T o m a š e v ic

HB „CTeBaH CpeMaq" Hum

TA K O K R V G O L IK 1 SPU TAN U C Oflerbetta 6ejieTpucTw<e
S F A IR O S POČIVA GORDI OBU H V

mhb: 103627

c.
k- ■
’ [ , 'V
■A-■-r'-V, ' ¡/\
1 / \ \ n a \
vav •

T AJM HCKA C<DEPA

I KRUG
Enianuel Svedenborg, N E B O I P A K A O
Helen Keler, M O JA RE L IG IJA
Vesna Krm potić, D IJ A M A N T N I F A R A O N
(III IZ D A N J E )
V: J: Evans-Vene, C H O D - P R IZ IV A N JE I
P O T Č IN JA V A N JE N E Č IS T IH SILA U T IB E T A N S K O M
OBREDU
V ladimir Solovjov, S M IS A O LJU BA V I
R e n e G c n o n , V E L IK A T RIJA D A
M iodrag Pavlović, H R A M I P R E O B R A Ž E N J E
Vesna Krmpotić, Č A S JE , O Z A R IS E

II KRUG
Lav Šestov, D U Š A I E G Z IS T E N C IJA

YU ISB N 86-81277-58-8
 Sfairos
Tajinska sfera, 12

Urednik:
Milan Mladenović

Recenzenti:
Miodrag Pavlović
Milan Mladenović
 Boško Tomašević

ČUVAR VREMENA

BHM
•jtexe*e I

Sfairos
Beograd, 1990.
 HB „CTeBaH CpeMaij" Hww
OAerben=a SeneTpucTUKe

i ii n m iji m i
mhb: 103627

Beleška o pesniku:

B O ŠK O T O M A ŠE V IĆ , rođen je 1947. godine u Bečeju. D o k to r

književnih nauka. Poeziju piše od 1970. Z birku pesničkih m anifesta
’’B itnopesništvo ” objavio je 1988. U G ctingenu 1989. godine objavio
prvu knjigu pesam a ’’Kartezijanskiprolaz”. Iste godine objavljena mu
je i književno-teorijska studija o rom anu ’’K artezijanskirom an”. G o ­
dine 1990. objavio je zbirku teorijskih radova ”Iz iskustva bitka i
pevanja. Nacrt za jednu ontologiju pesništva”. Član je D ruštva knji­
ževnika Vojvodine, Filosofskog društva Srbije, H ajdcgcrovog filoso-
fskog dru štv a i D ruštva za p roučavanje života i dela F rid rih a
H elderlina. Živi u Beogradu.
 '

■ .

V.

' -V

________ .
 IM M E M O R IA L

”It was night, in the lonesom e O ctober

O f my m ost immemorial year.”
(E. A . Poe: ”Ulalume ”)

Večnim Bogom zamišlja nas vrem e, no nezavičajno,

U predvor pam ćenja, strahno. K ao izvor izvan kruništa, u kazu
Prispeo nadom ak rascvetavanja, tu leć’ zvon zapali upokoj, tiho,
neznani,
Kandilo na zevu gorelo i prom uk-huk pod bljeskanjem. - Reci,
D a 1’ ko biće dani i spom en na prah? Sveto kazivanje, pesma,
M ožda, u zovu udesa, u najvišoj neskrivenosti, prisno? - Još ne!
R cč orfička tek sjaj vedra tumači s hvalom nežnom u lutnji godina.
I hodi u m raku dalje, spokojno niz krug, sve dublje, m isleć’
nadolazeće:
Z branost gola vrta, čamu bezvrem enu, belo, mrtvo Jedno.
Prisnosti duboka, šta nas ne da? Krst, delo, kob? Izvan spom ena
Pjane voštanice lov? G rm snenog bilja, raspeća snežnim tragom
Pod dub, pod dub... AF gle, vrem eni se, i izdan zore blago
O kružuje postojeće, kao kad obilje znanja otkrije čoveku usud,
A potom otvori ranu na dugi u zrelo leto...

7
TUMAČENJE HELDERLINA
 1.

P O E T A A B S C O N D IT U S

’’Suviše, suviše dugo je već

Č ast nebesnika nevidljiva”.
(Fridrih Helderlin: ”,P atmos”)
■--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- -W > — » M . ................ ................................ . .. .. V ..
 *
* *

D revno jc skrivanje! Podoban zaumlju, tad smelije začinja život

I raste besanije u zdvojnost slika.
I kao što veslač sabran daljinom, sluteć nadolazeće,
U viru rečnom pronađe put, tako i onaj što svetlosti o te t
Pcva u tami, odvažen, najjasnije vidi sklanjajuće.
T am o nevidljiva! T ek to ispočetka spoznati treba.
O ćutati miris hrizantem a ispod snega i nad rečju
N agnut ugledali bitku sna. Najsmelijem , tad najsmelijem, vraća se
Svcllost ocrtavajući upitno otkrovenje. Voleti, šta? Zem lju,
Pticu, blagost, ničuće? Ko čuva nas i zašto? Blaženo budi tad
Iskustvo i pred pitanjem još ne sačinjaj otvoreno. Zbaci
Izazov i pogledaj jasnije biljku pod ugarom. Još sneg je i
R ana se zima nad poljem vije. D aleko, i tam no gde nas nije i tam o
G de hoćemo biti. Bivaj, aF čuvaj nejasnije!

13
 *
* *

T o, to nejasnije mi hoćem o biti. T o skriveno što začinja stablo

I prisno što pokriva pam ćenje. D a, da u nevidljivom otsjaju dana
Prebiva noć i ište spasonosno: bezdan svete reći. M akar i oskudno,
M akar i najnevidljivije hteli bi smrtnici pesm u. Je r, u njoj prebiva
Trag vrem ena-izvora. Pa još i dalje, još i dublje u O tvoreno
G de reći se tek sam o slute i gde okom pesnik napipava nadolazeće.
To, to hiljadustruko najtiše mi hoćem o biti zanem eli u
Pesmi kao grad Kadmov kad izvi se zmija na nebu i
Potonu u m raznu noć i bog i čovek, samo knjiga na jeziku nem ani
O sta nenapisana. I tako sad sećanje nesvesno preobraća
U opasno najunutarnije. AT hrabar je i voli čudesno onaj
Koji detinjstvo um e da opeva i skriveno tek
V arkom da savladava - pesnik - kralj proročki pepeo
I san, sam otan, eno, na litici iznad talasa - čovekov čovek.

14
 *
* *

Bez bitka bije čisto na sutonskoj vodi zagonetka. V ečno neba

I ponizni lik. Pesrna da prom inu tek što strahno niče, vrem e li,
K rste u svesvanuće. Blaženi časi kazivanja, ko hodio je m rakom
Nezaštićen sad danom orfički peva i grede u nadolazeće. T urobna
zima
Netragom minu - tren opstanka je. Punoća stvari bezrečnih. Kao
list sveli
Čas klone, trajno jednom , u krst vasione. R eč na biće miriše i
Cvet čovečiji u proleće. To, to jednostavno, najradosnije u
svemerje
Stvari, toka, stvari toka... Nevidljivo, skriveno najviše čili u
Protieanju najneum itnije. Tuga jeste. Bol jeste. AT odvažnost
Natkriljuje! Z n a čovek: u O rku počiva svetio al’ mi ga s m enom
u voćku
Preobražavam o, neodoljivi talog, no zemaljski i prisan kao smrt
Kao pam ćenje nastanjiv u srcu, bez prezira i bez užasa. Lape
svodom
D o zaumlja zore. Praiskonsko, po tragu zapisanom svemu
M eru daje. I p u tu je iz nigdine k’o katarka broda što iz m orske
diže se
Površi i obratnija suncu postaje bezbrojnija i snažnija čoveku.

15
 *
* *

N apokon, težaš sjaju moga tajna puta. Iskri se gnoj na

Čelu nagog Boga. Nad obzorjem njiše se zvezda i dugo se slama.
T ežak m irno spava i vrem e nosi, već nestvarna grano!
V rcm c ptica... Nejasnije peva sad poet smrti, još skrivenije.
U tren sveta zraka sunca kleca. N o ničuće, ono, ne dani se,
V eć sve polaganije u sebi domišlja se i m eri zemaljski.
K ’o odsutnost
D a je svaka nesam erljiva snagom m ogućnosti; kao da život
Sačekuje život u dubini i osnažuje ga inim sm rtnim .
Pa kreće se tajom u krug... u krug čovek i njegov drug
I Bog i raslinje snovidno. A pesm a žarnica nebeska
Njivi se gore, zbraja i tište je m razne staze m ore. O, da
N adsanja sam o travu i kravu m alu i kolevku svetu i
V oćnjak sveprolećni. O, da nadsanja samo... AT pesnik, eno,
D ole gde k’o ratar tragom tu žeć’, oskudne dane
Pod jasikom teža i u povest dohodi vid.

16
 *
* *

Snivaš: i daleki Bog sniva te. Pod oskorušom elipsa tuži!

Ne dani se zavičajno. No strahno i bez znaka, na lanenom
Platnu, na situ od rcči, pod ledenom iskoni m etafore
Niče čovek i ništi nastanjivo. Vaj! G orak pelinu hleb
I mrcu usahli zdenac, ti, nežniji svode, vale na bezm erju
M raznom .Koji li trag puta ishodnog u nebiće vodi m uku
1 zanos? R eč u čunu stiska se i brodi. - Kidaj lađo
D okove i gladi, pusto suncom orje... u sne!... u snc!...
T avne vodi bez vesala kobna varko! Ncnavido delo,
Bez prisnosti, vraćaj išlo tragu gde te sanjar traži
Spokojno roneć dubini što resi snopove rcči na ukletoj
Vodi. Zbogom ... delo, hram e oskudnosti, mi idemo
S tobom u večnoj prisnosti da stvorim o doba
O tvorenih stvari, preko kobnih m eda, spasonosno Novo!

HAPOflh’
A GM 5J1M 0TEKA

17
 2.

OSKU DNO ST

”N e znam, i čem u pesnici u oskudno doba”.

(Fridrih Helderlin: ”H leb i vin o ”)
 *
* *

O no što ima sc ni H uni, ni Goli, ni Varvari, ni Tračani,

Ni Sloveni, ni Lom bardani, ni Skiti nili ijedni
S grane otaca, kučkini sinovi, ne trpe u pamćenju.
Sačinjaju prosto vcsnici vraćanja dela istih. Grobari
G ozbi. Tucani ratnici. Vcšti i mrtvi dugo koliko
G od in e već stosm ernih prestola. Sušni u prem aleću bića
Kao bezdom na vina i bolešću prošaran klas. Ali bdiju
O ko visokih vatri. Konačnih. I rastu im od znanja i
Prišlevi i guba i kuga i mnoge bolesti neznane još.
Posustali, pepelom zasuli čine dccu, čine igru, sanjaju
Pesm u. Pa reč im tako dopire do nebesa. No ne vraća se,
U sta im velika, otvorena, ne vraća se reč
N iolkud, slamka u d u b o k o |sp re z i zime, prozirne zem lje i
M agle, bez daška toplote. Čelnici suhog vrem ena i
G angrenoznih molitvi! Ko sada ih gleda? Između
G ospodara vrem ena i gospodara plena dela, samo je
B ezakonje gozbe, groba i belih grlica na dovratku
Prastarih dana i dana sadašnjih, no trpljenih - na smrt!

21
 *
* *

Tka tlapnja! U duši golina nas smcva. Tuži još nezbirna

Volja iskona i zuri u dešavanje. - N iotkuda dana. Glavo pjana,
Ipak sjajna, o, poprsje gorko, već pesnika proročište nosi
U jezike tam ne, zemnoj sumnji gde su naše kosti. Jedro duha
Silni vrt obara - zov neznabožea! - Devesilje u slabinu krsta.
Ruj nas vara! V rcm e, čamo! Čase koga vernost pleni,
Prostore, sam otni prostore, tiho, pridi meni... Dvojnosti, izgubljena
Seni... zalud je penjanje m raku kog čudo otrova na licu
Sanjara; zalud potom stvo, tam o prinudnoga sveta! - Ništa hrani!
O dveć m udro, prazno izgreva k sledu ponovljenih dana; prazno bez
Pristanka. Svode, vekuj! Čas je istinoljupca! V rtlar tavni peva,
V rtlar prisnodevi, verni prckor misi što se služi obronku ptici
Ponad vrata ruja. Procepi blagosti sred žitna beskraja.
Scćanje, sećanje... Sve nestalo je. - Ni Bitak kroz napukle
V rcžc da sanjari...! Ni breg, ni čovek, ni vatra, ni zemlja,
Ni voda... Na hladnim zidovima jutra sivo kovilje stražari.
Da 1’ još pesnik večna zara biva? Tka tlapnja u zaumlja siva.
Ah, ritam počiva! Svete godine Lete!

22
 *
* *

Daleki kao i duboki u hodu nebeskom , još m e k zrenju

Nespokojstva nosim o; još uvek ... Niz padinu zuri v rt siroti...!
Zem ljo, ti najoskudnija, uspom eno predsm rtnoga Boga, možda!
Zemljo,
S večeri u glasu pokraj voda najnespokojnijih - kud’ zbivanje
Ncsta? Jedan dečak izbledeli u svctlosti polum eseca zamišljen na
Kućnom pragu stoji i gleda kako znano nestaje u
D aleko nekad. Ponad svih stvari i navika, iznad privida
Svake konačnosti prazan ribnjak očiju ugaslih na perivoju
V rem ena sanjari. Ovde je sirom aštvo neporočno dato. Sa
Zim om prenaseljenih bića preći u doba gladi višeg postojanja.
Sav smisao je u lome! Već daleko neko čuđenje kao olakšanje
Z a ono sada i za ono sada - lude, vlada. Čekanje, čekanje pa i
O p e t čekanje da sm rt zastane a bujica da se sunovrati i zadrhti
Na krilu ludila žudenog, postoji. Stoga, bože oskudnosti,
još uvek ima
N ade. Još uvek ... čitav jedan život - Ah, ko bi tu sliku da izgovori
Sm eo? T ek jed an jedini, večan u zem nom e. Jedan jedini loman i
Večan, kažem. K ao ispisani krug kredom na tabli, spokojan
I vedar. Pcsnik, telo i duh, na praznik, svet i prisan.

23
 .

•!-'

■
 3.

O R F IČ K E T U Ž A L JK E

”Ah prijatelju! Stižem o suviše kasno. Žive još

Bogovi, ali gore nad glavom u drugom svetu.”
(Frulrih Helclerlin: ’’llleb i vino")
 PRVA O RFIČKA TUŽALJKA

Privide, privide protiv naše smrti vrem e! U dobri čas

Zbivanja nenadanog evo nas gdc osvojismo prostor i oblik,
Preobličje jed n o na zemlji zapisano i življenje jedva
Izrecivo biću unutarnjeg toka, odveć neuhvatljivog toka i jakog.
No nebcsnici, bogovi ini, dah nam s potsm ehom isažeše u
iskorenjivo i
Neopozivo nas ostaviše pred otvorenim i raskriljenim. Sad, o drvo
Cveta: Sad, čam a stasa! Ije d n a bezavičajnost kao beladonije
Pred domajnim vratima... Kao povorka dana što s pam ćenjem
Udaljava se... G ledanje..., sanjanje... o, praznino m eda što n ije d a n
R atar uzoro ih nije..., ti nam ode. Sad, strpljenje se
Ljulja na podnevu vode! Blagoslovena Zemljo, reci...
Da li još uvek čas nestanka je dugo uspinjanje, mrtav
P rostor jedan gde o p et vrem e cveta a vaskrsli Bog
Izdržava samoću na balu reči pridošlica i milostivo nas
(o, zar opet!) G leda.
 D RU G A O RFIČKA TU ŽA LJK A

Protivrečje, slasti toka, oh čisto nadrastanje. Prepoznavanje obilja

U ronili u zid i sam o ženam a, ne lelom, no ženam a,
Dublje no ikad, prodornije, (da li pradavnije?) snatrili smer
Naš nebeski! 1 taštinu, našu taštinu, duboko sklonu zavičaju
Našem, nju, skoro do prisnosti, osetiti! Nju jedino, jednom
Zauvek i poslednji put videti. Pa je utuliti. D a, da, da!
P reko obilja (zar taštine?) i u oskudnost vrem ena i mira!
- Svelo prevladavanje! Ledeni dah drveta i skupljeno je
U šaci sve što tako duboko, tako uzaludno čekalo se nekad.
- Bez um ovanja smo! Ko kaže suvišnosl, taj prostranstva
Još ne poznaje. 1 naše tiho, preliho, ”ja ” kao nadoknađivanje,
Kao prahod u opipljivo i u slvarno. - Tek početak okupljanja
Jedne odveć svrhovite praznine koja nas tako iznenadno, u
Bezđanici Boga kao proletna bujica uznemirava i sažima, na
proplanku, povrh tlapnje.

28
 TR EĆ A O RFIČKA TUŽALJKA

Nikada svete do jed n o te isto i u smrti našoj.

Bez poverenja što troši smeh čovekov na prolazno znano
I žudeno neraskidivo. Ah, odrastanje, o, otkrivanje svevideće
Ka čudu zrelosti! No izvor, on, kao da zauvek nam
Bruji u svetu, izvan svakidašnjeg, u dubini neznanoj, uvek
Na početku jed a n pradavni izvor, izvor što sve nas
S prapoverenjem nosi i opija, pa uranjajući u iskustvo,
Z a reć ’ u sazvežđa, priprem a za nadolazeće. Da, odveć za nas
N eprohodne reci kao šuma, kao polje, kao cvet, kao žena,
kao ratar.
Pa i one tek jedva u sebi znane; bdijuć nad svojim
Zam išljenim delorn, kao u nekom snu, oni ga tvore. Stoga ćutim o
I prepoznajem o (da li pokatkad tum ačim o?) našu vernost nekom
Blagom obilju, nekom osećanju čula u teško razumljivim odajam a
iskustva,
Zla i ništavih, bez ostanka, bez šale što obećavaše plici jutro,
čoveku dom, luk i zavičaj.

29
 ČETVRTA O RFIČKA TU ŽA LJK A

Ovde je pitanje ono najunutarnije zbiljsko. Povest i ralo

M utnog Jednoga. Tužan zov, krilo dom ajnog, prisnog
I tihog. - Šta nastanjuje nas? Ko i zašto? Mi, zar
Najunutarnjiji u sebi? Pa i opet, zar sasvim
Izbliza, mi? Ždvojnosti! Sigurno nikakav odvažni
Bog, pa čak ni preobražen žuborom nade, slaveći
Budućnost? Jesmol Još i više no senka, dublje!
Tum ačim o jednako i slavimo pam ćeno Z n a n o iz
Z ajedničkih ruku. Ponad grobnica (već) mir je prevratni. S jasikom
Jesen zajeseni! V raćena nam, nevidljiva u rašćenju,
Uvek ista prepoznatljiva N e žudim o više! - Č eka nas
Umrli Bog. I krila preko zavičajnog neba,
Zvezdanog možda, kao pokrov, kao kraj, kao konačno
U jednom što nastanjeno, blagoslovcno i strašno beše.

30
 PETA ORFIČKA TUŽALJKA

Idovršavajući, bczusudno, začinje rcč ljudska pitanje, i slavi!

(), neznanja nastanjiva (već) duha, pluga i klatna! Sudionici,
Mi J o š nism o ni u jednom promenljivom toku, ni u jednoj
N ežno pripadnoj boli. Još ot\>oreno nije nam znano kao
Prcdeli devojaka, kao trpka blagost budućnosti što jednu, prem a
V rem enu znanja zem nog, nadzirava istinu. Stoga, dom ajno u
Krugu počinje i počiva! Bez niti A rijadninc svo nam je
K lupko težnje i opstanak nehajni na brežuljcima senovitim.
Noć se pustopoljna udaljava, no tam a iskustvo ne sažima.
Sam o gledanje priželjkuje skrivenu trsku na stazi i
Pamti: dolazak u večitu m enu samo je deo odlaska
O noga koji nas je, u svetom zaboravu, davno napustio
1 gledajući vodu zavešlao nas vodi, i gledajući zemlju
Prepustio rastu korena u leto koje nepripadno stajaše u
Postojećem.

31
 ŠESTA ORFIČKA TU ŽA LJK A

Plodovi neizvesni, evo već noć, poput huda klovna na putu nas
stiže i
Jasnost s nebesa sveudalj pokriva konačnom i nepokolebljivom
tlapnjom .
Sa raskršća, oščezli D ane, na Počinak hode ljudi, sablasno i nem o
- Obelisk - m esec sur, s korakom senka, s granom severca Pam ćenje
1 vek, u jednoj reči Reč. - Sve hodi to, zatvarajući, o zebnjo,
Za sobom kapije u prisnoj nagoti sna... - D a li sebe
T ako, jednom , izgubismo? - Ne znam! N o suviše dugo u
Zbilji naših duša, vlada te noći pravek i pretnja (već duhom
nišča ruko)
O dveć nespokojna, no jasno, u klici prebiva. G d e pesma
O stala je, s jekom setna roga, i zašto? U dubini sveoskudnogdoba,
S vodam a, tutnji proleće možda neko i gljiva novog jutra
S lirom se u gaju zbira. Ali, mi, to još ne znam o. - Mi (još) sam o
Prem išljam o biće i pesništvo na čokoće povrh tlapnje denem o
ne bi li tako
Spisi vladali nama a mi njima zauvek slični delom , vidoviti
gospodari hrama
I mira u ludilu mladosti, preko ponora.
 SEDM A O RFIČKA TUŽALJKA

Snažna mi, kao Kadm ova zemlja počiva na tlu glava i

Sažima Postojeće. N o odsutno, ono, nemilosno i dugo,
u drukčijem hodu
V rem ena, s večeri duha, nadvladava. Stasaju čelnici ljudi, sami,
sve šamiji.
S mrtvom granom sveta, bez ljubavi. I nad njihov prostor, kao
Senka bogova izbledelih, ja sam se nagnuo, Ti najizgubljeniji dane!
Već O ktobar! ranjen, s pticama ponad glava Sirom ašnog vrem ena.
T elo i duh, s vrežam a, poput kosa devojačkih, na vodenici
pcpcljavoj.
Nesne svela veka! Ljubi pozno čam u što le proda nenađenom
Blagu u dubini svela. Obnavljaj slabio, ognju čisti, jesm o mrtvi
Sada, nekad živi. G lasnice nebesa, izbora pjanog pozornice strte
Na vir zrela hoda - Kal nas ne da! G robnice, grobnice, o,
Neslična, ipak verna, pesmi duga bdenja. - Sta učini?, uvek
Nezastajna! Ti, najbliža Gospo (trsko udesa) gde m ena nas čeka:
Sveukupnost Bića, blago neko nebo i - žudeno Novo.

Ripi&*a ioteTs&i
H fl H
MCK»e

33
 PO H V A L A H E L D E R L IN U

Sviknut na sobičak u stolarevoj kući

Ti najdalje hodaše: do dna povcsnice
Bitka u najprisnijem bezbožništvu, neotuđen
Duhu, no raskriljen svetu i nebu. Skriveni
Bog i ambis grobovaše ti u očima poput
Golubica s mrtvih ostrvlja kao dragi
Alem kam en. T o tc zadrža u prisnoj
Travi svetog i spase od zemaljskog! Tako
Stajaše jed n o vrem c, čist i prav u
Neizrecivom rastvaranju božanskog i prepoznavanju inog
U nebeske zaroniv lađe pa preko crnih
Šuma i rcka nem ačkih da dna grčke
Z o re zađe u letnjem zrenju tumačeći
Postojeće. No pev ti sveodvažni ne zatraja
U punoći misli, čineć nem oguće. Tavno izvi
Se leto božanskom se kaleći milošću, jasnoćom
I sjajem neizrecivim, najprisnijim, u jedinstvu!
Sad, drukčiji diže se dan i duga oskudna
Zim a na čelo šalje ti dar: znam enje svete noći i mira;
Postojiš u gluhoti i strašan delom
Ličeć na prapoverenjc, u svctlu grobnice, preko
Ponora zračeći i najboljih otaca!

34
SPOMEN NA MARTINA HAJDEGERA

’’M išljenje bitka je izvorni način pevanja”.

(M arlin Hejdeger: "Anaksimandrova izreka")
 FULDA

”Bcn zi bena bluot zi bluoda

lid zi geliden sose gelimida sin!”
( ’’Merseburger Zauberspruche ”)

Sm irena ukletom Tacitovom rukom , s vezenim rukopisom

’’G erm anije”,
Izvire iz prstena bogomolja, u setu nadolazećeg, Fulda.
Traje, sklonjena pod V esobrunškom molitvom u ono ograničeno,
Počivajuće teskobno izm aknuće i na udaru zvona snatri
bezizbavljivo.
Tu jezik govori na zovu runa i bezdana sabiranja sve do u tam no
Svojstveno kaze germ anske. O, svetovanje, otkrivanje, u
pevu raz-like
Nijedna čistina bezmišlja veću tugu ne spozna: kako uranja u
m alene
Prozore svet odvažniji, kako bezglasno skriva spokoj ulica
teskobna.
Tu iskušenje blizine jest odsudnije. T am o na usud strahno
počiva Bonifacije.
Prohujalosl i govorenje. U sabrano prapesništva sum rak je bogove
ozario
Na spokoj sur po pevu Z akona i puta. Gledaj: daleko
na Fraucnbergu,
Postajuće, tude svetio vrem enuje! I kao bezavičajnost svetli
bezizbavljivo.

37
 PEV RAZ-LIKE

Vale, dojko ispod gnojna svoda, nehaj studni u pev zebnje

sad nas oda.
Udes sm rtni traga što ne hlapi vodom nosi raku-sabiranje.
O, vrem enjenje.
V eče snežno, li prepokrivanje, koja ruka opstanka je žudna?
Vaj! T ek
D aljina počivajuće iskušava. Pa i ona ne u oskudnosti, ne u
m inulom trošnom .
Liro, tek li stvarno sakupljanje! Uistinu (ono) odsudnije čistine
M ećavne u zveždu nadiskonskom . I ti prva, u izm aknuće voćko
ulovljena,
Kao zov na šivam o rastanka: duboko. D uboko. U peći vatra gorela.
Po zori behar padao. Tem elj opstanka je! I novi zov gorenja.
Prispela u
N cskrivenosl, niti je svet, niti nebesnost, pesma. Niti bezmišlje
opkoračenja svoda.

38
 PE S M A O Z A B O R A V L JE N O M BITK U

I )a I’ skriva tc sum rak u pcsnišlvu bitnog, davno neizrečje?

Nevidljivo slabio, u zreniku pam ćenja, i ono, skriveno bitnim,
l)a I' rasle u zbranosl usuda izvora-vrem ena? - Gledaj! Kroz
nesanicu
R una kite se počela. Z a božjakom tišinom, do dna tam e, sveća
gorela.
Sam otnom tragu na pokrov hud, u nijedno večno bitisanje, mećava
Plela studenu grud. Na mraznom deblu zapalo U spenje.
Grm oskoruše
Ledio se u nevid, na krsno julrcnje. Ti opstanku sklon, na tragu
zapalom,
Raz-liku svetline pod dub skrivaš i zaboravljenoj voćki spokojno
lice na krstu razabiraš.

39
 "PO L JS K I P U T ”

”Što oko puta ima svoju bit,

sakuplja on i sva&omc ko po njem u
hodi donosi Svoje”.
(M. Hajdeger: "P oljskiput”)

Tu, kraj utrine, pod senkom "izraslih stvari”, k ro zz re n ik kovilja,

na čuvanje
Pula, hodi ratar. Gleda: svelovanje obećava. Iznikla travka u
povestan presto
Raskriljuje zam ke i čili kroz rastanka žudni veo. O, stranstvovanja!
Sakupljanja!
Uz ognjište, kao povesmo konca, proplanak ju tra se žari.
I hodi, sudbinski ratar, Ju tra uvek isponova. I pada u prispeće
vrem e. Plodovi tavni
Gle, iz zaborava, na čistinu puta odvažuju se. O bašlinjenja!
Uz blagoslov, već pevanju -
Bezvremlju, vedrina se otkriva. Kao čist dan u posvećenije stvarnog,
milošću beskonačnog,
B rem enom užežen, težak skuplja Svoje i dom u, pribrav sveto,
vraća se.
V etar huji. Čistine svu jeku nabaciv m udrosti u snazi neokaljanoj.
B eline vek mladosti.
Prisnije (već) postaje plam razliven. Na tragu, pod snegom
sakriven, hodi put.
R atar u izbi trošnoj svetkuje dub. Svu noć vcjavica mela duba kut.
Hrist iz dalji, s okom ka krsna, spokojem zglašen, m ahao m rtve
vere skut.

40
 ČUVAR V R EM EN A

”Je li on Ovdašnji? N e, iz oba

carstva mu prostrana priroda niče”.
(R. M. Rilke: ”Soneti O rfeju”, 1,6)

\y postojećeg, pa i dalje, u Ništa,u beskraj nije gledanja

Zeva izmaglice, u D clo otvorenog, celog, hodi nam
Sudbinsko znano: kao vlastito pitanje u neskrivenosti
Bića, kao obelodanjavajuće pam ćenja u večnom gnom u ruže,
No žalosno i opasno. Tuli po zemlji, u veče staništa,
Stopala ruševnih, otajstvo m njenja. Lapi u duhu.
O , selno blagostanje, s mćnom duba, gle, nenadano
Dubi, skokom srne u tavno prem aleće. - Tiha, blaga žudnjo,
Pred tvoje klekoh sveće. Govor, pismo, knjiga - šta izvor
Nam biva, slaveć buduće? Šta sagrešenje u ogledalu vode?
Ponos mrtvi na m razu se steže. O nepostojeće leto,
Ribnjak zajednički, plavi živo delo H ram a.
Niti se suton iscrpljuje, niti čuđenje...

41
 G R O B M A R T IN A H A JD E G E R A

”S blagoslovom i čvrsto zrak m edu

sm rtnike p ad a”.
(F. Helderlin: "Menonove tužaljke za D iolim om ”)

’’Nije nam dana Trajnost, pa ni najprisnije”

(R. M. Rilke: "Helderlinu ”)

Ništa i Nigde - samo zov prahu praha prah. I bezvrem eno

sakupljanje što cvate
U odsudnije zbrano bića udesa. I lik bezdan i lak... T u prisnije
biva čekanje
Zapalo. A Svojstveno miljem do puta raste, e da bi m era zaborava
svoj p onor dala
Počivajućem izvoru opstanka. O, ta beskrajna, strahna čistina:
niti duga, plavet neba,
Niti zasnežena u bespuću belina. Samo Istinstvovanje. Samo ono
bezglasno predano
Svetovanju igre zrcalne. K ao u zvonu iverka večernje sakupljanje
anđela tišine.
Ništa i Nigde: a pred nama dubina pam ćenja. I dubina što
pam ćenje spušta
Na poljski put. - Ah, Hrast, o, da, zavičajnost čista! I zaspali ratar
Pod senkom od lišća. G le, bljeskanje nenadano o san mrtvi, gle,
stojeće u raskriljenje
Svetio raz-like! - ’’Potonuli traže još uvek zem lju”. Da, da, da!
Sopstveno prisno
K roz dalji govorenje sasudnije. I sudbinsko, na čokoću posm rtnom ,
u nalogovanju
Traga božanskog sakupljanje nadolaska neznanog još.
A l’ " lo je briga povratka”.

42
 B R IG A P O V R A T K A ”

”U svcllosti bića stoji svako ishodište

i svaki povratak bivstvujućeg”.
(M. Hajdeger: "Pismo o h u m a n izm u ”)

Koja sm rtna volja, elejče, dubine, preko E unoe, povratak svoj kuša
I u cik zore H rasta golom nadom tuži? Koji udes zova stvarnog
Rascvelavanjc u noći odvažuje? Vaj, kazivanje
(pesmom vedrijom ), spram
Č istine čuvajućeg, izvoru hita. Blizina traga je! S viđa na vid po kap
Zim skog zvona: i odjek na visovim a.Dobra, prisna tamo! Sad
Svetlost stoji na pragu mislilaca. I prah čistine odvažniji još. S nova
Prepoznata u kazi zrcalnoj, igra štiti i plavi nadolazeće. O krepljuje
sećanje
Počivajuće zorno. I ni jedno vrem e da svetlost utuli. I ni jedna
svetlost
D a uzbere vrem e. - Bezavičajnosti! Kao jesenje lišće opada briga
povratka.
Tuli praznina i bezdan put zna. I raz-liku raz-like. I opstanak
opstanka
Z a ono najradosnije svoj rod Zna.

43
 Z A V R Š N A PESM A . S A B IR A N JE

”U sebi sabran, isti je početak i

kraj kružne linije”.
(Heraklit, fr. 103)

A sad sluzi svom e protičućem otvori vrata svoja G ospode,

Otvori ih u pevu pohvalnom , otvori dok Plimu mrtvu doziva
Za tvoj i moj odlazak vrt geranija nadolazećih, gde cvatu evo
U kazi milosnoj nad zemljom nadnaravnom , u ju tr o raz-like
Ovih i O nih stvari, ugarno-pupoljastih i strahnih;
Otvori pute svim putovima našim: ubogim i carskim, sunčanim i
snežnim ,
Staze naše od rćči tvojih napuštene, obezbožene u delu našem ;
Staze nasuprot nadanju sveopšte-istom , utrine nasuprot veri u pevu
M oždina borova s A kteona. O tvori, kažem, vrata moj G ospode,
je r ovde
Prestaje sve što bilo je: život i pesma na tragu obesvetljenom
Povrh plam ena Snage naše i sivo-smeda R eč što s dušom našom
borila se,
Od niti do niti, od plam ena do ugarka, od ugarka do zvezde
nem orodene još,
U teskobnom izm aknuću što temelj počivajućem tvori, e, da bi
nebesno - Sveto
Čuvalo zaborav strahni i nadolazeće ino na spokoj govorenja.

44
PET LISTOVA PO PASTERNAKOVOJ
’’ZAŠTITNOJ POVELJI”

”O n sc sa dalekih pustara u svetlosti

retkih fenjera pojavljuje”.
(Aleksandar Blok)
 R O Ž D E S T V O T V O JE

’’Z aplove usta

Plavim osmehom pustoši gladnih”.
(B. Pasternak: "Varijacije", III, 6)

T o gladan vrh - pupoljak u sen mrtva oka zapojao.

Slik neba s m ećavom se sastao i jan u a r s brezom
U vele se zagledao. Molile svece jestastvo zraka u H ram u
Leđnom H rista Č udaka. Spavalo ja ’nje, o, grešna imelo mraka.
Sve knjige - jalovost ti znanu - cclac zatrpao. - U vrt po reč,
V aljalo bi! Kroz zcv-praporac, m oralo bi. Ah, jezik nepom ični.
N e rečnikom - strogost nemu - m uzikom kolevku zanjiši. I blagovest
Slušaj izsuze-izbe u ravni praznine; i slušaj divlje!
Praporac-reku. Pupoljak-lam u. N e kloni. To reč te sluša
U vck. N eizbežnom tugom visina. ”Sav se dati”. Jestastvo
Tvoje sledi! Snatri! Kovač u lami sve jek e tvoje lista.
S ikone, besm rtno, na greh spoznaja, žižak ponavlja H rista.
Leluja plamen čavlom na struni. Leluja jek. Cvetanje u buni.
Zvonari Vladim ira bruje. Vitlaju lefovci krslom oluje. - ”Ti
Poniče više”. - Srebrnom zvezđom kao snegom grlate glasove utuli.
Nad vekom svitalo je. Kroz vitraž hram a, pupoljkom -ružom
zablistalo R oždcstvo tvoje.

47
 M AKAR 1

” A oni govorahu: anđeo je njegov”.

(N ovi Zavjet, Djela apostolska, XII, 5)

Beskonačnim sada to čisto znam enje

Kruga da bude. Crv radi vascljene!
I ništa! Kao u oknu samovanje.
Izvan shem e. Na sređokraći - nepovratno! - teb e i m ene.
Čisti prostor i - delanje. Saglasnosti mila. Studeno.
Bisernim rogom, uzvek, na brezi stih. Po m uku um orno.
Nećeš u dalji tavne...?! Zem aljsko pokri raspelom .
Blagotvori: sećanjem , maštom i đclom.
U predvečerje na svetlini žiška anđela svog priprem i.
I hajd’: injem zvezdanim u bdenje po zimi.
N ek’ celina blista zdanjem belokosti, prahom Ofelije.
Čistom sudbom Hrista. O, um orna m ero poezije.
Tragaj! Još ima reci pod vencem vrem ena
I sm rti-prolcća nad zaboravom plena.

1 Makar = pesnik (anglosaks.)

48
 G E T SIM A N SK I SAN, 1917.

”Svu noć se voda bez počinka m uči”.

(B. Posternak: ’’Pellovi”, 1,1)

Pluta Jedno. Hlapi u Isto: kao kad bitak sazreva.

Blagovesl uljem u kom inu zađe, Sirijus kapnu, zimski,
U beznađe. Kovilje vođa na raspeću u kob volje peva:
’’Počekajle i stražarile”: Jutro veka pred Dvorac Zimski
D a siđe. Klas sliti! Rukom srp na kubcta zamahuje.
Svece činovnik oplakuje. U jeci boga kandila bivša snuje.
A l’ zaluđ! O dluku m ržnje ’’P otem kin” čisti. M ete put.
D uboko Isto! Ti budući ljudi ehom love Hrista za skut.
O luja inie s krova stresla. Zam ela Irag. Bogu se moli u tmini vrag.
O grom nosl raste. Planini zvczdani krug pod injem nedosežan.
Život drugi na os zemaljsku, pod grančicom duge - kako je drag!
I kako sneži kroz ”sat vaseljenski”, u odvažnost bića na spokoj,
zvon nežan.
Sići bez podozrenja u sud veka! Lomimo, druže, raspelo u svitanja
meka.
Bez oprošlenja! Ti, nekadašnji bože, čaša volje tvoje, kap po kap,
molitvu novu čeka.

49
 P O H R IST U JE S E N , U SPA SK O M V E K

’’Proći život - nije polje preći”.

(B. Pastem ak: ’’H a m let”, IV, 4)

Po H ristu jesen, u Spaskom vek

-zaći, tugo, u polje nevidljivo;
kavi lje, led i puL, tavan, dalek.
Ah, proći sve to, k’o klet, i proći strpljivo.

D ubljenje-bdenjc u tamu klizi i biva.

Teža senke m ore štiti bezizbavljivo.
U ruju iva pored vode gredim i glava mi pliva.
Ah, proći sve to, k’o klet, i proći strpljivo.

D aleko-isto u ponor stihove zari i muči.

N ekuda ptice lete. Kandilo gori. Ruši se lišće gnjilo.
U ekstazi raskrili dveri zvezda i u stud - trni i uči.
Ah, proći sve to, k’o klet, i proći strpljivo.

Čitaj: ’’propadoh, k’o zver što g o n e ”. N esm otreno.

Napolju svetio, veje sneg. U duši zimljivo.
D aleka dob i dver krugom te pronjiše bezvrem eno.
Ah, proći sve to, k’o klet, i proći strpljivo.

50
 V JE Č N A JA PA M JA T

”Ali ti si taj isti i godine tvoje

neće isteći”.
(Stari Zavjet, Psalmi Davidovi,
glava 102, s. 27)

G otovo! Strpljenja to meda je.

Jelej mirisao. Ko tvorca tavne vere jek.
Z avrem enjeno-bclo hudoj vodi na vek. Na vek.
Lice, nasuprot mrtvoj zori, orošeno. Splelo scn.

Ko nesta? Šla uistinu dode? - Breza vaistinu!

D rvo tihe jeze! N a sprudu - hum ke zvon.
Pahulje pleli! Z im a u larvi još jednom .
Knjige staroslavne! Ugljevljem tkaju, snene žar.

Reci: bogu kojem li pode na dar? Višnjoj reci

Ko profet?! A l’ dublje no smrt nosi kaza. U matici reći! Pod
Jelen-vir gore svete. Listam knjigu. Vckova svu m enu. Ti - u
biblioteci.

K o san. Ni dan, ni godina ne lače tvoga stiha jek.

”Mi kažemo: lepota j e ”. Ništa ne boli, druže, kroz vejavice vek,
T uleć spasonosno na spom en, u scnci ploda, sm rt vara.

51
 SAD RŽAJ

Im m e m o r ia l................................................................................................ 7

TU M AČ EN JE H E L D E R L IN A

1. PO ETA A B SC O N D IT U S

"Drevno je skrivanje! Podoban zaum lju tad smelije začinja ži

vol... ”............................................................................................................. 13
”To, lo nejasnije m i hoćem o bili. To skriveno... ” .................................14
Bez bitka bije čisto na salonskoj vodi zagonetka... ” .......................... 15
’’Napokon, težaš sjaju moga tajna puta. Iskri se gnoj... ” ..................... 16
’’Snivaš: i daleki Bog sniva te. Pod oskorušom elipsatuži... ” ......... 17

2. O SK U D N O ST

’’O no što ima se ni Huni, ni Goli, ni Vaivari, ni Tračani... ” ............. 21

’’Tka tlapnja! U duši. golina nas smeva. Tuži jo š nezbim a... ” ........... 22
”Daleki kao i duboki, u liodu nebeskom , jo š uvek zrenju... ” .............. 23

3. O R F IČ K E T U ŽA LJK E

Prva orfička tu ž a ljk a ........................, , ....................................................27

Druga orfička tužaljka .............................................................................28
Treća orfička tu ž a ljk a ...............................................................................29
Četvrta orfička tu ža ljk a ............................................................................ 30
Peta orfička tu ž a ljk a ................................................................................. 31
Šesta orfička tužaljka ...............................................................................32
Sedm a orfička tu ž a ljk a ............................................................................ 33
Pohvala H eldeiTinu.................................................................................. 34
 SP O M E N NA M A R T IN A H A JD E C E R A

Fulcla............................................................................................................37
Pev ra z-lik e....................................................................................... ........ 38
Pesma o zaboravljenom bitku ............................................................... 39
"Poljski p u t " ............................................................................................... 40
Čuvar vremena .................................................................. .....................41
Grob Martina Hajdegera ........................................................................42
’’Briga povratka ” ........................................................................ ............ 43
Završna pesm a. Sabiranje ......................................................................44

P E T LIST O V A PO P A ST E R N A K O V O J
"Z A ŠT IT N O J PO V E LJI"

Roždestvo tvoje ........................................................................................ 47

M a k a r ..........................................................................................................48
C etsim anski san, 1917.............................................................................49
Po Hristu jesen, u Spaskom v e k ............................................................. 50
Vječnaja pa m ja t .......................................................................................51
Tajinska sfera, 12

B oško Tom ašević

ČUVAR VREM ENA

YU ISBN 0 6 - 8 1 2 7 7 - 5 8 - 8

Sfđiros
Književna trajna radna zajednica
Jakuba Kuburovića 3, Zem un

Urednik: Milan M ladenović

Recenzenti: M iodrag Pavlović
M ilan M ladenović
Likovna oprema: Stjepan Mimica
Z a izdavača: M ilan M ladenović
Tiraž: 500 prim eraka

Slog i prelom: Z a D

Štam pa: Š IP »N ikola Nikolie«, Kraguje