БИТКА КОД ХЕЈСТИНГСА

14. ОКТОБАР 1066.

Током 9, и 10. Века, саксонско становништво Британског острва водило је дуге

борбе са данским освајачима који су ове обале опседали још од краја 8. века. Данци
су најпре долазили у таласима напада који су подразумевали повратак у
домовину,што је касније прерасло у презимљавање и на крају трајно задржавање на
заузетој територији. Краљ Алфред Велики (871-899), борећи се против викиншких
освајача, однео је неколико значајних победа, од којих је најважнија била битка код
Едингтона, 878. године, у којој саксонски краљ не само да тријумфује, већ и једног од
вођа велике паганске војске, Гутрума, придобија за хришћанску веру. Гутрум постаје
Алфредов духовни син. Миром између Алфреда и Гутрума створена је данска област,
позната као Данелаг, у којој је данско становништво живело и управљало се према
својим законима.
Под жезлом краља Алфреда ујединила се Енглеска држава, али треба имати на
уму да Алфред није владао целом територијом Енглеске, већ је био њен једини краљ.
Тек су његов син, Едвард Старији (899-925) и унук Етелстан (925-939), успели да
заузму данске области и загосподаре целом земљом. Домаћа, саксонска династија,
пореклом из древне краљевске куће Весекса, владала је све до 1016. Године.
У лето те године, данска флота поново пристаје уз обале Британије. Предводио
ју је Кнут Свенсон, касније прозван Велики, син краља Свена Рашљобрадог. Кнут је
са англосаксонским краљем Едвардом Гвозденим Боком у лето исте године, склопио
споразум према коме је Енглеска била подељена између њих двојице. Уколико један
од њих умре, оном другом припада власт над целом земљом. Само неколико месеци
након склапања овог споразума, Едмунд умире кратко након пораза у бици код
Асендуна. Тиме се прекинула власт саксонске династије.
Кнут се показао као способан владар, који је поштовао обичаје својих
поданика и оженио је Саксонку Елфгифу, кћер елдормана Елфхелма. Поставши
господар целе Енглеске, Кнут је морао да да легитимитет своме новом статусу. Кнут
је то учинио оженивши удовицу краља Етелреда Лошесаветованог,Ему
Нормандијску. Овим догађајима започео је процес који ће довести до битке код
Хејстингса и устоличити норманску династију у Енглеској.
Након Кнутове смрти 1035. године на енглески престо је сео његов син
Хардекнут, рођен из брака са Емом Нормандијском. Хардекнут није био једини
наследник. Краљ Кнут је имао још наследника, који су сматрали да и њима припада
исто право наслеђа енглеског престола. Како је то обично бивало након, након смрти
данског монарха почела је свирепа борба за престо, и мир у Енглеској је постао
мисаона именица. Како они нису могли дуго да се одрже, енглески витан је узео ствар
у своје руке, и за новог краља изабрао Едмундовог брата Едварда, названог
исповедник. Он је за време Кнутове владавине растао на двору свога ујака,
нормандијског војводе Ришара II. Будући да је одрастао међу Норманима, нови краљ
им је био изузетно наклоњен, те су они били не само чести гости на његовом двору,
него је Едвард, при повратку у Енглеску, својој норманској пратњи доделио феуде у
својој краљевини. Краљеве симпатије према Норманима су веома забринуле његовог
таста, Годвина, који је у Кнутово време постао ерлом Весекса и играо значајну улогу
при Едвардовом избору. Читава Едвардова владавина била је испуњена
превирањима и трвењима између норманских дошљака и англосаксонске
аристократије.
Значајан моменат, и оно што ће се показати као прекретница у историји
средњовековне Енглеске, био је тај што краљ није успео да обезбеди наследника,
стога су се у самом почетку појавиле претензије на енглески престо. Са једне стане
ерл Годвин, а са друге Вилијам Нормандијски, који је сматрао да је он једини
легитимни наследник бездетног краља, будући да су преко Еме Нормандијске били
сродници. Године 1051. за Вилијама је почела да се ствара прилика да се постепено
почне приближавати своме циљу. Када је Годвин одбио краљев налог да казни
становништво Довера за напад на грофа Булоња, због чега бива прогнан а његов син
Харолд заробљен и приморан да Вилијаму положи заклетву да ће га признати за
краља. Хакон Едвардове смрти, будући да није имао наследнике, витан јепрогласио
Харолда за краља.
Прилика за потез нормандијског војводе се у потпуности створила. Вилијам је
Харолда код папе оптужио за гажење заклетве. Рим никада није имао потпуну
контролу над енглеском црквом, па је папство, видевши прилику да оствари своје
аспирације ка већој контроли цркве у Енглеској и нивелацији обреда, одлучно стало
на страну нормандијског војводе. Вилијам је повукао потез добивши папин
благослов.
На другој страни, краљ Харолд био је у незавидном положају. Његов брат
Тостиг удружио се са Харалдом Хардрадом, краљем Норвешке, а заједнички ерлови
Нортамбрије, Едвин и Моркар, такође су гајили анимозитет према њему. Замршена
ситуација се разрешила сукобом између Тостига и Харалда са једне и Едвина и
Моркара са друге. Харолд је норвешку војску докрајчио код Стамфорд Бриџа. Битку
са норвешким краљем Харолд је платио исцрпљеношћу своје војске и мањим
бројним стање, а додатни напор представљао је и усиљени марш јер се у међувремену
Вилијам искрцао. Нормандијски војвода се за поход темељно припремао. Саградио је
око 600 бродова који су требали да преко Ламанша пренесу војску, коње, оружје и
ратни провијант. До судбоносног сусрета дошло је 14. Октобра 1066. Код Хејстингса.
Краљ Харолд је на својој страни имао 7000 ратника, док је Вилијам имао 3000
пешака и 2000 коњаника. Оно у што је представљало разлику у односу снага је
чињеница да је у Харолдовој армији било много припадника народне народне војске,
који су у односу на норманске ратнике, били поприлично невешти и невични
ратовању. То је војводи увећало шансе за победу. Вилијам је одмах приметио мањак
дисциплине у слабо наоружаној саксонској војсци. Војвода је вештим маневром
лажног повлачења, навео саксонске телохранитеље да разбију редове што је било од
пресудног значаја. Вилијам је однео победу, за коју се може рећи да је срећни усуд, јер
да се није догодио Стамфорд Бриџ, и регрутовање народне војске у саксонске редове,
нормандијски војвода би тешкоостварио ову судбоносну победу. Краљ Харолд и
његова браћа су изгубили животе. Вилијам је прокрчио себи пут до енглеског трона,
што је за Енглеску свакако била прекретница. Саксонска династија се угасила,
сменила ју је страна династија и француски језик као службени.
Нови краљ је ушао у Лондон и крунисан је у Вестминстеру на Божић 1066.
године. Нормански војвода се показао као предузимљив, али окрутан краљ. Вилијам
је одмах приступио војној организацији земље. Војвода је Енглеску феудализовао по
угледу на своју домовину. Феудални господари су углавном били Нормани, али нови
краљ није дирао поседе англосаксонских великаша који нису пошли на њега са
оружјем, те су и они постали његови вазали. Спроведена је и опсежна
фортификација, ради ефикасније одбране и контроле земље. Подизање замкова
између осталог је спроведена ради одбране од викиншких упада, нарочито Данаца, у
којима је нови краљ имао јаку опозицију у Данелагу. Вилијам се сматрао законитим
наследником Едварда Исповедника, те стога у основи није мењао његову политику.
Настојао је да се придржава англосаксонских обичаја и признавао дарове
англосаксонских краљева. Мање измене су спроведене само у неким сферама, и то је
подразумевало одузимање политичке функције ерлу, сводећи га само на почаст, и
раздвајање световних и црквених надлежности. Једна од важних мера коју је освајач
спровео била је чувена Књига страшног суда. У основи она представљала попис све
енглеске земље по грофовијама и унутар грофовија, и била је својеврсни порески
регистар на основу ког је краљ знао колико од од кога потражује.
Наравно, све ово није дошло само по себи, Вилијаму Освајачу је требало око 5
година да се избори и сачува неокрњену моћ англосаксонске краљевине. Владавина
новог краља и нове норманске династије, означило је нову страницу социјалног,
политичког и културног развоја земље.

Литература:

Иванка Ћуковић Ковачевић, Историја Енглеске, Научна књига, Београд, 1971.

Сидни Пеинтер, Историја средњег века 284-1500, Clio, Београд, 1997.
P. H. Sawyer, Kings and Vikings , Scandinavia and Europe 700-1100, Routledge, London,
1982.
A. Д. Удаљцов, Е. А. Космински, О.Л. Вајнштајн, Историја средњег века књ. 1,
Београд, 1950.
A.L. Morton, Istorija Engleske do 1918, Veselin Maslesa, Sarajevo, 1955.