Генеза кривичног права

Освета је одмазда кривцу тј.ономе ко је према другоме учинио кривду тиме што је напао
његову личност имање или неко друго добро.Ту одмазду извршује сам нападнути, а ако је
нападнути убијен његов рођак.Крван освета је родовна освета која се схвата као право
заједнице преам кривцу и у исто време као дужност према оштећеном.Та дужност има
религијски карактер дакле успостављање правде и то најприје освета за убиство јер према
првобитним веровањима душа убијеног тражи освету.Родовна освета је ствар читаве
друштвене заједнице.Обичајно право постепено установљава на које кривице освета мора
да се примени.Освета више није крвна, учинилац одговара према нанетом злу, односно по
принципу талиона.Интервенција друштвене заједнице манифестује се у помоћи коју
заједница пружа оштећеном за извршење освете, али и наотпор нападу и гоњењу кривца
која се накнадно проширује и на обезбеђење јавног мира, дакле је одмазда за повреду
јавног мира.Држава интервенише и на страни оштећеног и на страни кривца.Заједница
штити припадника који изврши кривично дело против припадника друге заједнице који је
оштећен.Између њих настаје непријатељство (вражда) најчешће изазвана КД
убиства.Излаз је пронађен у мирењу завађених путем посредника.Мирење пружа два
облика сатисфакције моралну и материјалну.Морална пружа оштећеном понизност и
молбу за опроштај кривца.Материјална сатисфакција даје оштећеној страни имовинску
вредност, којом кривац откупљује живот и будућност.Ова плата и освета се зове вражда.У
српском праву за остала кривична дела та плата није имала посебан назив осим у
појединачним случајевима(потка-повреда границе, удава- недопуштен самсуд).Мирење и
плата постали су дио система композиције.Композиција мења освету , али је не укида по
општем правилу оштећеном је остављено на вољу да се освети или измири са кривцем и
наплати плату.Освета се примењивалаа на КД управљена против појединца и против
друштвене заједнице, односно на политичке злочине-војна издаја и унутрашња
побуна.Композиција није овде још могућа.

Кривично право у државној заједници

Ради јачег обезбеђења јавног мира, држава на сваки начин подупире обичај мирења
праћеног наплаћивањем штете и стара се запримјену освете по могућности освети.Ради
тога предузима мере у погледу лица овлашћених за освету, тако и у погледу КД.Под
утицајем државе, долази до правног ограничавања круга овлашћених осветника са
задружне на колективну породицу.Освета не сме бити колективна него се
индивидуализира .Сужава се круг КД за која је освета допуштена као што су убиство,
крађа, увреда части, ана крају само убиство.Н акрају се јавља тежња државе да укине
освету, у чему јој помаже црква.Као заостатак и трансформација освете настеја судски
двобој који се води пред судом између тужиоца и туженог, не као материјално вршење
одмазде него као формални доказ.Смртна казна за крадљивца ухваћеног на делу је у вези
са првобитном осветом због раздражености коју је облични тат изазвао код
оштећеног.Такође и нужна одбрана која се манифестује у некажњивости убице који
бежи.Систем композиције је држава фаворизовала као повољнији за одржавање јавног
реда и мира па је то постало и функција државе.Управо се као реакција на повреде јавног
мира извршене путем КД, примењивао систем композиције и то путем плате која је била
откуп оштећеној странци.У почетку њу је држава делила са оштећеним да би прописала
засебну плату коју је поред штете морала накнадити оштећеној страни.На тај начин је
новчана глоба постала институт КП у државној заједници.Глоба се у почетку сматрала
одштетом за повредујавног мира и реда која је плаћана државним органима затим је глоба
добила значај јавне казне као реакције државе против правног поретка.Примењујући
систем композиције , држава није постала искључиво надлежна за КД , него је само
интервенисала у КП односима . Њихово постојање је зависило од иницијативе странке
(оштећеног), па се само тада и гонило.Држава је почела да друштвену заједницу потчини
себи и да им одузме јавне функције , затим колективну освету и колективну композицију
која је постала посао појединца па се позива на одговорност по приватној тужби.Држава
проширује карактер казни која добија јавни карактер.Такође је остало на снази мирење у
току суда, , пре и после.Мирење пре суда уклањало је државну интервенцију и
искључивало је кривићну одговорност, док је на суду искључивало и прекидало
одговорност.После пресуде, државно право кажњавања доводило се у зависност од воље
тужиоца, кривична пресуда је само признавала тужиоцу да тражи примену казне на
кривца, са чиме је тужилац могао слободно да располаже.Стадијуми развој јавног
каркатера КП су прво држава истиче у КД обиљежје повреде јавног реда и мира→држава
ограничава примену мирења, па је укда као правило→концентрација реакције против
повреда у рукама државе→казне се темеље на одмазди и на откупу кривца од одмазде која
му прети→уништење и инвалидирање злочинаца→застрашивање казном и поправљање
кривца казном.

Крвна освета у старом српском праву

Најстарије сведочанство о крвној освети код Словена крајем 6. И почетком 7.века је у

Стратегикону(војничком спису) приписиваном цару Маврикију у ком се говори о обичају
освете који у појединостима мора да се призна за Србе.За постојање освете код старих
Срба сведочи реч вражда која се односи на више ствари; новчана глоба за убиство, стање
непријатељства узрокованог убиством.На постојање освете упозорује нас обичај мирења,
чији су се трагови сачували у систему композиције.Превлађивање новчаних глоба у
систему јавних казни не указује на то да она није била уобичајена код Срба.Неки аутори
наводе да сепримјењивала до 9.века други чак до 14.века.Јиречек наводи да се стари обичај
крвне освет опет ожовио са слабљењем државе.Може се пратити еволуција крвне освете и
мирења односно узајамно су се у прво време примењивали у зависности од избора
оштећеног, затим је мирење се само примењивала било добровољно или обавезно, али у
конкуренцији са јавном казном тј.судском тужбом.Из акта мирења се може закључити о
постојању освете односно првог стадијума, док се у Дубровнику постојало мирење и јавна
казна за убиство – смртна казна.ДЗ крвну освету не забрањује због чега се изводи
закључак да је била на снази..Међутим, како се не помиње у ДЗ, има се закључити да није
ни постојала.По општим тенденцијам ДЗ је супротан освети.Чак се сматра да у
Немањићкој држави она није ни постојала.Иако је крвна освета рано укинута, ипак се њени
трагови задржали у институцијама српског права па се облични тата кажњава
смрћу.Убиство изазивача свађе или туче је некажњиво и допушта се двобој због свађе са
војницима.Облични тат се кажњава смрћу.

Мирење у старом српском праву

Систем композиције и његов елемент мирење гдје је само његово постојање упитно.Случај
сукоба између романског и српског права односно реакције против убиства за време краља
Милутина ушао је у Дубровачки статут.1308.године је између Дубровчана и Срба уговор
којим се за убиство између Дубровчана и Срба на име вражде плаћа 500 перпера.Кда је
1306.дубровачки властелим Ликаревићса својим друговима убио једног поданика српског
краља, није био вољан дубровачки кнез да се држи доскорашњег обичаја него је хтео
изрицање смртне казне у смислу одредбе Дубровачког статута, када је ступио у
звање.Млетачки дужд му је то одобрио.Али Дубровчани су се залагали за очување старог
обичаја вражде, па је дужд Гарденито 1308.наредио Дубровчанима да преко
посланствамоле српског краљада заведе овакав начин суђења па да су и они вољни тако
поступити ако Дубровчанин убије Србина.Ако краљ буде против тога да се одржи стари
обичај, али краљ није хтео да пролива крв својих предака и обичај ће се и даље чувати.

Вражда се састојала у наплати плате за убиство, што указује на њену везу са системом
композиције.Вражда је спадала у надлежност државног суда о чрму сведоче хрисовуље.да
је у последњој четвртини 13.века постојала плата на основу јавне пресуде.Субјект наплате
вражде-по хрисовуљама то је владаочева повластица коју он ужива или дарује цркви.Она
се проширује на покушај убиства коју наплаћује држава по Призренској
хрисовуљи.Новчана глоба из 1283.уведена за повреду слободног промета од 500 перпера
изричито се предвиђа да припада држави.Дечанска хрисовуља предвиђа да се код наплате
вражде цркви плаћа пловина, наводчији половина.Ово дељењ упућује на систем и развој
КП од приватних композиција ка јавним глобама.Она је доказ постојања приватне
композиције коју је наплаћивала оштећена страна да би од 13.века држава остављала
половину себи, половину оштећеном, о чему сведочи ДЗ.Такође дечанска хрисовуља
помиње поделу вражде „онако како је закон у српској земљи“, ту се мисли на ужи значај
српских земаља које су постојале поред византијских крајева и грчких дијелова, односно
поделе на Србље и Романију тј.Грчку за које важе други прописи.Лесновска хрисовуља
говори да вражда припада цркви у целости како је и важило у грчкој земљи.Тако је вражда
у српским земљама наплаћивана делимично од државе, а у грчким је наплаћује јавна
власт.ДЗ поделу вражде предвиђа у два случаја поводом потке као и поводом одузимања
коња за насилну најезду.Разлог различите регулације је непотпуна централизација
државе.Опостојању система композиције сведочи заступљеност имовинских казни у
односу на остале, као и могућност да се већи број КД гони по приватној иницијативи.По
приватној иницијативи гони странка или њен заступник како је случај код цркве да су
осветитељи ктитори или епископи.Гоњење КД од стране државе је изузетак . могуће је
самокод КД невере, крви, разбоја владичанског.Невера се гони од стране државе као и код
професионалних тата и гусара.Док се облични тат и гусар гонио по по приватној
иницијативи, ако и потпаљивање за која се селима и градовима намеће колективна
одговорност.Из система композиције заостало је мирење где је оштећена страна могла
јавну казну да уклони.По ДЗ, мирење се дозвољавало само на суду.УДиз 1362. Се
прописује да за свако КД извршено у рату се узајамно опрости, што указује на постојање
мирења.

Назив и схватање КД

Најстарији израз обида се помиње у повељи Светог Саве из 1233.године као повреда права
зајемчених повељом.У УД помиње се израз кривина кад је нешто криво учињено.По ДЗ,
израз кривина подразумјева повреду права уопште.Док се КД схвата као дуг у ужем
смислу, повреда права деликтум и као судско дело.Дело се мисли са процесуалне
стране.Израз испакостити значи извршење КД према УД као и зло како је прихваћено у ДЗ
и УД.Сви термини представљају противправност у материјалном смислу тј.као повреду
оних добара које право штити.Испакостити значи пакосно расположење
извршиоца.Формално схватање КД подразумјева повреду правне норме.По Жичкој
хрисовуљи је растављање брака преступљеније закона Божијег.Затим се преноси на закон
човечији код глобе од 500 перпера из УД .Кажњавање је образложено материјалном
штетом коју кривац буде нанео.Материјално схватање уступа формалном, и то прво
против закона Божијег па закона човечијег.Функција се састојала у заштити обичајног
права и касније је дошла до стварања новог права заштићеног казнама.То се догодило и у
старом српском праву, прво је владалац прогласио правне одредбе и одредио казну за
њихове преступе.Првобитно су везане за Божији закон али је њихова повреда супротна
вољи владара.Формално схватање противправности учврстило се у повељама од 13 до
15.века као карактеристика кривичне радње, па се користе изрази преступити,
преслушати.Исто то чини и ДЗ у ком се истиче правотворни значај закона.Код неких КД
Законик говори о радњама „през закон“ као и инкриминација извршиоцу КД кад пречује
закон царства ми.ДЗ предвиђа израз сагрешеније као противправну радњу којом се мисли
на сва КД и КД против вере.Овај појам се после уноси у дароовне повење као општи назив
за КД.Схватање КД су се развијала под утицајем цркве која је ширила идеје византијског
права и под утицајем промета с Дубровником одакле су долазиле романске правне
идеје.То је утицало на проширивање КД на КД против цркве, морала и брака, која су
настала под утицајем цркве, на шта се законодавац код регулације изричито позива
односно одакле је за њих сазнао.УД су увели КД која се односе на промет као што су
самосуд и фалсиковање.Не прави се разлика између покушаног и извршеног КД.
Субјект и објект КД

За субјект КД постоји појам кривац који се помиње у УД.Тако кривац је оптужени у

судском поступку како за ГД тако за КД.У исто време се за означавње кривичне
одговорности користи појам крив који се употребљава као општи појам повреде ГП и КП.

Пошто је у старом српском праву постојало ропство, према УД се предвиђа да кривична

тужба не смије упутити против господара, него се упућује непосредно против отрока као
учиниоца КД.По ДЗ, кривична одговорност постоји за лакша КД пред судом свог
господара, а тежа пред државним судом.Н астепен и карактер КО утицале су сталешке
разлике.Насељеници црквених имања били су подложни патримонијалном суду
црквеном.Обичајно право је примењивано на КД коа су спадала у патримонијалну
надлежност суда као и КД виших сталежа који су за њих одговарали пред државним
судом.Сталешка диференцијација одредила је постојање два система у зависности да ли је
себар или властелин.Овакво дуалистичко гледиште прихвата ДЗ која је
еволуционизавршетак старог српског права.Српска земља није знала за право грађанство
па су становници унутрашње Србије називани себрима који постоје у жупи, катуну и
граду.ДЗ помиње мехоскубина као КД између себара.Глоба у платну за крв за себре
указује на сеоско порекло.Одбој се кажњава конфискацијом имања.ДЗ прави разлику
између себра и властелина.Законик нарочито пази да ли је КД учињено између сталежа
или је виши напао нижег.Па је КО променљива и зависна од сталежа.Ако властелин
изговори бабунску реч казна је 100 перпера, а ако је изговори себар 12 перпера бије се
штаповима.Телесне казне се нису примјењивале на властелу док осакаћујуће јесу.Код КД
спречавања слободног кретања трговаца казна се предвиђа за властелу , док о казни за
себре закон ћути.Разлог искључења себара је немогућност да задрже на путу трговца.Исти
случај је код невере.Разлика се правила унутар властеоског сталежа између властеле и
властеличића, али само у њиховим међусобним односима.Код КД увреде части
властелина, властеличић се кажњава строжије него властелин.Па је властеличићу изрицала
телесна казна која се није примењивала на властелу, иако је одговорност иста.Постојало је
посебно сталешко право за грађанство.Тако ако је учинио КД грађанин грчких градова,
примењивале су се норме византијског права пред сталешким судом.О приморским
градовима, ДЗ ћути, јер су односе углавном регулисали статути.Сталешке разлике су се
укидале код општеопасних кривичних дела.У ДЗ таквим су се сматрали крађа и
разбојништво, ако је кривац ухваћен на делу или се бавио професионално,Кривци су били
подложни истој казни ; смртно.Иста КО без обзира на ориоадност сталежу постоји и код
КД против вере и државе.

Објект КД

Отроци су били објекти КД, па им је право признавало субјективитете.ДЗ→Ко прода

хришћанинаа у другу веру, да му се рука одсече и језик одреже.КП овде штити робу од
господара.КП заштита је јача за више сталеже.Код увреде части, властелин се обезбеђуе
јаком казном независно од сталешке припадности учиниоца увреде.Ко властелину/добром
човеку почуоа браду/бркове да му се обе руке одсеку.Поред властелина стоји и добар
чивек као угледни човек себарског сталежа, али о самој примени казни нема извора.

Колективна и индивидуална КО

Прво се појавила колективна, па индивидуална одговорност.УД 1205.године помиње

супсидијарну КО , ако та заједница не може или неће да преда кривца.КО заједнице се
углавном односила на село код КД убиство са предумишљајем и крађу.Помиње се
одговорност жупе , села град и околине у другим УД.ДЗ признаје и спроводи начело
колективне одговорности која може бири општа и специјална, односу на сва или поједина
КД.Општу колективну КО по ДЗ подноси кућа која је шира породица или задруга.За
неверу , за сваку кривицу има да плати брат за брта, отац за сина, рођак за рођака.Они који
одвојено живе са кривцем они да не плате ништа, платиће онај ко је скривио и његова
кућа.Штету коју причини неко од браће/синова/сродника који живе у истом домаћинству,
господар куће платиће обештећење или ће открити ко је штету причинио.Овде се говори о
колективној КО куће за свако КД.Код невере се мисли на властелу јер су они једна врста
владара на њиховим баштинама државицама.За штету господар куће има алтернативу или
да плати или да преда кривца.Колективна КО куће предвиђена је за КД за које је казна
била глоба.Код КД са личном казном, господару куће није било слободно да преда кривца,
него да замени казну платом.Тако је увођење личне казне проширило круг индивидуалне
одговорности, кућа је обухватала чланове породице који су живјели под истим
кровом.Кућа је могла бити одељена хљебом и имањем али то за КП није било релевантно.

Специјална КО пада на село, град и околину.ДЗ предвиђа девет случајева КО села, а само
једном је предвиђена супсидијарна одговорност у смислу старог права и то паљевине куће,
гумна, сламе и сена.Ако село не би пронашло и предало потпаљивача , онда има да
плати.У осталим случајевима село непосредно одговара за КД које инкриминише селу као
заједница за празновјерно вађење мртваца из гробова и њихово сажимање као тобожњих
вукодлака, па је село дужно да плати вражду.Закон сматра село као непосредног
починиоца и субјекта КО.Код потке међу селима 50 перпера у случају сукоба и туче због
међа као починилац КО долази село.Село има положај странке у судској парници поводом
међе.Село одговара ако преда суду зајамченог крадљивца , за осрамоћење судије, одбијање
приселице трговцима и ако убије или одагна залуталог коња.У коме се селу нађе гусар или
тат село да се расели.гусар да се обеси наглавачке, лопов ослепи, а господар села да се
везан доведе на царев двор и да накнади штету којју је гусар или тат починио и да се казни
као и они.Ако се открије да златар тајно кује новац, златар ће бити спаљен, град ће платити
глобу коју одреди цар.Ако се то деи у селу, село ће се раселити, а златар ће се
спалити.Овде село одговара поред кривца, не за исто КД, него за самостално КД.КО села
се састоји у томе што није испунило дужност проналажења гусара и тата.Сличну КО има и
град.Постоји КО околине или „околних села“.У случају паљевине гумна и сена изван села
предвиђена је супсидијарна КО околине.Самостална одговорност села подноси се за
паљевину, оштећење села умрлог властелина, за гусу или татбу на градској земљи, на
пустош међу жупама, за крађу свиња царевих.Жупа се као учинилац у ДЗ→Ако се
властелин/властеличић или било коидруги царства ми одметне, па околна села/жупа крену
да пљачкају његову кућу, стоку и оно што је оставио.Они који се упусте у пљачку казниће
се као неверници.Од првобитне одговорности која је била родовна у 14.веку остаје
одговорност куће.У ДЗ постоји одговорност куће као општа колективна КО.Одговорност
села и околине била је специјална, у оквиру које разликујемо стару и нову формулацију,
где стару чини супсидијарна одговорност код паљевине, док нову чине остали случајеви
колективне одговорности села и околине.Са увођењем КО, ДЗ предвиђа и колективну и
индивидуалну одговорност.

Саучешће

Под утицајем Властареве Синтагме и византијског права, разликујемо главног кривца,

заповједавиј, садејствовавшиј(који је суделовао), сапоспешник и способник као помагачи и
савестник (саучесник по договору).Поводом татбе, одредба ДЗ наводи два облика
саучесниотва проводчија и савјестник која потичу из Синтагме.У Скопској хрисовуљи се
помиње проводџија код коњског провода.Постоји и људски провод када неко проводи
нечијег роба или зависног човјека који је побегао од свога владара.ДЗ→ако неко проведе
нечијег меропха у туђу земљу, господар мора у накнаду дати шесторицу или
самоседмо.Ипак се говори о саучесништву, иако се кажњавају као посебна КД.Постоје КД
која врше више лица као што су најезда, грабљеније, противправна радња поротника,
убиство тровањем јер су потребни отровници, иако су то посебна КД.Саучешће постоји и
код помагања кривца после извршеног КД, као што је помагање јеретика.Јеретик међу
хришћанима се кажњава као и онај ко га прикрива жигосањем, па ово КД није било
самостално него акцесорно па је ово прави облик саучешћа.Саучешће постоји као
противправно суделовање више лица код сабора себрова, где се учесници кажњавају
одсецањем ушију, они који су сазвали збор да се осмуде.Ту разликујемо редовне учеснике
сабора себрова и коловође односно подводчије који су подстрекачи и активни учесници
збора, па се редовни саборници кажњавају одсецањем ушију, подводчије осмуђивањем-
паљењем косе и браде које је вређало част.Раваничка хрисовуља помиње навет и
ухиштреније.

Виност и подобност за урачунљивост

Виност је психички однос учиниоца према извршеном делу.Субјективна виност може

бити са умишљајем или из нехата.

ДЗ виност не дефинише.Питање његовог конкретног решавања је било у надлежности

обичајног права по коме су питање виности решавале заједнице које су супсидијерно
одговарале за починиоца.Првенствено је то била кућа која је могла да га се одрекне и
преда на суд.Такође су територијалне заједнице супсидијарно колективно КО као да су
учиниле исто КД , као код паљевине гумна или сена, када пожежца је село могло предати
или околина накнадити штету.ДЗ субјективну виност истиче код КД- ако неко запали
кућу/гумно/сламу/сено, село треба да преда.Ако то не учини, село ће платити оно што би
запаљивач платио да је био ухваћен.Код КД одузимања од приселице имања или паљења
куће или чињење другог зла,из злобе, та ће му сеобласт одузети, а друга се неће дати.Ту је
субјективна виност у злој вољи учиниоца.Код попаше, која је као КД, настала због
угрожавања аграрних односа, предвиђа се умишљај и нехат.Ко својом током , ненамјерно,
грешком (грехом) попасе туђе жито,/виноград/ ливаду, штету ће накнадити сумом коју
процјене душевници (поротници по савести).Ако је то учињено намерно(нахвалицом),
поред накнаде кривац ће платити шест волова.Нахвалица је облик умишљаја који обухвата
нарочиту врсту напрезања као што је случај код хотимичног убиства, које се кажњава са
НК од 300 перпера код нахвалице са силом, код нахвалице се одсјецају обје руке.Па су
облици умишљаја са хвалисањем или насиљем слично кажњавају као код најезде као
напада на дм тј.ако неко буде погођен најездом(разметљивом и необузданом силом) сви
коњи ће се од њега одузети.Половина ће припасти цару, друга половина ономе на кога су
налетели.Лица која су јахала те коње биће кажњена по световним одредбама светих отаца
односно подвргнути се мучењима за намерне убице.

Подобност за урачунљивост није постављано у пракси ни од суда јер је редовно одговарао

колектив који је личност учиниоца скривао.У византиском праву је
постојало.Малољетници и душевно болесна лица нису одговарала, како то стоји у
Властаревој Синтагми и Прохирону, што није продрло у српско право.ДЗ помиње КД
учињено у стању опијености као отежавајућу околност, не као смањену одговорност.

Назив и схватање КД

Наказаниј значи казна, наказивати казнити.Казну одређује владар и то одређивање

сачињава кажњавање као примање гњева и наказанија од краљевства ми које помињу
хрисовуље и УД, мислећи на јавну казну од стране државе.Израз наказаније потиче из
Светог писма.Појам јавне казне је настао у промету са Византијом и Дубровником.У
почетку санкције не сме предвиђати па се позива на проклетство и гнев Божији, док
1242.године уноси у манастирске повеље грех и наказаније.ДЗ- наказати не помиње чест
него се каже.Код црквених казни се помиње педепстаи(васпитавати) или да пати, плати и
пати, рапе и бије.За наказаније ДЗ не зна, помиње се у Атонском препису.Кажњавање од
стране државе има за последице укидање освете,-казна се не може уклонити од кривца,
осим у случају мирења,-нормативно одређивање казне спада у законске функције државне
власти, јер прво држава чува обичајно право, па законима потврђује и ствара казнено
законодавство.ДЗ тражи да се све врши по закону пдносно да се ништа не чини през закон,
али то не означава закон у ужем смислу него правну норму, било законску било
обичајну.ДЗ спроводи поредак установљен на закону или обичајима.Циљ казне је одмазда
као првобитан циљ државне реакције против КД и починиоца.Освета и одмазда су циљеви
Божије казне, као и очување јавног реда и мира па уводи специјалну превенцију као би се
применом казни уздржали од чињења КД.кроз телесне и осакаћујуће казне, али и смртне
казне коју истиче у новелама ДЗ.Код гоњењња тат и гусара се застрашују и уништавају
починиоци и сви они који су били обавезни да их пријаве и предају.Социјално политичке
циљеве је остваривала црква, не држава.Кроз епитимије које изазивају покајање и
поправку починиоца, црква је тежила да их пренесе у световне законе, па тако Синтагма
Властарева предвиђа смртне казне.

Имовинске казне

Казне су настале из композиције.Вражда настаје када долази до претварања

приватноправне композиције у јавноправну казну.У Дубровачком статуту казна за вражду
је 500 перпера.Према ДЗ, вражда је у ширем смислу судско дело, у ужем смислу је НК за
вађење мртваца из гробова, НК за убиство, КД поротника.Разликује се редован вражда од
300 перпера и ванредан вражда од 1000 перпера.Већина назива за КД и казну је био исти
као што је случај код престоја, одбоја и мехоскубине.Све имовинске казне се зову глобе.ДЗ
говори о глобама, чути о вражди.Прво су глобе биле у стоци па је код неодазивања суду и
попаше предвиђено 6 волова, а код упропаштавања туђег коња којег је узео на приселицу
казна самоседмо.ДЗ предвиђа различите износе за НК.Код КД повреде слободе трговине из
УД је 500 перпера, кад суди световњака за духовне дугове 500 перпера, незаконито
затварање у тамницу 500 перпера, спречавање трговцима слободног кретања 300 перпера,
када властелин убије себра 1000 перпера, увреда часи, јеретичке речи 100 перпера , потка
50 перпера, потка међу Власима 100 перпера.Самоседмо као ИК обухвата накнаде штете и
шестострука плата на име казне.Наплаћивана је када буде позната ствар код неког која је
раније отета од разбојника или крадљивца.Притежалац ствари мора ствар вратити осим
ако не докаже да је ствар стекао ствар од трећег лица или на законити начин.Има карактер
приватне казне има самоседмо јер је имовинска штета нанета противправном радњом коју
је наплаћивала црква.Код колективне КО су неодређене висине глобе самим ДЗ, то је
оставњено суду или владару да одлучује.Код проневер када плаћа село;код тајног ковања
новца коју плаћа град.Плата се понекад састоји од накнаде штете и одређује се у свакој
конкретној прилици.Плата се не ограничава на накнаду штете него обухвта НК када плаћа
село или околина умјесто паликуће, да се не предвиђа у чему се састоји плаћање.Понегде
се помиње да се плаћа „по закону“ пошто закон не постоји мисли се на правни обичај.Опет
као плату одређује тат или гусар.ИК су предвиђене код КД против личности, КД против
имања,КД против судског поретка, КД против слободе трговине.као и код повреде
фискалних интереса, тајно ковање новца, незаконито затварање у тамници, гашење
прописа поводом царевих путовања.Код потке се ИК са композицијом делила се између
државе и господара села.

Конфискација и прогонство

Конфискација обухвата целикупно имање кривца, није одређен износ.У хрисовуљама се

конфискација предвиђа за неверу.ДЗ да се све узме што има, да се плени- насилно одузима
силом туђе ствари.“Да се распе“ село и кривац.Расипање је потекло од старогерманско
пустошење.Конфискација се изрицала код КД мито у црквеној јурисдикцији, противљење
судском изасланику, увреда судије, непроналажења тата и гусара и тајног ковања новца од
села.Код најезде је присутна делимична конфискација односно одузимање предмета код
одузимања коња које половина припеда држави, половина оштећенику.Прогонство тј да се
издене у три случаја римокатолику за -ступање у брак са православком, -калуђеру за
узимање мита, -јеретику.Пренете су из византијског права.У новелама ДЗ прогонство је
казна која се изрицала поротницима који се криво закуну.

Смртна казна

Пре ДЗ, не постоји осим покушаја Дубровчана из 1308.године.Смртна казна је предвиђена

кад себар силује властелинку- вешање; кад неко убије епископа/калуђер-убије и обеси;-
гусар-обеси;-гусари/тати ухваћени на делу-ослепити и обесити; -тајно ковање новца у
граду-жежење; Неки преписи помињу код најезде и паљевине.Код паљевине, кад се запали
кућу/гумно/сено село треба да преда паликућу.Ако га не преда да плати оно што би село
платилп.Казна није одређена, јер је била дио обичајног права.Код најезде, ДЗ упућујена
одредбе Прохирона која предвиђа да се најелице муче као вољне убице, властелин
конфискацијом имања, себру се сече глава и баца се зверовима.Чланови 99 и 101 упућују
на одредбе византиског права из Властареве Снитагме.Смртна казна преузетаиз
Прохирона предвиђена је за КД кавлигикованог убиства, разбојништва код тата и гусра
који су ухваћени на делу или се професионално баве, као и они који су били дужни да их
проналазе и хватају.Из римског права је смртна казна предвиђена код тајног ковања новца,
а спаљивање је пенето од рудара Саса.Из византијског права се проширује смртна казна на
златаре по селима и то у Бистричком и Атонском препису.СК је предвиђена у већини
права средњег вијека као КД против државе које кажњавано смрћу.ДЗ такође предвиђа
казну али је не одређује јер је дио обичајног права.СК је пренесена по византијском
обрасцу, али је пракса условила потребу реформи.

Телесне казне

Осакаћивање је ТК која ублажава смртну казну.Циљ је застрашивање и таква се уводи у

ДЗ.Основни облик ТК је одсецање рку, комбинује се са резањем носа или
језика.Ослепљивање може бити потпуно или делимично.ТК су пренете из Византије и то
из Властареве синтагме.Осакаћивање је примењивано у борби против
богумила.Осакаћивање је по бићу КД требало је да се приближи СК.па се код нахвалице
предвиђа одсецање руку.Код вражде се у УД се забрањује смртна казна, али се дозвољава
код убиства свештеника и сродника.Прохирон је одређивао начин сакаћења, док је
Синтагма предвиђала могућност избора.Осакаћивање је био предвиђено код КД продаје
хришћанина иноверцу, ради одбране православне вере; КО+од блуда са себром, или
убиства властелина од стране себра је казна одсецање обеју руку ради заштите сталешког
карактера.Код убиства нахвалицом, невере преистава, војника који се умеша у двобој
којима се штити поредак.Код силовање жене штити се част жене.

Тат се ослепљује.Пијаница се вређа и злоставља-вађењем ока и одсецањем руке.

Жигосање се изриче на образу код јеретика ; осмуди се тј.пали се коса и брада код себара
за псовање властелина, за примање учешћа у збору, за бјежање од господара која су
преузета из Византије.Смуђење се штити неприкосновеност косе и браде.Жигосање
регистрације криваца.Батинање је предвиђено код КД мито калуђера уз прогонство,
властеличић опсује властелина уз НК од 100 перпера;за јеретичку реч себра глоба од 12
перпера,;војника који се меша у двобој;пијаница који вређа или злоставља.Број батина је
предвиђен код пијанице од 100 стапи, затваре се па опет бије.

Казна лишења слободе

ДЗ прописује тамницу у три случаја за оне који ступају у брак без венчања, за калуђера
који сврже расу, за пијаницу који изазива, вређа и злоставља.Период тамновања није
прецизиран него се у прва два случаја одређује док не да глобу или се преобрази.Трећи
случај да се врже у тамницу и изведе.Прва два случаја су у надлежност црквеног суда па
је тамница црквена која има карактер правог закона.ДЗ као лишење слободе помиње да се
кривац свеже.Тако господар села који је занемарио дужност проналажења и хватање
професионалних кардљиваца и разбојника да се свеже.Властелин који у року не да соћеда
се свеже и држи док не плати и да плати дупло.Овде се мисли на везање и држање у виду
притвора као принудног средстав за добављање окривљеника и за обезбеђење накнаде коју
је кривац дужан да да.Постоји више врста тамница;-патримонијалне-црквене, властеоске и
владарске и тамнице на царском двору.Цареве тамнице које су биле под царевом руком тј
држали су их цареви људи на царским имањима.О сужњу се у ДЗ 113,114,115, 116. Говори
о апстрактном сужњу док се у осталим члановима говори као нечијем човеку
тј.насељенику на земљи.ДЗ ћути о КД за које се предвиђају патримонијалне тамнице,
остављајући обичајном праву и пракси.Разлог је повреда приватног поданства.

Остале државне и црквене казне

Губитак часних права у ДЗ се односи само на поротнике, који су злупотребили своју

дужност и то да су окривљеника намерно оправили.Вражда-1000 перепреа.Веровани
человеци су губили право поново икад буду чланови пороте.Губитак часних права као
самостална казна предвиђа се код приселице властелина.

Одузимање државе од властелина због злоуптребе власти односи се на одузимање земље и

људи којим се кажњава управник црквеног имања за самовласно протеривање меропаха.То
су случајеви лишења звања које се примењује за кажњавање свештених лица тј.ако поп
вади мртваце из гроба да се одузме попвство; ко не буде хранио сиротињу у манастирима;
да се отлучи сана.Жупе као локалне административне јединице којима су управљали
кефалије као царски чиновници и властела којима се жупа даривала за подређивање
стварног права у државу.Властелину се због приселице одузима држава и остваривање
самог права на добијање државе тј.часних право→новотарство ДЗ.

Помињу се у чл.4 и 5 црквен казне, затим казнене одредбе против КД против вере и цркве
за које су казне предвиђене из светотачких делаодносно Синтагме које су можда сувишне
у ДЗ-чл.109.Црквне казне ријетко ДЗ уређује „да нест благословен“(13, 30) него их
примењује из постојећег ЦП и праксе и Номоканона.По ДЗ, световни законодавац се не
меша у световна питања нити установљава нову дужност и казну.Нема цезаропапизма цар
је чувар ПравослављаЕпископи стваљају анатему и искључују из цркве уз извесну
аутонмију.ЦК које нису интегрисане у ДЗ, постоје као допунска реакција цркве на
световна КД.То су јавно и тајно покајање, епитимије, лишење Причешћа за КД блуд,
разбојништво и крађа.Као делови Номоканона установљене од Светих Отаца су стигле у
Србију.Властарева Синтагма износи светоотачка правила о ЦК за световна дела у
скраћеном српском преводу.Прилог су Правила Јована Посника, Правила Василија
Великог о црквеним епитимијама.ДЗ је санкционисао самосталне и допунске ЦК које је
црква одређивала за световна КД, уз државне казне и тиме потврдила Крмчију Светог
Саве.

Кумулација казни:-прогонство и ЦК,-прогонство и батинање,-Конфискација и ЛК,-лишење

слободе и одузимање државе,.НК и батинање, -двократно батинање пре и после тамнице,
оскаћење и новчана глова.

Искључење кажњивости и отпадање од казне

Једини случај кад се искључује кажњивост је код убиства када се нађе да је неко заподенуо
убиство, ако се сматра кривим, да се убије.Ова одредба је третира као да је Кд учињено у
нужној одбрани, за коју је битно да дође напад , који пријети опасност правним добрима
нападнутог, односно опасношћу за његов живот.Ово је преузето из Прохирона у коме није
крив онај ко је убио нападача од кога му је претила опасност по живот.Нису ту истакнута
напад на правна добра него заподевање напада, па је овде више реч о некажњавајућој
реакцији против заповједача.ДЗ помиње заподевање као ширу институцију за искључење
кажњивости, а њен облик је нужна одбрана.Тако ако пијаница зарве, кога посече, окрвави
ане досмрти су облици изазивања где је сам окрвављени убио изазивача, не би ли кућа
убијеног плаћала.Заподевање је накажњиво разрачунавање са заподевачем од стране
изазваног, акоје се могло простирати на убиство, стоји у вези са ранијом крвном осветом.

Отпадање јавне казне у ДЗ предвиђа се у два случаја;-мирење на суду односно мирење

после пресуде је било забрањено.Ово је новотарство у ДЗ.-милосрдан интервенција цркве
као заштитни механизам или азил.Азил схваћен у Номоканону унет је у Србију.Властарева
Синтагма садржи највећи број одредаба о црквеном азилу.Царски двор је постао
прибјежиште као дом помазаника Божјег.То се проширује на патријаршијски двор.Право
прибјежишта говори о бежању сужња односно установљено је апстрактн правило азила
које се примењивало на све.На царев двор прибјежиште је било само за патримонијалне
насељенике зависне од господара земље.Отроци се овим правом нису могли користити јер
је било исто изостављено у Синтагми.-Ако неко побјегне од суда јер је господар требао
или већ судио, па у циљу избегавања пресуде утекне, бегунац је могао наћи милост цареву
и избјећи пресуду јер је милост царева прекидала све.

Кривична дела против личности

-Убиство→Назива за КД је по УД крв, док је вражда назив за кривично дело и

глобу.Учинилац вражде је убица; убиство-душегубија.Постојала је одговорност куће и
села, заједнице су бирале да предају или плате.Код убиства, оно је у надлежности
обичајног права, с тима да се закон мешао само у формалну страну, не и у материјалну
страну, па се бринуо о томе коме се глоба плаћала и ко је био дужник глобе.ДЗ предвиђа
термине крв и вражда у процесуалним прописима, док у материјалним прописима служи
се термином убиство.Крв и вражда предвиђа дса су лица подложна патримонијалној
јурисдикцији потпадају под државни суд.Крв и вражда спадају у царске дугове који такође
+обухватају КД татбу и гусу као и грађанску парницу за земљу, али не наводи ниједну
казну него кривична дела.Вражда би тако по ДЗ представљала убиство, док би крв била
друго КД.Термин убитво постоји у УД, што није било предвиђено у ДЗ и унутрашњем
правном промету.У одредби за убиство разликују се убиство са умишљајем и убиство без
предумишљаја.За умишљај се користи назив нахвалица коју предвиђа и Синтагма, као
карактеристичан начин изражавања у апостолским правилима и гажења одлука о
посту.Виност се помиње изричито код КД убиства и попаше код којих доминира обичајно
право.Код попаше, радња нахвалицом кажњава се глобом од 6 волова.Код убиства
нахвалица подразумева веће злочиначко напрезање.Док код нахвалице по силе је битно и
додатно насиље.У Синтагми се нахвалица не помиње код убиства, док у ДЗ се не помиње
вољно убиство него је третирано са умишљајем, односно код нахвалице по силе.Новитет
ДЗ је кажњавање код убиства ТК са тешким осакаћивањем.Разликовала су се убиства
вишег и нижег сталежа.Ако властелин убије себра, плаћа 1000 перпера уместо 300 перпера
и одсецају му се обе руке.Ако себар убије властелина не степенује се виност, само разлика
у сталежима.ДЗ разликује два квалификована облика убиства и то убиство свештеног лица
и убиство сродника парицидиум.Оба се кажњавају СК.Нема сталешких разлика, код првог
је доминатно посебно поштовање свете тајне свештенства, док је убиство сродника
прихваћено из Прохирона.

КД против тела→Пијаница чини дела против туђе личности.Постоје две категорије ;

1)зарве кога/посече/окрвави, а не досмрти, 2) аште ли пијан задере или капу скине или ину
срамоту учини, а не окрвави.КД под 1) сматра се тежим, казна је ископавање ока и
одсецање руке.Друго КД је казна батинање и тамница.Окрвавити, ане досмртити је стари
појам обичајног КП и подразумева тежу телесну повреду коај за степен нижа од убиства,
из тог разлога се и ставља поред вражде.
Силовање→ДЗ наводи ово КД у ужем смислу као разбој девички тј. силовање
владике.Уноси и казнени пропис о силовању сталешке разлике.Ако себар силује
властелинку да се обеси, ако себар силује себарку да му се руке одсеку и нос уреже.Код
силовања себарке од властелина, ДЗ ћути.

КД против личне слободе→затварање приватних поданика у царску тамницу без цареве

наредбе што се кажњава високом глобом од 500 динара.Казнена заштита слободе
приватних поданика долази само индиректно као рефлекс ограничења патримонијалних
власти њиховог господара.Биће КД се састоји у томе што властелин кефалија или држалац
царске тамнице прими нечијег человека без царске наредбе.тј ако некога прима.Да би се
примио неко се мора предати.Предавати је могао господар приватног поданика који је
хтео да послужи царском односно јавном тамницом за извршавање патримонијалне
пресуде наспрам свога поданика.Такође се и онај ко би примио приватног осуђеника у
царску тамницу кажњава високом глобом.

КД против части→Увреда може се извршити речју и делом.Мехоскубина је чупање косе и

браде односно лака телесна повреда.ДЗ – ако се оскубе два себра, мехоскубина је 6
перпера.Законик не одређује глобу у динарима, тиме чинећи глобу повећаном у односу на
раније глобе.Мехоскубина је КД увреде части, које се налази одмах после увреде части
властелина где је казна одсецање руку, као и код убиства са предумишљајем како предвиђа
Призренски препис, док се код осталих помиње одсецање једне руке уз кумулацију казне
одсецање језика и ископавање ока.У самој одредби се истиче властеоска брада као знак
узвишене части властеле, скубеж себрова.Поред властелина се говори о казненоправној
заштити доброг человека који у Дз има двоструко значење.Прво као кнез премићурија,
челмик који стоји између властеле и потчињених себара или неки себар имућан и од
утицаја.Добар человек је фактичка категорија која се налази на прелазу сталежа.ДЗ
предвиђа увреду части делом, ако пијанац задиркује или капу скине или учини неку другу
срамоту или увреду части.Псовање је такође увреда части.ДЗ предвиђа да ако властелин
опсује властелина и властеличић себра кажњава се глобом од 100 перпера јер припадник
вишег сталежа или вишег реда у истом сталежу опсује припадника нижег реда или
сталежа сматра се лакшом кривицом.Ако себар опсује властелина или властелин опсује
властелина, кажњава се глобом од 100 перпера уз споредну казну .Ако је себар опсовао
властелина смуђење док за властелина је казна батинање као тенденција ДЗ за правичност
према малим људима.Ван међусталешких односа постављена је у ДЗ увреда части
свештеног лица.Ко опсује калуђера/светитеља/попа, да плати 100 перпера као и код
убиства нема сталешких разлика између учиниоца док се за увреду части уопштено
кажњава.Увреда судије је дело срамоћења судије речју или делом.Ако увреду учини
властелин да му се све узме, ако то учини село да се распе и плени.Субјект КД је
појединац-властелин/село.Казне су конфискација кривчевог имања, док је за село
расељавање и прогонство.
Срамоћење женске части властелинке-ДЗ ако властелинка блуд учини са својим човјеком
да им се обома руке одсеку и нос уреже што је прихваћено из Прохирона који оштро
кажњава полну везу између госпође и њеног роба.Госпођа је ужа категорија властелинке,
док њен човек милсли се на приватне поданике властеле.Блуд је полна веза између лица
која нису у браку док је прељуба полна веза оних који су у браку.Еклога је третирала као
КД сваку полну везу ван брака што наставља Прохирон.У ДЗ ћути о блуду и прељуби,
оставља то црквеном суду и црквеној јерархији уз изузетак у ДЗ а у циљу заштите
властеоских сталежа, који је властелинка заборавила , а поданик дерзновен.Обје странке су
криве и обе трпе исту казну.Обрнути случај није предвиђен у ДЗ, па се остављао цркви на
рјешавање.

КД против имовине

Крађа је одузимање туђе ствари.Грабеж је јавно одузимање имовине силом уз претњу

опасности за живот или тело убиством или телесном повредом.Назив за крађу у ДЗ је
татба, учинилац тат.Крађа где је крадљивац ухваћен на делу односно крађа са обличенијем
или лицем.Лице у старом праву не значи особу него ствар украдену, што је новитет у
ДЗ.Крадљивац ухваћен на делу се ослепљује и веша.Постоје и професионални
тати.Општине је била обавезна да спроведе истрагу професионалних тата и гусара.Истрага
је подразумевала збор који је сазвао судије или друге изасланике државне власти или
господара земљеили старешине општине на којем су се саслушавали сви његови учесници
однсно познати зликовци у тој општини.Гласањем се констатовали иако ДЗ не истиче
изричито овај поступак он се примјењивао у пракси.Село је могло да га преда или не.
Крадљивца је морало да тражи и проналази и о њему да рјешава.ДЗ прећутно
претпоставља дотичну дужност села и генералну истрагу.У случају да их не преда, село се
кажњава конфискацијом и расељавањем и село и господар.Ако се преда кажњава се
крадљивац ослепљивањем, а гусар смрћу, што је новитете у ДЗ.ДЗ не предвиђа изричито
свађу и прелази преко ње прећутно, регулише је обичајно право.Ако неко ствар нађе ,
ухвати или је узме , да плати као тат и гусар.Казна је глоба-самоседмо.Ова КД се гоне по
приватној тужби оштећеника док се облична крађа и професионална крађа гонила по
званичној дужности.Крађу коња ДЗ не издваја него је спомиње поводом судског поступка
и то кад некоозна туђег човека Крађу из цркве,ДЗ не предвиђа.Вјероватно се кажњавала
вероватно конфискацијом, по хрисовуљама самоседмо.Гуса је одузимање ствари силом
или саме ствари одузете силом.Опленити значи одузети противправном силом.ДЗ говори о
силом узето, оном што је гушено, крадено.Грабљеније је одузимање туђе имовине
силом.Грабеж је одузимање туђе ствари,код кога се некад помиње казна, некад не.Гуса или
разбојништво се обично помињу заједно.Гуса може бити обична која се гои по приватној
тужби, затим гуса са обличенијем када се кажњава као облични тат, и професионална када
се кажњава вјешањем стрмоглав.Подвод је саучешће код гусе односно потказивањем
разбојницима лица које би ваљало опљачкати.
ДЗ је увео обавезу становништва да поставља страже на путу и међу жупама у циљу
осигурања трговине.Разбојници су били пореклом из угледних сталежа тзв.ритери. што је
постојало у Србији.Краљица Јелена је 1267-1268 обећала Дубровчанима да ће их штити од
сваке непријатељске акције краља Уроша Првог, њеног мужа.Све акције граничара
крајишника су управљене против туђе војске и против гусара.

Паљевина се помиње у ДЗ.Назива се запаљење и пожег.Предвиђена је паљевина куће,

гумна, сламе и сена унутра у селу или изван села.Супсидијарна колективна одговорност
села постоји ако је паљевина извршена у селуили околиме ако је паљевина учињена ван
села.Село дакле има да преда паликућу (пожежцу) власти за кажњавање, или ако га не
преда да плати глобу.То је алтернативна дужност села односно околине те заједница може
слободно да одлучи.Или да га преда или да плати штету.Ако је заједница предала
потпаљивача суду онда је казна падала на њега.О тој се казни у старијој редакцији да је
пожегца платил и патил. Платил је значило глобу, док је патил била нека врста личне
казне.Законик упућује на норму обичајног права.Познија редакција уноси две битне
промене у биће паљевине и то злонамерни умишљај по пизме и прецизира казну и
одређујући смртну казну спаљивањем.

Потка-КД против пољске имовине, за коју ДЗ предвиђа мећу себрима око 50 перпера, док
је међу Власима и Арбанасима 100 перпера, од чега половина припада цару, друга
половина господару села.Потка међу селима се састојла у томе што је једно село поорало
њиву другом селу или би врт и гумно подигли на земљи другог или би у шуми другог
посекли дрво.Арбанаси су били ненастањени сточару који су тражили зимовиште у
настањеним селима.Морали су имати споразум са господаром земље о зимовишту.Ако би
продрли у село без претходног споразума са господарима чине потку која се кажњава
дуплом глобом и плаћа потку и оно што је испасао.

Попаша се у ДЗ узима као обична појединачна попаша на мало.Па ако ко попасе жито,
виноград и ливаду грехом, том попашу да плате цену коју одреде поротници.Попаша може
бити учињена нахвалицом са умишљајем или из нехата.Поводом прев не постоји КО, него
ГО и то накнада штете којасе назива попаша.Поводом друге постоји КО са архаичном
глобом.Архангелска хрисовуља из 1353.говори да ако се против воље митрополита као
господара земље насилно посади на манаст.земљу тежака кога не би хтио митрополит
глоба је 100 перпера цару, 100 перпера цркви.

Кривична дела против вере

ДЗ кодификује један број КД против вере.Првенствено се мисли на јерес које потпомаже

њено ширење.Борба против богумила је постојала још у периоду Стефана Нмање за које су
биле предвиђене казне спаљивање, урезивање језика, конфискација имања и прогонство.

За време Стефана Душана богумили нису постојали, али је католицизам у 13. Веку био
велика опасност.Латинска царевина (1204-1261) је у Цариграду промовисла католицизам
који је продро у Никејуни настао је латинофилски покрет у Византији који је прокрчио пут
у Лионску унију (1274).Насупрот њима јача покрет исихаста(молчалника) који се одржао
до 15.века на Светој Гори.Исихасти су чували православље као противници зближавања са
Римом.Душан је управо водио такву борбу потпомогнут од Свете Горе, он је као цар био
обавезан Због таквих прилика је преко скадарског епископа изјавио 1347.године да је
вољан за унију, што је папа прихватио али је убрзо одустао од тога.У ДЗ се отпадништво
православног у католицизам назива јерес латинска.За поновнинеовратак у православље
казне су предвиђене у законицима светих отаца.Католици и странци и приморци су
слободно исповедали католицизам као првобитну веру.Душан је силом нагнао латине да
приступе источној цркви и дао их поново крстити.1350. године а већ 1354.године је
обавестио папу да је забранио поновно крштавање латина, наредио одузимање манастира,
а епископе и свештенике враћао на службуПравославни нису имали слободу религијске
савести.ДЗ забрањује католичку пропаганду свештеницима.Поп латински који обрати
православца у веру латинску, кажњава се по правилима светих отаца.То се не коси са
системом толеранције у конфесионалној држави према иноверцима јер систем толеранције
допушта слободно и јавно исповедање иноверја, онима који су у њој били од
рођења.Борбом против продирања католицизма у православни свет иазазвано је
кажњавање римокатолика који је ступио у брак са православном, а не био сам прешао у
Православље.Ако католик ожени Православку, ако се не крсти да му се одузму жена и
деац и дио од куће, а он се протерује.Коси се са системом разлика у религији као сметњи
за брак.Казна је прогонство као ванредан мера борбе против продирањаримокатоличких
елемената у породични живот.Законик прелази на општу казнену одредбу о јереси.Онај ко
се обрете као јеретик, а живи међу православним да се жигоше по образу и да се протера,
ако има кога тајити и тај да се протера.На јеретике се мисли у ужем смислу односно на
богумиле као традиција од Стефана Неамање.Тако се кажњава јерес и онај ко изговори
бабунску реч са глобом од 100 перпера., себар казном од 12 перпера и батинањем.Ако неко
прода хришћанина иноверном да ну се јзик одсече и језик уреже.Роб под притиском
иновреног господара изгуби своју рођену веру.Борба против празноверја код важења
мртваца из гробова и спаљивања вампира, када КО село као једина и искључива
одговорност, па нема обавезу да преда чаробњаке-реснике.КД када мађионичар и отровник
буду ухваћени на делу , кажњавају се по светотачким законицима.КД обарање цркве у
војном походу којим се угроћавао углед српске војске и државе над Грцима.У ДЗ нису
предвиђена сва КД против вере, они су сачињавали духовне дугове за које су надлежни
црквени судови.Такође у ДЗ постоје и нека КД за које је држава сматрала значајним да на
њих реагује.Од 8 КД, 5 КД је предвиђена световна државна казна док код остала три
упућује на казне из црквених закона, односно држава треба да пружи помоћ за откривање
и проналажење криваца и изношење пре суд, односно пружа световну руку која је њој
потребна за извршавање црквених закона.Цезаропапизма у ДЗ нема Цар је чувар
Православља те је потврдио у ДЗ раније законодавне одредбе, али без прекорачења
граница византијске власти ни уобичајне праксе средњег вијека.
Кривична дела против државе

Невера или издаја је КД која је шири појам КД против државе, док је вера основ службе
владара.Невера је бежање са владреве службе ка страном владару, као први облик
издајништва али не иневере јер су њу извршавали властелини.Невера је била познат пре
ДЗ.У другој половини 13.века се наводи као царски дуг.Казна за нека важна КД се
одређују по угледу на неверу на коју законодавац баш упућује .Неверник се кажњавао
конфискацијом његовог имања и још неком личном казном.У ДЗ казна за неверу није
прецизирана јер се примењивало обичајно право.Израз „да нест неверан“ није морална
осуда кривца него одредба о ЛК сем ИК.За невернике има потврде о примени
конфискације , али не и личне казне.ДЗ је неверу убројао у царске дугове, док извршиоце
третира као невернике, мада не помиње у чему се казна састоји.Поводом невере, ДЗ је увео
новитет тј.колективну одговорност неверниковог рода на неверникову кућу.Помиње се и
пребеглац.када се неверник кажњава каопребеглац као облик невере, а субјекти су
властелин и властеличић (144).Јавно непокоравање државној власти оличеној у владаоцу
па се царска заповест не сме пречути.Они који би то учинили постали би преслушници ,
казна се не предвиђа у ДЗ.него висока глоба за повреду трговачких повластица и црквеног
имунитета које су се аналогно примењивале за неверу.Фалсиковање хрисовуља које се
састоји у њихово преиначењу или преправљању када се кажњава поништавањем
хрисовуље и одузимањем баштине од кривца.Повреде фискалних права су тајно ковање
новца и неплаћање соћа.Тајно ковање новца се кажњава спаљивањем кривца, док
неплаћање соћа везањем кривца којисе везан држи на двору царском док не плати дупло.

Кривична дела против правосуђа

Забрањује се свако вансудско и смовалсно разрачунавање између странака поводом

личних и имовинских сукоба и спорова.Самосуд је КД против правосуђа када одузимања
било чегаод противне странке ради подмиривања својих потраживања.оно је настало у
промету са Дубровником за које је казна била 500 перпера.Оно је било у унутрашњем
правном промету.Код нижих сталежа је начело је доследно спроведено.Код заштите
судског имунитета цркве је требало да се онај ко је крив да се са доказима тужи суду.Ако
се ухвати без суда и кога узнемири да плати самоседмо.Подудара се са измом и самосудом
па извршиоци су били из нижег и вишег сталежа.Најезда намерна се кажњавала
одузимањем кња и то пола царству и пола оштећеном.По неким преписима се предвиђају
за најахалце ИК и казне по светотачким законицима.Најезда би по неким ауторима
третирати као КД против имовине , с тим да је у ДЗ казна за грабеж иста као за
невернике.док су казне за најахалце су казне из светотачких законика, односно као убице
са умишљајем где се убацују византијске компилације којима су попуњаване празнине у
време пропасти државе.ДЗ предвиђа самосуд стручну за властелу и најезду ккао
новитет.Долазак позване од стране суда странке на рочиште (контумациа) је престој
властелински за који је предвиђена казна од 6 волова као архаична глоба.За себра, износ
престоја ДЗ не одређује.Па сам закон није обавезивао на долазак друге сталеже, није
прецизирана казна него је остављено обичајном праву.

Потвор лажом и обезом као лажна оптужба –ако се нађе варалица који људе наведе на лаж
и сплетку да се казни као крадљивац и разбојник.Сам потвор без лаже и обеазе није КД,
него клевета или оптужба.

Поводом изрицања пресуде постоји КД извршено од поротника. Који неког оправдавају, а

после се код оправданог нађе истинити доказ његове кривице-умишљајно неправосуђе
поротника.Казна је 1000 перпера и губитак части па не могу више бити поротници и губе
брачна права.

Одбој је непокорност према пресуди.ДЗ познаје приставе и сокалнике.Пристав је стални

судски орган, сокалник судијин слуга.Мисли се на вршење јавних функција оба
органа.Одбој пристава је преслушање књиге судијине или непокорност извршењу пресуде
коју извршују кефалије, које се због неизвршења кажњавају као преслушници.Посебан
облик је одбој од тата и гусара.Са тенденцијама ка општем законодавству сем
непокорности пресуди извршној од тата и гусара помиње и друга судбена дела којима се
пресуђује на основу обличенија и генералне истраге.На прво место се истичу црква и
властела као ситни владари чији је отпор законодавац успео да предупреди.Општа одредба
о противљењу извршења одлука војвода на ратним походима.Војвода има судску власт на
походу и у случају непокоравања пресуди или кад лакше иступе властелина, сам их
кажњава као своје војнике.

Кривична дела против јавног мира и поретка

Назив је посилије, насиље, забавиште.Учиниоци су властела и чиновници.

Јавни поредак је сталешки поредак.Повреда црквеног имунитета се кажљава невера и

глоба од 500 перпера.ДЗ предвиђа повреде судског и економског имунитета.Ко од
световањака суди за духовне дугове, да плати 300 перпера.Црквени људи не могу ући у
меропшине царства, нека раде само цркви.Ко уради супротно, томе се све одузима и биће
кажњен.Из УД су због повреда слобода дубровачких трговаца у ДЗ настала два КД; 1)
насилно изнуђивање продаје робе испод цене (забава ои силе) –НК=500 перпера.2)
стречавање трговца да слободно иде на тргове (задржати)-НК=300 перпера.Злоупотреба
приселице је потискивање себара од стране властеле.Властелину који приселици из злобе
отме нешто са земље, или му се кућа попали, или друго зло учини, та ће му се област
узети, а друга му се неће дати.Паљевина као облик злоупотребе приселице има за казну
одузимање државе као пребеглац.

Насиље себара над властеоским имањем:1) ако се после смрти неког властелина у селу у
жупи или међу жупама учини штета паљевином или на било који начин, сву штету мора да
плати околина.2) ако се неки властелин/властеличић или неко други из царства одметне, па
околна села или жупа крену да пљачкају његову кућу, стоку и оно што је оставио.Они који
се упусте у пљачку казниће се као неверници.ДЗ штити државне не приватне интересе па
је имање пребеглца подложно конфискацији него и пљачкање напуштеног имања.О сабору
себрову или збор себара је забрањен и кажњава се одсецањем ушију и батинањем
коловођа.Мера нема сталешки карактер, више је полицијске природе у циљу заштите од
иступања против повлашћених сталежа.Унето је из Властареве Синтагме где је сабирање
народа без царске заповести достојно велике казне.Ккао зборови(кумбаније), тако и
устанци(крамола).Сбор је јавна установа и кажњива радња.Провод је пружање помоћи
приватном поданику да побегне од свога господара.У ДЗ се назива прејем људски, један од
царских дугова.Казна није предвиђена у ДЗ него се регулише обичајем, субјекти су отроци
и станици.Посебан облик провод у туђу земљу где је казна самоседмо.Ко проводи
припадника истог сталежа поданику у иностранство, дужан му је дати седморицу на место
црквеног човека.Може бити потпомогнут у бежање код властелина, он се и даље мора
вратити цркви, која фа поново потражује.Властелин је могао помоћи насељенику да
побегне у иностранство да га тамо зароби и доведе натраг у земљу као роба или
поданика.Пријеманије человека-довођење и примање туђих људи на своју земљу се
кажњава као за неверу.Тек је у ДЗ предвиђено кажњавање од стране државе, казне су
одређивали господари у патримонијалним тамницама.Меропах који побегне од свог
господарау иностранству или унутар земље где год да га нађе господар, да се осмуди и
распори му се нос и да се зајемчи да је његов.Казна је патримојиална, ДЗ прецизира и
одређује границе у мерама према бегунцу забрањујући конфискацију за бегунце.

Кривична дела против службене дужности

Службена дужност се везује за имунитет цркве тиме поставља ограничење државном

службенику.У случају прекорачења настају КД проив службене дужности и поретка.По
ДЗ, мито постоји у три облика; 1) мито код постављања на црквену дужност-лишење сана,

2)мито од управника црквеног имања, где је казна конфискација имања , а за калуђера

батинање и прогонство, 3)притисак од управника црквених имања меропаха и влаха где је
казна лишење слободе и одузимање имања и дужности-?.Мнастирксе старешине као
ктитори треба да хране сиротињу казна је лишење сана.Други облик је повреда црквеног
имунитета.Следеће КД је службени нерад односно нечување државне границе, нерад на
гоњењу и хватању тата и гусара и нерад ма стражарењу путева против тата и гусара.Неард
на чувању државних граница се јавља у два случаја ; 1) туђа војкса пређе границу, и
пљачка земљу цареву, па се врати истим путем, одговарају властелини крајишници кроз
чију државу пређу-ГО→накнада штете.2) кроз државу крајишниак упадне гусар и изврши
пљачку и опет врати са пљачком, одговара крајишник-КО-самоседмо.Нерад на гоњењу и
хватању тата и гусара је КД где је учинилац господар и старешина села.КО.Казна је као за
тате и гусаре.Стражарење путева је дужност кефалија и властеле.ГО-накнада штете нанета
од тата и гусара које страже нису ухватиле.Пристав ако учини нешто што у судској
наредби не пише, или преиначи судску наредбу , дужан је да се правда пред судом.Ако суд
нађе да су извршили оно што у наредби пише, пустиће се.Ако је наредбу преиначио
одсећиће му се руке и одрезати језик.

Празнине у старом српском праву

Обичајно право се третира као стални супсидијарни извор права уз ДЗ, као и зборници
византијског права и то Властарева Синтагма.ДЗ је у односу на Синтагму садржао само
оно што је специфично за српске прилике.Прије 18.века, право се установљавало
казуистички, од случаја до случаја,издвајајући се из неписаног права и праксе.касус
регалес→касус легислатив-компетенције државног судства.Јиречекове празнине нису
постојале нити поуњаване византијским зборницима.Законодавац се ослањао на старо
обичајно право и вековну праксу која се не може пратити у средњовековној Србији, тј.оне
постоје у историографији не у старом српском праву.Уз ДЗ велики значај има обилајно
право и судска пракса. За које ДЗ ћути, најприје о КД и казнама.Судска пракса сам
стабилизира обичајно право и прихвата одредбе византијског права.Рецепција ВП је
ауторизована из Властареве Синтагме.ДЗ је био темељ казненог система.Празнине су се
попуњавале обичајним правом византијским који је препоручивао у Синтагми.Прихватање
византијских одредби се вршило ен блик.