OD LJUDSKE KRVI RUKE SE NE MOGU OPRATI

- izbor tekstova sa portala focanskidani, flickr-a i facebooka

- sve fotografije su objavljene na facebooku, focanskidani, flickr-u ekranportal13, portalima...
- priredio:Kenan Sarač

OD LJUDSKE KRVI RUKE SE NE MOGU OPRATI

- izbor tekstova sa portala focanskidani, flickr-a i facebooka
- sve fotografije su objavljene na facebooku, focanskidani, flickr-u ekranportal13, portalima...
- priredio:Kenan Sarač

1
2
Posted on 20 Juna, 2018

FOČA 1992. – 1995. : TUŽNA

FOČANSKA STATISTIKA
https://focanskidani.wordpress.com/2018/06/20/foca-1992-1995-tuzna-focanska-
statistika/?fbclid=IwAR2Fn3xh-gaSKRXuIloqdaugYlhesxeQA68XKm1EKJH8sf4pqhsO3NmfHzw

3
Ukupno je EKSHUMIRANO 1014 Foĉaka, i to iz 55 masovnih – 515 ţrtava; iz
92 zajedniĉke grobnice – 46 ţrtava; i iz 407 pojedinaĉnih grobnica – 407
ţrtava. Od 1014 ţrtava njih 887 je IDENTIFICIRANO i to : 610 muškaraca
(68,77 %), i 277 ţena (31,23 %). Još uvijek je NEIDENTIFICIRANO 127
ţrtava. Evidentirano je još uvijek 625 NESTALIH iz Foĉe od kojih je 434 (69,44
%) muškaraca i 191 (30,56 %) ţena. Dakle, ukupno je bilo NESTALIH ŢENA iz
Foĉe 277 + 191=468 (30,9 %) od 1.512 nestalih ţrtava iz Foĉe.

izvor: Institut za nestale osobe Bosne i Hercegovine

Mjesta ekshumacije u općini Foĉa

izvor: Institut za nestale osobe Bosne i Hercegovine

4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
32
33
34
35
36
37
38
39
40
41
Osanica, 1997.

42
43
44
45
46
47
48
49
50
51
52
53
54
55
56
57
58
59
60
61
VIDEO:
Zahtjev za postavljanje SPOMEN OBILJEŢJA – vlasti u Foĉi još uvijek ne
dozvoljavaju postavljanje SPOMEN OBILJEŢJA ŢRTVAMA GENOCIDA U
FOĈI 1992. – 1995.
(DNEVNIK TVSA, 24.06.2018.)

priredio:Kenan Saraĉ

fotografije:internet/screenshot

design:Kenan Saraĉ

oprema teksta:focanskidani

Posted on 1 Avgusta, 2019

FOČA – MJESTO SJEDANJA
https://focanskidani.wordpress.com/2019/08/01/foca-mjesto-sjecanja/

FOĈA – MJESTO SJEĆANJA

priredio:Kenan Saraĉ/focanskidani

62
Foĉa zauzima posebno mjesto sjećanja na ţrtve ratnih zloĉina.
Foĉa je sinonim za sistematska silovanja bošnjakinja – muslimanki.
Dvije i po decenije su prošle. Kratak je to vremenski period. Ali i cijela vjeĉnost
za one koji još uvijek nisu pronašli posmrtne ostatke svojih najmilijih.
Na podruĉju Foĉe izvršeni su straviĉni zloĉini masovnog ubijanja civilnog
stanovništva, klanja i spaljivanja. Zatim masovna silovanja ţena i djevojĉica.
Neke od djevojĉica su imale tek jedanaest godina.
Silovane su i starice. OdvoĊenje stanovništva u koncentracione logore.
Torture, premlaĉivanja, zlostavljanja…

Deportacije, progoni, pljaĉkanje, uništavanje imovine, rušenje i paljenje kuća i

drugih privatnih objekata, uništavanje vjerskih objekata…
Posljedica toga su brojne masovne grobnice, potpuno spaljene i do temelja
porušene kuće, uništeni vjerski objekti i iseljeno stanovništvo.

U OVOM GRADU JE TOKOM RATA UBIJENO OKO TRI HILJADE BOŠNJAKA, NA

STOTINE ŢENA SILOVANO A ZATVORENICI U LOGORIMA BILI SU IZLOŢENI
MUĈENJIMA I TORTURAMA.
ISTRAŢIVAĈKO DOKUMENTACIJSKI CENTAR OBJAVIO JE DA JE 2805 OSOBA
NESTALO ILI JE SMAKNUTO TIJEKOM TOG RAZDOBLJA.OD TOG BROJA JE ZA
1,899 LJUDI POTVRĐENO DA SU UBIJENI, A OSTALI SE JOŠ UVIJEK VODE
KAO NESTALI, IAKO JE NJIHOVA SUDBINA IZVJESNA.
… NESTALI – UBIJENI …
Prema evidenciji Instituta za nestale osobe BiH na podruĉju Foĉe prijavljeno je
1566 nestalih odoba.

63
Do sada je ekshumirano i identificirano 960 nestalih osoba. Od toga je
metodom prepoznavanja identificirano 590 ţrtava, dok je na temelju DNK
analize identificirano 370 nestalih osoba.
Prema dostupnim podacima trenutno se traga za 627 osoba sa podruĉja Foĉe.
Spaljivanja ţrtava, masovna ubijanja, pa zatim bacanje ţrtava u masovne
grobnice, te nakon toga njihovo premještanje, i to po nekoliko puta, a u nekim
sluĉajevima i potpuno uništavanje posmrtnih ostataka – govori nam o tome o
namjeri da se potpuno uništi ili iskorijeni jedan narod.
Šta reĉi do naţalost bolne i teške istine : da se sve nestale osobe neće nikada
pronaći, jer to je praktiĉnio i nemoguće.

PRESUDE ZA ZLOĈIN U FOĈI

SuĊeno je brojnim foĉanskim ratnim zloĉincima pred MeĊunarodnim kriviĉnim
sudom za Jugoslaviju (MKSJ), kao i pred domaćim sudovima u BiH.
Presude MKSJ koje terete ratne zloĉince iz Foĉe su : Dragoljub Kunarac,
Milorad Krnojelac, Radomir Kovaĉ, Zoran Vuković i Dragan Zelenović.
Janko Janjić i Dragan Gagović su ubijeni prilikom hapšenja, tako da nisu
doĉekali suĊenje pred MKSJ.
Pred domaćim sudovima su donešene presude za slijedeće foĉanske ratne
zloĉince : Gojko Janković, Jasko Gazdić, Krsto Dostić, Mitar Rašević, Savo
Todović, NeĊo Samardţić, Novica Tripković, Radovan Stanković, Veselin
Ĉanĉar, Ţarko Vuković, Dragan Janjić, Milan Todović, Milomir Davidović…

64
VIDEO:

TRAŢIMO 627 NESTALIH – UBIJENIH (FOĈA 1992. – 1995.)

Prošlo je 27 godina, a za nas nisu prošle.
Za nas je i sada „92. godina i sada su nam prijetnja oni Srbi koji ne daju da
obiljeţimo mjesta na kojima su nas ubijali. Mi još uvijek traţimo kosti naših
najdraţih. Oni ne ţele da govore o tome. Ali, mi smo tu da priĉamo…
Grad Foĉa još uvijek nije u stanju suoĉiti se sa zloĉinima iz 1992.godine. Ko je
i od koga je oslobodio Foĉu? U ĉije ime je ubijeno 3.000 civila? Ko je i u ĉije
ime silovao djevojĉice od 11 i 12 godina? Ko je i u ĉije ime silovao preko 600
djevojĉica,djevojaka,ţena,nena? Gdje su ubijeni-nestali Foĉaci za kojima se
još uvijek traga? Gdje je 627 nestalih? Gdje smo to danas? Kakva je
budućnost koja se temelji na laţima i zloĉinima iz prošlosti?

627...
https://www.facebook.com/kenan.sarac.39589/videos/912521359102782/

Foča – most stradanja

govori Nisveta Skejovic, poetesa
https://www.facebook.com/kenan.sarac.39589/videos/918822901805961/

vrijeme teče
https://www.facebook.com/kenan.sarac.39589/videos/924634994558085/

65
EH, DRINO MOJA!
SVE ŠTO SAM ŽELJELA, SVE ŠTO MI JE TREBALO, U TALASU TVOME BOLNO JE NESTALO…
POZIVNICA
za obilježavanje dana sjedanja na sve žrtve agresije 92-95
nedjelja,04.08.2019. u 10 sati
na Mostu Stradanja kod zloglasnog KPD-oma Foča
https://www.facebook.com/kenan.sarac.39589/videos/918467855174799/

Igman 19h92. – Fočanska je tuga pregolema

ttps://www.facebook.com/kenan.sarac.39589/videos/920022738352644/

Protjerani Bošnjaci sa teritorije Opdine Foča 1992. (snimljeno na Igmanu 1992.)

– isječak iz video zapisa ISTINE I LAŽI O SILOSU – 1. dio –
https://www.facebook.com/kenan.sarac.39589/videos/595011290853792/

ŽRTVE GENOCIDA U FOČI 1992. – 1995. pdf – priredio:Kenan Sarač

https://www.academia.edu/39789602/%C5%BDRTVE_GENOCIDA_U_FO%C
4%8CI_1992._-_1995._-_priredio_Kenan_Sara%C4%8D
ŽRTVE GENOCIDA U FOČI 1992. – 1995. pdf – priredio:Kenan Sarač
https://www.scribd.com/document/416446006/%C5%BDRTVE-GENOCIDA-U-FO%C4%8CI-1992-
1995-priredio-Kenan-Sara%C4%8D#from_embed

priredio:Kenan Saraĉ/focanskidani
fotografije:focanskidani/flickr ekranportal13
design:Kenan Saraĉ
oprema teksta:focanskidani

66
67
Posted on 7 Maja, 2016

FOČA 1992.:STRADANJE
PORODICE KUKAVICA IZ SELA
ŠTOVID, OPDINA FOČA
https://focanskidani.wordpress.com/2016/05/07/foca-1992-stradanje-porodice-kukavica-iz-sela-stovic-opcina-
foca/?fbclid=IwAR3vYdQRimcV8gTZruPB7-Q0nAzXISwkQ0sf8HleJrpr6vkQWce-qApTq2c

68
Da se pamti i da se zna…Da se pamti i da se zna…Da se pamti i da se zna…

Fikret Kukavica,1962.,(sin Fehima i Hadţire Kukavice),selo Štović, općina Foča.

Početkom agresije na BiH 1992. godine nalazio se u fočanskoj bolnici.
Od tada mu se gubi svaki trag.
Po nekim saznanjima ubijen je u blizini KP Doma Foča.
Nikada do sada nije bila prava informacija o njegovom
nestanku pa se mole svi koji bilo šta znaju da to kaţu.

69
Fehim Kukavica i Hadţira Kukavica ubijeni u selu Štović, općina Foča…
Nikada im nisu naĎene kosti…

___
Da se pamti i da se zna…

U selu Štović ubijeni su i:Ibro Kukavica i njegova ţena Hajra,Latif Kukavica njegova
ţena Mina,njegov sin Ismet i snaha i njihovo dvogodišnje djiete …

:::Tri porodice Kukavice, trojica braće…NESTAŠE!!!

Devetero od familije Kukavica…,Ramiza Dedović…,Ema Serdarević…Ţene su

zapaljene…NESTAŠE!!!

___

70
Radojica MlaĎenović, prijeratni profesor hemije, danas je predsjednik Skupštine
općine Foča.
Radojica MlaĎenović je bio ratni predsjednik općinske vlade u Foči…
Radojica MlaĎenović je i stanovnik sela Štović i mogao bi biti upoznat sa
stradanjima/ubistvima bošnjaka iz Foče, kao i porodice Kukavica iz sela Štović,
općina Foča.

fotografije: flickr ekranportal13/focanskidani/fb PutnikNamjernik

priredio:Kenan Sarač
fotografije:internet/screenshot
design:Kenan Sarač
oprema teksta:focanskidani

Posted on 22 Februara, 2017

25 godina od GENOCIDA u Foči : Tužna

priča iz sela Bjeliš iz 1992.godine
https://focanskidani.wordpress.com/2017/02/22/25-godina-od-genocida-u-foci-tuzna-prica-iz-sela-bjelis-iz-1992-
godine/?fbclid=IwAR0WuBxmNHhXxyAQ40NqgwD51GHux6LPsZGop5oQ166OewbMIzuVilvdTkE

71
Selo Bjeliš – udaljeno desetak minuta od sela Štović.
Iz Sarajeva kada idete nalazi se s lijeve strane prije Baljeva polja.
Familija Kukavice. Veoma bogati i imućni domaćini. Svi po dvije, tri nove kuće
imali. Ogromna imanja imali.
1992. ubijeni su : Kukavica Ibro,Hajra, Kukavica Latif,Mina, sin Ismet, i snaha
Ismeta,i unuĉe…Kukavica Fehim ,Hadţira,i sin Fikret…Trojica braće i njihove
ţene i dvojica sinova, snaha i unuĉe od tri godine…Svi u jednom danu
ubijeni…Pa ih zapalili…Osim Fikreta on je bio u bolnici…I odatle, iz foĉanske
bolnice mu se gubi svaki traga…Neki od ubijenih su pronaĊeni…Za nekima se
još uvijek traga…TUGA I ŢALOST… FOĈANSKA JE TUGA PREGOLEMA…

Devetero od familije Kukavica…,Ramiza Dedović…,Ema Serdarević…Ţene su

zapaljene…
____

ŢRTVA NE MOŢE BITI PRISILJENA DA OPROSTI, mora biti spremna da

dobrovoljno da oprost, a poĉinilac ga mora prihvatiti samo kao poklon koji nije
zasluţen. Norveški filozof Vetlesen kategoriĉan je u ocjeni da ne postoji niko
ko bi imao pravo prisiliti ţrtvu na oprost, pa ni vjerski ili politiĉki lider. “Niko
nema pravo ni davati bilo kakvo uputstvo u tom smislu. To je iskljuĉivo pravo
ţrtve. Oprost nije obaveza ţrtve niti je pravo poĉinioca. Šta god ta ţrtva
odluĉila, niko je nema prava osuĊivati ili hvaliti za to što je uĉinila”, kategoriĉan
je Vetlesen.

_____

72
priredio:Kenan Saraĉ
fotografije:internet/screenshot
design:Kenan Saraĉ
oprema teksta:focanskidani

_____

73
Nista nema za Ramizu Dedovic i Emu Serdarevic. Nemoze se naći DNK.
Uzorak od izgorelih kosti.
Mujo Dedovic

Moze se uzeti uzorak od izgorelih kostiju,sad je malo bolja opremljenost,jer

smo mi tako identifikovali moju tetku od nekoliko izgorelih kostiju,samo mora
se biti uporan.
Safeta Bećković Oţegović

_____

vidi još:

74
75
Fikret Kukavica je bio u bolnici.U posjetu su mu dosli njegovi drugovi . Kovač Mile i
ljuban . Izveli ga u dvoriste bolnice . Jedan od njih ga je zaklao. Oni otisli Fikret ostao
prislonjen uz topolu. Polako je sjeo . Mrtav. Sta je bilo sa tijelom . To mi je rekao
Ismet Kovacevic tad je bio u bolnici.
Mujo Dedovic

*********

76
77
78
79
80
81
82
83
84
85
86
87
 GENOCID U FOČI 1992. – 1995. /zbirka tekstova objavljenih na facebooku,flickru,portalima itd…/ –
knjiga prva
Knjiga u nastanku. Zasad dostupna u virtualnom izdanju.
Knjiga je nastala iz nekih ličnih razloga i šutnje. Šutnje o Foči. I zločinima u Foči i na teritoriji Fočanske
općine.
Ţalosno je što mnoge ţrtve ne ţele pričati o zločinima i zločincima.
Ţalosno je što bivši kogoraši ne ţele pričati.
Ţalosno je što se Foča zaboravlja. Zaboravljena je od drţave, vlasti, bošnjačkih predstavnika.
Povratak u Foču je doţivio fijasko. Razlozi.
ZAŠTO?
Da se ne zaboravi Foča.
Kenan Sarač
GENOCID U FOČI 1992. – 1995. /zbirka tekstova objavljenih na facebooku,flickru,portalima itd…/ – prvi
dio
https://issuu.com/guruguru6/docs/genocid_u_fo__i_1992._-_1995._-_prv
GENOCID U FOČI 1992. – 1995. /zbirka tekstova objavljenih na facebooku,flickru,portalima itd…/ –
drugi dio
https://issuu.com/guruguru6/docs/genocid_u_fo__i_1992._-_1995._-_dru

 Fehim Podrug Novi Sutati o zlocinima u Foci i zlocincima od strane Bosnjaka znaci odobravati nekome da radi
nesto .To nije dobro zbog dijece nase i unuka nasih .Zlocinci nesmiju NE kaznjeno proci od strane izvrsne i
zakonodavne vlasti u BiH i meĎunarodnih institucija svih ukljucujuci ljudska prava i Evropska .
 Azemina Tajic Foca je zaboravljena od sviju.Narod iz nekog razloga sebi znanog suti ne prica.Poznata su mi
dvs slucaja gdje zena nikada nikome nije htjela reci ko joj je odveo dva sina i muza.Jedna zena nije isto tako
rekla ko joj je odveo kcerku,a odveo je srbin s kojim je hodala prije rata,golu je vodio kroz Miljevinu i nikada se
nije saznalo gdje je.
 Nisveta Skejovic Mi prvo trebamo rasčistiti sa sobom. Kazniti ih istinom! Pričati i pisati, nikada ne zastati. Ne
dozvoliti da naraštaj ne zna šta se dogodilo i šta je bilo. Ponavljati stalno da anam'oni, opet bi isto uradili ako bi

88
 im dozvolili. Šutnja ubija! Šutnja navodi na to da odobravamo zlo koje su nam uradili. Ne! Nikad nemoj prestati
pričati i prenositi istinu, ma koliko bolna


 FOĈA - šutnja 1992 - 1995

 Šute ţivi, a mrtvi ne govore !!!
 23 godine od zloĉina u Foĉi
 Zar si zaboravio 3000 ubijenih Muslimana Foĉaka???
 Zar si zaboravio silovane majke,sestre,kćeri,nene???
 Zar si zaboravio silovane muškarce???
 Zar si zaboravio ubijenu djecu???
 1000 NESTALIH!!! (gdje?) - ĈUJ 1000 NESTALIH I NIKO NIŠTA NE ZNA O NJIMA!!!
 Zar si zaboravio 2000 foĉanskih šehida sa puškom u ruci???

89
 Zar si zaboravio 18.000 protjeranih i raseljenih
Muslimana iz Foĉe???
 Svjedoci smo da se u medijima, javnosti, pa i svugdje drugdje kao simbol zloĉina u toku
agresije na
Bosnu i Hercegovinu od 1992. do 1995. godine uzima Srebrenica, i Prijedor (malo manje).
 Takvim ĉinom, zapostavljaju se (svjesno ili ne) zloĉini i sudbine drugih gradova u Bosni i
Hercegovini.
 Samo ţelimo da probudimo naše Foĉake, da se negiranjem i zaboravom jednog zloĉina ĉini
drugi zloĉin.
 Uz duţno poštovanje prema srebreniĉkim i prijedorskim ţrtvama, ţelimo da se zna nisu samo
majke Srebrenice
majke Prijedora,ţrtve ovog rata - nego i majke drugih gradova, majke FOĈE,majke
Višegrada, majke Goraţda,majke Gacka,majke Trebinja,majke Kalinovika,majke
Sarajeva,majke Banja Luke,majke Vlasenice,majke Bijeljine,
 Majke Foĉe i djeca Foĉe trebaju imati ista prava kao i majke Srebrenice i djeca Srebrenice.
Nad nama jetakoĊer izvršen zloĉin i NIKO NEMA PRAVO DA NEGIRA TO, FAVORIZUJUĆI
DRUGOG ZLOĈINA.
 Genocid u Foĉi odvijao se 4 godine...Pratila su ga ubistva, progoni, silovanja, pljaĉke,
paljevine i mnogi drugi zloĉini
 DA SE NE ZABORAVI!!!
 ...U periodu 1992-1995. godine izvršen je zloĉin masovnog i sistematskog silovanja,
djevojĉica, djevojaka, ţena u logoru "Partizan", a njihovi najroĊeniji su odvedeni u KPD-om
Foĉa, a nekima se do danas gubi svaki trag.
 Prema bazi podataka koje ima Udruţenje "Ţena-ţrtva rata", u Foĉi je ubijeno 585 ţena, i to
nije konaĉan spisak, kaţu u ovom udruţenju...
 Trinaestog aprila 1992. u OsloboĊenju slijedi izvještaj iz Foĉe, u kojem piše da je iz ovog
grada već izbjeglo 10.000 ljudi (...) „I dalje traje dramatiĉna situacija u regionalnom
medicinskom centru, gdje se prema rijeĉima Reufa Tafre nalazi oko 500 bolesnika i nekoliko
stotina ţena i djece izbjeglica.“
 OsloboĊenje 29. aprila 1992. donosi tekst o izbjeglicama iz bivše Jugoslavije:
 ...“HCR navodi da je 95 odsto stanovnika Bosanskog Broda, Zvornika, Višegrada i Foĉe
napustilo domove.“


90
Posted on 24 Februara, 2017

STRADANJE FOČAKA 1992. – 1995.

https://focanskidani.wordpress.com/2017/02/24/stradanje-focaka-1992-
1995/?fbclid=IwAR2EK7s_o9XDX9E6N9vYqxbtgZZqtTGNnBYUFOgIUdplhC_iwOLIUKysGkE

“Bošnjaci, preţivjele ţrtve zloĉina, više nikada neće šutiti! Jasno i glasno ćemo
punim imenom i prezimenom prozivati zloĉinitelje. Pa neka košta koliko košta i
taĉka!”
U periodu 1992. – 1995. FOĈAKA JE STRADALO (PREMA NEKIM
IZVORIMA): 2700 je ubijenih civila i 2000 u redovima AR BiH. MEĐUTIM , ni ti
podaci NISU RELEVANTNI – SMATRA SE DA JE MNOGO VIŠE UBIJENIH!!!
Na samim sastavcima gdje je sada bazen i malo više uz Drinu gdje se gradi
hotel/motel je doveţeno šlepera i šlepera nastradalih i tu zakopano…Foĉa je i
sinonim za ratna silovanja. Prema nekim podacima oko hiljadu ţena
(djevojĉica,djevojaka,udatih ţena,majki,nena) je silovano, mada ni ti podaci
nisu relevantni – jer se smatra da je bilo mnogo više silovanih…Kroz logore je
prošlo oko 2000 zatvorenika, od kojih je većina i ubijena…Na ţalost, za
nekima se još uvijek traga. BARATA SE CIFROM OD 800, A VJEROVATNO I
VIŠE NESTALIH/ JOŠ NEPRONAĐENIH/ ŢRTAVA GENOCIDA…

izvor:focanskidani

91
92
Foča 1992. – 1995. : Kazneno-popravni dom (foto)
https://focanskidani-wordpress-com.cdn.ampproject.org/v/s/focanskidani.wordpress.com/2016/08/19/foca-1992-1995-kazneno-
popravni-dom-foto/amp/?usqp=mq331AQECAFYAQ%3D%3D&amp_js_v=0.1&fbclid=IwAR0J4C8LPtuEQSCbFl81xEzkeAhd1pn-
wSBoZBANVHLowGggpJ_zV2jM8tg

93
Posted on 2 Oktobra, 2018
Tragom jedne objave : SPISAK žrtava Foča 1992. – 1995. (dio)
https://focanskidani.wordpress.com/2018/10/02/tragom-jedne-objave-spisak-zrtava-foca-1992-
1995-dio/?fbclid=IwAR06sabe0IpdfnFkw8CvZnxvEhBrUJRZPingITBqJDADqNSoRPVoWnIx7VE

94
FOČA 1992. – 1995.:DNEVNIK ZLOČINA (dokumenti,svjedočanstva)
https://focanskidani.wordpress.com/2015/12/22/foca-1992-1995-dnevnik-zlocina-
dokumentisvjedocanstva/amp/?fbclid=IwAR2pGNAVQoNYcNZ6K8_EuFReNARCkvQ5qOmXAUZCe3kc
K_cAJ_EjKjhGV_s

Posted on 17 Aprila, 2016

FOČA 1992.- 1995.:ZABORAVITI? PA OVI SU JOŠ ŽIVI…
https://focanskidani.wordpress.com/2016/04/17/foca-1992-1995-zaboraviti-pa-ovi-su-jos-
zivi/?fbclid=IwAR1tByijtBPY0Uu7qCgtZosIjU9TGqIqHXjuY2MEUtpE0x8sqyxnoOaj-cc

95
Nedu da zaboravim! : Foča 1992. – 1995. (FOTO)
https://focanskidani-wordpress-com.cdn.ampproject.org/v/s/focanskidani.wordpress.com/2017/03/13/necu-da-zaboravim-foca-1992-
1995-foto/amp/?usqp=mq331AQCKAE%3D&amp_js_v=0.1&fbclid=IwAR1CpFKlF_qHX1Tkn16CKGK-_22yXQp6HGqXvSBpnOVtsvuZ-MWInc-
bMFU

96
97
98
99
100
101
102
103
104
105
106
 Posted
on 4 Maja, 2017

GENOCID NAD MUSLIMANIMA FOČE 1941. – 1945. :

Smrt do smrti…Priča Nataše Zimonjid-Čengid
https://focanskidani.wordpress.com/2017/05/04/genocid-nad-muslimanima-foce-1941-1945-smrt-do-smrtiprica-natase-zimonjic-
cengic/?fbclid=IwAR2-EyPpXxdnpSyGWv5joyWDCAFOaUG3sHNVDO-l-mTQ9uCA0B3d4abOMZU

…Uvijek je tako sa svjedocima koji ne shvataju da šutnjom sami sebi

kopaju grob…
Nataša Zimonjić-Ĉengić u Foĉi 1944. skupljala je kosti ubijenih
muslimana. Kosti nikad nisu obiljeţene, jer je Vrhovni štab odluĉio da to
ne bi bilo politiĉki korisno.

107
GospoĊa Nataša Zimonjić-Ĉengić ima 74 godine. Ţivi u centru Sarajeva sa
sinom Roćkom (46), a u javnosti se prvi put oglasila kao jedna od majki ĉije je
dijete, sina Gorana, ubio Veselin Vlahović Batko. Koliko je pisama o tome
samo napisala, pa i crnogorskom predsjedniku Mili Đukanoviću, koji joj je
odgovorio, liĉno, obećavši pravednu kaznu zloĉincu, u to vrijeme zatoĉenom u
podgoriĉkom zatvoru Spuţ. Ne samo što nikakva kazna nije došla, nego je

108
Batko, navodno, poslije i pobjegao iz zatvora, za kojeg, inaĉe, upućeni tvrde
da je balkanski Alcatraz. Nije bitno to za našu priĉu koliko ĉinjenica da je,
neovisno od porodiĉnih tragedija, cijeli ţivot gospoĊe Nataše savršena graĊa
za jedan – roman. Udata za ĉasnog ĉovjeka Ferida Ĉengića, poratnog
gradonaĉelnika Sarajeva, kojeg su drugovi odbacili uvidjevši da on ne pristaje
biti dio crvene burţoazije, te surovo kaznili (samo Goli otok, dva puta) i njega i
njegovu porodicu… Padanje u nemilost Ĉengića dešava se nakon godina u
kojima je druţenje sa najvišim rukovodiocima zemlje, od Tita pa nadolje,
Nataši bila najnormalnija stvar, što će, moţda, jednom i sama opisati u
sjećanjima. Ipak, najvaţnije od svega jeste da je ona, do danas, i pored
informativnih privoĊenja, špijuniranja (kada su otvorene arhive, otkrila je da su
sedmorica njihovih kućnih prijatelja za to bila zaduţena), bacanja u bijedu,
uvijek išla uzdignute glave, i uvijek, za sve, znala odabrati pravu rijeĉ.

Te kosti… Nedavno, ponovno aktueliziranje srebreniĉkih kostiju, Natašu je

vratilo u 1944, kada je ona, kao pripadnik Treće ĉete, trećeg bataljona
Dvadeset devete divizije, na ĉijem je ĉelu bio Vlado Šegrt, došla u Foĉu. Tada
je imala petnaest godina, prezivala se Zimonjić, bila je prelijepa, kao što je i
danas. Pred lijepom ţenom vrijeme je i inaĉe nemoćno.

109
“U Gacku sam prije toga svašta doţivjela, više ruţnog nego lijepog, ali kada
sam ugledala te kosti… Puno ih je bilo, svuda razbacanih, u velikim i malim
gomilama, ili kao pojedinaĉni skeleti, neki su leţali u jednom komadu… Samo
što ih i na ulici nisam sretala. Omladinski komitet, ĉiji sam bila ĉlan, dobio je
zadatak da ih skupi… Uglavnom, muslimanske omladine meĊu nama nije bilo,
bila je pobijena, a, na domaće mladiće i djevojke velik su uticaj imali
ravnogorci, i izuzetno teško je bilo s njima raditi… Recimo, drţim predavanje,
a iza mojih leĊa neko vikne: „Ţivio kralj Petar!‟, pa ja, drhteći, odem u Komitet,
Gagoviću… A to mi se nije jednom desilo, i ne samo u Foĉi nego i u Jabuci, u
Miljevini, gdje smo mi, govorilo se tada napredni, opismenjavali neuke… Tek
sada shvatam šta je, naprimjer, znaĉilo: drţiš sastanak a selo gotovo cijelo u
ĉetnicima… I, uvijek je bilo sve stroga konspiracija, u nekim šiframa, niko, kao,
ne zna ni gdje ideš, ni zašto ideš, ni kada se vraćaš… Bilo je tada i zavjera. U
jednoj od njih samo što nije poginuo i moj Fićo (Natašin budući suprug Ferid
Ĉengić, op. aut.)… Tada smo nas dvoje već bili bliski i, valjda, nekima to nije
odgovaralo, musliman i Crnogorka zajedno. Fićo, instruktor pri Vrhovnom
štabu, trebao je proći nekim putem, ali, umjesto njega, prošao je drugi iz
jedinice, i platio glavom… Bila sam na sjednici kad javiše… Pretrnula sam, ali,
ispostavilo se, za drugog, kobna zabuna… Puno godina kasnije, već sam i
ostarjela bila, ĉini mi se ni Fićo više nije bio ţiv, sluĉajno sam srela jednu našu
partizanku. Kazala mi je, s olakšanjem, kao da govori pred smrt, pa hoće da
olakša samoj sebi, da je tada postojao vrlo precizan plan likvidacije nas dvoje,
ĉak mi je i ispriĉala kako se to trebalo desiti, rekla mi je i ime ĉovjeka koji je
trebao biti likvidator. ViĊala sam ga poslije rata u Sarajevu, neću otkriti ime, ne
zbog njega, kojeg odavno nema, nego zbog njegove djece, nisu ona kriva…
To, sa zavjerama, usud je moje porodice…”

110
I partizani ubijaju
“Sjećam se, bilo je to 1941, u Gacku tek poĉeo rat, doĊe, sav zadihan,
komšija, musliman, kasnije će ga uhapsiti zbog navodnog šurovanja s
ustašama. Nama je pomogao. Dakle, on je upozorio moga oca na dolazak
ustaša, te dodao da bi dobro bilo da se skloni sa dvjema poodraslim
kćerkama. I, mi smo malo kasnije izjurili iz kuće, pa preko nekih livada, brda,
planina, pravo u Crnu Goru, baki i djedu… Kao da je juĉe bilo. Zakuca otac na
vrata, djed otvori, vidjelo se, nimalo obradovan… U sobi postavljen sto, na
stolu tanjiri, šest. Djed nas ne nudi, niĉim, a mi umorni, gladni… Sestra
šapuće: pogledaj, crno platno prebaĉeno preko ogledala, da nije neko ovdje
umro? Bake nema, to nas je zaĉudilo. Onda, ĉujemo, djed šapuće ocu, baka je
na tavanu. A što, pita otac. Djed mu opet nešto šapuće… I, mi smo uskoro
produţili dalje, kod nekih roĊaka. Ispostavilo se, poslije, da su dan-dva prije
ĉetvoro iz moje familije partizani likvidirali zato što su, tvrdilo se, šurovali s
Italijanima. Ustvari, bila je to bezobzirna osveta nekih zavidljivaca iz pokreta,

111
koji su primjedbu, ovlaš izreĉenu na partijskom sastanku, da je moţda bolje
odloţiti napad na Italijane, svrstali u pomoć neprijatelju. I, odmah prijeki sud…
“Vratimo se opet u Foĉu iz te, 1944, i, kostima… “U to vrijeme sam se prvi put
susrela sa „zelenim kadrom‟, muslimanima koji nisu bili ni u partizanima ni u
ĉetnicima… Jednom smo išli niz neku padinu, odjednom je zapucalo, i, šta se
sve još dešavalo nije ni bitno za priĉu, ali, nenadano, istrĉala je pred mene
ţena u dimijama, s djetetom… Nije imalo više od jedanaest, bilo je krvavo,
ranjeno, oĉito u tom puškaranju… Pritrĉim djetetu, odvuĉem ga na bezbjedno,
previjem mu ranu, a komandir ĉete zagalami. Pomaţem neprijatelju! Kakav
neprijatelj, pa, to je dijete, a, osim toga, ja sam bolniĉarka… Poslije sam
objasnila majci kome u Foĉi da se obrati, jer, nisam bila sigurna kako se to s
rukom moţe završiti… Nešto kasnije, kada sam i ja došla u Foĉu, na ulici mi
prilazi ţena, gotovo sam je jedva prepoznala, iza nje seoska kola… Ţena se
smije. Kaţe da je sišla u grad da se meni zahvali, i pruţila mi je orahe, što je
bilo veliko u toj gladi… Eto, to je moje iskustvo sa zelenim kadrom, o kome su
se takve strahote priĉale, a, zapravo, koliko sam shvatila, nije nekima valjao
samo zato što njegovi pripadnici nisu htjeli prići ni jednoj ni drugoj vojsci…
Tako je, i inaĉe, kada si izvan krda…

DA SE VRATIM KOSTIMA KOJE SMO MI SKUPLJALI, I NA ZABITIM, ALI I NA

DRUGIM MJESTIMA, NOSEĆI IH NAJĈEŠĆE U RUKAMA, ILI U PLATNENIM
KESAMA…”
Adilovo svjedoĉenje
Adil Zulfikarpašić je januara 1942. godine dobio zadatak da putuje u Foĉu,
gdje je bio Vrhovni štab, i Tito. O tom svom putovanju ostavio je pismeni trag,
objašnjenje, otkud razbacane kosti koje je dvije godine kasnije i Nataša
zatekla. Adil je, inaĉe, jahao prema Foĉi zajedno sa Radetom Hamovićem,
zapovjednikom odreda, Perom Kosorićem, zapovjednikom bataljona, i sa još
nekoliko pratilaca, a svuda ih je doĉekivala ista slika: zgarišta, nijema pustoš i
gladni psi koji su vijali oko muslimanskih sela. Seljak na kojeg su naišli ovako
je objasnio šta je bilo: “A, sa Turcima? Satrli ih, brate, i sjeme im satrli. Puni su

112
ih potoci, to će u proljeće, ako ih zvijeri dotle ne pojedu, da smrdi. Još ćemo
kakvu bolest navući. Kazao sam ja vojvodi Klariću: Iskopajte jame, pa
zatrpajte, naćerajte, neka sami sebi jame kopaju…” I u Miljevini su naišli na
strašne prizore: “Kod jednog potoka, preko kojeg smo morali projahati, stajala
je hrpa poklanih ţena, staraca i djece. Preko njih je bio pao snijeg. Ispod bijelih
nanosa virile su noge, glave, ruke ili ramena. Leševi su bili iznakaţeni, otekli.
Snijeg koji se topio bio je crvenkast i siv od krvi i truleţi. Po tragovima se
vidjelo da grabljivice razvlaĉe leševe. Na više mjesta leţale su odrtine ljudskih
tjelesa, s kojih su ptice jele ljudsko meso. Vonjalo je u zraku jer je već nekoliko
dana sijalo sunce… Ĉitavim putem do Foĉe nismo sreli ni jednog muslimana ni
muslimanke. Što je s njima? Prije je u foĉanskom srezu bilo 67 posto
muslimana…” Most u Foĉi je još bio krvav, a ispod mosta, opisuje
Zulfikarpašić, niz zidine kula, visile su, poput stalaktita u carstvu neĉastivog,
ogromne krvave ledenice: “Pod tim strašnim crvenim baldahinom Drina je
ljuljuškala mrtva tijela kao da ih uspavljuje. Uz obalu su leţali naduti leševi
ţena, djece i ljudi u graĊanskim i seljaĉkim odijelima. Neki mrtvaci bili su goli.”
Priĉali su im: da Drina ne bi izbacivala tijela, ĉetnici bi razrezivali trbuhe
mrtvacima, i tjelesa bi potonula. U Putu u Foĉu Zulfikarpašić istiĉe da su
strašne zloĉine uĉinili većinom mještani, srbijanskih ĉetnika je bilo malo.
Navodi i to da za prethodnih sedam mjeseci vlasti NDH, od trideset osam
hiljada muslimana, ustaški reţim nije uspio mobilizirati više od dvanaest ljudi, a
uhapsio ih je oko tridesetak (Srba), što je izazvalo ogorĉenje muslimana:
“Znam da su mnogi uglednici intervenisali da ih se oslobodi, i da nijedan od tih
uglednih niĉim nije odobrio ustaške postupke… Ali, kada su ĉetnici poĉeli klati,
sve odreda, nije se našlo ni dvanaest od šesnaest hiljada Srba da uzme u
zaštitu barem jednog od osam hiljada muslimana, odnosno njegovu imovinu…

A jednog dana su priredili lov. Pravi lov na ljude. Uzeli su pse i nekoliko stotina
vojnika i otišli u brda da love one koji su bili izbjegli smrt… Ubijali su ih na licu
mjesta…”, zabiljeţio je Zulfikarpašić priĉu svjedoka.

113
Skeleti pored Ćehotine
Nataša nastavlja: “Sedam dana je trajalo sabiranje tih kostiju, koje smo
odnosili na jedno mjesto pored Ćehotine… Slagali smo ih kao drva što se
slaţu… Hrpa se svaki dan povećavala, i taman kad bi se uĉinilo da će dobiti
svoje definitivne obrise, doĊem drugi dan i vidim da je hrpa još veća… Puno
sam toga ruţnog u godinama od tada do danas doţivjela, ah, ruţnog, i to je
blaga rijeĉ, ali ti skeleti pored Ćehotine, posebno djeĉiji, poluraspadnuti, na
kojima su se, u raznim mojim kasnijim trenucima oĉaja i zapitanosti nad svim,
pojavljivala osmjehnuta djeĉija lica, uvijek sa krupnim oĉima koje kao da mi
nešto hoće reći, dakle, ti skeleti me ne prestaju proganjati… Nastavljaju se na
ove priĉe oko srebreniĉkih kostiju, i, kao da je sve samo jedan neprekinuti niz
uţasa, nepravde, besmisla, i, ogromne hipokrizije…” Goran Ĉengić, Natašin i
Fićin sin, gotovo šezdeset godina poslije tog skupljanja kostiju kod Ćehotine
(nakon što ga je zloĉinac Batko u grupi nevinih poveo iz grbaviĉkog stana na
trebevićku padinu, i pucao u njega, a sutradan, otkrivši da je ţiv, dokusurio
ga!, samo zato što je on, iz roda Zimonjića, pokušao zaštititi komšiju,
muslimana, starca), i sam je postao jedan od tih kostura. Kada je “njegova”
jama pronaĊena, majka je prepoznala komad dţempera kojeg je sin samom
sebi kupio, u Visokom, na nekoj turneji rukometaša Ţelje: “Ĉim sam mogla
preći na Grbavicu, otišla sam u Goranov neboder. IzaĊe komšija, i, šta će,
ĉovjek, nije mislio ništa loše, k'o s neba: „Odveli ga, Nato, zaklali ga.‟ Policajac,
stoji pored nas, poĉe ga ruţiti što tako, otvoreno govori… Eto sluĉajnosti, u
visoĉkoj mrtvaĉnici sam vidjela ostatke dţempera moga sina…” Ali, 1944,
sakupljene kosti je trebalo i ukopati: “Moj je Fićo pitao Uglješu Danilovića, ĉula

114
sam vlastitim ušima, šta dalje da rade, primijetivši da bi dobro bilo odabrati
neko posebno obiljeţje, da se zna da su to kosti nevinih muslimana koje su
ubili ĉetnici, a Uglješa je skoĉio, baš tako, skoĉio: „Fićo, nemamo vremena za
to, i‟, dodao je tiše, „nije sada ni politiĉki dobro tako nešto uraditi, ovdje…'”
Kada nije vrijeme za istinu?

Ĉetnik-partizan
U već pomenutom Putu u Foĉu, Ferida Mulabdić, studentkinja medicine,
partizanska simpatizerka, na Zulfikarpašićevo pitanje da li su koljaĉi uspjeli
pobjeći, odgovara da ih je pobjeglo samo desetak: “…ostali su ovdje, ali oni su
kao partizani primljeni i imaju svoj odred. Komandant je Strajo Koĉović,
samozvani ĉetniĉki vojvoda, koji je bio jedan od najgorih koljaĉa. Ništa nije
uĉinjeno da se kazne…” Tog Koĉovića, bradatog, obuĉenog u oficirsku
uniformu, Zulfikarpašić je kasnije vidio u foĉanskom hotelu, sjedištu Vrhovnog
štaba. Preko ramena su mu visili redenici. Na šubari je imao petokraku. “Nije
me pozdravio, samo je ĉudno gledao u moj M.P. i bombe na kaišu… Šta ovaj
radi kod tebe, pitao sam Tita. „To je komandant foĉanskog partizanskog
odreda, ostavio je ĉetnike i prešao nama. Vrijedan mladić, preko njega ćemo
privući mnoge ljude…'” Tito mu je, Zulfikarpašić svjedoĉi, otkrio da je njega,
Adila, pozvao zato što je on iz ugledne porodice, kojem su ĉetnici zapalili kuću,
ubili brata, pa će “tako biti još zgodnije da ti kao takav propovijedaš slogu sa
Srbima i da im ostali muslimani pruţe ruku pomirenja”. Jer, nastavio je dalje
Tito, “neka muslimanska sela su odbila predati oruţje, objasnivši da im treba
za borbu protiv ĉetnika: “MeĊutim, mi smo ĉetnike otjerali, vršimo veliku
mobilizaciju, trebamo oruţje, a ne moţemo trpjeti na našoj teritoriji nikakve
naoruţane jedinice izuzev naših…” Isto je Zulfikarpašiću ponovio predstavnik

115
seljana iz Curova, gdje im je on došao zajedno sa Ivom Lolom Ribarom i
Feridom Ĉengićem, rekavši: “Ni u kakvu politiku mi se ne miješamo, mi
branimo ţivote naše djece i ţena. Zar da damo oruţje vama, a nekoliko
kilometara odavde su ĉetnici… Ne dirajte nas, ovo je naš teren stotine godina,
i nećemo vas dirati…” Seljani će, kasnije, ipak predati oruţje, i to baš
Koĉoviću. Uskoro će zasjedati Vrhovni štab.

Zulfikarpašić je u svome referatu govorio o nuţnosti ukidanja foĉanskog

narodnog odbora u kome su samo Srbi, neki od njih i ĉetnici, i tek jedan
musliman; o nuţnosti ukidanja sadašnjeg suda, koji je, umjesto da sudi
koljaĉima, osudio dvanaest muslimana, meĊu njima i narodnog tribuna,
opozicionara beogradskom reţimu prije rata, “za koga mi je Moša Pijade rekao
da je bio ispravan i da smo ga trebali pozvati na saradnju”. Na savjetovanju su,
pored Tita, bili i Ranković, Pijade, Lola, Milutin Milutinović i Milovan Đilas.
“Jedino je Milutinović smatrao da bi povodom toga trebalo odrţati sastanak CK
i Vrhovnog štaba, a Tito je kazao da po tom pitanju nemamo šta diskutovati.
Ranković je rekao da je velika partizanska pobjeda to što je osnovna ĉetniĉka
masa prišla nama: “Mi ne moţemo, bez obzira prema njima, da pohapsimo i
sudimo njihove komandante, mada su oni, bez sumnje, poĉinili zloĉin prema
muslimanima. Drugo, muslimani se još kolebaju i ne moţe biti govora o
njihovom masovnom prelazu na našu stranu, a pojedinaĉni prelazi mogu
škoditi, jer će izazvati lošu reakciju Srba. Nama muslimani u Foĉi nisu sada
potrebni kao borci, nego kao pomagaĉi…” Kasnije, saznavši da je jedan od
koljaĉa i Ranko Popadić, partizanski komandir, Zulfikarpašić je bez duše
odjurio u komandu mjesta, i to ispriĉao Rodoljubu Ĉolakoviću i Risti Tošiću.
“Ĉolaković mi je rekao: „Kada bismo mi hapsili koljaĉe meĊu ovdašnjim
Srbima, onda bismo pohapsili pola našeg Narodnog odbora i većinu vojnika…‟
A Tito: „Mi ne moţemo voditi protusrpsku politiku, u našoj vojsci se nalazi
preko 95 odsto Srba.‟ Odgovorio sam: „Ali, to nije protusrpska, to je
protukoljaĉka politika…'”

A Tito je primijetio da on, Zulfikarpašić, izgleda slabo, da se treba naspavati i

odmoriti… Nataša Ĉengić nastavlja: “Poslije smo mi otišli iz Foĉe. Ne znam
taĉno šta je bilo sa kostima, ali znam da one nikad nisu dobile ime, znak, da,
navodno, ne bi smetale ţivima…”

116
Moja sestra Ksenija Zaborav se u Nataši nikada nije ugnijezdio, a da će tako
biti shvatila je još saznavši da je naĊena njena sestra Ksenija Jauković, koju
su ĉetnici, krajem Drugog svjetskog rata, kao pripadnika Saniteta pri
Vrhovnom štabu, zajedno sa jednom bolniĉarkom, ubili na Majevici. Inaĉe, i
Ksenija i Nataša, dvije od pet kćerki Zimonjića, dobile su imena prema Nataliji i
Kseniji, princezama, kćerkama kralja Nikole Petrovića. A, kada se sestra tih
princeza, Jelena, udala za italijanskog kralja Viktora Emanuela, poslala je dar
novoroĊenoj Kseniji, prvoj unuci njene rodice Ivane, roĊene Vukotić, udate
Zimonjić sa Ĉeva, u Crnoj Gori, odakle je i kralj Nikola. Dar je bila prelijepa
crnogorska narodna nošnja, u kojoj se Ksenija slikala kada je napunila
osamnaestu. Ustvari, tada ju je prvi put i obukla…

117
118
“Sjećam se i toga… Nas pet, Dobrila, Natalija, Ksenija, Ljiljana, Mirjana i ja, sa
djedom, oficirom, ĉiji je brat bio ĉuveni mitropolit Petar Zimonjić… Nošnja se,
zajedno sa još nekim predmetima iz naše porodice, danas nalazi na cetinjskoj
Biljardi. Dugo smo razmišljale šta uraditi s njom, i na kraju smo ĉule da je tako
najbolje.” Dugo porodica nije imala nikakvih vijesti o Kseniji: “Nismo ni znali šta
se taĉno s njom desilo. Jednom, tada sam već bila udata, i bila je majka kod
mene, a sa svekrvom sam ionako ţivjela, dakle, sjedili smo svi u kući kada su
nam došli u posjetu doktori Isidor Papo, Bogdan Zimonjić, Moni Levi… Sjede
oni sa Fićom, a dr. Papo, malo-malo, pa u mene pogleda, i na kraju objasni:
„Boţe, Fićo, što tvoja Nataša liĉi na našu Kseniju iz Centralne bolnice
Vrhovnog štaba… Pri jednom napadu ĉetnika, zarobljeno je deset partizana.
Drţali su ih u štali. Ksenija je odatle uspjela pobjeći sa Danicom Novaković, ali
su ih ĉetnici uhvatili, i ubili, 1944…‟ Dr. Papo nije znao da smo mi sestre jer je
Ksenija nosila prezime Jauković… Njenog muţa, Dragu, kapetana, Talijani su
ubili… Pregazili ga tenkom, ţivog… Kada je to ĉula, moja majka se odmah
prevrnula, i poĉela tući glavom o zid… Udarala je, udarala, strašno dugo… Svi
smo bili u šoku… Majka je umrla nekoliko dana kasnije, nije mogla to
preţivjeti. Kseniju je strašno voljela. Svi smo je voljeli. Pogledajte kako je bila
lijepa… A ja sam, eto, nadţivjela svoga Gorana, i svoga Igora, opaka bolest
ga je odnijela naglo, davno još, baš je sedmog juna bila godišnjica, Goranova
je ĉetrnaestog juna, i cijeli je ovaj mjesec smrtna traka, na kojoj se pomiĉu moji
dragi kojih više nema… Valjda sam poslije svega ja ostala ţiva zbog ovog
moga trećeg sina, Roćka…

119
Dugo nismo znali gdje je Ksenijina humka, i jednom, moja sestra Dobrila poĊe
po majeviĉkim selima sa nekim beogradskim novinarom, ĉiju su sestru ĉetnici
ubili zajedno sa našom… Bila je ĉetrdeset deveta, ĉini mi se, vrijeme u kojem
120
se još svako svakog plašio… Danima su hodali po selima, raspitivali se, i niko
ništa nije znao… Uvijek je tako sa svjedocima koji ne shvataju da šutnjom
sami sebi kopaju grob… Došli su u neku pustaru, i vide dvoje starih. Prvo se
obrate starcu, ne haje, ponove, on, „bogami, ne znam‟. Htjeli su krenuti kad
starica zagrmi na muţa: „Reci, reci jednom, ne moţeš više tako…‟ I, da ne
duţim. Upravo je taj starac gledao kada su ih ubijali, i kopali, i, odveo ih je na
to mjesto… Uz Kseniju je pronaĊen njen ĉešalj… I danas je na Majevici…”

Edina Kamenica
DANI, br. 263 od 28.juna 2002.

oprema teksta:focanskidani

121
122
123
124
___

125
126
127
128
129
130
_ _ __ _ _
priredio:Kenan Sarač
fotografije:internet/screenshot
design:Kenan Sarač
oprema teksta:focanskidani

vidi još:
[izlog knjige] Srpski zloĉini nad Bošnjacima-muslimanima 1941.-1945.
https://focanskidani.wordpress.com/2017/10/11/izlog-knjige-srpski-zlocini-nad-
bosnjacima-muslimanima-1941-1945/
75 godina od genocida u Foĉi : Priĉa o Mevli Pirić, djevojaĉki Lampa, iz
Godijena kod Foĉe
https://focanskidani.wordpress.com/2017/05/02/75-godina-od-genocida-u-foci-
prica-o-mevli-piric-djevojacki-lampa-iz-godijena-kod-foce/
Priĉa o Foĉi 1941. – 1945., kao i 1992. o stradanjima i patnjama naroda Foĉe,
ali i o borcima – herojima koji su pruţili herojski otpor agresoru i spasili civile
https://focanskidani.wordpress.com/2017/09/24/prica-o-foci-1941-1945-kao-i-
1992-o-stradanjima-i-patnjama-naroda-foce-ali-i-o-borcima-herojima-koji-su-
pruzili-herojski-otpor-agresoru-i-spasili-civile/
GENOCID NAD MUSLIMANIMA FOĈE 1941. – 1945. : Smrt do smrti…Priĉa
Nataše Zimonjić-Ĉengić
https://focanskidani.wordpress.com/2017/05/04/genocid-nad-muslimanima-
foce-1941-1945-smrt-do-smrtiprica-natase-zimonjic-cengic/
FOĈA 1941.-1945.:Protiv zaborava i tabua…(FOTO)
https://focanskidani.wordpress.com/2016/04/20/foca-1941-1945-protiv-
zaborava-i-tabua-foto/
STARI TEKSTOVI » ADIL ZULFIKARPAŠIĆ: PUT U FOĈU 1942.
https://focanskidani.wordpress.com/2016/10/29/stari-tekstovi-adil-zulfikarpasic-
put-u-focu-1942/
HISTORIJA FOĈE : 75 GODINA OD PRVOG OSLOBOĐENJA
https://focanskidani.wordpress.com/2017/01/20/historija-foce-75-godina-od-
prvog-oslobodenja/
FOĈA, 20. januara,1942.
https://focanskidani.wordpress.com/2017/01/20/foca-20-januara1942/
FOĈANSKA OMLADINSKA ĈETA
https://focanskidani.wordpress.com/2016/10/06/focanska-omladinska-ceta/
FOĈANSKI PROPISI
https://focanskidani.wordpress.com/2016/11/10/focanski-propisi/
IZ HISTORIJE FOĈE : Partizanska olimpijada u Foĉi
https://focanskidani.wordpress.com/2016/06/09/iz-historije-foce-partizanska-
olimpijada-u-foci/
O GENOCIDU NAD MUSLIMANIMA FOĈE 1941. – 1945. iz pera Ševka
Kadrića
https://focanskidani.wordpress.com/2017/05/05/o-genocidu-nad-muslimanima-
foce-1941-1945-iz-pera-sevka-kadrica/

131
75 godina od GENOCIDA u Foĉi : Straviĉne priĉe iz 1942.godine
https://focanskidani.wordpress.com/2017/02/23/75-godina-od-genocida-u-foci-
stravicne-price-iz-1942-godine/
[HISTORIJA FOĈE] : 76 GODINA OD PRVOG OSLOBOĐENJA
https://focanskidani.wordpress.com/2018/01/20/historija-foce-76-godina-od-
prvog-oslobodenja/
FOĈA 75 GODINA OD GENOCIDA : Mustafa Saraĉ, ugledni medicinar i
trgovac, spaljen na sred Pazarišta
https://focanskidani.wordpress.com/2017/11/28/foca-75-godina-od-genocida-
mustafa-sarac-ugledni-medicinar-i-trgovac-spaljen-na-sred-pazarista/
FOĈA 75 GODINA OD GENOCIDA : Ugledni i bogati Šerif aga Hadţialić
obješen u Aladţanskom parku
https://focanskidani.wordpress.com/2017/11/27/foca-75-godina-od-genocida-
ugledni-i-bogati-serif-aga-hadzialic-objesen-u-aladzanskom-parku/
FOĈA 75 GODINA OD GENOCIDA : Istina o Smail agi Šiljku iz Foĉe
https://focanskidani.wordpress.com/2015/09/19/foca-75-godina-od-genocida-
istina-o-smail-agi-siljak-iz-foce/

više o genocidu nad muslimaniima 1941. – 1945. moţete proĉitati na:

Genocid nad Muslimanima Dedijer.pdf

(http://www.mediafire.com/download/3c6979xjytfg9ks/Genocid+nad+Musliman
ima+Dedijer.pdf)

132
Posted on 11 Oktobra, 2017

*izlog knjige+ Srpski zločini nad Bošnjacima-muslimanima 1941.-1945.

https://focanskidani.wordpress.com/2017/10/11/izlog-knjige-srpski-zlocini-nad-bosnjacima-
muslimanima-1941-1945/

Srpski zloĉini nad Bošnjacima-muslimanima 1941.-1945. Dr Šemso Tucaković

El-Kalem i OKO ,Sarajevo, 1995., 673 stranice ; 25 cm.

Stvarnih 14.000 ţrtava

133
134
SVJEDOĈENJA

135
136
137
138
139
140
141
142
143
144
145
146
147
148
149
150
151
152
153
154
Stvarnih 14.000 ţrtava

155
[SPISAK JE NEPOTPUN] BOŠNJACI-MUSLIMANI ţrtve ĉetniĉkog
genocida na podruĉju opštine Foĉa tokom Drugog svjetskog
rata [SPISAK JE NEPOTPUN]

156
157
158
159
160
161
162
163
164
165
166
167
168
169
170
171
172
173
174
175
176
177
178
179
180
181
182
183
184
185
186
187
188
189
190
191
192
193
194
195
196
197
198
199
200
201
202
203
204
205
206
207
208
209
210
211
212
213
214
[SPISAK JE NEPOTPUN]
Stvarnih 14.000 ţrtava

215
216
[izlog knjige] Srpski zloĉini nad Bošnjacima-muslimanima 1941.-1945 Dr
Šemso Tucaković
El-Kalem i OKO ,Sarajevo, 1995., 673 stranice ; 25 cm.

priredio:Kenan Saraĉ
fotografije:screenshot/focanskidani
oprema teksta:focanskidani

217
Posted on 28 Novembra, 2017
FOČA 75 GODINA OD GENOCIDA : Mustafa Sarač, ugledni medicinar i trgovac,
spaljen na sred Pazarišta
https://focanskidani.wordpress.com/2017/11/28/foca-75-godina-od-genocida-mustafa-sarac-ugledni-medicinar-i-trgovac-spaljen-na-sred-
pazarista/

Mustafa Saraĉ (u sredini) sa familijom pred II svjetski rat

…Otac je odmah zaposlen u Foĉanskoj bolnici.Odnjegovih pacijenata sam

saznao da je asistirao tada ĉuvenom hirurgu dr. Tamari.Osim toga,lijeĉio je
travama i sobom pravljenim mehlemima.Pored toga,imao je vrlo lahku i vještu
ruku za vaĊenje zuba.To mi se pohvalio zubar,poslije II svjetskog rata,kad sam
kao pacijent došao kod njega.Babo je i njemu vadio zube.Saznao sam od
Vajĉeta Milića,da mu je njegovom ocu,dr. Tamara ruku iz ramena
htio amputirati.Babo mu je iza leĊa dr.Tamare naišaretio da ne pristane i da
mu doĊe kući.Babo mu je ruku spasio svojom metodom.Baba sam malo
zapamtio.Pamtim ga kao trgovca.Drţao je radnju-trgovinu mješovitom robom
pod Pazarištem,preko puta kuće Rašida Selimovića,takoĊe trgovca u to
vrijeme Kraljevine Jugoslavije.Baba Mustafu su komšije,ni kriva,ni
duţna,ubile.Naprotiv,kako se vidi iz gore pomenute priĉe Srbina Vajĉeta,a i
mnogih drugih Srba,koji su hvalili moga oca da ih je spasio
raznih nevolja.Komšija Boro Blagojević sa još jednim ĉetnikom ga
je odveo.Tek sam saznao kakvom je strašnom smrću stradao,nakon
majkine smrti.Kad smo se vraćali sa njene dţenaze,roĊak Alija Kraljić mi je to
ispriĉao.Osam ĉetnika ga je svezalo i naredilo da sa njima ode u svoj
dućan,uzme kantu petroleja,donese na sred Pazarišta,gdje je kraljev
spomenik bio.Tu su mu svezali i noge i udarcima kundaka oborili i kad je bio u
kleĉeĉem poloţaju,istresli kantu petroleja po njemu i zapalili.Tako je pomagao
i od zemlje odskakivao od silnih bolova,koje je trpio,dok
218
nije izdahnuo.Alija Kraljić,tada je bio mladić.Sve je to posmatrao sa tavana
kuće Loja,odmah iznad Pazarišta.On je podigavši ćeremit posmatrao taj
opisani prizor.Alija,nije htio nikome priĉati o ovom dogaĊaju,dok mi je majka
bila ţiva.Smatrao je kad bi saznala kakvom je smrću umro njen muţ,da ne bi
mogla preboljeti i da bi se to na nju negativno odrazilo.Ali,vraćajući se sa njene
dţenaze i sa kabura na putu do moje kuće,meni je ovo ispriĉao…
(zabiljeţio:Šaćir Saraĉ)

_____

Allah mu se smilovao i u Džennetu ga nastanio. Amin!

_____

iz knjige Spaljena zemlja – Faruk Muftić, DES Sarajevo,2015.

219
iz knjige Spaljena zemlja – Faruk Muftić, DES Sarajevo,2015.

priredio:Kenan Saraĉ

fotografije:screenshot/focanskidani

oprema teksta:focanskidani

220
Posted on 19 Septembra, 2015
FOČA 75 GODINA OD GENOCIDA : Istina o Smail agi Šiljku iz Foče
https://focanskidani.wordpress.com/2015/09/19/foca-75-godina-od-genocida-istina-o-smail-agi-siljak-iz-foce/

Smail aga
Šiljak iz Foĉe

Bošnjak Smail aga Šiljak iz Foĉe

Izjavu Zemaljskoj komisiji za utvrĊivanje zloĉina okupatora i njihovih
pomagaĉa, dala je snaha mog pradeda, Murata Šiljak kako se vidi iz
dokumenta – Zapisnika. Izjava je datirana 07.07.1946. g.

U kompletnoj izjavi moţe se smatrati taĉnim samo onaj dio u kome je ona bila
prisutna, a ostalo je pretpostavka. (ona ĉula )

221
Izjava Zemaljskoj komisiji za utvrĊivanje zloĉina okupatora i njihovih
pomagaĉa od 07.07.1946.

Smail-aga nije bio obiĉan ĉovjek.

Kuća iz koje je odveden od strane ĉetnika moj pradedo i njegov sin Mehaga
nalazi se iza nekadašnje Stolarije u Foĉi.
222
Sudbina Mehage, sina mog pradeda , nije taĉno utvrĊena. Po jednoj verziji,
Mehaga je ubijen na Drinskom mostu, a po drugoj je odveden u Hrenovicu i tu
ubijen Prva je vjerovatnija jer u Hrenovici nije pronaĊen njegov mezar, kao i
ĉinjenica da ĉetnici nisu došli po njega. Njihov cilj je bio Smail-aga.

Osanica je mjesto gdje je moj pradedo imao kompleks ojekata od kojih je bila
kuća za stanovanje, han, prodavnica, pekara i još neke usluţne radnje. Uz to,
Smail-aga je bio jedan od nasljednika (drugi nasljednik je njegov brat koji je bio
sušta suprotnost Smail-agi , miran, tih) svog baba koji je na tom podruĉju bio
zemljoposjednik. Ljeto je provodio u Osanici, a ostatak godine u kući iz koje je
i odveden. Ostala imovina koju je imao u Foĉi bila je u posjedu Smail-aginog
brata. “Šiljski sokak” tako se zvala ulica koja s prostire od nekadašnje
autobuske stanice do pijace.

O dovoĊenju u Osanicu Smail-age, od strane ĉetnika i šta se dešavalo sa

Smail-agom, svjedoĉili su poslije rata rijetki koji su bili u Osanici u tom
momentu. Neki su preţivjeli tadašnji rat pa su sve ono što su vijedjeli priĉali
Smail-aginim naslijednicima. Tu priĉu je zabiljeţio i V. Dedijer u svojoj knjizi
“Genocid nad muslimanima 41-45”. Smail-aga je bukvalno doveden u
Osanicu vidno premlaćen, prebijen sa spaljenom bradom i kosom.
Devedesetogodišnji starac doţivio je bez i jedne rijeĉi ili krika, potkivanje.
Ĉetnici su mog pradedu potkovali konjskim potkovicama, ruke i noge, vezali i
odveli prema Goraţdu.

Dugo vremena se nije znalo, da li je baĉen u Drinu ili je negdje ostavljen uz put
prema Goraţdu.
Nekih desetak godina poslije tog rata, moj amidţa Šemso (najstariji unuk
Smail-age) dobio je informaciju da Smail-aga ipak nije baĉen u Drinu, već da
je ukopan i da mu je mezar obiljeţen. Mještani tog sela su Smail-agu
prepoznali , ukopali i dugo skrivali ko je u tom mezaru. To mjesto je nekih 20-
tak kilometara od Goraţda niz Drinu i mejsto je poznato familiji.
Ĉetnici su ga doveli do tog sela, tu je izdahnuo. Ostavili su ga pored
puta.Njihova namjera je bila da ga dovedu (ne donesu) ţivog u u svoje selo
kao trofej.
Sudbina ipak nije dozvolila da se to desi. Ukopan je od strane mještana kao
musliman.

Mi, kao familija, smo zahvalni mještanima tog sela i tu zahvalnost prenosimo s
koljena na koljeno.

Asim Šiljak

223
Izjava Zemaljskoj komisiji za utvrĊivanje zloĉina okupatora i njihovih
pomagaĉa od 07.07.1946.

224
Izjava Zemaljskoj komisiji za utvrĊivanje zloĉina okupatora i njihovih
pomagaĉa od 07.07.1946.

225
Izjava Zemaljskoj komisiji za utvrĊivanje zloĉina okupatora i njihovih
pomagaĉa od 07.07.1946.

226
Izjava Zemaljskoj komisiji za utvrĊivanje zloĉina okupatora i njihovih
pomagaĉa od 07.07.1946.

227
Smail aga Šiljak

O njegovoj veličini i hrabrosti i danas kruže priče.

Allah mu se smilovao i u Džennetu ga nastanio. Amin!

228
design:Kenan Saraĉ

priredio:Kenan Saraĉ
fotografije:focanskidani
oprema teksta:focanskidani

229
Posted on 27 Novembra, 2017

FOČA 75 GODINA OD GENOCIDA : Ugledni i bogati

Šerif aga Hadžialid obješen u Aladžanskom parku
https://focanskidani.wordpress.com/2017/11/27/foca-75-godina-od-genocida-ugledni-i-bogati-serif-aga-hadzialic-objesen-u-aladzanskom-
parku/

jedna od kuća Šerif age Hadţialić (u Aladţi, gdje je poslije u prizemlju bila
kafana) – zlato je bilo iza njegove kuće ( jedna od poslije ratnih radnih akcija
ga je pronašla i iskopala)

Imao je pet kuća, dućane, koţaru…

Prema jednom izvoru Šerif aga Hadţialić je obješen u haremu Aladţa dţamije.
Objesili su ga ĉetnici i Italijani da bi im priznao i otkrio gdje mu se nalazi zlato.
No, Šerif aga Hadţialić, iako na teškim iskušenjima im to nije otkrio. Poslije
rata, jedna od radnih akcija je pronašla i iskopala Šerif agino zlato. Akcijaši su
gutali zlato da ga sakriju od UDBA-e. Neki su se tako i obogatili. To zlato je
bilo iza njegove kuće u Aladţi, gdje je poslije bila kafana.
Šerif aga je imao ĉetiri sina : Aziza, Sulejmana, Rasima i Asima i kćerku
Muneveru.

230
Na fotografiji su djeca od Šerif-aginog brata Šaćira. S lijeva na desno Muharem, Safet (sjedi)
i Hasan Hadţialić. Fotografija je negdje iz 1930. godine.

_____

Allah mu se smilovao i u Džennetu ga nastanio. Amin!

_____

priredio:Kenan Sarač
fotografije:screenshot/focanskidani
oprema teksta:focanskidani

231
OD LJUDSKE KRVI RUKE SE NE MOGU OPRATI
- izbor tekstova sa portala focanskidani, flickr-a i facebooka
- sve fotografije su objavljene na facebooku, focanskidani, flickr-u ekranportal13, portalima...
- priredio:Kenan Sarač

OD LJUDSKE KRVI RUKE SE NE MOGU OPRATI

- izbor tekstova sa portala focanskidani, flickr-a i facebooka
- sve fotografije su objavljene na facebooku, focanskidani, flickr-u ekranportal13, portalima...
- priredio:Kenan Sarač

232