ОБЈЕКАТ И ПРЕДМЕТ СТИЛИСТИКЕ

Основни епистемолошки услов сваке науке, па и стилистике, јесте тај да она жели ли
бити аутономна научна дисциплина, јасно одреди не само објекат него и предмет свога
истраживања. По мишљењу модерне епистемологије, тек онда кад једна дисциплина из
објекта истраживања издвоји предмет свог истраживања, она испуњава нужан
предуслов наућне инаугурације. Зато је и могуће говорити о датумима рађања
појединих наука, или њиховох дисциплина. Сами датуми међутим не значе да прије тога
времена није било никаквих истраживања из дате области, него првенствено значи да су
претходна истраживања довела до јасног издвајања предмета дате дисциплине и
методологије његовог истраживања па се за тренутак тог издвајања везује и научни
почетак дате дисциплине. А то се најбоље види на примјеру саме стилистике као
аутономне научне дисциплине. А почеци модерне науке о стилу, тј. стилистике као
научне дисциплине, везују се за име Шарла Бајија и његово дјело Француска
стилистика, објављено 1909. године. Почеци стилистике, дакле, поклапају се са
почецима модерне (структуралне) лингвистике. И за једно и за друго везано је име
Шарла Бајија (Ch. Bally). Баји је, наиме, као Сосиров ученик допринио да се објави
Сосирово лингвистичко учење (са A. Сешеом) и да Сосир постане утемељитељ
структуралне лингвистике и лингвисте уопште као аутономне научне дисциплине. С
друге стране сам је Француском стилистиком одредио предмет овој научној
дисциплини и тиме јој омогућио релативну научну аутономност. Сосир је дакле
одредивши јасно предмет лингвистичке анализе омогућио научну аутономност
лингвистике, а Баји издвојивши предмет стилистичке анализе – инаугурисао стилистику
као посебну научну дисциплину.
То, међутим не значи да лингвистичких и стилистичких истраживања није било
прије Сосира, односно Бајија. Било их је, и то од најстаријих времена. Могло би се чак
рећи откад људи знају за језик он их интересује и они се њиме баве, а уз то откад се
баве језиком они се баве његовим различитим квалитетима, тј. баве се неком врстом
стилистике. А прва значајнија истраживања и у области лингвистике и у области
стилистике сежу у античку Грчку, а потом и у Рим. И све, од античких времена до 20.
вијека постоје интересовања за лингвистику и за стилистику, али оне све до 20. вијека
нису јасно разграничиле објекат и предмет свог истраживања. Нису дакле испуниле
нужан услов релевантне научне аутономности. Оне су и дотад имале објекат
истраживања, али он није био само њихов, али нису имале издвојен предмет
истраживања.
У чему је дакле ралика између објекта и предмета истраживања једне научне
дисциплине? (Присјетимо се шта је урадио Сосир? Какву је то он револуцију у језику
изазвао?) Као што се види, језик је објект истраживања различитих дисциплина, што
значи да више наука може да има један те исти објект истраживања. Али унутар тог
објекта, структура система, тј. систем знакова и правила њиховог комбиновања
припадају само лингвистици, то је дакле лингвистички и само лингвистички предмет
истраживања (предмет који она не дијели ни с ким) у оквиру језика као вишеаспектног
објекта. Свака од наука ако жели бити наука у процесу научне апстракције ствара
унутар теоријских система различите апстрактне објекте, тј. предмете истраживања.
Свеукупност конкретних објеката (нпр. појединих језика, говора, скупова говора и
сл.) научног истраживања представља објект дате науке (нпр. русистика, србистика,
англистика и сл.).
Свеукупност система апстрактних објеката представља предмет дате науке.
Видјели смо шта је предмет а шта објект лингвистике, односно по чему се разликује
језик као објект и предмет дате дисциплине. Прије него изнесемо ставове Бајија, који
значи почетак модерне стилистике, потребно је нагласити да почетак једне научне
дисциплине није подударан ни с почетком њеног посебног именовања. Данас се наиме
сматра да је сам термин стилистика први пут употријебио њемачки пјесник Новалис
(1772-1801) крајем 18. вијека, и то 1799. године када у наслов ставља лексему
стилистика као алтернативу термину реторика, у дјелу Стилистика или реторика
(„Stilistik oder Rhetorik“). Он, дакле, сматра синонимима термине реторика и
стилистика, тј. уводи синоним за одавно познати термин. Синоним му је потребан да би
показао на интерференцију те двије дисциплине а не да би он имао исто поље употребе
(опсег и садржај) као и општепознати термин.
Из данашње, а и из тадашње перспективе свакоме ко би прочитао такав наслов било
би јасно да се термин стилистика односи само на дио предмета реторике, тј. да он не
захвата све садржаје реторике. Сам тај алтернативни термин – реторика или стилистика
– враћа нас у античко доба – у грчку и римску реторику. И заиста почеци стилистике, тј.
објекта истраживања који би се у данашњем смислу могао подвести под стилистички,
јесу у античкој реторици али не само њој него и у античкој поетици. А шта су
изучавале античка реторика и поетика? Реторика је вјештина доброг бесједништва , то
је заправо теорија бесједништва (говорништва). Реторика је имала пет дијелова у
античком времену:
1. инвенција (inventio) - проналажење
2. диспозиција (dispositio) – распоређивање
3. елокуција (elocutio) – израз и стил
4. меморија (memoria) – памћење
5. акција (actio) излагање говора.
Инвенција је проналажење аргумената и доказа које треба развити; диспозиција –
проналажење реда којим ти аргументи треба да буду поредани; елокуција – начин
излагања тих аргумената или тих доказа на најјаснији и најупотребљивији начин; акција
– обрада интонације, начин говора, гестови и мимике. Основни циљ реторике је да
покаже (научни) начин састављања говора за суд или трибину. Свих пет њених дијелова
нису подједнако завређивали пажњу реторичара, тако је нпр. меморији и акцији
поклањана неупоредиво мања пажња него нпр. инвенцији, диспозицији и елокуцији.
Тако се нпр. „теорија проналажења“ (инвенција) детаљно обрађује, а и сама се дијелила
на пет дијелова; на: а) увод, б) приказ ствари (нарација), в) доказивање (аргументација,
г) побијање противрјечних тврдњи и д) завршетак (епилог). За нас је међутим,
интересантније да се и елокуција детаљно разрађивала, понуђен је велики списак
(инвентар) начина на који се може побољшати естетска или изражајна вриједност
говорења. Ти начини названи су реторичке фигуре. Реторика је минициозно
анализирала велики број реторичких фигура, класификујући их на различите начине. И
управо тај дио реторике, дакле, елокуција као теорија фигура израза, који су „украс“
говора значи на неки начин антиципацију стилистике. Реторика је увијек имала ту
компоненту да је истовремено и теорија „украса“, тј. да укаже на начин на који се може
не само добро говорити него и на начин како се љепотом говора може надговорити.
Њој, дакле , није био само циљ да покаже шта треба него и како треба говорити.
Осим реторике још је једна античка дисциплина исходиште стилистици. То је
поетика, односно наука о пјесничкој вјештини, пјесничком умијећу. Поетика је заправо
претходница теорије књижевности. Најпознатија античка поетика свакако је она
Аристотелова (4. вијек п.н.е.). У својој поетици Аристотел обрађује питање пјесничких,
и то и драмских и епских врста или родова као и питање композиције пјесничког дјела.
Поетика, заправо, даје правила (књижевна) која су обавезна за добро пјесничко
стварање, за књижевне облике, родове и врсте, за стил и пјеснички језик. У склопу
Поетике Аристотел има једно поглавље (XXI) посвећено пјесничким украсима, гдје се
највише расправља о метафори, у ствари само о метафори и метонимији. А метафора
и метонимија су реторичке фигуре. Тако су заправо фигуре којим се бави елокуција дио
и реторике и поетике. Антички писци су их, међутим, увијек обрађивали у оквиру
реторике. И сам Аристотел је у својој Реторици, а не у Поетици, обрадио фигуре као
стилска средства.
А и у оквиру поетике и у оквиру реторике јавља се и појам стила (или тона), јер је
појам рода неодвојив од појма стила.
Сам термин стил потиче од латинске ријечи stilus која је означавала само предмет за
писање (писаљку), а затим се тај назив пренио и на начин писања, тј. рукопис. На крају
термин стил почео се проширивати и на сам садржај, односно вриједност писања. У
новије вријеме стил је постао општа ознака за начин и ефекат некога рада (нпр. стил у
пливању, стил живота, стил у архитектури итд.). Садржај термина стил утврђиван је по
различитим критеријумима и током историје се мијењао. Иако сам термин потиче из
латинског језика, сам појам стила постојао је и код старих Грка, нормално под
другачијим називима. Аристотел тако употребљава термин lexis. А управо су
Аристотелово и Платоново схватање и најзначајнија старогрчка схватања стила. За
Платона стил је специфична особина коју једно дјело има а друго нема. Платон идеју
стила изводи из појма logosa у којем се обједињује мисао (ratio) и ријеч (oratio). Стил
настаје кад се поетски садржај заодјене у најпримјеренију форму. Ако тога нема, дјело
нема ни стила. Само у апсолутном савршенству (хармонији) мисли и облика настаје
непоновљиво чудо љепоте књижевног дјела. З аразлику од Платона, Аристотел сматра
да стил означава различите особине књижевног дјела, па га зато свако књижевно дјело и
има. За Аристотела је стил генерички (родни, произведени) појам, он је продукт разних
елемената па зато колико има дјела, толико има и стилова (јер он означава неку особину,
неки аспект књижевног дјела).
Као зачетник најстарије класификације стилова сматра се старогрчки филозоф
Антистен. Он разликује узвишени, средњи и ниски стил, а та ће се класична стилска
тријада задржати у европским реторикама и поетикама све до најновијег времена. А
стилови се дефинишу предметом говора и књижевним родом, јер сваки род мора имати
карактер стила аналоган своме предмету. Тако Антистен сматра да се ниским стилом
говори о безначајним стварима (нпр. о сељаку и његовом орању), средњи стил се
користи за ствари које заокупљају дух, али га не узбуђују (нпр. о подвизима неког
човјека, капетана), а узвишени стил служи за описивање великих догађаја, јаких
осјећања и дубоких мисли (нпр. у Трагедији, у Илијади и сл.). (Тако је нпр. касније
сматрано да је лексема лик узвишеног стила, лице – средњег, а фаца, њушка нискога
стила). Сваки од тих стилова има дакле свој тип лексике, свој тип изражајних средстава.
У античкој реторици постојала је подјела стилова према украшености говора, на:
лаконски (једноставан, сажет, без украса), атички (нешто богатији, одмјерен), родски
(украшенији, пунији) и азијски стил (лепршав, духовит, живахан, пун фигура). Осим
наведених класификација постојале су и бројне подврсте стила. Везивали су се родови
уз поједине тропе и фигуре Античка књижевност постојала је само у родовима који су
били строго нормирани, а ослањали су се на нека дјела која служе за примјер. Сваком
роду одговарао јепосебан стил и он се дефинисао одређеним правилима рода, а посебно
адекватном употребом фигура или украса.
На основу свега наведеног види се да су у античком времену садржаји стилистике
(данашње) били расподијељени између реторике и поетике. А елокуција као дио
реторике није представљала само умјетност књижевносг израза него и критички
инструмент у процјењивању стилова и дјела писаца. И реторика са својим фигурама и
поетика биле су строго нормативне дисциплине: дају се прописи, упуте, канони,
правила о употреби разних језичких средстава и украса говора (тј. фигура).
 Управо је елокуција у постантичком периоду постала темељ поетике. Боље речено,
реторичке фигуре су основни дио поетике. Мјерило квалитета умјетничког дјела, скуп
нормативних рецепата, којих се писци морају држати. Средњовјековна поетика
догматизовала је античко учење о фигурама. Пјесник је тим већи што је већи виртуоз
форме. „Виртуозност форме и развој општих мјеста лишених сваке конкретне садржине
сачињавали су славу средњовјековних лиричара“ (Гиро, 20). Тако реторичке фигуре
доминирају поетиком европске књижевности све готово до почетка 19. вијека. У
цијелом том времену украси, тј. фигуре, употребљавају се да оживе текст и да код
читаоца изазову узвишеније мисли и дубља осјећања. То је концепција књижевности
као украшеног говора. Поштујући конвенције рода и додајући примјерене реторичке
(стилске) фигуре писац ствара бољи начин говорења. У таквој концепцији стила лако је
разграничити књижевно од некњижевног, а и стилске фигуре посматрају се као каталог
универзалних форми које претходе језичком изразу. Тако се одваја форма као вањска
љуштура од мисаоног садржаја, чиме се инаугурише предјезичка, предвербална мисао
(тј. мисао која постоји прије вербализације). У цијелом том времену оно што бисмо
могли назвати стилистичким садржајима дио су поетике и реторике. Тако је и тадашња
стилистика заправо дио књижевности, она је приоритетно књижевна дисциплина. Она
дакле не припада граматици, него теорији књижевности (поетици). Стилистика је
потпуно одвојена од граматике.
До радикалних промјена односа према таквој реторичкој поетици долази у доба
романтизма. Романтизам иступа с идејом да је стил израз индивидуалног генија. На
мјесто идеалних форми долазе спонтане форме. У књижевни језик и у поезију уносе се
народни елементи, израз постаје необуздан, одбацују се правила универзалне поетике и
реторике. Романтичарски стил издваја се крајњом субјективношћу, он је обиљежен
личношћу аутора, пун је неочекиваних обрта, јаких ријечи, жив је и немиран, често и
нејасан и неразумљив. Зато што се у језику и не цијени оно што је универзално, већ
прије свега оно што је „чисто народно“. Из тих разлога почињу се изграђивати
стилистике националног језика код већине европских народа. Стилско савршенство не
тражи се више у универзалним реторичким формама фигура, него прије свега у
употреби народног језика. Главни услов за стилско савршенство јесте правилна
употреба народног (књижевног језика). Стилистика се тако повезује с граматиком:
основни услов јесте да стил буде граматички правилан, да буде језички чист, да
избјегава претјеривања, двосмислице и нетачности, да излагање буде сажето и
прегледно. Романтичарска концепција тако је значила и крај реторичке поетике која је
била владајућа од античког доба до романтизма. Стилистика постаје дио граматике
готово се изједначавајући с њом (в. нпр. Маретићеву граматику и стилистику). Ако се у
реторици и знало шта припада искључиво стилском слоју (нпр. фигуративни изрази), у
овако схваћеној „нормативној“ граматичкој стилистици, не зна се заправо шта је
граматичко а шта стилистичко. Покушамо ли одредити шта је искључиво стилистичко у
таквом приступу, долазимо до закључка да „од стилистике ништа не остаје“. Осим тога,
пошто се све граматичке појаве посматрају и са стилистичке стране, могли бисмо
закључити да стилистике „свугдје има“ (Тошовић, 14). Тако смо дошли до парадоксалне
ситуације: стилистици не припада ништа, односно припада јој све. (Није далеко од
данашњег времена).
И управо је таква ситуација пред појаву Бајијеве стилистике.
 БАЈИЈЕВА СТИЛИСТИКА

Баји је први који је јасно одредио предмет стилистике, уз критеријуме разграничења

лингвистичких и стилистичких чињеница:
„Стилистика проучава чињенице језичког израза с гледишта њиховог афективног
садржаја, тј. израз осјећајних чињеница језиком и дјеловање језичких чињеница
на осјећајност“ (Гиро, 38, Симић, 228).
Да би одредио шта је то „афективно“, тј. стилистички садржај, Баји разлаже језички
израз на његове три компоненте:
1. појмовна или комуникативна функција израза
2. експресивна, мање-више несвјесна вриједност израза, када израз одаје и његовог
„творца“
3. импресивна или интонациона вриједност израза (изразом се настоји произвести
утисак на саговорника)
Нпр. : То сте учинили. (чист логички садржај, комуникација)
О, то сте учинили! (усхићење, радост, невјерица, изазивајући и код саговорника
задовољство)
Сваки израз на било ком нивоу језика има ту троструку вриједност. Експресивна и
импресивна компонента исказа представљају стилистичке вриједности, а појмовна
чисто комуникативну вриједност исказа. Експресивна и импресивна вриједност исказа
чине афективни садржај језика, а тај садржај је предмет стилистике. У одређењу
предмета стилистике, неопходно је разграничити стилистичке и лингвистичке
чињенице језика. А то се разграничење може извршити у четири смјера:
1. стилистичке чињенице припадају језичком систему (а не говору);
2. оне своју природу испољавају у говору;
3. стилистичке чињенице су чињенице језичког израза, тј. ознаке, и не припадају
нивоу садржаја, тј. означеном;
4. стилистичке чињенице су у свом дјеловању усмјерене на „емоционални садржај“
који изражава говорник и изазива га код саговорника
Из наведеног се види да стилистичке чињенице истовремено припадају и
лингвистици (1 и 2), с тим да су оне јасно разграничљиве од правих лингвистичких
чињеница, чинећи посебан афективни слој језика. Тако су стилистичке чињенице
универзални слој чињеница везаних за план језичког изаза. На тај начин се и
стилистика и лингвистика сусрећу у језичком систему, с тим да стилистика језичке
чињенице посматра и разрађује на другом плану. Она, дакле, нема свог посебног нивоа,
али на сваком језичком нивоу постоји и њен план анализе.
Афективна обиљежја као предмет стилистике, по мишљењу Бајија могу бити
двострука: 1) природна и 2) накнадно стечена евокацијом. Природнне афекте
(осјећања) језик је наслиједио из дојезичке епохе. „Природно је да деминутив изражава
пријатност (умилност), а аугментатив – пејоративност, погрдност“. Или „мрачан је
природно прикладна ријеч да изрази идеју таме“. „Узвик или елипса не изражавају
случајно самилост, него због тога што је њихова основна карактеристика да репродукују
кретања емоција“ (Гиро, 39). Пренесено на план знака, може се рећи да је однос између
ознака и емоционалних садржаја у природним „афективним“ изразима мотивисан. Тај
елемент, међутим, карактеристичан је за мали број језичких јединица. „У први план тај
елемент искаче у необичним приликама, нетипичним за споразумијевање“ (Симић,
229).
Афективна обиљежја „стечена накнадно евокацијом“ о којима говори Баји теже је
издвојити и идентификовати. „Ту облици одражавају ситуације у којима се
актуелизирају и свој изражајни ефект добијају од друштвене групе која их употребљава.
Један је израз вулгаран јер су га створили и прихватили вулгарни људи. Тако сваки израз
припада једној посебној зони говора, једном стању језика (језик класа, професија,
родова и сл.).
Сваки од тих термина тако, по Бајију, евоцира осјећања и посебане духовне или
друштвене ставове. Евокативна обиљежја најјасније се уочавају при пребацивању
јединице из њеног „амбијента“ у други (нпр. кмет, шегрт, авлија, пенџер – архаизми су
из перспективе савременог живота.
Евокативне вриједности језичких јединица везане су:
1. за тон (тј. стил): ниски стил (фамилијарни језик), средњи (језик заната, уреда,
друштвених односа), узвишени (језик свечаних прилика). Ова три тона сусрећу
се код готово свих људи. Мијешање или бркање тонова, свјесно или не,
представља средство с бескрајним могућностима;
2. језици епоха: свака епоха има свој рјечник, и свака ишчезла ријеч настоји да
евоцира епоху којој припада;
3. друштвене класе – имају свој рјечник, свој стил (нпр. аристократски, вулгарни)
4. друштвене групе – имају свој стил (универзитет, црква, администрација,
шатровачки, жаргони и сл.);
5. покрајине – дијалекатске црте, пуне снаге евокације;
6. биологија – у вези је са језиком; нпр. у посебне сврхе сви употребљавамо дјечији
језик.

Тако је предмет Бајијеве стилистике проучавање природног и евокативног афективног

садржаја. Бајијева је заслуга што је јасно одредио предмет своје стилистике и доста
уско омеђио њене границе. Он ограничава подручје свог проучавања на афективност,
што значи да из тог подручја искључује дидактичке и естетске вриједности. Бајијева
стилистика врло је блиска некадашњој реторици, с њеним фигурама, тоновима,
стиловима... Баји заправо имплицитно реактивира, оживљава ту реторику али не више
као инвентар формалних категорија, већ као бесконачну разноликост израза у живим
структурама језика. Бајијева стилистика често је лингвистичка, она је дио лингвистике.
Данас се каже да је Баји утемељитељ дескриптивне стилистике или лингвистичке
стилистике или лингвостилистике.
У складу с језичким нивоима и Баји издваја стилистичке поддисциплине:
фоностилистика (фонетика израза), морфостилистика (морфологија израза),
синтаксостилистика (синтакса израза) и семантостилистика (семантика израза). Бајијева
стилистика дала је жив подстицај стилистичким, посебно лингвостилистичким
истраживањима. Њен предмет је прошириван, а критеријуми умножавани и
изоштравани. Посебно сарадњом, па чак и својеврсним уједињењем са генетичком
стилистиком или стилистиком појединца.
 ГЕНЕТИЧКА СТИЛИСТИКА ИЛИ СТИЛИСТИКА ПОЈЕДИНЦА

Бајијева стилистика израза проучава стилистичке вриједности средстава којим

располаже мисао да би се изразила. Али се она није бавила процјеном начина на који
корисник остварује те стилистичке могућности. То је себи у задатак дала критика стила,
која баштини критеријуме генетичке стилистике или стилистике појединца.
Бајијева стилистика проистекла је из сосировске лингвистичке школе и она је језичка
(колективна) стилистика. Баји из ње директно искључује стилистику појединца, јер је
појединац представник говора, па је према томе и његов израз варијантна категорија.
Насупрот Бајијевој стилистици и упоредо с њом, развијала се, међутим, једна друга
стилистика: генетичка стилистика или стилистика појединца, касније позната под
именом књижевна стилистика или стилистичка критика (односном критика стила).
Њено исходиште није у сосировској лингвистичкој школи, него у школи њемачког
идеализма чији је утемељивач Хуго Шухарт (Schuchardt 1842-1927), који је сматрао да је
језик творевина појединца генерализована имитацијом колектива који га прихвата.
Пошто је тековина појединца, језик је директно од појединца зависан, и то од начина и
услова његовог живота, као и његовог темперамента, културе, старости, пола и сл. Он
је, дакле, битно чињеница стила. Ту стил, међутим, нема само своје традиционално
значење. То није више само умјетност писца већ и читав стваралачки елемент језика
који је својствен појединцу и одражава његову оригиналност. Стил је човјек.
Директни насљедници Хуга Шухарта јесу Карл Фослер (К. Vossler) и Лео Шпицер (Л.
Spitzer 1887-1960). Њих двојица, а посебно Шпицер, сматрају се творцима књижевне
стилистике, односно стилистичке критике. Шпицер је познати романиста и хиспаниста.
Докторирао је 1910. тезом «Творба ријечи као стилско средство на примјеру Раблеа».
Најзначајније његово методолошко стилистичко дјело без сумње је «Лингвистика и
теорија књижевности». Шпицер је негирао традиционалну подјелу између проучавања
језика и проучавања књижевности и сматра да је кључ за превазилажење те подјеле у
средишту самога дјела – а то је СТИЛ.
Неколико је начела на којима почива Шпицерова стилистички метод анализе
књижевног дјела:
1. Критика је иманентна дјелу; она као полазну тачку узима дјело само, а не неко
априорни гледиште изван дјела; и она из дјела самога извлачи своје властите категорије.
2. Свако дјело је једна цјелина у чијем се средишту налази дух његовог творца који
представља принцип унутрашње кохезије дјела; принцип унутрашње кохезије јесте
«духовни етимон» дјела, општи појам свих дијелова детаља дјела који их мотивише и
објашњава.
3. Свако детаљ дјела мора нам омогућити да проникнемо у средиште дјела пошто је оно
једна цјелина у којој је сваки детаљ мотивисан и укључен. Један добро пронађен детаљ
даће нам «кључ» дјела.
4. У дјело продиремо интуицијом – али је та интуиција провјерена опажањима и
дедукцијом – једним кретањем од центра дјела ка периферији, и обратно.
5. Тако реконстрисано дјело је укључено у цјелину. Различита дјела припадају истом
ширем заједничком систему. Постоје заједничке карактеристике за дјела једне те сите
епохе, или исте земље. Дух неког писца одражава дух нације.
6. Ово проучавање је стилистичко и оно мора имати своју полазну тачку у некој језичкој
црти (карактеристици).
7. Карактеристична црта је индивидуална стилистичка девијација, тј. посебан начин
говора који одступа од нормалне употребе; свако одступање од норме на плану језика
одражава одступање на неком другом подручју. Стил је, дакле, језичко одступање.
8. Стилистика мора бити критика симпатије, јер је дјело једна цјелина која мора бити
схваћена у свом тоталитету и изнутра, што претпоставља потпуну симпатију
(саживљеност) с дјелом и његовим ствараоцем.
Као што се види, мост према лингвистичкој или дескриптивној стилистици јесу тачке 6
(«Проучавање дјела је стилистичко и оно мора имати своју полазну тачку у некој
језичкој црти») и 7 («Карактеристична црта је индивидуална стилистичка девијација»),
које су сагласне с критеријумима лингвистичке стилистике и које ће постати окосница и
лингвистичке и књижевне стилистике, али се на њих стилистика у цјелини никад неће
сводити.
Лингвистичка стилистика посматра структуре језика и њихово функционисање унутар
система језика и она је дескриптивана. Она се заснива на стилистици израза, и не
излази из језика, из лингвистичке чињенице посматране саме за себе, зато она и јесте
научно утемељена егзактна (јер јој је израз предмет). Сам стил лингвистичке
стилистике Пјер Гиро (Guiraud) овако дефинише:
Стил је аспект исказаног који произлази из избора средстава израза одређеног
природом или интенцијама лица које говори или пише.
У тој Гироовој стилистици заступљени су и елементи генетичке или стилистике
појединца. Она, наиме, проучава израз у односу на појединца, на субјекта који говори,
изучава узроке језичког избора и веже се за књижевну критику.
Тако наведена Гироова дефиниција уједињује и лингвистичку и књижевну стилистику,
јер обухвата израз, његове варијанте, лице које говори, његову природу и његове
интенције.
 СТИЛИСТИКА КАО НАУКА О ИЗБОРУ ИЗМЕЂУ
ВАРИЈАНТСКИХ ЈЕДИНИЦА

Од чисто лингвистичке она је постајала и лингвистичка и књижевна стилистика. А за

сам развој лингвостилистике чак су битније неке књижевни него лингвистички
подстицаји. Посебно руски формализам и француски неореторичари.
Видјели смо да је Баји стилистику засновао као дисциплину која изучава језички
израз. Полазећи од чињенице да различити језички изрази могу имати исто појмовно
значење али различиту афективност, тј. различите субјективне ставове према
стварности, Баји је претпоставио да постоји мноштво могућности за изражавање истог
логичког садржаја. А о стилистичкој вриједности се и може говорити једино ако
постоји могућност избора између најмање два израза. Стлистика, дакле,
претпоставља избор израза. Баји је тако отворио пут разради идеје о стилу као избору
између изражајних средстава. Тако је, наиме, стил дефинисао Пјер Гиро (Guiraud). Та
дефиниција стила једна је од најчешће цитираних и најчешће примјењиваних у
лингвостилистичким истраживањима. Сматра се да је појам „избора“ у стилистику
експлицитно увео Жил Марузо (Jules Marouzeau) 1949. године. Марузо је наглашавао
да је језик «репертоар могућности, опћи фонд који стоји на располагању свима који тим
језиком говоре и који га, у зависности од потреба свога израза, употребљавају вршећи
избор – то јест стил – унутар граница које им дозвољавају закони језика” (З. Лешић,
167).
Појам избора постао је основа цијеле модерне стилистике коју је засновао Баји. Баји је
тај појам наговијестио, Марузо и остали настављачи поставили су га у центар
стилистике. И Бајијев појам “афективности” замијењен је појмом експресивности, који
је постао темељан у читавој стилистици (Лешић, 153). Тај појам сачувао је у себи
Бајијев концепт афективности (осјећајности), али је укључио и читав низ других
елемената језика (тј. експресивна и сугестивна средства, попут експресивних ријечи,
ритма, хармоније, њиховог мјеста у реченици и сл.). Стављање нагласка на
експресивност довело је до става да “два израза у једном истом језику који преносе
приближно исто саопштење, али који су различити по својој језичкој структури,
разликују се може се рећи, по стилу: нпр.: Дошао је сувише рано и Стигао је прерано”.
(К. Ф. Хокет – Hockett). Ове реченице су, заправо, стилистичке варијанте. Тако су појам
избора и појам експресивности, које је у центар истраживања довела разрада Бајијеве
стилистике, у непосредној комплементарној вези. Избор се, наиме, и заснива на
претпоставци да онај који говори и пише увијек има могућност да изабере једну од
неколико стилистичких варијанти, које значе приближно исту ствар, али је на други
начин исказују. Тај избор између двије или више стилистичких варијанти одређен је у
првом реду експресивним вриједностима сваке од њих: између неколико варијанти
изабраће се она чији емотивни призвук, или гласовна структура, или ритам, или
евокативна способност највише одговарају циљу израза или ситуацији у којој је он
исказан (Лешић, 166-7). Како стилистичке варијанте које затичемо у језику
представљају посебан начин изражавања истог појма, онај који говори често не врши
избор у буквалном смислу ријечи, већ употребљава језички облик који му највише
одговара, да би се њиме изразио посебност свог става, своју намјеру, осјећање,. однос.
Тако и постојање само једног језичког израза (облика), по Марузоу, у употреби
представља избор „између термина и нуле“. На тај начин стилистика постаје
проучавање не само експресивних средстава израза, који су као такви обиљежени у
језику, већ и стилистичких варијанти између којих се може вршити избор. (Ту се види
колико је проширено поље Бајијеве стилистике укључењем избора у инструментариј
стилистичке анализе). А избор се увијек врши на основу намјере онога који говори или
пише, па самим тим подразумијева одређени циљ говорника или писца. За разумијевање
стила као категорије избора, тј. избора као кључа за разумијевање и тумачење језичког
израза, неопходно је разликовати три типа избора које може вршити онај који се служи
језиком:
1. избор предмета говора (тј. појмовни избор), али тај избор није стилистички иако
га може одредити;
2. граматички избор – одређен је граматичким законитостима (нпр. кости /кошћу)
уз њихово обавезно поштовање; тај се избор своди на веома ограничен низ
могућности и креће се углавном између допустивог и недопустивог, правилног и
неправилног;
3. стилистички избор – заснива се на произвољном избору граматички допустивих
алтернатива.
Све већом употребом критеријума избора као инструмента анализе стила, и сам
термин стил се све више везивао за сам начин на који је пјесник изабрао,
комбиновао и распоредио језичке јединице. При том се сам појам избора везивао за
сам контекст, тј. за одређено књижевно дјело, па је стилистички избор дефинисан
као употреба стилистичких вриједности које диктира и одређује сам контекст. Јер,
умјетник је често у ситуацији да га избор који је једном извршио обавезује до краја
дјела, тј. да одређује структуру цијелог његовог дјела. Иако се теорији избора често
приговарало да прави заобилазни пут ка експресивним средствима које изграђују
пјеснички израз, пошто се он увијек налази пред нама као готов производ (па га
можемо и непосредно анализирати без обзира на друге варијанте и могућности које
језик пружа), ипак не треба заборавити да је свако дјело пројектована цјелина, тј.
да је остварена људским напором и на један посебан начин. Због тога интерпретатор
и треба да се пита на који је начин оно пројектовано, којим средствима је остварена
његова коначна форма и којим елементима је изажен његов смисао. „А како су та
изражајна средства и ти елементи језика оно што постоји и ван дјела – у самом
систему датог језика, ми можемо утврдити њихову посебност у дјелу на основу
нашег познавања њихове функције у самом језику“ (Лешић, 28). А то можемо
најбоље учинити примјењујући критеријум избора у анализи дјела. Тако се нпр.
Шантићев стих Пучина плава спава (из пјесме «Вече на шкољу») може објаснити
теоријом избора на основу могућности којим располаже српски језик:
плаво море мирно је
модро морска површина мирује
сиње пучина почива спава
Вертикални низови су парадигматски, то је оса селекцији између мисаоно сличних
јединица; хоризонтални низови су комбинаторни, синтагматски, засновани на
могућности повезивања у синтагме или реченице.
Селекцијом у једном и комбинацијом у другом низу пјесник је остварио једну од
бројних могућности Пучина плава спава. Та остварена могућност представља се у
односу на све друге као посебна. Иако је у основном значењу подударан с осталим
могућностима, Шантићев стих се бар у три аспекта разликује од других варијаната:
Прво, алитерација сугласника П (у све три ријечи) уједињује елементе израза у
формално кохерентан израз, а добијена асонанца плава спава (уз риму) остварује
самостални музички валер који друге комбинације немају, чиме се потврђује
естетска функција самог израза, па он самим тим превазилази саму комуникацију.
Друго, избор ријечи спава придаје миру мора нијансу људског значења (безбрижна
одсутност, послије умора, тајни сан и сл.), и треће, избор ријечи „пучина“ остварује
сугестију пространства, коју друге ријечи немају и која у комбинацији са дужином
вокала „плȃвā спȃвā“ продужава ефект бескраја, наглашен већ првом ријечју стиха
(пучина).
То само показује да појам избора, ако се на прави начин примјењује, јесте
користан инструмент стила, јер он може освијетлити (у многим случајевима)
експресивна средства језика и начин на који је писац искористио та средства. Па
због тога, иако не можемо реконструисати менталне процесе у којима је избор
извршен, ми помоћу критеријума избора можемо испитивати његов резултат као
чињеницу која је коначна.
Замјеном појма „афективност“ појмом „експресивност“, што није проста
синонимска замјена него и проширење семантичког поља, и увођењем категорије
„избора“ као основног елемента анализе стила, проширено је поље анализе саме
Бајијеве стилистике. Уз то, она више није била само лингвистичка стилистика, тј.
лингвостилистика (дескриптивна стилистика), каквом ју је засновао Баји, него је
све више постајала и књижевна стилистика. Тако се наиме, лингвистика све више
наметала као општа, као ИНТЕГРАЛНА стилистика, тј. као једина научно
утемељена стилистика. Све више је сазријевало увјерење да је лингвостилистика и
лингвистичка и књижевна стилистика. Томе је допринијела популарност саме
структуралне лингвистике, егзактност њених критеријума и њихово све веће
кориштење у теорији литературе. Другачије речено, књижевни истраживачи све
више су постајали лингвисти по критеријумима које су примјењивали у својим
анализама. Из тог плодотворног сусрета лингвистике и књижевне теорије,
стилистика је неспорно имала највише користи. За сам развој лингвистичке
стилистике најбитније су двије совјетске (руске) књижевнотеоријске школе, школа
руских формалиста и семиотичка Тартуска школа, као и школа француских
књижевних структуралиста, посебно њен „неореторичарски“ дио.
Али прије свега за проширење поља Бајијеве као строго лингв. стилистике у
простор књижевног дјела заслужна је прије свега ГЕНЕТИЧКА СТИЛИСТИКА или
стилистика појединца, чија су развој па и сама инаугурација, како смо видјели, били
независни од Бајијеве лингвистичке стилистике.
 СТИЛЕМА, СТИЛЕМАТИЧНОСТ И СТИЛОГЕНОСТ

Минимална и основна јединица стилистике јесте стилема. Термин стилема, по

моделу структуралистичке терминологије (фонема, морфема, лексема, синтаксема) увео
је словачки стилистичар Јозеф Мистрик. Стилема је јединица појачајне изражајности.
Стилема увијек има два плана: а) план стилематичности, и б) план стилогености.
План стилематичности препознаје се у форми стилеме. Стилематичност
подразумијева структурно онеобичајење или одступање од уобичајене
(општеупотребне, «нефигуративне») форме. Да би се знало по чему је нека језичка
јединица стилема, морају се открити принципи њене стилематичности, тј. језичка
карактеристика по којој се та јединица разликује од њој конкурентске (нестилематичне)
јединице, нпр. ријеч намастир је стилема, јер је настао метатезом (преметањем) прва
два слога у стандардној (општеупотребној) ријечи манастир. Испитујући
стилематичност јединица језичких јединица, стилистичар првенствено испитује њихово
језичко ткање, приступајући им као специфично оформљеним језичким јединицама.
Под стилемом се са лингвистичког становишта подразумијева језичка јединица која има
специфичну језичку структуру, која се у форми или значењу по нечему разликује од
нестилематичне, општеупотребне јединице (нпр. било која стилска фигура).
Други аспект стилеме јесте стилогеност. Стилогеност је функционална вриједност
неке језичке јединице. Стилогеност се може остварити и истраживати само у одређеном
контексту. Што је језичка јединица као стилема примјереније контексту, то је њена
естетска, умјетничка вриједност већа. Друкчије речено, то је она стилогенија. Зато
стилематичност имају само језичке јединице које имају «необичну» структуру, форму,
док стилогеност имају и формално обичне и формално онеобичајене језичке јединице.
Стилогеност тако захвата већи број језичких јединица од стилематичности.
Стилематичне су само језичке јединице које имају онеобичајену форму, а стилогене
могу бити све језичке јединице: и оне са уобичајеном (стандардном) и оне са
необичајеном формом. Зато све што је стилематично, не мора бити и стилогено
(стилогене су само оне стилематичне јединице које производе умјетничку вриједност у
датом контексту), нити све што је стилогено мора бити стилематично (стилогене су све
оне јединице које производе највећи умјетнички ефекат, без обзира да ли оне имају
уобичајену или онеобичајену форму).
Лингвистички дио лингвостилистике по правилу се бави стилематичношћу, тј.
пописом и описом стилема као необичних форми, док се књижевни дио
лингвостилистике бави њиховим вредновањем, тј. стилематичношћу, њиховом
функционалном вриједношћу у једноме тексту. Лингвистици, дакле, приоритетно
припада стилематичност, а књижевној науци стилогеност језичких јединица. Зато се и
стилеме по правилу дијеле према типу језичке јединице која се онеобичајава, тј. према
нужним типовима језичких јединица: а) фоностилеме, б) морфостилеме,
в)семантостилеме, г) синтаксостилеме, д) текстостилеме, и (покаткад) ђ) графостилеме.
У свакој конкретној анализи и план стилематичности и план стилогености језичких
јединица морају бити заступљени. Само се из практичних разлога та два плана
методолошки у анализи могу одвојити.
Пошто су стилематичне јединице оне које имају «онеобичајену» форму, а пошто су
све стилске фигуре језичке које «одступају од уобичајене употребе», онда су све
стилске фигуре нужно стилеме. Све стилске фигуре јесу стилеме, али све стилеме нису
стилске фигуре. јер, стилема има и мимо стилских фигура, тј. постоје необичне форме
које нису стилске фигуре (нпр. парцелисане језичке јединице, типа: Волим. Андрића.).
 Будући да су све стилске фигуре стилеме, нужно се у разматрању стилема осврнути на
учење о фигурама античке реторике и «обновљене» реторике.
Античка реторика као теорија говорништва посебно се бавила квалитетима
говорниковог стила. За побољшање стила она је издвојила «украсе говора» које је
назвала реторичким фигурама. те фигуре дијелила је на фигуре у ужем смислу (које се
тичу само плана израза) и тропе (које се тичу плана садржаја). Њиховом употребом, по
мишљењу реторичара, говорник је код слушаоца изазивао снажан комуникативно-
емоционални ефекат.
Антички реторичари су као основну карактеристику фигура и тропа издвоји су
критеријум одступања од уобичајене употребе. Према томе, под фигуре и тропе,
најопштије речено, потпадају сви језички знакови (прости или сложени) који у говору
или у писаном тексту одступају од уобичајене употребе и не појављују се у њима с
великом учесталошћу. Иако дата дефиниција фигура и тропа (који су касније
обједињени именом стилске фигуре) и нема статус праве дефиниције због
неодређености појма «одступање од уобичајене употребе», сам критеријум одступања
задржан је до данас и у обновљеној теорији стилских фигура, а био је темељни
критеријум у цијелом развоју и примјени реторичке теорије фигура у књижевности.
Из саме дефиниције «реторичких украса», касније именованих као стилске фигуре,
јасно је да су фигуре увијек језички знакови, тј. да имају и план садржаја (означено) и
план израза (ознаку). И управо је одступање на једном од та два плана било критеријум
за разграничење фигура у ужем смислу и тропа. Фигурама у ужем смислу сматране су
језичке јединице код којих је одступање везано само за план израза (ознаку), а тропима
јединице код којих је одступање везано за план садржаја (означено). Данас су тропи и
фигуре у ужем смислу обједињени заједничким називом СТИЛСКЕ (или реторичке)
ФИГУРЕ. До данас, међутим, није јасно и научно утемељено дефинисан сам појам
одступања. Наиме, свако одступање никад није сматрано стилском фигуром. Тако, нпр.
у реченици Било је то једну недјељне поподну у најљепшој пролећи - лако уочавамо
одступање, али то одступање не производи стилску фигуру, него је само неграматичан
израз. Дакле, свако одступање не доводи до фигуративног израза. Још су антички
реторичари издвојили четири типа одступања помоћу којих се творе фигуре, тј. који су
у подлози стилских фигура. Ту су: 1) adiectio или додавање, односно умножавање, 2)
detractio или докидање, односно одузимање, 3) transmutatio или премјештање, односно
промјена положаја, и 4) imutatio или замјена (једне јединице другом). Та четири
критеријума као поступци творбе фигура као «необичних» израза задржали су се и до
данас, код модерних реторичара. Тако су познати неореторичари из Лијежа (Жак Дибоа
и сарадници) направили модерну Општу реторику, и издвојили такође четири
логичко-језичке операције које су у подлози творбе свих фигура, а то су: 1)
изостављање, 2) додавање, 3) замјена или супституција (тј. и изостављање и додавање)
и 4) премјештање или пермутација. Све фигуре настају примјеном једног од наведених
поступака «онеобичајења». Према томе, у основи самих одступања стоји одређена
регуларност. Одступања морају бити заснована на критеријумима, не могу бити
произвољна јер онда не творе фигуру него само неграматичан израз.
У античкој реторици, а и касније у средњовјековним из ње изведеним поетикама,
издвајан је различит број стилских фигура. У неким класификацијама има их и више од
250. Њихова класификација вршена је према различитим критеријумима. Једну од
најпознатијих класификација дао је римски реторичар Квинтилијан у свом врло
познатом дјелу Образовање говорника. Та подјела је била основ готово свих каснијих
подјела фигура. Фигуре су најчешће дијељене у четири групе, и то:
1) фигуре дикције, то су фонетске фигуре и тичу се промјена дијела плана израза у
једној ријечи (нпр. про мјесто преко, ајде мјесто хајде, јопет мјесто опет и сл.). Ту
спадају нпр.: про(с)теза, епентеза, парагога, афереза, синкопа, апокопа, синереза и др.;
2) фигуре конструкција ријечи, или синтаксичке фигуре, које се тичу онеобичајења
унутар синтагми и реченица, какве су нпр.: анастрофа, хипербатон, елипса, силепса,
зеугма, асиндет, полисиндет, парантеза и сл.;
3) фигуре ријечи или тропи, тичу се измјене значења ријечи, какве су нпр.: метафора,
метонимија, персонификација, еуфемизми, алегорија, алузија, иронија, синегдоха и др.;
4) фигуре мисли, тј. фигуре које се тичу промјене садржаја већих јединица – реченица и
текста, а такве су нпр.: хипербола, литота, епифонем, перифраза, реторичко питање,
ентимем, градација и сл.
У овој промјени уочљив је један други критеријум, који је најчешће примјењиван а
који се и данас примјењује у класификацији не само фигура него и стилема. То је
критеријум типа језичке јединице која се «онеобичајава». Тако се све фигуре,
укључујући и тропе, дијеле на:
1) фонолошке фигуре,
2) морфолошке фигуре,
3) синтаксичке фигуре,
4) семантичке фигуре,
5) фигуре текста или дискурса.
Као што се види, дата подјела фигура готово је подударна с подјелом стилема. Зато су
се у лингвостилистици фигуре и почеле разматрати као стилеме. Оне су постале
најзначајнији дио стилема. Будући да су фигуре структурно или семантички
онеобичајени изрази, све оне су нужно стилеме. Али све стилеме нису фигуре. Број
стилема је шири од броја фигура.
А сви стилеме се дијеле на основу типа језичке дисциплине или типа одступања на: 1)
фоностилеме, 2) морфостилеме, 3) синтаксостилеме, 4) семантостилеме, 5)
текстостилеме, и 6) графостилеме. Сваком од типове стилема одговара посебна
стилистичка (под)дисциплина. А те стилистичке (под)дисциплине јесу:
1. Фоностилистика или фоностилематика, стилистичка дисциплина која пописује-
описује-вреднује изражајна средства те стилистичке поступке на плану фонетике и
фонологије (гласове, њихове опозиције, дистинктивну семантичку њихову
релевантност, све језичне појаве које су звук схваћен као психички квалитет или
супстанцијални квантитет; јединица стилскога појачања на овоме плану јесте
фоностилем(а);
2. Морфостилистика или морфостилематика, стилистичка дисциплина која пописује-
описује-вреднује изражајна средства и стилистичке поступке на плану морфологије и
творбе (система облика и њихових варијација, опозицијских комбинација, њихове
афиксалне, композитске или калкиране творбе); јединица стилског појачања на овоме
плану јест морфостилем(а);
3. Синтаксостилистика или синтаксостилематика, стилистичка дисциплина која
пописује-описује-вреднује изражајна средства и стилистичке поступке на плану
синтаксе (проучава граматичка средства помоћу којих се ријечи спајају у реченичне
цјелине); јединица стилског појачања на овоме плану јест синтаксостилем(а);
4. Семантостилистика или семантостилематика, такође (лингво)стилистичка
дисциплина која пописује-описује-вреднује изражајна средства и стилистичке поступке
на плану семантике (плану значења ријечи и, поготову, значења веза међу ријечима);
јединица стилског појачања на овоме плану јест семантостилем(а);
5. Текстостилистика или стилистика дискурса јесте стилистичка дисциплина која
пописује-описује-вреднује изражајна средства и стилистичке поступке који се као
обавијесни или значењски и сузначењски додаци јављају на надреченичном нивоу, тј.
на нивоу текста или дискурса; јединица стилског појачања на овоме плану јесте
текстостилем(а);
6. Графостилистика или графостилематика јесте стилистичка дисциплина која
пописује-описује-вреднује екстралингвистичке (изванјезичке, нејезичке) стилистичке
интензификаторе остварене на плану (орто)графије текста укључујући посебно
интерпункцију; јединица стилског појачања на овоме плану јест графостилем(а).