Александар М.

СИМИЋ1
Филозофски факултет, Универзитет у Београду

ОКТАВИЈАНОВ ИЛИРСКИ ПОХОД (35–33. ГОДИНА ПРЕ НОВЕ

Н.E.ЕРЕ)
Апстракт: У раду се говори о Октавијановом походу Цезара Октавијана на
извесна илирска племена у периоду 35–33. г.пре .н.е. Досадашња историјска наука је
или превише наглашавала или потцењивала значај овог похода. Овај рад одбацује тако
екстремне приступе и покушава да сагледа Октавијанов поход на источну обалу
Јадрана у његовом историјском контексту. Иако су Римљани ратовали са Илирима још
од друге половине III века п.н.е., овај војни подухват представља први покушај
систематског покоравања илирских земаља. Са постмодернистичким и
постструктуралистичким приступом у историографији, на римско освајање Илирика
почело је да се гледа као почетак конструкције Илирика и последично Илира од стране
Римљана. Осим тих прегледа, рад доноси се бави и локацијама е илирских племена
против којих је ратовао Октавијан.
Кључне речи: Октавијан, Илирик, поход, Метулум, Сегеста, Делмати, Јаподи.

ПОХОД ПРОТИВ ИЛИРА

Темом Октавијанових илирских освајања код нас први се бавио Никола Вулић
(Vulić 1934). У скорије време једно од најважнијих дела о Илирику написала је Марјета
Шашел Кос (Šašel Kos 2005). Врло важним питањима о Илирику и Илирима, нарочито
са постструктуралистичке тачке гледишта бавио се и Данијел Џино (на пример Džino
2003, 2006, 2007). Докторски рад С. Билићa Дујмушића је управо о походу против
Делмата 34–33. г.п.н.е (Bilić Dujmušić 2004).
Главни наративни извор који описује Октавијанов илирски поход свакако је
Апијан. Други део његове Илирске историје посвећен је овим догађајима, а као свој
извор користио је мемоаре самог Цезара Октавијана, данас изгубљене (Šašel Kos 1997:
187–198; 2005: 91 – 95, 393–396; Ђурић 2003: 711). Касије Дион посветио је мали део
своје Римске историје Октавијановом освајању Илирика. Дион се исто користио
Августовим мемоарима, али с обзиром на то да доноси и неке податке који нису
повољни по Октавијана, претпоставља се да је користио дела Асинија Полиона или
Кремуција Корда, или чак обојице (Šašel Kos 1997: 188; Ђурић 2003: 712). Нешто
података о овој теми се може наћи код Велеја Патеркула (2.78), Светонија (Aug.) и у
Делима божанског Августа (RGDA 29; Šašel Kos 2005: 461).
Римљани су са Илирима ратовали од друге половине III века п.н.е. Походи су
спорадично предузимани кроз цео II и I век (о томе в. App. Illyr. 17–39; Wilkes 1969: 88–
92; Šašel Kos 2009: 107). У деценији пред Илирски поход било је више сукоба Римљана
и илирских племена. Аул Габиније је 48. г.п.н.е. поражен код Синодија и изгубио је
легионарске орлове. Јулије Цезар је послао Публија Ватинија да уведе ред у илирске
области, али је после Мартовских ида Ватиније морао да се повуче. Јаподи су пресрели
војску Децима Брута која се повлачила кроз те њихове крајеве и одузели јој опсадне
1
Мастер историчар, aleksandarsimic10@gmail.com

1
справе (43. г.п.н.е.), а на овом простору је ратовао и Луције Марције Цензорин (41–40.
г.п.н.е.). Асиније Полион је ратовао против племена Партина у залеђу Дирахија, а у
чоистом периоду је Октавијан држао војску у Илирику (App. Illyr. 34–42; Vell. Pat. 2.78;
Bosworth 1973: 464–469; Syme 1979: 18–30; Šašel Kos 2005: 399–401; 2009: 107; Džino
2011: 158–165).
Апијан (Illyr. 46, 52) наводи да је Октавијан имао двоструки разлог да крене у
поход. Један је да би отклонио опасност коју су ова илирска племена представљала за
Италију. Јаподи су у претходне 2 деценије два пута напали Аквилеју и Тергесту, а
победили су Децима Брута 43. г.п.н.е. Делмати су угрожавали градове Салону, Нарону
и Епидаур, који су подржали Јулија Цезара у грађанском рату и очекивали заштиту од
његовог наследника. Други Октавијанов разлог био је што је хтео да покаже сопствену
предузимљивост насупрот у супротности са неактивности шћу Марка Антонија на
истоку. Сличан разлог наводи и Касије Дион (49.34.2). Он каже да су Саласи, Таурисци,
Либурни и Јаподи престали да плаћају дажбине, а да су се нека племена побунила
користећи Октавијаново одсуство. Он је планирао да са Сицилије отплови у Африку,
како би тамо средио прилике. на вест да Октавијан планира да отплови у Африку (Šašel
Kos 1996: 259; Džino–Domić Kunić 2013: 149–150). Велеј Патеркул наводи како је
Октавијан желео да да извежба војску ван Италије и да је издржава на туђој територији
(Vell. Pat. 2.78), а сам Октавијан је тврдио да је желео да скине мрљу с римске части и
да врати барјаке које је Аул Габиније изгубио скоро деценију раније (RGDA 29.1).
Историчари претпостављају да су постојали и стратешки разлози. Наводно је још сам
Јулије Цезар планирао поход на Дачане, а Октавијан је поред свега осталог наследио и
тај подухват. У том смислу, било му је потребно да контролише илирске земље да би
могао да нападне дачке. Постоје и тврдње да је желео да осигура долину Саве против
евентуалног Антонијевог напада, а могуће је да би му то служило као почетна тачка за
напад на Антонија. Не треба занемарити ни то да је Октавијану било потребно да се
искаже као војсковођа (Šašel Kos 1996: 257–258; 2005: 398, 461, 463–464; 2018: 45–46;
Džino–Domić Kunić 2013: 150–151).1
Апијан започиње излагање о самог походу започиње а набрајањем племена која
је Октавијан покорио без великих проблема. 2 Полазне тачке копнене војске били су на
северу Тергеста и Аквилеја, док је флота кренула из Анконе, Равене и Брундизија на
југу. Такође, као базе коришћени су и градови на источној јадранској обали – Салона,
Нарона, Епидаур, Јадер, Сенија и вероватно Дирахиј. Поред самог Октавијана, војском
и морнарицом су руководили заповедали Марко Агрипа и Статилије Таур (Šašel Kos
2005: 398, 418–420; 2012: 94–100). Марко Агрипа је, командујући морнарицом,
савладао Мелиту и Црну Коркиру, чије је становништво истребљено (део побијен, а део
продат у робље), као и Либурне, којима су одузети бродови. Разлог су били њихови
непрестани гусарски напади (App. Illyr. 46). Апијан се не задржава много на овим
народима. Спомиње их пре главног похода копнене војске и уврштава их у другу групу
народа, оних који су пружили мало већи отпор. Претпоставља се, због географске
1
Једном приликом, Марјета Шашел Кос употребила је израз „display of power, lacking
systematic and strategically detailed plans“ када је говорила о Октавијановим разлозима за поход против
Илира (2015: 65).
2
Апијан прво набраја племена која нису пружила отпор (Оксијеји, Пертенате, Батијате,
Тауланти, Камбеји, Кинамбри, Меромени, Пирисеји), а затим племена која су пружила нешто већи отпор
(Доклеати, Карни, Интерфрурини, Нареси, Глинтидиони и Таурисци), док су му се Хипасини и Беси,
застрашени, предали (Illyr. 46–48). Више о тим племенима касније.

2
блискости, да су се ове акције одиграле истовремено са покоравањем Делмата 34–33.
г.п.н.е. (App. Illyr. 46; Šašel Kos 1996: 260; 2005: 418–420; 2012: 97; 2018: 42; Džino–
Domić Kunić 2013: 153). Током овог похода можда су покорени и Саласи на Алпима.
Они нису илирско, већ алпско племе, али их Апијан убраја у трећу групу народа (који
су пружили највећи отпор). Октавијан није лично ратовао против њих, већ је послао
Антистија Вета, па Марка Валерија Месалу Корвина да их покоре (App. Illyr. 49–51; уп.
Šašel Kos 2005: 420–421).
С почетком похода 35. г.п.н.е. први на удару били су Јаподи. Октавијан је
највероватније кренуо из Сеније (Senia, дан. Сењ), где су се спојиле копнена војска и
флота, прешао преко Велебита и ушао у Личко поље. Апијан описује тежак терен преко
ког је војска прелазила, али је Октавијан избегао заседу тако што је војску поделио у
више колона. Октавијан је ту покорио тзв. Цисалпске Јаподе, са њиховим насељима:
Монетијем (Monetium, дан. Бриње), Авендоном (Avendo, близу данашњег Оточца) и
Арупијем (Arupium, брдо Витал поред Прозора). Моентини и Авентини су му се одмах
предали, а Арупини су пружили отпор, испоставиће се узалудан (App. Illyr. 52–53; уп.
Wilkes 1969: 50–51; Wilkes 1992: 201; Šašel Kos 2005: 429; 2018: 42; Džino–Domić Kunić
2013: 154).
Римљани су потом напали Трансалпске Јаподе. Ту су наишли на први озбиљнији
отпор. Прво су опсели Терпон (Terponus, дан. Горњи Модруш), који се одмах предао.
Следећи на удару био је Метулум (Metulum, претпоставља се на брду Винчица поред
Огулина). Апијан овај град назива престоницом Јапода (App. Illyr. 54). Град је бранило
3.000 добро наоружаних и ратоборних младића. Пошто је први јуриш на зидине пропао,
Римљани су започели са опсадом опсаду. Јаподи су се ефикасно бранили, јер су
деценију раније запленили римске ратне справе, и овом приликом користили су их са
великим успехом. Када су Римљани пробили први зид, Јаподи су саградили други,
унутар града. Једном приликом, Октавијан је послао неке трупе да нападну град са
друге стране и одвуку део бранилаца. Потом је напао и са главним снагама. Али, ни тад
није могао успео да се пробије у Метулум. На крају је сам узео оружје, и праћен, по
Апијановом излагању, Агрипом, извесним Хијероном (сматра се да је то био Тиберије
Клаудије Нерон), са још неколико војника, лично је јурнуо у бој (Šašel Kos 1997: 189;
2005: 435; 2018: 42, 47; Džino–Domić Kunić 2013: 154–155). Међутим, и тај напад био је
неуспешан. То није поколебало Октавијана, који је одмах предузео припреме за
следећи напад (App. Illyr. 55–58; уп. Wilkes 1969: 51; 1992: 201;, уп. Stipčević 1989).
Наводно, тТо је, наводно, највише уплашило браниоце, јер им се чинило да се
боре против непобедиве силе, како то Апијан каже. Главешине града започеле су
преговоре са Октавијаном и уговориле и примање посаде и предају талаца. То је
изазвало гнев осталих бранилаца који су одбацили такав договор и борба је убрзо
настављена. Међутим, Јаподи који су бранили град нису имали великих шанси против
римских легија. Град је спаљен током уличних борби, а већина становника је погинула,
што од ватре, што од мача (App. Illyr. 59–61; уп. Wilkes 1969: 51; 1992:201; Šašel Kos
2018: 42).1 Касије Дион доноси унеколико другачију причу о паду Метулума. Према
његовим речима, Јаподи су се дуго и успешно бранили од римских напада. Успели су и
да на превару униште један римски одред. Нема никаквог спомена о преговорима и
1
Апијан у свом излагању доноси слике жена које убијају своју децу, људи који скачу у
пламен са децом у наручју и погибију омладине. Вилкс тврди да је ово последњи помен Трансалпских
Јапода у изворима.

3
примању гарнизона. Ипак, крај није много различит, становници Метулума су изгинули
(Dio 49.35; уп. Šašel Kos 1997: 190). Чим је Октавијан кренуо даље, племе Посена се
побунило, али их је Марко. Хелвије сузбио (App. Illyr. 61; уп. Wilkes 1992: 51; Šašel Kos
2005: 437).
Следећи на Октавијановом путу су били Пеонци/Панонци. 1 Октавијан је ишао 8
дана долином реке Колапис (Colapis, дан. Купа) пустошећи територију непокорних
панонских племена, док није дошао до Сегесте/Сисције (Segest(ic)a/Siscia, дан. Сисак).
Апијан даје опис земље Пеонаца/Панонаца, као и опис саме Сегесте. Такође видимо да
су Сегестани имали организовану управу (App. Illyr. 62–66; Dio 49.38.3, град назива
Сисцијом; уп. Wilkes 1969: 51–52; 1992: 206; Stipčević 1989: 48–49; Šašel Kos 2005: 384,
389; 2018: 42; Džino–Domić Kunić 2013: 155). Део војске је, можда, ишао северним
путем од Емоне до Сегесте. То је стари трговачки пут који је кретао водио од Аквилеје
и Тергесте, преко Емоне и Наупорта долазио до Сегесте. Могуће је да је речна флота
пребацила те војнике (Šašel Kos 2005: 425, 429–430, 441). Што се саме опсаде града
тиче, Апијанов и Дионов опис прилично се разликују. По Апијановом излагању,
Октавијан је хтео да освоји Сегесту да би му служила као полазна тачка за његов
будући поход на Дачане (App. Illyr. 65). Касије Дион наводи како Октавијан није имао
разлога да нападне Панонце и каже како су Римљани несметано ишли кроз њихову
земљу, а кад су их Панонци напали, Октавијан је одлучио да заузме Сисцију (App. Illyr.
65; Dio 49.36.1; Šašel Kos 2005: 437–439; 2018: 43). Апијан говори пише да је опсада
трајала 30 дана, као и да је Октавијан саградио бродове да би му довозили намирнице и
да би лакше напао град с реке. Опсађенима је дошла помоћ од других Панонаца
(племена Варцијанâ, Осеријатâ, Јасâ и вероватно Колапијанâ), али су их Римљани
пресрели и поразили (App. Illyr. 67–68; уп. Šašel Kos 2005: 440). Дион, с друге стране,
каже да су савезници послали бродове Октавијану. Такође, по Дионовом излагању, у
тим ратним операцијама погинуо је и Менодор, ослобођеник Гнеја Помпеја и адмирал
његовог сина Секста, који је после битке код Наулоха 36. г.п.н.е. прешао код
Октавијануа. Ако је веровати Апијану, Октавијан се према пораженим Сегестанима
понео релативно благо. У граду је оставио 25 кохорти под командом Фуфија Гемина.
Пошто је био крај ратне сезоне, Октавијан је кренуо у Рим. Тада му је стигла вест да је
посада у Сегести угрожена. Када се вратио, увидео је да је заповедник успео да смири
ствари. Тако се завршава поход 35. године п.н.е. (App. Illyr. 69–71; Dio 49.37; уп. Wilkes
1969: 52–53, 1992: 206; Šašel Kos 1997: 192; 2005: 441–442; 2018: 43; Džino–Domić
Kunić 2013: 155–156).
Следеће године, пошто је војска презимила у Либурнији, на обали, Октавијан је
кренуо на Делмате. Вероватно је Марко Агрипа био прави заповедник на терену.
Делмати су после Ватинијевог одласка и даље били ратоборни, а и држали су ознаке 5
легијa које је Аул Габиније изгубио. Они су за вођу изабрали Верза (Versus) и утврдили
се у Промони (Promona, на дан. планини Промина). Промона је имала добру позицију
на раскршћу путева (App. Illyr. 71–72; уп. Wilkes 1969: 53–54; 1992: 196–197, Šašel Kos
2005: 442–444; 2018: 44; Džino–Domić Kunić 2013: 156). 2 Римљани су опсели Делмате у
Промони, а Октавијан је у потаји послао трупе да заузму висове око Промоне. Почео је

1
Апијан их назива Пеонцима (Illyr. 63), a Касије Дион Панонцима (49.36), уп. ŠašelKos
2005: 375.
2
Д. Рашковић убицира Промону код данашњих села Тепљух и Биочићи (Рашковић 2001:
391–409).

4
и да гради зид око града. Тада је Делматима дошао Тестим (Testimus) у помоћ, али је
одбијен. Потом су пред његовим очима Римљани напали и заузели већи део Промоне,
побивши трећину становника. Остатак се склонио у цитаделу. Ти очајници успели су да
ухвате једну кохорту неопрезну и да јој нанесу тешке губитке. Кохорта је због тога
кажњена десетковањем. Убрзо је пала и цитадела, а Тестим је распустио своје трупе
(App. Illyr. 73–77; уп. Wilkes 1969: 54; 1992: 197; Džino–Domić Kunić 2013: 156–157).
Следећи на удару био је Синодиј (Synodium). Поменути Аул Габиније изгубио је ту
легионарске ознаке скоро десет година раније. Октавијан је спалио Синодиј и наставио
да напредује уз долину реке коју Апијан не именује (у питању је највероватније
данашња Чикола). Следећа на удару била је Сетовија. Током опсаде Сетовије,
Делматима је у помоћ дошла савезничка војска, али су је Римљани поразили. Током те
борбе, Октавијан је рањен у колено и морао је да се опоравља неколико дана. Потом је
отишао у Рим да прими конзулат, а команду је оставио Статилију Тауру. Статилије
Таур био је врло способан Октавијанов генерал и уз Марка Агрипу је стварно
руководио операцијама (App. Illyr. 78–79; уп. Wilkes 1969: 54; 1992: 197; Stipčević 1989:
49; Šašel Kos 1997: 197; 2005: 446–449; 2018: 44; Džino–Domić Kunić 2013: 153).1
Статилије Таур организовао је зимску блокаду Сетовије. Истог дана када је
примио конзулску власт, Октавијан је као заменика у Риму оставио Аутронија Пета и
вратио се да заврши рат против Делмата. Сетовија се предала, а Делмати су приморани
да дају таоце и да плате заостали трибут. Тиме је Октавијан завршио свој Илирски
поход, а Сенат му је одобрио тријумф (који је прослављен 13.8. 29. г.п.н.е.). Таоци, које
су му поражена племена предала, одведени су у Емону (App. Illyr. 80–83; уп. Wilkes
1969:55, 1992: 197; Stipčević 1989: 49; Šašel Kos 2005: 449, 454, 456; 2018: 44, 50; Džino–
Domić Kunić 2013: 157–158).2
РИМСКА ВОЈСКА У ИЛИРСКОМ ПОХОДУ3
Када историчар покуша да истражи Октавијанов Илирски рат са чисто војне
стране неумитно наилази на проблем недостатка извора, тј. недостатка истих. Два
главна извора, Апијан и Касије Дион поприлично су шкрти по овом питању. Тако,
Касије Дион никада не помиње конкретне бројке, него само оквирно говори о њима. С
друге стране, Апијан је мало прецизнији. Тако он казује да је у опсади Метулума било
3.000 наоружаних младића, да Панонци имају 100.000 људи способних да носе оружје,
да су Делмати окупили 12.000 бораца. За Римљане, пак, не доноси конкретне бројке,
него, на пример, каже да су оставили 25 кохорти у Сегести (App. Illyr. 54, 63, 72, 69;
Šašel Kos 2005: 403).
Овде ће фокус бити на организацији римске војске. У основи, римска војска
састојала се од легија. У теорији, свака легија је имала 10 кохорти, а свака кохорта 480
људи, и била је подељена у 6 центурија од по 80 људи. То чини легију од 4800 људи
(Goldsworthy 1996: 13). Међутим, у пракси су ствари биле другачије. Дешавало се да
кохорте нису попуњене или да имају превише људи. Ипак, са извесном сигурношћу
може се рећи да је свака од Октавијанових легија у су Октавијанове легије у Илирском
1
Страбон помиње да су Римљани овом приликом освојили Нинију (Ninia, можда дан.
Книн; VII, 5, 5).
2
Апијан наводи могућност да је овом приликом Октавијан покорио Рете и Норике(Illyr.
84).
3
Излагање у овом одељку понајвише се базира на делу А.К. Голдсвортија (Goldsworthy
1996).

5
походу бројала е 5-6.000 људи свака (Šašel Kos 2005: 403). То би даље значило да су 25
кохорти или две и по легије остављене у Сегести бројале отприлике 12-15.000 људи,
отприлике. Ако се претпостави да је Октавијан са собом повео већи део војске, што
звучи логично, долази се до броја од барем 50.000 људи у Илирском походу. Мало је
вероватно да би Октавијан оставио више од трећине војске у Сегести. Тадашњи римски
легионар је био тешки пешадинац, наоружан копљем за бацање (pilum), кратким мачем
(gladius) и бодежом (pugio), а за одбрану је имао на себи верижњачу или преклопни
оклоп, бронзани или гвоздени шлем и штит (scutum, прво овални, касније четвртасти;
Goldsworthy 1996: 17; Šašel Kos 2005: 403). Ту су биле и помоћне трупе (auxilia), лакше
наоружане, али о њиховом броју не знамо ништа. Оне су служиле као допуна тешко
наоружаним легионарима (Goldsworthy 1996: 18–24).
Октавијан је своју војску регрутовао највише из Италије. Велики део војника
који су кренули са њим били су ранији Цезарови војници (Keppie 1997: 90). Може се
претпоставити да је поред трупа из Италије, Октавијан регрутовао борце из
римских/италских насеља на источној обали Јадрана (пре свега Нарона, Салона и
Епидаур) као помоћне трупе.1 Није сачуван извештај да су племена која су пришла
Октавијану (то су племена која прва наводи Апијан, она која су покорена без по муке)
послала икакве трупе. Ипак, логично звучи претпоставка да би Октавијан укључио
локалне Илире у своју војску, ако не као борце, онда макар да му показују пут. Да ли и
колико их је било, као и каква је њихова евентуална улога, извори не говоре.
Поред саме борбе, легионари у римској војсци били су и градитељи. У рату је
нарочито важна њихова улога као инжењераца, тј. они су конструисали и управљали
опсадним справама (Goldsworthy 1996: 16–17). Те опсадне справе сасвим сигурно су
коришћене у опсадама током Илирског рата (Метулум и Сегеста, између осталих).
Интересантно је да су и браниоци Метулума имали сопствене ратне справе. Тачније, то
су биле ратне справе које су они одузели од Римљана, тј. од остатака војске Децима
Брута која се повлачила тим крајевима 43. г.п.н.е. (Šašel Kos 2005: 431–432).
Флота је такође имала значајну улогу у овом рату, иако је Апијан слабо ретко
спомиње. Флота је учествовала у операцијама на мору, као и на рекама. Врховни
командант флоте вероватно је био Марко Агрипа, док је некакву улогу имао и
ослобођеник Менодор, некадашњи сарадник Секста Помпеја. На мору, флота је
учествовала у војним операцијама против Тауланата у залеђу Дирахија и Аполоније,
вероватно и у овладавању самим Дирахијем (Šašel Kos 2012: 95–96). Много значајнију
улогу флота је имала у операцијама против Мелите, Црне Коркире и Либурна.
Мелитани, Коркирани и Либурни бавили су се гусарством и угрожавали су безбедност
Јадранског мора. Апијан казује како је предузет поход против њих и да су релативно
лако савладани. Део становника два острва је побијен, а остатак продат у ропство. С
Либурнима се блаже поступило, само су им одузети бродови, који су касније
коришћени у бици код Акцијума (App. Illyr. 47; Šašel Kos 2012: 97; o гусарству в. de
Souza 1999; о либурнијским бродовима в. Džino 2003: 19–36).
Још једно значајно војно ангажовање флоте било је у речној бици код
Сегесте/Сисције. Апијан не спомиње битку, али је спомиње Дион. Он спомиње и смрт
Менодора, бившег адмирала Секста Помпеја у тој бици. Апијан каже да је Октавијан
1
Један од разлога за поход је и заштита ових насеља, која је Цезар установио, од Делмата,
в. Šašel Kos 2005: 463–464.

6
саградио флоту на Сави (App. Illyr. 66), а Касије Дион да су му флоту послали
савезници Дунавом, Савом и Колаписом (Dio, 49.37.2–6; App. Illyr. 66.). Марјета
Шашел Кос тврди да је Апијаново излагање о бродовима поузданије, али не одбацује
сасвим ни Дионову тврдњу. Као савезнике које он помиње, она идентификује римске
трговце у Наупорту (2012: 99).
Поред војних операција, флота је служила и за транспорт трупа и намирница.
Главне полазишне луке биле су Равена и Анкона на северу Апенинског полуострва и
Брундизиј на југу. Вероватно је већина копнене војске флотом пребачена до Сеније.
Пре почетка похода на Делмате, флота је део војске пребацила до Јадера (Iader, дан.
Задар). Морнарица је и снабдевала војску, а као луке на источној обали Јадрана
служили су Сенија, Јадер, Салона, а можда и Дирахиј. Постоје докази и да је римска
флота оперисала и на рекама (в. горе Апијанову и Дионову тврдњу о бродовима на
Сави). Постоји могућност да су се бродови кретали реком Емоном (Љубљаница),
највероватније довозећи намирнице (Šašel Kos 2012: 94–100).
ИЛИРИ И ИЛИРИК
Иако се у стручној литератури често говори о Илирима и илирским племенима,
савремени историчари поставили су питање да ли су они заиста постојали или су само
нечији социјални конструкт (нарочито Džino 2007: 66)? . Савремена критика античких
дела, нарочито етнографијâ и географијâ утврдила је да су то пре средства помоћу којих
су Римљани себи објашњавали стране народе и племена него научна дела. Питање је у
којој су мери становници Метулума, Сегесте или неког села у данашњим Динарским
планинама мислили о себи као јединственом, илирском, народу. Данијел Џино износи
тврдњу да су Римљани из својих спољнополитичких разлога те различите становнике
крстили Илирима, а да сам термин Илирик није постојао пре римског времена (2007:
69; 2008: 174–175; 2016: 71; уп. 2009: 75–95). Због недостатка извора, није познато како
су ти становници сами себе звали. Термине Илирик, Панонија и Далмација створила је
римска царска администрација ради лакшег управљања тим областима. Џино тврди да
није постојао осећај заједничког идентитета међу тим становништвом (2008: 175; 2016:
72, 74). Ипак, ради лакшег сналажења, научници и даље прихватају термин Илири и
илирска племена.
Апијан прво наводи племена која нису пружила никакав отпор, али их не набраја
по некаквом географском принципу, већ, чини се, пре по њиховој снази (Wilkes 1969:
49–50; Šašel Kos 2005: 404). Први који су набројани, Оксијеји, често се идентификују са
Плинијевим Узијејима и смештају се у конвенту Нароне (conventus Naronitanus).
Можда је део њих живео око Епидаура и Скодре. Други народ, Пертеенати, понекад се
идентификују са Партенима/Партинима које спомиње Плиније. Они се убицирају исто
у конвенту Нароне, али и јужно од Лисуса (Љеша) и у залеђу Дирахија (Šašel Kos 2005:
405–408). Батијати, Камбеји и Кинабри не спомињу се нигде другде. Први су можда
живели близу Лихнидског језера (Охрида), други се некад идентификују са Грабејима
који су живели између Лисуса и Нароне, а трећи се доводе у везу са локалитетом Кинуе
(око 35 km северно од Скадра). Тауланти су добро познати и живели су у залеђу
Дирахија и Аполоније, док се Меромени понекад идентификују са Мелкуменима и
убицирају се или у конвенту Нароне или на Гатачком пољу. Међутим, ниједно од ових
племена није имало некакву битну улогу у овом периоду (Šašel Kos 2005: 408–410, 412).

7
 У другу групу народа, Апијан убраја оне који су пружили знатнији отпор. Први
на списку, Доклеати живели су око Доклеје (доцније Дукље, близу данашње
Подгорице), дакле у данашњој Црној Гори и деловима Херцеговине. Карни су живели
на другом крају Јадрана, од Ликвенције (Liquentia, дан. Ливенца) до Алпа и на истоку
до Нотрањске и Крања (Carnium, Šašel-Kos 2005: 412–413). Интерфрурине спомиње
само Апијан и они се не могу са сигурношћу лоцирати. Наресији су живели на у
средњем и горњем току реке Неретве (ант. Naro). Глинтидиони (или како су још
познати, Глиндитиони) живели су на Невесињском пољу, између Наресија и Пируста.
Таурисци су лоцирани у данашњој Словенији, у долинама рекa Емоне и Саве (Šašel Kos
2005: 414–416). На овом списку су још и Хипасини и Беси који су сигурно били ван
Илирика. Хипасини су можда били пеонско племе, док се Беси идентификују са
трачким Бесима. Треба нагласити да нису сва побројана племена покорена оружјем.
Нека су потчињена и дипломатским средствима, тј. на миран начин су пришла
Октавијану (као што је највероватније случај са Бесима; Šašel Kos 2005: 416–418).
Становници Мелите и Црне Коркире, тј. данашњих острва Мљета и Корчуле, пружили
су некакав отпор, али су савладани, као и Либурни који су живели на северној и
средишњој обали Јадрана (Wilkes 1969: 159–162;Šašel Kos 2005: 418–419).
Трећа група представља обухвата племена која су морала бити покорена војном
силом. Први на списку су Саласи. Они су алпско племе, које је држало превоје Малог и
Великог Св. Бернарда. Њих су покорили Октавијанови легати (Šašel Kos 2005: 420–
421). Јаподи су настањивали пределе од Винице у Белој Крајини, преко Гацка, Лике,
Крбаве, Огулина, Горског Котара и Кордуна до средњег тока Уне. Од Либурна су их
раздвајали Велебит и Зрмања. Делили су се на Цисалпске и Трансалпске Јаподе (Алпи у
питању су Динарске планине). Велика и Мала Капела су раздвајале ове скупине
племена (Šašel Kos 2005: 422–423). Од Цисалпских Јапода спомињу се Моентини,
Авендеати и Арупини. Моентини су живели у данашњем Брињском пољу, а центар им
је био у граду Монетију (Monetium, дан. Бриње). Авендеати су живели у Гацком пољу
са центром у Авенду (Avendo, дан. Црквина код Компоља), а Арупини око Арупија
(Arupium, дан. Прозор). Насељена места Трансалпских Јапода су Терпон (Terponus,
дан. Горњи Модруш) и Метулум (Metulum, претпставља се на брду Винчица поред
Огулина;Wilkes 1969: 157–159 Šašel Kos 2005: 422–423, 426–428).
Следеће утврђење које се помиње је Сегеста/Сисција. Ту је живело панонско
племе Сегестана. Из Апијановог излагања видимо да су Панонци живели између Јапода
и Дарданаца. Октавијан је ратовао с племенима која су живела уз реке Колапис и Саву
(App. Illyr. 63–65; Šašel Kos 2005: 376).
Делматска племена живела су јужно од Либурна, с којима су били
традиционални непријатељи. Добила су име по граду Делминију (Delminium, дан.
Жупанац), до ког Октавијан није стигао. Од делматских утврђења Октавијан је покорио
Промону (Promona, дан. Кланац код Тепљуха, Промону су Делмати одузели
Либурнима), Синодиј (Synodium, локалитет близу Умљановића) и Сетовију (Setovia,
дан. Шушањ, близу Сиња; Šašel Kos 2005: 443–449; Wilkes 1969: 162–163; Škegro 1999–
2000: 396–399). Последње племе које Апијан помиње су Дербани. Они се нигде другде
не помињу, а претпоставља се да су живели на Невесињском и Гацком пољу и у
околини данашњег Никшића. Такође, пре него што помене Дербане, Апијан је казивао
о осталим племенима, али су њихова имена непозната због празнине у тексту (Šašel Kos
2005: 451–452, 455).
ЗАКЉУЧАК

8
 Римљани су и раније пре Октавијановог похода ратовали против Илира из
разних разлога. Међутим, то су били спорадични походи, махом реакција на неке
потезе извесних илирских главешина или племена. Октавијанов Илирски поход 35–33.
г.п.н.е. је прво систематско освајање овог простора. Ипак, треба бити опрезан кад му се
приписује такав значај, јер то може бити конструкт касније Августове пропаганде. По
свом исходу, Илирски поход није тако спектакуларан каквим га је Октавијан покушао
приказати. С друге стране, не треба га, идући у другу крајност, и сасвим обезвредити.
Тада је Рим успоставио власт у унутрашњости балканског полуострва све до
Сегесте/Сисције. Такође, тај поход служио је Октавијану за стицање војне славе и за
вежбу увежбавање војске. Делмати, који су претходне две деценије били немирни,
пацификовани су, а од Либурна су одузети бродови, од којих је Октавијан имао велике
користи код Акцијума. Овим походом ударен је темељ за даље освајање унутрашњости
Балкана. Октавијанов Илирски рат представља важну степеницу ка избијању римске
власти на Саву и Дунав, што су у Августово име остварили његови генерали у каснијим
деценијама његове владавине.

ЛИТЕРАТУРА
App. Illyr.: Appian. The Illyrian History. Превод Марјета Шашел-Кос у: Мarjeta Šašel-Kos. Appian and
Illyricum. Ljubljana: Narodni muzej Slovenije, str. 53–81.

Dio: Cassius Dio, The Roman History, volume V, with an English translation by Earnest Cary. The Loeb
Classical Library. London: William Heineman Ltd, Cambridge, MА: Harvard University Press, 1955.

RGDA: Dela božanskog Avgusta. Prevod Snežana Ferjančić, Beograd: Centar za antičku epigrafiku i
numizmatiku, 2000.

Strab.: Strabo, Geography, an English translation by H.C. Hamilton and W. Falconer. London: George Bell&
Sons, 1903.

Suet.: Gaj Svetonije Trankvil. Dvanaest rimskih careva. Preveo Nikola Šop. Beograd: Dereta, 2014.

Vell. Pat.: Gaj Velej Paterkul, Rimska povijest. Preveo i priredio Josip Miklić. Zagreb: Izdanja Antibarbarus
2006.

Bilić Dujmušić 2004: Siniša Bilić-Dujmušić. Oktavijanova kampanja protiv Delmata 34–33. god. pr. Kr.
Doktorski rad. Zadar: Filozofski fakultet.

Bosworth 1973: Albert B. Bosworth. “Asinius Pollio and Augustus”. Historia, 21, Stuttgart, 441–473.

De Souza 1999: Phillip de Souza. Piracy in the Graeco-Roman World. Cambridge: Cambridge University Press.

Džino 2003: Danijel Džino. “The Influence of Dalmatian Shipbuilders on the Ancient Warships and Naval
Warfare: the lembos and the liburnica”. Diadora, 21, Zadar 19–36.

Džino 2006: Danijel Džino. “Welcome to the Mediterranean Semi-Periphery: The place of lllyricum in book 7 of
Strabo”. Жива антика 56, Скопје, 113–128.

Džino 2007: Danijel Džino. “Daorsi i ‘Daorsi’: O metanarativima i paralelnim narativima prošlosti”. Život 55/3,
Sarajevo, 63–74.

Džino 2008: Danijel Džino. “Strabo 7.5 and Imaginary Illyricum”. Athenaeum 96, Pavia, 173–192.

Džino 2009: Danijel Džino. “’Dezidijati’: Identitetski konstrukt između antičkih i suvremenih percepcija.
Godišnjak ANUBiH, 36, Sarajevo, 75–95.

Džino 2011: Danijel Džino. “Asinius Pollio in Dalmatia”. Klio 93, Berlin, 158–166.

9
Džino–Domić Kunić 2013: Danijel Džino–Alka Domić Kunić. Rimski ratovi u Iliriku. Povijesni antinarativ.
Zagreb: Školska knjiga.

Džino 2016: Danijel Džino. “Appian's Illyrike: The Final Stage of the Roman Construction of Illyricum”.
Istraživanja–Journal of Historical Researches 27, Novi Sad, 69–83.

Goldsworthy 1996: Adrian K. Goldsworthy. The Roman Army at War: 100BC–200AD. Oxford: Oxford
University Press.

Keppie 1997: L. Keppie.“The Changing Face of the Roman Legions (49 BC–AD 69)”. Papers of the British
School in Rome 65, Rome, Cambridge, 89–102.

Šašel Kos 1996: Мarjeta Šašel-Kos. „Octavians Campaigns (35-33 BC) in Southern Illyricum“. in: L'Illyrie
méridionale et L’Epire dans l'Antiquité III, Actes du IIIe colloque international de Chantilly, Paris 255–
264.

Šašel Kos 1997: Marjeta Šašel Kos. “Appian and Dio on the Illyrian wars of Octavian”. Жива антика 47,
Скопје, 187–198.

Šašel Kos 2005: Мarjeta Šašel-Kos. Appian and Illyricum. Ljubljana: Narodni muzej Slovenije.

Šašel Kos 2009: Marjeta Šašel Kos. “The Roman conquest of Dalmatia and Pannonia under Augustus – Some of
the latest research results”, in: Ur. Günther Moosbauer–Rainer Wiegels. Fines imperii – imperium sine
fine? Osnabrücker Forschungen zu Altertum und Antike-Rezeption Band 14, Osnabrück 107–117.

Šašel Kos 2012: Marjeta Šašel Kos. “The role of the navy in Octavian ’s Illyrian war”. Histria Antiqua 21, Pula,
93–104.

Šašel Kos 2015: Marjeta Šašel Kos. “The final phase of the Augustan conquest of Illyricum”. Antichita
Altoadriatiche 81, Aquileia, Trieste, 65–87.

Šašel Kos 2018: “Octavian’s Illyrian war: Ambition and strategy.” Ur. Marina Milićević Bradač-Dino
Demicheli. Stoljeće hrabrih. Rimsko osvajanje i otpor starosjedilaca u Iliriku za vrijeme Augusta i
njegovih nasljednika. Radovi međunarodnog skupa održanog u Zagrebu 22-26. 9. 2014. Zagreb:
Filozofski fakultet, 41–58.

Škegro 1999–2000: Ante Škegro. “Dalmion/Delmion i Delminium – kontroverze i činjenice”. Opuscula

archaeologica 23-24, Zagreb, 395–403.

Stipčević 1989: Aleksandar Stipčević. Iliri: povijest, život, kultura. Zagreb: Školska knjiga.

Syme 1979: R. Syme. Roman Papers I. Oxford: Oxford University Press.

Vulić 1934: Nikola Vulić. “The Illyrian War of Octavian”. The Journal of Roman Studies 24, London, 163–167.

Wilkes 1969: John Wilkes. Dalmatia. London: Routledge and Kegan Paul.

Wilkes 1992: John Wilkes. The Illyrians. Oxford: Blackwell Publishers Ltd.

Ђурић 2003: Милош Ђурић. Историја хеленске књижевности. Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства Србије.

Рашковић 2001: Душан Рашковић. „Античка Промона“. Центар за археолошка истраживања 20,
Београд 391–409.

Aleksandar M. SIMIĆ

OCTAVIAN’S ILLYRIAN CAMPAIGN (35–33 BCE)

This article’s main focus is on the campaign of Caesar Octavian against certain Illyrian tribes
in 35–33 BC. The modern historiography is either overstating or understating the importance

10
of this campaign. This article discards such an extreme approach and tries to observe the
Octavian’s campaign on the eastern shore of the Adriatic in its historical context. Although
Romans waged war with the Illyrians since the second half of the 3 rd century BC, this military
endeavor is the first attempt of the systematic conquest of the Illyrian lands. With postmodern
and poststructuralist approaches in modern historiography, the Roman conquest of Illyricum
is started to be seen as the first phase of the Roman-engineered construction of Illyria, and
therefore Illyrians. Beside those overviews, this article deals also with the topic of the location
of the tribes against whom Octavian waged his war.
Key words:Octavian, Illyricum, conquest, Metulum, Segesta, Delmatae, Iapodes.

11