УЧИТЕЉСКИ ФАКУЛТЕТ, УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ПРЕДМЕТ

ПОРОДИЧНА ПЕДАГОГИЈА

ДИПЛОМСКИ РАД
ТЕМА: Казна и кажњавање као средство васпитања у породици

Ментор Студент

проф. др Драгана Богавац Драгана Јовић II-1995/416

Београд

2016.
 САДРЖАЈ

1. Увод .................................................................................................................................3

2. Појам породице ..............................................................................................................5

2.1. Циљеви и задаци породичног васпитања ......................................................5

2.2. Методе и принципи породичног васпитањ....................................................7

2.3. Типови породица ...........................................................................................11

2.4. Ауторитет, пол и улоге у породици...............................................................13

2.5. Васпитни стилови родитеља...........................................................................15

3. Дисциплина ....................................................................................................................20

4. Казна и кажњавање ........................................................................................................23

4.1. Вербална казна .................................................................................................26

4.2. Телесна казна ...................................................................................................28

4.3. Резултати и последице физичке казне ...........................................................33

4.4. Позитивна дисиплина уместо казне и кажњавања .......................................35

4.5. Превенција злостављања .................................................................................39

5. Закључак .......................................................................................................................... 44

6. Литература .......................................................................................................................46
1. Увод

Наука о васпитању и образовању родитеља да би оспособили младе да са

успехом обављају своју функцију у породици, самим тим и у друштву – јесте породична
педагогија. Предмет проучавања ове науке је изучавање и унапређивање васпитања и
образовања младих за живот у породици од рођења детета и током целог раздобља док
породица врши утицај на њега. Задаци ове педагошке области су: да проучава и
унапређује породично васпитање и његове специфичности, да истражи и објасни како и
под којим условима породица утиче на развој личности, да истражи и објасни проблеме
у породици, да помогне усавршавању комуникације и изградњи методике васпитног
рада у породици (Кука, 2008: 6).
Породица се увек прилагођавала друштву и мењала са њим, тако да можемо рећи
да је актер сталног прилагођавања. Основна обележја функционалне породице су:
спремност породице за промене и преображај уколико то околности налажу,
подвргавање развојним фазама (брак, рођење детета, полазак детета у школу,
осамостаљивање детета итд.), адаптирање на промену околности уз давање психо-
-социјалне подршке сваком члану.
Постоје три универзалне карактеристике породице независно од њеног
историјског наслеђа (Кука, 2008: 6):
 то је заједница полова и деце који из те заједнице настају;
 то је примарна заједница у којој се развија личност детета;
 то је заједница која обезбеђује психо-социјалну повезаност чланова.
Породица има две функције: осигурава физички опстанак и изграђује основне
људске особине човека. Фројд наглашава да је „дете је отац човеку“, што значи да рано
детињство, и све што се тада деси, одређује каква ће личност човек бити. Дете
изграђује своје ставове, према свету, непресталним учењем, чија основа је
идентификација. Несвесно, дете, узима одрасле око себе као узоре, опонаша их, налази
себе, њихове емоције доживљава као своје, мисли и одлуке сматра својим и тако гради
своје ставове. Идентификација није само пуко опонашање, то је „преузимање
карактерних особина, мисли и осећања неке друге особе, обично се јавља као
последица потребе особе да буде вољена од стране друге особе.“ (Видановић, 2006, нав.
према Википедија) . Она је јача и дубља, што је дете млађе. Кад оно порасте и стаса у
особу која може сама да расуђује, идентификација је слабија и ређа – непосреднија.

3
Онда бира особе за идентификацију по избору њихових особина које жели да поприми.
Деца су врло поводљива у раном детињству, опонашају понашања, воде се туђим
искуствима. Недостатак особе за идентификацију у раном детињству озбиљно може да
оштети формирање личности, јер тада (дете) не може да изгради довољно чврсту
самосталност, остаје поводљиво и сугестивно. Насупрот томе, породице које вежу своју
дете превише за себе, развијају несамостално и несналажљиву особу ван породичног
круга. Породица треба да буде што боља школа за живот, са што више позитивних
примера у и о животу.
У овом раду ће бити речи о негативно поткрепљеним васпитним поступцима
родитеља и њиховом утицају на развој личности детета. На почетку ћемо дефинисати
појам породица: шта поразумева, поделе, васпитни стилови родитеља, типологија;
дефинисање дисциплине, казне и кажњавања. Веровања, која су некада постојала у
ефикасност одређеног васпитног поступка, мењала су се са променама у друштву и
пројектовала на васпитне поступке родитеља и функционисање породице. Награде и
казне су се примењивале од давнина како би се сузбило непожељно, а постигло
пожељно понашање. Овај облик учења се користио у процесу васпитања деце, као и
друштвене заједнице, ради пожељног понашања свих чланова. Основни принцип
инструменталног учења је једноставан: понављање радњи које доводе до награде се
дуго памте и уче, оне које не доводе се елиминишу (закон ефекта). Понашање је
инструмент долажења до циља.
У данашње време породица је суочена са бројним тешкоћама и проблемима како
би се одржала и испунила функцију и улогу која се очекује од ње. Промене које се
одвијају великом брзином у савременом друштву остављају значајне последице на
стање, развој, улогу и место породице у друштву.
Најзначајнија појава нашег друштва је глобализација, која доноси неке
позитивне, али и неке негативне последице. Друга појава која је утицала на промену
облика, улоге и положаја породице у друштву јесте криза патријархалних друштвених
односа и њима карактеристичног система вредности, посебно у развијеним земљама и
земљама у транзицији.
Насупрот патријархалној, савремена породица се развила постепено у процесу
настанка капиталистичког друштва и индустријске револуције и формирала под
утицајем општег техничког развоја, па се и везује за настанак радничке класе. Од
радничке, породица се трансформисала у потрошачку друштвену групу. У овој

4
породици је, за разлику од патријархалне, дете главни члан и посвећује му се
максимална пажња, скоро цео породични живот му је подређен.
2. Појам породице

,,Породица је основно социјално окружење у коме се личност развија. То је

истовремено и основна ћелија сложеног друштвеног механизма и посредник између
појединца и других, са којима он живи или ће живети.” (Ђорђевић и Трнавац, 2002: 98).
Породица и њена делатност (породично васпитање) неопходан су услов развоја деце.
Узимајући у обзир савремене услове живљења, које карактеришу брз развој и напредак
науке, технологије, производње, убрзан темпо живота и рада, улога породице у
васпитању деце постаје све важнија. Неопходно је да породица у стопу прати захтеве
које пред њу ставља друштво и да у исто време омогући детету нормалну социјалну и
емотивну стабилност и несметан развој и напредовање у сваком погледу.
Породица није само институција преко које се остварује социјализација, у
смислу усвајања друштвених норми, него од ње зависи и у какву ће се личност дете
развити. Начин на који породица награђује и кажњава дете одређује усвајање
друштвених норми и његову личност.
Породица је незаменљива средина у којој се човек формира, у којој живи и
задовољава неке од својих најбитнијих потреба које могу само у породици да се
задовоље. У породици дете треба да постане социјално, васпитањем да усвоји норме
понашања, обичаје и говор – у животу детета породица је примарна социјална средина,
њен утицај је први, од најранијег доба формирања личности – и зато најтрајнији.
Васпитање је друштвено-историјска појава настала појавом човека и друштва, а
у функцији друштва. Почетке можемо видети на самом настанку људске цивилизације,
као потребу за преношењем свега знаног и стеченог са старијих генерација на млађе,
како би се лакше и боље прилагодили новонасталим условима за живот и напредовали.

2.1. Циљеви и задаци породичног васпитања

Своје прве године живота дете проводи искључиво у породици, па је њена улога
у том периоду веома велика, а улога родитеља веома значајна. Улога породице се мења
са узрастом и потребама детета, али се њен значај не умањује, чак и у савремено доба,
када су промене веома сложене, разноврсне и брзе.

5
 Реализација циља васпитања породици је отежана, пошто све више преовлађује
тзв. нуклеарна породица – коју чине родитељи и деца (дете), што умањује богатији
друштвени и емотивни развој у породици, који би имали у породицама са већим бројем
деце и више генерација; повећан број развода, живот у великим градовима где влада
отуђеност итд. Некада је породица била и место за професионално (радно) припремање
младих, а данас се то обавља изван породице. Ипак, и данас породица има значајну
улогу у радном васпитању младих. Да би ишла у корак са растућим стандардом и свим
оним што је детету потребно, као и друштвени положај у будућности, неке задатке
породичног васпитања је преузело друштво (образовање, професионална припрема).
Од првог дана живота детета, као што је већ речено, задовољење основних
потреба се одвија у породици и то је њен основни задатак. Нега, храњење, режим
живота, однос мајке према детету итд., значајни су за формирање првих навика од којих
зависи каснији развој детета. Унутар своје породице дете стиче и прва знања о свету око
себе, појавама које га окружују, о основним формама понашања и говора, о ставовима
који су прихватљиви у друштву које га окружује. Зато млађи узраст има одлучујући
значај на постављање основа за психофизичку стабилност детета. Таква средина има
могућности да створи потребне услове и за задовољење природне потребе детета за
кретањем, игром, развијањем снаге, спретности, опажања, развојем говора и мишљења.
То подразумева бављење дететом кроз разговоре, шетње у природи, културно уздизање
кроз посете концертима, биоскопима, музејима, позориштима итд.
На васпитање детета, осим родитеља, утичу и други чланови породице као што
су бабе, деде, браћа, сестре, рођаци, затим комшилук (који у градовима замењује рођаке
који нису увек ту близу), комплетна околина која га окружује итд. Како дете расте,
почиње да хода, говори, креће у вртић, школу, ти утицаји су све већи и тако шири своје
могућности активног физичког и интелектуалног развоја (в. сл. 1).

6
 табела 1. (Bornstein i Cheah, 2006, нав. према Пећник, 2011: 629)

2.2. Методе и принципи породичног васпитања

Породично васпитање подразумева специфичне методе деловања, ради

испуњења својих задатака и циљева. Универзални поступци, начини, не постоје. Које ће
поступке изабрати родитељ, зависи од многих фактора, како оних који делују унутар
породице тако и оних који су под утицајем спољашњих чинилаца, али свакако
подразумева коришћење најуспешнијих. Најчешће методе породичног васпитања су
(према Кука, 2008: 20):

Метода уверавања и убеђивања

 широко прихваћена метода; потребна је што потпунија аргументација;
што више очигледног и конкретног и систематичност у току разговора;

7
средства ове методе су:
 објашњење (упућивање на аргументе којима се указује на прави проблем
и шта желимо да се промени),
 указивање на узроке појаве (представља откривање последица неког
поступка, у виду одговорности, боље сагледавање последица...),
 стицање искуства уверавањем (навођење позитивних примера социјаног
окружења, као и негативних, са образложењем које доводи до увиђања стварних
узрока и последица, без примене грубости).

Метода вежбања и навикавања

 вежбањем се развијају одређене навике и вештине, уз контролу
спречавања непожељног;
 навикавање се постиже упорним понављањем, вежбањем одређених
активности, како би их дете усвојило као ,,аутоматизоване радње”, што навике и
јесу по дефиницији;
 вежбањем се дете подржава и охрабрује да развије механизме
самоконтроле који ће му користити за успешнији развој;
 са овом методом треба започети што раније, јер је лакше створити нову
навику, него исправљати стару;
 садржај навикавања, осим свакодневног животног контекста, су и
здравствене, хигијенске и културне навике;
средства ове методе су:
 стабилни систем правила, тзв. ,,кућни ред” регулисан дневним планом
дужности, које попримају рутински карактер (према Спасојевић, 2011: 206),
 лични пример родитеља (ниједна оријентација детета се не може
усвојити, ако нема модела за идентификацију),
 позитивни узори у понашању у непосредном окружењу (у питању су
особе код којих родитељи често немају објективност, не познају је довољно
добро; виде се само оне особине које се манифестују на први поглед; проблем
настаје када деца уоче и лоше стране оваквих особа).

8
Метода подстицања и храбрења
 веома позитивно оријентисана метода као подршка у развоју, а не
присиљавања;
 то су најбољи покретачи промена;
 потребно је добро познавање детета и његових могућности и
интересовања;
 заснована на јакој жељи сваке личности за афирмацијом;
средства ове методе су:
 похвала и признање,
 обећање (,,најава могућности неког уступка” (Спасојевић, 2011: 208), јер
очекивање награде на крају неког циља покреће дете на активнији однос;
најбоље је кад је иницирано од стране детета, па је то нешто дуго
прижељкивано),
 награда (уско везана са обећањем, али је треба користити пажљиво, јер
лако прераста у куповину наклоности детета; добијају на вредности када нису
честе, па самим тим дуго очекиване),
 такмичење (у оквиру породице, се користи индивидуално за поређење
садашњих са претходним постигнућима детета за одређену активност; у оквиру
колектива се највише користи у вршњачким групама).

Метода спречавања
 користи се када родитељи желе да спрече негативно понашање детета и
развој нежељених особина и склоности; мада неки родитељи ово могу погрешно
да протумаче, па спречавају оно што по њиховом мишљењу може да штети и
тако спрече тренутно, али на дугорочном плану се то покаже да и није било
добро);
 нагласак треба да је на објашњавању и што конкретнијем доказивању
погрешног;
 као и какве све негативне последице могу проистећи;
средства ове методе су:
 надзор (има превентивни карактер),
 примедбе, опомене или упозорења (имају за циљ да укажу на погрешно и
укажу на исправно),

9
  критика (снажно средство спречавања поткрепљено недвосмисленим
чињеницама и аргументима, препоручљиво је користити је у ,,четири ока”),
 забрана (средство којим се на неко време одузима право на игру, на неку
улогу; увек се морају имати у виду саме особине детета и како ће оне деловати
на дете),
 казна (најснажније средство, често прераста у физичко кажњавање;
санкције морају да постоје, када само речима не може да се исправи или спречи
погрешно, али она мора бити логична последица).

табела2: Опште методе и средства васпитања

Први принцип породичног васпитања је поштовање личности детета да би се

остварила сврха овог васпитања. Нема развоја ако нема активности детета и неће се
потенцијал добијен наслеђем развити. Па, тако, деловање детета на властити развој,
постаје драгоцени чинилац развоја личности (према Спасојевић, 2011: 192). Овде је реч
о уравнотежавању односа родитеља и детета, брижљиво саслушати шта мисли,
уважавати предлоге, охрабривати га да делује. Само у таквом позитивном окружењу је
могуће да дете развије склоност ка сарадњи, самосталност и одговорност.
Принцип равноправности подразумева потпуну ангажованост и третирање
детета као равноправног члана ради укључивања у живот и рад породице. Овим

10
принципом код детета се стиче свест о сопственим могућностима, ствара слика о себи,
стичу се самосталност и самопоуздање.
Без принципа међусобног поверења између родитеља и детета немогуће је
васпитно утицати на дете. Поверење је основна вредност снаге породичних односа.
Родитељ у таквим породицама континуирано прати развој детета и његова постигнућа и
у складу са њима делује позитивно кроз сарадњу и планиране активности у којима се то
реализује.
Принцип јединства утицаја чланова породице представља уједначеност у
ставовима и деловању оба родитеља као најбитнији осећај сигурности и топлине дома.
Оствареност се види кроз брзо споразумевање родитеља и детета у било којој ситуацији
и када проблем једног члана дотиче све остале чланове те породице и заједнички долазе
до решења.
Принцип доследности мора постојати да би дете могло да схвати шта се тражи
од њега, који вид понашања је пожељан и да се ред мора поштовати за све. Доследност
свих чланова породице у захтевима за развој личности детета, без присиле, се више
односе на навикавање, а мање на исправљање неких облика понашања. Овим се деца
уче ,,одговорности са јаним ограничењима, правилима понашања и обавезама.”
(Спасојевић, 201: 195).
Принцип индивидуализације подразумева индивидуални приступ сваком детету,
поштујући различитости сваког детета понаособ. Свако је индивидуа за себе, па тако
нема универзално применљивих поступака и мера. Пратећи овај принцип деца морају
разумети васпитне мере, а родитељи да ли је она у складу са могућностима детета (како
у промени понашања, тако и у дораслости детета задатку).
Не постоји универзална метода која даје успешне резултате у васпитању детета,
већ успешна комбинација више различитих васпитних поступака које треба ускладити
са карактеристикама личности детета. Свако дете је јединка за себе, али ипак имају сви
нешто заједничко.

2.3. Типови породица

,,Породица пре свега треба да буде здрава и стабилна социјална заједница, тј.
колектив у коме су супружници равноправни, где постоји међусобна љубав и
поштовање, разумевање и поверење између свих чланова породице.” (Ђорђевић и
Трнавац, 2002: 99).

11
 Све промене које се појаве у друштву утичу на промене у васпитању. Те промене
се односе на карактер, циљ, садржаје, методе и средства васпитања.
Сваки родитељ за своје дете жели најбоље и труди се да му то и пружи, а све то у
складу са својим могућностима и могућностима детета. Свака породица је јединствена
целина и самим тим се разликује од других породица.
,,Породица, као нешто из чега смо поникли, нешто што са собом носи најдубљи
емотивни однос, једина групација која нам је дата и не можемо је одабрати и која у
појединцу осликава своје карактеристике, једна је од најдуготрајнијих и најодржанијих
друштвених групација.” (Фрфалановић, 2016:1)
Да би се уопште анализирала суштина породичног васпитања, неопходно је
приказивање породице као средине у којој се одвија тај процес. Имајући на уму ову
чињеницу, проф. Илић је прво кренуо од дефинисања породице и нагласио да постоје
два приступа њеном дефинисању: традиционални и савремени, а затим даје и
дефиницију породице. Породица је, према овом аутору, заједница родитеља, или
најмање једне одрасле особе и дјеце или најмање једног дјетета, који живе у истом
домаћинству, чији однос се заснива на крвном сродству, законској (брак, адопција) или
обичајној регулативи, а њихове потребе се функционално задовољавају. Равноправно се
третирају све породичне заједнице, као и њихови чланови, без обзира на то којим
обликом су уједињене и да ли су законским или обичајним нормама признате.
Постоје разне типологије по којима се деле породице: по структури, породичним
односима, историјској линији, величини, својинским односима, дистрибуцији
ауторитета итд. За породичну педагогију је најважнији утицај породице на васпитање
детета.
Према проф. Илићу, нашем педагогу и психологу, породице се деле на три групе.
 Патријархална – задржала се на селу и у мањим насељима, веома
конзервативна; отац је главни у свему, а ако је вишегенерацијска, онда је
најстарији мушки члан; има послушност жене и деце; не поштује се личност
детета, па се јављају тврдоглавост и насиље; развија се из брака који није
склопљен из љубави, него из интереса; жена је покорна мужу, па иако се не
слаже са њим, остаје у породици; имовину наслеђују мушки потомци; врло је
затворена у односу на околину и зато опстаје дуго; позитивна страна је култура
понашања, веома развијена морална начела и радне навике код деце.
 Малограђанска – основно је властити престиж и омаловажавање других,
брзо прилагођавање новинама; однос родитеља према деци је слободан, од њих

12
 се тражи да што више уче, да би постогли што већи престиж, што резултира
умишљеношћу и напором за постизањем очекиваног.
 Савремена – смањен број чланова у односу на патријархалну, отворена
према друштву, научних погледа; активни у друштвеном животу и усклађују
своје жеље са интересима заједнице; већа демократичност брачних партнера и
равноправност полова; заснована на љубави, а не интересима; правна заштина
жене и деце и висока заштићеност породице социјално, здравствено и
безбедносно; унутрашњи односи пуни разумевања и љубави, засновани на
узајамној пажњи и помоћи; родитељи усмерени према деци и њиховим
могућностима дајући позитиван пример; негативне стране су краће трајање
бракова, велик број развода.

2.4. Ауторитет, пол и улоге у породици

Ауторитет је тесно повезан са природом расподеле улога у породици (према

Кука, 2008):
 издржавање породице се у класним друштвима третирало као
најзначајнија породична улога и од вршења те улоге је зависило ко ће бити
носилац ауторитета;
 за оног члана који доноси важне одлуке у породици, важност одлуке
зависи од дефиниције значајности у друштву (у савременим потрошачким
друштвима, најважније одлуке се доносе у сфери потрошње и расподеле буџета,
затим у професионалној оријентацији деце итд.);
 зависност од типа или јачине личности у породици; личност која је
зрелија и сигурнија у себе успева да се наметне осталим члановима породице.
,,Расподела послова у кући, не може бити ваљан показатељ стварних промена у
породици, јер се тиме не повећава ни ауторитет жене нити се њене породичне улоге
битније мењају. Са одсуством институционализованих улога у породици, персонални
чиниоци долазе до изражаја.” (Кука, 2008: 16)
Из угла поделе власти постоје ауторитативни и демократски ставови родитеља у
васпитању деце. Ауторитативни ставови потичу из патријархалне породице, где је
подела послова таква да омогућује доминацију оца или најстаријег мушког члана,
потпуну потчињеност жена и деце. Овај став негативно утиче на развој деце, која се у
сталном страху покоравају родитељима. Демократски ставови су производ савременог

13
друштва, где постоји правна и економска једнакост брачних партнера. Овај став се
огледа у поштовању дететове личности и равноправности међу свим члановима
породице. Овакве ставове могу имати само уравнотежене, зреле личности. Различитост
ових ставова је очигледна: топао став, који се огледа у истинској, родитељској љубави,
па дете код родитеља наилази на разумевање свих својих проблема (дете се систематски
храбри, указује му се поверење итд.) и хладан став, који је супротан топлом, јер се не
показује љубав, поверење, не даје се охрабрење.
Да би ауторитет био успешан мора да испуњава одређене услове:

1. Дете би требало да буде јако мотивисано да би урадило оно што родитељи

од њега траже. Зато родитељи морају добро да процене које су то ствари за које
су деца спремна да се повинују. На пример, дете ће пре урадити нешто ако му се
понуди чоколада, него ако је у питању поврће.

1. Казна не сме да буде веома јака, јер би дете могло у страху од такве казне
да престане да се труди да уради исправно. Треба избегавати такву врсту казне,
јер дете брзо одустаје од покушаја који би га довели до успеха. На пример, ако
се пад са бицикла строго казни, дете ће можда престати да се труди да научи да
га вози. Реално је за очекивати да се ова радња (вожња бицикла) усвоји после
неколико покушаја, а не из првог.

2. Награда се мора дати одмах после жељеног понашања детета. Уколико се

да касније, нема тај ефекат, јер се дете збуњује и не зна на шта се односи та
награда.

3. Доследност, веома важна особина и за казне и за награде. Уколико је нема,

дете не може да увиди шаблон пожељног или непожњеног понашања, те неће
знати за шта ће бити кажњено, а за шта награђено, биће збуњено.

4. Кажњавање и награђивање има највише ефекта код једноставних ствари,

код комплексних облика понашања нема ту ефикасност, то је временски
дугорочан процес и питање је да ли би био успешан.
Да би родитељи били успешни и њихово дете научило оне облике понашања које
желе, морају веома пажљиво да одаберу како ће користити свој ауторитет. Правилним
коришћењем ће успети да се њихово дете правилно развије у здраву личност.

14
2.5. Васпитни стилови родитеља

Васпитни стил родитеља је одређен васпитним поступцима којима родитељи

остварују своје васпитне циљеве не нарушавајући емотивни однос са дететом.
Најважнија компонента васпитног стила је емоција: љубав, мржња, нежност, хладноћа
итд.). ,,Васпитни стилови се формирају веома рано и дете их усваја као модел
родитељског понашања, а родитељи реакцију детета доживљавају као позитивно или
негативно поткрепљење за своје поступке” (Миленковић и Хаџи-Пешић, 2006: 90). Тако
су према мишљењу ауторки Миленковић и Хаџи-Пешић два основна елемента које
обухвата васпитни стил родитеља:
 прихватање (топлина и подршка);
 чврста контрола (контрола понашања).
Прихватање подразумева труд да дете развију у зрелу, самосвесну личност, а то се
постиже пружањем подршке, активним укључивањем у све сфере дететових активности
и узимајући у обзир његове потребе, могућности и жеље.
Чврста контрола је, сам израз говори, строга контрола родитеља над дететом и његовим
жељама, а све ради интегрисања детета у породицу и друштво према својим захтевима.
Тако разликујемо и следеће типове родитеља, који се дефинишу по њиховом
понашању и деловању према детету:
 Пребрижни родитељи – живе у сталном страху да ће се њиховој деци
нешто десити, поготово кад нису са њима. Такви родитељи преносе своје
страхове на децу и она се теже одвајају од њих.
 Строги родитељи – не допуштају никакво супротстављање и деца живе у
страху од казне. Обично су мирна, тиха и послушна, немају, нити износе своје
мишљење.
 Амбициозни родитељи – они своје нереализоване снове пројектују на
своју децу и оптерећују их тиме, не водећи рачуна о жељама и могућностима
деце.
 Презапослени родитељи – никад нису код куће, стално су презаузети и
окупирани нечим ван куће, искупљују се поклонима и увек је неко други крив за
испусте у васпитању њихове деце, која се препуштају другим утицајима око њих.
 Демократски родитељи – учествују у одрастању своје деце са пуно
љубави и пажње у свим сферама живота, њихова деца одрастају као стабилне
личности.

15
Многи психолози и педагози су се бавили овом темом, па тако према професору Илићу
имамо следећу класификацију стилова породичног (родитељског) васпитања:

табела 3: Типологија стилова васпитања у породици (Илић, 2010: 14)

Стиловима породичног (родитељског) васпитања се бавила и психотерапија, у

чијим водама је настао и тзв. мерцедес модел (шематски приказ у облику знака на
колима марке мерцедес), који су дали Зоран Миливојевић и сарадници 2007. год.

16
табела 4: Стилови породичног васпитања у ,,мерцедес'' моделу (Миливојевић, 2007: 86–87, нав. према
Илић, 2010: 15)

17
 Овај модел је у проширеној форми дала Александра Шиндић у оквиру своје
докторске дисертације. Она је пошла од родитељске безусловне љубави према детету и
емотивно топло и хладно (позитивна и негативна пажња коју пружа родитељ детету).

табела 5: Стилови породичног васпитања (Шиндић, 2009: 64-66, нав. према Илић 2010: 18)

18
 Тако проф. Илић закључује да ниво социјализованости детета (недовољан,
оптималан, претеран) зависи од обима безусловне и условљене љубави које има у
односу родитеља и детета. „Родитељи као и сва друга људска бића имају своје слабости.
Проблем настаје када се те слабости одразе на психофизички развој детета. Људска
бића су у великој мери подложна утицају својих родитеља” (Панић, 2014: 323).
Имајући у виду све стилове васпитања, јасно је да „чисти” типови у стварности
не постоје, већ је најчешће присутна комбинација неких од њих. Међутим, бројна
истраживања су показала да је демократски стил најпожељнији, јер деца стичу навике
да поштују и уважавају друге људе.
Дакле, за успешну сарадњу и васпитање значајни су међуљудски односи и
комуникација, родитеља међусобно, деце међусобно, родитеља и деце, као и осталих
чланова породице. У циљу што успешнијег комуницирања деци треба саопштити пет
позитивних порука:
1. У реду је бити другачији и различит.
2. У реду је правити грешке.
3. У реду је изражавати негативна осећања.
4. У реду је желети више.
5. У реду је рећи ’не’, али запамтите да су мама и тата главни.
(Греј, 2001: 31, нав. према Будимир-Нинковић, 2009: 40).
„Правилном применом ових порука заједно са различитим вештинама
позитивног односа према васпитању код деце ће се развити значајне вештине за
успешан живот. А за успешно превазилажење препрека значајни су коректни
међуљудски однос и одговарајући васпитни ставови.” (Будимир-Нинковић, 2009: 40).
Значајно је да у васпитању деце родитељи имају јединствене ставове. Даље је
значајно да родитељи буду флексибилни, толерантни и емотивно наклоњени својој
деци.
Жеља свих родитеља да помогну својој деци да што потпуније развију своје
способности, да одрасту као срећни и задовољни људи, способни да се суоче и изборе
са свим проблемима које живот носи – битно је да породица изврши своју васпитну
улогу.
Уколико је однос родитеља према деци разуман, осмишљен васпитним циљевима
представљаће солидну гаранцију складног психофизичког развоја и значајну одбрану од
многих негативних утицаја на децу.

19
3. Дисциплина

Сврха дисциплине је да се дете научи самоконтроли и да стекне самопоуздање

тако што ће се концентрисати на оно што родитељи желе да га науче, а циљ је да деца
разумеју своје понашање, постану одговорни, преузму иницијативу и да поштују себе и
друге (према УНЕСКО, 2015: 21). Дисциплина обликује дечје понашање, али не кроз
казне, било болне или не. Она почиње од најраније доби када родитељи показују, дете
понавља више пута (вежбање), они га охрабрују (похвала и награда) и када усвоји ново
знање, схвати да је само одговорно за добијање похвале и награде, било која да је. Тако
стичу самопоуздање. Ако изоставимо похвалу (игноришемо понашање које није
тражено) дете временом схвати да таквим понашањем неће добити похвалу, ни награду
и мења понашање у оно где ће добити. Тако се учи и самоконтроли, јер временом научи
да неће добити пажњу погрешним понашањем.
Дисциплиновање је веома важан део онога што се чини да би деца једног дана
постала одговорне, зреле и моралне особе, оно је од кључне важности за правилан
развој личности. Најпре треба дефинисати шта јесте, а шта није дисциплиновање.
Невена Ловринчевић је навела, из угла родитеља који не схватају прави смисао појма
дисциплина, шта дисциплиновање није:

 казна и кажњавање;
 фрустрирање детета;
 одустајање од дисциплиновања;
 етикетирање са ,,добар и лош”;
 користити дете као ,,вентил”;
 бити ,,газда” у кући.

Казна и кажњавање подразумевају лошу намеру особе која се кажњавања, а дете

то никако не може бити. Оно само својим понашањем тражи најефикаснији начин да
дође до жељеног циља, никако зато што је зло, нити из намере да малтретира родитеље.
Фрустрирање (у смислу забрана) – улога родитеља јесте да постављају границе
дозвољеног и прихваћеног понашања детета, јер му се не може дозволити да се
понаша ,,како хоће” (Ловринчевић, 2012: 8).
Одустајање од дисциплиновања зато што је напорно, лењост је и егоцентричност
родитеља и одлика незрелих личности. Искаљивање свог личног незадовољства на
детету, а не на оног ко је у ствари кривац, погрешно је. Дете не може да схвати зашто је

20
кажњено, збуњено је, а проблем се неће решити. Доказивањем ко је главни у кући
ништа се неће решити, сваки родитељ има обавезу да се стара о својој породици и то
никоме не треба доказивати. Деца су често уморна, гладна, нешто хоће и не знају бољи
начин да то искажу у датом тренутку или ситуацији. Деца никада то не раде зато што
,,нису добра”.
Дисциплина јесте учење детета облицима понашања који јесу и који нису
прихватљиви, као и томе да морају да сносе последице за своје понашање
(Ловринчевић, 2012: 8). Морају да науче да уважавају и друге чланове заједнице у којој
живе, да усклађују своје потребе са њима. На тај начин ће се развити у зрелу и стабилну
личност, која ће наставити истим путем да подиже и своју децу и друштво ће моћи да
напредује у позитивном смеру. Уколико се прескочи дисциплиновање, тешко ће се
уклопити у било коју средину, увек ће неко други бити крив за неостварене жеље,
сматраће да само други треба да се мењају. Лошим уклапањем у средину доводимо дете
у ситуацију да оде ,,погрешним путем”, тј. лоше уклапање води неприлагођеном
понашању које може, касније, довести до стварања разних облика поремећаја личности
(емотивно-социјалне нестабилности) и болести зависности (алокохолизам и
наркоманија). Ови поремећаји се граде постепено, током низа година. Што се дуже
формира, то га је теже исправити (према Ловринчевић, 2012).
Дисциплина је, дакле, подучавање или тренирање особе да се повинује
правилима или кодексу понашања друштвене групе у којој јединка живи, дугорочно и
краткорочно. Казна представља контролу над понашањем детета, а дисциплина значи
развијање његовог понашања да задовољи стандарде друштвене групе.
Дисциплина у Србији у 19. веку није зависила само од стања педагошке науке,
већ су је одређивали друштвени односи. Темељ друштвеног васпитања у Србији 19.
века било је породично и школско васпитање. Породица је била узор и извор
целокупног васпитања, па, дакле, и моралног, а родитељска, породична љубав – основа
породичног моралног васпитања. У породици су се укорењивале навике и нарави из
којих се развијала права моралност (Спасић, 2010: 174). Ради јачања дисциплине,
законима су биле предвиђене казне за дисциплинске преступе и награде за васпитно и
високо морално понашање ученика. Као награде, додељиване су књиге, похвале и
почасне дужности. За преступнике су били предвиђени морални разговори, јавни
(школски) испити, док су, на пример, у Карловачкој гимназији, скоро цео век (1799–
1883), као казне примењивани: укор, затвор, телесне казне (Чунковић, 1970). Употреба
батина по школама коначно је забрањена, у сваком облику, 1879. године. Тада су, као

21
подстицајна средства, уведене златна и црна табла, као и ђачка књижица” (Дикић, 2002:
137, нав. према Спасић, 2010: 178). ,,Овај кратак историјски приказ дисциплинских
преступа ученика, и предвиђених, а потом спроведених дисциплинских мера, на основу
законске регулативе која одражава основне вредности српског друштва у 19. и почетком
20. века, доказује рефлексију комплекса друштвено-историјских кретања на породичне,
социјалне, вредносне и васпитно-образовне релације у српској историји који су
обележила прекретничка збивања и појаве, а посебно буран развој политичког,
друштвеног и културног живота младог српског друштва.” (Спасић, 2010: 180).

4. Казна и кажњавање

,,Казна и кажњавање различито се дефинишу не само у разним наукама – етици,

праву, психологији, педагогији већ и у оквиру једне научне дисциплине, па и једног
теоријског правца, као што је случај са психолошком теоријом оперантног
условљавања” (Гашић, 1988: 14). И поред несугласица у самим дефиницијама, аутори се
слажу да је одређивање појмова казне и кажњавања битан предуслов како за
разумевање, тумачење и проверавање добијених емпиријских података, тако и за
заузимање става према примени кажњавања у различитим друштвеним контекстима. То
је посебно значајно када се говори о кажњавању деце и о оправданости примене
кажњавања као поступка у социјализацији и васпитању деце. Термини „казна” и
„кажњавање” углавном имају негативно субјективно значење, повезано са
застрашивањем, понижавањем и наношењем физичког бола. Појам кажњавања деце се
често ограничава само на телесно кажњавање и грубо поступање и око таквог суженог
значења углавном се и воде расправе да ли је дозвољено и оправдано уопште користити
казне у васпитању деце. Према одређењу датом у Педагошком речнику, „казне у
васпитању су средство педагошког утицаја које се примењује кад васпитаник прекрши
норме друштвеног понашања или не изврши оправдано постављени захтев васпитача”.
(Педагошки речник, 1967: 421).
Сама дефиниција не садржи разлику између казне и других средстава
педагошког утицаја, али се то износи у даљем тексту, из кога следи да је суштина казне
„у томе да се на педагошки начин разреши конфликт настао међу колективом и
појединцем који је прекршио правила друштвеног понашања” (Педагошки речник, 1967:
421). То се постиже позивањем појединца на одговорност у име колектива са циљем да
увиди неоправданост сопственог поступка и да се осети одговорним за своје

22
недозвољено понашање. Циљ казне није, како се износи даље у тексту, ни одмазда ни
застрашивање, па ипак се казна сматра „крајњим” средством у васпитању. Оваква
дефиниција не даје објашњење начина деловања казне на дете, јер позивање на
одговорност пред колективом не објашњава шта, у ствари, у таквој ситуацији мотивише
дете да измени своје непожељно понашање. Можемо претпоставити да је то страх од
губљења наклоности колектива и могућности дружења, односно даљег учествовања у
заједничким активностима, али то онда подразумева, даље, да су те заједничке
активности привлачне за дете и да је дете у позитивном односу са групом којој припада.
„У складу са претходно прихваћеном дефиницијом, у практичном васпитном
раду негативни поткрепљивач (казна) дечјег понашања може бити све оно што смањује
вероватноћу јављања кажњаваног понашања. Примарни негативни поткрепљивачи
(одузимање хране, ограничавање покрета, наношење телесног бола) ограничавају
основне животне потребе и као такве утичу на све људе без посебног учења.
Материјални негативни поткрепљивачи (на пример, одузимање играчке, задржавање
џепарца) делују у оној мери на дечје понашање у којој је детету стало до њих и у којој
осећа њихов недостатак. Социјални негативни поткрепљивачи (ускраћивање љубави,
искључивање из групе, ругање, прекор, грдња) утичу зависно од социјалног учења и
односа између особа укључених у поступак кажњавања. Симболички негативни
поткрепљивачи (смештање на неко посебно место, или ношење посебне одеће) за своје
деловање на децу претпостављају одређено учење симбола. Негативни поткрепљивачи
могу, такође, да буду урођене одбојне дражи које изазивају бол, страх, чулну
нелагодност (јак изненадни звук, зрак јаког светла, нагло губљење подлоге, непријатни
мириси и укуси, електрошокови одређене јачине)” (Лалић, 2015: 246).

Шта значи казна?

Казна је мера предузета против неке особе због кршења правила или
непримереног понашања. Има за циљ ;да нечије понашање стави под контролу
негативном мотивацијом.” (Унеско, 2006: 11). Постоје две врсте казни које се углавном
користе за децу:
1. неодобравање;
2. казна која користи физички и емотивни бол.
Проблем је у томе што се обе казне фокусирају на грешке у понашању и деца не
схвате како да ту грешку исправе. Све што дете научи јесте то да је одрасли главни и да
је употреба силе над слабијима успешна, па тако и формира своје понашање и

23
рефлектује га према својој околини. „Уместо да покаже детету како да стекне
унутрашњу самоконтролу, оваква казна ствара љутито, анскиозно и агресивно дете са
мањком самосталности и саосећања” (према УНЕСКО, 2006: 10), а самим тим и
проблем за околину која га окружује. Кажњавање развија спољашњу дисциплину – деца
прихватају норме из страха од ауторитета. Самопоштовање је тада ниско, јер је
прихватање детета од стране окружења условљено („ако будем добра, мама ће ме
волети”). Дете је свесно свог страха, често се и стиди што је његово понашање
условљено застрашивањем и казнама од стране ауторитета. Тада се осећа неуспешним,
неприхваћеним.
КАЖЊАВАЊЕ страхом од кажњавања

 Негативно усмерење/избегавање
казне и критике ЕФЕКТИ НА ДЕЦУ:
 Спољашња мотивација за
 Развијају лошу слику о себи,
прихватљива понашања
незадовољна су собом
 Охрабрује децу на понашања којима
 Не развијају унутрашњу контролу
избегавају казну
над својим понашањем
 Омогућава одраслима да критикују
 Сакривају своје грешке, често лажу,
оно што НЕ ТРЕБА да се ради
неповерљива су и несигурна.
 Контролише дечије понашање

У васпитању своје деце, родитељи користе разне насилне психичке и физичке

методе да би ,,дисциплиновали” дете. По неким истраживањима чак 67% родитеља
користе психофизичко насиље као вид васпитања (према Палић, 2011: 1):

24
 табела 6: Статистички подаци о насиљу и кажњавању деце у доби 2-14. година

Неки психолози нису изненађени оваквим резултатима, јер сматрају да такви

родитељи и не знају другачије да поступају, јер су и сами били тако васпитавани и
размишљају на следећи начин: ,, И мене су тукли, па шта ми фали” (према Палић, 2011:
1). Понекад из страха да не размазе децу настављају са истим методама које су биле
примењиване на њима самима. Последице таквог васпитања су, најчешће, конфликтна
деца, пасивно агресивна деца (дете никада није отворено љуто и агресивно, али чини
својим понашањем да се околина осећа нападнутом; осећање вечитог гнева и зависти;
аутодеструктивност).
Овакав вид кажњавања деце никада није показао добре резултате, сем
тренутне. Ова мера дисциплине нема ефекта, јер код деце изазива осећај
срама, агресивност, мањак самопоуздања, анксиозност, а све то изазива даље
проблеме за околину (друге чланове породице, другу децу и чланове друштва)
у којој је дете.
Један од разлога што се физичка казна и даље користи, је што за неке и даље
то представља дисциплину. Други разлог је што многи родитељи нису

25
 едуковани и не знају зашто им се деца тако понашају, нити су научени како би
могли другачије да их васпитају.
Деца најчешће крше правила и неадекватно се понашају када им нека потреба
није задовољена, такво понашање изазива фрустрацију код одраслих, ако још немају
одговарајућу едукацију, ни вештине, то доводи до употребе физичке или емотивне
казне. Неки кажу да деца својом непослушношћу остварују следеће циљеве:
1. привлачење пажње;
2. моћ тражења освете;
3. освета;
4. избегавање неуспеха или осећаја да нису довољно добра (УНЕСКО, 2015: 38).

4.1. Вербална казна

Насупрот телесној казни, код вербалне казне нема физичког контакта, али она зато
ништа мање не боли. Ова врста казне има за циљ контролу понашања детета и
састоји се од кратких команди, изјава, забрана, критика, претњи и омаловажавања
(УНЕСКО, 2015: 11), али нема удараца, нити понижавања. Такве су, на пример,
команде:
 Седи доле и ћути!
 Напиши 100 пута!
 Нећу да губим време на такве ствари!
забране:
 Немој то да радиш!
критике:
 Је л' то најбоље што можеш?
претње:
 Ако одмах не престанеш да причаш, идеш напоље!
омаловажавање:
 Хоћеш ли икада научити то да радиш?!
Деца на коју се примењују овакве методе имају ниско самопоуздање, бивају
фрустрирана, а њихова агресивност расте. Овакве негативне стратегије, као и телесно
кажњавање, користе се кад су родитељи исфрустрирани, бесни, али има и позитивних
начина васпитања у неколико корака.

26
 Да би сарадња између родитеља и деце била боља, користе се четири корака (тим
редом).
 Први корак је да се научи како се деца усмеравају. Стално наређивање нема ефекта,
јер деца брзо огуглају. Супротност наредбама је молба или просто питање. На
пример, уместо уобичајене наредбе: ,,Иди пери зубе!” иде молба/питање: ,,Да ли би
отишао да опереш зубе?”. Начин на који се поставља питање представља велику
разлику у реакцији детета. На ,,Хајде уради...” дете пружа отпор, осећа одбојност, а
на молбу ,,Можеш ли/Да ли би/Хоћеш ли...” добија позив на сарадњу, нема наредбе,
дете доноси самосталну одлуку о ономе што хоће да уради, нико га на то не тера.
Наравно, свако питање/молба морају бити директни и прецизно формулисани.
 Други корак састоји се у томе да се саслушају и задовоље дететове потребе.
 Трећи корак су награде за одговарајуће дететове поступке.
 Четврти корак представља наглашавање ауторитета родитеља, и то тако што треба
директно рећи детету шта се од њега жели, мирним и чврстим гласом. Коришћење
емоција, објашњења, стида, претњи итд. неће помоћи, само ће ослабити ауторитет
родитеља.
Често родитељи по инерцији изговарају ,,Немој” команде, што је облик негативне
дисциплине. ,,Ходај!” уместо ,,Немој да трчиш!”, тако се исказују команде на
позитиван начин и наглашава се пожељно понашање (према УНЕСКО, 2015: 12).
Осећање беса сваки родитељ може позитивно решити изласком из просторије на
пар минута, објашњењем детету да је љут и да му треба минут да се смири, бројањем до
десет, или, родитељ може детету описати своја осећања, рећи шта га љути, тако ће деца
учити шта то не треба да раде и зашто.

4.2. Телесна казна

Према једној од дефиниција: „Телесно кажњавање је свако поступање, ради

кажњавања деце, које би се сматрало незаконитим нападом против одрасле особе”
(Council of Europe, 2007b: 7, нав. према Стевановић и Срна, 2010: 39). Комитет за права
детета је прецизирано дефинисао телесно кажњавање: „Свако кажњавање при којем се
користи физичка сила и које има за циљ да се изазове известан степен бола или
нелагодности, чак и благ. Већина обухвата ударање деце (ћушкање, шамарање, ударање
по задњици) руком или неким предметом – бич, штап, каиш, ципела, дрвена кашика

27
итд. Али, такође, може да подразумева, на пример, ударање ногом, дрмусање или
бацање деце, гребање, штипање, грижење, чупање за косу или уши, терање деце да
остану у неугодном положају, прављење опекотина топлом или врелом водом, или
присилно гутање (на пример, испирање дететових уста сапуном или присиљавање да
прогута љуте зачине)” (Стевановић и Сара, 2010: 40). Поред телесног, постоје и
нефизички облици кажњавања, који деградирају, па самим тим нису у складу са
Конвенцијом о правима детета, а то су облици кажњавања детета који понижавају,
оцрњују, исмевају га, прете му, чине да дете испашта за туђе грехе (према Стевановић и
Срна, 2010: 40).
Телесном казном се наноси физички бол, а емотивном психички бол. Врло
слично вербалним казнама, али много оштрије, јесте ,,јавно исмевање, сарказам,
претње, називање ружним именима, викање, командовање и друге радње које
понижавају” (према УНЕСКО, 2015: 14). За разлику од телесне казне, која је физички
видљива, емотивну казну је теже приметити, али је исто тако штетна.
Државе широм света су почеле законом да забрањују телесну казну и све су
увереније у то да телесно кажњавање ни у ком случају нема позитивних ефеката. Шта
све спада у телесно кажњавање разликује се од државе до државе и од народа до народа.
Истраживања рађена при УНЕСКО су истакла нека:

Физичка казна обухвата:

• шамарање Емотивно кажњавање обухвата:
• ударање • галаму
• штипање • викање
• ударање предметима • вређање
• повлачење за ухо или косу • омаловажавање
• присиљавање детета да буде у • „спуштање”
неудобном положају • игнорисање
• присиљавање детета да стоји на • срамоћење
врућем или хладном • постиђивање
• затварање детета у орман или плакар
табела 7: физичка и емотивна кажњавања (према Дурант, 2014: 12)

28
 Дуго се није придавала довољна пажња насиљу над децом. „Дубоко укорењене
традиције и културолошка веровања подстичу физичке казне у многим друштвима”
(УНЕСКО, 2015: 13). Чак и код нас у Србији, па и шире, изрека ,,Батина је из раја
изашла.” врло је омиљена, али мишљења су и даље подељена око разлога физичког
кажњавања:
1. ефикасно је;
2. спречава дете да упадне у невоље;
3. учи децу разлици између доброг и лошег;
4. улива поштовање;
5. разликује се од злостављања.
Наравно, истраживања су дошла до супротних резултата – „да то, у ствари, јесте
врста насиља и злостављања деце” (УНЕСКО, 2015: 15).
Последњих деценија се под патронатом УНЕСКО-а доста истраживало о
телесним казнама и кажњавањима, о њиховој штетности, о заблудама. Најчешће заблуде
о телесном кажњавању су следеће:

1. Мене су тако кажњавали и ништа ми не фали.

2. Ништа друго не функционише – или – Сами су то тражили!
3. Физичка казна даје најбоље резултате, остале методе не постижу резултате.
4. Физичка казна учи покорности.
5. То ми је била последња могућност, све остало сам пробао, нисам имао избора.
6. Једино тако могу да контролишем децу, превише их је.
7. Физичка казна је део наше културе.

Заблуда 1. Мене су тако кажњавали и ништа ми не фали (УНЕСКО, 2015: 15).

Оно што су претходне генерације проживеле и преживеле не значи да је

исправно. Овом реченицом сре служе родитељи који су и сами били кажњавани на овај
начин и не знају други начин или тим поступцима прикривају срам и стид који осећају
због проживљеног. Тиме показују да им је телесна казна итекако нашкодила и оставила
последице. Овим се све врти у круг.

29
Заблуда 2. Ништа друго не функционише – или – Сами су то тражили! (УНЕСКО, 2015:
15).

Овде се ради о осећају немоћи код одраслих, очигледни недостатак едукације и

велико неповерење у могућности детета. Добар родитељ има стрпљења и поверења у
своје дете и пушта га некада да погреши, без замерања. Да бисмо дете научили лепом
понашању, треба времена и стрпљења, а још више времена је потребно да се исправе
грешке и стекне поверење. Ово је прећутно признање да родитељ није успео у свом
задатку и да не зна како да га обави, тако се стиче слика да ништа више не помаже и да
је физичка казна једино што они знају. Дакле, проблем је у родитељима, а не у деци.
Најлакше је истрести се на слабијег од себе, ако смо љути на шефа, нећемо се извикати
на њега, јер не смемо, значи „правдање да је дете провоцирало насиље је само покушај
да се насилник осећа мање кривим, јер лакше је кривити жртву” (УНЕСКО, 2015: 16).

Заблуда 3. Физичка казна даје најбоље резултате, остале методе не постижу резултате.
(УНЕСКО, 2015: 16).

Овде је заблуда да је то што се добије од деце – настало дисциплином. Тај

тренутни облик понашања неће се дубље одржати, јер оно што је грађено на страху
траје само док је онај ко кажњава поред њих. Ово приморава децу да се крију, да лажу,
осећају кривицу, бес, и све то само да би избегли ударце или понижења. Ствара се
неповерење и несигурност и деца су бесна и немоћна пред оним који би требало да
брине и њима. „Дете је само привремено покорно и то из страха.” (УНЕСКО, 2015: 16).

Заблуда 4. Физичка казна учи покорности. (УНЕСКО, 2015: 16).

Покорност је нешто што се тражило и очекивало од деце давно. У ова модерна

времена наука је напредовала, а породица се развијала. Више нису иста схватања ни
очекивања ни у једној сфери живота, па ни у породичном васпитању. Покорност више
није пожељна особина, напротив. Родитељи, и одрасли уопште, који траже и очекују
овај вид понашања код деце, нису склони истраживањима, креативности, већ
ригидности и ограничености. Физичка казна спречава и кажњава преиспитивање,
критичко мишљење (према УНЕСКО, 2015: 16). Да би се напредовало у модерном и
савременом друштву, морамо се стално преиспитивати шта је боље, ново, које су

30
могућности, а све то да бисмо напредовали. Ако спречавамо развој, остајемо на истом
месту и назадујемо.

Заблуда 5. То ми је била последња могућност, све остало сам пробао, нисам имао
избора. (УНЕСКО, 2015: 16).

Ова реченица и овакво мишљење је потпуно погрешно! Избори увек постоје,

само треба да будемо отворени за иновације. Ово је и круцијално за позитивно
васпитање деце.

Заблуда 6. Једино тако могу да контролишем децу, превише их је. (УНЕСКО, 2015: 17).

Ово мишљење се обично јавља у васпитно-образовним установама, али има и у

породицама са више деце. Ако одрасла особа не успева да заинтересује децу за нешто,
то само значи да се није ни потрудила да то учини. Деца не знају шта се тражи од њих, а
одрасли губе контролу, коју потом покушавају да врате телесном казном. Међутим, као
што је већ речено, ,,форсирање жељеног понашања кроз казне не ствара жељу за
учењем” (УНЕСКО, 2015: 17), већ само страх од одраслих особа које кажњавају.

Заблуда 7. Физичка казна је део наше културе. (УНЕСКО, 2015: 17).

Физичко кажњавање није део фолклора ниједне културе, напротив – хармонија,

слога и поверење су главни покретачи и вредности сваке културе.
Телесна казна угрожава стварање веза са другим људима у животу детета и
показује му да је „недостатак самоконтроле изговор за злостављање других” (УНЕСКО,
2015: 18). Уместо телесне казне могу се употребити многи други начини
дисциплиновања, који ће дати дугорочније резултате.
Међутим, мишљења су и даље подељен. Тако данас, и поред наведених резултата
истраживања, психотерапеут Зоран Миливојевић промовише паролу „Батина је из раја
изашла” и тврди да су казне неопходне да би дете научило да влада собом: „Постоје
различити начини кажњавања, али је циљ исти – да малишан научи да ради и оно што
му није пријатно, али је за њега корисно, или да не сме да ради друштвено
неприхватљиве ствари без обзира на пријатност. Ако дете неће ни тада да послуша,
родитељ мора да има право да га телесно казни. Батине никако не значе физичко

31
злостављање, али дете мора да зна да родитељ има моћ. У супротном, долазимо до
манипулација, где деца прете родитељима да ће их пријавити ако им не испуне жеље.”
(Спасојевић, В. Ц., Вечерње новости, 04. фебруар 2012. 20: 56).
Насупрот њему, Невена Чаловска Херцог, породични психотерапеут, има
максиму: „Васпитање, а не кажњавање”. Она се не слаже са својим колегом
Миливојевићем, јер сматра да је улога родитеља, која се са годинама мења, размена
емоција и успостављање правила. Прилагодљивост родитеља је нарочито актуелна пред
полазак школу, пубертет, кад почне заљубљивање адолесцената итд. (према Спасојевић,
В. Ц., Вечерње новости, 04. фебруар 2012. 20: 56).
Професор Јован Мирић навео је у свом прилогу у часопису Нова српска
политичка мисао релацију психологије и закона о забрани телесног кажњавања деце.
Он тврди да закон којим се забрањује злостављање деце већ постоји, а да се сада
забрањује свако телесно кажњавање – „телесно кажњавање од стране свих родитеља
према свој деци у свим могућим ситуацијама” (Мирић, 2014: 1). Он даље подсећа да су
психолошки закони статистичке природе, тј. да се исказују процентуално, да закон није
статистички и да он „поставља исказ на нивоу 100% или на нивоу апсолутних 1%”
(Мирић, 2014: 1). Закони у психологији морају узети многе променљиве у обзир, као на
пример особености родитеља, узраст, пол и темперамент детета, као и разне ситуације у
којима се налазе родитељи и деца (понављање преступа, емоционални тон детета,
мотив за почињени преступ итд.). Он закључује да је сасвим могуће да се дете развије у
потпуно здраву особу иако га родитељи никада нису казнили телесном казном, али и
обрнуто, да се правилно развију иако је примењена телесна казна. Свакако је могуће и
да настану сметње у развоју иако их родитељи телесно не кажњавају или ако их
кажњавају. Онда претпоставља животну ситуацију у којој се родитељ одлучи за
реципрочне казне, у случајевима када његово дете удари или повреди друго дете; он
закључује да закон о забрани телесног кажњавања у таквим ситуацијама „уклања сваку
рационалност и принципијелност у васпитању” (према Мирић, 2014: 1).
Није чудно што родитељи још не схватају праву тежину кажњавања, јер ни
стручњаци не могу да се сложе око овог питања. Људи постају још више збуњени када
се неки од закона који забрањују физичко кажњавање деце нађе у жижи јавности. „Тако
су се и сад страсти узбуркале када је завршен предлог омбудсмана за измене Закона о
правима детета, којим се децидно забрањује физичко кажњавање, и када је окончана
јавна расправа о Породичном закону, којим батине постају кривично дело”
(Спасојевић, В. Ц., Вечерње новости, 04. фебруар 2012. 20: 56).

32
4.3. Резултати и последице физичке казне

Питање се намеће само: да ли телесна казна даје резултате и које су последице?

Последњих 20 година су истраживања на овом пољу дала јасне резултате – негативне
последице су далеко бројније, а једини резултат телесног кажњавања је тренутна
послушност (према УНЕСКО, 2015: 18).
Васпитање треба да дâ „трајне и позитивне промене у понашању” деце
(УНЕСКО, 2015: 19). Када користимо телесну казну, резултати су непредвидљиви. Дају
трајно само бес, агресију, освету, непоштовање ауторитета, а све то изазива
анксиозност, ноћно мокрење, болести зависности и још више насиља. Деца која долазе
из таквих породица чешће имају антисоцијално понашање и настављају исти модел
васпитања и понашања према својој околини и породици. Тако све остаје у ,,зачараном
кругу”. ,,Физичка казна може озбиљно да нашкоди развоју детета и да проузрокује
едукативне, међуљудске и социјалне проблеме” (УНЕСКО, 2015: 19). Дете које је
телесно кажњавано не зна како да промени одређени образац, за који је кажњено, зна
само да не треба то више да понови, али не и шта друго урадити. Телесна казна само
говори шта не поновити, а не и шта друго урадити.
О тешким последицама физичког кажњавања које захтевају медицинску
интервенцију и/или остављају било које облике инвалидитета, није потребно ни
говорити.
Физичко кажњавање наш закон забрањује, нарочито у предшколском и школском
систему. Свака употреба силе над малолетним лицима је најстроже забрањена. Ипак,
закон не ограничава физичко кажњавање унутар породице и у установама социјалне
заштите. Предлог о увођењу забране физичког кажњавања у породични закон односи се
управо на ове две институције, посебно на институције које раде са децом која имају
сметње у развоју, јер они не разумеју могућност пријаве било каквог злостављања.
Данас су у Србији веома подељена мишљења о ефикасности батина као васпитној мери,
било да је реч о уопштеној употреби или крајњој мери. Деца имају сталну потребу за
померањем и утврђивањем граница, то је процес оцењивања сопствених могућности и
како цео свет, уопште, функционише.
Често се могу чути или прочитати и мишљења да ће се укидањем батина
укинути и свака претња страхом, да ће нестати градација забрана које родитељи користе
у неким ситуацијама: од усмених упозорења: то није добро, не би требало то да се ради,

33
боље је ово; преко забрана: немој то, сад ћу да ти дођем, изгледа да ће пасти батине, је
л' ја да устанем, донеси каиш, устајање, па враћање у столицу без туче, вађење каиша,
али без туче, замахивањем у празно без туче...; и на крају сам чин ударања. Неки
стручњаци сматрају да се тако укида ова вишеслојност и градација опасности која
прети детету и непослушности; да циљ батина није бол, јер поред гардеробе на себи,
дете и не осети ударац, већ је бол оно што осети јер га је ударио неко ко га воли; да
интензитет ових претњи казују детету о штетности онога што може да му се деси, о
потреби веће пажње.
Приликом кажњавања само претњом физичке казне, изазива се највећа
позорност детета, а оно се учи уценама, да проналази слабе тачке противницима и да
гађа тамо (све се врти око ,,шта желим” и на процени шта може да прође и како да се
направи договор). Овај вид васпитања пре личи на казне дресирања, а не на казне
васпитања. Овде се више види проблематика важности и интензитета послушности
детета коју траже родитељи, а све то само зато што дете има природну потребу да
испитује границе. Ту нема равноправног односа, поштовања, слободе избора за дете, па
тако нема ни здравог развоја личности.
Много је разлога који говоре о томе зашто треба укинути свако телесно
кажњавање. Навешћемо само неке од најважнијих:
 представља повреду права детета;
 може озбиљно да повреди децу и физички и психички;
 учи децу да је насиље прихватљиво и одговарајуће за решавање сукоба
или навођење других да раде оно што они желе;
 тешко је заштитити децу ако је телесно кажњавање легитимно, јер то
онда подразумева да су неки облици насиља над децом прихватљиви
(Council of Europe, 2007b: 7, нав. према Стевановић и Срна, 2010: 40).
У Србији се још увек воде полемике о којим се телесним казнама ради у оквиру
нацрта закона о забрани телесног кажњавања. „Нема научног доказа да је свака телесна
казна штетна” (Мирић, 2011: 1). Професор Јован Мирић се позива на психолошка
истраживања која би могла, по његовом мишљењу, да буду битна за питање штетности
телесних казни: експериментална, неекспериментална и клиничка испитивања. Ниједно
истраживање, по њему, није успело да докаже да је свака телесна казна штетна. Ако се
узму у обзир аргументи да телесна казна:

34
  ремети односе родитеља и детета – онда се исто може рећи за било коју казну,
јер је „свака казна по природи нешто непријатно и нешто што се не жели”
(Мирић, 2011: 1). Мирић закључује да нешто друго има има негативне
последице, а не сама казна;
 да понижава дете – анализирајући сам осећај понижења, који је повезан са
самопоштовањем и достојанством, објашњава да се он у основи појављује у
каснијој доби детета, тако да га не може имати. Ако се пође од тога да се казна
даје за заслужено понашање, онда не понижава никога. Овај аутор на крају
закључује да казна, укључујући и телесну, није нужно понижавајућа.

4.4. Позитивна дисциплина уместо казне и кажњавања

Позитивна дисциплина је начин на који васпитавамо дете, а базиран је на раду

Алфреда Адлера и Рудолфа Драјкуса. Они су креирали овај вид васпитања са циљем
„подучавања деце и младих људи да постану одговорни, да поштују друге и да једног
дана буду сналажљиви чланови своје заједнице” (Ердељан, Радојковић и Мушкиња,
2016: 1, приступ веб страници 12. 08. 2016. у 20ч). Захваљујући несебичном раду др
Џејн Нелсен и њених сарадника, последњих двадесетак година овај начин васпитања се
проширио у свету. Она каже да је овај начин васпитања ,,на дуге стазе” и да учи све
одрасле „животним вештинама које у основи имају дубоко поштовање и подстицај
развоју деце и одраслих” (Ердељан, Радојковић и Мушкиња, 2016: 1, приступ веб
страници 12. 08. 2016. у 20ч). Овај вид дисциплине, по др Нелсен, показује нам како да
прихватимо дечју природу на прави начин за све и успоставимо прави однос, да
пронађемо ,,златну средину” између строгоће и попустљивости. У својој књизи даје низ
начина и предлога како да то и остваримо. Прва књига почиње речима: „Одакле
одраслима сулуда идеја да ће се деца понашати добро, уколико се пре тога осећају
лоше? ” (Ердељан, Радојковић и Мушкиња, 2016: 1, приступ веб страници 12. 08. 2016.
у 20ч).
Критеријуми за ефикасну дисциплину која се учи, по др Нелсен:
1. Помаже деци да развију осећај повезаности.
2. У исто време представља поштовање и подршку (благ и одлучан родитељ).
3. Ефикасна је на дуге стазе (узима у обзир дечје мишљење, осећања, учење, као и
виђење себе и света који га окружује).

35
 4. Учи децу важним социјалним и животним вештинама (поштовању, бризи за
друге, решавању проблема, сарадњи).
5. Позива децу да открију за шта јесу способни (подстиче конструктивно
коришћење личне моћи и аутономије).
„Децу је могуће учити дисциплини, а не дисциплиновати их. Дисциплина није
дресура” (Ердељан, пост од 09. јануара 2014, приступ веб страници 12. 08. 2016. у 20ч).
Мноштво доказа упућује на то да деца боље реагују на позитивне приступе него на
казне, било вербалне, емотивне или физичке. Ако су технике дисциплиновања
(васпитања) негативне, то ће децу фрустрирати и обесхрабривати, али ако су позитивне
– помоћи ће им да усвоје позитивна понашања и то на дужи рок.
Позитивне мере дисциплиновања омогућавају да се дете научи новом и
исправном понашању, да не мора да страхује од насиља. Позитивна дисциплина
обједињује ненасилне методе које се користе за исправљање непожељног понашања у
позитивно и даје конкретне мере насупрот ударцима, вређању, штипању, претњама,
подмићивању, викању, наређивању, вређању и другим насилним методама.

Следећа табела садржи мере позитивне дисциплине и насупрот њој казнене мере
(УНЕСКО, 2015: 24):

36
табела 8: Позитивне мере дисциплине – казнене методе

(УНЕСКО, 2015: 21)

37
Принципи позитивне дисциплине су (УНЕСКО, 2015: 28):

1. Поштујте достојанство детета;

2. Развијајте социјално понашање, самодисциплину и карактер;
3. Нека дете увек активно учествује;
4. Поштујте потребе саког детета, његов развој и квалитет живота;
5. Поштујте мотивацију детета и његове погледе на свет;
6. Будите фер, поштујте једнакост, одсуство дискриминације и праведност;
7. Награђујте солидарност.
Позитивна дисциплина је процес који траје, за разлику од тренутног чина ударца
или неке друге телесне, вербалне или емотивне казне.
Кораци ка усвајању позитивне дисциплине, као сталном виду васпитања деце су
следећи (http://brainsarefun.com/, Доналдсон, 2013-2015: 2, нав. према УНЕСКО, 2015:
29):
 жељено понашање се објашњава реченицом (не наређује);
 наводе се разлози (шта треба да се уради и зашто);
 тражи се потврда о разумевању (речима „Видиш зашто је ово важно? ”);
 охрабрује се исправно понашање (невербална комуникација: очима, климањем
главе, осмехом итд.).

Чим се примети да је дете урадило нешто исправно, моментало се награђује. То

је кључ позитивне дисциплине.
 Позитивна дисциплина не успева:
1) ако труд детета није одмах награђен;
2) када је акценат на задатку, а не на понашању (нпр. „Добро си се сетио да
ућутиш! ”, уместо „Лепо од тебе што мислиш на друге, да и они могу да чују”;
3) уколико акценат остане на погрешном понашању, а не на исправљеном.
Поента је у томе да се деца осете вредном, да се труд сваког детета примети и да
му се призна да је „део тима”, околине.
Када се користи позитивна дисциплина, важно је напоменути да се треба држати
односа 4:1 (према УНЕСКО, 2015: 30), што значи: на сваке четири похвале иде једна
критика (у смислу исправљања погрешног). Зато треба бити доследан и сваки пут
похвалити кад нешто исправно и добро ураде, али и бити одлучан у исправљању

38
погрешног. „Позитивна дисциплина спаја оно што знамо о здравом развоју деце, налазе
истраживања о ефективној настави и принципе о правима детета” (Дурант, 2014: 14).

 дугорочна решења која развијају самодисциплину код деце

 јасна и конзистентна комуникација
 заснована је на вашој деци и фер односу
 изградња односа узајамног поштовања са децом
 учење деце о вештинама за цео живот и унапређивање љубави
према учењу
 подучавање љубазности, ненасиљу, емпатији, самопоштовању и
поштовању других и њихових права
 повећање компетентности деце и самопоуздање да савладају
изазове и тешке друштвене ситуације

(Нелсен, Лот, Глен 2008, нав. према Дурант, 2014: 15)

4.5. Превенција злостављања

У протоколу за заштиту деце и ученика од насиља злостављача дати су предлози

задатака којима се остварују циљеви превенција и интервенције (приказане су узрочно
последичне везе превентивне и интервентне активности):

39
 табела 9:Задаци у области превенције и интервенције
(Посебни протокол, 2007: 7)

Полазећи од медицинског модела превенције, превентивно деловање најчешће се

описује у три категорије – примарној, секундарној и терцијалној (Ајдуковић 1994;
Жижак и Хорват – Кутле 1995; Оатес,1996, нав. према Ајдуковић 2001: 162). У свакој
категорији превентивне активности могу бити усмерене на социјално окружење
(локална заједница, регија, држава), породицу и децу.

 Примарна превенција
Примарна превенција је усмерена на све породице са децом у једној заједници, без
обзира на то да ли се десило злостављање или не. Циљ је побољшање квалитета

40
живота, развој родитељских вештина и свестрани развој деце, као и контрола и
спречавање ризика настанка злостављања или занемаривања деце. Предност је што се
не обележава ниједна ,,специфична скупина родитеља” (Ајдуковић, 2001: 162). У
примарној превенцији се низом мера и активности делује на децу, породице и шире
социјално окружење. У том смислу се јавност упознаје са тим да је злостављање деце
кажњиво и да насиље ни у ком облику не треба толерисати. Да ово постаје стални
проблем ако се не предузму неке одговарајуће мере, као и то да је пасивност одраслих
једнако учествовању у том чину.
Неопходно је јавност упознати са Конвенцијом о правима детета и начинима
њеног реализовања, путем медија ширити информације о начинима борбе против било
код вида насиља у породицама.
Све стручњаке који раде са децом треба едуковати о новим начинима и
вештинама у раду са децом; о борби против предрасуда и ставова на којима настаје
насиље у породицама.
У свим васпитно образовним установама едуковати децу о њиховим правима,
радити на томе да се смањи њихов осећај кривице; упућивати их у то да треба да
потраже помоћ ако им је потребна, као и у то где такву помоћ могу добити; научити их
како да препознају злостављање; помоћи им у развијању позитивне слике о себи и у
развијању самопоуздања, као и у учењу социјалних вештина, нарочито вештине
ненасилног решавања сукоба; радити на изради програма тзв. „превентивног
образовања” (Ајдуковић, 2001: 165).
Родитељима организовати разне трибине и друге видове едукација о одговорном
родитељству, о другим успешнијим видовима васпитања деце, помоћи им у
осигуравању материјалне и стручне помоћи за децу у развоју, а у ту сврху је најбоље
искористити већ постојеће здравствене установе (нпр. домове здравља) дељењем разних
брошура, постављањем плаката.

 Секундарна превенција
Секундарна превенција је усмерена на породице и родитеље са високим ризиком за
злостављање и/или занемаривање деце који нису још евидентирани као такви, а са
циљем што ранијег идентификовања елемената који доводе до таквог понашања.
Активности могу бити усмерене на шире друштвено деловање и непосредно
фокусиране на породице у кризи.

41
 На ширем друштвеном плану потребно је утврдити раширеност и чиниоце
ризика насиља у породици и едуковати одговарајуће стручњаке у њиховом
препознавању, као и начинима како да приступе таквој породици. Важно је развити
мрежу помоћи коју владине и невладине организације пружају породицама у кризи:
телефони за помоћ, веб странице на интернету за помоћ, центри за породице у кризи,
саветовалишта.
Ризичној породици потребна је мрежа подршке у ширем и ужем окружењу, као и
психосоцијална и материјална помоћ. Искуства у свету по овом питању су показала да
су најуспешнији били програми који се спроводе у време трудноће и/или одмах после
порођаја, јер се тако могу одмах идентификовати могуће ризичне мајке, као на пример
економски зависне, малолетне, напуштене од партнера, зависне о дрогама и
алкохолизму итд. (према Ајдуковић, 2001: 166).
Децу која одрастају у ризичним породицама важно је оспособити за суочавање
са проблемима, али је такође важно организовати мрежу њихове социјалне подршке.

 Терцијална превенција
Појам терцијална превенција се све више замењује појмом интервенција, јер се
предузимају у случајевима утврђеног злостављања деце. Сама интервенција има
превентивни карактер, јер смањује „међугенерацијски пренос насиља у породици”
(Ајдуковић, 2001: 167). Циљ је спречавање понављања злостављања и ублажавање
последица насиља. Жртвама насиља и починитељу пружа се психосоцијална помоћ,
утемељена правним прописима и актима.
На ширем друштвеном плану потребан је добар и јасан систем пријављивања и
јединствени систем евидентирања насиља над децом у правосуђу, социјалној служби,
здравству и просвети. Потребно је статистички пратити насиље и образовати стручњаке
који су укључени у процес третмана (психолог, социјални радник и др.). Важно је
пратити успешност третмана.
Истражни поступак не би својим провођењем требало додатно да трауматизује
децу – жртве насиља. „У породици, пожељно је више третмански, а мање репресивно
приступити злостављачима” (према Ајдуковић, 2001: 168). За њих је пожељан обавезан
психосоцијални третман.
Дете мора остварити право на живот у породици, али га треба и заштитити од
поновљеног злостављања. Томе би требало да припомогну разни облици
индивидуалног и групног третмана за дете и чланове породице. Уколико то не би дало

42
резултата, дете би требало издвојити из породице – у прихватни центар са посебно
едукованим стручњацима. Након одговорне процене, могуће је, као крајња мера,
издвајање детета у хранитељску породицу.
Ову поделу превенција и интервенција, Ајдуковић није дала као готово решење
(рецепт), већ као предлог како што боље осмислити најуспешнији програм превенције
свих облика злостављања у породици. То се може постићи уједињујући сва три нивоа
превентивног деловања (примарну, секундарну и терцијалну), три различите области
деловања (локална заједница, регија и држава) и три групе корисника (деца, породица и
шире социјално окружење).
Да не заборавимо: ,,Злостављена деца су одговорност свих нас” (Ајдуковић,
2001: 9).

43
5. Закључак

Несумњиво је да је сваки ударац чин насиља, без обзира на то коме је упућен и

ко је жртва. Са психолошког, педагошког и законодавног аспекта, физичко кажњавање је
неприхватљиво. Оно представља кршење људских права, а и права деце су људска.
Деца имају право на заштиту од насиља у свим околностима и окружењима,
укључујући и насиље у породици (према Видовић, 2008: 318).
Физичко кажњавање је, дакле, насиље и оно мора бити законодавно
санкционисано. Држава то може да регулише на три нивоа: законодавно, законским
одредбама којима се одређени поступци изричито прописују као неприхватљиви и као
такви строго кажњавају, затим правосудно-репресивно, кроз судско кажњавање
починиоца, и опште друштвено, спровођењем јавних кампања о подизању свести о
правима детета, штетности физичког кажњавања и последицама истог, едукацијом о
другим методама васпитања које дају боље резултате. Применом стратегија као што су:
 развијање позитивног породичног васпитања (подстицање родитеља да у
својој кући створе све материјалне препоставке као и укупно подстицајно
окружење које ће позитивно утицати на развој детета. Ту је значајна и улога
локалне заједнице. Стратегију у конкретнијем смислу чине: анкетирање и
саветовање родитеља, кућне посете, радионице за родитеље, састанци за размену
искустава у вези исхране, одржавања дисциплине, помагањем у учењу и сл.;
 сарађивати перманентно, а не повремено;
 свако дете треба да осети да се његови родитељи увек интересују за његов
рад и успех;
 да се чува стечено поверење (према Јанковић, П., 2010: 45); подиже се
ниво свести родитеља и друштва уопште, о позитивним методама и облицима
деловања у области породичног васпитања и тако се оно унапређује, а породица,
као основна ћелија друштва, напредује и добија на својој јачини и сигурности.
„Створен је велики број педагошко-методичке литературе који носи у себи
различите васпитне стилове који се примењују у целом свету како у породицама тако и
у васпитно-образовним установама. Често је њихова ефикасност на ниском нивоу, или
уопште и не постоји. Сходно томе, данашња духовна клима друштва у коме живимо
изискује оштру селекцију педагошких идеја и начела у циљу очувања исправних норми
у жељи за радом на добробит не само једног друштва, већ и на глобалном нивоу”
(Панић, 2014: 321).

44
 Оно што је битно за постигнуће уопште, јесте дечије рано искуство. Ако су
садржаји раног искуства били обогаћени активностима детета у стимулативној средини
и ако је дете формирало позитивну слику о себи, развило висок степен мотива за
постигнуће, као и технике контроле, формирало радне навике, може се очекивати да ће
његово постигнуће бити извесно и високо. Осећање сопствене контроле над
резултатима учења повећава самопоуздање детета и доприноси његовој
самоефикасности. Исто тако, доживљај успеха или неуспеха значајно делује на дететову
процену властитих способности и претпостављеног успеха у будућности. А дететово
самопоуздање и жеља за постигнуће како непосредно, тако и посредно, изложени су
утицају родитеља, школе, наставника и вршњака. Успех је плод вишегодишњег рада и у
њему, више или мање, учествују сви фактори из окружења детета. Међутим, крајњи
исход, у највећој мери, одређен је његовом личношћу, односима и подршком у
породици, као и квалитетом целокупног образовно-васпитног рада (према Сакач, 2010:
35).
Савремена породица треба да је способна и спремна да се прилагоди и ангажује
у пружању помоћи деци, јер их оптерећују школа, друштво, техника, неизвесна
будућност. Да би то што безболније поднели, треба имати у виду да складни породични
односи и љубав према детету, у великој мери утичу на формирање особина (црта
личности) и на душевно здравље детета, као и осећање сигурности и спокојства (према
Будимир-Нинковић, 2009: 44).
Увек треба имати на уму већу слику. Сврха родитељства је да на дуге стазе
помогне деци да развију здрав осећај самопоштовања и усвоје потребне вештине како
би постали успешни, срећни и поштовани чланови породице и друштва.
Можда ниједна област људског деловања не захтева толико заједничког рада и
разумевања колико је то потребно на васпитавању човека. Зато су безусловна љубав
родитеља и позитивна дисциплина битни фактори у стварању једне емотивно стабилне
и друштвено прилагодљиве особе.

Литература

45
1. Ајдуковић Марина, ,,Утјецај злостављања и занемаривања у обитељи на
психосоцијални развој дјеце”, Дијете и друштво, часопис за промицање
дијетета, година 3, број 1-2, Загреб, 2001.
2. Будимир-Нинковић, др Гордана, „Васпитни проблеми у савременој породици”,
Норма: часопис за теорију и праксу васпитања и образовања, XIII, 1/2,
Педагошки факултет, Сомбор, 2008.
3. Видановић, др Иван, Речник социјалног рада, ауторско издање, Београд, 2006,
извор: Википедија: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C
%D0%B5%D1%85%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B8_
%D0%BE%D0%B4%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B5
4. Видовић, Лора, ,,Тјелесно кажњавање дјеце у обитељи”, Хрватски љетопис за
казнено право и праксу, вол.15, број 1/2008, Загреб, 2008.
5. Википедија, https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A3%D1%87%D0%B5%D1%9A
%D0%B5
6. Гашић-Павишић, Слободанка, Кажњавање и деца, Институт за педагошка
истраживања, Београд, 1988.
7. Група аутора, Педагошки речник I-II, Завод за издавање уџбеника СРС, Београд,
1967.
8. Дурант, др Џоан, E. Позитивна дисциплина у свакодневном подучавању, Амос
граф д.о.о., 2014.
9. Ђорђевић, Ј., Трнавац, Н., Педагогија, Научна књига, Београд, 2002.
10. Ердељан, Радојковић и Мушкиња, „Позитивна дисциплина”, Позитивно
родитељство, https://pozitivnovaspitanje.wordpress.com/, 2016.
11. Илић, проф. др Миле, ,,Стилови породичног понашања”, у: Норма: часопис за
теорију и праксу васпитања и образовања, XIII, 3/2008, Универзитет у Новом
Саду, Педагошки факултет у Сомбору, Сомбор, 2010.
12. Илић, проф. др Миле, Породична педагогија, Филозофски факултет
Универзитета у Бањој Луци и Наставнички факултет Универзитета „Џемал
Биједић” у Мостару, 2010.
13. Иницијатива за инклузију ВеликиМали, Позитивна дисциплина, УНЕСКО,
Панчево, 2015.
14. Јанковић, др Првослав, ,,Претпоставке успешне сарадње”, у: Норма: часопис за
теорију и праксу васпитања и образовања, XIII, 3/2008, Универзитет у Новом
Саду, Педагошки факултет у Сомбору, Сомбор, 2010.

46
15. Кука, др Мирослав, Породична педагогија, е-публикација, 2008.
16. Лалић, Наташа, ,,Примена поступка кажњавања у школи”, Институт за
педагошка истраживања, Београд, 2003.
17. Лалић-Вучетић, Наташа, Спасеновић, Вера, ,,Награђивање и кажњавање деце
различитог социјалног понашања”, Зборник института за педагошка
истраживања, бр. 2, Београд, 2007.
18. Ловринчевић, Невена, Дисциплина без батина, Креативни центар, Београд, 2012.
19. Матејевић, Д. Марина, Николић, Анита, ,,Традиционално и модерно у васпитним
поступцима родитеља”, Традиција, модернизација и национални идентитет у
Србији и на Балкану у процесу европских интеграција: зборник радова,
Филозофски факултет, Ниш, 2012.
20. Миленковић, Ана и Хаџи-Пешић, Марина, Годишњак за психологију, вол.4, стр.
89-108, Ниш, 2006. http://www.psihologijanis.rs/clanci/38.pdf
21. Миленковић, др Слађана, ,,Утицај цртаних филмова на предшколску децу”, у:
Норма: часопис за теорију и праксу васпитања и образовања, XIII, 3/2008,
Универзитет у Новом Саду, Педагошки факултет у Сомбору, Сомбор, 2010.
22. Мирић, Јован, „Законска забрана телесног кажњавања деце и шта психологија
(не) каже”, Нова српска политичка мисао, часопис за политичку теорију и
друштвена истраживања, 22. децембар, 2014, приступ 16. 08. 2016. у 16ч.
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/zakonska-zabrana-telesnog-kaznjavanja-dece-i-
sta-psihologija-ne-kaze.html
23. Мирић, проф. др Јован, „Нема научног доказа да је свака телесна казна штетна”,
Нова српска политичка мисао, часопис за политичку теорију и друштвена
истраживања, 24. децембар, 2011, приступ 16. 08. 2016. у 16:15
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/nema-naucnog-dokaza-da-je-svaka-telesna-
kazna-stetna.html
24. Нелсен, др Џејн, Лот, мр Лит, Глен, Х. Стивен, Позитивна дисциплина од А до
Ш, Лео Комерц, Београд, 2008.
25. Палић, Светлана, ,,Насилне методе васпитања у Србији трпе две трећине деце”,
Блиц, 31. 07. 2011. http://www.blic.rs/vesti/hronika/nasilne-metode-vaspitanja-u-
srbiji-trpe-dve-trecine-dece/zkzy2mm
26. Пјурковска-Петровић, Катарина, Породица која развија аутономију детета,
https://www.docsity.com/sr/porodicna-pedagogija-skripta-prevencija-i-tretman-
poremecaja-ponasanja-part2/174931/

47
 27. Сакач, др Марија, ,,Неки психолошки чиниоци школског постигнућа”, у: Норма:
часопис за теорију и праксу васпитања и образовања, XIII, 3/2008, Универзитет
у Новом Саду, Педагошки факултет у Сомбору, Сомбор, 2010.
28. Спасић, Данијела, ,,Школска дисциплина у Србији у 19. и 20.веку”, у: Норма:
часопис за теорију и праксу васпитања и образовања, XIII, 3/2008, Универзитет
у Новом Саду, Педагошки факултет у Сомбору, Сомбор, 2010.
29. Спасојевић, В. Ц., „Васпитање деце: Тајна у љубави и дисциплини” Вечерње новости,
04. фебруар 2012, приступ 16. 08. 2016. у 15ч.
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD
%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD
%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE
%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:365022-
%D0%92%D0%B0%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A
%D0%B5-%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5-
%D0%A2%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%B0-%D1%83-
%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D0%B8-
%D0%B4%D0%B8%D1%81%D1%86%D0%B8%D0%BF%D0%BB
%D0%B8%D0%BD%D0%B8
30. Спасојевић, Перо, Породична педагогија и одговорно родитељство, Нова школа,
Бања Лука, Универзитет у Источном Сарајеву и Педагошки факултет у
Бијељини, Бања Лука, 2011.
31. Станковић, др Миодраг, Кажњавање деце – да ли су батине из раја изашле?,
http://www.stetoskop.info/Kaznjavanje-dece-da-li-su-batine-iz-raja-izasle-328-c5-
content.htm (American Academy of Child and Adolescent Psychiatry, 2004
Priredio: Mr sci. dr Miodrag Stanković, dečji psihijatar, porodični savetnik)
32. Стевановић, др Ивана и Срна, др Јелена, „Елиминисање телесног кажњавања
деце као људско право”, Темида, часопис о виктимизацији, људским правима и
роду, Прометеј, Београд, 2010.
33. Тишма, др Маријана, „Васпитни стилови, сарадња породице и школе (спортских
клубова) ”, Понашање родитеља,
https://05aabd32c59c1fd7e5849ea3ff5dcc32b0cc086d.googledrive.com/host/0B2o4m
UzWs3B-Ni10cUpsb05IXzQ/STARI%20STUDIJSKI%20PROGRAMI/1.%20Prva
%20Godina/Sport/Pedago%C5%A1ka%20psihologija/Vaspitni%20stilovi%20.pdf

48
34. Фрфалановић, Данијел, Слика савремене и традиционалне породице, 2016,
https://prezi.com/1ppobqep_h8o/slika-savremene-i-tradicionalne-porodice/#
35. УНИЦЕФ, Посебни протокол за заштиту деце од насиља, злостављања и
занемаривања у образовно-васпитним установама, Министарство просвете
Републике Србије, Београд, 2007.

49