasna. Mora da ode po Klio i da je dovede kući.
Pošto je Luk otišao, više neće biti opasnosti.

Slab miris kumina i začina se još osećao u vazduhu i Amanda je znala da

više nikad neće moći da okusi kari, a da se ne seti prošle noći. Ona pogleda na
sat. Bilo je 8.30. Da li je suviše rano da se pojavi kod Izobel, pošto je ona onako
bolesna? Ali Amanda je znala da mora da vidi Klio, da je čvrsto zagrli i da joj
obeća da se tako nešto više nikad neće dogoditi.
Ali kako jedna majka može to da obeća? Naročito majka koja već jednom
nije uspela da zaštiti svoje dete.
Bilo je to jedno od onih jutara koje bi je u normalnim okolnostima snažno
oraspoložilo. Sunce se kretalo po vedrom plavetnilu neba dok je vozila preko
Daunsa do Izobeline kuće. Drveće je još imalo svetlozelenu boju proleća, a
polja, još nedirnuta od strane vrednih šetača, bila su bujna i privlačna. Ali
Amanda ništa od toga nije primećivala. Bila je otupela od užasa i šoka.
Vrata je otvorila Izobelina negovateljica, gospoda Nortam, vesela i šuškava
u plavim najlonskim pantalonama, kao da je sasvim običan dan. „Jeste li za šolju
kafe? Gospoda Dej spava, a Klio je otišla da se prošeta."
Tanki snop svetlosti obasja mrak Amandinih misli. Da je ono što se
dogodilo ostavilo ozbiljne posledice na Klio, ona bi verovatno ostala u krevetu,
suviše depresivna da ustane.
Amanda primeti koliko je iscrpljena. „Može kafa, hvala."
Gospoda Nortam se gotovo istog trenutka vratila sa vrućom kafom i
poslužavnikom svog domaćeg keksa. „Gospodin Dej obično svrati u ovo vreme
da vidi je li mu majka dobro."
Amanda pocrvene pri pomisli na susret koji će uslediti. Moraće da mu se
izvini.
Trenutak kasnije pred kućom se pojavi BMW, isti onaj koga je udarila
svojim kolima.
„Ćao, Anguse", promuca Amanda. „Hoću da ti kažem koliko mi je žao što
sam..."
„Što si mislila da se nabacujem tvojoj šesnaestogodišnjoj kćerki koju
slučajno mnogo volim i poštujem?" Glas mu je još bio hladan i oštar kao nož.
„Da, pa, procenjivanje ljudi ti izgleda nije jača strana, zar ne?''
Amanda se trgnu. Naravno, on je u pravu. Ona loše procenjuje ljude,
naročito ljubavnike. „Luk se iselio. Obećao je da će napustiti Lejnton."
„Dobro je. Gde je Klio?"
„Ovde sam." Klio je stajala na vratima sunčane sobe sa jedne strane kuće,
skidajući prevelike gumene čizme. Ona pogleda od Angusa do majke. „Slušajte,

247
ja sam dobro. Možda sam zaključila da su svi muškarci đubrad, od tate pa
nadalje, ali to je možda korisna lekcija."
Amandino srce zatreperi pri pomisli da je njena lepa kćerka ovoliko cinična
pre nego što je uopšte imala prilike da odraste i da se zaljubi.
Amanda primeti da je skinula svaki trag šminke a time i izgled odrasle
osobe. Mali, tužni osmeh zasja na Klijinom licu. „Da li su svi muškarci đubrad,
Anguse?"
Amanda je želela da je zagrli i da joj kaže da ljubav postoji i da čeka na
nju.
„Samo oni koje bira tvoja majka", odgovori Angus. To je moglo da bude
izgovoreno u šali, ali Angusovo lice bilo je kao kamen.
„Ako tako savršeno procenjuješ ljude, šta je pošlo naopako u tvom braku?",
prasnu Amanda, i odmah zažali zbog toga.
„Moramo da krenemo, Klio, dušo", reče Amanda, sa očajničkom željom da
ode odatle i vrati stabilnost u njihov život.
Klio uzdahnu. „Ovde je tako lepo. Mogu li samo da odem i da se
pozdravim sa Izobel? Nasamo?"
Ako je Klio ovo namerno učinila da bi ih ostavila same, Angus to nije hteo
da trpi. „Idem da preparkiram kola. Zaklanjaju prilaz."
Amanda se na trenutak ponada da će on dodati, sa onom svojim čuvenim
starim osmehom : „I ne želim da ih neko ponovo udari."
Ali on samo izađe iz sobe.
Klio se vrati, koračajući samouvereno, očigledno nepokolebana onim što je
doživela. „Stvarno mi se sviđa Izobel. Tako je bolesna, a nikad se ne žali.
Ostavila sam joj broj mobilnog, pa će mi javiti kada mogu ponovo da dođem.
Volela bih da nastavim da je posećujem, ako je to u redu."
„Naravno."
Kada su se stigle do kola, još nije bilo ni traga od Angusa.
„Mislim da te izbegava", primeti Klio.
„Da", složi se Amanda. „A ne mogu ga kriviti, zar ne?"
„Ne brini, mama. Sada kad znaš da imaš užasan ukus što se muškaraca tiče,
možda će biti bolje."
Klio je većim delom puta ćutala.
„Jesi li stvarno dobro?" Amanda je znala da ja to glupo pitanje, na koje ni
sama Klio verovatno ne zna odgovor.
„Jesam. Laknulo mi je što Luk više neće visiti u našoj kući."
Amanda na ternutak zatvori oči. „Trebalo je da uvidim šta se događa.
Trebalo je da primetim znake, stvari koje je on govorio o tebi, optužbe protiv
Angusa."

248
 „Bilo je lako prevariti se. Ne očekuješ od nekog tako zgodnog i šarmantnog
da se tako ponaša. Ne mislim da je on perverznjak, ozbiljno. Samo je navikao da
isteruje svoje. Kada nešto želi, ne vidi zašto to ne bi dobio."
„Naravno da je perverznjak! Iskoristio je tvoju ranjivost. O, Klio, volela
bih da ne moraš da se ponašaš tako odraslo zbog svega ovoga. Trebalo je
da ja sve to shvatim."
„On je to prilično vešto skrivao. Čak je prevario i Rouz, a ona je jedna od
najpametnijih osoba koje znam."
„Klio, mnogo, mnogo mi je žao."
Klio pogleda majku. „Ne brini za mene. Jesi li ti dobro? Na neki način, on
je tebe povredio više nego mene. Ja barem imam dobar trač da pričam
Džasmin."
Amanda se nasmeja, iako bi radije plakala. „Mislim da ću odustati od
muškaraca. Tako sam ga pogrešno procenila. Ne mogu da podnesem pomisao da
ćeš suditi o svim muškarcima na osnovu njega."
„Zanimljivo je što si mislila da je on toliko drugačiji od tate, a u stvari nije.
Obojica misle da treba da dobiju ono što žele, bez obzira na sve druge."
Amanda se zgranula. „Tvoj tata nikako nije kao Luk."
„Dobro, nije pipkao moje drugarice. ali mislio je samo na sebe kada je
otperjao sa Stefani. Nije hteo da bude matori sredovečni jadnik, pa je našao sebi
novu ženu da bi to dokazao, a nas ko jebe! Nije baš gospodin Osećajni, zar ne?
„Malo je muškaraca koji jesu."
„Znam jednog koji jeste."
Amanda oseti kako je pocrvenela. Nije htela da se ponovo podseća na to
koliko je bila glupa. „Klio, nemoj. Dosta mi je muškaraca. Imam tebe i Šona,
prijatelje, galeriju. To je više nego što mnogi ljudi imaju."
„Dobro. Znači dovoljni su ti izlasci sa bakom i pretplata za Umetnost i
umetnike?''
Amanda se zamalo sudari sa kolima ispred sebe. Klio se izgleda
zapanjujuće brzo oporavila od šoka. Amandi će trebati mnogo više vremena.
„Volim te, Klio."
„I ja tebe. A sada se, molim te, koncentriši na vožnju. Svi znamo da ti to
nije jača strana."

Činilo se da su se bez Luka svi opustili i da je kuća počela da se vraća u

svoje normalno stanje. Šon je ostavljao fudbalsku opremu svuda po podu, Klio
se izležavala na fotelji obmotana peškirom ne osećajući se nimalo neprijatno -
čak je i Kinki delovala opuštenije. Kako drugim ženama uspeva da dovedu
muškarca u kuću, makar on bio dobar i normalan, za razliku od Luka, kada
imaju toliko uvreženih navika i malih nepisanih pravila?
249
 Luk je došao po stvari narednog ponedeljka dok oni nisu bili kod kuće,
odnevši svaki trag o sebi, izuzev jedne bele lanene košulje koju je Amanda sa
užitkom pocepala na komadiće. Posle toga je promenila bravu. To joj se
simbolično činilo kao kraj jednog perioda. Što se manje priča o tome, pre će se
zalečiti, kako je njena majka stalno govorila. Kad bi to bilo tako lako!
Najgore od svega je, zaključila je Amanda, što ju je to lišilo poverenja u
sopstveni sud.

250
 Trideseto poglavlje

U Lejntonu je počinjala letnja sezona. Grad je ponovo počeo da se pretvara

u turistički centar, što je i bio tri meseca godišnje. Šetalište je najednom postalo
prepuno ljudi koji jedu slatkiše i nose kaubojske šešire sa natpisom JA VOLIM
LEJNTON, ili majice na kojima piše JA SAM DEVICA - PA, SKORO. U
galeriji je svakog dana bila sve veća gužva. Klio i Šon su imali sve više obaveza
u školi kako se bližio kraj godine. Uskoro će se čak i fudbalska sezona završiti.
„Ne znam šta će Šon raditi sa sobom", požalila se Amanda Ruti, koja je svratila
da je uteši.
„Ne brini, mama", vedro reče Šon. „Nova sezona počinje odmah posle dve
nedelje."
Amanda je barem mogla da bude zahvalna što se sve brzo vratilo u
normalu. Klio se zadubljivala u časopise i televiziju. Šon je nastavio da sastavlja
liste o Mančester junajtedu, a majka ju je još gnjavila da upoznaje muškarce.
Samoj Amandi ne bi smetalo da do kraja života ne vidi ni jednog muškarca.
Možda samo jednog, a on ju je očigledno prezirao. Što je još gore, on kao
da je u zemlju propao. Obično je barem vidala njegova kola parkirana negde u
gradu, kako pretenciozno blistaju na letnjem suncu, ali u poslednje vreme nije
bilo ni njih. Možda je otišao na neki dug put. Ili je izbegava.

Nekoliko nedelja kasnije, dok je pešačila od kuće do galerije uživajući u

zracima sunca koji su joj milovali leđa, i dozvolivši sebi da se povremeno oseća
manje utučeno, ona ugleda gomilu radnika, uključujući i jednog sa dobro joj
poznatim vunenim šeširom, na šetalištu pored Rouzine i Betine kolibe. Na
trenutak je celim telom prože uzbuđenje.
Čak i sa te daljine čuo se Betin nestašni, mladalački glas kako se oko
nečega žali Lediju.
„Ljuta je na Angusa Deja", Rouz šapnu Amandi kada im je prišla.
„Zbog čega?"
„Zato što je ubedio opštinu da nam ipak dozvoli da zadržimo kolibu",
objasni Rouz. „A Beti se samo pretvarala da želi da ostane. U stvari bi mnogo
više volela da dobije luksuzni stan sa podnim grejanjem i velikim balkonom."
251
 „O, Beti!" Amanda nije mogla da ne saoseća sa Angusom. On je prošao
kroz pakao samo da bi spasao njihovu kolibu od rušenja.
„I sada smo osuđene na ovaj ledeni ćumez", čangrizavo reče Beti.
Trudeći se da se ne nasmeje Betinoj prevrtljivosti, Amanda pogleda oko
sebe i ugleda Ledija kako se rve sa ogromnim nacrtom koga je šibao živahni
primorski povetarac.
On podiže pogled kada mu Amanda priđe. „Je li Angus zaista uspeo da
spase njihovu kolibu?", upita ona.
„Učinio je čuda da bi im omogućio da ostanu. Iznervirao je sve ljude iz
opštine. Pitaj ovu ženicu da li je čitala priču Stara dama koja je živela u flaši za
sirće. Tu će završiti ako ne prestane da kuka za svojom divnom kolibom."
„On se mnogo namučio zbog vas, Beti", strogo joj reče Amanda. „Zaista
mislim da treba da mu budeš zahvalna."
„Amanda", prekide je Beti, „misliš li da ima šanse, ako ga lepo zamolimo,
da nam gospodin Dej ipak dozvoli da pređemo u stan?"
„Nemam pojma", reče Amanda oštrije nego što je htela, „i ne znam zašto
svi misle da ja znam šta se zbiva u glavi Angusa Deja."
Amanda se oprosti od njih i požuri da otvori galeriju, a Ledi i Rouz Majls
se značajno pogledaše.

„Zanima me", reče Izobel Dej sinu dok su sedeli u hladu Izobeline bašte,
„koliko ćeš još da se kriješ i da se duriš?"
„Ne krijem se. Zar ozbiljno očekuješ da jurim Amandu Vels kad je ona
poverovala da sam u stanju da zlostavljam decu?"
„Teško da se to može nazvati zlostavljanjem dece. Klio ima šesnaest
godina."
„Dobro, da sam u stanju da iskoristim ranjivu tinejdžerku kojoj se inače
divim i koju poštujem? Osećam se iskorišćeno i dosta mi je svega."
„Ma, hajde, Anguse, ne budi tako nadmen samo zato što joj se neko sa
lepim licem svideo više od tebe. Zamisli kako je njoj. Bila je glupa i
lakomislena, i svesna je toga."
„Izvini, muma. To je to. Umorio sam se od saosećanja. Više nisam
zainteresovan. Ali ako ti je stalo samo do toga da nađem devojku, razvedri se.
Pozvao sam nekoga na večeru u subotu."
„Nije valjda ona grozna žena iz galerije Vejv?"
„Luiz? Znaš, umem za toliko da procenjujem ljude." Iako je sedela u hladu,
Izobel je izgledala osvetljeno, skoro kao prozirna statua. „Luiz bi me živog
pojela. Ne, zove se Melani Vestmakot. Radi u Šajertonu kao projektant."
„Zar time ne ulaziš u bunar njihove kompanije, ako se uzme u obzir tvoj
posao?"
252
 „Ne baš." Angusa je iznenadila grubost u rečima njegove majke.
„Pretpostavljam da bi ljudi mogli da me optuže da pokušavam da se zbližim sa
opštinom da bih postigao bolji dogovor. Ali Melani je u stvari divna devojka i
veoma je zanimaju svi moji projekti."
„Shvatam. I, naravno, mogli biste zajedno da diskutujete o idejama za
izgradnju."
„Prekini, muma. Ona ima vrlo živ um. Studirala je teologiju na fakultetu.
Njeno društvo me opušta."
„Opušta? Eto zanimljivog prideva. Zar ne bi trebalo da osećaš malo više
strasti u ovom ranom stupnju vaše veze?"
„Gde me je strast dovela? Nego, jesi li uzela lekove?"
Izobel klimnu glavom, ali u stvari nije. Kad bi uzela onoliko morfijuma
koliko joj je doktor prepisao, osećala se loše i pospano. „Voli li ta Melani rode?"
„Rode? Nemam pojma. Slušaj, muma, voleo bih da prestaneš da se mešaš."
„Da se mešam? Ja? Samo nikad nisam mislila da se tako lako predaješ, to
je sve."
„Pa, možda me ne poznaješ baš tako dobro."
Izobel je zamišljeno posmatrala sina kako odlazi. Optužio ju je da se meša
u njegov život. Da li je to istina? Zar čovek nema pravo da se meša kada mu je
ostalo još samo malo vremena? Ona pomisli na Klio, koja joj se toliko sviđala, i
seti se užasa koje je ta devojka doživela prilikom svog kratkog izleta u svet
odraslih. Klio zaslužuje pristojnu očinsku figuru u svom životu.
Pre nego što je imala vremena da se predomisli, Izobel okrete broj Klijinog
mobilnog telefona. Klio joj je rekla da je zove kad god hoće, ali ovaj put Izobeli
se javi samo izluđujući nasnimljeni glas koji je moli da ostavi poruku.
Izobel duboko udahnu. „Reci majci da ima konkurenciju. Ako je iole
zainteresovana za mog sina, bolje bi joj bilo da što pre nešto preduzme."

Amanda je razneženo zurila u izložene morske ptice.

Kad samo pomisli da nije shvatila da su figure koje je Angus kupio bile za
njegovu majku. Donela je toliko ishitrenih i pogrešnih zaključaka o njemu.
Na trenutak je obuze nada, poput ptice koja uzleće u čisti, hladni vazduh.
Njegova majka je rekla da je Angus zaljubljen u nju, a on je priznao da je
dolazio kod nje da bi joj nešto rekao, ali opet, kada ga je poslednji put videla,
činilo se da je nežnost poslednje što oseća prema njoj. Prezir bi bio adekvatniji
opis.
Barem joj je danas dobro išlo u prodavnici. Žena koja se divila Sejdinim
slikama se vratila i kupila jednu od najvećih. Najneverovatnije od svega je,
razmišljala je Amanda uvijajući sliku u papir i noseći je do ženinih kola, što je

253
noć kada je gostovala na radiju bila pre samo nekoliko nedelja. A ipak, od tada
se sve promenilo.
Ona ubaci platno u prtljažnik i zatvori ga.
,,Da li biste mogli da mi pomognete da se isparkiram?", zabrinuto upita
žena. „Ovo su muževljeva nova kola."
„Nisam siguran koliko je kompetentna za tako nešto", začu se nečiji glas
iza njihovih leđa.
Amanda se brzo okrete, kao opijena od olakšanja što je to Angus i što se
ona hladnoća izgubila iz njegovog glasa.
A onda ugleda razlog njegove promene raspoloženja. Držala ga je za ruku.
Prilično ozbiljna mlada žena u finom kombinezonu, sa naočarima bez okvira.
Amanda odmah primeti da ima zanosnu, gustu kosu koju verovatno uredno
vezuje kad nije sa Angusom i cipele sa neverovatno visokom štiklom. Takođe,
imala je onaj ljubazni osmeh koji se obično vezuje za žene premijera.
„Pardon", izvini se Angus. „Ovo je Melani Vestmakot. Melani je glavna
projektantkinja za šajertonski okrug."
Amanda mu zamalo odvrati: „Kako je to zgodno za tebe", ali to ne bi bilo
dostojanstveno i delovala bi zlobno.
Ona im priđe, pokušavajući da se seti saveta iz časopisa o pravilnom
držanju koje otkriva vaš unutrašnji mir. „Zdravo, Anguse. Drago mi je da sam
vas upoznala, Melani."
Ona pomognu mušteriji da se isparkira iz uzanog prostora bez ijedne
ogrebotine na tek ofarbanim kolima.
Iza sebe je čula kako Melanine smešne štikle tapkaju niz ulicu, očajnički se
nadajući da će velikašica šajertonskog projektovanja pasti pravo na nos i
napraviti budalu od sebe.
Skoro je smešno, govorila je Amanda sebi vraćajući se u galeriju, da joj je
toliko bolno što vidi Angusa sa drugom ženom. Kakav kliše. I to u ovom
trenutku.
Ipak, bila je zadivljena brzinom kojom joj se život vratio na staro, uprkos
čudnim žackanjima bola i kajanja. Majka ju je samo jednom pitala šta je bilo sa
Lukom i kada joj je Amanda ispričala ulepšanu verziju istine, Helen je
prokomentarisala: „Nikad nisam imala poverenja u njega. Kosa mu je suviše
svetla za one oči. Misliš li da se farba?"
Skoro da se - pod uslovom da prestane da traži plavi BMW Angusa Deja -
vratila u normalu.

Klio pritisnu dugme na svom mobilnom telefonu, pustivši još jednom

Izobelinu poruku. Osećala je da joj je ukazano poverenje, da se Izobel uzda u
nju i da je na njoj da nešto preduzme pre nego što bude prekasno.

254
 Ali pitanje je - šta?
Ona skrenu za ugao kod luke i iznenađeno zastade, zureći u Betinu i
Rouzinu kolibu. Istrulilo drvo zamenila je potpuno nova drvena ploča i sve je
ofarbano u upadljivu roze boju.
„Kako ti se čini?", upita je Rouz. Starica je stajala na pragu, ponosno se
smeškajući.
„Genijalno. Neobično, ali genijalno. Baš kao vas dve."
„Kako ti je majka?" Rouz je saosećala sa Amandom. I ona je verovala
Luku.
„O, dobro je. Posao je konačno krenuo."
Rouz se zamisli. „Angusu će biti drago. Čini mi se da je on verovao u
talenat tvoje mame. Zato joj je pomogao oko najma."
„Rouz", zbunjeno reče Klio. „o čemu pričaš? Nije Angus pomogao mami,
nego tata. Ili", Klio zastade, premećući po glavi razne mogućnosti, „barem
mama tako misii."
Ali što je Klio više razmišljala o stavovima svoga oca prema rizikovanju s
novcem, činilo joj se sve manje verovatno da bi on potpomogao najam galerije.
„Kako to znaš, Rouz?", naglo upita Klio.
„Agent za nekretnine mi je rekao na zabavi povodom otvaranja."
„Zašto bi Angus uradio tako nešto?"
,Ja bih rekla da je to očigledno."
„Mislim da bi trebalo da krenem", zamišljeno reče Klio. Sinula joj je jedna
ideja. Mada, ta ideja iako bi mogla loše da se završi. Ali morala je nešto da
preduzme...
„Pozdravi mamu."
„Hoću."
Klio se vrati šljunkovitom plažom do šetališta.
Njena ideja se pretvarala u plan. Nije znala da li će joj uspeti, ali vredelo je
pokušati. Pozvaće oca i pokušati da obezbedi njegovu pomoć čim stigne kući.
Bilo je vreme da i on uradi nešto konstruktivno.
„Izgledaš veoma zadovoljna sobom", primeti Amanda kada je Klio stigla u
galeriju.
„Stvarno? Nego, zanima me, jesi li se ti uopšte čula sa Angusom Dejom?"
„Angus?" Amanda je uspela to da izgovori kao da je bilo krajnje čudno da
se čuje s nekim po imenu Angus, a uz to i prilično iritirajuće.
„Da", reče Klio. „Škot. Bogat. Vozi sportski auto sa spuštenim krovom da
bi mogao da se ogleda u izlozima."
„A! Taj Angus. Nisam. On verovatno priprema projekat sa svojom novom
devojkom."

255
 „A ko mu je ta nova devojka?", upita Klio praveći se da ništa ne zna.
„Mislim da je rekao da se zove Melani i da je projektantkinja ili ima neko
takvo harizmatično zanimanje."
„Melani? Bože, to zvuči kao ona žena koju smo kidnapovali."
„Očigledno je uspelo. Mora da voli sirovost. Sada su izgleda zajedno."
„Pa, pretpostavljam da su one štikle bile znak isfrustrirane femme fatale. U
svakom slučaju, ccc... Nemoj da budeš ljubomorna."
„Ljubomoma, ja?"
„Da, baš ti", nepokolebano reče Klio. „Nego, to nije bila samo sirovost.
Privukao ju je i aluzijama na teološke teme."
„Kako je on svestran."
„Sad si shvatila. Hajde, pola šest je. Treba da zatvorimo radnju. Baka se do
sada verovatno već vratila sa Šonom. Hajde da naručimo picu."
Amanda zausti da kaže da u frižideru već imaju veliku i mnogo jeftiniju
picu, ali shvati da Klio želi da je oraspoloži.
„Hvala. Ti si divna kćerka."
„I ti si divna majka."
„Kome još trebaju muškarci, a? Nama ne trebaju!", piskutavo reče Amanda
pokušavajući da uveri sebe da to ozbiljno misli.
Narednog dana se malo oraspoložila kada je jedna Natašina ptica prodata
za najveću sumu koju su do tada zaradili. Povrh svega toga, Klio se neočekivano
pojavila prepodne, donevši joj kafu i kifle.
„Uzgred", nehajno upita Klio, „je 1' te tata našao?"
„Džajls?", ponovi Amanda. Džajlsove posete su bile ređe od papirnih. „Ne.
Je 1' rekao šta hoće?"
„Da svrati danas da ti pokaže blizance. To su po svemu sudeći najslađe i
najgenijalnije bebe koje su ikad povraćale i cičale."
„Znači nisu na oca?"
Klio zagrli Amandu. „Malo si se oraspoložila."
„Hej-ho", iskezi se Amanda. „Život je veseo dokle god se zadovoljavam
siromaštvom, celibatom i gledanjem filmova sa Šonom svake subote uveče."
„Moglo bi da bude i gore. Mogla bi baka da se useli kod nas."
„To bi me stvarno uplašilo."

„Evo, to ja zovem porodičnim prizorom..." Džajls je stigao i uz puno

dahtanja i huktanja uspeo je da uvuče dupla kolica kroz vrata galerije. „Ozbiljno,
Amanda, trebalo bi da ovde napravite malo više pogodnosti za bebe."
Amanda zausti da mu kaže da sa svojim budžetom ima druge prioritete, ali
se seti da je on bio dovoljno velikodušan što je dao garanciju za najam.
256
 „Uzgred, Džajlse", otpoče Amanda. „Nisam ti se zahvalila što si mi
pomogao oko ovoga. Da si hteo, mogao si da budeš prilično nezgodan po tom
pitanju."
Džajls se sagnu da obriše minijaturnu kapljicu mleka sa Emiline brade, sa
zbunjenim izrazom na licu.
„O čemu to pričaš, Amanda?", upita on. „Ko god da ti je pomogao, to
sigurno nisam bio ja."
Amanda nije mogla da veruje svojim ušima. „Mislila sam da te je drugi
brak promenio. Zašto su se onda ljudi iz banke predomislili i dali mi zajam?
Prvo su mi se skoro smejali u lice, a onda su najednom pristali. Pretpostavila
sam da si ti garantovao za zajam."
Džajls je izgledao kao neko kome su na prevaru pripisali velikodušni
postupak.
„Ja? Ni u snu ne bih uradio nešto tako glupo kao što je davanje garancije za
tvoju galeriju."
Amanda odmahnu glavom. „Ne razumem." Preostalo joj je samo jedno.
Moraće da ode kod agenta za nekretnine i da otkrije šta se dogodilo. „Da li biste
ti i blizanci mogli nakratko da pričuvate galeriju? Moram nešto da obavim."
Kada Amanda izađe, Klio i Džajls prasnuše u smeh.
„Mnogo ti hvala, tata. Samo se nadam da je Rouz dobro shvatila da je
Angus taj koji je pomogao."
„I da će on, kad ga Amanda optuži da je govno što joj nije rekao, shvatiti to
kao prikriveno nabacivanje."
„O, znaće on šta da radi." Klio se zaverenički osmehnu. „Prilično dobro
sam ga upoznala."

Kada je Amanda stigla, iznervirana i zadihana pošto je trčala još od

galerije, agent za nekretnine je taman krenuo na pauzu za ručak. Da stvar učini
još gorom, čovek koji je bio prisutan prilikom potpisivanja ugovora otišao je na
odmor.
„Da li bih, molim vas, mogla samo da pogledam vaša dokumenta?", zamoli
ga Amanda. „Biću brza, obećavam."
Bubuljičavi mladić, koji je privremeno preuzeo poslove u kancelariji,
pažljivo je osmotri. Amanda je bila prilično zgodna, za ženu njenih godina. On
se zapita kako li izgleda kada te zavodi neko iskusan i željan da podeli sa tobom
svoje znanje o seksu. Otvaranje dokumenta nije velika cena, ako za uzvrat
dobija seksualno buđenje. „Važi."
Amanda sede za sto i duboko udahnu. Najam se vodio između gospođe
Grenvil Bouling, koja je dobila spremište za čamce kao deo nasledstva, i
gospođe Amande Vels.

257
 Ali garanciju nije dao Džajls.
To su obavili Dej posedi, Ist strit 23, Lejnton.
„Hvala vam", hladno reče Amanda.
Mladić je taman skupio hrabrosti da je pozove na pivo u pabu preko puta.
Ali Amanda je već otišla.
Ona stade ispred zavoda za nekretnine i okrete broj Dej poseda.
Fej joj saopšti da Angus nije tu. Pretpostavljala je da je otišao na Istklif, na
sastanak sa Ledijem Smitsonom.
Za nekoliko minuta, Amanda se našla na brdu koje je vodilo ka Istklifu.
Ispred nje, Melani i Angus su se pozdravljali na uglu ulice, a zatim Melani
otklepeta niz ulicu u svojim smešnim cipelama. Tek je prešla nekoliko metara,
kada se okrete i još jednom se nasmeši Angusu. Ta scena bi možda bila dirljiva
da Amanda nije primetila kako je ludo ljubomoma.
„Anguse", povika ona čim se Melani izgubila iz vidokruga, „treba mi pet
minuta tvog dragocenog vremena."
Angus, koji je krenuo ka Lediju kako bi porazgovarali o uzbudljivoj temi
postavljanja oluka, stao je i čekao.
„Da? Šta mogu da učinim za tebe?" Gledao ju je svojim sivim očima koje
se nisu smešile, ni nalik na starog Angusa.
„Prosto je. Šta ti bi da garantuješ za moj najam, a da mi čak i ne kažeš?"
Angus je bio iritirajuće miran. „Prosto je. Da ja nisam dao garanciju ti ne bi
ni dobila zajam, što bi bila šteta pošto sam bio prilično siguran da ćeš tu biti
uspešna. I, koliko čujem, već jesi." Pogled mu je sada bio tvrd kao kamen. ,,Jesi
li mislila da hoću da iskoristim tvoje poslovno neiskustvo? Kao što sam
iskoristio Klijinu nevinost?'
Amanda pocrvene od stida.
„Ili si možda mislila da hoću preko tebe da zaradim novac? Odrasti,
Amanda, i prestani da vidiš zlikovce iza svakog ugla. Moguće je verovati u
nekog iz jedinog razloga što on zaslužuje da mu se pruži šansa. To je to. Kraj
priče. Sada, ako dozvoliš, imam samo pola sata da porazgovaram s Ledijem pre
nego što se nađem sa Melani u gradu."
Amandi je neki glas urlao u uvo da je ovo sad ili nikad. Ona shvati da je to
njen vlastiti glas, ili bar glas hrabrog i smelog dela njene ličnosti. „Mislim da bi
to bila vrlo pogrešna odluka."
„Da porazgovaram s Ledijem?"
„Da se nađeš s Melani u gradu."
„Pa, ti sigurno dosta znaš o pogrešnim odlukama."
„Kako se usuđuješ da me vređaš, kad pokušavam da ti kažem... da ti
kažem..."

258
 Teško da je mogla da mu kaže istinu - da je najednom shvatila da ga
očajnički i divlje voli i da bi njeni planovi da ostatak života provede neudata bili
u redu kad joj se on ne bi stalno pojavljivao u mislima, obično obučen kao šeik.
„Šta?" Angus se pravio da gleda na sat. „Šta pokušavaš da mi kažeš?"
Nijedno od njih nije primetilo da je Lu Vils upravo otvorila prozor, niti da
im je Ledi Smitson, zajedno sa svojim šefom za oluke, neprimetno prišao.
„Da... da...", zamuckivala je Amanda.
Ledi, stojeći samo metar-dva iza nje, ohrabrivao ju je u sebi.
„Da šta, Amanda? Da ćeš otkazati najam samo zato što si suviše ponosna
da prihvatiš uslugu od mene? Iako ti izgleda dobro ide?"
„Da ti dugujem izvinjenje." Ledi i Lu Vils s olakšanjem odahnuše.
Konačno. „Donela sam neke pogrešne zaključke o tebi."
Toliko se trudila da ovaj put bude iskrena pa nije primetila kada su došli
Klio, Džajls i blizanci.
„Mislila sam...", još se stidela da ovo prizna, „da si kao Džajls, moj bivši
muž. Šarmantan i sebičan."
Džajls zausti da kaže nešto vatreno u svoju odbranu, ali mu Klio stavi prst
na usta. „Ćuti, tata, Ti jesi šarmantan i sebičan."
„Ali, stvarno", nastavi Amanda, ne primećujući da ima publiku, „ti si jedan
od najnesebičnijih muškaraca koje sam ikad upoznala. U stvari, mislim da je
moguće da sam zaljubljena u tebe"
Angus prestade da se pretvara da posmatra svetlo na krovu iznad njene
glave i okrete pogled ka njoj. „Ali jesi li sigurna da me poznaješ? Prvo misliš da
sam kapitalističko đubre, onda misliš da sam kao tvoj sebični bivši muž, a onda
me optužiš da jurim tvoju kćerku tinejdžerku... Šta je to što ti se sada sviđa kod
mene?"
Njena publika je ćutala, ne usuđujući se da diše.
„To što si dobar i pametan, i trudiš se da ljudima pretvoriš snove u
stvarnost. Što plaćaš štetu na tuđim kolima iako znaš da su oni krivi..."
„Zvučim kao dosadni primer vrline."
„Nisam još završila. To što si šarmantan i inteligentan i strašno seksi kad
obučeš arapsku odeću..."
Angus joj priđe za korak bliže.
„Ne mogu da šetam u džalebi do kraja života, znaš." Sada je stajao tačno
ispred nje. „Čak ni za tebe."
„Sigurna sam da bismo našli kompromis."
A onda se našla u Angusovom zagrljaju, prisetivši se slatkog osećaja sa
Nove godine i osećaja koliko ga je želela dok ih Džajls nije onako bezobrazno
prekinuo.

259
 „Vidite?" Ona začu Džajlsov glas u svojoj glavi i zaključi da sigurno
halucinira. „Ipak je dobila svog šeika."
Amanda podiže glavu da bi došla do vazduha i ugleda Klio, Lu Vils, Ledija
Smitsona, radnika zaduženog za oluk i Džajlsa, kako je gledaju razneženo se
smešeći.
„Odjebi, Džajls! Ti si kriv što je prošli put sve propalo."
Džajls je delovao povređeno.
„Mama je u pravu, tata", složi se Klio. „Bar jednom u životu, odjebi, molim
te."

Oko sat vremena kasnije, Izobel Dej je prekinuta u svojoj uobičajenoj dozi
gledanja televizije dolaskom sportskog automobila. Ali Angus nije ulazio. Zvuk
smeha ispred kuće natera Izobel da poskoči iz svoje fotelje i da priđe prozoru.
Bila je sigurna da se fina Melani ne bi tako smejala.
Angus i Amanda su sedeli u kolima sa spuštenim krovom.
Ona s mukom otvori prozor i nagnu se napolje. „Da li se ogledao u
izlozima na putu dovde?", doviknu ona Amandi.
„Nije", odgovori joj Amanda, „ali ja jesam. Htela sam da nas vidim
zajedno."
„I nemoj da misliš da sam suviše ishitren, muma. Ako budem dalje čekao,
Amanda će otkriti još neku moju lošu osobinu koju nije ranije primetila."
„Suviše ishitren?", zapanjeno ponovi Izobel. „Mislila sam da se nikad
nećeš smilovati da shvatiš ono što je svima potpuno očigledno. Vi ste savršeni
jedno za drugo."
„U stvari, zaista moram da ti priznam neke stvari", reče Angus Amandi.
„Prvo, dosta sam bogat. Hoćeš li mi to uzeti za zlo?"
„Pretpostavljam da ću moći da se naviknem."
„I uopšte nisam zelen."
„Naučiću te da budeš."
„I, iskreno, ne podnosim Mančester junajted. Oduvek sam navijao za
Albion."
„To je već ozbiljno. Ali da li si spreman da se preobraziš?"
„Koliko bi trajala obuka?"
„O, mislim da bi jedno popodne sa Šonom bilo dovoljno."
Kada je zatvorila prozor da bi ostali sami, Izobela pogleda na dve
zaljubljene rode pored prozora. Nije znala da li će njen sin i Amanda usrećiti
jedno drugo, ali instinkt joj je govorio da su veliki izgledi da bude tako.
Dovoljno su čekali.
Samo, nadala se da se neko setio da kaže Melani.

260
 Sken i obrada – Dorothy555

Zahvalnost

Mnogo velikodušnih ljudi mi je pomoglo da shvatim razliku između viska i

libele, da ne pominjem rožnik i mistrije... i još mnogo drugih sjajnih izraza iz
građevine. Posebno hvala Džejn Etkinson, Filipu Fraju, Heriju Hendelsmanu,
Krispinu Topingu i Rodžeru Zogoloviču što su mi približiii fascinantni svet
arhitekture i građevinarstva. Svi stručni opisi su njihovi; greške, ako ih ima,
samo su moje. Takođe, zahvaljujem se mojoj prijateljici Barbari Kuk na njenoj
mudrosti i smislu za humor na temu muškaraca.
Hvala mom agentu Kerol Blejk i urednici Barbari Rut. Sjaj-no smo se
zabavljale raspravljajući o tome ko bi bio (i ko ne bi bio) dobar muž. Svoje
preporuke pošaljite autorki...
Takođe, hvala mojoj novinarskoj urednici Džoen Koen, na njenoj
smirenosti i pronicljivosti, hvala Tasmin Barak za odličnu reklamu, kao i svima
u izdavačkoj kući Tajm Vomer na njihovom beskrajnom entuzijazmu, veštom
dizajnu, prodaji i marketingu.
Na kraju, hvala Aleksu, Holi i Džimiju, zahvaljujući kojima mi je život
ovako srećan i haotičan.

261
 Beleška o piscu i delu

Mev Haran u svojim romanima prvenstveno koristi motive iz porodičnog

života. Posle studija prava Mev Haran je postala uspešni TV producent, ali od
ovog poziva je odustala u korist svog književnog rada. Medutim, i u ovom
pozivu imala je uspone i padove, sve dok nije postala evropska bestseler
spisateljica. Njeni romani postali su veliki hitovi tako da je samo u Nemačkoj
prodala oko dva i po miliona knjiga.
Živi radi u Londonu sa mužem i troje dece.

262