Извори за историју Атине у доба принципата

Опште примедбе
Написати историју Атине у римском царском периоду на основу само наративних

извора је готово немогућ задатак управо због недостатка тих извора. Атина је још на

почетку хеленистичког периода изгубила своју некадашњу политичку улогу. Њена моћ

је, како је време пролазило, само слабила. Ипак, њена стара слава и нова репутација

интелектуалног и образовног центра спречила је да Атина у потпуности потоне у

заборав. Треба рећи да су многи и различити писци из периода Римског царства

спомињали Атину. Али, кључна реч је спомињали. Ниједан од тих писаца није се

дуже задржавао на Атини, нити је покушао детаљније да опише политичке, друштвене

или економске прилике у њој.

У овом раду одлучили смо да с једне стране наведемо писце који су спомињали

Атину, а с друге контекст у којима се Атенин град јављао. Сви ови спомени Атине у

време Римског царства могу се разврстатни у неколико категорија. Атина је највише

заступљена у два случаја: када је имала неке контакте са царевима или као

интелектуални и образовни центар. Први је случај када је Атина била прималац

царевог доброчинства (или предмет његове љутње). У другом случају најчешће се

наводи који су познати филозофи држали своја предавања у Атини и који су их

познати ученици слушали.

Апостол Павле је једно време проповедао у Атини, те стога се спомени тог града

могу наћи код разноликих хришћанских писаца. Готово сви они описују искључиво ту

епизоду и преобраћање Дионисија Ареопагита. На крају ту су заиста ретки извори о

друштвено-економским појавама у Атини.

Атина у последњем веку Римске републике
Атенин полис је одиграо извесну, невелику улогу у римским грађанским ратовима.
Писци који су описивали те ратове нису пропустили да спомену славни Атенин полис.
У сукобу Гаја Јулија Цезара и Гнеја Помпеја, Атина је подржала овог другог, али
како се чини, атински контигент у Помпејевој војсци није учествовао у бици код
Фарсале. Цезар је у складу са својом политиком дао опрост Атињанима.
1

После Цезаревог убиства, Марко Јуније Брут је боравио у Атини где је под своје
окриље узео све римске младиће који су тамо студирали, међу њима и Цицероновог
сина.
2

Цезароубице су поражене код Филипија, после чега је један од тријумвира, Марко

Антоније, кренуо на Исток. Он је више пута боравио у Атини, а Атињани су му
одали велике почасти, укључујући и назив Филатињанин. Антонијева жена Октавија је
исто била вољена у Атини, а Антонијева љубавница Клеопатра је, да би им се
омилила, Атињанима дала велике дарове.
3
После Антонијевог пораза у бици код
Акцијума 31. г.п.н.е. Цезар Октавијан се управо у Атини измирио са Грцима који су
подржавали Антонија пре него што је наставио ка Египту.
4

Атина и римски цареви

Као што је већ речено, Атина се најчешће спомињала у вези са неким царом.

Логично, ови подаци се могу наћи код писаца који су писали биографије, понајпре

Светоније и писци Царске повести (Historia Augusta).

5
Светоније наводи како су

пријатељи Октавијана Августа сакупљали средства како би наставили градњу храма

Зевса Олимпског. Октавијан је 21. г.п.н.е. посетио Атину и том приликом јој одузео

острва Егину и Еретрију које им је Антоније поклонио. Истом приликом је забранио

1 App. B. Civ. II 70, 88.

2 Plut. Brut. 24, Cic. 45; Cass. Dio XLVII 20, 4; Ps. Aur. Vic. De Vir. Ill. LXXXIII 1; Oros. VI 18.
3 App. B. Civ. V 7, 52, 75–76, 138; Plut. Ant. 23, 33, 34, 53, 54, 57, 60; Cass. Dio XLVIII 39, 2, L 15, 2.
4 Plut. Ant. 68.
5 О Светонију в. J. Matthews, The Emperor and his Historians, y: A Companion to Greek and Roman
Historiography I-II, ed. John Marincola, Blackwell Publishing, Malden MA, Oxford, Carlton, Vicotria 2007, 290–
292; o Царској повести в. Emperors and Historiography: Collected essays on the literature of the Roman Empire
by Daniël den Hengst, Introduced and Edited by D.W.P. Burgersdijk and J.A. Van Waarden, Mnemosyne
Supplements volume 319, Brill, Leiden, Boston 2010, 109–215; A. R. Birley, The Historia Augusta and Pagan
Historiography, y: Greek and Roman Historiography in Late Antiquity, 127–149; Matthews, The Emperor and his
Historians, 296.
Атињанима да продају грађанска права за новац. Том приликом га је посетио индијски

мудрац Зармара. Зармара је постао посвећеник у Елеусинске мистерије, а онда се

ритуално самоспалио. Октавијан је исто био посвећеник у Елеусинске мистерије.

6

Тиберијев син Германик је приликом путовања на Исток застао у Атини где је

велелепно дочекан. Овај податак наводимо зато што је то једини спомен Атине код

Тацита.
7
Код Светонија се даље може прочитати како је Калигула организовао

„атинске“ игре у Сиракузи, а да је Клаудије покушао да пребаци Елеусинске мистерије

из Атине у Рим.
8

Цар Домицијан је веома поштовао богињу Минерву (Атену) те је због тога

величанствено прослављао Панатенејске свечаности. Када је цар Трајан кренуо на свој

поход против Парћана, у Атини се сусрео са парћанским изасланством.

9

Касије Дион, Филострат и Царска повест, између осталих, дају податке о присним

везама цара Хадријана и Атине. Он је, слично Августу, био посвећеник у Елеусинске

мистерије, али је био и велики добротвор Атениног града. Његово најзначајније дело

је свакако завршетак градње храма Зевса Олимпског. Поред тога, саградио је

светилиште Панхеленион, давао Атињанима редовне поклоне у житу и поклонио им

цело острво Кефаленију. Чак се и један део Атине звао Хадријанопољ по цару.
10

Цар-филозоф, Марко Аурелије је исто имао контакте са Атином. И он је био

посвећеник чувених Деметриних и Персефониних мистерија. Поред великих поклона

6 Suet. Aug. 60, 93, Cass. Dio LIV 7, 2, 8, 3, 9, 10. Причу о индијском мудрацу преноси и Страбон (XV 1, 4, 73),
који га назива Зарманохег и наводи да му је гроб био у Атини. Павле Орозије (VI 22) износи занимљиву
тврдњу да су се Атињани побунили крајем Августове владавине. Тај податак нисмо нашли ни код једног
другог писца.
7 Tac. Ann. II 53.
8 Suet. Calig. 20, Claud. 25.
9 Cass. Dio LXVII 1, 2, LXVIII 17, 2; о Диону Касију в. Matthews, The Emperor and his Historians, 295; Cassius
Dio: Greek Intellectual and Roman Politician, eds. Carsten Hjort Lange, Jesper Majbom Madsen, Brill, Leiden
Boston 2016.
10 Cass. Dio LXIX 16, 1–2; Philostr. VS I 25; SHA Hadr. XIII 1, 6, XIX 1, 3, XX 4; уп. Aur. Vic. Caes. 14; Epit. De
Caes. XIV 2; Euseb. Praep. Evang. IV 18. Паусанија је нарочито детаљан при описивању Хадријанових
поклона Атини (I 5, 5, 18, 6, 9, 42, 5).
које је дао граду, он је у Атини поставио учитеље за све гране знања о државном

трошку.
11

С друге стране, Септимије Север није по добром запамтио Атину. Пре него што се

попео на царски престо, док је још био царски службеник, боравио је једном

приликом у Атини. Атињани су му тада нанели неко неименовано зло. Септимије

Север им је то запамтио и када је постао цар, смањио им је права.

12

Атина као интелектуални и образовни центар

Атина је била стари образовни центар. Још пред крај Римске Републике Марко Тулије

Цицерон је долазио у Атину прво да се образује, а касније да се разговара са многим

филозофима који су тамо обитавали. Генерацију после њега, као ученици, или боље

речено студенти, у Атини јављају се Марко Јуније Брут и Цицеронов син.

Код каснијих писаца Атина се јавља као стециште разних интелектуалаца. Томе је

свакако допринела и свестрано образована личност Херода Атика који је привлачио

себи многе интелектуалце. У Атичким ноћима Аула Гелија може се прочитати како су

се млади Римљани који су студирали у Атини окупљали у Херодовој кући ради

филозофских разговора. И сам Аул Гелије је студирао у Атини и дружио се са

Херодом.
13
Лукијан из Самосате смешта свог филозофа Демонакта, јунака истоименог

дела, у Атину.
14

На крају, ту је и Филострат. Најпре, он је у својим Животима софиста навео многе

који су предавали у Атини током другог века нове ере. Многи од тих филозофа били

11 Cass. Dio LXXII 31, 3; Front. Epist. III 9, 2; Iren. III 12, 9; SHA M. Aur. XVII 1. Велики број тих учитеља
спомиње и Филострат у својим Животима софиста. Еузебијеву тврдњу (Hist. Eccl. IV 26, 10) да је Марко
Аурелије наредио Атињанима да престану да прогоне хришћане треба узети са малом дозом резерве.
12 SHA Sep. Sev. III 7. Можда је због тога Аполоније Атињанин ишао у посланство Септимију Северу 196. или
197. г.н.е. (в. Philostr. VS II 20).
13 Gell. I 2, 1, VII 13, 1–2, XVIII 2, 13.
14 Уп. Luc. Demon. 11, 67.
су странци који су се населили у Атини. Скопелијан из Смирне је био учитељ Херода

Атичког. Лолијан из Ефеса се успео до позиције стратега хоплита. Скопелијанов

земљак Полемон је исто био један од Херодових ученика. Филострат је посветио један

део и самом Хероду Атичком.

15
Из нешто каснијег времена су Аполоније Атињанин

који је био атински посланик код цара Септимија Севера 196. или 197. године нове

ере и Филиск Тесалац, плаћени учитељ реторике у Атини, који је припадао кружоку

Јулије Домне, баке цара Елагабала. Филострат је у биографији Аполонија из Тијане

описивао је доживљаје свог јунака у Атини. Аполоније је у Атини одржао бројна и

посећена предавања. Једном приликом му је саговорник био извесни филозоф

Деметрије, који је био у Нероновој немилости.

16

Такође, код многих других писаца налазе се како инсинуације, тако и отворене тврдње

да је Атина и даље била један водећих интелектуалних центара Царства.

17

Атина и хришћанство
Апостол Павле је током Неронове владавине, што ће рећи неких двадесетак-тридесет

година по Христовој смрти, дошао да проповеда у Атину. Тамо је преобратио

Дионисија Ареопагита, а Дионисије је касније постао први епископ Атине. Природно,

та чињеница је остала забележена код великог броја писаца црквене историје и других

хришћанских литерата. Најранији је свакако Павлов савременик, апостол Лука који је

описао тај догађај у Делима апостолским. Многи каснији писци црквених историја

попут Еузебија, Клемента Александријског, Теодорета или Јована Малале пренели су

ту причу.
18

15 Philostr. VS I 21 (Скопелијан), 23 (Лолијан), 25 (Полемон), II 1–2 (Херод Атички).

16 Philostr. VA IV 19, V 19.
17 Apul. Flor. 18, 20, Met. I 21; Juv. XV 105; Luc. Nigrin. 13, Tox. 21, 57; Plin. NH XVIII 68; Plin. Ep. VII 25, VIII
24.
18 Luke Acts 17:15–34; Euseb. Hist. Eccl. III 4, 11, IV 23, 2–3, Theodoret. Hist. Eccl. V 38; Malal. Chron. X 31,
Clem. Al. Strom. VI 18. О Еузебију в. F. Winkelmann, Historiography in the Age of Constantine, y: Greek and
Друштвено-економске прилике
Аул Гелије на једном месту спомиње да су на вечерама код филозофа Таура јели

египатски пасуљ и исечене тиквице.

19
Филострат, пак, наводи да су Атињани куповали

жито од Тесалаца, вероватно због гладне године. Колико је снабдевање храном и тада

било важно показује чињеница да су Атињани за надзорника хране поставили угледног

и утицајног софисту Аполонија.

20
На истом месту наводи да су хтели да продају нека

острва јер су имали мањак новца. Нешто касније исти писац наводи да је софиста

Прокло, који је био пореклом из Наукратиса, добијао из Египта књиге, тамјан,

папирус, смолу, слоновачу и слична добра, која је касније препродавао Атињанима.

21

Плиније Старији у свом Познавању природе веома често спомиње да се атички мед

користио у разним лековима. На једном месту наводи да је атички мед најбољи мед у

свету. Мало касније Плиније наводи да је месинг са Делоса најбољи на свету и да сви

долазе да га купују. У Царској повести се може наићи на податак да је још и у

22

време Александра Севера острво Делос важило за тржницу робовима. Како су

Атињани и у царско време држали Делос, то је можда представљало изворе прихода

за град.
23
Плутарх наводи да су у његово време сребрни рудници у Лауриону

пресушили.
24

Херод Атички истакао се и као атински задужбинар. За потребе прославе Панатенејске

светковине саградио је нови стадион. У спомен на своју покојну жену Регилу саградио

Roman Historiography in Late Antiquity: Fourth to Sixth century, ed. Gabriele Marasco, Brill, Leiden Boston 2003,
3–10, 18–31, о Теодорету в. H. Leppin, The Church Historians (I): Socrates, Sozomenus, and Theodoretus, y:
Greek and Roman Historiography in Late Antiquity, 225–226.
19 Gell. XVII 8.
20 Philostr. VS I 23, II 20.
21 Philostr. VS II 21.
22 Plin. NH XXI 33, XXXIV 4.
23 SHA Alex. Sev. XXVI 8; Strab. X 5, 4.
24 Plut. De def. or. 434A.
је Одеон. Поред тога, почео је атинску омладину, вероватно ефебе, да облачи у бело

уместо у црно.
25

Код Лукијановог Демонакта се налази сведочанство да су Атињани из ривалства према

Коринћанима хтели да уведу гладијаторске игре, али их је истоимени филозоф

одговорио од тога.
26

Марцијал у једном епиграму спомиње да су атичке госпође присвајале извесну

Клаудију Руфину због њене памети.

27

Овакви повремени осврти представљају важне изворе пре свега за економску историју

Атине. Из њих видимо да је Атина и даље одржавала живе трговачке контакте са

Египтом, да је атички мед и даље био на цени у медитеранском свету, али и да је

Атина пролазила кроз периоде финансијских тешкоћа.

Атина у позном Римском царству

У периоду од друге половине трећег века па надаље, Атина се спомиње у вези са

неколико важних догађаја. Први је свакако најезда Херула који су опустошили град

267. године после Христа. Хереније Дексип који је водио одбрану Атине том

приликом је био и писац, али његово дело је преживело само у фрагментима. Остали

писци том догађају не придају већу пажњу осим краћег спомена, и редовно Херуле

називају Готима или Скитима.

28
Више од века касније, готски вођа Аларик је освојио

Атину, али по неким извештајима, он је мирно ушао у град.

29

25 Philostr. VS II 1; Paus. VII 20, 6.

26 Luc. Demon. 57; уп. Philostr. VA IV 22.
27 Mart. XI 53.
28 SHA Gall. XIII 8; Zos. I 29, 2–3, 39, 1; уп. F. Millar, P. Herennius Dexippus: The Greek World and the Third-
Century Invasions, The Journal of Roman Studies, Vol. 59, No. 1/2 (1969), 19–24.
29 Philostorg. XII 2; Zos. V 5, 7–8, 6, 2. О Филосторгију в. G. Marasco, The Church Historians (II): Philostorgius
and Gelasius of Cyzicus, y: Greek and Roman Historiography in Late Antiquity, 259–284, о Зосиму в. Leppin,
The Church Historians (I): Socrates, Sozomenus, and Theodoretus, 206–215.
Атина је била важан град за цара Јулијана Апостату (361–363. г.н.е.). Он је ту провео

део своје младости и образовао се. О томе су сачувана бројна сведочанства, а сам

Јулијан је по доласку на власт послао Атињанима писмо у којима објашњава и

оправдава свој успон до титуле августа.

30

Хришћански писци воле да спомињу да су се Василије из Цезареје и Григорије

Назијански, важни и познати црквени оци из четвртог века старе ере образовали у

Атини.
31
Видљиво је да је Атина и у позној антици важила за интелектуални и

образовни центар. Евнапије из Сарда у својим Животима софиста наводи неколико

њих. Један, Јулијан из Кападокије је средином IV века постао је тиранин у Атини.

Истовремено, он је био веома популаран софиста који је привукао велики број

младића. Отприлике у исто време трајао је сукоб између грађана који су били

хришћани и младих студената који су били пагани. Могуће да је вођа ових других

био управо поменути Јулијан.

32
Једна од најважнијих интелектуалних фигура не само

Атине, већ и целог Римског царства у то доба био је филозоф Прохересије који је

подучавао у Атини.
33

Још једна занимљивост је да је царица Атенаида Евдокија, жена цара Теодосија II

била родом из Атине, њен отац био је атински филозоф Леонтије.

34

30 Amm. Marc. XXII 9, 13; Julian. Epist. Ad Athen.; Zos. III 2, 1, 10, 4; Sozom. Hist. Eccl. V 2; Socrat. Hist. Eccl. III
1. Исти писац нешто касније (III 13) наводи како су се у Атини практиковала жртвовања деце у време
Јулијана Апостате.
31 Socrat. Hist. Eccl. IV26; Sozom. Hist. Eccl. VI 17. О Сократу и Созомену в. Leppin, The Church Historians (I):
Socrates, Sozomenus, and Theodoretus, 219–225.
32 Eunap. VS 482–483. Сâм Евнапије је са 16 година дошао из Сарда у Атину да студира, в. Eunap. VS 485; уп.
W. Liebescheutz, Pagan Historiography and the Decline of the Empire, y: Greek and Roman Historiography in Late
Antiquity, 178–201; R.C. Blokley, The Fragmentary Classicizing Historians of the Later Roman Empire: Eunapius,
Olympiodorus, Priscus and Malchus, Volume I, Francis Cairns, Liverpool 1981, 1–26.
33 Eunap. VS 485–488, 494.
34 Malal. Chron. XIV 4.
 Библиографија:
Извори:

Amm. Marc. = Амијан Марцелин, Историја, предговор, превод и објашњења Милена

Милин, Београд 1998.

App. B. Civ. = Apijan iz Aleksandrije, Rimski građanski ratovi, prevod sa grčkog jezika
Bogdan M. Stevanović, predgovor Fanula Papazoglu, Kultura, Beograd 1967.
Apul. Flor. = Apuleius, Florida, Edited and translated by Christopher P. Jones., Harvard
University Press, Cambridge MA, William Heinemann Ltd. London (Loeb Classical
Library) 2017.
Apul. Met. = Apuleius, Metamorphoses (The Golden Ass), Volumes I-II: Books 1-6, Edited
and translated by J. Arthur Hanson, Harvard University Press, Cambridge MA, William
Heinemann Ltd. London (Loeb Classical Library) 1989, 1996.
Aur. Vic. Caes. = Aurelius Victor: De Caesaribus, translated with an introduction and
commentary by H. W. Bird, Liverpool University Press, Liverpool 1994.
Cass. Dio = Dio Cassius. Roman History, Volumes I-IX, Translated by Earnest Cary,
Herbert B. Foster, Harvard University Press, Cambridge MA, William Heinemann Ltd.
London (Loeb Classical Library) 1914–1927.
Clem. Al. Strom. = Clement of Alexandria, The Stromata, Translated by William Wilson,
From Ante-Nicene Fathers, Vol. 2, Edited by Alexander Roberts, James Donaldson, and
A. Cleveland Coxe, Christian Literature Publishing Co., Buffalo, NY 1885.
Epit. De Caes. = Epitome De Caesaribus: A Booklet about the Style of Life and the
Manners of the Imperatores, Sometimes Attributed to Sextus Aurelius Victor, Translated
by Thomas M. Banchich, Canisius College, Buffalo, New York 2018.
Eunap. VS = Eunapius, Lives of the Philosophers and Sophists, Philostratus, Eunapius.
Lives of the Sophists. Eunapius: Lives of the Philosophers and Sophists. Translated by
Wilmer C. Wright, Harvard University Press, Cambridge MA, William Heinemann Ltd.
London (Loeb Classical Library) 1921.
Euseb. Hist. eccl. = Eusebius, Ecclesiastical History, Volumes I-II, Translated by Kirsopp

Lake and J. E. L. Oulton, Harvard University Press, Cambridge MA, William

Heinemann Ltd. London (Loeb Classical Library) 1926, 1932.

Front. Epist. = Fronto, Correspondence, Volumes I-II, Translated by C. R. Haines, Harvard

University Press, Cambridge MA, William Heinemann Ltd. London (Loeb Classical

Library) 1919, 1920.

Gell. = Gellius, Attic Nights, Volumes I-III, Translated by J. C. Rolfe, Harvard University

Press, Cambridge MA, William Heinemann Ltd. London (Loeb Classical Library) 1927.

Malal. Chron. = The Chronicle of John Malalas, A Translation by Elizabeth Jeffreys,

Michael Jeffreys and Roger Scott, Australian Association for Byzantine Studies,

Melbourne 1986.

Oros. = Paulus Orosius, The Seven Books of History Against the Pagans , Translated by

Roy J. Deferrari, The Catholic University of America Press, Washington D.C. (The

Fathers of the Church, A New Translation, vol. 50) 1981.

Paus. = Паусанија, Опис Хеладе I-II, превела Љиљана Вулићевић, Матица српска,

Нови Сад 1994.

Philostorg. = Ecclesiastical History of Philostorgius, Compiled by Photius, Patriarch of

Constantinople, translated by Edward Walford, Henry G. Bonn, London 1855.

Philostr. VA = Philostratus. Apollonius of Tyana, Volume I: Life of Apollonius of Tyana,

Books 1-4. Edited and translated by Christopher P. Jones. Harvard University Press,
Cambridge MA, William Heinemann Ltd. London (Loeb Classical Library) 2005–2006.
Philostr. VS = Philostratus, Lives of the Sophists, Philostratus, Eunapius. Lives of the
Sophists. Eunapius: Lives of the Philosophers and Sophists. Translated by Wilmer C.
Wright, Harvard University Press, Cambridge MA, William Heinemann Ltd. London
(Loeb Classical Library) 1921.
Plin. NH = Pliny, Natural History, With an English translation by H. Rackham, W. H. S.

Jones, A. C. Andrews, D. E. Eichholz, In Ten Volumes, Harvard University Press,

Cambridge MA, William Heinemann Ltd, London (Loeb Classical Library) 1938–1962.
Plut. Ant. = Plutarh, Usporedni životopisi III, Antonije, prijevod i bilješke Zdeslav Dukat,
August Cezarec, Zagreb 1988.
Plut. Brut. = Plutarh, Usporedni životopisi III, Brut, prijevod i bilješke Zdeslav Dukat,
August Cezarec, Zagreb 1988.
Plut. Cic. = Plutarh, Usporedni životopisi III, Ciceron, prijevod i bilješke Zdeslav Dukat,
August Cezarec, Zagreb 1988.
Plut. De def. or. = Plutarch, The Obsolescence of Oracles (De defectu oraculorum), Plutarch's
Moralia in Fifteen Volumes, vol. 5, 351C–351B, with an English translation by Frank
Cole Babbit, Harvard University Press, Cambridge MA, William Heinemann Ltd.
London (Loeb Classical Library) 1936.
Ps. Aur. Vic. De Vir. Ill. = Les hommes illustres de Rome et les Cesars, traduit du Latin
de Sextus Aurelius Victor, par A. Caillot, Paris 1825.
SHA Alex. Sev. = Historia Augusta, Volume II: Severus Alexander. Translated by David
Magie. Harvard University Press, Cambridge MA, William Heinemann Ltd. London
(Loeb Classical Library) 1924.
SHA Gall. = Historia Augusta, Volume III: The Two Gallieni. Translated by David
Magie.Harvard University Press, Cambridge MA, William Heinemann Ltd. London
(Loeb Classical Library) 1934.
SHA Hadr. = Historia Augusta, Volume I: Hadrian, Translated by David Magie.Harvard
University Press, Cambridge MA, William Heinemann Ltd. London (Loeb Classical
Library) 1921.
SHA M. Aur. = Historia Augusta, Volume I: Marcus Aurelius, Translated by David Magie.
Harvard University Press, Cambridge MA, William Heinemann Ltd. London (Loeb
Classical Library) 1921.
Socrat. Hist. Eccl. = Socrates Scholasticus, The Ecclesiastical History, Translated by A.C.
Zenos, n: P. Schaff (ed.), Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II Volume 2,
Christian Literature Publishing Co., Buffalo, NY 1890.
Sozom. Hist. eccl. = The Ecclesiastical History of Sozomenus, Comprising a History of

the Church from A.D. 323 to A.D. 425, Translated from the Greek, revised by Chester

D. Hartranft, in: P. Schaff (ed.), Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II Volume 2,

Christian Literature Publishing Co., Buffalo, NY 1890.

Strab. = Strabo, Geography, In eight volumes, translated by Horace Leonard Jones,

Cambridge MA–London (Loeb Classical Library) 1917–1932.

Suet. = Svetonije, Dvanaest rimskih careva, prevod Nikola Šop, Beograd 2014.

Theodoret. Hist. Eccl. = Theodoret, Ecclesiastical History, Translated by Blomfield Jackson,

in: P. Schaff (ed.), Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II Volume 3, Christian

Literature Publishing Co., Buffalo, NY 1892.

Tac. Ann. = Tacitus, The Annals: The Reigns of Tiberius, Claudius and Nero, Translated by J.C.
Yardley, with the Introduction and Notes by Anthony A. Barrett, Oxford University Press,
Oxford (Oxford World’s Classics) 2008.

Zos. = Zosimus, New History, A Translation with Commenatry by Ronald T. Ridley,

Australian Association for Byzantine Studies, Canberra 1982.
Литература:

• A. R. Birley, The Historia Augusta and Pagan Historiography, y: Greek and Roman

Historiography in Late Antiquity: Fourth to Sixth century , ed. Gabriele Marasco, Brill,

Leiden Boston 2003, 127–150.

• R.C. Blokley, The Fragmentary Classicizing Historians of the Later Roman Empire:

Eunapius, Olympiodorus, Priscus and Malchus, Volume 1; Francis Cairns, Liverpool

1981.

• Cassius Dio: Greek Intellectual and Roman Politician, eds. Carsten Hjort Lange,

Jesper Majbom Madsen, Brill, Leiden Boston 2016.

• Emperors and Historiography: Collected essays on the literature of the Roman

Empire by Daniël den Hengst, Introduced and Edited by D.W.P. Burgersdijk and J.A.

Van Waarden, Mnemosyne Supplements volume 319, Brill, Leiden, Boston 2010.

• H. Leppin, The Church Historians (I): Socrates, Sozomenus, and Theodoretus, y:

Greek and Roman Historiography in Late Antiquity: Fourth to Sixth century , ed.

Gabriele Marasco, Brill, Leiden Boston 2003, 219–254.

• W. Liebescheutz, Pagan Historiography and the Decline of the Empire, y: Greek and

Roman Historiography in Late Antiquity: Fourth to Sixth century , ed. Gabriele Marasco,

Brill, Leiden Boston 2003, 177–218.

• G. Marasco, The Church Historians (II): Philostorgius and Gelasius of Cyzicus, y:

Greek and Roman Historiography in Late Antiquity: Fourth to Sixth century , ed.

Gabriele Marasco, Brill, Leiden Boston 2003, 257–288.

• J. Matthews, The Emperor and his Historians, y: A Companion to Greek and

Roman Historiography I-II, ed. John Marincola, Blackwell Publishing, Malden MA,

Oxford, Carlton, Vicotria 2007, 290–304.

• F. Millar, P. Herennius Dexippus: The Greek World and the Third-Century

Invasions, The Journal of Roman Studies, Vol. 59, No. 1/2 (1969), 12–29.

• F. Winkelmann, Historiography in the Age of Constantine, y: Greek and Roman

Historiography in Late Antiquity: Fourth to Sixth century , ed. Gabriele Marasco, Brill,

Leiden Boston 2003, 3–42.