Fakultet za pravo, bezbednost i menadžment

SEMINARSKI RAD
Arbitraže kao način rešavanja sporova

Mentor: Student:
Prof. dr Svetolik Kostadinović Dragana Arsić MPP-35-M/17

Niš, 2018.
 SADRŽAJ

1. Uvod ...............................................................ERROR! BOOKMARK NOT DEFINED.

2. Pojam i osnovne karakteristike arbitraže.................................................................... 3

3. Izvori prava .................................................................................................................... 4

3.1. Konvencije ............................................................................................................... 5

3.2. Međunarodna arbitražna pravila............................................................................... 5
3.3. Pravilnici institucionalnih arbitraža………………………………………………..5

4. Arbitražni postupak....................................................................................................... 6

4.1. Mesto arbitraže…………………………………………………………………….7

4.2. Broj arbitara………………………………………………………………………..8

5. Vrste arbitraža ............................................................................................................... 9

5.1. Stalne (institucionalne) arbitraže…………………………………………………...9

5.1.1. Stalni arbitražni sud…………………………………………………………10
5.1.2.Arbitražni sud Međunarodne trgovinske komore (MTK) u Parizu…………..11
6. Označenje spora ili sporova za koja je arbitraža nadležna…………………………12
7. Izvršenje stranih arbitražnih odluka…………………………………………………13
8. Zaključak……………………………………………………………………………….15
9. Literatura………………………………………………………………………………16

2
 1. Uvod

Razvojem međunarodnog prometa robe i kapitala institucija arbitraže dobila je veliki

značaj. Pod pojmom međunarodna arbitraža, podrazumeva se postupak rešavanja međunarodnih
privrednih sporova posredstvom jednog ili više izabranih sudija na osnovu sporazuma
zainteresovanih država i drugih subjekata međunarodnog prava.
U međunarodnom javnom pravu istaknuto je da nijedna država „ne može biti protiv svoje
volje obavezana da podvrgne svoje sporove posredovanju arbitraže ili bilo kom načinu mirnog
rešavanja.”
Arbitražni sudovi javljaju se prvi put kod Grka u antičkom dobu. Prisutni su i u 14. veku
prilikom rešavanja međusobnih sporova italijanskih gradova i švajcarskih kantona. Arbitraža je
korišćena i 1947. godine prilikom rešavanja graničnih sporova između Sjedinjenih Američkih
Država i Velike Britanije. Kodifikovanje pravila međunarodnog arbitražnog postupka ostvareno
je 1899. godine u Institutu za međunarodno pravo kada su usvojene Haške konvencije o mirnom
rešavanju međunarodnih spoova. Takođe, 28. aprila 1949. godine Generalna skupština
Ujedinjenih nacija (OUN) usvojila je generalni akt za mirno rešavanje sporova. Isto tako, za
rešavanje sporova nastalih u spoljnotrgovinskom prometu, koriste se konvencije, međunarodna
arbitražna pravila i pravilnici institucionalnih arbitraža.

2. Pojam i osnovne karakteristike arbitraže

U ugovorima međunarodnog poslovnog prometa ugovorne strane najčešće predviđaju

forum nadležan za rešavanje sporova koji eventualno proisteknu iz njihovog pravnog odnosa.
One se mogu opredeliti za državni sud, za arbitražu ili za neki od alternativnih metoda rešavanja
sporova. U tim okvirima, najčešće se ugovara arbitraža zbog njene prilagođenosti potrebama
međunarodnog poslovnog prometa i prednosti kojima se odlikuje u odnosu na državni sud. U
osnovne prednosti arbitraže ulaze: mogućnost izbora arbitara od strane ugovornih strana,
mogućnost izbora merodavnog materijalnog prava, mesta arbitraže, pravila postupka i jezika
postupka, neutralnost i stručnost arbitara, efikasniji, brži i manje formalan postupak u odnosu na
postupak pred državnim sudom, mogućnost nejavnosti postupka, činjenica da arbitražna odluka

3
ima snagu pravosnažne presude državnog suda, olakšano i ubrzano izvršenje inostranih
arbitražnih odluka. Polazeći od tih prednosti, ugovorne strane u međunarodnim ugovornim
odnosima rado se opredeljuju za arbitražu, a popularnost arbitraže u poslovnom svetu je sve
veća.
U doktrini arbitražnog prava prisutne su vrlo različite definicije i klasifikacije arbitraže,
pri čemu nijedna od njih nije “perfektna” tj. dovoljno precizna da izrazi sve komponente i
pojavne oblike arbitraže. U najopštijem smislu i bez ulaženja u različita doktrinarna opredeljenja,
izraz “arbitraža” ili “međunarodna trgovinska arbitraža” označava nedržavni, autonomni forum
za meritorno odlučivanje u sporovima proisteklih iz međunarodnih trgovinskih odnosa, čija se
nadležnost zasniva saglasnošću volja ugovornih strana. U tim okvirima, ugovorne strane mogu
optirati ili za određenu institucionalnu arbitražu (koja postoji u okviru određene privredne
komore ili druge profesionalne asocijacije), ili za ad hoc arbitražu (koja se formira radi rešavanja
jednog konkretnog spora, nakon čega prestaje da postoji).

3. Izvori prava

Međunarodni privredni sporovi mogu se rešiti arbitražama na osnovu nacionalnih propisa,

međunarodnih konvencija, pravila i pravilnika institucionalnih arbitraža. Jugoslovenski
nacionalni propisi su:
1. Zakon o parničnom postupku;
2. Zakon o stranim ulaganjima; i
3. Zakon o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji, poslovno tehničkoj saradnji i pribavljanju i
ustupanju materijalnog prava na tehnologiju.
U okviru međunarodnih propisa razlikuju se tri vrste izvora i to:
1. Konvencije;
2. Međunarodna arbitraža pravila; i
3. Pravila institucionalnih trgovinskih arbitraža.

4
 3.1. Konvencije

Za rešavanje međunarodnih sporova putem arbitraže koriste se sledeće konvencije:

 Ženevski protokol o arbitražnim klauzulama iz 1923. godine,
 Ženevska konvencija o izvršavanju stalnih arbitražnih odluka iz 1927. godine,
 Evropska konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 1961. godine,
 Njujorška konvencija o priznavanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka iz 1958. godine,
 Konvencija o rešavanju investicionih sporova između država iz 1965. godine.

3.2. Međunarodna arbitražna pravila

Za rešavanje međunarodnih sporova putem arbitraže koriste se sledeća pravila:

 Arbitražna pravila Evropske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu iz 1966. godine,
 Arbitražna pravila Ekonomske komisije za Aziju i Daleki istok iz 1966. godine,
 Jednoobrazna pravila za arbitražne sudove pri trgovinskim komorama zemalja članica Saveta
za uzajamnu ekonomsku pomoć (jednoobrazna arbitražna pravila SEV-a) iz 1974. godine,
 Pravila o arbitraži Komisije Ujedinjenig nacija za međunarodno trgovinsko pravo
(UNITRAL pravila) iz 1976.godine,
 Pravila o mirenju Komisije Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo (UNITRAL
pravila o mirenju) iz 1980. godine.

3.3. Pravilnici institucionalnih arbitraža

Za rešavanje međunarodnih sporova putem arbitraža koriste se sledeći pravilnici

institucionalnih arbitraža:
 Pravilnik o mirenju arbitraža Međunarodne trgovinske komore,
 Pravilnik Arbitražnog suda u Londonu,
 Pravilnik o mirenju i arbitraži Američkog udruženja za arbitražu i
 Pravilnik o spoljnotrgovinskoj arbitraži pri Privrednoj komori Jugoslavije.

5
 U praksi osim navedenih izvora za arbitražni postupak, koriste se i međunarodni ugovori u
okviru kojih je regulisana arbitraža kao način rešavanja privrednih sporova. Na ovaj način
regulisano je rešavanje privrednih sporova između naše zemlje i mnogih država (npr. ugovor sa
Čehoslovačkom od 17.03.1923. godine, Trgovinski ugovor sa Švajcarskom od 27.09.1948.
godine, Ugovor o uzajamnoj pravnoj pomoći sa Bugarskom od 23.03.1956. godine i dr.).

4. Arbitražni postupak

Karakteristika arbitražnog postupka ogleda se u tome što su strane koje vode spor
ovlašćene da odrede koji će se propisi primeniti pri vođenju arbitražnog postupka. U slučaju da
one to ne učine, to će učiniti arbitražni sud. U arbitražnoj praksi arbitražne sporove rešava arbitar
pojedinac ili arbitražno veće.
Arbitražno veće može da bude formirano na tri načina:
 Arbitražno veće sačinjavaju tri arbitra, od kojih po jednog imenuju ugovorne strane, a trećeg
biraju već izabrani, koji je ujedno i predsednik veća.
 Engleski sistem, po kome se, pored dvojice arbitara, javlja i treći EMIRE (Super Arbitre) koji
sudi kao arbitar pojedinac u slučajevima kada se dvojica arbitara ne mogu sporazumeti u
sporu.
 Kod sistema arbitražnog veća treći član se priklanja stavu jednog arbitra ako oni ne mogu da
se slože u pogledu spora.
Strane u sporu pre arbitražnog suđenja zaključuju arbitražni postupak koji može da se
zaključi u vidu:
- kompromisa i
- kompromisne formule.
Kompromis je oblik arbitražnog postupka kojim se strane u sporu saglašavaju o načinu
rešavanja nastalog spora putem arbitraže.
Kompromisna formula je oblik arbitražnog sporazuma kod koga se stranke u sporu
saglašavaju da he nastali spor rešiti putem arbitraže.
Arbitražni postupak se pokreće kod sporazumom određene arbitraže, podnošenjem tužbe
Sekretarijatu arbitraže u propisanom broju primeraka sa odgovarajućom dokumentacijom. Po
dobijanju tužbe Sekretarijat arbitraže dostavlja jedan primerak tužbe tuženoj strani sa zahtevom

6
da da odgovor u roku od 30 dana po prijemu tužbe. Ovaj rok na zahtev tužene strane može da se
produži. Nakon što to primi tužena strana, arbitar pojedinac ili arbitražno veće ocenjuju dokazni
materijal i, po potrebi, upotpunjen, pa predsednik arbitražnog veća, odnosno arbitar pojedinac,
zakazuje javnu raspravu.
Ukoliko arbitri, odnosno arbitar pojedinac utvrde da su pismeni podnesci i dokazi dovoljni
za donošenje odluke i bez usmene rasprave, neće se zakazivati usmena rasprava, već se
obavestiti stranke u sporu da će se doneti odluka na osnovu pismenih dokaza. Ukoliko u roku od
15 dana od prijema saopštenja nijedna stranka ne zahteva javnu raspravu, donosi se odluka bez
rasprave. Nakon javne rasprave arbitar pojedinac, odnosno arbitražno veće donosi odluku u roku
od 60 dana od dana kada je održana poslednja rasprava.
Odluka mora da bude u pismenom obliku i da sadrži datum i mesto donošenja odluke,
imena donosioca odluke, predmet spora, pravno obrazloženje odluke, izreku o roku u kome se
ona izvršiti. Takođe, u odluci mora da bude navedena visina troškova i preraspodela na stranke u
sporu. Arbitražna odluka je konačna i na nju se ne može uložiti žalba.

4.1. Mesto arbitraže

Mesto arbitraže ime višestruki značaj u sporovima pred međunarodnom trgovinskom

arbitražom. Procesno pravo zemlje mesta arbitraže po pravilu se primenjuje na arbitražni
postupak supsidijarno, u odsustvu izbora procesnog prava od strane stranaka (kad je reč o
institucionalnoj arbitraži, ovo pravo se primenjuje na pitanja koja nisu predviđena pravilima
arbitraže, ukoliko strane nisu predvidele drugo procesno pravo). Mesto arbitraže je od posebnog
značaja za kontrolu arbitražne odluke s obzirom da je za odlučivanje o tužbi za poništaj
arbitražne odluke nadležan sud mesta arbitraže.
Mesto arbitraže je od značaja za određenje pripadnosti arbitražne odluke i pitanje njenog
priznanja i izvršenja. Tako, prema srpskom Zakonu o arbitraži, stranom arbitražnom odlukom
smatra se odluka koju je doneo arbitražni sud čije je mesto izvan Srbije, kao i odluka koju je
doneo arbitražni sud u Srbiji, ako je na arbitražni postupak primenjeno strano pravo. Prema
Zakonu, jedan od razloga za odbijanje priznanja i izvršenja strane arbitražne odluke odnosi se na
slučaj kad arbitražni sud ili arbitražni postupak nisu bili u skladu sa sporazumom o arbitraži ili
ako takvog sporazuma nema, u skladu sa pravom države u kojoj je mesto arbitraže.

7
 Značaj mesta arbitraže upućuje na zaključak da je potrebno da ugovorne strane ovo mesto
predvide arbitražnom klauzulom. U odsustvu sporazuma ugovornih strana, mesto arbitraže
odreĎuje institucionalna arbitraža, odnosno arbitražno veće ili arbitar pojedinac u ad hoc
arbitraži.

4.2. Broj arbitara

Ugovorne strane u arbitražnim klauzulama najčešće predviđaju broj arbitara koji će rešiti
njihov spor. U tom pogledu, u uporednom pravu se po pravilu zahteva neparan broj arbitara, pre
svega zbog sprečavanja zastoja prilikom donošenja odluke. Ovaj zahtev predviđa i srpski Zakon
o arbitraži putem pravila imperativnog karaktera. Izvan pomenutog ograničenja, strane su
slobodne da broj arbitara sporazumno odrede.
Rešenja izvora arbitražnog prava se razlikuju prema tome da li je prva predviđena
mogućnost arbitar pojedinac ili veće. Tako na primer, Pravilima Arbitražnog suda ICC,
predviđeno je da sporove rešava arbitar pojedinac ili veće od tri arbitra.
Kad se strane nisu sporazumele o broju arbitara, Arbitražni sud imenuje arbitra pojedinca,
osim ako zaključi da je reč o takvom sporu koji opravdava imenovanje tri arbitra. S druge strane,
prema Pravilniku Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Srbije, spor rešava arbitar
pojedinac samo u slučaju kad strane tako predvide i kad se radi o sporovima do određene
vrednosti; u svim ostalim slučajevima, a posebno kad su strane tako predvidele, spor rešava
arbitražno veće koje se sastoji od tri člana.
Kao osnovni argument u prilog opredeljenja za arbitra pojedinca, u doktrini se ističe da se
postupak u ovom slučaju rešava brže i uz manje troškova. S druge strane, u prilog arbitražnog
veća navodi se da u slučaju težih sporova, arbitar pojedinac nosi osećaj velike odgovornosti.
Arbitri se po pravilu osećaju „konfornije“ kad čine deo kolegijalnog tela u kome mogu razmeniti
mišljenja o slučaju i diskutovati o pitanjima relevantnim za donošenje odluke. Poseban razlog
opredeljanja za arbitražno veće ogleda se u jednostavnosti postupka njegovog formiranja.
Najzad, moguće je pretpostaviti i da će strane u stranoj zemlji imati više poverenja u kolegijalni
forum nego u arbitra pojedinca.
Kad se strane opredele za arbitražno veće, najčešće predviđaju tri arbitra. U načelu je
moguće predvideti i veći broj arbitara (na primer pet) ali to pravilu podrazumeva visoke
troškove, kao i mogućnost usporavanja postupka.

8
 Ukoliko strane ne odrede broj arbitara, taj broj određuju pravila institucionalne arbitraže ili
odgovarajući ovlašćenik za imenovanje ili sud.

5. Vrste arbitraža

Arbitraže mogu da se razvrstaju po:

1. načinu obrazovanja;
2. načinu rešavanja sporova;
3. prema vrstama sporova;
4. potčinjenosti određenom pravu itd.

U praksi se najčešće koristi podela prema načinu obrazovanja u okviru kojeg se razlikuju:
- stalne (institucionalne) arbitraže i
- povremene (ad hoc) arbitraže.
Stalne (institucionalne) arbitraže postoje u svim zemljama i one se organizuju za rešavanje
spoljnotrgovinskih sporova nastalih između stranaka u sporu.
Povremene (ad hoc) arbitraže organizuju se povremeno za rešavanje određenih sporova.

5.1. Stalne (institucionalne) arbitraže

Stalne (institucionalne) arbitraže mogu delovati samostalno i one su veoma često vezane
za privredne komore pojedinih zemalja. Međutim, postoje arbitraže koje deluju u okviru
pojedinih stručnih udruženja, odnosno međunarodnih organizacija. Stalne arbitraže su stalne
institucije koje organizuju funkcionisanje arbitražnog postupka za rešavanje nastalih sporova.
Od značajnijih stalnih arbitraža izdvajaju se:
- stalni arbitražni sud u Hagu,
- Arbitražni sud Međunarodne trgovinske komore (MTK) u Parizu (Arbitražni sud ICC),
- Arbitražna trgovinska komora u Cirihu,
- Arbitraža Amreričkog arbitražnog udruženja u Njujorku,
- Arbitražni sud pri Trgovinskoj industrijskoj komori Rusije u Moskvi,
- Londonski sud međunarodne arbitraže (LCIA),
9
- Regionalni centar za trgovinske arbitraže u Kairu,
- Savet međunarodnih trgovinskih arbitraža u Parizu (ICCA),
- Kineska Međunarodna ekonomska i trgovinska Arbitražna komisija (CIETAC),
- Arbitražni institut Trgovinske komore Stokholma,
-Sud međunarodne trgovinske arbitraže pri Privrednoj i industrijskoj komori Ruske Federacije
(ICAC),
- Međunarodna trgovačka arbitraža u Saveznoj Republici Nemačkoj,
- Spoljnotrgovinska arbitraža pri Republičkoj privrednoj komori Srbije u Beogradu.

5.1.1. Stalni arbitražni sud

Stalni arbitražni sud sa sedištem u Hagu, osnovan je na Haškim konferencijama mira

održanim 1899. i 1907. godine. Nadležnost ovog suda je fakultativna i, u načelu ograničena je na
sporove između zemalja koje su pristupile Haškoj konvenciji o mirnom rešavanju sporova.
Svaka država potpisnica Haške konvencije imenuje najviše četiri lica stručnjaka za
međunarodno pravo koja uživaju najviši moralni ugled. Njihov mandat traje šest godina s
pravom ponovnog izbora. Ova lica se unose u spisak članova Suda i stiču naziv sudija. Međutim,
da li će oni suditi zavisi od toga da li će se država obratiti Sudu i da li će biti izabrani.
Sud ne zaseda stalno, već kada stranke odluće da svoj spor iznesu na rešavanje, sudije se
biraju sa liste sudija za konkretan slučaj. Ukoliko se stranke u sporu ne usaglase oko izbora
sudija, tada se sudije imenuju po posebno utvrđenom postupku. Kada se za rešavanje određenog
spora obavezuje Veće, stranka u sporu dostavlja Veću arbitražni kompromis, tako da Sud donosi
presudu u skladu sa arbitražnom procedurom.
Organi Stalnog arbitražnog suda su Stalni biro na čijem čelu se nalazi Generalni sekretar i
Administrativni odbor. Stalni biro sačinjavaju diplomatski predstavnici ugovornih strana
akreditovani u Holandiji i na čijim sednicama predsedava holandski ministar inostranih poslova.
U prošlosti je delatnost Stalnog arbitražnog suda u Hagu bila predmet opštih kritika, ali, i pored
toga, ovaj sud je ostvario veoma značajne rezultate za međunarodno privredno pravo.
Stalni arbitražni sud je 1902. godine rešavao spor između Kanade i Meksika o nameni
prihoda od Kalifornijskih zadužbina. Do Prvog svetskog rata Sud je rešio još četrnaest sporova.
Za međunarodno privredno pravo najinteresantniji sporovi su:

10
- Spor o preferencijalnom tretmanu sila u Veneciji 1904. godine,
- Spor o ribarenju na Severnom Atlsntiku iz 1910. godine,
- Spor o pomorskoj kompaniji Orinoko iz 1910. godine,
- Spor o ekspoprijaciji crkvenih dobara iz 1920. godine,
- Norveška reklamacija protiv Sjedinjenih Američkih Država iz 1922. godine, kao i mnogi drugi
sporovi.

5.1.2. Arbitražni sud Međunarodne trgovinske komore (MTK) u Parizu

Arbitražni sud međunarodne trgovinske komore (Arbitration of International Chamber of

Commerc) u Parizu, najpoznatija je arbitražna ustanova u svetu. Osnovana je 1923. godine i
nezvanično se naziva Pariska arbitraža, odnosno Međunarodna Pariska arbitraža. Prvi arbitražni
spor kod međunarodne trgovinske komore pokrenut je 22. juna 1923. godine između francuskog
i belgijskog preduzeća, a predmet spora odnosio se na utvrđivanje kvaliteta drveta i posledica
promene belgijske valute.
U proteklom periodu Arbitraža je rešavala nekoliko hiljada sporova. Kao stranke
pojavljivale su se države, javna privatna preduzeća i pojedinci. Sporovi pred arbitražom
Međunarodne trgovinske komore rešavaju se u skladu sa Pravilnikom o arbitraži (International
Chamber of Commerc Rules of Arbitration) koji je više puta menjan. Poslednja izmena je
izvršena 1988. godine. Osim Pravilnika o arbitraži koji sadrži 26 članova, Međunarodna
trgovinska komora ima i Pravila za mirenje koja sadrže 11 članova. Takođe ona je sačinila i
Pravila za predarbitražno rešavanje sporova pred sudijom (Rules of Pre-arbitral Reference
Procedure) koja su na snazi od 1. januara 1990. Godine. Pri Arbitraži postoji i centar ѕa tehničke
ekspertize koji ima svoja posebna pravila.
Arbitražni sud Međunarodne trgovinske komore u Parizu ima međunarodni karakter, što
potvrđuju i sledeće činjenice:
 Arbitri ovog Suda mogu da budu bilo kog državljanstva, odnosno nacionalnosti,
 Arbitražni postupak vodi se na onom jeziku koji izaberu strane u sporu,
 Arbitražni sud se sastoji od oko 40 sudija iz Francuske i drugih zemalja.

11
 Postupak pred Arbitražnim sudom u Parizu počinje podnošenjem tužbe Sekretarijatu
Međunarodne trgovinske komore koja potvrđuje njen prijem, a nakon toga kopiju tužbe dostavlja
tuženom, odnosno tuženim.

6. Označenje spora ili sporova za koja je arbitraža nadležna

Arbitraža može odlučivati samo u granicama ugovora o arbitraži. Odlučivanje izvan granica
postavljanih ugovorom o arbitraži znači prekoračenje ovlašćenja arbitara i predstavlja razlog za
poništaj arbitražne odluke i odbijanje njenog priznanja i izvršenja. Iz tih razloga, potrebno je da
ugovorne strane u arbitražnoj klauzuli pažljivo preciziraju sporove koje žele da podvrgnu
arbitraži. U praksi međunarodnog poslovnog prometa prisutni su različiti modaliteti u tom
pogledu. Često se se koriste uopštene formulacije da je arbitraža nadležna „za sve sporove koji
proisteknu iz ovog ugovora ili u vezi sa njim“. Razlikovanje sporova koji „proisteknu iz
ugovora“ od sporova koji „proisteknu u vezi sa ugovorom“ čini se potpuno opravdanim s
obzirom da se tim putem precizira da je arbitraža nadležna kako za pitanja koja proisteknu
neposredno iz ugovora tako i za ostala pitanja koja se mogu javiti povodom ugovora ili u vezi sa
njim.
Kad je formulacija arbitražne klauzule ograničena na „sporove koji proisteknu iz ugovora“,
otvara se mogućnost osporavanja nadležnosti arbitraže u sporovima koji nisu direktno vezani za
prava i obaveze iz ugovora. U cilju izbegavanja opstrukcije arbitražnog postupka po ovom
osnovu, arbitražne klauzule se često formulišu vrlo detaljno, metodom enumeracije sporova koji
ulaze u nadležnost arbitraže. Takva bi, na primer, bila klauzula: “Svaki spor koji eventualno
proistekne iz ovog ugovora ili u vezi sa njim, uključujući naročito spor u pogledu postojanja,
punovažnosti, zaključenja, tumačenja, izvršenja, izmena, povrede, raskida ili drugog načina
prestanka ugovora, biće konačno rešen od strane...arbitraže“. Putem ovakvih klauzula precizno
se utvrđuju granice u kojima arbitraža odlučuje, čime se limitira prostor za osporavnje njene
nadležnosti po ovom osnovu.

12
 7. Izvršenje stranih arbitražnih odluka

Uslove za priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka regulišu dve međunarodne

konvencije, Ženevska i Njujorška konvencija, koje je naša zemlja ratifikovala. Takođe, naša
zemlja je zaključila niz bilateralnih konvencija kojima se reguliše kako priznanje, tako i izvršenje
arbitražnih odluka i to sa Čehoslovačkom (1923.), Švajcarskom (1948.), Italijom (1955.),
Bugarskom (1956.), Grčkom (1959.), Poljskom (1960,), Austrijom (1960.), Mađarskom (1960.),
itd.
Za priznavanje i izvršenje arbitražne odluke Ženevska konvencija je utvrdila sledeće
uslove:
 da se odluka donese na osnovu kompromisa ili arbitražnih klauzula koje se smatrraju
punovažnim prema zakonodavstvu koje se na njih primenjuje,
 da je po zakonu zemlje dozvoljeno da se predmet spora rešava arbitražom,
 da je odluku doneo arbitražni sud predviđen kompromisom ili arbitražnom klauzulom ili je
obrazovan saglasno sporazumu stranaka i pravnim pravilima koja se primenjuju na arbitražni
postupak,
 da je odluka konačna prema zakonima zemlje u kojoj je doneta,
 da priznanje ili izvršenje odluke nije protivno javnom poretku ili principima javnog prava
zemlje u kojoj odluka treba da se prizna ili izvrši.
Nadležni sud može da odbije priznanje ili izvršenje strane arbitražne odluke ukoliko
utvrdi:
 da je odluka poništena u zemlji gde je doneta,
 da nisu poštovane minimalne procesne garancije (da strana protiv koje je odluka doneta nije
blagovremeno obaveštena o arbitražnom postupku kako bi mogla da ss brani ili da, ako je
nesposobna, nije bila pravilno zastupana),
 da se arbitražna odluka ne odnosi na spor predviđen u kompromisu ili arbitražnoj klauzuli ili
da sadrži odredbe koje prevazilaze ono što je njima predviđeno.
Prema odredbama Njujorške konvencije priznanje i izvršenje strane arbitražne odluke
može da bude odbijeno, ako se dokaže:
 da sporazum, odnosno klauzula o arbitraži nije punovažna po zakonu zemlje kome su se
stranke podvrgle, ili ako se taj zakon ne može utvrditi po zakonu gde je odluka doneta,

13
 da stranka nije bila obaveštena o sastanku arbitara, o postupku arbitraže ili je inače bila
onemogućena da izloži svoj stav,
 da se odluka ne odnosi na spor predviđen klauzulama o podvrgavanju arbitraži ili prevazilazi
okvir tih klauzula,
 da sastav arbitraže ili arbitražni postupak nije bio saglasan sa sporazumom stranaka, ili ako
takav sporazum ne postoji, s pravom zemlje gde je bilo sedište arbitraže,
 da odluka još nije postala obavezna za stranke.
Priznanje i izvršenje arbitražne odluke može da bude odbijeno ukoliko nadležna vlast
zemlje gde se priznanje i izvršenje traži utvrdi:
 da po zakonu zemlje gde se na odluku poziva nije dozvoljeno da se predmet spora rešava
putem arbitraže i
 da je priznanje i izvršenje odluke protivno međunarodnom javnom poretku te zemlje.
Prema odredbama Konvencije o arbitražnom rešavanju sporova između zemalja članica
SEV, izvršenje i priznavanje arbitražne odluke odbija se u slučajevima kada:
 je izvršena povreda pravila Konvencije o nadležnosti,
 je izvršena povreda načela o saslušanju stranaka i
 se obavi ukidanje arbitražne odluke ili isključenje izvršenja prema pravu zemlje gde je
odluka doneta.
Prema odredbama Zakona o rešavanju sukoba zakona dozvoljava se priznanje i izvršenje
strane arbitražne odluke ukoliko pored uslova koji su predviđeni za priznanje i izvršenje odluke
redovnog stranog suda, postaje sledeće činjenice:
 da se po pravu SFRJ predmet spora može podvrći arbitraži,
 da je ugovor o arbitraži zaključen u pismenom obliku, odnosno razmenom pisama, telegrama
ili teleprinterskih saopštenja,
 da je ugovor o arbitraži punovažan,
 da su sastav arbitražnog suda ili arbitražni postupak bili u skladu sa odredbama ugovora o
arbitraži,
 da arbitražni sud nije prekoračio granice svog ovlašćenja određene ugovorom o arbitraži,
 da izreka arbitražne odluke nije nerazumljiva ili protivurečna.
Presudu o priznavanju, odnosno nepriznavanju i izvršenu strane arbitražne odluke donosi
nadležni redovni sud na zahtev strane koja to traži.

14
 8. Zaključak

Pojavom kapitalizma i nastankom poslovnih i radnih odnosa u modernom smislu te reči,

nastupaju i prvi sporovi, a posledica toga javila se i potreba za mehanizmima za njihovo
nenasilno rešavanje.
Naime, arbitraža kao način rešavanja sporova ima veoma dugu tradiciju I javljala se u
veoma različitim oblastima pravnih odnosa. Ona će naročito bila prepoznatljiva i doći do punog
izražaja u međunarodnim trgovinskim odnosima u kojima će ona biti prihvaćena kao način za
rešavanje, često puta spornih pitanja između poslovnih subjekata, proisteklih iz njihovih
poslovnih odnosa, ali i kao organ koji ima za cilj da reši ova sporna pitanja iz njihovih poslovnih,
odnosno ugovornih odnosa.
Takođe, arbitražna odluka je izjednačena sa sudskom, tako da je arbitraža jedan vid
paralelne institucije sa sudom. To da li arbitraža može da reši spor zavisi od svake države.
Arbitražno pravilo je disciplina koja je u stalnoj evoluciji, jer država ne reguliše detaljno
arbitražu, već je stvara praksa.

15
 9. Literatura

1. Kostadinović S. Međunarodno privredno i saobraćajno pravo. Niš, 2013.

2. Kostadinović S. Kompanijsko pravo. Beograd, 2006.
3. Kostadinović D. Osnove privrednog prava. Beograd, 2006.
4. Perović J. Rešavanje sporova iz međunarodnih poslovnih odnosa putem arbitraže. Ekonomski
fakultet. Univerzitet u Beogradu.

16