Универзитет у Београду

Економски факултет

Мастер академске студије

Предмет: Менаџерско одлучивање

Тема: Улога емоција на доношење одлука и

перформансе предузећа

Ментор Студент
Проф. др Ђорђе Каличанин Анђела Вуковић 2479/16

Београд, 2017.
 Садржај
Увод ...................................................................................................................................... 3
1. Организациона понашања у одлучивању ...................................................................... 4
2. Врсте одлука у организацији ........................................................................................... 6
3. Управљање одлучивањем у организацији ..................................................................... 7
3. Различити аспекти одлучивања...................................................................................... 8
5. Психодинамични приступ лидерству .............................................................................. 9
Закључак .............................................................................................................................12
Литература ..........................................................................................................................13

2
 Увод
Одлуке су резултат процеса доношења одлука, односно процеса одлучивања и
оне су избор између две или више алтернатива. Свакодневно се бавимо доношењем
одлука а притом нисмо ни свесни те чињенице. Разлог овоме је што је наша
свакодневица сачињена од рутинских послова, од послова који се понављају из дана у
дан и они као такви ни не захтевају неко специјално промишљање и процесивање.
Насупрот овоме, сусрећемо се са питањима која ипак захтевају промишљеност
јер од одговора зависе неке важне ствари у нашим животима које се никако не решавају
рутински. Оваква питања захтевају процес доношења одлука, нпр. који факултет
уписати, па надаље који посао одабрати итд.
У животу организација је готово исто као и у нашим животима, јер се организације
сусрећу и са једноставним и са сложеним питањима, на које менаџери морају пронаћи
праве одговоре. У организацијама је доношење одлука најважнија менаџерска
активност, јер менаџери на свим нивоима морају доносити одлуке о бројним и
разноликим питањима, морају дефинисати циљеве и начине, као и средства како
постићи дефинисане циљеве. И дефинисање циљева такође представља одлуку, јер се
тиме доносе одлуке шта ће организација радити, а шта неће, и којим путем остварити
циљеве. Остваривање циљева се постиже на различите начине, а избор најбољег
правца указује нам колико су неки менаџери успешнији од других. Дакле, одлука
представља избор између две или више могућих решења и до ње се долази одређеном
менаџерском технологијом, тзв. менаџерски know-how, одлука представља процес
одлучивања.
Један од начина размишљања је да је ментални процес доношења одлука (или
би требало да буде) - рационалан: формални процес који се заснива на оптимизацији
корисности. Рационално размишљање и одлучивање не оставља пуно простора за
емоције, напоротив, емоције се често сматрају ирационалним појавама које могу
искривити размишљање.
Међутим, постоје и теорије и истраживања која се фокусирају на важну улогу
емоција у доношењу одлука. Лоевенстеин и Лернер раздвајају емоције приликом
доношења одлука у две врсте: они који предвиђају будуће емоције и оне које се одмах
доживљавају док размишљају и одлучују. Дамасио је формулисао хипотезу соматског
маркера (СМХ), који предлаже механизам помоћу којег емоционални процеси могу
водити (или пристрасно) понашање, посебно одлучивање. Пфистер и Бохм верују да
"питање рационалности треба да буде засновано на ваљаности емоционалних
евалуација, а не на формални кохерентности".

3
 1. Организациона понашања у одлучивању
Да бисмо размотрили организациона понашања у одлучивању, неопходно је
обухватити елементе организационих понашања у одлучивању, врсте одлучивања у
организацијама и управљање одлучивањем у организацијама.
Када је реч о елементима организационих понашања у одлучивању, важно је
истаћи да се оне ослањају на истражене карактеристике људског мозга али и на
постојеће теорије и фазе у процесима одлучивања у људском мозгу. Досадашња
истраживања су показала да организациона понашања у одлучивању веома зависе о
особености људског мозга, а истраживања се детаљно спроводе и даље у највећим
научним центрима у свету попут MIT, California University, Carnegie Mellon University,
Princeton University итд.
У литератури се углавном наилази на две основне теорије одлучивања:
економска или класична (нормативна) и административна или управљачка
(дескриптивна) теорија.
Економска теорија одлучивања заснива се на претпоставци идеалних одлука са
максимизираним циљевима, које треба да доносе потпуно рационални доносиоци, а
упраљачка теорија одлучивања се заснива такође на претпоставци рационалних одлука
са прихватљивим циљевима, које доносе реални расположиви доносиоци.
Избор одлуке је обично ограничен на извесно задовољавајуће а не и оптимално
решење. Симон је указао на проблем ограничене рационалности код људи и утврдио је
да „одлуке никад не могу бити перфектно рационалне“ и сугерисао је руководиоцима „да
не расипају енергију у потрази за најбољим могућим решењем већ да прихвате прво
задовољавајуће решење које им се укаже“ (Милетић, Поповић, Павловић, 2006:133).
За разлику од традиционалног приступа, односно модела рационалног
одлучивања који на процес доношења одлука гледа као на серију аналитичких
поступака, који воде избору најбоље алтернативе која се нуди, савремени приступ или
модел интуитивног одлучивања заговара интуитивно одлучивање, тзв. теорија имиџа
Бича и Мичела. Наиме, суштина овог приступа не лежи у избору оне алтернативе која је
генерално најбоља, него се важност алтернативе процењује према томе како се она
уклапа у лична мерила доносилаца одлука, на њихове личне циљеве и планове. овом
теоријом уважене су разлике између појединаца, организација и култура. Најбоља
одлука за једну особу није најбоља и за другу. У овој теорији одлуке се доносе према
једноставном моделу састављеном из два корака који су илустровани следећом шемом.

4
 Шема 1. Савремени модел доношења одлука

• Тест компатибилности: индивидуални принципи, циљеви,

планови за будућност; ако нема компатибилности опције са
било којим од имиџа доноси се одлука о одбацивању;
супротно, ако има компатибилности решења и личних
1. КОРАК имиџа, наставља се кораком профитабилности

• Тест профитабилности треба да покаже која опција од оних

које су компатибилне са имиџима највише одговара личним
принципима, циљевима и плановима; доносилац одлуке
изабира ону која највише одговара; одлука је увек везана за
2. КОРАК контекст.

Извор: Петковић, М.(2011), Организационо понашање са менаџментом људских

ресурса, Центар за издавачку делатност Економског факултета, Београд; обрада аутор

Супериорност теорије имиџа над традиционалним приступом одлучивању је у

упрошћености процеса и брзини доношења одлука. Овде је уочено да људи реагују
аутоматски, интуитивно и искуствено; искуство им је водич за позитивну праксу коју
треба поновити, док негативну треба избегавати. Ипак, поједине ситуације и проблеми
изискују аналитички процес расуђивања и избор између могућих алтернатива. У овоме
је ограничење примене искуственог приступа. Аналитички приступ је свакако поузданији
у решавању сложених проблема, који се спорадично појављују.

5
 2. Врсте одлука у организацији
Одлучивање у организацији обухвата доношење одлука, које се могу разликовати
по сложености, месту на коме се доносе, по начину, техникама и методама решавања.
Шема 2. Врсте одлука у организацији

једноставне

ОДЛУКЕ

сложене

СЛОЖЕНЕ

према месту доношења:

стратегијске и оперативне

према начину доношења:

непрограмиране и
програмиране

према техникама
решавања: класичне и
савремене

Извор: Милетић, Љ., Поповић, Б., Павловић, Н.(2006), Организациона понашања, Виша
пословна школа, Нови Сад, стр.136

Одлучивање врше појединци у свом окружењу и руководиоци у организацијама,

а одлуке, као што се на слици може и видети, могу бити једноставне и сложене.
Доношење једноставних одлука представља обичну рутину која не захтева нарочито
напрезање ума, док доношење сложених одлука представља комплексан процес, који
захтева велике способности, пуно знања и доступност мноштва података. Сложене
одлуке се деле на стратегијске, оперативне, програмиране, непрограмиране, класичне
и савремене.
Када је реч о техникама и методама решавања проблема, професор Херберт А.
Симон (1916-2001) који се бавио рачунарским наукама и психологијом је дао изузетно
велики допринос савременом развоју теорије одлучивања. овај чувени научник је
проучавао теорије организационих понашања и притом је користио математичку теорију
у проучавању психолошких, социолошких и економских феномена. Симон је развио нове
методе у теорији одлучивања уводећи појам „ограничене рационалности“ јер „одлуке
никад не могу бити перфектно рационалне“ и он се сматра „оцем вештачке
интелигенције“ у рачунарству.

6
 3. Управљање одлучивањем у организацији
Управљање одлучивањем у организација је рационално вођење процеса
одлучивања, нпр. дефинисање проблема, анализа проблема, планирање могућности,
избор одлука, примена одлука, које обично користе руководиоци путем: а) препознавања
профила типичних стилова у одлучивању; б) практичне шеме у доношењу одлука и ц)
општепризнатих начела за управљање организацијама.
У литератури се среће више профила типичних стилова појединаца у
одлучивању, као што је Howtorn-Iowa; Ohio; Likert; Fiedler, House-Mitchel, Adizes итд.
Међутим, познати амерички научник Alan J. Rowe је применио посебан начин
препознавања профила типичних стилова у одлучивању и по њему се могу разликовати
спознајни процеси појединаца преко откривања индивидуалног мишљења, разумевања
околине и опажања ситуација. Метода ДСИ препознавања профила типичних стилова у
одлучивању (Decisions Styles Inventory) заснива се на оцењивању димензија комплекса
спознаја и оријентације, као и коришћења левог или десног мозга: димензија комплекса
спознаја обухвата: непосредну спознају, са акцијама менаџера и основну спознају са
идејама лидера. Димензија оријентација обухвата: техничку оријентацију из левог мозга
и организациону оријентацију из десног мозга.
Шема 3. Шема типичних стилова понашања у одлучивању

Леви мозак Десни мозак

духовни Аналитички стил Мисаони стил Директори
Комплекси
Непосредни
спознаја основни Директивни стил Руководиоци
стил
Техничка Организациона
Оријентације

Извор: Милетић, Љ., Поповић, Б., Павловић, Н.(2006), Организациона понашања, Виша
пословна школа, Нови Сад; прилагођено према A. J. Rowe

Метода препознавања профила стилова у одлучивању омогућава раздвајање

следећих типичних стилова у одлучивању: директивног, аналитичког, мисаоног и
непосредног стила, као што је приказано на претходној шеми.

7
 3. Различити аспекти одлучивања
Доношење одлука представља универзалну активност и то не би требало да буде
изненађујуће. Важно је схватити да је то компонента састављена из неколико
дисциплина и да поједине од тих дисциплина имају посебно циркулисање у оквиру
одлучивања. Иако је одлучивање као научна дисциплина у потпуности посвећена
доношењу одлука, њене перспективе не покривају све што треба знати о доношењу
одлука. Заправо, када се разматра шире подручје могућности доношења одлука, јасно
је да одлука има узак поглед на то што доноси одлучивања. Овде је важно размотрити
различите перспективе везане за доношење одлука у оквиру различитих дисциплина.
Фокус ће бити само на дисциплине које су важне у складу са темом рада, а то су
социјална психологија и психологија (Davidson, 2013:25).
Ако посматрамо одлучивање као научну дисциплину, она је уско повезана са
скупом доношења одлука и промовисању алата за доношење одлука. Постоје три
категорије алата:
 алати за оптимизацију,
 алати за системску анализу
 алати за изградњу модела.

Поједини кругови науку о одлучивању посматрају много еспанзивније као

систематични приступ разумевања напора за доношење одлука у најширем контексту.
На Одељењу за науке о менаџменту на Универзитету Џорџ Вашингтон се управо овако
гледало на одлучивање. Наиме, овај програм се бавио квантитативним техникама,
информационим системима и одлукама системској подршци, али је укључивао и
организационо понашање, лидерство и управљање технологијом. Овакав приступ,
међутим, одражава изузетак а не правило (Davidson, 2013:26).
Одлучивање и економија
У формалном приступу, економија се дефинише као проучавање алокације
ресурса у условима оскудице. Економија је на практичном нивоу са људима који купују
и продају ствари на тржишту. Зато што се економска активност посвећује квантитативној
анализи, ова дисциплина је постала снажна квантифицирана током протеклих век и по,
почев од рада Леона Валраса (1834-1910).
Странице водећих економских часописа су често упаковане са више
математичких симбола и једначина него што би се нашло у водећим часописима физике.
Знатан део времена економисти троше за развијање математичких и статистичких
модела који описују економски активност. Ови модели играју важну улогу у доношењу
одлука. Владе их користе како би разумеле и решавале сложеност националних и
глобаних економија.
Одлучивање и социјална психологија
Друштвена психологија је дисциплина која премошћава две много веће
дисциплине: психологију и социологију. Док психологија истражује понашање
појединаца, а социологија испитује понашање људских колектива попут малих група,
великих група и заједнице, социјална психологија се бави ефектима друштвених снага
на појединце.
Социјална психологија се појавила средином двадесетог века са радом
Музафер Шерифа и Соломон Аша. Обојица су била заинтересована за осмишљавање
експеримената да би видели како је појединачно доношење одлука утицало у
подешавањима групе.

8
 Најпознатија студија социјалне психологије о социјалном притиску за
усаглашеност у одлучивању је Милграмов експеримент из 1961. године, где су
постављени предмети у соби и могли су да посматрају друге предмете (који су заправо
били глумци) Стаклено окно у суседној соби (Милграм, 1963). Истински су позвани
наставници и лажни субјекти - ученици. Наставници би питали ученике о једноставним
питањима. Ако су их ученици погрешно схватили наставници су морали да претворе
бирање које би шокирало ученике.
Психологија је широка дисциплина која разматра све аспекте људских
менталних процеса. Састоји се од многих субдисциплина, укључујући перцепцију (како
људи прикупљају податке из света око њих), спознају (како људи процесуирају и тумаче
перципиране податке), личност (како људи функционишу - њихов свакодневни живот),
развој (како људи развијају психолошки почетак и абнормална психологија (људска
дисфункционалност). Област психологије је у најснажнијој вези са доношењем одлука и
подразумева личност, спознају и перцепцију. Спознаја и перцепција су уско повезани са
функционисањем мозга.

5. Психодинамични приступ лидерству

У контексту теме овога рада, односно улози емоција на доношење одлука и
перформансе предузећа, овде би било добро размотрити психодинамички приступ
лидерству. Наиме, психодинамички приступ (енг.psychodinamic approach) обухвата
неколико различитих схватања лидерства. Не постоји само један модел или теорија.
Међутим, за психодинамички приступ карактеристичан је заједнички фундаментални
концепт који се заснива на личности и подразумева доследан образац начина
размишљања, осећања и деловања у односу на окружење и друге људе. Личност се
одређује помоћу листе склоности или квалитета; претпоставимо, нпр. да је особа
стидљива, интелигентна или ригидна у понашању, док је друга особа креативне,
назависна и спонтана. Листа могућих особина личности је дугачка па су психолози
развили низ упитника који могу да се користе како би се одредио нечији тип личности.
Психодинамички приступ лидерству своје корене има у психоанализи и
радовима Сигмунда Фројда. Фројд је настојао да разуме пацијенте и да им помогне да
реше проблеме који нису могли да се лече на конвенционалан начин. На основу
Фројдовог рада је настало много огранака у психологији, а један од његов следбеника
Карл Јанг је изнедрио низ радова из психологије. Главни заговорник психодинамичког
приступа лидерству био је Абрахам Заленик (2977), професор менаџмента на Харварду,
а у новије време Мичел Мекоби, примењујући јединствену комбинацију антрополошког
и психоаналитичког тренинга је писао о продуктивности нарцисоидних особа у улози
визионалрских лидера.
Психодинамички приступ се разликује од приступа лидерству као скупу особина,
у коме се одређене карактеристике личности сматрају важним за стицање лидерског
статуса или обављање лидерских задатака, као и од приступа стиловима лидерства у
којима се сугерише да је најбољи један одређен лидерски стил, посебно стил тимског
менаџмента.
Било је неколико покушаја да се лидерство размотри из психодинамичке
перспективе и у свима је било истакнута важност да лидер буде свестан сопственог типа
личности, као и типа личности својих следбеника. У психодинамичком приступу се најпре
испитује породично порекло одређене особе.

9
 Трансакциона анализа (енг. transactional analysis – TA) је један од новијих
психодинамичких модела. Ерик Берн је творац ТА и он је осмислио као „систем у коме
су уједињене индивидуална психотерапија и социјална психијатрија“. Важан аспект
тог концепта је социјална психијатрија чији фокус није искључиво на појединцу, већ и на
односима које он успоставља са другима. Неколико година касније Берн је објавио и
популарну верзију овог модела у раду Games People Play (1964). Присталице ТА
наставиле су да проширују њене методе(Stewart, Joines, 1991).
Иако ТА није примењивана директно на лидерство, неке основне идеје су
занимљиве и могу да помогну у тумачењу интеракција између лидера и следбеника.
Најосновнији концепт је его-стање, који је Берн дефинисао као „доследан образац
осећања и искустава која су директно повезана са одговарајућим обрасцем понашања“.
Такав концепт представља покушај да се осећања и искуства повежу са оним што људи
заправо раде (Northouse, 2007:165).
Постоје три его стања: Родитељ, Одрасли и Дете. када неко размишља, осећа и
понаша се на начин који је пресликан од родитеља, за њега се каже да је у его стању
Родитеља, а слично томе размишљања, осећања и понашања попут оних у детињству
резултирају его стањем Детета, а за его стање Одраслих су карактеристична
размишљања, осећања и понашања која су директно последица свега што се око њега
дешава. Важно је напоменути да људи прелазе из једног у друга его стања и да свако
може у било које време да се нађе у било ком его стању(Northouse, 2007:165).
Основна премиса Јанговог начина класификације људи и њихових личности јесте
да је људско понашање предвидљиво и разумљиво. Он је сматрао да људи дају
предност одређеним осећањима и начину размишљања. Оне су основ за то како људи
раде, како се односе једни према другима и како се играју.
Јанг је веровао да постоје четири димензије које су важне за оцену личности: прва
се тиче тога одакле особа црпи енергију (интерно или екстерно); друга подразумева
начин на који прикупља информације (на прецизан, секвенцијалан начин или на
интуитивнији, произвољнији начин); трећа је начин на који одлучује (рационално,
зансовано на чињеницама, или субјективно, лично); четврта се тиче разлика између
особа које су организоване и склоне планирању и оних које су спонтане и флексибилне.
Ово је био основ за класификацију типова личности (Northouse, 2007:170):
 екстравертност (енг. extraversion – E) наспрам интровертности (енг.
introversion – I); у зависности од тога да ли особа црпи енергију изнутра
или споља;
 осетљивост (енг. sensing – S) наспрам интуитивности (енг. intuitive – N);
у зависности од тога да ли особа прикупља информације на прецизан
или интуитиван начин;
 мишљење (енг. thinking – T) наспрам осећајности (енг. feeling – F); у
зависности од тога да ли особа чешће доноси одлуке на рационалан или
субјективан начин;
 просуђивање (енг. Judging – J) наспрам перцептивности (енг. perceiving
– P); у зависности од тога да ли особа живи на испланиран или спонтани
начин.

10
 Ове особине имају специфична значења у моделу психолошких типова и постоји
16 могућих комбинација ова четири пара особина. Сваку од наведених треба размотрити
као посебан тип. Пар појмова као што су екстравертност и интровертност чине димензију
која је само један део типа. Комбинацијама су додељене шифре настале од првих слова
сваке речи, осим интуиције која је означена словом Н да би се избегло понављање слова
I које означава интровертност: ИСФЈ, ЕНТЈ, ИНТЈ, ЕНТП, ИНТП, ЕНФЈ, ИНФЈ, ЕНФП,
ИНФП.
Врло је тешко одмах разумети свих 16 комбинација, али то није ни потребно као
чињеница да треба утврдити сопствени стил и концентрисати се на његово разумевање.

Функције и склоности – Обележја као што су екстровертан, осетљив, мисаон и

просуђујући представљају функције људске личности у Јанговој теорији типова
личности. Појединци већином дају предност једној функцији у односу на другу у сваком
пару појмова.
Екстравертност и интровертност. Екстравертност је давање предности
прибављању информација, инспирације и енергије ван сопствене личности. Једна од
особина екстравертних особа јесте да изузетно воле да причају. Са друге стране,
интровертна особа користи сопствене идеје и размишљања и нису јој потребне
стимулације из окружења. такви људи радије слушају друге него што говоре.
Чулност наспрам интуитивности. Димензије чула и интуиције повезане су са
начином на који људи прикупљају информације. Осетљиве особе прикупљају податке
путем чула и размишљају о чињеницама и практичним стварима. Такви људи су у
великој мери усмерени на детаље и срећни су када се баве „стварним светом“. Они се
фокусирају на то што могу да виде, чују, додирну, помиришу и окусе. Прецизност и
тачност су омиљене речи за осетљиве особе. Друга група људи руководи се интуицијом.
Они су по правилу више окупирани концептуалним и теоријским питањима. Уобичајена
свакодневна искуства су им досадна. они желе да буду креативни, да замишљају
будућност и да на домишљат начин приступају проблемима. У прикупљању
информација интуитивне особе занимају могућности и односи; они користе теоријски
оквир за разумевање података. за разлику од чулних људи, интуитивне особе ће пре
употребљавати изразе као што су приближно или колико ја знам.
Мишљење и осећајност. Након што су информације прикупљене, људи морају
да донесу одлуке на основу њих. За то постоје два начина – промишљање и
руковођење осећањима. Људи који промишљају су логични, аналитични и теже
објективности. Често се другима чине као одвојени и неповезани са људима јер теже да
своје поступке заснивају на могућим резултатима. Људи који имају супротне
преференције су наглашено емотивни. Они су већином субјективни, теже хармоничним
односима са другима и узимају у обзир осећања других људи. више се повезују са
другима на послу или у другим ситуацијама и људи их сматрају увиђајним и
хуманим.
Крегер и Теусон (2002) истичу да постоје емпиријска истраживања у којима је
потврђено да постоји разлика између промишљања и осећања када је реч о половима,
односно да је већи број мушкараца рационалан, а већи број жена емотиван. Ипак, то
није правило. Осим тога, ова разлика све више нестаје јер се жене све више образују у
области природних наука, инжењерства и менаџмента. Већина менаџера припада групи
рационалиста, највише због тога што су донедавно у области менаџмента доминирали
мушкарци а, осим тога, рационалан начин размишљања је део обуке у пословним
школама и високо се вреднује у организационом свету.

11
 Закључак
Емоције имају снажан утицај на то како људи виде свет и како реагују на своју
околину. Са научног стајалишта, емоције представљају психолошко и физиолошко
стање које је у интеракцији са физичким одговорима на подражаје из околине. То
конкретно значи да емоције произлазе из разних когнитивних, понашајних и
међуљудских односа који сигнализују наш однос са светом око нас.
Емоционалне реакције су најизраженије у интеракцији с другим људима. Људима
је природно да препознају туђе емоције и наша је природа „ожичена“ у нашем мозгу и
суптилно нас повезује са људима око нас.
У оквиру рада видели смо да са психолошког аспекта доношења одлука,
психологија проучава мисаоне процесе људи и међу људима и доношење одлука. У
оквиру психолошких аспеката видели смо утицаје перцепције и особености на
одлучивање, јер оне исте могу бити ограничавајући фактор при одабиру оптималног
решења, а да доносилац одлуке притом тога не буде ни свестан.
Различити људи виде свет на другачији начин. Начин интерпретације
информација које се добију осетним путем представља перцептуални процес.
Психолошка истраживања су идентификовала широк распон фактора који утичу на
процес одлучивања појединца тако што ограничавају рационалности приликом обраде
информација. Између као неких од најважнијих ту се наводи: пажња, меморија,
предодређеност, перцепција особа. Значај пажње се најлакше може представити путем
селективне перцепције, која омогућава занемаривање осећајних сензација неважних за
акцију која се обавља у датом тренутку. Меморија је заслужна за похрањивање
информација у мозгу и њихово касније призивање. Људска меморија дели се на
осећајну, краткорочну и дугорочну.
Карактеристике личности, односно особност представља једну од најснажнијих
психолошких сила које утичу на доносиоца одлуке. Око њене дефиниције су се „ломила
копља“ психологије, тако да једна сматра особност водиљом карактерних особина и
начина прилагођавања појединца у везама с осталима у окружењу; друга дефинише
особност као холистички концепт који укључује интегрисане квалитете, навике,
интересе, идеале и друге карактеристике; коначно, то је есенција особе, оно што особа
јесте.
У оквиру рада је указано на неке основне концепте и моделе у оквирима социо-
психолошких аспеката одлучивања и закључили смо да су то суштинске утицајне силе
на процес доношења одлука и перформансе предузећа.

12
 Литература
1. Berne, E.(1964), Games people play, New York: Ballantine
2. Berne, E.(1961), Transactional analysis in psychotherapy, New York: Grove.
3. Davidson, Frame, J. (2013), Framing decisions : decision making that accounts
for irrationality, people, and constraints /,The Jossey-Bass business &
management series, San Francisco
4. Милетић, Љ., Поповић, Б., Павловић, Н.(2006), Организациона понашања,
Виша пословна школа, Нови Сад
5. Northouse, P.(2007), Leadership: Theory and Practice, Sage Publications, Inc.
6. Петковић, М.(2011), Организационо понашање са менаџментом људских
ресурса, Центар за издавачку делатност Економског факултета, Београд
7. Stewart, L., Joines, V.(1991), TA today: A new introduction to transactional
analysis, Chapel Hill, NC: Lifespace.

13