Professional Documents
Culture Documents
Пројекат Растко - Емилија Церовић Млађа - Мимезис мимезиса (позориште у позоришту и позориште изван позоришта)
Пројекат Растко - Емилија Церовић Млађа - Мимезис мимезиса (позориште у позоришту и позориште изван позоришта)
Пројекат Растко: Емилија Церовић Млађа : Мимезис мимезиса (позориште у позоришту и позориште изван позоришта)
њихова највећа врлина (ако се то може назвати врлином једног уметничког остварења) била што се
у њима препознавала наша стварност.
Неретко, у том сусрету, стварност обесмисли или чак уништи илузију. Глумица у Вајлдовој Слици
Доријана Греја не може више да глуми љубав на позоришној сцени пошто је ово осећање искусила
у стварности. Сећам се да ми је о сличној ситуацији, када је илузија изгубила битку са стварношћу,
причао покојни Михиз. Премијери Шекспировог Краља Лира у београдском Народном позоришту
присуствовао је, такође покојни, маршал Тито. Од представе на сцени Михиза је више
интересовала једна друга представа, невидљива, која се одвијала у маршаловој глави. Владалац у
стварности, при том владалац који је добро знао како се власт чува и, коначно, ни после смрти није
желео да је изгуби, гледао је причу која почиње тиме да се један владар одрекао власти. Како је
њему, ономе владару из стварности, сценска стварност изгледала глупом, досадном и бесмисленом,
нагађао је, с пуним оправдањем Михиз. Прави владалац зна сву погубност одрицања од власти.
У сваком случају, размишљало се о сусрету стварности (реалности) и уметности (илузије), увек са
полазишта да је стварност нешто апсолутно, па самим тим да је уметност та која имитира или не
имитира живот. Визуру је изменио Оскар Вајлд када је у свом есеју Пропаст лагања покушао да
докаже супротно. Уметност стоји као независна стварност, а живот је тај који понекад подражава
уметност.
Свако од нас би вероватно могао дати прилог овој тези, препознајући ситуацију у којој се нашао као
нешто „déjà vu”, већ виђено, на позоришној сцени, филмском екрану или прочитано у некој књизи.
Али то остаје на нивоу личног искуства, знаног само нама. Зато се осврнимо на неке од примера
који су широко познати.
Прича о несрећним љубавницима, који су жртве околности и чија се повест завршава заједничким
одласком са овога света, романтично и романтичарски величајући снагу љубави (која само
коначним чином може да се дистанцира од света мржње, сплетки и злочина), записана је прво
руком Луиђија да Порта у 16. веку (као приповетка) и, неколико деценија касније руком Вилијама
Шекспира (као драмски текст), да би се у стварности поновила поткрај 19. века кроз животну причу
аустроугарског престолонаследника Рудолфа (који истина није био у рату са супарничком
породицом, већ са сопственим оцем) и младе Марије Вечере, не у хладноћи камена веронског
гробља, него у раскоши дворца Мајерлинг.
Пишући Покондирену тикву Стерија није ни слутио да ће (прото)лик Феме живот миметизовати
кроз Драгу Машин. Припроста удовица, силно жељна да буде оно што није, да се вине изнад
горњих граница сопствених могућности. Обе, и Фема и Драга, остају напуштене, једна само
напуштена од ближњих, а друга напуштена до сопствене смрти.
Када је 1914. Бранислав Нушић почео да пише своју драму о Живки Поповић, алиас госпођи
министарки, није знао да ће га живот оробити. Драму тада није завршио, али она је већ постојала у
његовој замисли и, делимично, у писаној форми. Дакле, што је учињено, учињено је. Нушића су
догађаји, друге делатности и теме одвели од Живке Поповић, док се у београдском друштву није
појавила жива „госпођа министарка” и вратила га старом, недовршеном рукопису. Нагађало се и
нагађа се свашта ко је она. Из грађанске пристојности, сам Нушић није помињао њено име, а због
исте нећу ни ја. Мада сам сигурна да ће стари Београђани већ наслутити.
Можда ће тврдња да живот подражава уметност некоме звучати као шала виспреног духа, какав је
Вајлдов био и каквом сам, ето, и ја склона. Виспреног духа да, али шала никако не.
Недавно је један наш театролог и књижевни историчар, размишљајући о позоришту и
књижевности употребио синтагму „мислити позориште”, а односи се на све оне који препознају
позориште као суштину света, али и на оне који се позориштем служе као метафором. Мени у овом
тренутку пада на памет другачија синтагма, која би могла објаснити и Јевриенова, Редгрејва,
Пинтера и Вајлда - мислити свет (па и природу као његов део) позориштем. Роман Ингарден је
рекао да уметност почиње када природна чула постану естетска чула. Сходно томе, сваки уметник
свет мисли естетиком своје уметности: песник песништвом, сликар бојом и обликом, музичар
звуком, позориштник, чиме другим, но позориштем. Треба само више ићи у позориште и
пажљивије посматрати свет. Тада бисмо се вероватно понајвише приближили Пинтеру за кога су
границе једноставно (или прилично сложено) непостојеће. Као и обично, сва ограничења су само у
нашим главама.
На Растку објављено: 2007-04-10
Датум последње измене: 2007-08-10 22:22:16
www.rastko.rs/rastko/delo/10554 2/2