PDF

МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК
23
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ

РАЧА
2010
Centre for Mythological Studies of Serbia
Mythology collection
23
Rača – Belgrade
2010
Центар за митолошке студије Србије
Уредник
ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ
Приредио
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ
МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК 23
Прво издање
Издавач
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ — РАЧА
ОПШТИНА МРКОЊИЋ ГРАД
Главни и одговорни уредник

ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ
Приређивач
Редакција
проф. др Радмило Петровић, проф. др Милорад Радусиновић, доц.
др Малиша Станојевић, Живојин Андрејић, проф. др Марко
Атлагић, Бобан Станојевић
Рецензенти
проф. др Александар Петровић, проф. др Радмило Петровић, проф.
др Милан Ристановић, мр Небојша Раденковић
Технички уредник
Бобан Станојевић
Преводи на енглески
Братислав Срећковић, Мирјана Марушић, Мирјана Мијовић,
Анкица Станојевић
Тираж
500
Штампа
ISBN 978–86–83829–40–8
Академик
МИЛАН БУДИМИР
Рача
2010
CENTRE DES ÉTUDES MYTHOLOGIQUES DE SERBIE
MILAN BUDIMIR
membre de l’Académie
Академик Милан Будимир
(Мркоњић Град, 2. 11. 1891 – Београд, 17. 10. 1975)
Научни скуп „Академик Милан Будимир“
Мркоњић Град
23–24. септембар 2010. године
САДРЖАЈ
САДРЖАЈ..............................................................................................................9
БИОБЛИОГРАФИЈА........................................................................................13
Библиографија научних радова академика Милана Будимира........15
Будимир, Милан Ђ. ........................................................................................35

КСЕНИЈА МАРИЦКИ ГАЂАНСКИ
Преци и потомци академика Милана Будимира ..................................39

ВЕЛИМИР БУДИМИР
Слепи Хомер из Мркоњић града.................................................................47

РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ
Милан Будимир као балканолог .................................................................53

НЕБОЈША М. РАДЕНКОВИЋ
Милан Будимир – вјерност политичким идеалима „Младе Босне“ 69
PELASTO-SLAVICA ..........................................................................................75
Хомерско питање професора Будимира ...................................................77

МИЛАН РИСТАНОВИЋ
Југоисточна Европа у виђењима Милана Будимира (имплицитна

философија историје)......................................................................................85
АЛЕКСАНДАР М. ПЕТРОВИЋ
Валоризовани резултати Милана Будимира као полазна основа у

трагању за континуитетом индоевропске, Прве – Старе Европе....109
9
Митолошки зборник 23
Протосрби и антички Срби у научним расправама Милана

Будимира ......................................................................................................... 141
МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ
Милан Будимир о неким балканским племенима............................. 155

СВЕТОЗАР БОШКОВ
Неолитска Винча, пелашки мит о постанку као космичка арка и

Милан Будимир............................................................................................. 165
ЉУБОМИР КЉАКИЋ
Милан Будимир као представник аутохтонистичке српске

историографске школе и Маријани......................................................... 203
МАРКО АТЛАГИЋ
MEMINI ............................................................................................................. 211
Нека археолошка сведочанства о Илирима у доба далматско-

панонског устанка ......................................................................................... 213
ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ
Чудесно прелијетање цркава брвнара..................................................... 229

ВЛАДИМИР ЂУКАНОВИЋ
Да ли је Гост Радин био богомил?............................................................ 241

МЛАЂАН ЦУЊАК
Дубровник као српски духовни простор............................................... 259

БРАНКО НАДОВЕЗА
Генетика, историја, језик............................................................................. 273

БОБАН СТАНОЈЕВИЋ
Велика Попина у Лици – од најстаријих времена .............................. 297

МИЛОЈКО БУДИМИР
Праисторијски криви гвоздени мачеви са простора некадашње

Југославије ....................................................................................................... 319
НЕБОЈША ЂОКИЋ
10
Садржај
О значењу назива Семберија, Мајевица, Романија... .........................331

МИРКО БАБИЋ
Српски језик и његова старост...................................................................341

ГОРАН ПОЛЕТАН
Зооними и пастирски термини у микротопонимији околине

Куршумлије .....................................................................................................345
ГОЛУБ ЈАШОВИЋ
Натпис и цртеж которских једрењака на фасади у манастиру Високи

Дечани из XIV века ........................................................................................359
ХАЏИ-РАДОМИР ПЕТРОВИЋ
11
12
БИОБЛИОГРАФИЈА
14
УДК: 811.163.41:929 Будимир М.
БИБЛИОГРАФИЈА НАУЧНИХ РАДОВА

АКАДЕМИКА МИЛАНА БУДИМИРА
(1921–2002)1
Скраћенице
ААС – Архив за арбанаску старину, језик и етнологију, Београд

ГИД – Гласник историјског друштва у Новом Саду
ЖА – Жива антика, часопис класичних филолога, Скопље
ИЧ – историјски часопис, орган Историјског института САН
ЈИЧ – Југословенски историјски часопис, Београд
ЈФ – Јужнословенски филолог, Београд
III КС – Трећи међународни конгрес слависта, Београд 1939.
НЈ – Наш језик, Београд
ППНП – Прилози Медебица–Шмаус – Прилози проучавању на
родне поезије, Београд
ПКЈИФ – Прилози П. Поповића – Прилози за књижевност, језик,
историју и фолклор, Београд
СКГ – Српски књижевни гласник, Београд
RIEB – Revue internationale des études balkaniques, Београд
1920.
1. Атина Тритогенија и антички Тритопатреји, Гласник Земаљског
музеја у Сарајеву, 32, 3–4, стр. 295–327.
1. mitcentar@nadlanu.com
15
1921.
2. Ieur. *kleu- „тећи, плавити, прати, чистити“, Белићев зборник I, стр.
97–112.
3. Платон, Симпосион, Оревео Периновић, Прилози П. Поповића 1,
стр. 120–124. Приказ.
4. Bruckner, A. Mitologija slowinska, Јужнословенски филолог 2, стр.
344–345. Приказ.
1922.
5. Један научни јубилеј (А. Белић), Београдски дневник, 29, 1.
6. Нове књиге о метрици, Прилози П. Поповића 1, стр. 110–112. При-
каз.
7. Влад. Скарић, Постанак крсног имена, Прилози П. Поповића 2, стр.
315–318. Приказ.
8. Институт за проучавање Балкана, Београдски дневник 4/3.
1923.
9. Calques и полигенеза, Прилози П. Поповића 3, стр. 210–214.
10. M. P. Nilsson, Primitive Time-Reckoning, Прилози П. Поповића 5,
стр. 160–178.
1925.
11. Вергилијева златна грана и наш народни фолклор, Прилози П.
Поповића 5, 160–178.
1926.
12. Carmen Arvale, Посебна изд. Српске краљевске академије, књ. LXI,
Филозофски и филолошки списи 17 (Београд), 1–94. Резиме на латин-
ском, р. I–V.
13. Ономасиолошки и граматички прилози (1. бесу – δαιµων; 2.
duchori – „Putorius foetidus“; 3. korva; 4. nevesta), ЈФ 6, 167–178.
14. D. Dečev, Asklepios als thrako-griechische Gottheit; исти, , ААС 3, 1–
2, 230–241; на немачком. Приказ.
1927.
15. Лат. mpl/ml, Symbolae grammaticae J. Rozwadowski, vol. I, Cracoviae,
199–201. На латинском.
16
Библиографија научних радова академика Милана Будимира
16. Fortuna Viscata, Raccolta di scriti in onore di Felice Ramorino, Milano,

147–201. На немачком.
1928.
17. Античка Италија и Балкан, Претеча (Београд) I, 47–55.
18. Zur Stellung des Makedonischen, ААС 4,
19. Albnaisch zot und griechisch basileus, ААЦ 4.
1929.
20. Pathissus – Тиса, ГИД II, 1, 1–5.
21. Антички становници Војводине: 1. Amantini, ГИД II, 2, 165–175.
22. Хрват, Шишићев Зборник (Загреб), 609–617; резиме на немачком.
23. Порекло античке легије, Зборник у част Богдана Поповића
(Београд), 177–184.
24. Zur Koine, Actes du II Congres international des etudes byzantine
(Beograd 1927), Compte-rendu par D. Anastasijević, 171–172. Сажет ре-
ферат.
25. В. Чајкановић, Преглед римске књижевности, Прилози П. Попо-
вића 9, 240–241. Приказ.
26. Гласник историјског друштва у Новом Саду. Мисао II, XXXI/237–
240. Приказ.
1930.
27. Антички становници Војводине: 2. Breuci, ГИД III, 1, 10–21.
28. Нешто о Дринској бановини. Алманах дринске бановине, 97–98.
29. Платонова писма, СКГ 31, 7, 508–513.
1931.
30. Taurunum – Земун, ГИД IV, 2, 187–193.
31. Мemoria Slavorum antiquissima, Acta II Congressus philol. Class.
Slav., (Prague) 450; Argumenta lectionum, 3–4.
1933.
32. Из класичне и савремене алоглотике, Споменик СКА 76, II р. 59
(Београд), 34–36.
33. Zur proto-indogermanischen Schicht, Actes du II congres internat. Des
linguistes (Geneve).
17
34. Zu den Donaunaen, Comptes rendus du III congres des geographes et

etnographes Slaves dan sle royaume de Yugoslavie , (Београд 1930), 353–
355. Сажет реферат.
35. Н. Мајнарић, Софоклови Сљедници, СКГ. Приказ.
1934.
36. Digenis und Marko Kraljević, Actes du IV congres internat. Des etudes
byzantines, (Sophie 1933) vol. II, 16–18. Сажет рефрат.
37. „Насушни хлеб“ и „свагдањи крух“, НЈ 2, 6–9.
38. Језичко осећање и језичко знање, НЈ 2, 40–43.
39. Грчка подлога књижевних језика, НЈ 2, 230–234.
1935.
40. Pathologische Lauterscheinungen in der Alloglottie, Atti del III
Congresso internaz. Dei linguisti, (Roma 1933) Firenze, 54–58.
41. Бугарски, бугарити, бугарштица, Прилози меденица – Шмаус II,
1, 18–19. Резиме на немачком.
42. Са П. Скоком: But et signification des etudes balkaniques, RIEB I, 1–
28.
43. Griechische und makedonisch, RIEB I, 281–282.
44. Die Balkanistik auf dem IV Byzantologen-Kongress in Sophia, RIEB I,
323–324. Приказ.
45. П. Скок, Наша поморска и рибарска технологија на Јадрану, ЈИЧ
I, 1–2, 128–129. Приказ.
46. П. Скок, Долазак Словена на Медитеран, ЈИЧ I, 3–5, 535–545. При-
каз.
47. Оснивање Балканског инситута у Београду, ЈИЧ I, 3–4, 732.
1936.
48. Кочићев месијанизам, Развитак 2, II, 341–351; Отаџбина 3, 144
(Бања Лука), 4.
49. Редукција честих гласова и обимних гласовних скупова, ЈФ 15,
155–165.
50. Vorgriechischer Ursprung der homerischen Haupthelden (1. Pelaster u.
Pelasger; 2. Thetis u. Odysseus; 3. Achilleus; 4. Sonstiges), RIEB II, 1, 195–
215.
51. Zu den altbalkanischen Baummnamen, RIEB II, 1, 238–240.
18
52. De iis qui Snaci nominantur: II Nota linguistica, ЈИЧ II, 1–4, 127–134;
Addenda, ibid. 410–411.
53. О двојезичним сложеницама таутолошког типа, НЈ 4, 165–168.
54. Васићева Винча, СКГ 48 (од 1. маја), 52–58. Приказ.
55. Са П. Скоком: Балканска судбина, Књига о Балкану (Београд),
400–401.
56. Са П. Скоком: Destinees balkaniques, RIEB II, 2, 601–613.
1937.
57. М. М. Васић, Преисториска Винча I–IV. Прилози П. Поповића /2,
328–331. Приказ.
58. Значај Васићеве Винче. СКГ, НС I/6, 455–461. Приказ.
59. Illirisches, Белићеб Зборник II, 209–218.
60. Pelastisches, RIEB III, 1, 258–263.
61. О етничким односа Дарданаца према Илирима, ЈИЧ III, 1–4, 1–29.
Резиме на немачком.
62. Вукова буна, Просвета 21 (Сарајево), 633–636.
63. Vlad. Georgiev, Die Trager der kretisch-mykenischen Kultur; ihre
Herkunft u. Ihre Sprache, I Teil: Ugriechen u. Urillyrier, RIEB III, 1, 283–
286. На немачком. Приказ.
64. Са П. Скоком: Балкан и Балканци, изд. Балканског института
(Београд), 1–158.
1938.
65. Агон у класичној и у нашој народној песми, Прилози Меденица –
Шмаус III, 2, 227–238. резиме на немачком.
66. Његошев „враг су два мача“, Прилози П. Поповића 18, 140–149.
67. Pelastica I, RIEB III, 2, 344. На немачком.
68. Какво и чије југословенство? Видици I, 2, 35–36. Приказ књиге:
Првислав Грисогоно, Уједињена Југославија.
1939.
69. Snaci „Coloni regionis montuosae“, ЈИЧ V, 1–2, 185–191.
70. Asklepios, Акта конгреса за историју медицине, Загреб.
71. Са А. Белићем: Однос функције, значења и форме речи у проуча-
вању целокупности словенске граматике, III КС , 1, 26–28. Резиме.
72. Преткласични супстрат и његов значај за топономастику словен-
19
ског језика, а нарочито јужнословенских, III КС, 2, 13. Рез.

73. Ка образовању словенских ктетика, III КС, 2, 13. Рез.
74. Класично порекло израза жупан и стопан, КС, 2, 189. Резиме.
75. Старобалкански мотиви код Вука, III КС, 2, 190. Рез.
76. Старобалканска техника у Сремчевим делима, III КС, 2, 191. рез.
77. Антика и балканско-славјанското взрождение, Родина I, 4, (Со-
фија), 45–57.
78. П. Скок, Преглед француске граматике, Гласник Проф. друштва
19, 9 (Београд), 624–627. Приказ.
1940.
79. Појаве аскетизма у античком Подунављу, ГИД 13, 3–4, 260–267.
80. О Илијади и њеном песнику, Колачев нар. Универзитет, Мала
библ. 10, 1–51.
1941.
81. Народна медицинска басна Sator Arepo, Miscellanea Централног
хигијенског завода 17 (Београд), 145–173; addenda 255–258.
82. Ми Балканци, Гласник друштва Просвете 19 (Сарајево), 17–21.
1947.
83. De Dacis Pleistoi qui vocantur, Balkania VIII (Bucarest).
1948.
84. Litterae latinae (уџбеник за универзитет), Београд, 1–275.
85. Са Д. Константиновићем: Уџбеник латинског језика за VII и VIII
разред гимназије, Просвета (Београд), 1–367.
1949.
86. Alaksandus > ’Αλεξανδρος, ИЧ САН I, 1–2, (Београд 1948), 12–23.
87. Словени Сколоти, Историјски гласник Удруж. Историчара НРС 2,
68–72.
88. П. Скок, Лексикологијске студије, ИЧ I, 1–2, 255–261. Приказ.
89. Ј. Вуковић – А. Кучан, Један стари босански надгробни споменик
и натпис, ИЧ I, 1–2, 261–263. Приказ.
90. Порфирогенит и наша народна традиција, Гласник САН I, 1–2,
243–245, Резиме.
20
91. Анадол и античка Србија, Гласник САН I, 1–2, 261. рез.

92. Илири и Трачани, Гласник САН I, 1–2, 262. Рез.
93. О дарданским кметовима, Гласник САН I, 1–2, 263. Резиме.
94. Пелазги у Атици, Гласник САН I, 1–2, 263. Резиме.
95. Поводом књиге В. Новака, Magnum crimen, лист „Република“ од
11. јануара. Приказ.
1950.
96. Грци и Пеласти, Посеб. Изд. САН 167, Одељ. Литературе и језика
2, 1–70. Резиме на француском.
97. Х. Барић, Илирске језичке студије, ЈФ 18, 1–4, 281–291. Приказ.
98. Словени и антички Медитеран, Гласник САН II, 1, 173–174. Рези-
ме.
99. Долатински circus и догрчки ...ιρ..ος, Гласник САН II, 2, 353. Рези-
ме.
100. Taurunum retractatum, Гласник САН II, 2, 352. рез.
101. О постанку грчке традиције, Гласник САН II, 2, 322–323. резиме.
1951.
102. Аристотелове две врсте трагедије, Глас САН 201, 67–94. Резиме на
латинском.
103. Рендић-Миочевић Д., Илирска ономастика на латинским натпи-
сима Далмације, ИЧ II, 1–2, 195–196. Приказ.
104. Грци и Илири, Гласник САН III, 1, 152–153. Резиме.
105. Жива антика, ЖА I, 1, 3–4.
106. Particulae Pelasticae I, ЖА I, 1, 68–77. Резиме на латинском.
107. Антика и Пеласти, ЖА I, 1, 78–101, Резиме на лат.
108. Particulae Pelasticae II, ЖА I, 2, 222–224. Рез. На латинском.
109. Седамдесетогодишњица академика Петра Скока, Унив. Весник
од 15. марта.
110. Проблем букве и протословенске домовине, Рад ЈАЗУ 282, (За-
греб), 5–32. Резиме на латинском.
111. Са Душаном Константиновићем: Уџбеник латинског језика за
VII и VIII разред гимназије. Друго прерађено издање (Београд), 1–
395.
21
1952.
VII и VIII разред гимназије. Треће прерађено издање (Београд), 1–395.
113. Илири и Праилири, Вјесник за археологију и хисторију далма-
тинску LIII (Сплит), 7–12. Резиме на латинском.
114. Протословенски и староанадолски Индоевропљани, Зборник ра-
дова Филозофског факултета II (Београд), 255–279. Резиме на латинс-
ком.
115. Наша класична филологија, Унив. Весник од 1. маја (Београд).
116. ΕΛΛΑΖ – ΕΛΛΗΝ, Зборник радова Византолошког института
САН I (Београд), 17–28. Резиме на латинском.
117. Particulae Pelasticae III, ЖА II, 2, 184–204. Резиме на латинском.
118. Петар Скок, Славенство и романство на јадранским отоцима, ИЧ
САН 1951–52, III, (Београд), 267–271. Приказ.
119. ’Αθηνη η ..αι Τριτογενεια, ЖА III, 1–2, (Скопље), 5–20. Резиме на
латинском.
120. Илирски проблем и лексичка група , Вјесник за археологију и
хисторију далматинску LV, (Сплит), 3–36. Резиме на латинском.
121. Шездесет година рада академика М. М. Васића, ЖА III, 3,
(Скопље), 1.
1954.
VII и VIII разред гимназије. Четврто прерађено издање (Београд), 1–
376.
123. Questio de Neuris Cimmeriisque, Глас САН CCVII, Одељење лите-
ратуре и језика (Београд), 29–69.
124. Be/o-denkos „fundo carens, αβυσσος“, ЖА IV, 1, (Скопље), 3–15. ре-
зиме на латинском.
1955.
VII и VIII разред гимназије. Пето прерађено издање (Београд), 1–390.
126. Λαυριον πεδιον и Taurisci, Taurunum, Зборник Филозофског фа-
култета III (Београд), 269–289. Резиме на немачком.
127. Kouretes – Kyrbantes – Korybantes – Ortokorybantioi – calamaucus
– klobuk, ЖА V, 2 (Скопље), 217–226. Резиме на латинском.
22
128. Петар Скок, ЖА V, 2, (Скопље), 1. Некролог.
1956.
129. Есхилове трагедије у преводу Милоша Ђурића, Политика, 20.
1956, LIII, Приказ.
130. Петар Скок, ЈФ XXI, 1–4, (Београд 1955–1956), 503–505. Некролог.
131. Петар Скок, Прилози П. Поповића XXII, 1–2, (Београд), 163–165.
Некролог.
132. Pelasto-Slavica, Рад ЈАЗУ 309, Одјел за филологију књ. IX (Загреб),
81–194.
133. Петар Скок, ИЧ САН 6, (Београд), 268–270. Некролог.
134. Лат. ascia, ЖА VI, 2, (Скопље), 239–241. резиме на латинском.
135. Sophos-Sophia, Прилози П. Поповића XXII, 3–4, (Београд), 208–
217.
136. Два друштвена термина дубровачка, Анали Хисторијског инсти-
тута ЈАЗУ IV–V (Дубровник), 181–219. Резиме на француском.
1957.
137. Litterae Latinae. Друго прерађено и допуњено издање (Београд),
XV+336.
138. Два хомерска имена. О именима Олимп и Одисеј, Глас САН 229,
Одељење литературе и језика 3, (Београд), 1–23. Резиме на латинс-
ком.
139. Са словенског Олимпа, Зборник Филозофског факултета IV, 1,
(Београд), 1–56. Резиме на латинском.
140. Die Sprache als Schopfung und Entwicklung, ЖА VII, 2, (Скопље),
217–224. На немачком језику.
141. О прехеленским Индоевропљанима на Балкану, Буг. Академија
наука, Одељење језика, етнографије и литературе (Софија), 407–413.
Резиме на латинском.
1958.
142. ΣΤΟΙΧΕΙΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ. Елементарни уџбеник грчког језика
(Београд), 7+412.
143. Несторов и хомерски , Старинар САН VII–VIII, 1956–1957
(Београд), 23–27. са 1 сликом.
144. De Iliade quadam Phrygia, ЖА VIII, 2 (Скопље), 227–235. На немач-
23
ком језику.
145. Quadratum magicum retractatur, ЖА VIII, 2, 301–304. На немачком
језику.
146. Protolavica, Академија наука СССР, Славјанскаја филологија 2,
(Москва), 112–137. Резиме на руском језику.
147. Из трачког речника 1. agouros „ephebos“ 2. brilon „бријач“ 3. d/leba
tebenna 4. skarke – karkadon, Studia in honorem acad. D. Dečev (Софија),
85–91.
1959.
148. Триклети бабуни и бабице патаренске, Годишњак Историјског
друштва БИХ 10, (Сареајево), 74–86.
149. De Olympi Homerici imagine contraria, Глас САН 236, Одељење ли-
тературе и језика 4, 23–34. резиме на латинском.
150. О старијим поменима српског имена, Глас САН 236, Одељење
литературе и језика 4, 35–55. резиме на латинском.
151. Flumen nomine bathienus, Глас САН 236, 57–64. Резиме на латинс-
ком.
152. Zeus Labraundos, Labrus, Laburinthos, ЖА IX, 1–2, 85–96. На немач-
ком језику.
153. Флашар Мирон, Античко наслеђе у песмама Његошевим, ЖА IX,
1–2, 313–316. Приказ.
154. О подунавским Сигунима, ИЧ САН IX–X (Београд 1960), 21–33.
155. Аристотел: Метафизика, с грчког превео Др Бранко Гавела, пред-
говор „Реч две о Аристотелу“ написао Милан Будимир (Београд) V–
XXI.
156. Die Kerberier in der Odyssee und im attischen Drama, ЖА X, 1–2, 17–
39. На немачком језику.
157. De nominis serbici vestigiis classicis, Зборник Матице српске за фи-
лологију и лингвистику 3 (Нови Сад), 7–34.
158. Zum thrakischen Wortschatz, Аутореферат о чланку бр. 148. Das
QAltertum II (Berlin), 191.
1961.
159. Античке утопије и социјалистичке револуције, Глас САН 251,
Одељење литературе и језика 6, 5–70. Резиме на латинском.
24
1962.
160. Megaron – Megara, Зборник Филозофског факултета VI–2, 27–39.
резиме на латинском.
161. Адамско кољено, Зборник за народни живот и обичаје Јужних
Словена ЈАЗУ 40, О 60-годишњици Зборника (Загреб), 71–82. Резиме
на латинском.
162. Андрић и антика, Есеји о иви Андрићу, Институт за теорију
књижевности и уметности САН (Београд), I, 235–241.
163. Арб. Zot – διαιτος „arbiter“, Албанолошка истраживања (Приш-
тина), 255–257.
1963.
164. Са Мироном Флашаром: Преглед римске књижевности . Завод за
издавање уџбеника СРС (Београд) XI+687. Са епилогом: Развитак
књижевног латинског језика, 647–674.
165. О проблемима албанологије, Intergazetes „Rilindja“, Rilindja 17. XI
1963, XIX.
166. Zur psychologischen Einheit unserer Ilias, Das Altertum IX (Berlin),
131–136.
1964.
167. Antai antes anti anticus, Зборник радова Византолошког институ-
та VIII (Београд), 37–45. Резиме на латинском.
168. О атинској Илијади, Летопис Матице српске 140, 314, 5 (Нови
Сад), 380–398.
169. Vuk Karadžić et les etudes balkaniques, Bulletin de l’Association
internationale des etudes du Sud-Est europen II, 2 (Bucarest), 8–11. На
француском.
1965.
170. Хомер: Илијада, превод, увод и регистар Милоша Н. Ђурића,
предговор „О атинској Илијади“ написао Милан Будимир, Матица
српска (Нови Сад), 7–30.
171. Из новије балканске ономатологије, ЈИЧ 1, (Београд), 69–72.
172. Место арбанског у кругу индоевропских језика, Албанолошка
истраживања 2, (Приштина), 5–13. Резиме на латинском.
173. De Hil(l)uriorum Pelastarum vestigiis quibusdam lexicis, Годишњак
25
III, Центар за балканолошка испитивања 1 (Сарајево), 5–11. На латин-

ском језику, резиме на српскохрватском.
1966.
174. Вино пију баше сарајевске, Вуков зборник САН, Посебна издања,
Одељење литературе и језика 17 (Београд), 697–712. Резиме на латин-
ском.
175. Вампиризам у европској књижевносзи, Анали Филолошког фа-
култета, свеска посвећена Пери Слијепчевићу 6 (Београд), 269–273.
176. De macedonum nominis vi atque origine, ЖА XVI, 176–180. Резиме
на латинском.
177. О арбанским везама са протословснеким, Gjurmime albanologjike
(Албанолошка истраживања) 3 (Приштина), 5–7. Резиме на латинс-
ком.
1967.
178. Са Љиљаном Црепајац: ΣΤΟΙΧΕΙΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ. Основа грчке гло-
тологије. Друго издање. Завод за издавање уџбеника СРС (Београд),
VIII + 473.
179. Macenas atavis edite regibus. ЖА XVII, 15–16.
1968.
180. Еј, пусто море! Зборник историје књижевности Одељења литера-
туре и језика САНУ 6, 73–77. Резиме на латинском.
181. Из староставне књиге Симеуна ђака, Политика 11. 8. 1968.
1969.
182. Са балканских источника, СКЗ 62, 417 (Београд), 1–282.
183. Хомер: Илијада I и II певање. Превод Милоша Ђурића. Предго-
вор Милош Ђурић и Милан Будимир (Сарајево), 67.
184. Απατουρος < Οπατροφορος, ЖА XIX , 2, На латинском језику.
1970.
185. Двадесет година Живе антике, ЖА XX, 3–4.
26
1971.
186. Хом. (εν) νυκτος αµολγω Hes. βλαγις κηλις, Λακωνες, ЖА XXI, 1,
43–44. На латинском језику.2
187. Reč dve o Aristotelu / Milan Budimir // Metafizika / Aristotel; preveo
Branko B. Gavela, predgovor Milan Budimir. – Beograd: Kultura, 1971.
стр: V–XX. – (Filozofska biblioteka)
1972.
188. De s initiali ex st orta / Milan Budimir // Linguistica (Ljubljana). 12
(1972) 15–16.
189. Litterae Latinae / Milan Budimir. – 2. izmenjeno izd. – Beograd:
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1972. – 335 стр.; 24 cm
190. Од Понта до Проклете авлије / Милан Будимир // Развитак. н. с.
6 (1972) 6–10.
191. Српска рапсодија Филипа Вишњића: (Посебан отисак) / Милан
Будимир. – Сарајево: {Академија наука и умјетности Босне и Херце-
говине}, 1972 Zusammenfassung: Anfang des Aufruhrs gegen die
Abtunnige. – П. о.: Radovi; 43. Odjeljenje društvenih nauka; knj. 15.
1973.
192. Антиципација и инфилтрација пасје ликвиде / Милан Будимир
// Јужнословенски филолог. 30: 1–2 (1973)261–268.
1974.
193. De Ioannis Pathmii numero 666, cozmocratori nefasti anthroponymo
latino / Milan Budimir // Зборник Филозофског факултета. 12: 1(1974)
67–73.
194. Стерија терминолог / Милан Будимир // Зборник историје књи-
жевности Српске академије наука и уметности. 9 (1974) 1–11.
1976.
195. Svarog – Helios / Милан Будимир // Зборник радова о Александ-
ру Белићу. Београд: САНУ, 1976. Стр. 335–338.– (Посебна издања /
САНУ; 498)
2. Закључно са 1971. годином библиографски подаци су преузети од: М. Марковић,
Ј. Бошњак, Библиографија радова проф. Милана Будимира, Жива антика XXI, 2,
Скопље 1971, стр. 353–364.
27
1978.
196. Преглед римске књижевности = De auctoribus romanis / Милан
Будимир, Мирон Флашар. – 2. изд. – Београд: Научна књига, 1978. –
XI, 687 стр.; 24 cm. – (Универзитетски уџбеници)
1979.
197. Στοιχεια ελληνικα: основи грчке глотологије / Милан Будимир,
Љиљана Црепајац. 2. изд. – Београд: Научна књига, 1979. – VIII, 473
стр.; 25 cm.
1983.
198. Научна критика компаративистичког смера: изабрани критички
радови Светомира Николајевића, Николе Вулића, Милоша Тривун-
ца, Александра Белића, Веселина Чајкановића, Светислава Петро-
вића, Миодрага Ибровца, Хенрика Барића, Милана Будимира, Ми-
лоша Ђурића, Анице Савић Ребац, Владете Поповића, Николе
Банашевића и Љубомира Петровића / приредиле Слободанка Пеко-
вић, Светлана Слапшак. – Нови Сад: Матица српска; Београд: Инсти-
тут за књижевност и уметност, 1983. – 610 стр.; 24 cm. – (Српска књи-
жевна критика: грађа; књ. 22)
Из садржаја текстови М. Будимира: Агон у класичној и нашој народној

песми, 243–256; Порекло европске сцене, 257 – 296; Кочићев месијанизам,
295–315. Биобиблиографски подаци о М. Будимиру, 542–550.
1985.
199. Вергилијева Златна грана и наш фолклор / Милан Будимир //
Летопис Матице српске. 436: 1–2 (јул-авг. 1985) 52–66.
200. Ilirski tragovi u "Ilijadi" / Milan Budimir // Delo. 31: 7 (1985) 1–6.
1986.
201. Преглед римске књижевности De auctoribus romanis / Милан Бу-
димир, Мирон Флашар. – 3. изд. – Београд: Научна књига, 1986. – XI,
687 стр.; 24 cm.
Љиљана Црепајац. – 3. изд. – Београд: Научна књига, 1986. – 473 стр.:
табеле; 24 cm
28
1991.
203. Преглед римске књижевности: De auctoribus romanis / Милан Бу-
димир, Мирон Флашар. – 4. изд. – Београд: Научна књига, 1991. – XI,
687 стр.; 24 cm.
Љиљана Црепајац. – 4. изд. – Београд: Научна књига, 1991. – VIII, 473
стр.; 24 цм
1992.
205. Pelasto-slavica / Милан Будимир // Catena mundi. Књ. 1 / [прире-
дио Предраг Р. Драгић Кијук]. – Краљево: Ибарске новости; Београд:
Матица Срба и исељеника Србије, 1992. Стр. 74–82.
206. Са словенског Олимпа / Милан Будимир // Catena mundi. Књ. 1 /
[приредио Предраг Р. Драгић Кијук. – Краљево: Ибарске новости;
Београд: Матица Срба и исељеника Србије, 1992. Стр. 120–127.
207. Са балканских источника / Милан Будимир // Catena Mundi. Књ.
2 / [приредио Предраг Р. Драгић Кијук]. – Краљево: Ибарске новости;
Београд: Матица Срба и исељеника Србије, 1992. Стр. 852–855.
1996.
208. Преглед римске књижевности = De auctoribus romanis / Милан
Будимир, Мирон Флашар. – [5. изд.]. – Београд: Универзитет, 1996
(Београд: Завод за графичку технику Технолошко-металуршког фа-
култета). – XI, 687 стр.; 24 cm. – (Универзитетски уџбеници; 43)
1997.
Љиљана Црепајац. – [5. изд.]. – Београд: Универзитет, 1997. – VIII, 473
str.; 24 cm. – (Универзитетски уџбеници / Универзитет у Београду; 44)
2002.
210. Кочићев месијанизам / Милан Будимир // Петар Кочић у пара-
лелама / [приредио] Јован Н. Ивановић. – Бања Лука: Матица српска
Републике Српске, 2002. Стр. 44–54. – (Библиотека Освјетљења).
29
Избор из литературе о академику Милану

Будимиру
Будимир Милан // Годишњак САН. 58 (1951) 432–438.

Биографија и библиографија радова.
Поводом шездесетогодишњице Милана Будимира / Мирослав Мар-

ковић // Зборник радова Византолошког института. 1 (1952) 265–
273 .
Са библиографијом радова.
Milan Budimir // Ljetopis JAZU za 1951–52. 58 (1953) 269–274.

Биографија и библиографија радова.
Потпун живот / Југ Гризељ // Наш весник . 3: 93 (6. јануар 1956).
Филологија као посредник епохе / Блаженка Стејић // Ослобођење.

15: 3453 (18. август 1957).
Милан Будимир / С. П. // Политика. 56: 16250 (12. јул 1959) – Култура

–уметност 3: 118.
Библиографија радова проф. Милана Будимира / М. Марковић, Ј. Бо-

шњак // Зборник филозофског факултета. 9: 1 (1967) V–XII.
Споменица Милана Будимира
Професор Милан Будимир као научник / Фрањо Баришић // Зборник

филозофског факултета. 9: 1 (1967) I – IV.
Споменица Милана Будимира
Источници и свет: Милан Будимир: Са балканских источника, СКЗ,

Београд,
1969. / Петар Милосављевић // Летопис Матице српске. 146: 405: 3

(март 1970) 320–328.
Историјска улога Балкана у настајању и формирању европске култу-
30
ре / Војислав Минић // Стварање. 25: 3 (1970) 204 – 209.

Приказ књиге „Са балканских источника“.
Библиографија радова проф. Милана Будимира / М. Марковић, Ј. Бо-

шњак // Жива антика. 21: 2 (1971) 353 – 364.
Осамдесет година живота проф. Милана Будимира / Љиљана Цре-

пајац // Жива антика. 21: 2 (1971) 349–352.
Милан Будимир: редовни члан: наставак библиографије из Го-

дишњака 58 ... // [Г. Поповић] // Годишњак САНУ за 1969. 76
(1972) 627 – 634.
Увек сам себи за пример узимао Вука: интервју / Милан Будимир //

Политика. 72: 22166 (22. јун 1975).
Укрштај учености и и животне мудрости / Владета Јанковић // Поли-

тика. 72: 22298 (1. новембар 1975).
Милан Будимир (2. 11. 1891 – 17. 10. 1975) / Љиљана Црепајац // Жива
антика. 26 (1976) 7 – 10.
Милан Будимир (2. 11. 1891 – 17. 10. 1975) / Љиљана Црепајац // Го-
дишњак САНУ за 1975. 82 (1976) 192–194.
Милан Будимир (1891 –1975) / Никола Родић // Јужнословенски фи-

лолог. 32 (1976) 261–265.
Академик Милан Будимир – класични филолог и балканолог: (1891–

1975) /
[Миодраг Стојановић] // Balcanica. 7 (1976) 449 – 451.
Milan Budimir (2. XI 1891 – 17. 10 1975) / Ahmet Tuzlić // Ljetopis ANU
BiH za 1975. 8 (1976) 139–140.
Milan Budimir (1891 –1975) / Radomir Lukić // Bulettin scientifique, sect.

B, t. 12 (21): n. 4–6 (1976) 83.
31
Милан Будимир: 1891 – 1975: In memoriam / Бранко Гавела // Стари-

нар. н.с. 27 (1977) 217.
Književna istraživanja Milana Budimira / Svetlana Slapšak // Savremenik.

24: 48: 8 – 9 (avgust-septembar 1978) 107–131.
Milan Budimir (1891 –1975) / Radoslav Katičić // Ljetopis JAZU. 79 (1979)

671 – 675.
Милан Будимир / уредник Антоније Исаковић. – Београд: Српска

академија наука и уметности, 1979. – 24 стр.; 24 cm. – (Спомени-
ца / Српска академија наука и уметности; књ. 5. Одељење језика
и књижевности; књ. 1)
Садржај: Милан Будимир / Војислав Ђурић, стр. 5 – 10; Милан Будимир
као лингвист / Љиљана Црепајац, стр. 11 – 19; Балкански источници
Милана Будимира / Драгослав Срејовић, стр. 21 – 24.
Уместо предговора: успомени академика Милана Будимира / Фану-

ла Папазоглу // Ономатолошки прилози. 1 (1979) 1–4.
Paradigma utopijskog mišljenja / Svetlana Slapšak // Svi Grci nazad!: eseji

o helenizmu u novijoj srpskoj književnosti. Novi Beograd:
Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, 1985. Str. 95–102.
(Biblioteka Izazovi)
Будимир – пророк прошлости / Љубомир Кљакић // НИН. 37: 1938

(21. фебруар 1988) .
Drevni Pelazgi (Pelasti) u studijama Milana Budimira / Enñel Sedaj // Ан-

тичке студије код Срба / уредио Миодраг Стојановић. –
Београд: Балканолошки институт САНУ, 1989. Стр. [269]–280. –
(Посебна издања / Балканолошки институт САНУ; књ. 37)
Велики филолог и балканолог / Коста Димитријевић // Политика.

87 : 28047 (4. новембар 1991) 15.
Жива антика Милана Будимира / Ксенија Марицки Гађански // Раз-

говор с временом: античке и модерне теме. Вршац: Књижевна
32
општина Вршац, 1995. Стр. 67–79. – (Библиотека Атлас ветрова)

(Библиотека КОВ)
Протоиндоевропеистика и словенски Олимп Милана Будимира //

Исписи наслеђа: (археографија предантичког и античког искус-
тва духа у савременој хуманистичкој науци и књижевности од
српских старинаца и њихових потомака) / Александар М. Пет-
ровић. Нови Сад: Невкош, 1996. Стр. 36–47.
Животна исповест Милана Будимира / Коста Димитријевић // Књи-

жевност. 49: 104: 8/9 (1999) 1450–1471.
Пеластичка теорија Милана Будимира / Љиљана Црепајац // Saecula

Confluentia / приредио Александар Лома. Београд: Филозофски
факултет, 2004. Стр. [77]–88.
Академик Милан Будимир (1891–1965–2005) / Небојша Раденковић /

/ Сунчаник. – 5/6: 14/17 (2005/2006) 49.
Pogledi Milana Budimira na antički Balkan i Panoniju / Ksenija Maricki-

Gañanski // Zbornik radova / Meñunarodni naučni skup Balkan i
Panonija kroz istoriju, Novi Sad, Sremska Mitrovica, 9–10. jun 2005.
godine. Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za istoriju, 2006. Str. 35–
41.
Антички Балкан Милана Будимира / Ксенија Марицки Гађански //

Антика и савремени свет / [организатор] Друштво за античке
студије Србије. Београд: Друштво за античке студије Србије;
Сремска Митровица: Архив Срема, 2007. Стр. 165–178. – (Еди-
ција Антика и савремени свет; Том 1)
Историја српске књижевне критике: 1768–2007. Том 1 / Предраг Пала-

вестра. – Нови Сад: Матица српска, 2008. Стр. 317–318. – (Српска
књижевна критика)
Милан Будимир и почеци српске балканологије / Небојша М. Раден-

ковић // Европске идеје, античка цивилизација и српска култу-
33
ра: зборник радова. Београд: Друштво за античке студије Ср-

бије: Службени гласник, 2008. Стр. 303–313. – (Едиција Антика и
савремени свет; Том 2)
34
УДК: 81:929 БУДИМИР М.
БУДИМИР, МИЛАН Ђ.
класични филолог, лингвиста, балканолог,

професор Философског факултета у Београду
(Мркоњић Град, 2. 11. 1891 – Београд, 17. 10. 1975)
BUDIMIR, MILAN DJ.

(MRKONJIĆ GRAD, 2. 11. 1981 – BEOGRAD, 17. 10. 1975.)
КСЕНИЈА МАРИЦКИ ГАЂАНСКИ1

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У НОВОМ САДУ2
Пореклом из сиромашне српске породице, од неписмене мајке Јо-

ванке која је говорила икавски и оца Ђорђа, берберина и ситног тр-
говца, који је говорио ијекавски. Рано се заинтересовао за језичка пи-
тања. После српско-православне основне школе у родном месту, са
стипендијом Градске општине похађао Класичну гимназију у Са-
рајеву од 1902–1910. Као најбољи од 800 матураната добија стипен-
дију босанске владе за студије класичних језика на Философском фа-
култету у Бечу. После учешћа у демонстрацијама против Аустрије,
губи стипендију. За време Првог светског рата због слабог вида мо-
билисан у коморџије. Прогањан, хапшен и затваран у петнаестак за-
твора у Босни, Мађарској и Аустрији, убрзо губи вид. Захваљујући
својим професорима из Беча, Лудвигу Радермахеру и Хансу фон Ар-
ниму, брани докторску тезу у Бечу 1920. године написану на латин-
1. gadjans@eunet.rs
2. Ово је првобитна верзија биографије која је припремљена за „Српски биографски
речник“ Матице Српске из Новог Сада.
КСЕНИЈА МАРИЦКИ ГАЂАНСКИ 35

ском под насловом De tempestatum daemonibus capita IV (O olujnim

demonima), делом објављену у преводу у Гласнику Земаљског музеја
у Сарајеву 32, 3–4, 1920, 295–327. Кратко ради као суплент у Мостару,
Бихаћу и Сарајеву, а од 1921. г. је асистент и доцент на Философском
факултету у Београду, 1928. г. ванредни професор, а 1938. г. редовни
професор, пензионисан од окупатора 1942. г. за време Другог светс-
ког рата, и преузет на факултет 1945. г., где је као професор и шеф ка-
тедре за класичне науке остао све до пензионисања 1962. године. Од
1948. г. је дописни члан САН, редовни од 1951, дописни ЈАЗУ од 1952.
и АНУБИХ 1969. године. Добитник је више награда, Октобарске,
Седмојулске, Филипа Вишњића, Повеље Коларчеве задужбине и др.
По њему је названа библиотека Савеза слепих и слабовидих Србије
у Београду.
Као млад човек био је ангажован у јавним активностима, основао
је Радикалско демократску народну странку (РАДЕНА), покретао је
више листова у Сарајеву 1918. и 1919. године (Словенски југ, Ново
дјело, Око). Са Петром Скоком покренуо је и уређивао међународну
научну публикацију Revue Internationale des Études Balkaniques
(1934–1937) у Балканолошком институту у Београду, који су они ос-
новали 1933, после рата Живу антику у Скопљу и Ономастичке при-
логе у САНУ у Београду. Учествовао на бројним међународним ску-
повима у iностранству, углавном пре 2. светског рата. Био је ожењен
биологом др Цвијетом Будимир, са којом је имао кћи Радену.
Свестрана и интердисциплинарна научна делатност Милана Бу-
димира укључивала је класичне језике и класичне књижевности,
компаративне студије опште, грчке, латинске и словенске лингви-
стике, компаративну историју религије и фолклора, археологију,
балканску топономастику, византологију, етнологију, античку и сав-
ремену балканологију, етимологије из области класичних и других
језика (македонски, албански, илирски). Објавио преко 200 радова и
500 етимологија. „Открио је и проучио најстарији индоевропски
дијалекат – пеластички“ (А. Белић), описујући многе појаве из ду-
ховне и материјалне културе докласичних народа на Балкану, као и
везе са словенском лексиком и ономастиком. У индоевропској и бал-
канској палеолингвистици дао многа оригинална решења. Уте-
мељио је код нас палеобалканологију, утврђујући језичке, културно–
историјске и друге особености догрчких старинаца на Балкану, Ана-
36 КСЕНИЈА МАРИЦКИ ГАЂАНСКИ

Будимир, Милан Ђ.
долији и Апенинском полуострву, које назива Пеластима. Такође је

изучавао везе између тих старинаца и словенских Индоевропљана,
указујући и на протословенске елементе у грчком речнику. Проуча-
вао је и питање најстарије индоевропске и словенске постојбине,
противећи се тзв. „нордистичкој теорији“ о пореклу Индоевропљана
са далеког севера Европе. На основу оригиналне анализе три реда гу-
турала, извршио је нову поделу индоевропских језика. Новија архе-
олошка и друга научна открића у новије време пружају нове потврде
за Будимирове давне предлоге. Оспоравање које је 1973. доживео од
стране власти, тачније неких партијских личности у Босни, тешко га
је погодило, пао је у постељу и доста брзо умро.
Био је учитељ најбољим класичним стручњацима свих профила

из целе некадашње Југославије више од пола века, са многим ђаци-
ма у иностранству, сматран једним од најученијих, најобразова-
нијих и најумнијих људи код Срба у 20. веку. Милан Будимир је био
велики патриота и козмополита, хуманиста и истрајни борац за
правду и истину, а извор поруке љубави према човеку и човечанству
тражио је у древним источницима балканске цивилизације. Више од
пола века проводећи у потпуној тами без вида, он је стоички и с не-
вероватним оптимизмом учио да се „до истине долази радом и раз-
мишљањем“, да „сваку мисао треба домислити до краја“ и да наука
и философија треба да служе човеку и унапређивању људског живо-
та.
Дела
Библиографија радова, Жива антика, XXI/2, 1971; Carmen arvale,

Београд, 1926; О Илијади и њеном песнику, Београд, 1940; Балкан и
Балканци, Београд, 1937 (с Петром Скоком); STOICEIA `ELLHNIKA.
Основи грчке глотологије, Београд, 1948, друго издање с Љиљаном
Црепајац, 1964; Litterae Latinae, Београд, 1948; Грци и Пеласти,
Београд, 1950; Преглед римске књижевности. De auctoribus Romanis,
Београд, 1963 (с Мироном Флашаром); Са балканских источника,
Београд, 1969.
КСЕНИЈА МАРИЦКИ ГАЂАНСКИ 37

Литература
Милан Будимир, Годишњак САН, LVIII, 1951, 432; Александар Бе-

лић, Милан Будимир, Енциклопедија Југославије II, 1956, 249; Љиља-
на Црепајац, „Осамдесет година живота професора Милана Будими-
ра“, Жива антика 1971, XXI/2, 349–352; Владета Јанковић, „Укрштај
уметности и животне мудрости“, Политика, 1. 11. 1975, LXXII, 22298;
Radoslav Katičić, Ancient Languages of the Balkans, The Hague – Paris,
1976, 63–70; Светлана Слапшак, „Књижевна истраживања Милана
Будимира“, Савременик, 1978, XXIV, књ. XLVIII, 8–9, 107–131; Фанула
Папазоглу, „Уводна реч“, Ономатолошки прилози I (1979); Војислав
Ђурић, „Милан Будимир“, САНУ, 1979, Споменица књ. V, 5–10, рези-
ме на енглеском језику; Љиљана Црепајац, „Милан Будимир као
лингвист“, Споменица књ. V, 11–18, резиме на француском језику;
Драгослав Срејовић, „Балкански источници Милана Будимира“,
Споменица књ. V, 21–24, резиме на француском језику; Ксенија Ма-
рицки Гађански, „Жива антика Милана Будимира“, у књизи: Разго-
вор с временом. Античке и модерне теме I, Вршац, 1995, 67–79.
38 КСЕНИЈА МАРИЦКИ ГАЂАНСКИ

УДК: 929.52 БУДИМИР
ПРЕЦИ И ПОТОМЦИ АКАДЕМИКА МИЛАНА

БУДИМИРА
THE LINEAGE OF MILAN BUDIMIR
ВЕЛИМИР БУДИМИР1
НОВИНАР „ТАНЈУГА“
БЕОГРАД
Врло стари род Будимира потиче из долине реке Зрмање, јако

познате реке на југу Книнске крајине. И данас у том крају има Буди-
мира, иако су многи током ратова убијени и нестали, а многи пре-
бегли у Босну и Србију. Половином XIX века многи су се преселили,
трбухом за крухом, у Босну и друге крајеве бивше Југославије. Ђуро,
отац Сима, Милана и Бранка Будимира, рођен је у Кулен Вакуфу,
али се доселио у Варцар Вакуф, потоњи Мркоњић. Његова браћа су
се настанила у осталим босанским варошицама. Нажалост, о Ђури-
ном оцу данас се не зна ништа.
Будимири, по некој оцени, одликују се неким особинама и карак-
теристикама. Пре свега, истиче их приврженост породичном животу
и мање више узајамна помоћ и подршка онима којима је потребна у
било ком виду. Веома су вредни и није им тешко радити било шта у
животу, упорни су у ономе што науме и на шта се одлуче. Уз ту осо-
бину иде често и тврдоглавост, било позитивна било негативна. Има
ту и пркоса и ината. Затим, Ђуро и сви његови синови били су изра-
зито демократски и национално опредељени. Симо, Милан и Бранко
су учествовали, свако на свој начин, у ослободилачким и национал-
1. velimirbudimir@gmail.com
ВЕЛИМИР БУДИМИР 39
ним покретима у Босни и у Србији. Симо је био припадник и борац

познатих Танкосићевих одреда, а као народни посланик у Краљеви-
ни Југославији, гласао је против Конкордата. Милан и Бранко су
подржавали и у извесном смислу учествовали у активностима „Мла-
де Босне“. Само Милан је због таквих активности хапшен и био у за-
творима петнаест пута! Он је и касније, пре и после Другог светског
рата, нагињао демократским левим струјама. Лоза Ђуре Будимира
се у мушком потомству лагано гаси преко Симина сина Велимира
на просторима Југославије, а једино се одржава још у Француској и
Швајцарској.2
Ђуро Будимир је рођен 1862. године у Кулен Вакуфу, а затим је као
младић дошао у Мркоњић Град, где је живео до смрти, 1934. године.
Са Јеленом Јерковић је имао шесторо деце: Сима, Милана, Драгињу,
Бранка, Богдана и Невенку. Био је земљорадник и трговац, углавном
је држао механу. Ишао је Србију на рад, а више година је радио и у
рудницима у Бугарској. У Мркоњићу је био познат по прекој нарави,
а и по томе што је први у Мркоњићу имао џепни сат и што је био
претплаћен на једне сарајевске новине. Био је веома свој, често
инаџија и тврдоглав. Позната је истинита анегдота, или његов „слу-
чај“: како је често за своју кафану кријумчарио алкохол, то г је опш-
тина често тужила и кажњавала, а он се увек противио и са њом спо-
рио. Тако су га једно дана позвали да се јави у осам часова ујутру у
општину што је и учинио. Чекао, извадио сат и видео да је већ 08, 05,
а види да председник општине и други службеници мирно пију ка-
фу прекопута. На то Ђура оде у пошту и у телеграму аустријској уп-
рави у Сарајеву тужи општину и њене чиновнике какао не раде и
нису на радном месту. Разуме се да су аустријске власти, које су мно-
го држале до администрације, тачности и реда, одмах прекориле и
председника и општину. Ови, опет, да би се осветили Ђури, притег-
ну га још више казнама и порезима. И тко се он натезао и тужакао
општину, па је ишао и у Сарајево због тога. Када му ни то није по-
могло отишао је у Беч и доспео до Реваја, председника за Босну. Када
му је Ђуро изложио све своје оптужбе Ревај је рекао: Господине Буди-
мире, ви сте претерали“, а овај њему одговори: „Господине мини-
стре, ја нисам ни доћерао, а камоли прећерао“. Ђуро је, иначе, био
врло вредан човек. Ништа му није било тешко урадити, а веома је
2. В. Будимир, Родослов Будимира, Београд 2009.
40 ВЕЛИМИР БУДИМИР
Преци и потомци академика Милана Будимира
много волео своју децу. Често је волео и да попије.

Не зна се година рођења Јованке Будимир, али свакако убрзо пос-
ле Ђурине. Била је родом из Далматинске Загоре. Волела је да пије
кафу и да пуши што је био необично за жене тога времена. У Мр-
коњићу је живела све до 1941. године када је са фамилијом избегла у
Београд. Ратне године је провела код сина Богдана, кћери Невенке и
снахе Савете. Умрла је априла месеца 1944. године.
Симо Будимир, најстарији син Ђуре и Јованке, рођен је 1888. годи-
не у Мркоњић Граду. Завршио је Средњу економску школу у месту
Гедела, код Будимпеште. У аустријској војсци био је у планинској,
скијашкој јединици. Заједно са оцем је радио у рудницима у Србији
и Бугарској. Учесник је Првог светског рата. Од раније је био повезан
са ослободилачким снагама Србије, а директно са тадашњим војво-
дом Танкосићем. У борбама на планини Цер био је тешко рањен и за-
робљен. Дуго је лечен у болници код Беча а када су аустријске власти
сазнале да је био припдник Танкосићвог одреда, суђен је и осуђен на
смрт. Међутим, неки Чех лекар омогућио му је да побегне из болни-
це и спасе. Био је велики борац за српске националне интересе, пре
свега у Босни. Прво се оженио са девојком из породице Бањеглав која
је при порођају умрла са дететом. Потом се оженио са Јелисаветом
Чебеџић и са њом имао четворо деце: Велимира, Светомира, Мелису
и Смиљку. Између два светска рата посветио се економском, култур-
ном и социјалном подизању Мркоњића и околине. Био је срески еко-
ном и управник пољопривредног расадника, председник општине у
два мандата, а од 1935. до 1939. године и народни посланик за мр-
коњићки срез. После тога је поново био управник расадника. Гово-
рио је течно немачки и мађарски, а прилично бугарски и италијанс-
ки. Одмах по доласку усташа у Мркоњић ухапшен је 10. маја 1941.
године. Спроведен је у затвор Бања Лука, а одатло у јулу месецу
нестаје, незнано где. Највероватније да је од стране усташа убијен и
бачен у познату јаму Јадовно у Лици.
Јелисавета – Савета Будимир је рођена у Мркоњићу, 1901. године,
а умрла 1964. у Српској Црњи. Са четворо своје деце, братаницом Да-
ницом и свекрвом Јованком избегла је из Мркоњића у Београд, у сеп-
тембру 1941. године.
Милан Будимир је рођен у Мркоњић Граду, 1891. године, где је за-
вршио српско-православну школу. У Сарајеву је завршио Класичну
гимназију (1902–1910.), а студирао и завршио класичну филологију у

Бечу (1910–1914.). Због учешћа у демонстрацијама против царевине
затваран је издржавајући казне у бројним затворима у Босни,
Мађарској и Аустрији. Постављен је за суплента у бихаћкој гимна-
зији, 1918. године, а 1919–1920. ради као професор гимназије у Са-
рајеву. Покретао је и издавао више листова у Сарајеву 1918. и 1919.
(Словенски југ, Ново дјело, Око). Докторирао је у Бечу, 1920. године.
Убрзо почиње да губи вид. Основао је Радикалско-демократску на-
предњачку странку (РАДЕНА). Следеће године је примљен за доцен-
та на Катедри за класичну филологију Филозофског факултета у
Београду а за редовног професор 1938. Са Петром Скоком је основао
Балкански институт у Београду, 1933. године, и покренуо међуна-
родну научну публикацију Revue Internationale des Etudes
Balkaniques (1934–1937.). Био је ожењен са Цвијетом Цихлер са којом
има кћер Радену. Пензионисан је 1942. године од стране окупацио-
них власти да би 1945. године поново постављен за редовног профе-
сора. Учествовао је у оснивању часописа Жива антика у Скопљу и
Онимастичких прилога САНУ у Београду. Пензионисан је 1962. го-
дине. Умро је у Београду 1975. године. Дописни (1952.) и редован
члан САНУ (1955.), дописни члан ЈАЗУ и АНУБИХ. Добитник је Ок-
тобарске (1964.) и Седмојулске награде (1967.). Добитник је награде
Савеза слепих „Филип Вишњић“. Библиотека слепих у Београду но-
си његово име.
Цвијета Будимир је рођена у Сењу, 1886. године, а умрла у Београ-
ду 1970. Завршила је факултет природних наука у Загребу, где је и
докторирала. Била је професор на Препарандији у Сарајеву, где је и
упознала Милана, са којим се венчала после Првог светског рата. Ак-
тивно се бавила друштвеним радом, један је од оснивача и први сек-
ретар Радикално-демократско-напредне омладине коју је основао
Милан Будимир. Друштво се скраћено звало РАДЕНА, па су по томе
и својој кћери дали име. Од 1921. године живели су у Врднику. По
преласку у Београд, 1928. године, Цвијета је била професор у Српско-
немачкој грађанској школи. Пензионисала се, 1931. године, да би се
посветила раду са Миланом, који већ у то време није могао самостал-
но да чита због губитка вида. Цвијета је цео свој живот посветила
бризи и помоћи супругу Милану.
Драгиња, најстарија кћер Ђуре и Јованке, рођена је 1894. године у
Мркоњићу, а умрла 1939. при порођају. Удала се за Николу Радића из

Мркоњића, 1918. године, а живели су на Рогољима, четири километ-
ра од града. Бавили су се пољопривредом, нешто трговином а држа-
ли су и кафану. Имали су деветоро деце: Олгу, Гордану, Миру, Бран-
ку, Данила, Љубинка, Јованку и Здравка. Никола Радић је рођен у
Мркоњићу 1888, а мученички је завршио живот заједно са ћерком
Миром, од усташа 1941.
Бранко, трећи син Ђуре и Јованке, рођен је у Мркоњићу 1897. го-
дине а умро у Београду 1971. Гимназију је учио у Сарајеву. У то време
је био пријатељ са Гаврилом Принципом и Тодором Вујасиновићем.
Зато је Бранко, после атентата на Франца Фердинанда, отишао пеш-
ке у Мркоњић да би избегао хапшење. За време Првог светског рата
је мобилисан у аустријску војску и послан на алпски фронт где је ис-
користио прилику и пребегао Италијанима. Као добровољац се при-
кључио Другом југословнском пуку, 1917. године. Дипломирао је на
Високој рударској школи у Пшибраму (Чешка), 1922. Оженио се Ани-
цом Николић са којом је имао кћер Веру. Као инжињер радио у руд-
ницима Букиње, Врдник, Угљевик, а од 1929. као генерални директор
рудника Крека код Тузле. Од 1938. године радио у Министарству шу-
ма и рудника, затим у Генералној дирекцији за угаљ владе Србије и
у Геолошко рударском институту. Говорио је одлично немачки, чеш-
ки и италијански. Аница Будимир је рођена у Футогу, 1902. године,
у добростојећој, поповској породици. Основну школу и гимназију је
завршила у Новом Саду. Врло рано је преминула, 1948. године.
Богдан, четврти син Ђуре и Јованке, рођен је 1905. године, а пре-
минуо у Београду 1965. Богдан је уз помоћ Милана и Бранка завр-
шио Правни факултет у Београду и посветио се новинарству. Дуго
година је био репортер у новинској агенцији АВАЛА, а почетком
тридесетих година њен дописник из Париза. Ту се упознао и оженио
са Розетом Алари са којом је добио четворо деце: Ђорђа, Хелену,
Жаклину и Лилиану (Бебе). Савршено је знао стенографију и зато је
једно време био дебатни стенограф у Народној скупштини. Издао је
неколико уџбеника стенографије. Говорио је течно француски и не-
мачки. Розе Мари – Розета Будимир је рођена у Паризу, 1911. године
а умрла 1994. такође у Паризу. Са супругом Богданом и својом мај-
ком је дошла у Београд, 1931. године. У београду јој је преминула мај-
ка, 1939. Радила је све до пензионисања, пре, у време и после Другог
светског рата у амбасади Француске у Београду. Последње две годи-

не ћивота је живела сама у Паризу.
Невенка, најмлађе дете Ђуре и Јованке, рођена је у Мркоњићу
1911. а преминула у Београду, 1989. године. Завршила је гимназију у
Тузли, а потом студирала француски језик у Београду. Радила је у
Народној скупштини, суду, издавачком предузећу „Дечја књига“ и
Удружењу књижевника Југославије. Удата за Милића Маринковића
са којим је имала кћер Љубицу (Лулу). Милић Маринковић је рођен
у Београду 1910. где је и умро 1983. године. Цео радни век је провео
као виши стручни поштански службеник.
Радена – Радица Будимир, кћер јединица Милана и Цвијете, рође-
на је 1924. године у Врднику, где су јој родитељи живели неколико
година код Бранка и Анице Будимир. Радена је завршила гимназију
и Технолошки факултет у Београду. Радила је као санитарни ин-
жињер, специјалиста за хигијену рада и техничку заштиту. У време
Другог светског рата, 1944. године, провела је пола године као затво-
реник у логору за омладину у Смедеревској Паланци. Удала се 1945.
године за Николу Плавшића са којим има три сина: Зорана, Дејана и
Драшка. Касније се развела и данас живи као пензионер у Београду.
Никола Плавшић је рођен у Земуну, 1921. године, где је завршио за-
нат, а преминуо 2002. Учесник је Народноослободилачког рата од
1944. године. Од целе породице Плавшић рат су преживели једино
брат и сестра, Никола и Олга, а мајка и друге сестре су настрадале.
Николе је после рата дипломирао на Електротехничком факултету и
до пензионисања је радио у електропривреди.
Зоран Плавшић, први син Радене и Николе, унук Милана Будими-
ра, рођен је у Београду 1944. године. После завршетка гимназије пос-
ветио се новинарству и радио у компанији „Политика“ и „Експрес
Политика“. Оженио се Јагодом Живић са којом има две кћери: Јелену
(1978.) и Марију (1981.). Зоран је данас у пензији, али ради за „Наци-
оналну ревију Србије“ која излази на енглеском и српском језику. Ја-
года Плавшић је рођена у Бобовишту код Алексинца, 1950. године.
По завршетку Факултета организационих и политичких наука у
Београду посветила се новинарству. Радила је у „Политика Експрес“,
а данас је уредник часописа „Вива“.
Дејан Плавшић је рођен 1957. године у Београду. Завршио је Елек-
тротехнички факултет у Београду. Као инжињер је радио у ЈАТ-у а
данас у ЈАТ Техници ради као директор маркетинга. Оженио се са

Јасном Петровић, 2001. године. Јасна Плавшић је рођена у Београду,
1963. Дипломирала је и докторирала на Грађевинском факултету у
Београду где и ради као доцент за предмете из области хидрологије.
Драшко Плавшић, најмлађи син Радене и Николе, рођен је у
Београду 1961. године где је завршио Факултет драмских уметности
у звању дипломираног сниматеља. Са својим филмовима је учество-
вао на многим светским фестивалима. Награђен је златном медаљом
града Београда за најбољи сниматељски рад на Фестивалу југосло-
венског документарног и краткометражног филма 1998. године. До-
цент је на Академији уметности у Београду. Оженио се са Дубравком
Линдо са којом има сина Стефана (1995.) и кћи Софију (1999.). Ду-
бравка Плавшић је рођена 1967. године. Завршила је Вишу педагош-
ку школу и ради као учитељица.
Родослов породице Милана Будимира
УДК: 811:929 Будимир М.
СЛЕПИ ХОМЕР ИЗ МРКОЊИЋ ГРАДА
THE BLIND HOMER FROM MRKONJIĆ GRAD
РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ1
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У ПРИШТИНИ
КОСОВСКА МИТРОВИЦА
Апстракт: Босанска постојбина, из забити Мркоњић Града, хумани и

патриотски идеали „Младе Босне“, темељно школовање у Сарајеву и Бечу,
робијање у „К und K“ монархији и професорска каријера на Београдском
факултету, пресек су животописа професора Милана Будимира рођеног
1891. а умрлог 1975. године.
Кључне речи: Хомер, Милан Будимир, Мркоњић Град, источници, Срби,
Балкан.
Елегија о Босни, као месту Будимировог порекла,

какве више нема
Пишући Будимиров некролог поводом смрти научног великана, у

часопису Старинар, његов земљак и истомишљеник, класични фи-
лолог и археолог, балканолог опште праксе, емотивни и инспира-
тивни професор Бранко Гавела, о професору Будимиру, ламенти-
рајући каже:
„Милан Будимир је својим великим срцем, умом и

знањем био у току целог свог живота везан за Балкан, за
1. dr.petrovic@hotmail.com
РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ 47
његову судбину и историју: свој радни век од непуне поло-

вине једног столећа, Милан Будимир је посветио проуча-
вању и откривању истине о старобалканским народима,
њиховој култури и њиховом месту у античкој и савременој
историји нашег старог, и у многом погледу, већ посусталог
континента. Нико боље и нико дубље од Милана Будимира
није проникнуо у дух и душу старих Балканаца, нико није,
на ширем плану, осветљавао и осветлио сложено биће бал-
канских људи, њихових језика и културу, њихове психе
саткане од бистрине и проницљивости, од племенитих уз-
буђења и стваралачких надахнућа, од чојства и јунаштва“.
Професор Гавела ту додаје да је Будимир, као младобосанац, у за-

творима и чемерном босанском животу, провео низ година и да је
тада његов вид почео да се гаси, и из тог разлога је преко педесет го-
дина коначно био без свог вида „налик хеленском Хомеру“.
Захваљујући чудесној и животворној снази свога духа, непресуш-
ном и неуморном стваралачком раду, у коме није било ни прекида,
ни предаха, Милан Будимир је осветлио новим знањем и новим ту-
мачењем скривене и још непрочитане странице најстаријих „источ-
ника“ балканске културе и историје.
Будимирова научна методологија у решавању

словенског питања
У четири синтетичка рада из свог методолошког дискурса класич-

ног филолога, између педесетих и шездесетих година ХХ века, Буди-
мир је увезао и пре свега, артикулисао словенско питање, као једно
акутно питање, које проистиче из јединства простора, времена и
радње. Увек се враћајући на античке, хеленске, латинске и византиј-
ске „источнике“ – животодавне изворе мудрости и знања: Хомера,
Херодота, Аристофана, Плинија, Птоломеја и коначно, Стефана Ви-
зантинца, Будимир је научно прво покушао да омеђа матичну ко-
левку словенске прапостојбине, фиксирајући је на простор: источно,
Рајном, западно, Доном и Вислом, северно, Балтиком, и јужно, маси-
вима Алпа и Карпата. Тако, срећно артикулишући словенску матич-
ну колевку, рекама и планинама, Будимир је добио аутентично хи-
48 РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ
Слепи Хомер из Мркоњић града
дронимско и оронимско ткиво и амбијент, из којег је васкрсло

аутентично златно руно изгубљене и већ нестале древне топонома-
стике, у којој се крило истинско духовно словенско биће.
За мене као научника, потресно истинито је било његово откриће
линије „простирања букових шума“ као линије простирања словен-
ског праетноса. Та Будимирова линија простирања „букве“ као ар-
мије словенских изумрлих предака, зауставила се на потезу „Ка-
лињинград–Крим“. То је било скоро генијално откриће, не због саме
чињенице што је на тај начин Будимир везао реке, планине и шуме
за словенски праетнос, већ што је право тежиште словенског пра-
етноса пребацио из германског подручја севера, ка простору југо-
истока и могући балканско-анадолски културни ареал простирања и
време доместикације најраније европске пшенице. На тај начин Бу-
димир је учинио могућом употребу баш те наведене топономастике,
јер како је веома добро и акрибично фиксирао севрну вертикалу сло-
венског праетноса, југоисточне маказе ширења словенског праетно-
са су увек остајале затворене и изван научног утицаја. Подсетимо се
да се у свим теоријама о Словенима, Будимировог доба младости,
зрелости и старости, крила његова борба против чисте „германске
аријевске теорије“ о пореклу Индоевропљана која је послужила да се
Хитлеров „Трећи Рајх“ успостави као научна теза и тако нађе оправ-
дање за масовно и систематско уништавање не само јеврејске и ром-
ске популације, већ и за Немце, моћну и виолентну, словенску расу,
коју су Немци у ХХ веку систематски заувек елиминисали, убивши
30 милиона Словена.
Будимирово ослањање на археолошку грађу као

фундамент за лингвистику, етимологију и
топономастику
Будимирова филолошка генијалност огледа се у чињеници што је

успео да етничкој групацији индоевропског порекла, прасловенима
да европски централни положај, између постојећих кентумских и
сатемских језичких формација. То откриће је археолозима дало мо-
гућност за артикулацију три веома важна, ако не и кључна питања за
европску историју раног гвозденог доба, краја II и почетка I миле-
нијума, пре наше ере.

Уметнувши прасловене у једну централноевроспку и истовремено
источноевропску засебну групу, изван кентумско-сатемског систе-
ма, Будимир је дао могућност да моћна „Лужичка култура“ коју ар-
хеолози потајно већ дуго сматрају словенском, буде и лингвистички
могуће; затим је отворио једну другу, веома важну могућност која
произилази из археолошке грађе, а која до сада није била могућа за
употребу, а то је да је етнолошка артикулација „дорске сеобе“ била
реализована од једне средњеевропске популације, племена, око 1500.
година п. н. е на југ према грчком простору која је коначно и форми-
рала грчки етнос, проистекавши из лужичког словенског праетноса.
Наравно, оно што је у свему реченом, археолошки гледано било ту
и најважније, када је гвоздено доба у питању, било је праилирско и
пракелтско питање. Једно је било везано за старије, а друго за млађе
гвоздено доба пре наше ере. А и једно и друго, не само да су директ-
но били повезани са грчком историјом, већ као да су директно про-
истицали из питања словенске матичности у средњеедвопрском
простору и блиске координације словенског праетноса са Илирима и
Келтима. Тако су три најважније праплеменске групације: Илири,
Келти и Словени били повезани за јединствени простор из кога је
касније настала целокупна европска цивилизација. Подсетимо се да
је германски праетнос настао из његовог сусретања и прожимања са
илирским и келтским супстратом и наравно, коначно и тачно рече-
но, са словенским праетносом у средњеевропском и украјинском
простору од средине II миленијума све до коначног формирања грч-
ког етноса, у VI веку пре наше ере у време такозване архајске, већ ис-
кључиво грчке националне културе и доба владања атинског тира-
нина Пизистрата.
Будимирова артикулација питања Пеласта и

Пелазга или о добу када је формирана балканска
митологија
За мене је ипак од свега учињеног од Будимирове руке најважније

било питање његових Пеласта, прастановника Балкана као преоуоб-
личеног грчког етноса, равно открићу Америке. Из једноставног раз-
Слепи Хомер из Мркоњић града
лога што је Будимир ту дао могућност везивања Словена за Пеласте,

као заједничког супстрата балканског праетноса. Тачније речено, Бу-
димир је коначно „Словенима као праетносу и језичкој особености“
дао њихов животни нужни смештај на Балкану, т.ј. успоставио их за-
увек у митолошко духовно ткиво „Катеne mundi“ Балкана, стварну
матицу европске цивилизације. И онда није уопште случајно да
Грејвсови „грчки митови“ започињу баш „Пелашком теоријом“ о
постанку човека и богова, налик старозаветном библијском постању.
На тај начин као да је Будимир једним ударцем убио две муве.Сло-
венима не само што је дао могућност за њихов матични животни
простор и на Балканском полуострву, већ их је нераскидиво и заувек
повезао са грчким етносом који је тако у суштини настао на свом пе-
лашком балканском фундаменту. Захваљујући тој моћној и веома
тачној научној дигресији „о пореклу Пеласта“ све потоње теорије у
корист некога другога народа, изван прасловенског балканског фун-
дамента, немају више никакве основе. Коначно је Будимир дао мо-
гућност, захваљујући својим филолошким истраживањима из које
ће проистећи етимолошка балканска поливалентност да археологија
томе коначно да свој суд и свој моћан акрибичан фундамент. Архео-
логија је тако приближила не само Пеласте Балкану и свим племени-
ма која су се ту населила, већ и Србима као народу који, захваљујући
византијском цару Константину Порфирогениту, ушао на европску
позорницу тек почетком VII века наше ере, а не много векова раније,
како је то Будимир утврдио.
RADMILO PETROVIĆ
The Blind Homer from Mrkonjić Grad
We would accomplish the evaluation of the scientific capacity and results of Blind
Homer from Mrkonjic Town, Milan Budimir rather by reflecting our time as three mis-
spent decades since Budimir’s death, than by showing that our modernity minimizes pur-
posely the greatness of the fundamental balkanological knowledge of which Milan Bu-
dimir has an exclusive merit. The Serbian permanent forgetfulness, damnatio memoriae,
the intentional blackout, seems to obscure the integral Budimir’s work and results of his
very successful and almost ingenious work for half a century. That is the reason why our
Center for mythological studies from Raca used the opportunity of paying homage to our
„Balkan sources“ just in Mrkonijc Town, to the man from the Balkan precipitous ravines
who without the eyesight saw better our Serbian past.

The science and relevant scientific results can be sometimes purposely directed against
the scientist’s greatness and brilliancy by covering it up and minimizing to the trivial su-
perficiality, „but by that pushing back the memory it can never be destroyed what was list-
ed in the bibliography of the whole mankind“. It also happened with the crystal scientific
results of Professor Dr Milan Budimir, our scientific Demiurge who knew better the Bal-
kan and the Balkan people than all Greeks, who by his inquiring, inventive and piercing
mind explored the most depths of the Balkan past and the age when the Balkan was an
amorphous mass without the God, cult and mythology.
Therefore, his always alert and critical mind and conscientiousness for the Balkan and
Slavic history is of the exceptional importance, not only for our ephemeral contemporary
presence, but also for all our inheritors and future successors. That is the reason why our
responsibility for Balkanistika should be much greater and more substantial just because
of the better remembrance.
In one word, we feel that the work and figure of Professor Milan Budimir surpassed the
time of his birth very much, the end of the 19th century, they transcended the time of his
earthly life, the age of the 20th and with his results, meticulousness and agonism entered
the 21st century as a paradigm of the humanity. We, the Serbs, ran the chance that the Bal-
kan Peninsula and our living space, our Serbia, can be considered a place of our genuine
origin, spirituality and our future. Hence, Budimir becomes not only our „always living
istocnik** for our past“, but also a hope for our brighter future. He, Milan Budimir, Blind
Homer from Mrkonjic Town will always be „our inextinguishable Ray, our eternal light of
the Balkan microcosm“.
Key words: Homer, Milan Budimir, Mrkonic Town, sources of knowledge, Serbs, the
Balkan
МИЛАН БУДИМИР КАО БАЛКАНОЛОГ
МИЛАН БУДИМИР – БАЛКАНОВЕД
НЕБОЈША М. РАДЕНКОВИЋ1
ЕЛЕКТРОТЕХНИЧКА ШКОЛА „НИКОЛА ТЕСЛА“
НИШ
Апстракт: У раду аутор најпре обрађује животни и научни пут великог

српског научника и мислиоца Милана Будимира (1891–1975) рођеног у Мр-
коњић Граду. После школовања у родном месту, Сарајеву и на Универзи-
тету у Бечу, он је своју научну каријеру наставио на Београдском универ-
зитету где је преко четири деценије био професор нашим каснијим
најеминентнијим стручњацима. Његово богато и разноврсно научно дело
свестраног класичног филолога и балканолога представља нам великог на-
учника који је оставио значајан траг у свим научним дисциплинама који-
ма се бавио. Милан Будимир био је члан САНУ и више академиja.
Научни резултати Mилана Будимира веома су значајни како у српској
тако и у светској науци. Његово залагање у оснивању и раду Балканског
института у Београду (1934–1941) представља темељ савремене српске бал-
канологије. Управо су захваљујући његовом научном угледу, позив за са-
радњу са овом научном институцијом прихватили најеминентнији науч-
ници из готово целе Европе и света. Институт је издавао и свој научни
часопис „Revue internationale des études balkaniques“, чиме је започело про-
учавање најстарије прошлости Балкана и његових народа на научним ос-
новама.
Аутор овог рада до сада је објавио неколико студија о животу и раду Ми-
лана Будимира а захваљујући сарадњи са његовом истакнутим учеником
и нашим водећим хеленистом проф. др Ксенијом Марицки Гађански, при-
1. nebojsaradenkovic@yahoo.com
НЕБОЈША М. РАДЕНКОВИЋ 53
јавио је докторски рад са темом која обрађује живот и дело овог свестраног
научника. У овом раду је тежиште излагања на кратком и плодном дело-
вању Балканског института.
Кључне речи: Милан Будимир, Балкан, Балкански институт, балканоло-
гија.
Јединствен географски положај Балканског полуострва унапред

му је одредио веома значајну и судбоносну улогу у историји света.
Управо је тај положај учинио да наша балканска земља постане не
само веза, него и велика раскрсница и главни пут између Истока и
Запада, Севера и Југа. Одатле значајна чињеница да ни у једном де-
лу света нема толико знаменитих и пресудних сукоба раса и племе-
на, вера и цивилизација, толико јаких жаришта и ударних покрета,
толико мешавина и превирања. (Балкан и Балканци 1937: 16) Преко
Балкана су ударали и наваљивали на средоземне напредне и богате
градове сви северни Европљани као и евроазијски сточари. Касније
ће, у средњем веку, ти исти јужнобалкански приморски градови при-
влачити крсташе из западне Европе, који су, користећи хришћанску
идеологију, освајали првенствено балканске земље и народе који су
били под влашћу христољубивих владара Византије. (Балкан и Бал-
канци 1937: 17) Историја Балкана препуна је сукоба, деоба, митова,
али и значајних и упорних покушаја његовог отварања, сарадње и
међубалканских интеграција. Балкан свакако није само зона исто-
ријског сумрака, „тамни вилајет“ и „проклета авлија“, „балканска
крчма“, и „балкански крст“, како га неки називају, већ има као кул-
турни простор, свој заједнички културни именитељ тј. своју „бал-
канску душ“.' (Митровић 2000: 9)
Проучавање прошлости Балкана и његових народа започиње у
првим деценијама XIX века када је Балкан дошао у жижу интересо-
вања европске и светске јавности првенствено због тешког живота и
вековне борбе његових народа за ослобођење од османлијских ос-
вајача. Прве радове Вука Караџића, Константина Јиречека, Феликса
Каница, Јернеја Копитара и других, убрајамо у прве и значајније на-
писе о бурној прошлости Балкана и његових народа. (Раденковић
2010: 411) За Балкан је тада почела да се интересује како научна тако
и шира јавност. Слика о Балкану и његовој прошлости почиње пола-
ко да се мења, Балкан није само жариште сукоба и нецивилизована
средина, на Балкан се гледа мало објективније, али се ипак не при-
54 НЕБОЈША М. РАДЕНКОВИЋ
Милан Будимир као балканолог
ступа научном и систематском проучавању његове прошлости. Мно-

ги радови који су обрађивали ову тему били су махом површни а у
већем броју случајева и нетачни и веома политички обојени. Када је
почетком XX века Балкан опет постао поприште политичких сукоба
и интереса великих сила, народи Балкaна су и овом приликом ома-
ловажавани и проглашавани нецивилизованим, некултурним, скло-
ним насиљу, Балкан је опет „буре барута“, „хајдучија“... (Парежанин
1936: XII) Mноги научници првенствено су гледали на овај простор са
политичким предиспозицијама а са циљем да оправдају многа де-
шавања која ће Балкан и његови народи доживети кроз Први светски
рат. Иако су и тада ван простора Балкана постојале разне институ-
ције за испитивање балканске прошлости, ипак је њихов интерес у
том правцу био доста оптерећен разним предрасудама па из тог раз-
лога није ни дошло до неких великих резултата. (Раденковић 2008:
303)
Почетак проучавања прошлости Балкана и његових народа на на-
учним основама догодио се тек четрдесетих година XX века, када је
у Београду формиран Балкански институт. Значајна личност која је
учествовала у формирању и раду ове институције поред осталих не-
сумњиво је био Милан Будимир, чије је богато и веома разноврсно
дело свестраног класичног филолога и балканолога, оставило зна-
чајан траг не само у српској већ и светској науци. (Раденковић 2008:
303) Потребно је да се подсетимо биографије Милана Будимира.
Он се родио 2. новембра 1891. године у Мркоњић Граду у Босни и
Херцеговини у сиромашној породици, од оца Ђорђа, берберина и
ситног трговца, и мајке Јовaнке неписмене домаћице. (Марицки
Гађански 2004: 852) После завршетка основне школе у родном месту,
1902. године добија стипендију за наставак школовања када постаје
ђак Класичне гимназије у Сарајеву. У Сарајеву се професор Будимир
од самог почетка школовања сам сналазио и зарађивао па му је овај
период остао у посебном сећању. Давао је часове млађим колегама а
имао је част да за свог ђака има и Гаврила Принципа. (Марицки
Гађански 2004: 186) Активно је учествовао и у многим тајним органи-
зацијама, којих је по причању професора Будимира било три: прва је
била литерарна, друга за помоћ млађим и слабијим ђацима и трећа
политичка, чији је план и програм био широко југословенски и пат-
риотски оријентисан. (Адамовић 1982: 64) По завршетку гимназије,
чији је најбољи ђак тада био Милан Будимир, добио је стипендију

босанске владе за студије Класичне филологије на универзитету у
Бечу. Тамо је Будимир студирао код познатих професора какви су
били Лудвиг Радермахер, Паул Кречмер, Константин Јиречек и про-
фесор Борман, који је Будимира и увео у тајне научног рада у фило-
логији. (Адамовић 1982: 64) На студијама је показао изванредне ре-
зултате, али је због учешћа у раду разних студентских политичких
организација често западао у проблеме а неколико пута је био и за-
тваран. Стипендију је изгубио због отвореног иступања против Аус-
тро-Угарске монархије непосредно после Сарајевског атентата. Честа
затварања и тортуре полицијских власти довеле су до значајног по-
горшања здравственог стања Милана Будимира, нарочито његовог
вида. По завршетку рата он се 1918. године враћа у родну Босну и
Херцеговину и прво ради као суплент гимназије у Бихаћу а од 1920.
године као професор Класичне гимназије у Сарајеву. Исте те 1920. го-
дине, Будимир одлази у Беч где код својих уважених професора Луд-
вига Радермахера и Ханса фон Арнима и брани свој докторски рад
„De tempеstatum daemonibus, capita IV“ (О олујним демонима). (Ди-
митријевић 1999: 1451) Вративши се у земљу 1921. године, професор
Будимир добија посао на Београдском универзитету на коме ради
прво као асистент, а исте године је преведен и у звање доцента. (Бе-
лић 1985: 252) Његовим доласком долази до значајног развоја класич-
них студија, које су на београдском унивезитету до тада биле при-
лично запостављене. Поновно проучавање грчког и латинског језика
значајно је унапредило студије о језику , као и студије историје и
класичне археологије. (Црепајац 1979: 11) У овим годинама долази и
до погоршања здравственог стања професора Будимира па је 1922.
године остао без вида. Већ 1928. године професор Будимир је иза-
бран за ванредног а десет година касније и за редовног професора.
Иако са великим здравственим проблемом Будимир је у овом пери-
оду имао значајних успеха у свом научном раду а својим реферати-
ма је учествовао и на великом броју међународних научних скупова,
у Прагу, Софији, Риму, Букурешту и Цириху. (Николић 1972: 374)
Међутим како је и сам Будимир често истицао, у овом периоду ње-
говог научног рада за њега је врло значајан моменат био формирање
напред поменутог Балканског института.
Ова научна институција започела је са радом 1934. године. Идеју о
формирању овог института изнели су 1933. године Светозар Спа-

наћевић, тадашњи секретар у Заводу за спољну трговину у Београду
и Ратко Парежанин, аташе за штампу при југословенској амбасади у
Бечу. (Суботић 1997: 172) Научну страну рада ове институције треба-
ли су преузети на себе тада угледни југословенски професори Петар
Скок из Загреба и Милан Будимир, а њихов првенствени циљ је био
да поставе научне основе балканистици и изведу сарадњу балканис-
тике и других сродних наука на најширој основи. Институт је одмах
формирао и свој посебни научни часопис ''Revue internationale des
études balkaniques'' који је излазио на свим светским језицима. У ок-
виру института је требало, поред међународног часописа, организо-
вати и међубалканску картотеку, статистику, библиотеку, а плани-
рано је и издавање Балканске енциклопедије. (Парежанин 1980: 17)
Велику подршку Институт је имао и од краља Александра Ка-
рађорђевића који га је финансијски помагао. У исто време Југосла-
вија је предузимала значајне политичке кораке са идејом очувања
балканског мира чиме је актуелизована мисао о сталној сарадњи
балканских народа. (Раденковић 2008: 307) Честе међусобне посете
политичара, научника и културних делатника имале су циљ међу-
собног уважавања и пријатељске сарадње. Већ у првом броју „Ревије
за балканске студије“ професори Скок и Будимир су јасно нагласили
и дефинисали основе научног рада у балканистици а указали су и на
објективне научне методе испитивања балканске стварности и бал-
канске вредности. Овај програмски чланак, који је објављен на не-
мачком и француском језику, послат је тадашњим научним и јав-
ним радницима у читавој Европи. Идеја је у иностранству са
одушевљењем прихваћена па је институт за кратко време имао пре-
ко двеста сарадника из читаве Европе и света. Свака балканска држа-
ва имала је уреднике за издања у својим земљама где су зборници
штампани на њиховим језицима, како би научна достигнућа и рад
института могла да прати и шира читалачка публика. За релативно
кратко време све научне идеје у проучавању балканске прошлости
Милана Будимира су биле остварене. Како пише познати ученик
професора Будимира и сада наш водећи хелениста, професор Ксе-
нија Марицки Гађански, „Будимирово схватање балканологије је
уопште специфично, с инсистирањем на балканским паралелизми-
ма. То се најјасније видело из његове и Скокове Revue internationale
des études balkaniques, где изричито наводе да се у ревији третирају

питања људске географије (géographie humaine), геополитике, линг-
вистике, фолклора, кљижевности и уметности, историје цивилиза-
ција, правничких и економских проблема, и др. Како је Милан Буди-
мир сматрао да ништа не настаје ни из чега, његово проучавање у
оквиру балканологије, коју је он код нас и засновао, било је уствари
реконструисање ранијих стања на основу потоњих ситних и расту-
рених информација које нам омогућавају сагледавање корена ако се
правилно проуче и интерпретирају. Залажући се увек за јако строг
метод и научну акрибију, он је успевао да те своје источнике наведе
да проговоре.“ (Марицки Гађански 2007: 171) Првенствени циљ је био
да се ради на координацији балканских народа, са посебним нагла-
шавањем проучавања Балкана као једног недељивог организма. Већ
се и у првом уводном тексту идејног творца ове институције, Ратка
Парежанина, јасно види шта је научни циљ истраживања балканске
прошлости. Он наглашава да се треба искључиво држати објектив-
ности при утврђивању балканских стварности и балканских вред-
ности, радити на координацији балканских наука и Балкан проуча-
вати искључиво као једну целину што он уствари и јесте од времена
антике до данас. (Парежанин 1936: XII) Он даље сматра да историјску
прошлост балканских народа никада и нико неће моћи схватити ако
се један народ проучава сам за себе, односно ако се издвоји од своје
балканске околине, управо је историја сваког појединог народа неде-
љиво везана са Балканом као целином. Планско истраживање бал-
канских феномена и њихова повезаност јасно нам указује да балкан-
ских елемената има у довољној мери у свим областима духовне и
материјалне културе. (Парежанин 1980: 31) Поред овога, аутори даље
истичу и потребу обраћања пуне пажње према свим наукама које се
баве балканским стварима и питањима: „У смислу балканологије,
историја не треба испитивати само међубалканске везе, утицаје који
се могу доказати, документе које можемо имати у рукама, него и
аналогије и супротности и размимоилажења која се запажају у ево-
луцији појединих балканских народа“. По њима на Балкану има то-
лико много аналогија да би се могао применити компаративни на-
учни метод. „Антропогеографија и геополитика, лингвистика и
фолклор, литература и уметност, право и економија, међубалканске
везе, став разних балканских народа према православљу, католициз-
му и исламу, став Европе према балканским државама и народима,

домен балканских држава са Европом и Азијом“ – све су то области
које ће пружити много драгоценог материјала за испитивање и про-
учавање. (Будимир 1937: 732) Иако се и до оснивања Института бал-
канска прошлост изучавала, тај рад је по мишљењу професора Буди-
мира био фрагментаран, без међусобне везе и стално под туђим
утицајима, и никако није подразумевао сарадњу међу академијама
наука које су тада постојале у скоро свим балканским земљама. Ње-
гово инсистирање на правилном и темељном истраживању најста-
рије прошлости овог важног простора дало је и значајне резултате.
Најпознатији научници тога доба су, првенствено захваљујући
међународном научном угледу професора Будимира, сарађивали са
институтом. Радови Паула Кречмера, Рудолфа, Егера, Михаила Рос-
товцева, Жака Зелера, Гуљелма Ферера, Кароља Пача и многих дру-
гих, дали су значајан допринос раду института чиме је попуњена
значајна празнина у проучавању најстарије прошлости Балкана, а
објављен је и већи број прилога о модерној књижевности балканских
народа. (Раденковић 2010: 411)
Поред ревије за балканске студије, Институт је издао још неколико
значајних публикација, које су штампане у хиљадама примерака.
Двотомна „Књига о Балкану“ изашла је из штампе 1936. године, а на-
редне 1937. и дело „Балкан и Балканци“. На београдском сајму се
1940. године појавила и књига „Београд“, односно бедекер о Београ-
ду, али она никада није доспела у јавност на интервенцију немачке
владе, због текстова који су говорили о Првом светском рату. (Субо-
тић 1997: 183) Магазин „Балкански свет“ се такође појавио ове године
али је изашао само један број због скорог почетка рата и на нашим
просторима. По окупацији земље 1941. године, Балкански институт
је престао са радом а његова документација је припојена Немачком
научном институту у Београду који је водио А. Шмаус. (Тасић 1990:
10) Већ следеће 1942. године професор Будимир је од стране окупато-
ра био пензионисан, чиме се завршио његов рад, како на универзи-
тету тако и у Балканском институту.
Са завршетком Другог светског рата 1945. године, Будимир се по-
ново враћа на Београдски универзитет и то као шеф и редовни про-
фесор на катедри за Класичну филологију. Активно се укључује у
стварање и рад научних институција нове власти па је већ 1947. го-
дине узео активног учешћа у припремама за формирање Историјс-

ког института САНУ. За првог управника ове значајне институције
је 15. јула 1947. године именован професор Виктор Новак, његов заме-
ник био је професор Георгије Острогорски, док су групу од четири
члана чинили дописни чланови Академије Глиша Елезовић и Јорјо
Тодић и професори Универзитета Милан Будимир и Михаило Ди-
нић. (Сечански 1948: 43–44) Професор Будимир је је у оквиру инсти-
тута водио и учествовао у раду античке секције, на чијим седницама
су се читали истраживачки радови и говорило о плановима даљих
истраживања. Већ наредне 1948. године професор Будимир је иза-
бран за дописног, а 1951. године за редовног члана САНУ. Члан ЈАЗУ
постао је 1952. а члан АНУБИХ 1969. године.
Његов научни рад и даље је првенствено био везан за истражи-
вања најстарије прошлости Балкана и његових народа. Године 1950.
на иницијативу његовог студента професора Михаила Петрушевс-
ког, одржан је у Загребу састанак професора класичне филологије из
Београда, Загреба и Скопља, са планом да се оснује нов научни часо-
пис као и Друштво класичних филолога. (Жива Антика 1960: 3–4)
Идеју о стварању једног оваквог часописа дао је управо Милан Буди-
мир, који му је и дао име „Жива антика“. (Марицки Гађански 2007:
165) Већ у првом броју, издатом 1951. године у Скопљу, управо под
насловом „Жива антика“, професор Будимир образлаже наслов име-
на, али и представља програмске циљеве часописа. (Будимир 1951:
3–5) Он пише да „покретање овог и оваквог часописа има у нашој со-
цијалистичкој стварности своје нарочито оправдање. Зна се у довољ-
ној мери колико данашње културе дугују античкој култури, али се
врло мало зна каквим су везама везани балкански Словени за анти-
чку културу, њен простор и и за њене носиоце. А уколико се то зна,
помене се ретко и само узгред“. „Наше земље, за разлику од многих
других земаља, чине саставни део културне области античке. Тру-
дићемо се да покажемо да су у изградњи античке културе узели вид-
ног и успешног учешћа наши дословенски преци, које смо у овим
земљама затекли и који су нам предали многа античка схватања и
многе античке обичаје и да за нашу социјалистичку културу антика
не може бити мртва музејска ствар, него жив и непресушни источ-
ник бољег и напреднијег живота“. (Будимир 1951: 3–5) Часопис је на-
ишао на изузетно позитиван одјек како у земљи тако и у иностранс-
тву и за кратко време је окупио све млађе и старије класичне

филологе и научнике сродних наука. Из иностранства су стизале по-
руке одобравања и стална сарадња. (Петрушевски 1960: 4–5) На про-
слави десетогодишњице постојања Живе антике, њен главни и одго-
ворни уредник професор Михаило Петрушевски није крио
задовољство због успешности часописа: „Навршава се десет година
од првог оснивачког састанка који је одржан у Загребу у другој поло-
вини месеца августа 1950. године када су били постављени темељи
нашем часопису. Оно што није остварила бивша Југославија за 23 го-
дине свога постојања, наша препорођена демократска и социјалис-
тичка земља постигла је у првим годинама свога живота.“(Петрушев-
ски 1960: 4–5) Слични резултати били су сумирани и на прослави
двадесетогодишњице изласка Живе антике, с тим да је један број
овог часописа, XXII/2, од стране његових ученика и сарадника и био
посвећен професору Будимиру, његовом животу и раду: „Пос-
већујући му, на предлог уредништва Живе Антике, овај број, као ма-
ли знак пуне и искрене захвалности за многогодишње стваралачке
напоре на научном пољу, изражавамо, поводом двоструког јубилеја,
осамдесетогодишњице живота и шездесетогодишњице рада, наше
топле жеље за даљи плодотворни рад“. (Црепајац 1971: 349) У истом
броју часописа објављена је и библиографија дотадашњих радова
професора Милана Будимира коју су саставили М. Марковић и Ј. Бо-
шњак. (Марковић-Бошњак 1971: 353–364) Када је после скоро 50 годи-
на постојања, распадом наше заједничке државе, овај часопис остао
у иностранству, у Матици српској је покренута иницијатива за фор-
мирање новог часописа који је назван „Зборник Матице српске за
класичне студије“. Његов први и главни и одговорни уредник Ми-
рон Флашар није дочекао излазак првог броја 1998. године, због своје
изненадне смрти. (Марицки Гађански 2007: 167) Часопис је до данас
изашао у десет бројева, а сада је његов главни и одговорни уредник
управо и његов оснивач и наш истакнути научни делатник , Ксенија
Марицки Гађански.
У свом дугом научном и животном веку, а у циљу унапређења кла-
сичних и балканолошких студија код нас, професор Милан Будимир
је написао и неколико средњошколских и универзитетских уџбени-
ка. Пратећи првенствено тада савремена научна сазнања, његови уџ-
беници су препуни обавештења о античком свету и античком књи-
жевном наслеђу. Многи од њих су и данас актуелни и у

равноправној употреби са савременим уџбеницима. За рад на овим
значајним делима професор Будимир је више пута био награђиван.
Први универзитетски уџбеник Litterae Latinae објављен je 1948. годи-
не, и он је са извесним допунама објављен у два издања, друго 1957.
Са Душаном Константиновићем је исте 1948. објавио и уџбеник Ла-
тинског језика за 7. и 8. разред гимназије, који је такође имао више
издања, а последње, пето, било је 1955. године. Елементарни уџбеник
грчког језика, „ΣΤΟΙΧΕΙΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ“, Будимир је објавио 1958., a
девет година касније и друго допуњено издање са основама грчке
глотологије, са својим дугогодишњим сарадником Љиљаном Цре-
пајац. Са колегом и учеником Мироном Флашаром издао је и уџбе-
ник „Преглед римске књижевности“ (De auctoribus Romanis), 1963. го-
дине. Иако је већ наредне године пензионисан, Милан Будимир је и
даље наставио интензивно бављење науком, објављујући већи број
значајних научних студија. Године 1969. појавила се и његова значај-
на књига „Са балканских источника“, у издању Српске књижевне за-
друге, за коју је јавност заинтересована и данас. Са својим колегама
из Одбора за ономастику Одељења језика и књижевности САНУ, које
је он и основао 1973. године, покренуо је часопис „Ономатолошки
прилози“, са жељом да својим колегама из ове интересантне и зна-
чајне научне области, омогући објављивање научних и истраживач-
ких радова. На жалост први број, који је објављен тек 1980. године,
професор Будимир није дочекао због смрти. (Папазоглу 1980: 1) Исте
те 1973. године Будимир објављује и рад „Српка рапсодија Филипа
Вишњића“, због кога је оптужен за национализам и то нарочито од
политичких структура из његове родне Босне и Херцеговине. (Ма-
рицки Гађански 2004: 189) Овај догађај је посебно погодио професора
Будимира па се његово здравље значајно погоршало и пао је у пос-
тељу. Умро је 17. октобра 1975. године у Београду.
Научна делатност академика Милана Будимира била је у сваком
случају веома широка и разнолика, али су свет и култура антике, као
што смо већ нагласили, били његова трајна преокупација. У многим
својим радовима Будимир третира врло сложену проблематику која
је првенствено везана за балкански простор – простор на коме су се у
давној прошлости смењивали разни народи и различити језици.
Многе језичке појаве које су биле потпуно неразјашњене у науци,
Будимир је осветљавао на себи посебан начин, потпуно научно и

критички. Радећи годинама на остацима индоевропског језичког
материјала на Балкану, Анадолу и простору Апенинског полуострва
успео је да издвоји један преткласични језик који је назвао пеластич-
ким а његове носиоце Пеластима. Ово свакако иде у прилог тврдњи
да су управо најстарија науци позната индоевропска племена и оби-
тавала на балканско-анадолском простору. О овоме је објавио неко-
лико значајних студија и књигу „Грци и Пеласти“ (1950). Поред наве-
деног значајне су и његове студије везане за стару грчку књижевност
а посебну пажњу је, у неколико својих студија, посветио и Хомеровој
Илијади: „Илијада је главно дело најстарије и најсјајније европске
књижевности. У старој грчкој школи то најлепше песничко дело би-
ло је главни школски уџбеник поред поучног песимисте Хесиода. Из
те Илијаде су учили Аристотел и његов ученик Лесандар Србљанин,
како Гундулић зове Александра Великог. Илијаду је држао у рукама
и велики мислилац Платон и као момче голобрадо и као седи и не-
уморни осамдесетогодишњак“. (Будимир 1985: 852) Готово истовре-
мено са проучавањима предгрчког језика на нашим просторима и
полазећи од њих, професор Будимир је радио и на проналажењу
најстаријих трагова словенске лексике. Већ у својим првим расправа-
ма он указује на значајне чињенице у вези са појавом првих словен-
ских племена. Радећи даље на тој проблематици Будимир улази и у
решавања питања географског смештаја најстарије словенске зајед-
нице, где је постигнутим резултатима у потпуности одбацио нор-
дистичку теорију о Средњој Европи као прадомовини Словена и
утврдио да словенску прадомовину треба тражити у закарпатским
областима. (Ферјанчић 1967: 2) Његову пажњу привлачили су и грч-
ко-римски антички језички елементи који ће на разне начине доспе-
ти у нашу језичку средину. Испитујући навелико речничко благо на-
шег језика, он је у великом броју наших речи препознао антички
оригинал и утврдио да потичу из грчке или римске лексике. Те речи
наши преци су примали од нашег доласка на ове просторе и то
првенствено преко хеленизованих или романизованих становника
које смо овде затекли, а у каснијим периодима преко Византије,
Млетака, Католичке цркве, Турака и многих других посредника.
(Ферјанчић 1967: 2) Језичку проблематику средњовековног Балкана
Будимир је решавао на основу језичких података, у првом реду оно-
мастичких и топономастичких који су нам остали у делима визан-

тијских писаца, нарочито цара Константина Порфирогенита из X ве-
ка. У ова испитивања посебно истичемо његове покушаје да пронађе
задовољавајуће етимологије назива Словен, Хрват и Србин. (Родић
1976: 264) За педесет година научног рада на језичкој историји Балка-
на покренуо је велики низ научних проблема од којих је многе поку-
шао сам да реши. У питању су најчешће била фонетска, морфолошка
и семасиолошка преображења корена појединих група речи, или са-
мо речи, њихово путовање кроз различите језичке средине, њихове
етимологије и историје. (Ферјанчић 1967: 2) При решавању тих веома
компликованих проблема професор Будимир је кад год су то прили-
ке дозвољавале, консултовао и најновија достигнућа из других наука
и то нарочито из археологије, историје и етнологије. Овакав приступ
и решавање замршених проблема допринели су да многи резултати
Будимирових истраживања буду у науци прихваћени као коначна
решења. Озбиљно је расправљао и о писмима која су се у разним пе-
риодима користила на нашем простору, а то се односи на ћирилицу,
матуфицу, босанчицу, глагољицу и латиницу. У многим својим рас-
правама Милан Будимир проучавао је и античко наслеђе у нашој на-
родној књижевности, народним умотворинама, веровањима, српс-
ком фолклору, народној песми и Филипу Вишњићу, као и у делима
наших познатих књижевника. Нарочито су из те области запажене
његове студије о делу и раду Вука Караџића, Иве Андрића, Петра Ко-
чића, Лазе Костића и Петра Петровића Његоша. (Марицки Гађански
2008: 101)
Живот и дело овог значајног српског научника до данас није у
потпуности истражено. Иако је пре своје тридесете године остао без
вида, његов рад је био веома разнолик и плодотворан. За 45 година
његовог наставничког рада на Философском факултету и више сто-
тина његових некадашњих ученика, и данас је велики број оних који
раде по свим универзитетима, институтима и музејима бивше Југо-
славије. Међу нашим познатим и у свету признатим научницима и
интелектуалцима, а ученицима професора Будимира, посебно исти-
чемо Академике Фрању Баришића, Милутина Гарашанина, Слобо-
дана Душанића, Војислава Ђурића, Фанулу Папазоглу, Драгослава
Срејовоћа, Мирона Флашара, као и професоре универзитета Бранка
Гавелу, Момира Јовића, Емилију Јовановић Масон, Ксенију Мариц-
ки Гађански, Мирославу Мирковић, Милену Милин, Миодрага

Стојановића, Нинославу Радошевић, Радмилу Шалабалић, Бојану
Шијачки Маневић, др Риста Радовића, митрополита Црногорско-
приморског, Љиљану Црепајац2, Ивана Гађанског, нашег познатог
песника и преводиоца и многе друге. (Енциклопедија Британика
2006: 85) Друштво за античке студије Србије установило је пре неко-
лико година награду „Милан Будимир“ за класичне науке. Било би
јако корисно да се објаве сабрана или изабрана дела Милана Буди-
мира чиме би се попунила значајна празнина у нашој научној и кул-
турној заоставштини. Тиме би смо се на достојан начин одужили
овом неуморном великану српске балканологије, а млађим генера-
цијама научника из области класичних језика и историје даривали
непресушни источник даљих истраживања.
Литература:
Адамовић, Драгослав (1982). Разговори са савременицима. Београд:

Рад
Белић, Александар (1985). Будимир, Милан. Енциклопедија Југосла-
вије (стр. 252). Загреб: Бла-Вод.
Будимир, Милан (1937). Оснивање Балканског института у Београду.
Југословенски историјски часопис (бр. 3–4; стр. 731–736). Београд.
Будимир, Милан (1951). Жива антика. Жива антика, год. I. Скопље:
3–5.
Група, аутора (2003). Балкан и Балканци, Ниш: НКЦ
Димитријевић, Коста (1999). Животна исповест Милана Будимира.
Књижевност, књига 104, св. 8–9. Београд: 1450–1471.
Марицки Гађански, Ксенија (2004). Српски биографски речник. Tом I.
Нови Сад: Матица српска: 851–852
Марицки Гађански, Ксенија (2004). Бура и снови. Античке и модерне
теме. Београд: Рад
Марицки Гађански, Ксенија (2007). Антички Балкан Милана Буди-
мира. Друштво за античке студије Србије. Зборник радова:
165–178.
Марицки Гађански, Ксенија (2008). Логос макробиос. Античке и мо-
2. Усмени податак добијен од проф. др Момира Јовића, једног од истакнутих учени-
ка професора Будимира
дерне теме VI. Београд: Рад

Марковић, М, Бошњак, Ј (1971). Библиографија радова Милана Буди-
мира. Жива aнтика XXI–2, Скопље: 353–364.
Митровић, Р. Љубиша (2000). Балкан – граница и мост међу народи-
ма.Београд: ЗУНС.
Николић, М.М (1972). Будимир, Милан Ђ. Лексикон писаца Југосла-
вије. Нови Сад. Матица српска: 373–374.
Парежанин, Ратко (1936). Уводна реч. Књига о Балкану I: VII–XVI.
Парежанин, Ратко (1980). За балканско јединство: Оснивање, програм
и рад Балканског института у Београду 1934–1941. Минхен.
Петрушевски, Михаило (1960). Десет година постојања Живе антике
(1951–1960). Жива антика, год X . св. 1–2. Скопље: 4–5.
Раденковић, Небојша (2010). Антички Балкан у издањима Балканс-
ког института (1934–1941). Друштво за античке студије Србије.
Зборник радова: 408–417.
Раденковић, Небојша (2008). Милан Будимир и почеци српске балка-
нологије. Друштво за античке студије Србије. Зборник радова:
303–313.
Rodić, Nikola (1976). Milan Budimir (1891–1975). Onomastica Jugoslavica.
Zagreb: 263–266.
Сечански, Живан (1948). Хроника Историског института САН. Исто-
риски часопис, Орган Историског института САН. 1–2.
Београд: 403–405.
Суботић, Драган (1997). Наша предратна балканистика о традицији,
религији и нацији на Балкану. Теме, 1–2. Ниш: 165–185.
Тасић, Ђорђе (1990). 20 година Балканског института САНУ. Балка-
ника бр. 21: 9–12.
Црепајац, Љиљана (1979). Милан Будимир као лингвист. Споменица
САНУ, књига 5. Београд: 11–18.
Црепајац, Љиљана (1971). Осамдесет година живота професора Буди-
мира. Жива антика, XXI–2. Скопље: 346–352.
Ферјанчић, Божидар (1967). Професор Милан Будимир као научник.
Зборник Филозофског факултета, књ.IX–1. Београд: I–IV.
НЕБОЙША РАДЕНКОВИЧ
Милан Будимир – балкановед
В своей работе автор описывает жизненный и научный путъ академика Милана

Будимира. Его творение показывает нам великого учёного который оставил значи-
телъный след в своих научных дисциплинах, которыми он занимался. Его участие
в основании и работе Балканского института в Белграде представляет основу сав-
ременной сербской балканологии. С этим институтом началосъ изучение древ-
нейшей истории Балкана на научных основаниях. Он был членом САНУ и разных
академий.
МИЛАН БУДИМИР – ВЈЕРНОСТ

ПОЛИТИЧКИМ ИДЕАЛИМА „МЛАДЕ
БОСНЕ“
MILAN BUDIMIR – LOYALTY TO THE POLITICAL IDEALS OF THE „MLADA

BOSNA“
ДАНКО ПЕРИЋ1
ТАНЈУГ
БЕОГРАД
Апстракт: Српски класични филолог и компаратист Милан Будимир

рођен је у мјесту Варцар Вакуф у Босни, које је средином двадесетих годи-
на 20. вијека промијенило назив у Мркоњић Град. Тако је тај градић очувао
успомену на ратне године Петра Мркоњића, под којим илегалним именом
се на том подручју 1875. и 1876. године борио будући српски краљ Петар I
Карађорђевић. Будимирово рођење у богатсој српској породици и незадо-
вољство већине становништва Босне аустроугарском окупацијом 1878. го-
дине и анексијом 1908. године, одредуило су његово политичко оп-
редјељење, постао је активан у организацији Млада Босна, па је њеног
касније најпознатијег члана Гаврила Принципа својевремено подучавао у
латинском језику. Прошавши кроз времена многих политичких промјена
и различитих турбуленција, Будимир је углавном остао вјеран идеалима
те организације. То му је и помогло у неколико ситуација у животу, успио
је да послије Другог свјетског рата задржи професорско мјесто јер је декан
Филозофског факултета био Васо Чубриловић, раније такође припадник
Младе Босне. Једном приликом је Будимирову специјализацију у Бечу
омогућио Лука Ћеловић, устаник против турске и АУ из седамдесетих го-
1. peric_danko@yahoo.com
ДАНКО ПЕРИЋ 69
дина 19. вијека, сарадник и сљедбеник Младе Босне, а касније велики доб-
ротивор Београдског универзитета.
Кључне ријечи: Мркоњић Град, Аустро-Угарска, Млада Босна, Лука Ће-
ловић, ратни инвалиди, Савез слијепих.
Милан Будимир (1891–1975) рођен је у богатој српској трговачкој

породици у Варцар Вакуфу, у то вријеме Аустро-Угарска, данас је то
Мркоњић Град у Републици Српској – једном од два ентитета Босне
и Херцеговине. Његово породично и регионално поријекло, као и
вријеме у којем је растао – неслагање већинског становништва са
аустро-угарским властима, одредили су Будимирову животну суд-
бину и његово изразито национално опредијељење, од којег никад
није одустајао.
Новији назив Будимировог родног мјеста чува успомене на један
важан историјски догађај из 1875. и 1876. године. Тада је, каснији
српски краљ Петар I Карађорђевић, као илегалац Петар Мркоњић
учествовао у једном од босанских устанака против Турске, али и про-
тив све уочљивије опасности да Босном и Херцеговином завлада
Аустро-Угарска. Назив Мркоњић Град усвојен је у првој половини
двадесетих година 20. вијека.2
Нема података да ли је Милан Будимир у томе учествовао. Није,
међутим, тешко претпоставити да је имао удјела, јер је тада био уг-
ледно име на универзитету, а његово породица међу најутицајнијим
у вароши (нав. аут. Д. П).
Милан Будимир је послије основне школе коју је завршио у род-
ном мјесту, класичну гимназију похађао у Сарајеву. Као гимназија-
лац постао је члан српске националне организације „Млада Босна“,
којој је име надјенуо Петар Кочић, српски књижевник из Босне, у
чланку у свом листу Отаџбина, 1907. године. (Богуновић Н. 2004)
Најпознатијег члана „Младе Босне“ Гаврила Принципа који је кас-
није – на Видовдан 1918. извршио атентат на аустријског пријестоло-
насљедника Франца Фердинанда у Сарајеву, Милан Будимир је у
2. Податак о преименовању је из Википедије, текст о Мркоњић Граду. У тексту је, на
основу података Мирослава Караулца наведено да једни извори говоре да је име
промијењено 1924. а други 1925. године. За промјену назива су, како пише Караулац,
били Срби као већински народ, а против хрватски и муслимански одборници „осим
Цере, власника кахве и хана на чаршији“.
70 ДАНКО ПЕРИЋ
Милан Будимир – вјерност политичким идеалима „Младе Босне“
вријеме када је Гаврило прелазио из Трговачке школе у сарајевску

гимназију спремао из латинског језика. (Исто)
О окупљањима тадашњих средњошколаца у Сарајеву, Будимир је
записао: „Наше удружење је било политичко-револуционарно. И у
њему су били углавном Срби, али су му касније, када сам био при
крају школовања, пришли неки наши другови муслиманске вероис-
повести... Наш циљ је био револуционарни: ослобођење Босне и Хер-
цеговине од аустроугарске доминације и заједничка борба са Ср-
бијом и Црном Гором против Турака за ослобођење целог
јужнословенског простора“. (Исто)
Студије класичне филологије и упоредне лингвистике Будимир је
изучавао у Бечу. Као студент је писао у неколико периодичних из-
дања, између осталог и у загребачком Србобрану, новинама и кален-
дару (тада изразито омиљеном штиву) дуге традиције и јаког наци-
оналног опредјељења. Један од уредника Србобрана својевремено је
био историчар, новинар и познати загребачки глумац Симо Лазић
Лукин.3
Милан Будимир је докторирао у Бечу 1920, као 29-годишњак. Већ
слиједеће године изабран је за асистента београдског Филозофског
факултета. Млади универзитетски посленик рапидно је губио вид
што је била посљедица учешћа у Првом свјетском рату, а 1922, када
је имао 31 годину, потпуно ослијепио. То није омело његов научни и
педагошки рад, па је убрзо постао доцент на катедри класичне фило-
логије Филозофског факултета, крајем дведесетих година 20. вијека.
ванредни, а од 1938. редовни професор. Од 1932. он и хрватски фило-
лог Петар Скок покренули су и уређивали престижни часопис о ис-
торији Балкана, који је објављивао научне и стручне радове на фран-
цуском и њемачком језику, Revue internationale des études
balkaniques.
Проф. др Милан Будимир је, иако је био један од потписника Апе-
ла српском народу, објављеном 13. августа 1941. Године, у којем тада-
шњи универзитетски професори и друге угледне личности позивају
3. Симо Лазић Лукић је аутор Кратке повјеснице Срба од постања Српства до да-
нас. Штампању те књиге претходио је текст у Србобрану а као посебно издање
објављено је 1895. године у Загребу. Репринт издање изашло у Београду 1998, често
се цитира у радовима аутора који се позивају да су наслиједници Будимирове школе
класичне филологије и у историографији.
на очување реда и мира у окупираној земљи и осуђују акције „злочи-

начког бољшевизма“, био пензиоисан у току Другог свјетског рата.
Од 1945. па све до 1962. поново је, међутим, радио као професор Фи-
лозофског факултета. Вјероватни разлози за његов повратак за катед-
ру су били то што, посебно у научним дисциплинама у којима се до-
казао као неспоран ауторитет не само у земљи, није било кадра као и
то што је тада декан Филозофског факултета био академик Васо Чуб-
риловић, Будимиров саборац из Младе Босне, а уједно и земљак.
Међутим, Филозофски факултет је због Милана Будимира, али и
још неколико истакнутих професора – Виктора Новака, који је та-
кође потписао апел из 1941, као и Георгија Острогорског и Милоша
Ђурића који су то одбили, сматран за „центар реакције“ на Београд-
ском универзитету. Тој четворици професора је приписивано да
умјесто дијалектичког материјализма који „исмијавају“, примјењују
методе буржаоског материјализма. (Cvetković S. 2006.: 488)
Mилан Будимир који je крајем четрдесетих година 20. вијека пос-
тао академик САНУ, био је и прије и послије тога активан у удру-
жењима ратних инвалида и Савезу слијепих Србије. Један од осни-
вача и финансијера удружења ратних инвалида је био Лука
Ћеловић-Требињац (1854–1929), који је од 1926, и службено, један од
највећих задужбинара Београдског универзитета. И Милан Будимир
је био корисник средстава тог фонда, који му је омогућио неколио го-
дина стручног постдокторског усавршавања у Аустрији.
Милан Будимир је, што се тек недавно сазнало, и један од аутора
монографије Београд, из 1940. године, окупљених управо у његовом,
Балканолошком институту. Тадашњи председник београдске опш-
тине поклонио је примјерак књиге њемачком посланику који је на-
кон што је угледао фотографију невино објешених Срба у Првом
свјетском рату затражио да се сви примјерци спале. На основу једног
сачуваног примјерка који је доспио у САД, изашло је недавно об-
новљено, „Дерета“, издање.
Данас библиотека Савеза слијепих Србије,која је једна од већих у
свијету, носи име др Милана Будимира. Будимирово име носе улице
у родном Мркоњићу и у Бањалуци. Друштво за античке студије Ср-
бије је годишњу награду за најбоље објављено дјело из области кла-
сичних наука у Србији, такође назвало по Милану Будимиру.
Милан Будимир – вјерност политичким идеалима „Младе Босне“
Небојша Богуновић Н., Рађање Младе Босне, јун 2004. У: „Вечерње

новости“ Београд.
Cvetković S., Izmeñu srpa i čekića: represija u Srbiji 1944–1953, Beograd
2006.
DANKO PERIĆ
Milan Budimir – loyalty to the political ideals of the

„Mlada Bosna“
Serbian classical philologist and comparatist Milan Budimir was born in Varcar Vakuf
in Bosnia, which changed its name into Mrkonjic Grad during 20s in the 20th century. It
was the way for the town to keep the memory of the war years of Petar Mrkonjic, the
name that the future king Petar I Karadjordjevic illegally took while fighting in that area
in 1875 and 1876. Budimir’s birth in a rich Serbian family and dissatisfaction of the major-
ity of Bosnia with both Austria-Hungarian occupation in 1878 and annexation in 1908 had
made him decide to to become politically active and join the organization „Mlada Bosna“.
He, later, taught the most famous member of the organization, Gavrilo Princip, Latin. Go-
ing through the times of many political changes and turbulences, Budimir was mainly loy-
al to the ideals of „Mlada Bosna“. It helped him in a number of occasions in life. He man-
aged to keep his place as a professor for the dean of the Faculty of Philosophy was Vaso
Cubrilovic, earlier member of „Mlada Bosna“. On an occasion, Luka Celovic, the rebel
against Turkey and Austria-Hungary in the 70s of the 19th century, collaborator and follow-
er of „Mlada Bosna“, and later a great benefactor of Belgrade University enabled special-
ization for Budimir.
Key words: Mrkonjic Grad, Austria-Hungary, „Mlada Bosna“, Luka Celovic, war pen-
sioners, the Union of the Blind.
PELASTO-SLAVICA
76
УДК: 821.14’02.09-1 Хомер
ХОМЕРСКО ПИТАЊЕ ПРОФЕСОРА

БУДИМИРА
MILAN BUDIMIR’S HOMERIC QUESTION
МИЛАН РИСТАНОВИЋ1
УНИВЕРЗИТЕТ У ПАРИЗУ – ПАНТЕОН – СОРБОНА
ПАРИЗ
Апстракт: У рад се укратко приказује нов правац у проучавању Хомерове

топографије и географије све на трагу резултата Милана Будимира. Та-
кође, наговештава се доказ да је у прехомеровско време постојао епски
садржај „Илијаде“.
Кључне речи: Милан Будимир, Милош Ђурић, Буркхард, Хомер, Илија-

да и Одисеја, Троја, Фригија.
Хомерско пијанство
О нашем омиљеном професору, Милошу – Миши Ђурићу, ми, ње-

гови студенти до краја живота носимо у срцу најдубља осећања љу-
бави и поштовања. Данас, кад сам прокрстарио кроз европску хоме-
рологију дошао сам до закључка да он припада генерацији највећих
светских хомеролога: Мозеса Финдлија, Пјер Видал-Накеа, Рајмунда
Кунића, Тома Маретића, Милана Будимира и других. Његове сту-
дије о хеленској књижевности, култури и цивилизацији остале су
сјајна непревазиђена дела. А његов препев Илијаде и Одисеје, не-
1. milanristanovic@neobee.net
МИЛАН РИСТАНОВИЋ 77
спорно је најбољи препев ових дела у светској хомерологији. Дубро-

вачки Србин, Рајмундо Кунић – први преводилац хомерових поема
на латински у 18. веку неспорно је духовни отац и родоначелник
свих светских преводилаца хомерских поема. А његов најбољи след-
беник у том послу, свакако је проф. Ђурић. Од похвала и признања
„чика Миша“ се бранио снагом и лепотом нашег дробњачког језика
који је, по његовом уверењу „рођени брат“ хомерског језика. Успут,
ваља напоменути да је француска нација први препев у стиховима и
метрици добила 1986. захваљујући надареном филологу и лингвисти
проф. Муглеру. Дакле, сто двадесет година после Ђурићевог препева,
а двеста година после Кунићевог.
Мој задатак у овом раду је да говорим о професору Будимиру, што
ћу и учинити. Али, без овог увода о „чика Миши“ то моје казивање
било би штуро и непотпуно, а ево зашто.
Хомерским „пијанством“ које је „чика Миша“ делимично насле-
дио од својих претходника – немачких ђака он је просто ошамутио
нас – своје студенте. Лични шарм и природна племенитост његова
били су толико снажни да смо се ми – студенти убрзо претворили у
праве хеленофиле – обожаваоце свега што је грчко: језика, поезије,
величанствене лепоте грчког мелоса, историје и географије, анти-
чких хроника и легендарних казивања. Сви путокази су нас водили
на југ, а скитарање од острва до острва и дружење са рибарима, рата-
рима и поморцима, уз срећу и задовољство да можемо пуним срцем
изрецитовати: „Охи, охи кириа, дем име ксенос“.
„Пијанство“ које смо понели са чика-Мишиних предавања и дуго-
трајна „одисејевска“ лутања по Несторовој, Менелајевој и Ахиловој
домовини учврстила су у нашим душама трајна осећања која нису
ослабила до краја живота. Ретки међу нама, као писац ових редова,
продирући дубље у хомерску енигму, морали су силом научних ар-
гумената извршити значајне заокрете, које су узроковала истражи-
вања југословенских хомеролога: а пре свих Милана Будимира, Ни-
ка Жупалића, као и великих европских хомеролога, проф. К.
Бурхарда, Мозеса Финдлија, Пјер Видал-Наке-а и др.
Хомерско питање професора Будимира
Проблем проучавања и третмана хомерских дела настао је у ан-
78 МИЛАН РИСТАНОВИЋ
тичкој Хелади и трајао све до римске окупације Грчке. У жестоким

сукобима око Хомера и његових дела учествовали су скоро сви вели-
ки грчки антички филозофи, писци, критичари, песници... Хомерско
питање које се је појавило спонтано поделило је хеленску културну
јавност на два непомирљива завађена табора. Једна страна сматрала
је Хомера за божанство о коме је забрањено расправљати, док га је
друга сматрала за преваранта и плагијатора. Привидни мир трајао је
међу завађеним и сукобљеним странама у античкој Грчкој све до 168.
г. ст. е. А „глуво доба“ хомерологије трајало је од тог датума до сре-
дине 17. века. Тада су у Европи наступиле околности које су тај рас-
цеп не само обновиле, него чак и продубиле.
Ту појаву у 18. веку у Немачкој узроковала је појава романтичког
заноса која је значила директан наставак сукоба из античких време-
на. Она је изазвала сукоб не само хомеролога, него читавих покрета,
култура, цивилизација и пренела се на европску свакодневицу. На-
гли интерес за Хомера и његова дела узроковао је појаву великог
броја научних радова који су се базирали на овој наслеђеној подеље-
ности. Овакви сукоби убрзо су се из Немачке раширили по читавој
Европи, па су настали посебни изрази за ту појаву готово на свим је-
зицима: „Homerishe Frage“, „Homeric Question“, „Question homerique“,
„Pregunta Homerica“ итд.
Наравно, највећа заслуга за појаву читавих хомерских покрета у
Европи припада нашем великом научнику Рајмунду Кунићу, који је
први у историји превео са грчког оригинала на латински хомерске
поеме. Колико је велика Кунићева заслуга за европску културу, а по-
себно за хомеристичке науке, најбоље сведочи чињеница да су се та-
дашње науке у Европи базирале, искључиво, на латинском језику и
да су чак до средине 19. века ретка дела на националним језицима.
Хомерско питање из 18. века покренуло је огромна лутања, врачања
и нагађања у европским научним круговима, а та ситуација траје
пуна два века а још ни до данас није окончана. Прави потез на, иона-
ко трусном подручју, изазвала је појава великог преваранта и
хохштаплера, по злу гласовитог „проналазача Пријамове Троје“ у
Малој Азији – Хајнриха Шлимана – како му беше право име. Он је
науку хомерологију и одвео у ћорсокак из кога се ни до данашњих
дана није исчупала.
У јулу 2008. у великој француској ревији „ Нувел Обсерватер“ поја-
вила се илустрована, богато опремљена репортажа о Одисејевим лу-

тањима по читавом Медитерану. Испада тако да је Одисеј распола-
гао глисерима брзине од 100 наутичких миља, пловилима на
нуклеарни погон, авионима и хеликоптерима којима би и данашњи
свет био задивљен. Годину дана касније, појавила се у Паризу врло
укусно опремљена енциклопедија за децу. На њеној првој страни
стоји портрет Х. Шлимана – „генијалног проналазача“ Пријамове
Троје! На тај начин током два века колико траје хомерско питање но-
вијег доба оформиле су се у хомерској Европи четири категорије ис-
траживача његове хомерске енигме:
1. они што ништа нису тражили и ништа нису нашли

2. они који су тражили на правом месту криву ствар
3. они који су тражили праву ствар на кривом месту
4. они коју су тражили праву ствар на правом месту
Између легенде и стварности
Чак и по завршетку студија, ми – студенти, већ формирани хоме-

ролози проводили смо дуге ферије по Егејским острвима. Скоро ни-
ко од нас није одмакао од туристичке насладе у вољеној Хомеровој
домовини која је истовремено била и наша друга домовина.
Писац ових редова је, ипак, кренуо другом стазом, којом нико дру-
ги кренуо није. Хомерско пијанство из факултетских клупа мене
није напустило ни тада, ни касније, нити до данашњег дана. Пу-
тујући по Егеју и Јонији са Одисејом у рукама закључио сам да та-
мо нема ништа слично хомерској географији. Претходно сам,
наравно, закључио да се Одисејева путовања одвијају у некаквој ос-
трвској земљи са огромним бројем острва, међу којима је мала раз-
даљина. Готово сва Одисејева острва су велики дугуљасти комади
копна, потопљени у мору, паралелни са линијом морске обале. Кана-
ли међу њима такође су врло дугачки и врло узани. У архипелагу
Одисејевих путовања географска обална линија заклапа са магнет-
ним правцем севера угао од око 45 степени. Тај хомерски архипелаг,
према песниковом казивању, пружа се у правцу северозапада у не-
доглед – Хомеров јунак је стигао једва до његове половине! Сунце у
тој острвској земљи излази иза копна, а залази у море.
Као образовани метеоролог, лако сам уочио да у Одисеји господа-

ре само два главна ветра, северни и јужни. Плимни таласи којима се
Одисеј користи у потпуности су у сагласности са ваздушним
струјањима. Ништа се у Егеју нити у Јонији не поклапа са овим хо-
мерским сликама у Одисеји. Мала Егејска острва углавном су округ-
лог облика разбацана насумице по пучини, скора сва ненасељена,
што је очигледно резултат неке велике геолошке катаклизме. Њихо-
ва старост не може бити већа од пар хиљада година. Ниједно острво,
канал, рт и залив нема никакве сличности са онима који су опевани
у Одисеји.
Истини за вољу, кад сам боравио на Итаки и Крфу, приметио сам
да јонска острва ни по којој одредници не личе на егејска, а још мање
на она која је Хомер опевао у Одисеји. Та посматрања довела су ме до
два главна закључка: а) Хомер у Илијади и Одисеји не пева о из-
мишљеним географским и хидрографским структурама, нити прича
измишљене приче, него пева о конкретним географским пределима
и истинитим догађајима; б) ти догађаји нису се могли догодити ниг-
де у просторима источног Медитерана па чак нигде ни на његовим
западним просторима, него искључиво на простору неког другог
мора, у неком другом архипелагу.
На тој раскрсници схватио сам да та хомерска стварност негде мо-
ра постојати и да је ваља потражити. Одисеј лута по некаквом архи-
пелагу читавих двадесет година у некаквом суровом и дивљем пре-
делу где су му непријатељски расположени становници уништили
читаву флотилу и све другове а њега самог море избацило на копно
без бродова и морнара голишавог као новорођенче.
На тој истој раскрсници схватио сам да не постоји никаква хомер-
ска бајка коју смо слушали на факултету, а да постоји хомерска исти-
на и буквална стварност; да хомерове поеме нису забавни романи не-
го аутентична историјска документација, песничким језиком
исказана. Нема никакве сумње.
Ту хомерску истину ваљало је истраживати.
„Priamos mega regnator Phrygae“
Препевавајући Илијаду, Р. Кунић и проф. М. Ђурић суочили су се

са великим бројем имена, народа, држава, градова и хидрогеографс-
ких топонима. Кад се Хектор обраћа тројанској војсци, он узвикује:

„Браћо Тројанци и савезници!“.
Ми данас имамо сигурне податке и ко су Тројанци и ко „савезни-
ци“. Велики тројански јунак Антенор каже да је једанест дана путо-
вао из своје земље до Троје. Та мера нам даје податке о географској
величини Пријамове империје. Ми, додуше, не знамо ни тачно гео-
графско станиште појединих народа, које Хомер помиње, али знамо
да су они на неки начин везани за Пријамову Троју. Те везе су, очиг-
ледно, добронамерне и пријатељске. Моју пажњу нарочито је при-
вукла земља по имену Фригија, која, по моме уверењу, игра огромну
улогу у трагању за хомерским истинама. Цртајући провизорно гра-
нице Пријамове државе, приметио сам да је та Фригија посебно
блиска и драга Тројанцима. А, ослањајући се на истраживања проф.
Будимира, који је први обратио пажњу на Хомеров стих који је у на-
слову и приметио да се само за ту државу каже да њоме влада краљ
„Priamos Megas“, а не за остале. Неки истраживачи, а пре свега Буди-
мир, изучавајући Балканске античке народе, често наилазе на земљу
„Бригију“ и истоимени народ.
Бриги су народ који, очигледно, по много чему надмашују суседе,
а по свој прилици својом културом и цивилизацијом. Хомер стално
искључиво помиње „Фриге“ и „Фригију“. Професору Будимиру та за-
гоетка није измакла: наиме, као што је познато, Грци немају глас „б“.
Њихова азбука, наиме, почиње са алфа, вита, гама, делта... Недоста-
так овога гласа они замењују другом фонемом, скоро искључиво са
„ф“. Занимљиво је да се име тога народа појављује у српском и ита-
лијанском са истим значењем, а ја сам га открио и у етрурском. Сам
Ахил „Бригију“ признаје као тројанску државу. Набрајајући Прија-
мове покрајине, поред Лезбоса и Макароса он каже: "και Φριγιε
κασιπερος, και ε λλισποντος απειγος ...“.
Хомерску „Фригију“ су истраживачи тражили тамо где она никако
није могла бити. Ту сад долазимо до недостатка елементарне логике:
они који су поверовали да је Шлиман „открио“ Троју у Малој Азији
морали су тамо негде сместити и „Фригију“. А ако се Троја налазила
на Јадранској обали, за што данас имамо необориве доказе, дакле на
поморском простору по коме су пловоли и аргонаути и Одисеј, логи-
ка је неумољива: ако је Пријам био „REGNATOR PHRYGAE“, онда се
је она налазила у саставу његове државе као нека „савезна републи-
ка“, или нешто слично...
Читаву ову заврзламу око „Фригије“ решио је још пре пола века
проф. Будимир. Он се први међу хомеролозима усудио да јавно на-
пише да аутор Илијаде није Хомер, нити да је она оригинално њего-
во дело, него баш онако како је тврдио Питагора и многи највећи хе-
ленски филозофи. Илијада је, по тврђењу проф. Будимира, испевана
на фригијском језику, а аутор је велики песник Дарет, а онда су је Гр-
ци, у доба Пизистрата, превели на грчки.
Пре педесет година на ту тврдњу су се мрштили наши професори.

Кад сам то једном поменуо проф. Ђурићу, он је одговорио: „То ти је
рекла Ристосија Губидановић“.
О непостојању Хомера као аутора поема које му се приписују, на-

писане су читаве књиге. Ми не морамо поверовати љутим Хомеро-
вим противницима, филозофу Зоилу ниту дубровчанину И. Ђурђе-
вићу, ни французу Обињаку, који су негирали и само физичко
постојање Хомера.
Резиме
Још од студентских дана, писац ових редова, захваљујући радови-

ма проф. Будимира отрезнио се од „хомерског пијанства“ и прихва-
тио се његове хипотезе. Ваљало је прво доказати да су Одисеј и Арго-
наути пловили по Јадрану, што сам непобитно доказао у својој
књизи „Одисејево златно руно јадранско“.
Штавише, радови проф. Будимира директно су ме подстакли на

дубље и даље кораке. Наиме, на први поглед постоји огромна слич-
ност и подударност српске јуначке поезије са Илијадом и Одисејом.
Резултат тога огромног истраживања је моја нова књига „Илијада
пре Хомера“ која ће се ускоро појавити. Тврдња да је српска јуначка
поезија „ILIAS ANTE HOMERUM“ припада великом немачком науч-
нику Бурхарду, а моја инспирација и мој труд директно се ослањају
на радове проф. Будимира коме дугујем неизмерну захвалност.
УДК: 811.1/.2’362
81-112
39(=16)
ЈУГОИСТОЧНА ЕВРОПА У ВИЂЕЊИМА

МИЛАНА БУДИМИРА
(ИМПЛИЦИТНА ФИЛОСОФИЈА ИСТОРИЈЕ)
SOUTH-EAST EUROPE IN THE VISIONS OF MILAN BUDIMIR

(AN IMPLICITE PHILOSOPHY OF HISTORY)
АЛЕКСАНДАР М. ПЕТРОВИЋ1
Апстракт: У сажимању претпоставки до којих је могуће доспети анали-

зом резултата истраживања обимног рада на пажљивијој реконстркцији
праисторијских факата, доспева се и у нову сиуацију у погледу претпос-
тавки за реконструкцију одређене философије историје. У делу академика
др Милана Будимира такав истраживачки напор је евидентан, као и до-
приноси развоју те, колико тешке, толико и ретке гране мишљења, на на-
шем поднебљу. Ономасиолошки подухвати Милана Будимира спровође-
ни су са идејом да се разобличе подтеоријски мотиви пренебрегавања и
кривљења имена народа Југоисточне Европе, те да се њихова старина при-
ближи изворима који о њој говоре без интерпретативних учитавања и
прикривања значења. Како је у многим радовима о тој тематици из анти-
чког периода констатовао да је дошло до субјунгације имена у историјс-
ком контексту, где је предоминативна и подтероријска амбиција бацила у
засенак ваљаније и изворније схватање ствари саобразно њиховом проис-
тицању, он је спровео неопходну филолошку критику карактера тумачења
1. aleksandarpet1@gmail.com
АЛЕКСАНДАР М. ПЕТРОВИЋ 85
доступних докумената, као и пратећу рефлексију као последицу тог новог

тумачења. Елемети процене и резулатати који су важили у тзв. „Нордиј-
ској школи“ су се тиме оворили ка изворнијем смислу разумевања кроз
превазилажења тих блокада и интерпретацији, тако да је показана старина
српског имена у јачем светлу. Установљена је „линија букве“ или древност
писмености која се поклапа и са резултатима климатолошких истражи-
вања „Леденог доба“ Милутина Миланковића, где се Доње Подунавље по-
казује истовремено и као колевка европске цивилизације.
Кључне речи: деноминација имена, феноменолошки историјски кон-

текст, Нордијска школа, евиденција датости, питање леденог доба.
Познати став да је историја учитељица живота носи и своје кризне

моменте, будући да је према Хегелу, и сваки историчар дете свог
времена. Нико не може да прескочи властиту сенку, тако да је кре-
тање међу предрасудама зарад утврђивања овако или онако виђе-
них историјских истина, наша неминовност. Насиља над историјс-
ким чињеницама тако треба разумети блаже и унеколико и
нехотично као израз реалности наше сувише страствене природе,
будући да барем од ренесанса наовамо оно почиње да чини саставни
део нашег наслеђа. Када је Макијавели писао „Историју Фиренце“
јасно му се показивало да мора да прећути много шта да би пре све-
га добио хонорар од послодаваца, а затим и оно због чега народ не
би био понижен. Историјски је материјал, наиме, увек такав да је ве-
ома живахан и покретан, тако да је потребно стећи ‘многе очи’ за
његово добро праћење и савладавање.
За једно дубље продирање у његову позадину, значајно упутство
добили смо и од Милана Будимира, честитог научника, човека рође-
ног у Мркоњић Граду, а који је сматрао да су Срби у дубинама векова
на Доњем Подунављу такође живели демонованог имена, те да је са-
свим могуће да су поседовали и линеарну писменост везану за про-
тописменост старосрпског ареала, насупрот данашњим глобализа-
торским квазиисторијским подсмесима: „Колико ми је познато,
проф. М. М. Васић био је први у нашем делу Европе који се дигао
против нордизма и који је карпатско-подунавску културу довео у ве-
зу са културама анадола и источног Средоземља. Како су немачки
стручњаци (и њихови словенски следбеници) готово подруг века гос-
86 АЛЕКСАНДАР М. ПЕТРОВИЋ
Југоисточна Европа у виђењима Милана Будимира
подарили европском науком, нарочито у погледу антике и истока,

требаће још труда и времена да се изврши ревизија традиционалних
схватања, изграђених у духу нордизма.“2 Пре свега, важна је прво-
битна локација свих прото-индоевропљана, па и словенских Срба
међу њима, о чему постоји, насупрот до тада преовлађујућим
мњењима „нордијске школе“, чак и математичко-климатолошки ар-
гумент. Он каже да нордистичка паралела линије насељености до
тзв. 'црвене букве' (fagus salvatica) стоји много јужније од топогра-
фије Калињинград–Одеса: „Докласична лексичка група βαυκος са
свим својим члановима довољно је речит доказ да се при одређи-
вању протословенске домовине не можемо више држати црвене бук-
ве. Словенска су се насеља према томе налазила односно могла нала-
зити и с јужне стране те линије, за коју се већ зна да се стално помера
даље према североистоку. Ово померање у вези је са повлачењем
последњег леденог појаса, који је по мишљењу стручњака допирао
по прилици до 45 степени северне ширине и то би одговарало ли-
нији коју има Сава са доњим током Дунава. Тај ледени појас био је
тако моћан да је оставио видне трагове глечера на свим вишим бал-
канским планинама па и на самом Олимпу. Схватање Hirta,
Kretschmera и осталих нордиста о прото-индоевропској, па према то-
ме и прото-словенској постојбини у оним европским областима које
леже северније од 55 степени северне ширине тешко је прихватљиво
са гледишта Миланковићеве математичке климатологије. Линија
букве почиње данас од Калињинграда а то је на 55 паралели. Али пре
50 векова када се почела растурати прото-индоевропска заједница та
2. М. Будимир, Антика и Пеласти, Скопље 1959. Само неколико деценија раније,
Едмунд Хусерл је препоручио живљење у складу с умом која се крије у нашој слобо-
ди да кроз њу доносимо одлуке. Наш актуелни животни тренутак зависи од седи-
ментације схваћеног и поимања стављеног у секундарну пасивност, кријући у себи
претпоставке за нашу настројеност као индекс емотивних, вољних и вредносних
становишта у којима је свет конституисан и конкрентно уобличава искуство. Фи-
нални учинци ума ту налазе разлог своје мотивације отварајући према оријента-
цији на трагу слободе увида, а феноменолошка зрелост конституише се на раскиду
са примитивизмом наивности генералних ставова. На хоризонту свејединства, а то
је за Хусерла национално свејединство према пореклу, коегзистира критеријум пос-
тајања моралне личности као јединке личносног јединства првог реда: „Уколико
етика као нормативна и практична дисциплина уопште има право, унапред морамо
да имамо у виду и једну етику заједнице.“ /Edmund Husserl, Einfürung in der Ethik
1920–1924, Hua, Bd. XXXVII, Den Haag, 2004., str. 13/
је линија букве морала бити знатно више на југу. Географи и клима-

толози рачунају као са поузданом чињеницом да су се балтичке об-
ласти у вези са повлачењем леденог појаса према северу могле ко-
ристити за трајнија насеља тек пре неких 7000 до 8000 година. Али се
црвена буква у већем обиму могла одржати у тим крајевима најра-
није почетком III миленија. За јужни положај протословенских на-
сеља говоре најзад осим фитонима б у к, и друге чињенице, које по-
тврђују протословенске везе са балканско-анадолском цивилизаци-
јом у докласично доба. Непостојање таквих веза са финско-угарским
културним појасом исто је тако речит доказ за јужнију локализацију
протословенских насеља.“3
Стари Срби нису ни случајно могли да настану, нити да одједном
нетрагом нестану, па је и лакуна које о томе инкантира за окружје
битисања ономасиолошки инструктивна. Међу осталим наводима
Милан Будимир напомиње да име грчког паганског бога Хермеса
култно име Imbros, за које сазнајемо од Стефана Византинца, које
код индоевропских Пеласта гласи „Imbros“, позивајући се на Нилсо-
нов спис „Geschich. d. griech. Rel.“ (I2, 505), по коме је ово божанство
пре свега водило бригу око ситне стоке коју је требало пратити на па-
ши и чувати да се не растура, природно је да таква функција учини
од њега не само путника и посредника негo и у првом реду „сабира-
ча“. Сточарство примитивних индоевропских племена дуго је сачу-
вало првобитни карактер таквих божанстава у Подунављу и у про-
стору између Карпата и Понта, тако да није нуобичајено оно што
можемо да читамо код Херодота везано за Трачане и њихове погла-
варе: „Qeo?j de s?bontai m?nouj to?sde, “Area ka? Du?nison ka? ”Artemin
o? de basil?ej a?t?n, p?rex t?n ?llwn poihte?n, s?bontai „Ermhn m?llista
qe?n, ka… ?mno?si, mo?non to?ton, ka… l?gousi gegon?nai ?p? „Ermew ?wuto?j
(V, 7)“ [Само ове богове поштују — Apeca, Диониса и Артемиду, док
њихови краљеви, за разлику од других грађана, поштују Хермеса
највише од (свих) богова. и једино се у њега заклињу, те казују да су
они сами од Хермеса настали.]
И према функцијама и према прописима историјске фонетике,
према продорном Будимировом тумачењу, то се име очигледно по-
клапа са протослов. Simbra и са Аристофановим kimbero-, а повези-
3. Милан Будимир, Проблем букве и протословенске домовине, Рад ЈАЗУ, Загреб,
1951., књ. 282, стр. 29, 30, 31
вање тих имена не наилази на никакве тешкоће, па се стога и са ре-

алне и са формалне стране просто намеће, тако да: „апофонска база
имена Срба не би била усамљена, јер се потпуно поклапа са хидро-
нимом Sirbis, како се још другачије звала тројанска река Кантхос од-
носно Skamandros. Оба та хидронима указују на боју као ономасио-
лошки моменат. Ипак, при оваквом би везивању остале тешкоће због
сложенице paserb која се при изнесеном тумачењу може, лепо смес-
тити и објаснити у заједници с термниом sebar и именом Srb.“4 Из-
вестан археографски призвук оваквог приступа налазимо код Мила-
на Будимира, који га смешта у ономасиолошку димензију: „Облик
Србин предпоставља старији облик Симбин. Поред назалног суфик-
са имамо и другу ликвиду L у облику Serbaloi поред Serboi. Порфиро-
генит, како је познато, зна за српско име у области Трипоља одакле
крећу антички Kimmberoi…Тако су корадикална имена и заменице
sebar, paserb, seber, Srb, Srbljin sibones, si(m)bune, sigunne и, најзад, име
подунавских Сигуна и њихова копља од железа sigunna. То би значи-
ло да се у подунавским Сигунима, као и у трачким zibunthides, може
наслућивати словенско име и словенски апелатив. Разуме се да има
још потврда за тако рану појаву словенских лексичких елемената у
класичном речнику. Међу њих спада и важан термин kanap(b)is ка-
рактеристичан за трипољску текстилну индустрију, за коју сведочи
и Аристофанов kimberikos hiton. Аристофанова Атина већ од време-
на Пејсистратова увози жито из трипољске области и познаје боље
теренску ситуацију него јонски песник Одисеје у којој се јавља се-
кундарни облик Kimmerioi. За специфичне везе између Аристофано-
ве Атине с једне стране и трипољске цивилизације с друге стране у
погледу техничких термина говори и назив крзненог гуња kunakes,
који су етимолози већ раније довели у везу са словенским зоонимом
куна (од старијег kauna). Овим се термином одлично допуњује већ
поменути Аристофанов израз kimberikos khiton.“5
Питање букве вишеструко је важно, јер сатемски облик црвене
4. М. Будимир, „О старијим поменима српског имена“, Глас САН,; CCXXXVI, 255, кљ.
4., Београд, 1959. Ово подсећање да је река Ксант или Скамандар раније носила име
Србљанка, казује о старинцима који су се око ње налазили и о њиховој древности и
угледу који су уживали, све док та река златних вирова и таласа није постала по то-
ме познатија, а можда и услед аспирација потискивања у други план првобитног
имена.
5. М. Будимир, О подунавским Сигунима, у „Истор. Час. САН“ Бгд., 1960., стр. 29
букве долази у Подунавље са Анадола, од племена Миса и Лида која

су још пре тројанског рата заједно с Теукрима провалили у Балкан
(Херодот, VII, 20), а са Фригима и Илирима улазе у корпус пелашких
народа, са којима у VIII веку ст. е. из области Миса, Лида и Фрига до-
лазе и Етрурци као балкански сродници Пелазга, а на основу којих се
утврђују језички важни појмови – писати, злато, блистати, сјајан,
књига, град, и т.д. Везе између балканских Пелазга или Тирсена, т.ј.
Етрураца или Расена, Рашана и Словена, показују у језичком саоб-
раћају рођачке односе, које је Милан Будимир приказао у својој
обимној студији Pelasto-Slavica /Рад ЈАЗУ, књ. 309, Загреб, 1956/. Ту је
он бранио Херодотову, вероватно и по старини најубедљивију тео-
рију, да су Етрурци или Расени дошли на Апенинско полуострво из
западне Анадолије, а реалност веза са Словенима и Трипољском ци-
вилизацијом, потврђују пре свега теонимије или света места уопш-
те, а на крају и она за поједина божанства. То не мора нимало да нас
изненађује, уколико знамо да су теоними лексичко-енергетски од-
нос човеков према свему што јесте и бива, како је до тога стигла ми-
сао заснована у Платоновј академији код једног од последњих њених
управника Прокла Дијадоха. Прокло ту снагу именовања види ис-
пољену у менталном вајарству као боготрагалачкој духовној архи-
тектури, а његов хришћански следбеник Дионисије Псеудо-Ареопа-
гит то теолошки заснива компетенцијом релевантне онтолошке
тежине, утврђујући и реалитет откривењске димензије значења у
историјској перспективи, у својим списима. Корелација између
етрурских и словенских божанстава у палеолингвистичком погледу
зачуђујућа је. Етрурски Јупитер или Зевс -Тин(иа), истоветан је са
српскословенским дин, дан („Због грчких корадикала Dōis и Dômâtér
дозвољена је и фонетски потпупо оправдана припадност имена
Да(ј)бог и Да(ј)бабе (сингулар!) лексичкој групи dies Tin Juppiter.“6
Вертумнус као главно расенско божанство идентичан је са словено-
српским 'владха' или млађим 'лада'.7 Етрурско-римски Марс исти је
семантички као наше 'јунак', а Турмс као расенски Меркур или Хер-
мес грчки, пеластички (кимерско/семберско-трачки) Имброс, „најне-
посредније је корадикалан са српско-словенским тулмачу8, а то је
6. Pelasto-Slavica /Рад ЈАЗУ, књ. 309, Загреб, 1956, стр. 81
7. Исто, стр. 90–100
8. Исто, стр. 104–113
према лексемском минимуму *tel - 'јасан, светао', и *(s)ter *(s)tel 'про-

стрт, светао, видан' што и значи лидијски Атрамон и словенски Сва-
рог (у старини се Загреб, према Сабљару, звао „Сорога“ – Сварогов
град), слично хетитском Telepinuš као божанству светлости према ау-
тохтоним Subartu / Taalibanu и Хуритима и ликијанском Tel(e)m-y.“9
Један од Будимирових импресивних увида је и да две речи заси-
гурно потичу из словенског речника, а то је Плинијева viverra – „ве-
верица“, као и зооним у грчком „kauna“ (одакле и Аристофаново
κäννακες (кунићи): „Излази да је Аристофан добио и овај културни
термин преко оног истог посредника преко којег је дошао и термин
κιµβερικÕς. To су трачка племена између Понта и источних Карпата
преко којих су словенска насеља у области Трипоља једино и могла
да саобраћају са грчким трговцима и културнијим балканско-анадо-
лским југоистоком.“10
И поред свих субјунгација које су спровођене из вантеоријских
разлога, с обзиром на решеност да се удовољи одређеним стрем-
љењима у владајућим центрима моћи, Милан Будимир је показао
како се смирено и сталожено може постављати питање српског име-
на, не изазивајући запаљивост екстремистичких формулација.
Утврђивање да српски Словени постоје у периоду више од десет ве-
кова пре наше ере у Закавказју и анадолском тлу, као и да се налазе
на Подунављу све до (В)Енета на запад још дубље у прошлост, нису
нимало занемариве чињенице. Занимљиво је и гледиште да је лока-
ција хиперборејских простора везана за карпатско-подунавске об-
ласти, те да су 'Светске вериге' (Catena mundi), где је смештена и
Смиљана-планина, заправо препознатљиве. Следимо ли трагање и
закључке Милана Будимира, који се вероватно најозбиљније у савре-
мености позабавио овим питањем, видећемо да су то простори про-
то-индоевропске цивилизације Винчанске културе са Старчевом и
Лепенским виром, о којима је давно писао Милоје М. Васић као о
сејачима Дионисовог култа и поштовања Доматроса везаног за усеве
и произвођење жита. Будимир, наиме, каже: „Хесиодовим и Хомеро-
вим вестима о Хиперборејцима временски је најближи свакако Хека-
теј из Милета, који већ крајем VI века ст. е. помиње северну Атланти-
ду, али је не веже за легендарне Хиперборејце него за епиграфски
9. Pelasto-Slavica /Рад ЈАЗУ, књ. 309, Загреб, 1956, стр. 110–111
10. Исто, стр. 188
документоване Kimmeroi (о којима в. Quaestio de Neuris Cimmeriis-

que). Ово важно обавештење дугујемо Страбону (Геогр., 229) који је
сам родом из Понта, па је тако рећи човек с терена. На том месту по-
миње Страбон и Рипајске Планине и Огагион орос, све области у
којима као нa Атлантиди безбрижно живе праведници, који не знају
ни за какве друштвене класе, ни за какав напор или борбу, једном ре-
чи боље него сами Олимпијци који стално морају бити спремни за
интервенције. Већ је песник и писац Илијаде (13,6) у карпатско-ду-
навској области сместио Abioi, које зове највећим праведницима
(dikaiot£toi ¢ndrîn) и које неки идентификују са херодотовим „скитс-
ким номадима“. То значи и да је најстарија хеленска традиција тра-
жила у тој области, којој припада и (словенско) Трипоље, оно што се
данас зове једним именом „Утопија“. Хекатеј је ту сместио своју
Киммерис полис, кад су хеленистички писци такав град звали Хе-
лиоиолис, одн. Civitas solis, како то преводи Кампанела. И Херодото-
ви Хиперборејци морају имати свој град, будући да нас Херодот, са-
свим одређено обавештава да су пратиоци који иду са девојкама на
острво Дел, били хиперборејски грађани. Олимп и Смиљана Плани-
на и Балкан као catena mundi, према томе морају бити у неком цент-
ру, а Рипајске Планине, Атлантида, Хиперборејски и Kimmeris polis
на било ком крају света.11
За разлику од А. Шахматова и Ј. Розвадовског који су под утицаји-
ма немачке лингвистике тражили најстарија словенска насеља на да-
леком северу, премда је према климатској теорији у модерној науци,
сасвим потврђеној од Милутина Миланковића тзв. „линија букве“
ишла јужније од стратиграфије Калињинград–Одеса (вероватно до
делте Дунава, па су изнад „они у северној клими“ – „Хиперборејци“);
као што смо изложили код Нидерлеа, са чиме се слаже и М. Ростов-
цев, у понтско-карпатским Неурима виде се најстарији Словени у
области тзв. Трипољске цивилизације, а према разазнатим деноми-
нацијама и Старосрби. Залажући се за овај аргумент који је доследно
спровео у својој често навођеној студији Проблем букве и протосло-
венске домовине (Рад. ЈАЗУ, књ. 282, 5; Загреб, 1951), Милан Будимир
се позива на датовање археолога П. Бош-Гимпера (Etudes Celtiques,
1950–51, 365), који веже лужичку област са трипољском у дубину XII
века старе ере, као и на славног асиролога, који је дешифровао кли-
11. М. Будимир: Са Словенског Олимпа, Збор. Фил. фак. у Београду, 1957, стр. 29–31.
нопис, Б. Хрозног, који полихромну керамику из трипољске области

из другог миленијума п. н. е., везује са простором Закавказја. Ту му
је од помоћи управо онај детаљ који смо истакли: „За словенски ка-
рактер Херодотових Неура, везаних управо за ту трипољску цивили-
зацију, говорио би још један детаљ који нам саопштава Херодот. То
је прича о Неурима који се сваке године за неколико дана претварају
у вукове и које стога њихови скитски и грчки суседи сматрају ча-
робњацима (Хрд. IV, 105). Веза између териоморфизма вука и
натприродних сила позната је нарочито северним и балканским Ин-
доевропљанима (в. Schrader-Nehring, Reallexikon II, 667). Стога имамо
довољно разлога да у словенској лексичкој групи ‘волхви’ (од ста-
ријег *ulqu-su-), у ‘волхованије’, препознамо коренску именицу са
значењем ‘род’, те би ова идиоглотска сложеница значила буквално
‘вучији род’. Чини нам се да у том правцу треба тражити порекло
прича које су Херодоту испричали грчки колонисти у трипољској
области. Враџбинама и пророчанствима баве се и кимериски коло-
нисти у Кампанији, иначе познати као вешти рудари, који су, било
преко Балкана, било дунавским путем, доспели на Апепинско Полу-
оство.“12 Када се дакле у ономасиолошким слојевима проналази есте-
тичка карактеристика елемената важних за исхрану ондашњег ста-
новништва, као и употребних предмета у одевању, више је него
уочљиво да и феномени ткања и предења престављају етнолошку ка-
рактеристику као сведочанство о вредности и континуитету културе.
Њих је могуће пратити још од преисторијских фигурина па до сав-
ремености. Преслица, вретено, разбој, нису само алатке и симболи
руралних или идиличних пастирских средина које служе за градњу
песничких слика и понеког доконог интересента у лику савременог
историчара уметности. Слике ткања и предења у тзв. „ненарушеној
природи човековим технологијама“ могу да буду изолована калеи-
доскопска представа употребљива у политичком маркетингу, али
истовремено и документациони материјал за прегледање и преис-
питивање карактера културног слоја бивствовања. Не само да пре-
дење и ткање имају своју обичајно узорну вредност, већ су и метафо-
ра за логичку парадигму поступања са стварима. Умеће састављања
говора може да се присподоби и као преплитање појмова у ткању ре-
чи /k?rkij to? l?gou/, на које је упозорио Платон у дијалогу Држав-
12. М. Будимир, Quaestio de Neuris Cimmeriisque, Бгд., САН, 1954, c. 37
ник,13 а приметно је да се на ту замисао касније видно ослонила кас-

нија богата теолошка традиција хришћанства, посебно православља,
као тзв. „плетеније словес“.14 И у дијалогу о животу и смрти, он није
пропустио прилику да нагласи: „Не као светина, него као и ја раз-
мислиће душа човека философа, а неће се предати мишљењу да се
задатак философије сатоји у томе да њу избавља, а да се она, док је
философија избавља, може предавати насладама и болима, па опет
себе поново окивати и чинити бесконачан посао, занимајући се не-
ким супротним рукотворством од Пенелопе, него док спашава буру
страсти ислуша разумевано, у томе му се предаје и вечно бивс-
твујуће, те оно истинито и божанско и недокучиво мњењем док пос-
матра, храни се том храном, сматра да мора тако да живи докле год
би живела, а кад након тога премине, да ће доспети до онога што јој
је сродно и њој налик, те да ће се ослободити свих људских беда. Ако
се душа храни таквом храном Симија и Кебете, онда нема опасности
од бојазни да ће је после оваквог напора, на растанку са телом, ветро-
ви раздувати и растурити, и да ће се распршити, те да је више нигде
неће бити.“ /Платон, Федон, 84а–ц/ И сам философски говор као не-
какво комбиновање и допуњавање родова и врста у ликове сплетова
који попримају одређени изглед, улази у разматрање. У комплети-
рању саржаја који чине спојене врсте казивања у сплет као њихово
13. И данас је тзв. Философија језика у недоумицама са именовањима: „Стари пој-
мови, временом преведени у празне апстракције, не могу више да саопште шта су
човек и ствари данас, нити шта човек и ствари могу бити или треба да буду. Те речи
су изгубиле непосредну везу са предметима, оне више не указују ни на шта, оне су
постале празни појмови, елементи доконих језичких игара. Није стога нимало слу-
чајно што је управо аналитичка филозофија (глумећи идеолошку неутралност) не-
гујући језичке игре постала глобална мода. Истовремено, ти традиционални појмо-
ви и даље припадају језику који је још увек језик предтехнолошког и предтотали-
тарног доба.“ /Милан Узелац, Посткласична естетика, Вршац, 2004., стр. 10/ За-
нимљиво је да се слично упитао и пре петнаест векова архисхоларх Платонове
Академије: „Зашто се Платон, говорећи да ћемо се, пренебрегавајући имена, показа-
ти далеко богатији разумом у старости (Политичар, 261e), сада сам појављује као
подстрекач истраживања о именима?“ /Procli Diadochi in Platonis Kratylum
commentaria, ед G. Pasquali, Leipzig, 1902, IX, 3, 7 – 4, 5/ Суштински природна и кон-
венционална употреба имена, као да је вододелница давања смисла речима: „Да
имена, и они који по природи учествују на томе, што је по заснивању, те та која су
по заснивању у деоништву су са оним што је по природи; па отуд су сва имена по
природи и сва по заснивању, и једна по природи, а друга по заснивању.“ /Исто, XII,
5, 1 – 4/
стање јединствености, ти прикупљени материјали заправо и бивају

на окупу захваљујући таквом спајању. Спој је њихово логичко родно
место са каракетристиком аутоменталитета које скупља и сабира.
Као сплетени материјал спој је дао лик садржају поимања, а његов
стилистички израз у морфологији поимања је граматички речено
копула. Копула је место где могу да се сусретну идентитет и дифе-
ренција, као и оно што диференцира саму диференцију и све даља
разликовања. Улога копуле у логичкој граматици садржаја бивс-
твујућег равна је улози нити коју испреда предиља из преслице, да
би настале тканине и најразноврсније шаренице, или пак градећи
„паукову мрежу“ прецизних размера.15 На тај начин се око овога или
онога што јесте оплиће суштински део изгледа бивствујућег, оплићу
се првобитности и излаже увид до којег се доспева. Платон га име-
14. Национална именовања, а такође и именовања премета својствена типологији
свести у обичајности народа, имају своје археографско упориште и код старих фи-
лософа, очувавајући претпоставке неопходне за преплитање појмова: „Чунак се
појављује као представа разликујуће силе богова, [те силе, која разликује] целовите
и делимичне [ствари], када одражава њено дејство у основи ткања [космоса], и
појављује се као симфонија чина подељених богова. И сваки пут, како богослови ис-
казују да је чунак за [означавање] таквих [ствари], па они не говоре идеји чунка, и
користе се тим именом не према установљавињању, нити само симболички, па за-
што онда говоре о чунку, а не о нечем другом? Неће ли бити несувисло, то да се на-
ука користи именима како наиђу, па још и онима која се односе на богове? Такође
ми се чини, да се они користе таквим [именима] по аналогији. Као што је чунак за
ткање, тако је и разликовање због саздавања видова. А аналогија није одговарање
идеја идолу /видова изгледу/, и није само [испољавање имена] према установљи-
вању, већ на пример, као када Платон назива коњима одређене силе душе (Федар,
246a sqq), [користећи то име] не како наилази, и не говорећи о тима [наднебесним]
идејама чувствено опажљивих коња, али користећи аналогију. Отуда и телести /
посвећеници/ помоћу симпатије која потиче од таквог сродства, стварајући ту из-
вајаности за богове, користи се тим оруђима као синтемама божанских сила, као на
пример, чунком деобних [сила], пехаром /кратером/ животодавних, скиптром руко-
водних, двосеком стражарских, и такође користећи се аналогијом за друге [силе],
призивају [боговима]. Као што су ствари аналогне једна другој, тако и уз њих /при-
ложена/ имена [јесу аналогна] једна другима по части и значењу. Зато су и имена
богова поштована и благодарна и цене се мудрим с великим страхом (Филеб, 12c),
аналогно пак [именима] људи и демона. Зато кажу да Јелинима не следи да се ко-
ристе египатским именима богова или скитским или персијским, већ јелинским:
када се климатоарси радују јер их именују на дијалектима одговарајућих земаља.“/
Procli Diadochi in Platonis Kratylum commentaria, ед G. Pasquali, Leipzig, 1902,, LVII, 25,
8 – 16/
нује вечно бивствујућим, истинитим и божанским, као и недокучи-

вим за уобичајена мњења, јер излази на видело тек у сучељавању и
међуодношењима, усложњавањима и мењањима кроз преплитања
ставова и стилова излагања. Тај „фини богонадахнути вез“ поимања
потиче од онога што може да се именује метафизичком преслицом
15. Procli Diadochi in Platonis Kratylum commentaria, ед G. Pasquali, Leipzig, 1902,,LXIV,

28, 22 – 26: „Постојећи ум има у себи самом целину знања бивствујућих [ствари], ис-
товремено с деловањем, а ум философски, како није суштински, већ од одблеска, па
такорећи од идола ума, мисли делимично и [тек] на неки начин захвата истину.
LXV LXVI LXVII, 29, 1 – 5. Сократ је аналоган уму, Хермоген ирационалном мњењу,
Кратил телесновидој и материјалној фантазији, зашто га и море софисти, попут ро-
ба. А како су мњење и фантазија сестре, зато су и они притворни. LXVIII, 29, 6 – 12.
У мери у којој се имена јављају као подражавања постојећих ствари и идолима и са-
елементима подражавајућег, одговарајући [томе], Сократ напомиње о оба [вида
имена, људских и божанских] у истраживању имена, али [говорећи, да] једна изра-
жавају пажњу и пусту машту, а друга најавњују богонадахнутост и улаз на истражи-
вано, које ти, што су богонадахнути, достављају онима оспособљеним да разумеју.
LXIX, 29, 13 – 14: Ништа, што услеђује томе што је више од њега, не отклања се од
специфичног одговарајућег савршенства. LXX LXXI, 29, 21 – 35, 15: Али уколико је
сада реч (391de) о божанским именима, ваља да их подробније размотримо. И прво
што ћемо рећи о именима сакривено је од бивствујућих код самих богова. Колико
су једни и од старих, почињући од најбољих родова казивали, да богови постоје
онострано и таквом назначавању [т.ј. именовању], а други сачињавали такав пог-
лед, да се та имена налазе код самих богова и сами су им удељивали највиши чин
међу именима. Уколико богови имају једновидно и неисказиво постојање и силу
која рађа целовите ствари, и савршено пун мисли ум, те сагласно тој тријади уста-
новљавају све [ствари], важно је колико стоји до нужности, да далеко узвишеније
припадности и оне које стоје далеко ближе добру, кроз сва установљивања трија-
дично пролазе. И једни од њих [т.ј. учествујућих], у већем су степену неисказиви,
као они неки што се одређују сагласно са постојањем првих [ствари], а други у
већем степену појава и одвајање у најбољој мери, попут оних, што се посвећују са-
гласно уму оностраних /превасходних/ узрока, а трећи међусобни међу њима, као
пак они који потичи из сила порађања. Када су очеви целосних [ствари], установља-
вајући све, сејали у свему знаке и преко њих сопствене тријадичке ипостази. Како и
сама природа поставља /складишти/ у тела заснивајуће углове [своје] родне особе-
ности, помоћу којих се крећу (уп.: Еутидем, 291d) тела и, као са краја, [њима] уп-
равља, па створитељу све обликовано улаже своје сопствено монадичко превасходс-
тво, помоћу којег познаје космос, дословно управљајући, како каже Платон, хва-
тајући се за крму и кормило (Државник, 272e). Важно је да се те крме и кормило све-
га, за које се држећи, демијург све доводи у поредак, сматрају ничим другим до
симболом универзалне демијургије, тешко доступном за нас, а боговима знаним и
потпуно јасним.“
за сплетове првобитности, потиче од феноменолошки разграниче-

ног ума.
Док се људски ум бави овим наизглед једноличним послом, у ње-
говој основици збивају се ни незнатне ни занемарљиве промене. Он
претпоставља умиривање страсти душе, која све боље и успешније,
пратећи руке које кроз исте покрете производе оно што служи за раз-
не потребе заштите, улепшаног изгледа или пак осећања, успева да
се дисциплинује и учини трезвеном. Философија у чину филозофи-
рања тако не погађа ствар када се одлучује да држи проповеди и про-
моције у облику спољашњих култних и окултних ритуалних
хваљења, зарад ових или оних (углавном премоћавајућих у моћи)
циљева, него собом носи претпоставке душевног отварања према ис-
тини и напуштања предрасуда, изручујући даље отварање могућ-
ности. Истичући кроз потенције онтологије слике као преставотвор-
ни или иконолошки фактицитет дати садржај, његовим одређи-
вањем појам карактерише стања свести појединца, те умећа виђења
и сазнавања као таквог, то се доима и као начин васпитавања умнос-
ти. То отварање нуди се из сазревања времена, које само отвара
претпоставке.
Мост који ће да надвлада смућену реку заборава и ваљања бујица
примитивистичке заосталости постављен је практичном вером пре-
ко амбиса нихилизма, из снаге модерног човека да постигне да се
мане политикантских маскирања у ликове „светичења“ зарад воље за
моћ, те да макар на крају живота осети потребу за нечим узвише-
нијим, што би онда и за будућност која долази могла да значи мо-
гућност сагледавања у светлијим тоновима. Божије дневље, које ма-
кар у својим доњим регистрима има константу жутог, може да се
доведе у везу са појмом жолта, замтиц, сантерна и злато. Исту снагу
идеје правичности носи и црвена или порфирна боја, везана за нашу
историју много више неголи нам се иначе може учинити, према
мудрима сазнањима Милана Будимира: „...српско се име као обе-
лежје словенске господе може напросто идентификовати са латинс-
ким фитонимом sorbus, чија је ономасиологија, због везе са швапс-
ким sarf „Routage“ (Walde-Pokorny II 499, Walde-Hottna, s.v.) – `црвен`.
Тако би Срби били, слично староруским Вјатићима и Венетима, на-
зив за чланове друштвене врхушке која је имала право на црвену
боју, као старомакедонска господа и донедавно Турци и Потурице у
Босни, где ниједан хришћанин није смео носити нешто црвено од

текстила.“ (М. Будимир, О старијим поменима српског имена, Глас
САН, Београд, 1959., стр. 55) И податак од географа страбона, да су ре-
ку Ксант, реку златних вирова,16 раније називали „Србицом“ /Серби-
нос/, Будимир није одбацио као ексцентрично навијање у неком од-
меравању политичких снага, које би евентуално злоупотребљавало
национално име за политикантска поткусуривања, већ за продубље-
није повезивање протостановништва Балкана као пелашких старосе-
делаца, са старосрпским старинцима и потоњим словенским племе-
нима, о чему је ово код Страбона прворазредан документ. Очигледно
је да је пелашки ареал народа српскословенски профилисан у језич-
16. Занимљиво је напоменути да је и Прокло Дијадох сматрао да је давање имена

реци „златних вирова“ нешто што указује не на конвенционално, већ божанско по-
рекло због многог удивљења које је у такав назив уметнуто. Такво дивљење према
реци такође је очито и код Платона, а ето, Страбон тврди да је то српска река и да су
ту 79. г. Пре рођења Христовог обитавали старосрби по којима је река и носила име,
а то што су бивали насељени на реци златних вирова и светлосних прелива, као да
је и својеврсно по изузетном укусу и посебном чулу за налажење одабрано чаробно
место: „О њима сада каже и Сократ (392d sqq), да Хомер, једна [имена] приписује бо-
говима, а друга људима, [говорећи] да су имена, кориштена од богова мекша, бла-
гозвучнија и немногосложнија од оних код људи, као напр. „Ксант“ неголи „Скаман-
дар“ (уп.: Ил., XXIII, 74), „халкида“ неголи „киминда“ (уп.: Ил., XIV, 291), и „Мирина“
него „Батиеја“ (уп.: Ил., II, 813–814). И, одговарајући томе јасно је, да је прво када сва-
ко текуће суштаство одређено у складу с узроком, обухватају и именују; друго, када
живот неодређен у рођењу богови ограничавају мислећим мерама, а треће, када ка-
да живот одвојен од рођења богови посебним ликом сазнају и узвраћају. А прво
[име, т.ј. Ксант], како казује Аристотел (Историја живућих, III, 519, 18 sqq), [изникло
од тога], што животиње, пијући из њега прибављају златнију боју коже, и можда га
отуд богови, рађајући и знајући узроке свих [ствари], тако називају; друго [име му]
може бити објашњено, [ако предпоставимо], да му вода пролази кроз неко обрађено
корито, и од људи који од старине мисле на тај начин, добио је име Скамандар. А
птица „халкида“ је добила такво [име] због одсечне и благозвучне громкости [гла-
са], попут звучеће мједи/бронзе/. И Халдејци су је тако називали (Халдејска проро-
чанства, 66 Kroll), чувши то име, на крају, од богова; а [име] „киминда“ због малих
размера птице. А [име узвисине] „Мирина“ [било је дато] по души, добијајући то
место од богова; а „Батиеја“, можда због рашћења, који на њему обилно расте. Има-
мо у тим [примерима] тројно разликвање божанског и људског знања: делујућег и
трпног /страдатељног/ у случају са Ксантом и Скамандром, логичког и физичког у
случају са Мирином и Батиејом, и усаглашеног и неусаглашеног у случају са халки-
дом и киминдом.“ /Procli Diadochi in Platonis Kratylum commentaria, ед G. Pasquali,
Leipzig, 1902. LXXI, 29, 21 – 35, 15/
ким супстратима и обичајносним супстанцијалним обележјима, да-

леко загонетнији и изражајнији, него што се то да наслутити у иш-
читавањима старих грчких и римских повесница. Утолико је
обраћање пажње на тај пелашки круг, где према извештајима био-
графа спадају и Питагорин отац, Аристотелов отац, Филип Македон-
ски, а самим тим и Александар Македонски /Лесандро Србљанин
(Гундулић)/, заједно са великим бројем римске господе, чије је (пе-
лашко а затим и спецификовано као предсловенско, етрурско) порек-
ло радо заташкавано, данас када је број доказа о томе далеко више
нарастао, више је него потребно. И уместо да се философи историје
потруде, да на неки начин премосте дефицитарну информативну
колизију, оне упорне деноминације којима је историја дупке ис-
пуњена, они се махом одлучују за отписивање, (очигледно имајући
на уму очаравајуће тезе нордистичке школе о тзв 'пелашкој свести
Словена' као о нечем заосталом у простору и времену, или пак оне
Гибона и Фалмерајера, да су Словени 'гробари античке културе').17
Плиније Секунд је у своме Познавању природе поред имена Срба
знао и за друге деривативне називе јужноевропских народа: „A
Taphris per contineutem introrsus tenent Auchretae apud quos Hypanis
oritur: Neuri apud quos Borysthenes, Geloni, Thussagetae, Budini,
Basilidae et caeruleo capillo Agathyrsi“(Од Тафриса се даље протежу
наслоњени на Аухете који стане Хипан: Неури, који су код Бористена
/Дњепра/, Гелони, Тусагети, Будини, Басилиде и Агатирси плавичас-
те косе.) /Plinius, Nat. hist., IV, 12., § 88/ Све грчке, египатске и римске
извештаје допуњавају и информације из списа Амијана Марцелина,
војсковође пропаганског цара Јулијана Апостате, као његовог глав-
нокомандујућег за Исток (рођен око 330. г. н.е., војник већ од дваде-
сете године и убрзо постао трупни официр гарде, 363. г. пратио цара
Јулијана Апостату у походу на Исток, те 395. написао своје Res
gestae), чије се средиште штаба налазило у Сремској Митровици:
„Inter hos Neuri mediterranea incolunt loca, vicini verticibus celsis, quos
praeruptos geluque torpentes aquilones adstringunt. Post quos Budini sunt
et Geloni perquam feri, qui debractis peremptorum hostium cultibus indu-
menta sibi equisque tegmina conficiunt, bellatrix gens.“ (Међу тима Не-
ури насељавају средоземна места, баш окренути суседима чије стр-
мине повезују залеђене северне стране. После таквих су веома срчани
/љути/ Будини и Гелони, који су непријатељима које испражњавају
одузимали кожна /култна/ одела и себи сачињавали исте одоре; ра-

тоборан народ./) /Ammianus Marcellinus, Res gestae, XXXI, c. 2, § 1418 19
Противречности које носи обичајни дух у поларизацији упоједи-
наченог и општег, код Хегела сасвим добро истакнута, заправо је из-
раз сукоба са приземним страстима. С једне стране претеже индиви-
дуални интерес, с друге ваља да важи оно опште кроз држављанство,
тако да је питање смисла власништва са несмањеном жестином из-
било у први план као чисто субјективистичка форма подтеоријских
аката свести преузиманих без редукције психологизама на евидент-
не основе, такорећи мотивације са погоном на точкове подсвести без
епохалног прилажења свести у претпоставци целине.20 У тој се моти-
вацији сада већ сасвим задовољавајуће да ишчитати позадинска вла-
давина предаторске традиције, која следи инстинктивност воље за
преживљавањем, помешану са урођеним животним замахом, што
17. Не пада ли ова теорија тиме у амбис 'селективно свеобухватног', када заснива
свеопшту логику отварањем свих извора мишљења да би доспела до свеопште ши-
рине, а ту не наилазимо ни на какве трагове присвајања словенских мисаоних фор-
ми (чак ни оних новијих Бране Петронијевића о моноплурализму и хиперметафи-
зици, писаних на немачком језику)? Очигледна недовршеност, не само Хајдегеро-
вих или Сивертових, него и свих Јасперсових позних радова, не потиче само од 'ис-
корака назад', у упућујуће симболе, чијим се разматрањима завршава књижурина
Von der Wahrheit, у свелогичком приступу обухватним мисаоним могућностима, не-
го и због материјалних недостатака у садржинској блокираности која се одиграва са
искључивањем словенског света. Отуда промашаји и због очигледних грешака про-
тив смисла, у којима се поткрада емпиријско-кумулативни појам креативности у
једначењу са популарношћу, као и естетизована политика доживљајног сентимен-
тализма, у којој су превиди читавих народа нормалне појаве, када се говори о гло-
балним правцима развоја и циљевима важним за све (успут, да није на делу такав
схематизовани сентиментализам, умови попут Прокла и Хегела никако не би могли
међу 'великим философима' да буду само добри сређивачи грађе и предавачи у
школи мишљења, него и стваралачки мислиоци). Јасперсов концепт егзистенција-
лизма, настао под јаким утицајем тумачења германских становишта окцидентал-
ног смисла за историју и књижевност, које су обучене за обневиделост према стра-
ном и другачијем, остао је сасвим глув на философски позив на ослобађање те свес-
ти кроз сазнајни замах и васпостављање бивствујућег у меродавности опстанка.
Опис српских старина Милана Будимира, следећи изворне документе, ове теорије
није могао да узме безрезервно и некритички, будући да је Балкан тле Старе Европе,
колевке европске цивилизације. Његови источници, како би то лепо рекао Милан
Будимир, на то нас обавезују, да бисмо у овом путовању кроз време и просторе ус-
пели на крају хегеловски да се вратимо самима себи, али оспособљенији за живот и
богатијег духа.

као пориви са сцене светске историје скидају скраму чак и ових веш-
тије смишљених идеолошких маски, огољавајући типологију пре-
моћавајућег карактера самог вољења воље, као воље за моћ. Нико ту
ситуацију није пикторескније доживео и описао а да и сама корист и
штета историје за живот није остала у дијаспори са озбиљним раз-
матрањима, где би као из шешира извађена избавилачка фигура ге-
нија, као историјски трагичног натчовека, а која би сведочила о за-
страњивању и застајању у границама нововековне метафизике
субјективитета.
Проблем воље за вољом је унутрашња невоља која је прати, тј. ве-
зује за идеје које се употребљавају за спровођење приземних и огра-
ничених интереса, јер не подразумева преумљивање и сарадњу или
18. Није се згорег подсетити и тих бојовничких претпоставки у освајању простора
пенетрација кроз сукобе интереса протежирања националног значаја. Оне данас
мењају облике, али у позадини преовејава често сасвим слична групација заинтере-
сованости за поседовања и освајања власти намећућим успостављањем поседа. Та-
ква надменост евидентна је у геостратешким плановим западноевропског ментали-
тета много више него што би се чинило уобичајеним, а њена учесталост може се на-
широко документовати, не само у ратовима читавог прошлог века, него рецимо и на
примеру Хегеловог писања: „У Молдавији, Влашкој и северној Грчкој су Бугари, Срби
и Албанци исто азијског порекла, под ударима и противударима народа остали овде
као сломљени варварски остаци. Ови народи судодуше створили краљевства и про-
шли срчане борбе с различитим народима; каткада су као претходнице, као посред-
ник ступали у борбу хришћанске Европе и нехришћанске Азије, Пољаци су чак осло-
бодили опседнути Беч од Турака, а један део Словена био је придобијен за западни ум.
Упркос томе, цела та маса остаје искључена из наших разматрања, јер до сада није
наступила као самосталан момент у низу облика ума у свету. Да ли ће се то дого-
дити у будућности, то се нас овде не тиче, пошто у повести имамо посла са про-
шлошћу“ / „Wir finden nun außerdem im Osten von Europa die große slavische Nation,
deren Wohnsitze sich im Westen der Elbe entlang bis an die Donau erstreckten; zwischen
sie hinein haben sich dann die Magyaren (Ungarn) gelagert; in Moldau und Wallachei und
dem nördlichen Griechenland sind die Bulgaren, Serbier und Albanesen ebenso asiatischen
Ursprungs und in den Stößen und Gegenstößen der Völkerschaften hier als gebrochene
barbarische Reste gebliben. Es haben zwardiese Völkerschaften Köningsreiche gebildet und
mutige Kämpfe mit dem verschidenen Nationen bestanden; sie haben bisweilen als
Vortruppern, als ein Mittelwesen in den Kämpf des christlischen Europa und unchristlichen
Asien eingegriffen, die Polen haben sogar das belagerte Њien von den Türken bestreit, und
ein Teil der Slaven ist der westlichen Vernunft erobert worden...“ (Hegel, Vorlesungen über
die Philosophie der Geschichte, Leipzig, 1924, s. 455; Hegel, Filozofija povesti, Zagreb, 1951,
(prev. Viktor D. Zonenfeld) str. 322.)/. Каква глобалистичка надменост, која тешко да
може да сакрије завист, пакост и подлост.

садејство са Божијим нествореним енергијама. Исихастичка тради-

ција, веома блиска осмишљавањима Милана Будимира, на такав на-
чин понудила је излаз из рационалистичког нихилизма, као и по-
тоњег „прозног просветитељства“ (Хегел) у нагомиланим против-
речностима. Уздизање ка Богу и освећивање (озаривање) његовим
светлом могуће је због тога што васцела твар настоји да се приближи
Богу, па Његова енергија саопштена човеку постаје на основу бого-
виделачког налога и само својство човека. Када се промисао Божија
тако присваја да од тога да ми с обзиром на њу нисмо безначајни,
оде до поравнавајуће идентификације са нашом моћи поимања, та-
19. Сасвим самостално размишљајући без обзира на ауторитарну пресију споља

која се као по правилу протеже до неограничености, концентрисано се надносећи
над оваквим Хегеловим мислима и Срђан Дамњановић, када је написао: „(према Хе-
гелу) Словени су уопште ратарски и нереформисани народ, неспособан да прихвати
модерну идеју слободе. Историјски удес Срба лежи и у њиховом припадању визан-
тијском духу, који је дух ропства и насиља, биготизма и зверстава и као такав пред-
ставља оличење свих страхота немодерног духа. По Хегелу, Срби спадају у `масу`
неповесних народа, суштински неспособних да пруже свој допринос у развоју идеје
слободе, коју би својом делатношћу озбиљили у свету и тако себи обезбедили место
у повести. (О последицама „придобијања за западни ум“, дакле, добровољног
свођења на ресурс људства и сировина /стање свести/, другом приликом)...Изрази
„византијска препреденост, злоба и мрачњаштво“ у германском свету јесу тешке ув-
реде, а спомиње их Хегел у оцени Византије, донекле слеп за чињеницу да је под-
лост кључна политичка врлина и феудалног света Германа и Романа, те да се ради о
истом механизму пројекције (ко им то допушта да се понашају равноправно?!?)...
Германски варвари пуни душевности (Gemüthlichkeit), уништили су Римско царс-
тво, посредством кога су и примили хришћанство, преузевши тако конкретан сад-
ржај религије за себе. Услед „душевности“ Германи преузимају вишу, модерну
идеју слободе и то са Лутером, који (посредством успелог протеста и са крвавим ра-
том /respective заповести „Не убиј!“/) хришћанству тада враћа моменат који му је не-
достајао – субјективност. Хришћанство од човека захтева слободу одлуке, коју зах-
тева и модерни ум обичајности. Али у модерној држави дужност и права нису пре-
пуштени самовољи апстрактне свести, него су фиксирани као правни односи, тако
да је држава душа целине. Германске нације стога представљају врхунац повесног
развоја, њихова је субјективност усмерена на опште сврхе и појединци виде себе као
конкретне и посебне. Дух се само као конкретан може измирити са собом и у себи
самоме, а то се догађа тек када савест пронађе себе у збиљи. „Душевност“ је омо-
гућила да човек дође до тога да његово самоосећање не лежи у побуни против онога
умног, него да у оквиру умне објективности однегује субјективитет који у себи
осећа оно божанско (умно).“/Срђан Дамњановић, Хегел и Срби у повести, „Летопис
Матице српске“, год., 178, књ. 470, св. 5, Нови Сад, новембра, 2002/.

да се ваља подсетити и на оно, на шта је давно мудри и благословени

Григорије Палама указивао, као на реалитет енергематске теорије де-
ловања Божије промисли којој нема граница: „Говорити о Богу и сус-
рести се са Богом није једно и исто. За прво је потребно знање и реч,
при чему се такође излаже појмљено искуство, уколико нећемо једи-
но да негујемо знање, већ и да се њиме служимо и да га предајемо;
затим је неопходна разноврсна грађа за расуђивање, основе за дока-
зивања и упоређивања према примерима светских ствари, па све то
или већи део тога можемо постепено да прикупимо трудећи се и
слушајући, а све је то приступачно људима који се сналазе у свету, те
на крају постају и мудраци тог века, премда нечисти животом и ду-
шом. Насупрот томе, сусрести се у себи с Богом, прилепити се за Ње-
га у чистоћи и слити се с његовим несливеним светлом, колико је то
приступачно људској природи, немогуће је, ако и поред очишћења
кроз врлину останемо споља; те је тачније да ваља да у самима себи
заједно са осећајем оставимо све чувствено, надневши се над помис-
20. Утолико је сасвим реална и оцена шта нам се нудило и још и даље нуди, до ко
зна којих времена и каквих још сасвим уврежених и олако обрлаћујућих странпути-
ца: „Након крајње оригиналних искустава као и лекција које нам је одржало 20. сто-
леће људи су постали помало уморни од сваке истине – политичке, као и уметнич-
ке. Можда делом стога што је све плаћено по далеко већој цени од наших платежних
могућности а можда и стога што чак и они који се наводно баве промишљањем при-
роде и судбине уметности, не схватају задатак пред којим су се нашли довољно оз-
биљно, вероватно, живећи у некој новој а лажној нади како ће их неки срећан случај
одвести већ у наредном часу на ону страну где неће морати ни о чем да одлучују.
Неодговорност је опака и заразна болест; избегавање сваке одговорности и залагање
за постмодернизам њен је симптом и заштитни знак, наговештај да нашем паду у
депресију дуго неће бити лека ни у 21. столећу... Интерпретације ратова вођених
крајем 20. и почетком 21. столећа то недвосмислено показују и није случајно што је
бомбардовање Србије цео свет доживљавао као највећи постмодернистички проје-
кат у којем долази до највишег израза синтеза светског анђеоског милосрђа и ге-
нијалног ума Била Гејтса (који је с правом истицао своје непроцењиве заслуге за ус-
пешност убијања српског становништва)...Управо стога израз политичка уметност
је апсурдан али не и лишен сваког смисла; ако ни данас уметност сама по себи не
може постићи тај преображај друштва, јер томе и не смера, будући да на томе раде
нека друга бића, уметност би ипак могла да ослободи сензибилност за изградњу но-
вог света; новог у смислу другачијег; јер, неопходни су нови појмови: то што неки те-
оретичари сматрају да сви ми још увек живимо у предисторији, то је само последи-
ца њиховог одређења историје, а историја је започела одавно, пре свих нас.“ (Милан
Узелац, стр.13–14, 16–17)

лима, расуђивањима и логичким знањем, сасвим се предајући у мо-

литви нетварним духовним деловањима (енергијама), добивши не-
знање, које је узвишеније од знања и у њему се напунивши пресвет-
лим сијањем Духа, тако што ћемо невидљиво да видимо као награду
вечног света. Разумеш ли колико је од тога ниже све што се односи
на многошумећу логичку философију, чије је начело чулно достиг-
нуће, а последња сврха у свим разновидостима знање, које није до-
бијено у чистоћи и које не очишћава од страсти? Начело духовног
посматрања је добро, заслужено чистим животом, те сазнање
суштог, истинитог и заиста тачно за оне који га имају, зато што није
добивено учењем, већ чистоћом срца, те оспособљено да разликује
шта је у самој ствари лепо и корисно, те шта такво није; а његова пос-
ледња сврха, залог будућег века, јесте незнање које је више од знања,
те знање које је више од поимања, скривено деоништво у скровитом,
тајном и неизреченом посматрању као искуству вечног светла.“ /Св.
Г. Палама, Слово у одбрану свештених исихаста, 1,3,42/21
Ако се питамо шта нам ова метода присвајана и понуђена и од
Милана Будимира сада нуди значајније од претходних, које су обич-
но прихватљивије и тзв. „реалније“, с обзиром на општеприхваћене
стандарде посматрања назначених феномена, одговор неће бити лак,
али то не значи да неће бити једноставан. Досадашња, углавном оп-
штеприхваћена тумачења имају недостатак овешталости и споља-
шњости с обзиром на саму предметност којом се баве, што им даје и
спољашњи утисак лежерности и самодовољности. Такође и њима
агонски супротстављене теорије у истој равни распирују еристичке
склоности, а пут према тематизацији (очигледно и за њих тек вер-
бално важећој), а заправо успут затрпавајућих путева до феномена
који остају анонимни, догађа се као дискурс увучен у самим ствари-
ма спољашње сврхе. Оне јасно указују на ноторна занемаривања фе-
номенолошког нерва интерпретативне рецентности у постизавањи-
ма поимања, кроз рефлексију стварности о којој казују, будући да у
њима не функционише духовно изграђен увид који је за ту рецент-
ност неопходан услов постојања.
Начин феноменолошког разматрања историјских датости, овде
или онде разбацаних као понуђена грађа, у основи обезбеђује ону
неопходну проходност питању о пореклу и старини Срба, које је у
стању да ствар држи у отворености, тако да текућа неодређеност

правца истраживања хвата смер који се надаје и допире му до исхо-

дишта. Такође не ваља сметнути с ума ни новије историјске повеза-
ности међу духовним прегаоцима, које могу да буду последица и
оних старих засада из старине као обичајни пренос увезан у трудбе-
ништво око врхунских облика духовности.22 Тако је смисао вазда
смисао оног правца којим је питање упућено, а пут према знању во-
ди управо кроз такво испитивање које производи аргументацију. Ис-
торија код Хегела дигнута на онтолошки ниво и узимана као светс-
ка појава у димензијама бивствовања, тиме не треба да буде обично
побројавање оваквих или онаквих чињеница историографије, која је
21. Св. Григорије Палама се родио 1296. г., у роду аристократа из Мале Азије, а пре-
минуо у Солуну 1359.г. Поред оца Константина као сенатора василеја Андроника II
Старијег, добио је световно васпитање на Царском Универзитету у Константинуп-
ољу, где је овладао пре свега Аристотеловим логичким списима, и одлично оцењен
од великог логотета Теодора Метохита ка стручњак у „Топици“. Замонашио се са
још два брата 1316. г. у манастиру Ватопед на Светој Гори, а када се након прогона
туског 1325. г. вратио из избеглиштва у Солуну, на Атосу је 1331. г., одабрао исихас-
терион Св. Саве за обитавање, да би у њему око 1334. г. почео и да пише. Први рад
му је био агиографски: „Житије Св. Петра Атонског“. Након тога, уследио је трак-
тат „О увођењу Богородице у храм“ и „Главе о молитви и чистоћи срца“. Чувене
„Аподиктичке трактате“ написао је 1336.г., боравећи у скиту Св Саве, где га је и
затекла вест о делатности Варлаама из Семинарије у Калабрији, прихваћеног у ви-
зантијској престоници за учитеља. У истом скиту 1337. г. добио је од њега написане
антилатинистичке списе, поводом преговора са папским легатима, у којима је но-
миналистички агностицизам пратила релативизација вероучења. Св. Григорије Па-
лама био је близак ставу да је Бог недокучив за уобичајена стања људске свести, али
не и са уопштеним закључком да је самим тим све у стварима вере недоказиво. Уто-
лико је подразумевана логичка норма доказивања која важи за ирационалне при-
ступе подразумевана (јер частољубље не мора да буде мање погубно за појединца од
јересиархије), а доказивање веродостојности речи Св. Писма и светоотачког пре-
дања утемељивано на истинама веровања, за које се претпоставља да спадају у до-
стојанство људске природе. Доказивање, додуше, не може да важи извођењем ра-
зумним средствима, а Св. Палама то почиње да образлаже 1338. г., са писањем Речи
у заштиту свештених исихаста, и по обиму и по дубини највећег и најзначајнијег
његовог списа, који показује такве оптужбе сасвим неутемељеним и депласираним.
И проф. др Иван Коларић о карактеру овакве врсте сукобљавања једноставно и јасно
је написао: „А када је Варлаам Калабријски оптужио исихасте да верују у два Бога
(невидљивог и видљивог – светлост), Палама га је убедљиво поразио на Сабору 1341.
године. Паламити сматрају да Бог има много енергија, међу којима и божанску бла-
годат и озарење (светлост) – које сваки искрени хришћанин може доживети.“ /Проф.
др Иван Коларић, Филозофско-теолошки лексикон, Златибор, 2004., стр. 250/

у својој теоријској суштини за њих саме незаинтересована, већ по

својој претпоставци вања да прибавља нарочит дигнитет докумен-
тарности (historia rerum gestarum), и која избија у свом сјају укази-
вања на појаву кроз сам смисао појављивања /res gestae/. Редуктив-
ност и сажетост која је тиме услов рестринговања традиционалног
поимања, поставља питање о изворности, као и карактеру сагледава-
них појава. Другим речима, позитивистичко посматрање повесних
ствари нема у виду карактеристике епохалног деловања свести, ње-
ног живота и творачких момената, па им она, премда бива искуша-
вана, тако да мисли, истражује; остаје у основи невидљива и нера-
зумљива. Изведен на чистину генеративно-осмишљавани разлог ег-
зистентности представља смисао изложен у теоријски осветљеној
чистини названој евиденција, а која је доведеност ствари на видело,
издвајање њеног правог сјаја. Како су данас углавном већ на делу ис-
торијске акције као „Олуја“, или пак по мирисима и смерањима поп-
рилично чудни „Милосрдни анђели“, то су ипак, према смеру дело-
вања препознатљиви тоталитарни ''апсолутни субјекти'', са којима је
бечки логичар Карл Попер побркао оптужбе према философима за
тоталитарност, а који узимају судбину у своје руке неокрњени било
каквом сумњом у могућу неисправност својих поступака. Свака ис-
тина, која је независна од истине као такве, која је пре свега истина
без могућности суделовања у њеном разматрању, мрачна је и ту-
гаљива флоскула насиља над људским умом и његовим достојанс-
22. Др Иван Коларић је у томе још изричитији када се ради о преносу суптилних
идеација са деловањем примером и психофизичким поучавањем на делима: „Сава
Немањић је родоначелник српског исихазма. Најзначајнији исихасти су вероватно
били Григорије Синаит и Григорије Палама, који су живели век после Светог Саве...
Исихазам је заправо срж православља и византијске филозофије. Исихиа је тихо-
вање, безмолвије, безгласни молебан. Исихасти живе продуховљено, спокојно и сти-
шано... Доментијан пише о „вишњим боговиђењима“ Саве Немањића, а Теодосије о
„малој зраки“, не описујући подробније сам доживљај. Доживљаји се, у ствари, не
доказују него се описују. Зато је доказивање Бога за исихасте, и хришћане уопште,
поступак сличан доказивању да је вода мокра, со слана или мед сладак. У крајњој
линији, то је за њих богохуљење. А у Хиландарском типику Сава Српски експлици-
те тврди: „А треба говорити из божанских списа, јер је то корисно за душу, или ћу-
тати .“ Доментијан нас уверава да је Сава у овоме, као и у свему осталом, деловао
примером: „И увек чувајући уста своја и језик свој, да ни речју ни делом не отпадне
од страшне запосвести Господње, и никада се не удостоји празне речи.“ /Иван Кола-
рић, Свети Сава Српски, харизма и мит, Ниш, 2000., стр. 212–221/

твом. Узурпација права на критичке евиденције у тумачењу исто-

рије, која уобичајено иде руку под руку са верском нетолеранцијом,
што своју надмоћ исказује разарањем, свакако је логика силништва,
на коју је указао и наш велики песник, исусивши и сам горчину оби-
чајних невоља:
„коме закон лежи у топузу
трагови му смрде нечовјештвом“
или:
„ал' тирјанству стати ногом за врат,
привести га познанију права,
то је људска дужност најсветија“
(Његош, Петар II Петровић, Горски вијенац)
ALEKSANDAR PETROVIĆ
South-east Europe in the visions of Milan Budimir

(An implicite philosophy of history)
In the resumming of the hypothesis incoming by the analysis of the results of investi-
gated working on the attentioned reconstruction of the prehistory facts, it is putting us in
the new situation of the supposings for the reconstruction of definition of the philosophy
of history. In the opus of the dr Milan Budimir that investigating effort is evident, as a con-
tibutions to developpment it how hard, and in the same time, rare the branch of the think-
ing on our side. Onomasiological projects of Milan Budimir are executed with the idea to
refutate undertheorethical motivation blindeness in lookings and distorsing of names of
the nations in Southeast Europe, at his oldness make close to the issues sayings without
the interpretating inserteds and uncovered meanings. In the so many works about that
thematic from the antique times, he is make constatation that it is income the subjunga-
tion of the names in the historical context, where predominated and undertheroetical mo-
tivation take the domination upon the correct and valide understanding the things, ade-
quate to them genesis, and he instituted needing philological critique of the character of
the explaining the documents, same as a following reflexion as a consequence of the new
interpretation. Elements of the validity and results what was normative in the „Nordic
school“, with that process are opening to the originated giving evidentions („verstandli-
chkeitsquellen“), by the overcoming blockades in interpretations, and with that is the old-
ness of the name Serb take a better light. Instituted is the linie of „bukva“ or the oldness of
the knowing the writting in coincidense with the results of a climatological investigations
of the „Ice period“ of Milutin Milankovic, where the Down Danubeness shows in the same
time as a real beginning of a growth of european civilisation.
Key words: denomination of names, phaenomenological historical context, Nordic

school, evidentions of facts, question of Ice period.

УДК: 811.1/.2’362
81-112
ВАЛОРИЗОВАНИ РЕЗУЛТАТИ МИЛАНА

БУДИМИРА КАО ПОЛАЗНА ОСНОВА
У ТРАГАЊУ ЗА КОНТИНУИТЕТОМ
ИНДОЕВРОПСКЕ, ПРВЕ – СТАРЕ ЕВРОПЕ
Validated results of Milan Budimir as a vigorous start-

ing point in search of the continuity of the Indo-Europe-
an First – Ancient Europe
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ1
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ
РАЧА
Апстракт: У раду се прате резултати и оцене научног дела академика

Милана Будимира који су уклопљени у Теорију континуитета или су по-
лазна основа у новијим изучавањима континуитета Индоевропљана.
Кључне речи: Милан Будимир, Балкан, Анадол, Индоевропљани, Пелас-

ти, Словени, Теорија континуитета
Већ на почетку овог рада се може констатовати да је оцена резул-

тата и валоризација научног дела академика Милана Будимира вр-
шена за време његовог живота и после смрти од компетентних лин-
гвиста класичара, међу којима су његове бројне колеге и ученици,
при чему је указивано на она постигнућа која се нарочито истичу на
1. mitcentar@nadlanu.com
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ 109

пољу: грчке и латинске лингвистике и књижевности, компаративне

историје религије и фолклора, опште и упоредне словенске лингвис-
тике, балканске лингвистике, византологије...2.
До данас најзначајнију оцену Будимировог рада дао је Алексан-
дар Белић: „...открио је и проучио најстарији индоевропски дијале-
кат – пеластички“. (Belić. A. 1952: 249, 1982: 528–529) Ова језгровита и
енциклопедијска оцена ни до данас није доведена у питање. Доста
касније уследила је детаљнија анализа његовог укупног дела. Фрањо
Баришић (Баришић Ф. 1967: I–IV) сматра да је Милан Будимир изнео
убедљиве доказе „да је анадолско-словенска језичка веза постојала
још у првој половини првог миленијума пре наше ере и, према томе,
да је појава словенских Индоевропљана као посебне етнолингвис-
тичке групе знатно ранија него што се обично узима... Упоредо...
улази и у решавање питања географског смештаја најстарије словен-
ске заједнице... којима се поуздано обеснажују досадашње нордис-
тичке тезе о Средњој Европи као словенској прадомовини и утврђује
да колевку Словена треба тражити у закарпатским областима.“
Владета Јанковић оцењује Будимира поводом смрти на следећи
начин: „Увек испољавао потпуну изворност, радикалну дубину у ра-
2. Ф. Баришић, Професор Милан Будимир као научник, Споменица Милана Будими-
ра, Зборник Филозофског факултета IX–1, Београд 1967, стр. I–IV; Љ. Црепајац, Осам-
десет година живота проф. Милана Будимира, Жива антика XXI, 2, Скопље 1971, стр.
349–352; В. Јанковић, Укрштај уметности и животн мудрости, Политика LXXII,
22298, Београд 1. 11. 1975; М. Стојановић, Академик Милан Будимир – класични фи-
лолог и балканолог, Балканика VII, Београд 1976; N. Rodić, Milan Budimir, Onomastica
Jugoslavica 6, JAZU, Zagreb 1976, стр. 263–266; Љ. Црепајац, Милан Будимир, Го-
дишњак САНУ LXXXII за 1975, Београд 1976, стр. 192–194; С. Слапшак, Књижевна ис-
траживања Милана Будимира, Савременик XXIV, књ. XLVIII, Београд 1978, стр. 8–9,
107–131; Љ. Црепајац, Милан Будимир (2. XI 1891 – 17. X 1975), Жива антика XXVI, 1,
Скопље 1979, 7–10; В. Ђурић, Милан Будимир, Споменица САНУ V, Београд 1979, стр.
5–10; Љ. Црепајац, Милан Будимир као лингвиста, Споменица САНУ V, Београд 1979,
стр. 11–19; Д. Срејовић, Балкански источници Милана Будимира, Споменица САНУ
V, Београд 1979, стр. 21–24; A. Belić, Budimir, Milan, Enciklopedija Jugoslavije 2, Zagreb
1982, стр. 528–529; К. Димитријевић, Животна исповест др Милана Будимира, Жи-
вотне исповести, Београд 2001, стр. 7–39; К. Марицки-Гађански, Будимир, Милан Ђ.,
Српски биографски речник 1, Нови Сад 2004, стр. 851–852; Љ. Црепајац, Пеластичка
теорија Милана Будимира, приредио: А. Лома, Saecula confluentia, Београд 2004, стр.
77–87; Ж. Андрејић, Академик Војислав Ђурић и његови професори Веселин Чајкано-
вић и Милан Будимир – проблем изучавања српске митологије у „марксисичком ду-
ху“, Митолошки зборник 15, Рача 2006, стр. 116–119.
110 ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ

Валоризовани резултати Милана Будимира као полазна основа
суђивању и неспутаност конвенцијама... његов углед и ауторитет на

одређеним подручјима данас буде неприкосновен, подједнако у на-
шој и светској научној јавности... био стваралац и човек можда Тес-
линог формата, а свакако његове духовне конституције... Посебно су
га опседали проблеми порекла и првих извора европске културе, за
које је веровао да се крију у предгрчкој и грчкој прошлости Балкана,
и питање природе нашег националног идентитета... Одликовала га
је природна мисао која не признаје 'аксиоме' и која, као лејзерски
зрак, сече наслаге предубеђења, допирући до самих извора...“. (Јанко-
вић В. 1975.)
Истичући велико признање Александра Белића, Војислав Ђурић
са сетом констатује да неке Будимирове „крупне заслуге још нису ни
споменуте, па ни она за теорију књижевности... као писац Прегледа
римске књижевности и нарочито као тумач Илијаде у књизи Са бал-
канских источника... Заслуга професора Будимира је управо у томе
што је и од себе и од других захтевао такав прилаз класичној фило-
логији који води рачуна не само о резултатима старе историје и ар-
хеологије већ и свих оних сродних дисциплина без којих наука о је-
зику остаје некако апстрактна и изолована... Тако је професор
Будимир постао не само претеча, већ и прави eisagogos интердис-
циплинарног метода много пре но што су се захтеви за таквим при-
ступом појавили у савременој науци.“ (Ђурић В. 1979: 5–10)
Љиљана Црепајац истиче појединачно и конкретно у својој анали-
зи његовог укупног научног дела и многе друге доприносе академи-
ка Будимира: „...увео изучавање једне нове дисциплине, компара-
тивно-историјске граматике и компаративне историје класичних
језика... студије класичних наука добиле једну нову димензију, ка-
ква није постојала, а делимично ни данас не постоји, у наставним
плановима других универзитета... Који су главни резултати профе-
сора Будимира у овом подручју? ...теза, поткрепљена многобројним
доказима, о постојању три реда грлених гласова у језицима докла-
сичних старинаца... представља праву малу револуцију у дотада-
шњим мерилима за класификацију и у самој класификацији индо-
европских језика... професор Будимир извршио нову поделу
индоевропских језика... утврђивање балканско-анадолско-апенинс-
ко-медитеранских исоглоса... тежња да се пронађе и достигне што
егзактнији начин решавања проблема у материји која није довољно

приступачна егзактном методу... расправљао о проблему најстарије

индоевропске и словенске постојбине... полазећи од језичких сведо-
ка, дао свој прилог оној дисциплини која се данас зове индоевропска
палеолингвистика и која, на основу језичких чињеница, може да нам
пружи многа сазнања о начину живота, друштвеном уређењу, рели-
гији, културном ступњу индоевропских племена, о клими, фауни и
флори области у којима су она обитавала... (Црепајац Љ. 1979.а: 11–
18) Милан Будимир је један од најугледнијих представника српске и
југословенске науке о антици који је уз помоћ компаративно-исто-
ријског метода дошао врло рано до сазнања да се ниједан језик и
ниједна култура не могу изучавати изоловано, да заправо не постоје
'чисти језици' и 'чисте културе', као што не постоје ни 'чисте расе'.
(Црепајац Љ. 1979.б: 7–8)
И сагледавање дела Милана Будимира од стране нашег, светски
најпознатијег археолога, академика Драгослава Срејовића има своју
посебну тежину: „Ту прошлост која не умире, од које се никад нисмо
раздвојили и за коју нисмо знали да је носимо у себи, Милан Буди-
мир је тражио и откривао у археолошким налазима и писаним
изворима, у миту и религији, у крупним догађајима политичке и
културне историје... утемељивач новог методског приступа у хума-
нистичким наукама... Он не тражи изворе већ праизворе и њега не
занима толико егзистенција проучавања појаве колико њена есен-
ција... у свим својим радовима тражи прапочетке и често, као јунаци
из митова који хоће да сазнају судбину, врши смели descensus ad
inferos, спушта се до најтамнијих дубина. По његовом схватању, сва-
ко ново стање у историји имплицира неко претходно стање, неки по-
четни тоталитет који се у времену и простору распарчава, креће и
преображава... Доследном применом овог начела Милан Будимир је
у нас утемељио палеобалканологију... На страницама његовог обим-
ног дела има тако много драгоцених и инспиративних података за
упознавање и даље проучавање старог и новог Балкана да су помену-
те науке само делом стигле да их искористе и разраде... У небројеним
расправама о хомерском питању нигде се не среће тврда чињеница
коју износи Милан Будимир да се Хомерова песма о тројанском рату
односи управо на нас, тачније речено на Дарданце и Бриге, наше др-
вене балканске претке... Око старе престонице Раса, чије је дарданско
име Арса, откривени су у прошлој години археолошки налази који

документују присуство Дарданаца на овом подручју у периодима

који су претходили и следили тројанском рату. С друге стране, за
дарданске саплеменике, балканске Бриге, који су населили области
од Троаде до централних делова Анадолије, полихистор Елијан каже
да су имали своју песму о дивном Ахилеју и његовим љубавима.“
(Срејовић Д. 1979: 21–23)
Тумачећи и оцењујући резултате Милана Будимира своје
мишљење је у најновије време исказала и Ксенија Марицки Гађан-
ски: „За националисту је проглашен човек који нам је безброј пута на
часовима, приватно и у књигама, понављао мисао етнолога Феликса
фон Лушана: 'Нема чистих народа, нема чистих раса, нема чистих је-
зика'... О великој, усамљеној и сасвим посебној људској и научној фи-
гури Милана Будимира било је увек веома тешко прецизно мислити
и говорити, а изузетно је то тешко и данас, јер је он био из дубине
душе наклоњен југословенском јединству... Да се човеку заврти у
глави од самог набрајања свих оних научних области у којима се ен-
циклопедиста Милан Будимир кретао с таквом сувереношћу и ла-
коћом, ширином и прегнантношћу... Стога није ни чудо што се де-
латност Милана Будимира заправо не може ни наставити у том
облику ни опонашати. Стога су разумљиве и не малобројне пар-
цијалне дисторзије његових погледа, јер су га многи погрешно разу-
мели... нису га добро разумели ни данашњи заговорници тзв. вин-
чанског писма... Он је често истицао да наука никад није завршена,
да све треба преиспитивати и преиспитивати... он је стално указивао
на трајну актуелност индоевропских студија у свим аспектима...
'Увек сам себи за пример узимао Вука: сакат и болестан, често без
средстава, а шта је све сам урадио! Просто не знам кад је и како је све
то стигао да уради' ... стални бунтовник и видовит научник балкано-
лог, који се залагао за обнављање балканске трезвености и трпељи-
вости, за хармонију самосвојности и задружност, за хуманистичко
виђење балканског поноса и народног циља“. (Марицки Гађански К.
1995: 67–79)
„Његовим научним истраживањима мало је у новије време по-
свећено пажње, сем... Фануле Папазоглу и, пре тога, у књизи Радос-
лава Катичића... Катичић, наравно, многе 'евокације' не подржава,
будући да носе печат 'Кречмерове школе', која је у много чему прева-
зиђена и критикована... Будимир је унео у дискусију много лингви-

стичког материјала. Његова ингениозност и огромна ерудиција, ње-

гови широки погледи и фасцинирајућа синтеза много су допринели
поновном разматрању прегрчких трагова у грчком вокабулару и ус-
тановљавању једног индоевропског лингвистичког стратума ста-
ријег од оног који је представљен нашим класичним језицима. Ипак
треба нагласити, да, мада је Будимир шампион прекласичног индо-
европејства, он никада није порицао постојање неког још старијег
неиндоевропског лингвистичког стратума у Егејској области и на це-
лом Медитерану“. Нема сумње да Будимир никада није калкулисао
са писменима или писмом винчанске културе као и са писмом Тра-
чана. У вези с тим Марицки Гађански децидирано каже: „Ово палео-
балканско становништво није развило сопствену писменост, колико
знамо, без обзира на прононсирано инсистирање неких кругова да-
нас о винчанском писму као најстаријој писмености не само на на-
шем терену, него уопште.“ (Maricki Gadjanski К. 2006: 184–185)
Уколико кренемо даље од ових генералних оцена приметно је да

укупна истраживања и резултати Милана Будимира нису ни до да-
нас сагледани и довољно научно искоришћени у проучавању Индо-
европљана. С друге стране, постоје ставови, како се да приметити, да
је његово дело коришћено неоправдано за доказивање теорија о вин-
чанском линеарном протописму и његовом повезивању за Индоев-
ропљане, као и у теоријама о подунавској прапостојбини Индоев-
ропљана и Словена. Конкретан одговор на ова сучељена питања сви,
свако на свој начин, налазе у делу Милана Будимира. С тога није
згорег подсетити се његових тврдњи, хронолошки, конкретно и ук-
ратко.
Бавећи се тумачењима претходних истраживача Уговора из хе-
титског државног архива, сачињеног око 1300. године пре нове ере,
између Мутавалиса, сина Мирсиловог и Алаксанда, господара Вилу-
се, чије име су поистоветили са грчким именом Александар, Милан
Будимир констатује да из тога произилази закључак да је „колониза-
ција егејских острва и анадолског приморја... почела најдоцније око
1400 г. ст. е.“. Имајући у виду да се тројански Парис назива Алексан-
дар као и архаични култ старолаконске богиње Александре – Арте-
миде Мечке, заштитнице Спартанаца, Будимир сматра да је у пи-

тању неко врло старо домаће божанство из доба матријархата, са

териморфним изгледом мечке. Будимир закључује да је облик Алек-
сандар постао од старијег Алаксандус који не припада хетском јези-
ку него неком непознатом балканско-анадолском говору: „Јер ово
име очигледно припада речнику предгрчких Пеласта а по свој при-
лици, и сам култ тог женског божанства.“. (Будимир М. 1949.а: 12–23)
Трагајући за пореклом речи „мегара“ из ризнице српског језичког
блага, у значењу: пећина, кућа, пастирска колиба, Будимир одмах
прилази познатом античком топониму „палата“ и долази кроз ана-
лизу до закључка да је балканско-карпатска област најстарији про-
стор из кога происходи и антички „мегарон“ и српска „мегара“. Пош-
то се облик мегарон јавља и у кавкаској области долази до тврдње „да
се не само на Понту и по његовим анадолским залеђима него и у са-
мом Закавказју, већ у другој половини III миленијума, јављају најп-
ре лујски а нешто доцније и хетски Индоевропљани, који највероват-
није долазе из балканско-карпатског простора.“. (Будимир М. 1962:
27–38) Дакле, овде се заговара сеоба Индоевропљана са простора Бал-
кана ка Понту и Кавказу, од око 2.500. до 2000. године пре н. е.3
Пошавши од само неколико расположивих имена општег каракте-
ра из старије грчке епохе: Аргеиои, Ахаиои и Панахаиои, Данаои и
Панелинес, уз примедбу да се Ахајци не помињу у документима хет-
ског архива, Будимир наводи следеће резултате: име Данаои је до-
шло на грчки простор са стране а обележавало је првобитно донске
Индоевропљане; истог ономастичког типа је и грчко Аргеиои; према
сложеници Панахаиои је образована и сложеница Панелинес од које
је млађе Елинес и Елас – Хелада; ова област припада ајолском дија-
лекту, у њој живе Ахилови Мирмидонци који се зову Елинес Ахаиои
а њихов заповедник Ахил се моли Зевсу из Додоне Пелашке – Зевсу
дивних Пелазга. Зевс у тој области има негрчко име – илирско –
тимфајско деипатирос. Имајући све у виду Будимир закључује да је
лингвистика у овом случају више наклоњена Херодоту и да „оба ова
имена, Елас и Еланес ни у свом основном ни у свом суфиксалном
елементу не могу бити грчког порекла. Ако Прокопије и други поз-
3. Интересантно је да М. Будимир није уочио постојање топонима „мегара“ у ужич-
ком крају, као и низ других „несловенских“ топонима: Шенгољ, Парамун, Муртени-
ца, Лопаш, Жигале, Буар, Пеуље, Кондер, Лорет, Мачкат, Чигота и Мучањ (Г. Томо-
вић Г. 1989: 119.), а поготову бројне хидрониме Рзав.

нији писци име Елинес употребљавају у значењу paganus, то се само

може схватити као резултат потпуне христијанизације која је ускоро
затим те исте Елинес бацила у митску прошлост изједначивши их са
дивовима.“. (Будимир М. 1952.а: 17–27)
„Слажемо се стога са Кречмером, Шахермајстером и Швицером да
је на старом Балкану било индоевропских насеља пре појаве илир-
ских племена и да су та насеља припадала Илирима, које ми за раз-
лику од потоњих 'халштатских' Илира зовемо Пеластима. ... Његови
(Вл. Георгијев) Пелазги су не само прави правцати Индоевропљани,
који са Хетима и Лувијцима сачињавају јужну групу индоевропских
дијалеката, повезану преко трачко-илирских племена са централном
индоевропском групом, састављеном од Грка, Италика и Индоирана-
ца, него су најстарији аутохтони становници Балкана и западног
Анадола. Кроз њих су се, каже Георгијев, у XII в. ст. е. са северозапада
почели пробијати грчка племена и тако изазвала јегејску сеобу... Раз-
ликовање тих слојева омогућено је доста уочљивим, посебним црта-
ма у фонетици тих предгрчких Индоевропљана, који за разлику од
Грка, никако не могу припадати кентумској групи... Тачније речено
илирска племена, као и македонска, не припадају ни кентумској ни
сатемској групи. Они чине посебну групу... па су према томе сачува-
ли оно стање индоевропских говора које је претходило формирању
Индоевропљана као кентумаца или сатемаца... стога тешко (је) при-
хватити усамљену Кречмерову хипотезу о заједничком културно-
географском и генеалошком пореклу „Праиндоевропљана“ и „Прапе-
лазга“, којима припадају Етрурци... Ми ипак... називамо становнике
централног Балкана пајонскомакедонском групом, са тим додатком
да и ову групу сматрамо само једним чланом веће лингвистичке за-
једнице, којој припадају и илирска племена и које ми зовемо за-
једничким именом Пеласти. ... Филистејци, од којих потиче име Па-
лестине, крећу са источног Балкана сувим и воденим путевима, како
то изгледа по археолошким споменицима. Ако су они кренули доис-
та из те области, онда је у старобалканској топономастици свакако
морало остати нешто трага о њиховим ранијим балканским насељи-
ма... хидроним Палаистинос – Стримон настао по неком легендар-
ном јунаку Палаисту... топоним Палаисти где је у Додони био најста-
рији Зевсов храст... атички кметови се зову пеластаи и Палаистаи...
већ се до сада видело да Пеласти нису ограничени само на Балкански

простор. Они се јављају и источно и западно од њега, по јегејским ос-

трвима и у Анадолу, и на Апенинском полуострву... Да још једном
поновимо исофоне који спајају говоре старих Пеласта са словенским
дијалектима: 1) некентумски карактер обају говора, 2) ликвидска ме-
татеза, 3) прелаз s после u у k/h и 4) истоветно образовање претерита.
... Разуме се и учествовање илирских Бастарна у изграђивању прве
словенске заједнице већег стила као и сразмерно брзо стапање несло-
венских племена у балканско-подунавској области са Словенима...
Да завршимо. Место досадање поделе индоевропских дијалеката на
источну и западну групу, односно на кентумску и сатемску, морамо
према садањем стању науке извршити нову поделу... Прву чине то-
харски..., другу сатемски..., трећу кентумски ... и четврту – дијалекти
старих Пеласта“. (Будимир М. 1950.б: 7–67)
„Ако носиоци микенске културе нису били Грци, поставља се пи-
тање порекла догрчке културе балканског југа.... у микенско доба...
важио циклус од осам година... Исти осмогодишњи циклус важио је
у класично доба код јадранских Илира. Одакле Илирима тај хроно-
лошки систем, ако су се доселили на Јадран тек са појавом халштат-
ске културе? ... Од Плинија сазнајемо за транскавкаску Палестину,
која се граничи са Медијом и која се иначе звала Arbelitis, односно
Sittacene. Са овим Плинијевим обавшетењем слаже се и старији по-
датак песника Овидија, пореклом из области илирских Пелигна,
који реку Еуфрат зове Палаестинус... При анализи етника Пеластаи,
Пенестаи, Апенестаи мора се на првом месту одвојити карактерис-
тичан илирски суфикс –ст... То значи да имамо посла са простим ос-
новним елементом pela – pala... Изгледа доста вероватно да се та ос-
нова налази у топониму Палаи, који је документован у централној
Тракији и северној Сирији... Палаи јављају и у ономастичком мате-
ријалу из хетитског државног архива, на основу којег Х. Педерсен
анадолске Пале сматра кентумским Индоевропљанима... Међу скит-
ским племенима која набраја Плиније спомињу се и Палае, а то се
име потпуно поклапа са трачким и анадолским Палаи... име Парала-
таи, обавештавајући нас при том да се тим именом зову 'краљевски'
Скити... То би значило да оба Аполона, онај анадолски из ликијанске
Патаре и овај грчки из Делфа, одлазе на зимовање према карпатским
планинама са баснословним богатством злата, у област 'скитских'
Пала. У тој области станује и 'дачки' Плеистои... Тај назив упућује на

Словене, односно на њихове претке Пале и Спале, и он чини најста-

рији антички податак о Словенима, податак који није једини... Про-
тив оваквог тумачења говорила би позната чињеница да у словен-
ским језицима нема готово ниједног трага о било каквим античким
грчко-словенским везама. Али чињенице... указују на везе између
словенског Трипоља и догрчког Анадола, јасно говори у прилог ана-
долско-медитеранског карактера најстарије словенске културе.“. (Bu-
dimir M. 1951: 79–100) „Осим ономастичког материјала и анализа ос-
татака догрчког речника све више нас утврђује у мишљењу да су
Пелазги оно догрчко становништво античког Балкана, које чини
централну индоевропску групу, ни сатемску ни кентумску“. (Буди-
мир М. 1949.ц: 263)
„Негрчки антички Балкан насељавају, углавном источно од слива
Мораве, Трачани, а западно од те приближне границе Илири... трач-
ко-илирска племена и географски и лингвистички сачињавају цент-
ралну индоевропску групу, која није ни кентумска ни сатемска, јер
разликује сва три реда гутурала. За етничку класификацију важнији
је лингвистички моменат од археолошког, па стога и разлика у
сахрањивању не може бити пресудна...“. (Будимир М. 1949.д: 262.)
„За декадски систем обично се претпоставља сумерско пореколо, а
за дуодецималани односно сексагезимални као да је несумњив ути-
цај старовавилонске цивилизације. Додајмо томе да је систем пента-
да, који је важан за рачунање времена код неких индоевропских пле-
мена, међу која спадају и словенски, документован не само код
Римљана него и код Етрураца, чије се анадолско порекло данас при-
лично обезбеђује... Словенска хришћанска 'седмица' потиснула је
старију 'петицу', ... Питагорина 'петица', а свакако и τετρακτισ, пре-
узета од трачких племена, која су по свој прилици били јужни сусе-
ди протословенских насеља... Значи да су примитивни Индоев-
ропљани у најстаријем свом аритметичком систему стали и извесно
време остали код броја 4... значи да петица и остали виши бројеви
потичу из оне протоиндоевропске епохе која је претходила постанку
и изграђивању деклинација... Докласична цивилизација балканско-
анадолске области, у којој морамо рачунати са протоиндоевропским
Пеластима, обележена је само системом осмице, старијим од дека-
дног система, него и системом матријархата... На протоиндоевроп-
ски матријархат, за који неће ни да чују строго васпитани нордисти,

и на његове балканско-анадолске корене упућује нас даље докласич-

но и класично главно анадолско божанство Kupapas... Тако је слобо-
дан пут до протословенског Baba... Dajbaba... Dajbog ..... у Закавказју
и Сев. Месопотамији већ за средину II миленија ст. е. документоване
представнике индоевропске војничке аристократије зване marijani...
старо-инд. aпелативом maria 'јуноша, јунак' ... хомофоно скитско име
Μαριαντασ... у доњем поречју Неретве и у Истри налазимо почетком
IX в. титулу Dux Marianorum... итало-илирска титула Maro... Код ста-
рих Дорана...µορα 'одред'... За постојање војничке аристократије у
планинској области јадранског залеђа имамо и данас живе сведоке.
То су trzni у неким насељима Средње Босне: трг односно слободан
простор за витешке утакмице... Стога је данашња босанска trzan по
свој прилици у вези са словенском trizna за коју је карактеристична
bitva тј. ратничко такмичење. Такво такмичење описано је у претпо-
следњем певању Илијаде у вези са Патрокловом сахраном... Један од
таквих матријархатских трагова, који веже докласични Анадол са
протословенским речником, јесте друштвени термин lada... уједно и
име божанства, са изразом ликијанских Индоевропљана lada 'гос-
пођа, супруга'... није једино божанско име заједничко Протословени-
ма и докласичном Анадолу, из којег се доселише током VIII в. ст. е.
Етрурци... Протословенски термин за писмо и писање старији је чак
од балто-словенске епохе, која престаје некако у V в. ст. е. ... протосло-
венски термин kuniga потиче из докласичног Источног Анадола
(акадски kunukku)... ороним Ριπαι Ριπαια Ριµγαια и хиперборејски
Αριµγαιοι не могу се одвојити од старобалканског, а можда и словен-
ског, апелатива hribu... Најважнији доказ за протословенске везе са
докласичним Анадолом било би име Венета, које не налазимо само
у северном Анадолу и око ушћа Пада, затим у аплској области, на
обалама Антлантика и балтика, него и у Централном Балкану... Ве-
нета... као ближе и старије сроднике Илира... јасно је да протословен-
ску домовину морамо померати према југу, а не на север од линије
букве... Ове протословенске везе... могле би се допунити и неким
именима... етникон и топоним Palai... Међу скитским племенима
која набраја Плиније спомињу се и Palae, а то се име потпуно покла-
па са трачким и анадолским Παλαι... Ни Диодорови Σ-παλοι са Дона
не могу бити усамљени... Ако италијански антрополог Ђ. Серђи тра-
жи нарочите везе и особену блискост између античких Грка и Слове-

на, могао би се дозвати на догрчке Пеласте као на главног сведока, јер

племена старословенских Пеласта могла би доиста да буду стварна
веза између медитеранског полиса и словенске задруге...“. (Будимир
М. 1952.б: 255–278.)
„Ова балканско-анадолска миксоглотија пружа довољно убедљив
доказ да нема ни чистих језика ни чистих речника ни чистих фраза
па, према томе, ни чисте идиоглотије. Балканско-анадолска симбио-
за свакако је врло старог датума... Није искључено да је култ Богоро-
дице само наставак прекласичног култа Велике Мајке... још пре до-
сељавања грчких племена и чије је име гласило Ку-баба. То би
значило да је већ у старој српској религији, под утицајем паганско-
хришћанске симбиозе, Богородица наследила старословенску Дајба-
бу, другарицу бога светлости и сунца који се звао Дајбог.“ (Будимир
М. 1972: 41, 58)
„Антрополог Ђ. Серђи заступа мишљење да постоје генеалошке
везе између Грка и Словена... Јонска колонизација Понта почела се
вршити од VII или VI в. ст. е. ... када су најпре могли доћи у ближу
везу Словени са античким Грцима. Ми немамо ни један лингвистич-
ки податак о вези између Словена и Грка за рани период грчке коло-
низације Понта. Друго важно питање гласи: где су била словенска
насеља пре њиховог покрета пред крај робовласничке епохе?... Мо-
гуће да су Словени становали у пределима ближе Медитерану.
Совјетски стручњаци сматрају да се словенска племена формирају
тек почетком н. е. али словенство није настало хомогеном равноли-
ниском еволуцијом. Словенски језици припадају сатемској групи, а
грчки и латински кентумској групи језика. Догрчко становништво
балканско-анадолске области чини прелаз између кентумске и са-
темске групе и допире географски до средњег Дњепра (до Трипоља)...
Грчко-словенске везе посредне су, преко Пеласта... Јонска колониза-
ција почела је после скитског надирања према Карпатима, која је од-
бацила Словене према северо-западу. Античке грчке позајмице у
словенским језицима и Трипоље припада прецима Словена. Серђи-
јево схватање грчко-словенских веза може се објаснити заједничким
супстратом, тј. Пеластима. Ово је за сада радна хипотеза.“. (Будимир
М. 1950.а: 173–174)
„Има, међутим, један крупан приговор који би се могао учинити
нашем послу. То је позна појава Словена у широкој области медите-

ранске цивилизације... То би значило да са Словенима, као посебним

етнолингвистичком индивидуалношћу, не можемо рачунати пре
почетка сеобе народа... незгодно би било и помишљати на неке
етрурско-словенске лингвистичке везе, будући да је Етрураца (Пе-
лазга, Пеласта) нестало пре појаве Словена. Ипак ћемо покушати...
Редупликовани лексички минимум утврђен у староинд. dideti, илир-
ском Dodo, Dodona где седи Zeus Pelastikos (не Пелазгикос) и у старо-
слов. Даж(д)бог, као да је оставио трага у неким глосама из говора
индоевропских Пеласта само са нормалним вокализмом ei. На то
указује Хесихијева глоса, за које је карактеристично померање звуч-
них дентала у безвучне: tito „зора, дан, сунце“ и догрч. име соларног
божанства Titan... Сложеница Дајбабе, документована у области Ти-
тограда, указује исто тако на архаичност њеног дохришћанског или
боље реченог паганског култа... То значи да се главно материјално
божанство у ајгајско-анадолској области звало Baba... За такву арха-
ичну везу између наше Dajbabe и ајгајско-анадолске Kybebe говори-
ла би и та околност што се име хетског демона који држи небо и који
се зове Upelluri не може лако одвојити од догрчких демонских имена
Peloros – Apelauros и нашег Peruna (од старијег хетероклитског
Perauro-)... Хтонски култ Дајбабе, констатован у близини Титограда,
не противи се соларној природи Дајбога и Сварога.“. (Будимир М.
1992.а: 75, 78–79, 81–82.)
„Хесехијева глоса догрчког порекла makos „краљ“ биће да је обра-
зовано секундарним путем према страијем женском Makko – „стари-
ца, баба“... Јасно је, ипак, да у имену Mokoši имамо посла са архаич-
ним индоевр. божанством, јер се јавља код најстаријих хеленских
Индоевропљана на Пелопонезу и на Апенинском Полуострву. То
значи да су најстарија словенска насеља била ближе југу но што нам
казује традиционална линија букве, која иде јужно од трипољске об-
ласти. Трипољској области не припадају само Херодотови Скити
орачи него и Аристофанови Kimberioi (протослов. Simbera sembar)
односно Kimmerioi и Херодотови Neuroi, заправо Nauroi, него и ле-
гендарни Хиперборејци. Према Хесихију, Kummeris је назив Велике
Мајке, тј. Makko богиње , која се по Хипонакту зове у Фригији и
Kubeke, поред старијег Kubaba... Хесиодовим и хомерским вестима о
Хиперборејцима временски је најближи свакако Хекатеј из Милета,
који већ крајем VI в. ст. е. помиње северну Атлантиду, али је не веже

за легендарне Хиперборејце него за епиграфски документоване

Kimmerioi... На том месту помиње Страбон и Рипајске Планине и
Ogugion oros, све области у којима као на Атлантиди безбрижно жи-
ве праведници, који незнају ни за какве друштвене класе... Већ је пес-
ник и писац Илијаде (13, 6) у карпатско-дунавској области сместио
своје Abioi, које зове највећим праведницима и које неки идентифи-
кују са Херодотовим „Скитима номадима“... Хекатеј је ту сместио
своју Kimmeris polis, док су хеленистички писци такав град звали
Heliopolis... И Аримпаспи, као потомци Хераклова сина Скита, веза-
ни су, према античкој традицији, за баснословне Рипајске Планине,
као и сами Хиперборејци... Олимп и Смиљан Планина и Балкан као
catena mundi, према томе, морају бити у неком центру, а Рипајске
Планине, Атлантида, Хиперборејски и на било којем крају света...
Излази да је мотив из наше народне песме о Леђан-граду иза неке
високе планине на далеком северу врло старог датума. Он је старији
не само од Кимеријаца него и од хомерских Хиперборејаца... На тим
и по тим високим планинама могу да станују само богови и њихови
љубимци, одн. како каже песник Илијаде, највећи праведници... На
крају треба напоменути да је представа о некој божанској планини
на северу где живе и станују богови много старији од Хиперборејаца
и Кимеријаца.“ (Будимир М. 1992.б: 123–127)
Бавећи се етнонимом Анти и Венети, именом народа који су у не-
одвојивој вези са Словенима и чињеницом да између њих нема ни-
каквих језичких и обичајних разлика, као и радикалним елементом
ant-, претежно неиндоевропског лексемског минимума, анализе Ми-
лана Будимира воде до закључка „...да се на античком источном Бал-
кану и у доњем Подунављу сачувао термин индоевропског порекла
antas „сури, северац“ и да према томе етникон Antai није ништа дру-
го него трачки превод познатог словенског етникона Северјани...
Фазмер се притом позива на Несторову Хронику и на Теофана (по-
четак 9. в.) који као прво од седам словенских племена на северном
Балкану поњиму Sebereis (Severes код Анастасија)... Нисам довољно
паметан да оценим схватање Г. Вернадског који источноевропске
Antes налази као други саставни део сложених келтских имена
Brigantes, Decantes, Novantes, Setantes, Trinovantes... Стога можемо
мирно тврдити да је само у словенском документовано значење оп-
штеиндоевропског деривата ven(e)to „велики“, па нам та чињеница

даје у исти мах објашњење зашто се тај дериват јавља на тако вели-
ком простору од Понта до Атлантика и од Латија, где су Венетулани,
све до Балтика где се раније рачунало са келтским и илирским индо-
европљанима... Вероватно су ти европски и словенски Венети за раз-
лику од исто тако врло старог термина simbon / simb(e)ro „себар,
Србин“ представљали друштвену врхушку односно војну аристокра-
тију, која је имала и назив Mariani документован већ у 14. в. ст. е. за
протоаријско Закавказје... Стога треба и даље потпуно одвојити ант-
ско име од венетског. Али како Јорданес и други историчари пре и
после њега међу словенским племенима налазе име Венети, нема
никакве формалне сметње, ни фонетске ни морфолошке, да се то име
сматра и словенским, а не само келтским и венетским, против чега
говоре и централнобалкански Венети.... За извесно превођење имена
словенских Северјана могао би најзад да послужи као паралела и
превод словенског друштвеног термина себар и његов дисимилова-
ни облик сирба. Тај превод у вулгарнолат. гласи Cor(o)vati и то тим
пре што Порфирогенит хрватско име тумачи као оне „који имају
много земље“... Тако би претпостављено слов. Anta- oд старијег vanta
односно vonto припадало идиоглотском ономастику, а не неким кав-
каским проблематичним Anti, који се тобож помињу у Хорографији
Помпонија Меле и нешто доцније код Плинија Старијег... Ови пог-
решно ишчитани закавкаски Анти дали су повода да се и друга сло-
венска племена, као Срби и Хрвати, доведу тачно са Кавказа, или чак
из Закавказја... Шта све може да испадне од брзоплетог читања и
погрешне анализе Мелина текста показао је Љ. Хауптман: 'Анти,
друго име за Черкезе, који су га наметнули и сусједном лезгијском
племену Анда...' ... Међутим антско име, како знамо, није општесло-
венско, јер се односи искључиво на понтско подунавске Словене,
који су продрли у област трачких Индоевропљана. Овај трачки пре-
вод оригиналног словенског назива Северјане морао је у Подунављу
ишчезнути када се на том земљишту појавио носилац словенског
оригинала.“ (Будимир М. 1964: 37–45)
Бавећи се Порфирогенитовим подацима о досељавању Срба и Хр-
вата на Балкан у доба цара Ираклија, Будимир одмах примећује да о
томе једини зна и пише овај цар писац и то тек после „три пуна сто-
лећа, док о том остали извори из времена цара Ираклија и после њега
ништа незнају“. Будимирово подозрење Порфирогенит изазива још

више када описује Солин једном као гомилу рушевина, а други пут
као велики град, који је по обиму раван половини византијске пре-
стонице, при чему се име овог града у његовом писању појављује у
четири облика: Salon, Salones, Salona, Salonai. Будимир призива у по-
моћ писце доба досељавања Словена, који Ираклија, врло расположе-
ног према досељеницима, називају новим Хераклом а потом Херодо-
та, који каже да је Херакле родоначелник карпатско-дњепарских
племена као и да су из области старијих Хераклових потомака дола-
зила редовна посланства на годишњи сабор бога Аполона. „Посланс-
тва су образовали, тачно као и код првих хрватских досељеника, две
сестре и петорица мушкараца. Тачно као и код Порфирогенитових
Хрвата, Херодотови хиперборејци не упућују то своје посланство
понтском обалом на југ према делосу... него заобилазним путем – уз
Дунав и Саву на Јадран, па преко Епира и Делфа на Делос. Ови поду-
дарни детаљи код Херодота и Порфирогенита тешко да су случајни.
Много је вероватније стога да је Порфирогенит... преудесио и пре-
причао причу 'оца историје' ... Ове везе између Херодота и Порфиро-
генита сматрамо новом подршком оног схватања које су заступали
Рачки, Јагић, Јиречек и Станојевић у погледу веродостојности овог
јединог сведока који је забележио тобоже народне традиције досеље-
них Срба и Хрвата“. (Будимир М. 1949.б: 243–245)
На основу радикалног става Ј. Шмида, да јединствени индоевроп-

ски прајезик није ни постојао, у првој половини XX века, створена је
теорија конвергентне еволуције, коју су заступали руски структура-
листа Н. Трубецкој, бечки класичар П. Кречмер, професор М. Буди-
мир и италијански лингвисти: М. Бартоли, Ђ. Бонфанте, Ђ. Девето и
В. Пизани. Трубецкој је критиковао „младограматичаре“ и њихове
дефиниције о „Пранароду“ и „Прапостојбини“ сматрајући да хипо-
тетични прото-индоевропски народ никада није постојао и на тај
начин је индиректно негирао тврдње о генетском сродству језика.
Археолози на челу са Маријом Гимбутас су утврдили индоевропски
карактер културе кургана у степама јужне Русије, у V миленијуму
пре н. е., сматрајући да је она описана у старим књижевним делима
као што су Илијада и Беовулф. Патријалхална култура кургана је
продрла у средњу Европу и на Балкан и ту се помешала са матријал-

халном етнокултуром неолитских земљорадника, између и миле-

нијума пре н. е., наметнувши јој свој језик и богове грома и рата али
сачувавши и оне матријалхалне, женског пола. Теорија кургана М.
Гимбутас се назива археолошком, али управо археологијом нису се
могле потврдити масовне миграције и смена становништва на Бал-
кану. С друге стране, Жан Одри антиципира да је узалудно покуша-
вати да се успостави теорија о повезаној космогонији Индоевропља-
на: „све што се односи на васељену и њену историју, на природу и
судбину човека ту је нејасно, несигурно, каткада противуречно.“
Уколико се не може ничим доказати постојање праиндоевропског,
као изворног и заједничког језика, утолико се лако доказује да су сва
словенска племена у свом празавичају говорила прајезиком који је у
великој мери био јединствен. „Јединственост прасловенског још и
данас потврђују сви словенски језици, који су и данас врло конзерва-
тивни и мало се међусобно разликују, по речима В. Георгијева, не ви-
ше него данашњи немачки дијалекти“. Иван Поповић тврди и дока-
зује да је у првим вековима 1. миленијума нове ере дошло до првог
расцепа прасловенских народа и прасловенског језика на две групе:
на конзервативнију северозападну и прогресивнију југоисточну, с
тим што су овој другој припадали преци Јужних и Источних Слове-
на који су у то време у језички систем унели извесне важне инова-
ције. „У то време су будући Јужни Словени већ прешли карпатски
венац на његовом јужном делу не одвајајући се још увек превише од
прасловенског језгра, у III–IV веку. У овој епоси развила су се нова
прасловнска дијалекатска обележја која су повезивала будуће Запад-
не Словене са северним делом југоисточних Словена, тј. са будућим
Источним Словенима; Јужни Словени више не учествују у томе...
Међутим, убрзо је поново дошло до расцепа унутар будућих запад-
носл. језика, тј. њихова јужна половина преселила се сада такође
преко Карпта ка југу... О томе поново сведоче значајне језичке особи-
не које повезују данашњи чехо-словачки са јужнословенским јези-
цима... међутим, њихов контакт са Чесима прекинут је тек пошто су
продорима странаца (Мађари, Немци) прекинуте географске везе;
тек тада Чеси су се поново вратили у западнослов. област... Тако веза
између имена и „Сорбија“ никако није случајно, иако данас Лужич-
ки Срби говоре западносл. језиком...“ И. Поповић је непоколебљив у
ставу да је средњесловачки идиом јужнословенског као и да су па-

нонски Словени, које су асимиловали или раселили Мађари, припа-

дали јужнословенском језичком простору. (Поповић И. 2007: 16–21,
43, 45–46, 101) И. Поповић сматра, позивајући се на М. Будимира и
његове резултате о Пелазгима као Индоевропљанима, да није могуће
одбацити постојања једног још старијег прединдоевропског суп-
страта. (Поповић И. 2007: 87, 90) Италијански индогерманист В. Пиза-
ни је тврдио да се прасловенски језик распао после века IV нове ере
само „квантитативно“ а ни мало „квалитативно“ и да постоји још и
данас.
Италијански антрополог Ђузепе Серђи, на кога се Милан Буди-
мир позива у свом раду из 1950. године, још 1926. године је тврдио и
доказивао да је латински језик настао спајањем старословенског и је-
зика староседелаца – Медитеранаца на територији Италије, да није
донет ниоткуда, већ да је аутохтон! Реч је о представнику теорије
континуитета – домородачка, или тзв. Индигенистичка која је наста-
ла нешто пре 1930. године. Уважавајући најновија археолошка, исто-
ријска, генетска, лингвистичка и етнолошка открића уобличена је
Теорија континуитета која се односи на порекло, место и настанак,
тако названих, Индоевропљана. Заправо, теорија о континуитету на-
сељавања европске просторије још од неолита или, боље речено,
даље и од палеолита. Овом теоријом су објашњене миграције које су
покренуте у времену које означава почетак краја задњег леденог до-
ба и правац њиховог вршења од југа према северу Европе, како се лед
повлачио, а не обратно како су то заступале дотадашње теорије: Ин-
вазионистичка – традиционална (на челу са археологом Маријом
Гимбутас и њеном теоријом „кургана“) и Економска (археолог Колин
Ренфру). Инвазионистичка теорија почива на убеђењу да су Индоев-
ропљани у прадомовини, на северној страни Црног мора (Јужна Ру-
сија – Украјина), били борбени пастирски номади који су у Халколи-
ту (Бакарно доба), у IV миленијуму п. н. е. продрли у Европу крећући
се ка југу и западу. Економска теорија је заснована на тезама да су се
Индоевропљани, мирољубиво наступајући са Истока, из прадомови-
не у Анадолији, ширили нова револуционарна пољопривредна, ме-
талуршка и знања обраде глине, од VII миленијума п. н. е. За разли-
ку од традиционалистичке, Економска теорија је први пут
представљена од њеног главног представника тек 1987. године подр-
жана и од стране низа генетичара.

Теорија континуитета је дефинитивно употпуњена крајем XX ве-

ка са достигнућима италијанског лингвисте Марија Алијeнеија, уз
подршку археолога Марсела Ота: Индоевропљани нису дошли у Ев-
ропи и Азију ни у халколиту, ни у неолиту, већ су били наследници
првих група Хомо сапиенса, који су дошли у Европу и Азију из
Африке у средњем или доњем палеолиту. Данашњи становници Ев-
ропе су, дакле, ту и раније живели на готово истоветним територија-
ма, још од палео-мезолита, а Словени су живели на југоистоку Евро-
пе одакле су се селили према северу. Примећује се да за Економску и
Теорију континуитета постоји више заједничких упоришних тача-
ка: померају европску хронологију Индоевропљана за више хиљада
година у прошлост, говоре о континуираном етничком саставу Евро-
пе од неолита до данас и мењају замисли о развоју индоевропског је-
зика. Марио Алиeнеи је, потсећајући на Херберта Кухна (његова те-
орија из 1932. године о палеолитском изворима индоевропских
језика) упозорио да су, већ на почетку II миленијума п. н. е., Хетити,
Лувијци и Палаисти говорили у Анадолији три различита индоевро-
пска језика. Њихов долазак на простор Мале Азије постављен је у III
или чак IV миленијум пре н. е. а на основу тога се изводи закључак
да у III миленијуму више није постојао неки заједнички индоевроп-
ски језик. „Није случајност да су се врло рано битно диференцирале
грчка, словенска и илирска култура... Међу Словенима дошло је само
до скромне (лингвистичке) диференцијације... Та севернословенска
група по Теорији континуитета постоји од мезолитика, агро-пастир-
ску неолитску културу су ту увеле две групе, носиоци „обојене кера-
мике“; а) прва у данашњу Украјину и Молдавију, која је дошла са
доњег Дунава и са Балкана, ти земљорадници су формирали сељачке
културе Буг–Дњестар а затим Трипоље (Телегин 1994: 376)... б) у кар-
патском базену агропастирство су увеле групе земљорадника из кул-
туре Корос–Крис, које су дошле из Мађарске и Румуније (Телегин,
376), по Теорији континуитета и ови су били словенског порекла.
Прва неолитска култура друге генерације, која одсликава јединство
карпатске и оне коју називамо Ленђел. Та култура из јужног дела
карпатског базена, где је настала, раширила се дуж Дунава, на про-
стору који је претежно словенски: на јужну Словачку, на доњу Ауст-
рију, на Мoравску, Пољску, Шлезију, Чешку и јужну Немачку... се-
верни Словени проистекли из јужних Словена, а не обратко, како се

обично мисли... На исти начин као што се из тог балканског огњиш-

та раширила металургија према северу, по оним путевима по којима
се је ширило агропастирство у карпатски базен и у украјинско Три-
поље, одакле је металургија стигла и до азијских номадских пасти-
ра...“. (Alienei M. 2000: 199–201)
На теорију континуитета се позивао и Радивоје Пешић својом те-
оријом о протописму мезолитске културе Лепенског вира и неолит-
ске, Винчанске културе, на основу археолошких открића учињених
још почетком, а поготову у другој половини XX века. На основу до-
казивања о постојању писмена Винчанског словног и бројевног сис-
тема, врло раног линеарног протописма, а позивајући се на достиг-
нуте резултате Теорије континуитета, Пешић је устврдио да
класичним цивилизацијама Грчке и Рима претходи развијена про-
тословенска култура која је добила назив Винча. Исто тако, Пешић
сматра да су, између себе генетски и језички слични, Пелазги, Етрур-
ци и Венети преци Словена. (Pešić R. 1995)
Коментаришући теорију Радивоја Пешића о словенској аутохто-
ности, Павел Тулајев сматра да су пре њега А. Чертков, Г. Данковски,
В. Георгијев, Милан Будимир и други заступали став да је пелазгиј-
ски супстрат првобитно био протословенски а делимично протогрч-
ки тако да произилази да су Тракија, Дакија, Илирик, Дарданија и
Фригија биле протословенске. Као поборник Теорије континуитета и
теорије Радивоја Пешића, Тулајев антиципира: „Дубоки корени про-
тословена који сежу од X–VIII миленијума пре наше ере, наводе нас
на преиспитивање многих застарелих представа о антици и подвр-
гавање критици неких научних школа. Пре свега, то се односи на
„'индоевропеистику' која је настала у XIV веку у западноевропским
земљама, упоредо са 'индогерманистиком' или 'германском' идеоло-
гијом или 'германско-аријевској' цивилизацији... закључује профе-
сор Пешић... Словенско друштво се развијало самостално испочетка
у Подунављу и Балканско–Средоземној области, затим у централној
Европи и Северноморским областима, на крају у Подњепровљу и у
Источноевропској низији. Такви закључци у потпуности се подуда-
рају са познатом тврдњом летописца Нестора из Кијева о прадомо-
вини Словена“. (Tulajev P. 2002: 265–269)
На трагу истраживања Милана Будимира, а пре свега његовог
професора Кречмера, српски археолог Војислав Трбуховић4 се бавио

4. Проблемом порекла и јединства Индоевропљана бавио се и архолог Бранко Гаве-

ла покушавајући, како каже: „да укаже(мо) на методолошке слабости и недостатке
теорије које објашњавају порекло, област и доба коме припадају формирање и диа-
спора индоевропске празаједнице“. Гавела негира „индогерманску“ теорију као од-
ређену тенденциозну конструкцију, која нема научних доказа, али у много чему и
резултате Милана Будимира. Као археолог он констатује: „Једну од основних слабо-
сти лингвистичких теорија које решавају проблем празаједнице Индоевропљана
чини временска граница до које могу достићи њихова истраживања... та граница не
прелази почетке II миленијума пре н. е. У својим хипотезама лингвисти иду и до IV
миленијума, до кога тешко продире и светлост археологије и антропологије....
Међутим, откриће и дешифровање споменика тохарског језика, којим се говорило у
централној Азији, у кинеском Туркестану, дакле далеко на истоку, показало је да се
ова подела на кентумску и сатемску групу и њихово географско локализовање на за-
падне и источне области не може сматрати коначним.“ Ступајући на научно тло ар-
хеологије Гавела тврди: „преисторијска и протоисторијска археологија као и антро-
пологија не потврђују у садашњем стању и домету својих знања лингвистичке тео-
рије о јединству и мести индоевропске празаједнице“. Дакле, археологија не зна за
јединство цивилизација и популација једне заједнице у прошлости која на предњем
Истоку, односно Анадолскозакавкаској области, означава прелаз из неолитика у
епоху бронзе: „Индоевропљани лингвистичких теорија не постоје у праисторијској
и раној протоисторијској прошлости као заједница, јединствена и хомогена у фи-
зичком и културном смислу... у ствари, праисторијска и протоисторијска прошлост
Европе показује да у њој постоје само две основен категорије популација, које би за
сада могле детерминисати и уопштено назвати као ПАЛЕОЕВРОПЉАНИ и НЕЕВ-
РОПЉАНИ... ми смо дали предност егзактности археолошких а делимично и антро-
полошких докумената над релативном вредношћу лингвистичких конструкција и
спекулативних теорија... Не постоје засад никакви „језички фосили“ који би могли
осветлити односе међу људима палеолитика и месолитика, с једне стране, и месоли-
тика и неолитика, с друге стране“. Гавела упућује на Питионијев резултата: „три
централна полазна подручја неолитске културе (дунавско, нордијско и западноев-
ропко) показују од почетка њеног постојања толико самосталне и толико типичне
европске одлике да се не може избећи утисак о њеном развоју из локалних месолит-
ских заједница“. Гавела изводи још један закључак: „... тешко се може обићи и запос-
тавити чињеница да постоки известан континуитет интелектуалне еволуције људс-
ких зајеница од палеолитика до развијених и издиференцираних протоисторијских
епоха. Доказ за то пружају археолошка документа о унутарњем, емоционалном и
интелектуалном животу Палеоевропљана, који су извесне тековине своје духовне
културе пренели у наслеђе Неоевропљана..“ По свему је значаја Гавелина мисао: „То
су палеолитске и неолитске антропоморфне статуете за које се може рећи да су, и
једне и друге, манифестације истог спиритуалног и интелектуалног феномена... су-
герише нам идејку о могућностима физичког и психичког континуитета у развоју
европског друштва“ као и финални закључак: „Неоевропљани имају своје корене у
прошлости далеко старијој од оне у коју се датује првобитна индоевропска заједни-
ца“. (Гавела Б. 1962: 55–65)

истраживањима порекла анадолских Лувита и њиховог језика који

уз хетитски и класични индијски спада у најстарији слој индоевро-
пског језика у оквиру студије о индоевропској археологији. Модерни
лингвисти су због архаичности лувитског језика сматрали да се од-
војио од своје гране пре формирања праиндоевропских језика. Избо-
ром података из државног архива хетитског краља Арзаве града Пала
изведен је закључак да се хетитски језик и његови носиоци прили-
ком доласка продиру као клин између два већ индоевропска језичка
простора и да су, према томе, Лувити и Палејци дошли зајено са Хе-
титима или као њихови претходници. И Трбуховић, као М. Буди-
мир, оперише са Алаксандом краљем Арзаве. С тога закључује да су
први елементи индоевропских популација морали доћи са суседног
Балкана. У том смислу сматра и да култура Чатал хијика одговара
наставку развоја винчанске културе кроз експанзије ка југу, а појава
елемената баденске културе у Троји II и раним центрима хетитске
државе одразом оног дела сеобе која доводи Хетите у Малу Азију.
(Трбуховић В. 1970: 23–27.)
Насупрот археологу Бранку Гавели5 и других Трбуховић налази и
лингвистичке потврде о пореклу Лувита са Балкана: „У области југо-
западне Србије, на подручју јужно од Западне Мораве и западно од
реке Ибра налазимо више топономастички интересантних назива
Рзав, чији корен не можемо довести у везу ни са једном од познатих
језичких група, које су у ближој прошлости настањивала Балканско
полуострво. Велика сличност топонима Рзав са називом једне од зе-
маља у којој се говорило лувитски Арзава, као да нам указује на не-
олитску старост овог топонима. Према томе лингвистика се сложила
са археологијом у погледу несумњивих веза између винчанске кул-
5. Kао Будимиров ученик и савременик, Бранко Гавела се бавио и Пелазгима и Ми-
нијцима: „првих и најстаријих Индоевропљана на европском тлу“. Пошто термин
Παλαιστοι има значење адјектива „прастари“ Гавела сматра да називи Παλαιστοι,
Πελασγοι, Παλαργοι имају у својој „најранијој, првобитној употреби вредност и ка-
рактер једног уопштеног придева, а не и одређеног етничког опредељења. Као ет-
ничка категорија Пелазги се јављају у време, у којем... постоје, на Криту на пример,
још два хеленска народа – Αχαιοι и ∆ωριεις“. На основу своје анализе Гавела закљу-
чује: „Пелазги би се могли дефинисати као један од најдубљих и најстаријих супс-
трата аутохтоних балкано-егејских популација... име Минијица јавља се у анти-
чким изворима хронолошки паралелно са именом Пелазга... Сасвим је извесно да
Минијци претходе појави грчког етноса... Минијци творци не само једне културе,
рођене и израсле на Балкану...“. (Гавела Б. 1978: 317–322)

туре области у њеној млађој фази са областима које су заузели Луви-

ти у Малој Азији.“. (Трбуховић В. 1970: 28) На основу археолошких и
лингвистичких доказа Трбуховић је закључио да су Лувити у време
боравка на Балкану били носиоци винчанске културе и да су време
своје највеће моћи продрли преко Македоније и Тесалије у Грчку и
на Крит, а с друге стране преко Киклада на југ Мале Азије. Елементи
који са баденском културном групом продиру преко Балкана у Малу
Азију формирају културе Троје и који преко стоје у непосредној вези
са формирањем индоевропске хетитске (Нашили) државе. У другом
таласу доспели су носиоци баденске културе, потиснути са североза-
пада посредно или непосредно од стране носилаца културе
Glockenbecher, као Несити. Први талас ове „експанзије Индоевропља-
на морао би пасти у време пре 2000. год. (п. н. е.), док би други талас
морао бити непосредно после 2000. г. а свакако пре 1900. г. када су Не-
сити већ имали формирану државу“. (Трбуховић В. 1970: 29–30)6
Осамдесетих година века појавила се теорија Олега Трубачова
(Трубачов Н. О. 1991) о подунавској прапостојбини Словена која се
базирала, пре свега, на језичким, али и на историографским, архео-
лошким и етнолошким истраживањима имајући за узор Шафарико-
ву теорију7. Трубачов се посебно ослањао на лингвисту Милана Бу-
димира и историчаре Ј. Бачића и И. Бобу и слависте Ј. Налепе. На
6. Данас је потпуно одбачена теорија о некој неолитској и индустријској колониза-
цији Балкана са подручја Анадола коју је заступао и Гавела: „Не улазећи у ближу ет-
ничку детерминацију неолитског становништва Европе антрополози су утврдили
да савремено европско становништво... представљају три основна типа: Homo
nordicus, Homo Alpinus и Homo Mediterraneus. Физичка географија нашег континен-
та показује да нордијски тип покрива северни део карте Европе, медитерански –
њен југозападни део, док највећи део европског континента заједно са Анадолијом
и Кавкаском облашћу припада алпском типу, кога представља Homo Indoeuropeus
Brachymorphus Alpinus. Његова територија представља управо ону област, којој
Hrozny налази колевку Индоевропљана. Као допуну Хрозном могли би данас већ
рећи да амалгамисање ових основних типова и стапање у једну целину са новим,
нама још увек недовољно јасним антрополошким и етничким елементима, у пос-
ледњих четири до пет хиљада година, представља процес стварања Индоевропљана
као етничке, језичке и културне категорије... На подручју од Јадранског до Црног
мора и од Средњег Подунавља до Украјине и Грчке откривене су ране неолитске ци-
вилизације које несумњиво воде порекло из Анадолије и са Предњег Истока. (Гавела
Б. 1961: 6.)
7. L. Surowiecki, P. J. Schaffarik, Uber die abkunft der Slawen, Ofen 1828. У: П. Ј. Шафа-
рик, О пореклу Словена, Нови Сад 1998.

кијевском славистичком скупу Трубачов је добио подршку за анти-

ципације о концентричној локализацији прасловенског и индоевро-
пског арела у Подунављу. Трубачов је имао највише одјека код архе-
олога. Подржали су га: В. Хензел, Ј. Херман, Х. Бирнбаум, А. В.
Десницкаја, В. Трбуховић, С. Зоговић, Милица и Ђорђе Јанковић, В.
Новак, А. Авенариус и Р. Пешић. Дочекан је и критичким мишљењи-
ма од стране: В. Мањчака, З. Голаба, Ј. Удофа Ј. В. Откупшчикова и
Александра Ломе. (Loma A. 1993: 187–220).
Наша истраживања о космогонији прастарих народа Европе уз
мултидисциплинаран приступ ишла су у прилог откривању егзис-
тирања духовно-културног континуитета на тлу Старе Европе, а то
значи, од Протоиндоевропљана до данашњих модерних Индоев-
ропљана. Дакле, насупрот Жан Одрију и многим археолозима који
су га подржавали. Представе на гривнама типа Јухор врло јасно озна-
чавају континуитет Индоевропљана и њихово схватање света и ко-
смогоније на њиховом простору, пре свега у Подунављу, Балкану,
Средњој Европи и предњој Азији до појаве хришћанства до данас.
Дуговеки ликовно-иконографски, геометризовани елементи означа-
вају и путеве сеоба које су текле у оба смера, којима су се Индоев-
ропљани досељавали и одсељавали из и у Подунавље и из Европе.
(Андрејић Ж. 1997: 281)8
И Генон, у скупу прастарих разнородних традиција није видео
противуречје већ низ у допуњавању и континуитету, од хиндуизма
до данашњице. У сваком случају, посебно су значајна откривања сад-
ржаја и елемената индоевропског наслеђа. Представе света Неолита,
представу тројних богова, Индоевропљани, ма где су се они налази-
ли у том периоду, нису изградили у форми које су доспеле до нас,
али је извесно да ликовно-иконографске схеме за божанства имају
свој континуитет и објашњење. За континуитет Индоевропљана и
садржаје Подунавских гривни типа Јухор не мора бити примарно
питање где су њихови праизвори и да ли јединствена традиција пос-
тоји од „почетка света“. Али, несумњиво је важно питање тројних
8. Наша антиципирања су привукла велику пажњу и у научним круговима Фран-
цуске а то је резултирало позивањем научно-образовног филма „Трибалске гривне“
на толико познат и реномиран Фестивал научно-образовних филмова телевизија
Европе у Паризу, 1997. године, филма који је снимљен од стране образовног програ-
ма Телевизије Србије према нашој књизи „Гривне живота“.

формација богова и приказивање њихових обожених ликова на од-

ређени начин од Мезолита и првих земљорадничких култура у об-
лику троугла, ромба, крста, круга и двоструке спирале. (Андрејић Ж.
1997: 267, 271–272)
Код Семита, код којих је у почетку доминирала црна раса, постоји
тенденција у религији ка монотеизму – принципу једног Бога, а код
белих освајача и победника јасна је политеистичка структура која се
базира на природи и обожавању предака. Сваки од ових типова има
супротне концепције живота: јединство и универзалност, а на другој
страни, бескрајна разноврсност и бројност стремљења душе. „Код Бе-
лаца Европе установљен је култ свете ватре, а потом је уследио пут у
Азију. Освојен је Иран и делови Блиског истока... У Ведама је као кос-
могонијски чин успостављен куклт жртве. Да би створило све што
постоји у свету, врховно божанство жртвује себе, а из тога ће се роди-
ти дионизијска доктрина о паду и искупљењу душа која се шири на
Хермеса и Орфеја. Ту мисао о Речи божанској довршио је Исус Хрис-
тос – Наша Риба. (Андрејић Ж. 1997: 247–248)
Сва трагања за континуитетом прошлости наших простора су не-
одвојива и од хришћанско-православних подлога. Основна подлога
је Свето тројство и схватања да Свети Дух произилази од Оца преко
Сина. Реч је о акултурацији античке цивилизације при чему су се
одигралне бројне адоптације и трансформације. Дакле, Индоев-
ропљани су завладали хришћанством... На небески Олимп долази
нови Бог, а сатанизовани стари богови и њихови митолошки корпу-
си добијају подземље и онострано. Индоевропљани који су касније
примили хришћанство, разумљиво је, више су задржали од старе
традиције и више је унето у традицију цркве. (Андрејић Ж. 1997: 279)
Хришћани Грчког света, Балкана и Мале Азије, пре свега, наследи-
ли су из своје индоевропске паганске прошлости смисао за религи-
озну ликовну представу. Рана црква је то осудила као идолопоклонс-
тво те је дошло до нестанка тродимензионалног ликовног
изражавања, али се поново јавља као дводимензионална верзија –
икона и фреска. (Мајендорф Џ. 1985: 51)
Најстарију форму риболиког божанства као праузора налазимо у
култури Лепенског Вира од 6.500. до 5.500. године п. н. е. ... утврђене
хронологије Лепенског вира у Подунављу са риболиким божанстви-
ма и истоврсним божанствима Тигра и Еуфрата дају примат онима

са простора Праиндоевропљана... Уколико извор сеоба Хикса, крајем

III, а потом Пеласта, крајем II миленијума пре н. е., вежемо за Стару
Европу – Балкан, онда постоје чврсти разлози за ове тврдње зато што
они са собом, документовано је, доносе бога Дагона и Оанеса, који је
„изронио из Еритрејског мора“ или је дошао однекуд „преко мора“
(народи с мора по Аполодору). Бог риба – Оанес је научио људе све-
му, дао им писмо и музику, законе и геометрију. Исто тако, са мора,
са севера, дошао је код Египћана бог Озирис са својом женом Истар
доневши многа знања. (Андрејић Ж. 1997: 244–245)
Пшеница је једна од првих култивисаних биљака која се на Балка-
ну гаји још од шестог миленијума пре н. е. Само једнозрна пшеница
није сродна са дивљом двозрном, а постојбина њених дивљих сојева
је на Балкану и Малој Азији, одакле се ширила до Палестине и Ира-
на. „Прилично је чудновато да је била врло омиљена у раним култу-
рама Подунавља“. (Hawkes Ј. 1966: 324–325) Овај податак јасно озна-
чава да је пшеница на Балкану била аутохтона и да је овде узгајана
без уплива из Азије, а то значи да је култура Неолита као и њени
баштиници на овом простору аутохтони. У годишњем календару
земљорадника Сунце добија примат. У том смислу, чему је велику
пажњу посветио М. Будимир, врло је важна подударност етрурске,
словенске и староанадолске календарске године од 360 дана. Праста-
ри земљораднички календарски елеменати присутни су и у мито-
лошкој орнаментици гривни типа Јухор. Они су уграђени у космого-
нију која се садржи у сферном поимању екумене. Представа света
бронзанодопских становника Подунавља изведена је у сферном кон-
цепту који проистиче из традиционалне слике света пагана Индоев-
ропе и снажно ослоњена на соларну космогонију земљорадника.
(Андрејић Ж. 1997: 64) Компаративном и аналогном методом разно-
лико је посведочено да кроз читаву праисторију није прекинут пра-
стари митолошки образац који је изнедрио прво лице Бога у обличју
рибе, који своје најстарије форме има у цивилизацији Лепенског Ви-
ра, на обалама Дунава – прве рајске реке. (Андрејић Ж. 2005: 260)
Уочава се присуство ове матрице у историјској грађи на Блиском ис-
току од III миленијума, а у југоисточној Европи од културе Лепен-
ског Вира, од VII миленијума пре н. е. (Андрејић Ж. 2000.б: 66–67)
Старија митолошка основа косовског мита са богом Косом (Кос-
тен, Костер, Кострома, Косариф), прастарим хтоничним богом Индо-

европљана и Семита, на простору Балкана баштини се преко триба-

ло-трачко-дарданског и словенског етнокомплекса о чему говоре
убедљиво појавности топонима Косово (поље) на простору Србије,
Хрватске, Бугарске, Румуније, Русије. Млађа појава овог божанства
се адоптира преко истоврсног бога рата Световида, који постоји као
чисто словенско божанство. Коначно, христијанизација, која је, та-
кође, заснована на старијим митолошким основама, на основу адоп-
тације новозаветне монотеистичке религије Индоевропљана, поти-
скује ту млађу наплавину Световида на укупном словенском
простору. Међутим, то потискивање је успело најмање код јужносло-
венских Срба који живе на простору њима врло сродних трибало-
тарчких античких народа. Косовски култ је остао јединствено уко-
рењен код Срба, као њихов ексклузивитет, прастари митолошки ко-
лективни феномен. Прошавши кроз дегенеративни процес, насталог
под ударом ислама, ова „религија“ је постала колективно несвесни
феномен. (Андрејић Ж. 1998: 75–109; Андрејић Ж. 2000.а: 92–95) Тако
се открива да је Косовски мит прастари архетип, запретен и скривен,
једна „прича“ која је стара најмање 5.000 година. (Лома А. 1996: 85)
Сматрамо, у то време присутна на огромном простору Индоев-
ропљана, у читавој Европи и Блиском Истоку.
На свим просторима Индоевропљана, у Европи и Блиском Истоку,
постоји и старо митско-религиозно и лингвистичко „зрачење“ под
формулом „Бел(а)“, Сафон Бел, Сербал – Саваот и Косариф – Кос.
Ови трагови се уочавају у топонимији и хидронимији, старој рели-
гији и етнонимији. Истоветна матрица се појављује и код Индоев-
ропљана и код Семита и њима сродним народима беле пути. То је
наша „прошлост која не умире, од које се никад нисмо ни раздвајали
и за коју нисмо ни знали да је носимо у себи“. (Срејовић Д. 1979: 21)
Континуитет језика, континуитет духовности, митова и религије
у Европи означавају колевку Индоевропљана. У складу са теоријом
континуитета постглацијална Европа се појављује као једина колев-
ка Индоевропљана.
Alienei М., Origini delle lingue d’ Europa, vol. 2, Roma 2000.

Андрејић Ж., Гривне живота, Београд–Рача 1997.

Андрејић Ж., „Историјско и митолошко Косово“, (1998). У: Митолош-

ки зборник 1, Рача.
Андрејић Ж., „Митологија Коса, прастарог бога рата и смрти“,
(2000.а). У: Митолошки зборник 5, Рача–Београд.
Андрејић Ж., „Сербали или Савеанци“, (2000.б). У: Митолошки збор-
ник 2, Рача.
Андрејић Ж., „Свети знаци“, (2000.ц). У: Митолошки зборник 3, Рача
2000.
Андрејић Ж., Метафизика Лепенског Вира, Рача 2005.
Баришић Ф., „Професор Милан Будимир као научник“, (1967). У:
Зборник Филозофског факултета IX–1, Београд.
Belić A., „Budimir, Milan“, (1952, 1982). У: Enciklopedija Jugoslavije 2,
Zagreb.
Будимир М., „Алаксандус – Αλεξανδρος“ (1949.а). У: Историјски ча-
сопис 1, 1–2, Београд.
Будимир М., „Порфирогенит и наша народна традиција“ (1949.б). У:
Гласник САН I, 1–2, Београд.
Будимир М., „Пелазги у Атици“, (1949.ц). У: Гласник САН I, 1–2,
Београд.
Будимир М., „Илири и Трачани“, (1949.д). У: Гласник САН I, 1–2,
Београд.
Будимир М., „Словени и антички медитеран“, (1950.а). У: Гласник
САН, II, Београд.
Будимир М., Грци и Пелати, Београд. 1950. б.
Budimir М., „Antika i Pelasti“, (1951). У: Živa antika, I, Skoplje.
Будимир М., „ЕЛЛАС – ЕЛЛНN“, (1952.а). У: Зборник радова Византо-
лошког института 1, Београд.
Будимир М:, „Протословенски и староанадолски Индоевропљани“,
(1952.б). У: Зборник Филозогског факултета II, Београд.
Будимир М., „Мегарон – Мегара“, (1962). У: Зборник Филозофског фа-
култета VI–2, Београд.
Будимир М., „Antai Antes Anti Anticus“, (1964). У: Зборник радова Ви-
зантолошког института VIII–2, Београд.
Будимир М., „Српска рапсодија Филипа Вишњића“, (1972). У: Radovi
ANUBIH, XLIII, Sarajevo.
Будимир М., „Pelasto-Slavica“, (1992.а). У: Catena mundi, I, Краљево–
Београд.

Будимир М., „Са словенског Олимпа“, (1992.б). У: Catena mundi, I,

Краљево–Београд.
Гавела Б., „О илирској компоненти у индоевропској диаспори“ (1961).
У: Старинар XI, Београд.
Гавела Б., „О проблему порекла и јединства Индоевропљана“, (1962).
У: Зборник филозофског факултета VI–2, Београд.
Гавела Б., „Пелазги и Минијци“, (1978). У: Жива антика XXVIII, 1–2,
Скопље.
Ђурић В., „Милан Будимир“, (1979). У: Споменица САНУ V, Београд.
Јанковић В., „Укрштај уметности и животне мудрости“, (1. 11. 1975).
У: Политика, LXXII, 22298, Београд.
Loma А., „Podunavska prapostojbina Slovena. Legenda ili istorijska
realnost“, (1993). У: Јужнословенски филолог XLXI, Београд.
Лома А., „Пракосово – Порекло српског јуначког епа у светлу индо-
европске компаративистике“, (1996). У: Од мита до фолка, Кра-
гујевац.
Мајендорф Џ., Византијско богословље, Крагујевац 1985.
Марицки Гађански К., „Разговор с временом“, (1995). У: Античке и
модерне теме I, Вршац.
Maricki Gadjanski К., Istina – oko istorije, Beograd 2006.
Петровић Р., „Праисторијско порекло Словена“, (1998). У: Митолош-
ки зборник 1, Рача.
Pešić R., Vinčansko pismo, Beograd – Milano 1995.
Поповић И., Историја српскохрватског језика, (Берлин 1960.).
Београд–Крагујевац–Лазаревац 2007.
Срејовић Д., Балкански источници Милана Будимира, (1979). У: Спо-
меница САНУ V, Београд.
Томовић Г., Историја Титовог Ужица, Т. Ужице. 1989.
Трбуховић В., Ка пореклу Лувита, (1970). У: Старинар XXI, Београд.
Трубачов О. Н., Етногенез и култура дрвенејших Славјан – Лингвис-
тические исследованија, Москва 1991.
Tulajev P., Vinčansko pismo i otkrića Radivoja Pešića, (2002). У: Život je
ljubav, Beograd.
Hawkes Ј., Prethistorija, Zagreb 1966.
Црепајац Љ., „Милан Будимир као лингвиста“, (1979.а). У: Споменица
САНУ V, Београд.
Црепајац Љ., Милан Будимир, (1979.б). У: Жива антика XXVI, 1,

Скопље.
Закључак
Оцена резултата и валоризација научног дела академика Милана Будимира је
делимично извршена за време његовог живота и после смрти од компетентних до-
маћих лингвиста класичара. Констатовано је да Милан Будимир је утемељивач но-
вог методског приступа у хуманистичким наукама на основу кога свако ново стање
у историји имплицира неко претходно стање, неки почетни тоталитет који се у
времену и простору распарчава, креће и преображава. Указивано је на она постиг-
нућа која се нарочито истичу на пољу: грчке и латинске лингвистике и књижевнос-
ти, компаративне историје религије и фолклора, опште и упоредне словенске лин-
гвистике, балканске лингвистике, византологије... По тим оценама, пре свега,
Милан Будимир је открио и проучио најстарији индоевропски дијалекат – пелас-
тички; изнео убедљиве доказе „да је анадолско-словенска језичка веза постојала
још у првој половини првог миленијума пре наше ере, да је појава словенских Ин-
доевропљана знатно ранија него што се обично узима и да је решио питања гео-
графског смештаја најстарије словенске заједнице на основу чега се поуздано обе-
снажују досадашње нордистичке тезе о Средњој Европи као словенској
прадомовини и да колевку Словена треба тражити у закарпатским областима.
Постоји и појединачна оцена да је дело Милана Будимира искоришћено за број-
не парцијалне дисторзије јер су га многи погрешно разумели а поготову о пори-
цању постојање неког још старијег не-индоевропског лингвистичког стратума у
Егејској области и на целом Медитерану као и са постојањем писмена и писма
Винчанске и са писмом Трачана. Конкретан одговор на ова сучељена питања сви,
свако на свој начин, налазе у делу Милана Будимира а то је последица непотпуног
сагледавања његовог целокупног истраживачког опуса.
У сваком случају, протагонисти Теорије континуитета, домородачке, или тзв.
Индигенистичке теорије су максимално користили резултате Милана Будимира, а
поготову и зато што се он често позивао на врло ране заступнике ове теорије. Ува-
жавајући најновија археолошка, историјска, генетска, лингвистичка и етнолошка
открића уобличена је Теорија континуитета која се односи на пореколо, место и
настанак, тако названих, Индоевропљана, континуитету њиховог насељавања ев-
ропске просторије још од неолита или, боље речено, даље и од палеолита. На осно-
ву ове теорије објашњене су миграције које су покренуте у времену које означава
почетак краја задњег леденог доба и правац њиховог вршења од југа према северу
Европе, како се лед повлачио, а не обратно како су то заступале дотадашње теорије:
Инвазионистичка – традиционална, на челу са археологом Маријом Гимбутас и
Економска, археолога Колина Ронфрава. Исти је случај и Словенима који су, по овој
теорији, живели на југоистоку Европе одакле су се селили према северу.
Наша мултидисциплинарна истраживања о религији, космогонији и ликовно-
графичкој симболици старих народа југоисточне Европе ишла су у прилог откри-
вању егзистирања духовно-културног континуитета, а то значи, од Протоиндоев-

ропљана до данашњих модерних Индоевропљана. Континуитет језика, духовнос-

ти, митова и религије у Европи означавају колевку Индоевропљана. У складу са
теоријом континуитета постглацијална Европа се појављује као једина колевка Ин-
доевропљана.
ŽIVOJIN ANDREJIĆ
Validated results of Milan Budimir as a vigorous starting

point in search of the continuity of the Indo-European First
- Ancient Europe
The evaluation of the results and the assessment of the scientific work of academic Mi-
lan Budimir took place during his lifetime and after his death by competent home classical
linguists. It was determined that Milan Budimir is a founder of the new methodical access
to the humanities on the basis of which each new condition in the history implicates some
former one, some initial totality which in time and space is broken down, transcended and
transformed. It were being pointed out those achievements which are especially empha-
sized in the field of the Greek and Latin linguistics and literature, comparative history of
religion and folklore, general and comparative Slavic linguistics, Balkan linguistics, Byz-
antinology. According to those evaluations, most of all, Milan Budimir discovered and
studied the most ancient Indo-European dialect - the Pelasgian; he brought forward con-
clusive proofs that the Anatolic-Slavic linguistic connection existed yet in the first half of
the first millennium (B.C.); that the Slavic Indo-Europeans emerged much earlier than it is
being considered. Additionally, he solved also the questions of the geographic placement
of the most ancient Slavic community on the base of which it is reliably invalidated the
former Nordic thesis about the Middle Europe as the Slavic paleo-fatherland, and that the
cradle of the Slavic people should be searched in the Trans-Carpathian regions.
There is also a particular evaluation that the work of Milan Bulimic was used for nu-
merous partial distortions because many understood him wrongly, especially when refer-
ring to the denial of the existence of some yet more ancient non-Indo-European linguistic
stratum in the Aegean and Mediterranean region, as well as to the existence of the charac-
ters and scripts of Vincha culture and the Thracian script. A concrete answer to these op-
posed questions all, one way or another, find in the work of Milan Budimir, which is the
consequence of the incomplete insight into his integral research opus.
Anyway, the protagonists of the Continuity Theory, also called the Indigenous Theory,
used in a great measure the results of Milan Budimir, especially for the reason that he re-
ferred to the very early representatives of this theory. Taking into consideration the most
recent archeological, historical, genetic, linguistic and ethnological discoveries, it was
shaped the Continuity Theory that has reference to the origin, place and emerging of the
so-called Indo-Europeans, the continuity of their settling down in the European spaces yet

since the Neolithic period or better to say, even further than the Paleolithic period. Based
on this theory the migrations, which were put in motion at the time which designates the
beginning of the end of the last Ice Age, were explained, as well as the direction of their
diffusing from the South towards the North of Europe, as the ice was retreating, instead of
the other way around, as it was put forward by the theories at that time: Invasionist - tra-
ditional one, represented by archeologist Marija Gimbutas, and the Economic one, repre-
sented by archeologist Colin Renfrew. The same case is also with the Slavic people that,
according to this theory, lived in the Southeast of Europe from where they migrated to-
wards the North.
Our multidisciplinary researches of the religion, cosmogony and pictorial-graphical
symbolism of the ancient people of Southeast Europe operated in favor of a discovery of
the existence of the spiritual-cultural continuity, meaning from the Proto-Indo-Europeans
to the present, modern Indo-Europeans. The continuity of the languages, spirituality,
myths and religion in Europe designate the cradle of the Indo-Europeans. In accordance
with the Continuity Theory, postglacial south Europe appears as the only cradle of the In-
do-Europeans.
Key words: Milan Budimir, the Balkan, Anatoly, Indo-Europeans, Pelasgians, Slavic
people, Continuity Theory.

УДК: 94(=163.41)
ПРОТОСРБИ И АНТИЧКИ СРБИ У НАУЧНИМ

РАСПРАВАМА МИЛАНА БУДИМИРА
ПРОТОСЕРБЫ И АНТИЧНЫЕ СЕРБЫ В НАУЧНЫХ ТРУДАХ МИЛАНА БУДИ-

МИРА
МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ1
ПРВА ГИМНАЗИЈА
БЕОГРАД
Апстракт: Ослањајући се на древне грке и римске писце и историчаре,

Милан Будимир је марљиво испитивао све податке о Србима, Словенима
као и оне које се односе на породицу индоевропских народа. Као изузетан
филолог и лингвиста оставио је дјело незаобилазно за све научнике који се
баве славистиком и балканологијом. Посебан допринос чине његове рас-
праве о Србима и Словенима. Трагове о Србима и српском имену нашао је
у далекој Месопотамији, Малој Азији, Кавказу и на тлу Источне и Западне
Европе. Сударајући се са чињеницом да су многи народи и језици током
времена нестали, или су промијенили име, стапајући се с другим народи-
ма, Будимир је убједљиво оспоравао многе закључке познатих научника.
Посебно је бљеснула његова даровитост кад је Трачане, Илире, Пеласте и
Етрурце довео у везу с Венетима, Сколотима, Антима и Словенима, па са-
мим тим и са Србима. Расути српски топоними, хидроними и ороними на
тлу Европе свједоче не само о кретању Протосрба и античких Срба на ши-
рем простору, о додиру с другим народима, па и језичким позајмицама
које су Срби преузели од других или су их предали другим народима.
Међу најдрагоценије мисли Милана Будимира су свакако оне којима обја-
шњава сеобе Срба и Хрвата на Балкан као дуготрајан процес, кад су високи
1. nina.radusinovic@gmail.com
МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ 141

српски (словенски) официри били укључени у војску цара Јустинијана, и

том приликом су преплавили Балкан и највећим дијелом асимиловали за-
течено несловенско становиштво. Срби су стигли до Тесалије и Пелопоне-
за, Хрвати до Атине, али је Будимир дошао до генијалног закључка да се од
X вијека губи на грчком тлу име Срба и Хрвата. Њихова изолована насеља
су релативно брзо нестала. Али на јадранској обали и у унутрашњости
Балкана Срби и Хрвати су опстали од средњег вијека до данашњег дана.
Кључне ријечи: Срби, Словени, Дњепар, Дњестар, Месопотамија, Закав-
казје, Анадолија, Балкан, симбиоза, праотаџбина.
Мало је историјских извора из древне Грчке и Рима који нас

упућују на најстарију прошлост Словена у цјелини, а Срба посебно.
Стога се историчари нерадо упуштају у тумачење тог далеког доба,
па се задовољавају кратким и површним описом ових незапамћених
времена. Вријеме антике и вријеме етногенезе у породици индоев-
ропских народа изазивали су расправе које нису утихнуле, а истра-
живачи, ако би се усудили да скину вео заборава с те вишемиленијс-
ке тајанствене епохе, тражили су подршку од археолога, филолога и
лингвиста. Српски академик Милан Будимир, и сам ђак њемачке
филолошке школе, није се у свему придружио нордијској теорији,
која је прадомовину Словена смјестила у Средњу Европу. Свјестан
да многи са ниподаштавањем гледају на лингвистику и филологију,
чак и с презиром, а од тог није био далеко ни знаменити француски
философ Волтер, овај истраживач није порицао да су многи језици и
народи нестали, да сазнања о ишчезлим језицима некад пред-
стављају непремостиве тешкоће за истраживача, јер се мора ослања-
ти на мало података, на „мрвице“, овај велики и даровити ерудита
није одустајао од покушаја да пронађе уравнотежен и научно засно-
ван одговор на питање шта значе изрази Србин, Хрват и Словен.
(Будимир М. 1959: 23–24; Исти. 1929: 609–617)
Основно питање је гдје је била праотаџбина Словена (и Срба) и ко-
лико дуго су присутни на европском тлу, јер се у српској историогра-
фији стално намеће теорија о досељавању Срба и Хрвата на Балкан у
VI и VII в. н. е. и њихов антички период једва да се помиње или се
занемарује. Милан Будимир је најстарију постојбину Срба и Слове-
на смјестио између источних Карпата и кавкаског приморја и узвод-
но уз Дњепар. Он није много улазио у њихово претходно кретање из
142 МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

Протосрби и антички Срби у научним расправама Милана Будимира
правца Месопотамије преко Кавказа ка црноморском Понту, али је

утврдио, позивајући се на Херодота (V в. п. н. е.) и комедиографа
Аристофана, да су ти Протословени (па и Протосрби) носили назив
Неури (Нури), а да је њихов још старији назив био Кимбери. Како се
Кимбери (Кимберијци) јављају као протословенско племе Индоев-
ропљана на балканско – анадолском простору већ у 8. в. п. н. е, дакле
8 вјекова прије Христа, онда се са сигурношћу може рећи да су у
првој половини првог миленијума пр. Христа Словени, ако не и ра-
није, већ били у Европи. (Будимир М. 1949.а: 68–72; Исто. 1961: 5–10)
Ови Протословени у изворима нису нигдје записани под својим
именом. Насупрот томе, имена Срба и Хрвата већ се појављују у пи-
саним траговима у II вијеку нове ере. (Будимир М. 1959.а: 7–34; Исти.
М. Будимир, 1958: 112–137) Ти Протосрби или антички Срби су били
на тлу источно од Азовског мора до источног Кавказа, они су сусједи
иранских Скита који су освојили приобаље Црног мора, онемогућа-
вајући осталим Словенима да имају директан додир с Грцима, па и
са анадолским и трачким трговцима који су одржавали везу и трго-
вали ћилибаром по Прибалтику. Плинијеви Серби и Птоломејеви
Сербои су двије најстарије варијанте српског имена и представљају
изазов за сваког зналца ономастике поменуте епохе. Тако би се назив
sur ser могао превести као „човјек“, па би етникон Срби у преводу
био „људи“. Али било је и других објашњења о присутству српског
имена у области трипољске цивилизације: Serbi, Surbi, „Wende“. Тако
је у науци присутан сложен израз „paserb“ (украјински значи „пасто-
рак“), али научник Фасмер је предочио да термин „серб“ треба пре-
вести као „савезник“. Ирански Скити нису познавали ништа од сухе
хране, само су јели чорбу, па су неки истраживачи били склони да
лексичку групу serbh преведу као „пити,сркати, сисати“, да су они
пили из посуда обредно пиће, додајући да су Руси наводно „позај-
мили“ тај обичај од Скита,те и данас пију чај из плитице. Дошло се
до тумачења компосита paserb и деноминатива присербити ся („при-
дружити се“ у украјинском језику). А литванско sebras „сусјед“ нуди
нова рјешења за тумачење српског имена. Термини sebar, Kimberos,
sibuna (староилирска ријеч) сембер – тако су у Славонији звали тур-
ског кмета, од тог српског језичког корјена потиче и Семберија. Све
то говори да се не може олако протумачити значење српског имена.
Занимљиво је да су Трачани свог догрчког бога Хермеса звали Имрос

што се наслања на протословенски израз симпра и кимберо. Себар,

симбру неки су преводили као „друг, земљорадник“, код Вука „сувез-
ник“, тј. онај земљорадник који обрађује њиву са колегом, док је из-
раз Цимбри келтивизирани облик протосрпског имена. Становници
Влашке и Молдавије своје сусједе Бугаре зову Србул, а то Будимир,
наоружан ризницом научне акрибије, наводи као јак доказ да су Ср-
би живјели на тлу између Карпата и Дњепра. (Будимир М. 1931: 3–4;
Стојановић М. 1976)
Истраживач немирног духа, изузетно опрезан и несклон брзопле-
тим закључцима, а кад је сигуран зна да понуди смјеле тврдње које
није лако одбити. Није занемарио ни варијанту да ријеч Срб, Србаљ
може да означава и боју, ако би сложеницу пасерб доводили у везу са
латинским фитонимом сорбус односно швапски сарф „Rotauge“. што
би се превело као „црвен“. Срби, попут староруских Вјатића или Ве-
нета дају такво име људима своје врхушке који су се на друштвеној
лествици издигли изнад родовске масе. И Филип Македонски је но-
сио црвену капу, док су му војници носили бијело кече, чиме се вла-
дар издвајао од обичних ратника. С друге стране, ни Турци, ни По-
турице у Босни много вијекова касније нису дозвољавали
хришћанима да носе одјећу црвене боје, резервисану за владајућу
муслиманску господу. На боју упућује и тројанска ријека Sirbis (доц-
није су њени називи били Ksanthos, Skamandros). Тиме је Будимир
описао све муке истраживача око тумачења правог значења имена
Срби. (Будимир М. 1949.б: 261; Исти. 1950: 173–174) Он је пажљиво
пратио кретање словенске масе, па је запазио да су се Хрвати помје-
рили до Прага и горње Висле (узгред Висла дугује назив старопрус-
ком изразу „исла“ што значи „ријека“). Срби су отишли још даље на
запад све до Лабе.
Од старих народа чије име је ишчезло посебно мјесто, по
мишљењу Будимира, имају Пеласти (односно Пелазги). Оспора-
вајући тезе мањег броја научника да је европска цивилизација кре-
нула од Иберијског полуострва ка Месопотамији, а не обрнуто, Бу-
димир је прецизирао да су догрчки Пеласти, из свог разуђеног
културног круга, предали писмо семитским Феничанима, а ови Гр-
цима и Римљанима. Пеласте доводи у везу с Трачанима, па и с Или-
рима, а несумњива је и њихова симбиоза са Етрурцима који су из
Мале Азије продрли на Апенинско полуострво. У Хомеровим спјево-

вима појављују се у Подунављу и Хиперборејци, народ срећан, без-

брижан, лишен међусобне зависти, који слави Аполона, склон је
свирци и музици. За Грке, Хиперборејци живе у некој врсти раја, а
Херодот, који оспорава њихово име, признаје да треба прећи 7 наро-
да да би се стигло до њих. Распоређени су између Сарматије и Јадра-
на, Херодот их зове Агрипајос тј. „Загорци“ (тако се од Херодотових
времена појављује магични број 7, осим код Јорданеса који помиње
70 поглавица, али се Константин Порфирогенит у X вијеку, након 15
стољећа, враћа броју 7, тако двије сестре и петоро браће доводе Хрва-
те на Балкан, опет број7). Антички писци приказују мирољубиве
праведнике које различито називају: Хиперборејци, Абијаци, Габиј-
ци, Плеисти, Агатирси, а у тој словенско – скитској мјешавини теш-
ко је оспорити присутство Срба, иако се они дословце не помињу у
изворима. (Будимир М. 1940: 17)
С разлогом је Милан Будимир оспоравао латински сентенцу: што
није на хартији, нема га ни на свијету (Quad non est in charta, non est
in mundo). Непорициво је да је језик најдубљи, а некад и једини ар-
хив доступан историчарима, ако су му пресахли сви други извори.
Језик некада говори о етногенези народа, пошто запретана ријеч жи-
ви и хиљаде година, иако некад мијења значење, али и печат епохе
кроз коју је прошао народ. Кад је у питању прва државна организа-
ција код Протословена (и Протосрба) трипољска цивилизација,
утврђено је да су њени носиоци Бастарни. А Бастарни су Илири.
Њима су се придружили и Лугијци, али ће и једни и други да се пре-
топе у Словене. И доцније кад Словени завојште на Балкан, Илири и
Трачани ће просто ишчезнути. Колико су Словени, Трачани и Илири
били језички удаљени и како да објаснимо овако брзу асимилиа-
цију? Како то да су се мирни словенски земљорадници растворили
агресивну ратничку масу, или обрнуто шта је то утицало да мирни
праведници могу да се преобразе у покретне и насртљиве ратнике
који се не могу лако обуздати? Или како су доцније Срби као дио
словенске масе прекрили Балкан, овладавши огромним простором, а
да то нису трајно успјели ни ништа мање ратоборни Келти и Герма-
ни?! Будимир је нашао одговор да су Срби користили оба метода: на-
гли, освајачки и спори, стрпљиви, земљораднички и да је такав ком-
биновани метод дао резултате, насупрот разузданим Келтима и
Германима који су се брзо потрошили и истутњали, остављајући

географске и друге трагове, али ништа више. Произилази да су Срби

били не само упорни да се докопају нових земаља, него су испољили
више мудрости, прибраности и далековидости од осталих варвара
који су само ширили ужас међу цивилизованим Грцима и Римљани-
ма. Византија је показала гипкост и дозвољавала им да се насељавају
на њеном тлу, а с њима се могла и договарати, па је то један од раз-
лога што је Ромејско царство „други Рим“ и потрајало 1000 година
након пада првог Рима. Сјај Византије снажно је утицао на руске
Словене, па је у XVI вијеку цар Иван Грозни прогласио Москву за
„трећи Рим“. Такав правац руске политике временом ће природно
зближити Србе и Русе и упутиће их на узајамно савезништво против
Османлија.
Занимљиво је да је старо име Дњепра Бористен, а да је такав исти
назив био и стари назив Хелеспонта (познатог по брзим струјама,
попут Дњепра). Питање је да ли су име Дњепру дали досељеници с
југа или су придошлице са сјевера донијели то име на југ. Не треба
заборавити да су се Лугијци и Бастарни појавили међу Протослове-
нима крајем старе ере. Али носиоци трипољске културе су и Сколоти
из трећег миленијума старе ере. Неки истраживачи облик Скла узи-
мају као основу за тврдњу да их идентификују са Словенима (Скла-
вус, Склавос, Склавини). Будимир их сматра важним у етногенези
Словена, па и Срба, али их не идентификује у потпуности са Слове-
нима. Тумачење да сколото значи „краљ“ није му довољно убједљи-
во. Новија тумачења имена Сколота у Русији добијају и друга обја-
шњења (Сколот, Сколовени – Словени, у основи је ријеч коло,
позната у српском, а симболизује бога Сунца). (Будимир М., 1951.а;
Исти. 1938: 344)
Будимир није занемарио ни култруну симбиозу између античке
Грчке и Рима и Словена, наглашавајући да су Протословени и Про-
тосрби били у додиру са старим цивилизацијама. Грчка туђица си-
тос „жито“ узета је у 7. вијеку прије Христа „од Скита орача“ (Про-
тословена), јер су Грци увозили жито из долине Дњепра, али и
Словени имају туђицу „књига“ (од асирског кунукку – „печат“)
прасловенски (кунига), а та је ријеч прије 40 вјекова дошла међу Про-
тословене и Протосрбе. Будимир с разлогом одбија нордијску тео-
рију да Словени то дугују Готима (буква – буквар – буквица), уз тезу
да букве нема сјеверније од линије Одеса – Калињинград, иако има

доказа да је Словена било и јужније. Браниоци нордијске школе по-

зивају се на енглеско Book и немачко Buch, али та германска прича
губи тежину због глагола писати, познатог у староиранском говору,
кад нема никаквих додира Германа и Словена. (М. Будимир. 1951.а:
5–32; Исти. 1952.а: 7–12)
Али се сва етногенеза Словена тешко може објаснити ако се у ка-
зивање не укључе и догрчки Пеласти (или Пелазги како их неки зо-
ву). По Будимиру, Пеласти су се асимиловали на југу, па су се неки
претопили у Грке, а на сјеверу су постали Словени. Пеласти су носи-
оци догрчке критско – микенске културе, они су се селили из Мале
Азије према Балкану да би стигли до Апенинског полуострва. Њима
блиски су Етрурци, а Будимир не изоставља ни Илире и Трачане, с
тим што су Трачани раније од Илира били присутни на балканском
тлу. Исто тако, Будимир је обратио пажњу на Венете, па је показао да
су Венети били насељени и на Апенинском полуострву, затим на
Балкану, а било их је на црноморском Понту, гдје су се морали на-
слањати на Протословене и Словене. Много је топонима који
упућују на Венете (Вандеја у Француској, Венеција и тд.), уз то и Гер-
мани су Србе звали управо као и Венете (Wende, Winde), а то име им
је сачувано у староруском племену Вјатићи (Вятичи). То није једино
староруско племе које је сачувало српско име. То су и староруски Се-
верјани (Северяне), који Руси мекше изговарају (као „Сјеверјање“).
Тешко се отети утиску да је српско име распрострањено на огромној
територији, али је готово немогуће оповргнути закључак да су се Ср-
би помјерали: Закавказје – преко простора данашње Украјине све до
Лабе (Сурби) па дубоко на југоисток до Серб(л)ие у тесалској Бистри-
ци, Сервокхорие код Нисе, док су Турци знали за облик Серфиџе у
Тесалији, свакако некадашња Serbica (Будимир М. 1952.б: 255–279;
Будимир М., Скок П., 1935: 535–544). Да се српско име није само сачу-
вало код староруских Северјана, него Србе, сад јасно као Словене, по-
миње непознати баварски географ из IX вијека и назива их Zerviani2.
Неоспорно да су Срби продирали у великом луку све до Медитера-
на, али контакт с Средоземљем је и раније постојао. Док су Медите-
ранци имали камене куће, Протословени и Протосрби су користили
2. Можда је овдје Будимир пропустио да поменути израз баварског географа „Зер-
вијани“ упореди са изразом Србијанци, како и данас Србе из Србије често зову ван
Србије и Срби и несрби.

дрво (отуд руски израз за село „деревња“). Насупрот томе, код Слове-
на, и то само код њих, појавио се термин град, појам који се односио
на стално утврђено насеље, ово насеље је било код Пеласта, а можда
и код Етрураца, али га нема код Германа, они су га преузели у Поме-
ранији (некадашњем српском и словенском Поморју) по свој прили-
ци од Срба, ту су видљиви топоними Nowgard (Нови град) и Stargard
(Стари град). Проблему Венета и Етрураца Будимир је посветио низ
расправа, а није заборавио да помене и питање Шиптара (Арбанаса)
и није имао једнозначан став да су Шиптари директни потомци
Илира. Знање о илирском језику је оскудно, па ако би илирски језик
био кентумски језик, онда Шиптари не би могли да својатају Илире.
Трагови о шиптарском језику јављају се тек након XII вијека што ни-
како не иде у прилог некаквог шиптарског и илирског континуитета.
Управо обрнуто.
Не само да су живјели Венети на широком простору, измијешани
с Илирима, Етрурцима, Келтима и другим, него нису истражена ни
њихова кретања, ни сеобе, а о културним симбиозама са другим на-
родима да и не говоримо. А селили су се према Балкану и Апенини-
ма. А шта тек рећи о Венетима на централним Алпима, на обалама
Балтика и Атлантика. Не изгледа вјероватно да су сви ти овако расу-
ти Венети у директној генаолошкој вези са староруским Вјатићима,
само зато што им је име по историјској фонетици блиске Вјатићима.
И ту је Будимир настојао да се заустави пред опасношћу да не упад-
не у замку и сва ова венетска имена од Понта, Балкана, Алпа, Ита-
лије, Балтика и Атлантика буду нераскинута целина, наравно рођач-
ка, позивајући се да израз себар, Сибин значи „савезник, сродник“.
Тако је и књигу Симе Лукина Лазића под насловом „Срби сви и сву-
да“ Будимир уврстио у „патриотске тезе“. Историјска фонетика, то-
понимастика не даје нам увијек право да се размећемо ширином
протосрпског простора, иако нас језичка и културна симбиоза Про-
тосрба и Протословена с другим често вуче у том правцу. Сложена
етногенеза Протосрба и Протословена нас упозорава да не смијемо
олако сужавати протосрпски простор, а расуте српске и словенске то-
пониме, хидрониме и орониме по Европи морамо упорно и пажљи-
во објашњавати. Све то не смије да почива на произвољности.
Он је добро запазио да је металургија, па и израда оружја, развије-
на код карпатско – подунавских Кимбера, Сибина и Сигина, подјед-

нако као и код Трачана, стајала у тијесном контакту са оном у Ана-

долији и да је у току посљедњег миленијума старе ере квалитетно
оружје стизало до Лигурије и Кипра. Ту не престају тешкоће о етно-
генези Срба и Словена. Племе Филистејаца је у античко доба копном
и морем кренуло с Балкана ка Блиском истоку и дали су име земљи
у коју су дошли – Палестина, очигледно по Пеластима. С друге стра-
не српска и словенска ријеч град доспјела је од Пеласта међу Фени-
чане који су је позајмили и дали име својој колонији Картагини (пе-
ластка ријеч карт значи „град“). Оволика сличност протословенског
израза и израза Пеласта само говори о њиховој симбиози. Будимир
је низ илирских и етрурских ријечи упоредио с ријечима из српског
или других словенских језика и потражио блискост која је морала
настати као плод директне или индиректне комуникације. Археоло-
зи су одавно открили да су племена средње и југоисточне Европе
спаљивали мртве и пепео држали у урнама, а то се односило и на Пе-
ласте и на Протословене.
Говоре старих Пеласта и словенске дијалекте повезује неколико
елемената: 1) немају кентумски карактер 2) присутство ликвидске те-
татезе, примјер је ријеч трговац, илирски tergetius 3) прелаз s послије
u у k/h 4) идентично образовање претерита.
Будимир је тако објаснио како су се затечени Илири и Трачани
ласно претопили у Словене, што није пошло за руком другим осваја-
чима (Келтима, Германима). У лепези примјера, гдје је студиозно
прихватао или одбацивао гледишта, Милан Будимир је знао да до-
веде у питање бројне ауторитете у науци, али и да укаже којим пу-
тем се мора ићи да би дошли до бољих и поузданијих резулата. Не-
кад је знао изненада, као из бусије, хајдучки да изнесе пред
обавијештеног читаоца чињеницу да га као маљем ошамути, по-
мињући да је Иван Гундулић у свом „Осману“ навео име Александра
Македонског као Лександра Србљанина, првог великог Балканца
који је усталасао васељену. Занимљиво је да ће се Хрват Јурај Крижа-
нић у XVII в. лажно представљати у Русији као Јурије Србљанин,
очигледно с намјером да га Руси боље прихвате као православца Ср-
бљанина како би лакше обавио повјерљиву мисију унијаћења коју
му је Ватикан претходно одобрио. (Баришић Ф. 1967: I–IV; Будимир
М. 1950: 3–67; Радусиновић М. 2009.б: 395–402)
За Етрурце није јасно да ли су се доселили из Мале Азије или из

Понта, гдје су морали бити у додиру са Протословенима. Неке рије-

чи су Словени могли да преузму индиректно од Етрураца (музички
инструмент суплу код Етрураца, Словена звали су сопиле или со-
пилка). Па ипак, да су Словени и Етрурци били у директном контак-
ту највише говоре везе између етрурског и словенског религијског
рјечника.
Будимир убраја Саву Немањића, Светог Саву међу велике синове
Балкана и утемељитеља Српске православне цркве и српске нације,
као и српског идентитета. Управо међу Јужним Словенима, у доба
Ћирила и Методија јавио се, тврдио је Будимир, најстарији нацио-
нализам у Европи. Тиме је срушен антички бедем, па су словенски
варвари могли да слушају ријеч Божју на свом језику, без знања грч-
ког или латинског језика. Излажући бројне чињенице, увезујући их
у снопља својих промишљених расправа, Будимир је знао и да збу-
ни, онако узгред, својим констатацијама, као на примјер оваквом
кратком реченицом: „Рас је дарданско име“. (М. Будимир. 1969.: 9 –
282; Радусиновић М. 2008.: 296 – 302) Несумњиво да су идеје Милана
Будимира утицале на још једног истраживача српске прошлости
проф. Рељу Новаковића, а његове асоцијације просто гурају у правцу
нових промишљања о српском имену: Инди – Винди – Венди – Ван-
ди – Венети – Срби – Словени (ту је и комбинација: Венети – Хенети
– Анти). (Радусиновић М. 2009.а: 43–51; Исти. 2009.б: 325–332.) У том
погледу занимљив је прилог о проф. Новаковићу из пера Марка Ат-
лагића. (Атлагић М. 2009: 53 – 62).
Овакву тврдњу Будимир није ни образлагао, али овај корјен РАС
води у размишљање у разним правцима: Етрурци су себе звали РА-
СЕНЕ, па нам прича германске школе да је српски РАС у VI вијеку
настао од Арс (метатезом) неодржива. Али је још мање прихватљива
нордијска теорија од Варјагорусима из IX вијека коју никако не мо-
жемо довести у везу са српским Расом. Тезу да су Варјази исто што и
Руси с разлогом је оспорио још у првој половини XIX в. даровити Рус
Јуриј Венелин и ту теорију назвао „скандинавоманијом“. Како Руси
своју земљу изговарају као „Расија“ (Россия),тако се и у српским
средњовековним хроникама Србија (Рашка) појављује као Рассиа,
дакле идентично као њена словенска рођака. Додајмо да Енглези Ру-
се зову „Рашен“, а Спори (стари) грчки назив за Словене значи „ра-
сејани, расијани“. Не треба ни напоменути слободарске црте карак-

тера српског и руског народа (свобода и слобода) кад су мирни

српски тежаци и руски мужици, изложени разним историјским вјет-
рометинама, знали да сачувају своју земљу и да, одбијајући напада-
ча, чак увећају свој простор. Овдје је, чини се, Будимир заборавио да
обрати пажњу на персијски израз serbez, serber што значи „слобода“.
У сваком случају, Будимир је раскрчио простор за нова истражи-
вања, остављајући могућност да нове генерације научника помјере
границе простора још ненастањене историје.
Атлагић М. (2009). Реља Новаковић „Још о пореклу Срба“. У: Мито-

лошки зборник 21, Рача.
Баришић Ф., Професор Милан Будимир као научник, (1967) У: Спо-
меница Милана Будимира, Зборник Филозофског факултета,
Београд.
Будимир М., Хрват, (1929) У: Шишићев зборник, Загреб.
Будимир М., Memoria Slavorum antiquissima, Praga 1931.
Будимир М., Скок П., Долазак Словена на Медитеран (критика),
(1935) У: ЈИЧ, св. 1–4, Београд.
Будимир М., (1938) У: Pelastica I, RIEB III.
Будимир, Појаве аскетизма у античком Подунављу, (1940) У: Гласник
историјског друштва у Новом Саду, к. XIII, св. 3–4. Нови Сад.
Будимир М., Словени и Сколоти, (1949.а) У: Историјски гласник, бр.
2, Београд.
Будимир М., Анадол и античка Србија, (1949.б) У: Гласник САН 1,
Београд.
Будимир М., Словени и источни Медитеран, (1950): Гласник САН II,
Београд.
Будимир, Грци и Пеласти, Београд 1950.
Будимир М, Антика и Пеласти, (1951.а) У: Жива антика I, с. 78–101,
Београд 1951;
Будимир М., Проблем букве и протословенске домовине, (1951.б) У:
Рад ЈАЗУ 282, Загреб.
Будимир М., Илири и Праилири, (1952.а) У: Вјесник за археологију и
хисторију далматинску III, Сплит.
Будимир М., Протословенски и староанадолски Индоевропљани,

(1952.б) Зборник радова Филозовског факултета, Београд.

Будимир М., Protoslavica, (1958) У: Славянская филология 2, Акадае-
мия наук СССР, Москва.
Будимир М., Denomins serbici vestiigus classicus, (1959.б) У: Зборник
Матице српске за филологију и лингвистику 3, Н. Сад.
Милан Будимир М., О старијим поменима српског имена, (1959.а) У:
Глас САН 236, Одел. литературе и језика 4, Београд.
Будимир М., Античке утопије и социјалистичке револуције, (1961) У:
Глас САНУ, CCLI, Одел. литературе и језику 6, Београд.
Будимир М., С балканских источника, Београд 1969.
Радусиновић М., Гдје је била Велика Србија Јурија Венелина?, (2008)
У: Српска слободарска мисао, б. 75, јули – август 2008, Београд.
Радусиновић М., Један покушај римске Курије да продре у Русију у
17. вијеку, (2009.а) У: Српска слободарска мисао, бр. 80, март –
април 2009, Београд.
Радусиновић М., Трагање Реље Новаковића за границама старе срп-
ске постојбине, (2009.б) У: Митолошки зборник 21, Рача (Крагује-
вачка).
Стојановић М., Милан Будимир – класични филолог и балканолог
1891 – 1975, In memoriam, (1976) У: Balcanica VII, Београд.
МИЛOРАД РАДУСИНОВИЧ
Протосербы и античные Сербы в научных трудах Милана

Будимира
Опираясь на древних греков, римских писателей и историков, Милан Будимир

старательно исследовал все имеющиеся сведения о сербах, славянах и тех, кто при-
надлежал семейству индоевропейских народов. Филолог и языковед, он оставил
труд без исключения всем ученым, занимающимся славистикой и балканологией.
Особым вкладом стали его работы о сербах и славянах. Следы о сербах и сербском
названии он отыскал в далеких Месопотамии, М.Азии, Кавказе и на территориях
Восточной и Западной Европы. Сталкиваясь с тем фактом, что многие народы и
языки со временем исчезали или меняли свое название, сливаясь с другими наро-
дами, Будимир убедительно оспаривал многие выводы, сделанные известными
учеными. Особенно блеснула его одаренность, когда фракийцев, иллирийцев, пе-
ласгов и этрусков связал с венетами, сколотами, антимами и славянами и, тем са-
мым, с сербами. Рассеянные по Европе сербские топонимы, гидронимы и орони-

мы, свидетельствуют не только о широкомасштабном передвижении протосербов

и античных сербов, об общении с другими народами, но и о языковых заимствова-
ниях сербов от других народов или передаче их им. К числу самых ценных мыслей
Милана Будимира, конечно же, относятся те, которые способствуют объяснению
миграции сербов и хорватов на Балканы, связывая с долгим процессом, когда высо-
кие сербские (славянские) офицеры вошли в состав армии царя Юстиниана, пере-
полняя Балканы и, в основном, ассимилируя оставшее там население, не принадле-
жащее славянскому роду. Сербы дошли до Фессалии и Пелопонезов, хорваты до
Афин, но Будимир сделал гениальный вывод о том, что с Х века на греческой тер-
ритории теряется всякое название сербов и хорватов. Их изолированные поселения
относительно быстро исчезли. Но на адриатическом побережье и на самих Балка-
нах сербы и хорваты просуществовали, начиная со времен среднего века, вплоть до
сегодняшних дней.
Ключевые слова: сербы, славяне, Днепр Днестр, Месопотамия, Закавказье, Ана-
долия, Балканы, симбиоз, прародина.


УДК: 321.111 (497.113)(091)
316.323.2(497.113)(091)
МИЛАН БУДИМИР О НЕКИМ БАЛКАНСКИМ

ПЛЕМЕНИМА
VIEWS OF MILAN BUDIMIR ON SOME BALKAN TRIBES
СВЕТОЗАР БОШКОВ1
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У НОВОМ САДУ
Апстракт: У раду се обрађују погледи Милана Будимира на нека племе-

на у Срему и њихово порекло.
Кључне речи: Милан Будимир, Срем, Келти, Илири, Скордисци, Таурис-
ци, Бреуци, Амантини.
Током свог дугогодишњег рада академик Милан Будимир се ба-

вио проучавањем балканских и палеобалканских племена, а овај рад
представља скроман допринос сећању на његова истраживања која
су била посвећена племенима Скордиска, Тауриска, Бреука и Аман-
тина. Проучавање ових племена је отежано будући да имамо веома
мали број историјских извора, неке грчке и латинске текстове и
епиграфски и археолошки материјал. М. Будимир је највише пажње
посветио проучавању писаних извора античких аутора и лингвис-
тичким методама долазио до предлога решавања два питања: порек-
ло народа и време њиховог живота на простору Балкана.
У овом раду прво ћемо говорити о Скордисцима и Таурисцима.
Данас је у науци опште прихваћено да су Скордисци келтско племе
1. svetozarboskov@hotmail.com
СВЕТОЗАР БОШКОВ 155

које је дошло на територију Србије крајем IV века пре нове ере. Први
спомен Скордиска у историјским изворима налази се код Страбона
и Апијана и они су забележили да је до сусрета између Келта и Алек-
сандра Македонског дошло на обали Дунава, 335. године пре нове
ере, када су Келти послали посланство Александру Македонском,
који је тада кренуо у поход на Трибале, да с њим склопе пријатељс-
тво. (Papazoglu 1969: 82 i 210; Todorović 1974: 22) Присуство Скордиска
у Србији потврђује преко 220 археолошких локалитета од којих ћу
овде споменути локалитет Карабурма, Ритопек и Роспи Ћуприја у
Београду, Гомолава код Хртковаца, Сланкамен, Жидовар и Купино-
во. (Todorović 1974: 163–182) На простору Србије, према мишљењу Ф.
Папазоглу, задржали су се све до 12. године пре нове ере, када су их
дефинитивно покорили Римљани. (Papazoglu 1969: 262) Њихово на-
сељавање на територији Србије почиње после 279. године пре нове
ере, када су дошли чак до Делфа у Грчкој где су доживели пораз и
вратили се исте године у Подунавље и населили се на простору око
ушћа Саве у Дунав. (Papazoglu 1969: 211–212) Атенеј, грчки писац из
III века наше ере, је записао, на основу података које је преузео од По-
сејдонија, да их је на том походу предводио Батханат, а академик
Фанула Папазоглу износи мишљење да је то вероватно била титула
код Скордиска, а не име особе, јер се у осталим изворима о Скордис-
цима не појављује ниједно име краља Скордиска. (Papazoglu 1969:
214) Скордисци нису оставили ниједан писани извор, јер нису имали
своје писмо, али су зато антички писци писали о Скордисцима. По-
даци античких аутора су врло оскудни и говоре о овим племенима
само у оним ситуацијама када су они били у неком контакту са Гр-
цима или Римљанима, као што су ратови, или када антички аутори
дају податке о географској распрострањености ових племена која су
била на граници римског царства. У тим ситуацијама су углавном
описане друштвене и државне карактеристике друштава ових наро-
да и њихови обичаји и начин ратовања. За три века, колико је траја-
ло њихово присуство на територији Србије, имамо укупно 53 одлом-
ка разних текстова античких писаца који спомињу Скордиске и ти
текстови управо говоре о њиховим обичајима и територији коју су
насељавали и о ратничком народу који је стално ратовао са својим
суседима и који је живео номадским начином живота. Ипак, на осно-
ву археолошких извора можемо да закључимо да су Скордисци, ве-
156 СВЕТОЗАР БОШКОВ

Милан Будимир о неким балканским племенима
роватно током II века пре нове ере, постепено прешли са номадског

на седелачки начин живота. Археолози као доказ о њиховом седе-
лачком начину живота наводе два силоса за смештај жита, који су
пронађени на локалитету Гомолава. Плодно Подунавље било је по-
годно за обраду земље и по мишљењу Ф. Папазоглу земљорадња је у
II и I веку пре нове ере морала бити њихова основна привредна де-
латност. (Papazoglu 1969: 366) Упоредо са земљорадњом развијају се и
занати, где су Скордисци били прави мајстори. Били су сјајни у из-
ради керамичких производа и одлични прерађивачи метала. Нај-
чешће су производили накит и оружје. Били су познати по мачеви-
ма, који су били веома распрострањени код Скордиска. Скордисци
су били и добри колари, обућари, ткачи, кожари, казанџије и токари.
О занатима код Скордиска детаљно сам излагао на међународном
научном скупу на Правном факултету у Београду 2003. године.
(Boškov 2003: 44–46)
О Таурисцима имамо знатно мање података него о Скордисцима.
О њима имамо највише података код Страбона и нешто мало код
Атенеја. Међутим, и они су своје податке о Таурисцима узимали од
Посејдонија. (Papazoglu 1969: 222) Знамо да су били такође келтско
племе и да су учествовали у келтском походу према југу. (Todorović
1974: 38) Насељавали су простор северозападног Балкана у периоду
од повратка Келта после пораза код Делфа, (Todorović 1974: 31;
Papazoglu 1969: 366) па све до реке Тисе и да их је сасвим уништио
Бојребиста после напада током I века пре нове ере. (Papazoglu 1969:
366; Str. VII, 3,11) У том походу се чак и Скордисци, као келтско племе,
спомињу као савезници Бојребисте. (Todorović 1974: 139) У научној
литератури Таурунум, данашњи Земун, се спомиње као најдаља тач-
ка на истоку коју су могли да насељавају Таурисци. (Будимир 1931:
191–193)
То су укратко подаци које имамо за племена Тауриска и Скордис-
ка, а овде ћемо да споменемо три рада Милана Будимира који се баве
питањем порекла и распрострањености Скордиска и Тауриска:
Илирски проблем и лексичка група теута, О етничком односу Дарда-
наца према Илирима и Taurunum – Земун. На почетку овог рада о
Скордисцима и Таурисцима написао сам да се Скордисци први пут
у писаним изворима појављују 335. године пре нове ере односно када
Страбон и Апијан бележе податак да су Келти са Дунава послали

посланство Александру Македонском током његовог похода против

Трибала. Управо тај податак је веома битан за мишљење које је изнео
М. Будимир о Скордисцима и Таурисцима. Он је покушао да у
својим радовима објасни да Скордисци и Таурисци нису чисто кел-
тско племе него да у њиховом формирању има доста илирског еле-
мента.2 Најважнији доказ за то су управо њихова имена која су, пре-
ма Будимировом мишљењу, морала настати као илирска имена, а не
као келтска. Он их чак на једном месту зове „келтскоилирски мешан-
ци“ (M. Budimir 1937: 17) сматрајући да се и само име Скордиска мора
повезати са Илирима, а не са Келтима или Трачанима. Чак и Стра-
бон и Апијан пишу да су Келти 335. године пре нове ере послали
своје посланство, Александру Македонском, а не Скордисци. Тач-
није, они не користе назив Скордисци. То име се јавља тек касније
када они населе простор Подунавља после пораза код Делфа 279. пре
нове ере. М. Будимир је био мишљења да се у формирању Скордиска
и Тауриска као посебног племена мора водити рачуна о томе да је
значајан део тих племена био састављен и од домаћег становништва
које је ту живело пре доласка Келта и које је било илирског порекла.
Чак се и код Страбона може наћи податак где он пише да су Келти
живели помешани са Трачанима и Илирима. (Str. VII, 3, 11) Етничка
чистота Скордиска, а самим тим и Тауриска, биће тешко утврђена.
Чак и Мочи (А. Mócsy) на једном месту каже да су Скордисци често
означавани као Келти, иако су њихова лична имена илирска. (Mocsy
1962: 536) И енглески професор грчке и римске археологије на Уни-
верзитету у Лондону Џон Вилкс (J. Wilkes) сматра да су Скордисци
келтско племе, али веома измешано са Илирима и Трачанима.
(Wilkes 2003: 1370) Данас је уобичајено да се у науци Таурисци и
Скордисци сврставају у келтска племена, али и даље остаје проблем
да ли је тачно да су та племена чисто келтска. Можда би ипак било
прихватљивије решење да су ова два народа имала значајне везе са
Келтима, али да се не може искључити илирско-трачка компонента
народа који су живели на овом простору пре доласка Келта. Управо
Будимирови радови са лингвистичког аспекта показују да нека на-
2. То су радови Mилана Будимира: Ilirski problem i leksička grupa teutā, Vjesnik za
arheologiju i historiju dalmatinsku, LV, 1953; O etničkom odnosu Dardanaca prema Ilirima,
Jugoslovenski istorijski časopis и Taurunum – Земун, Гласник историског друштва у
Новом Саду, IV, 1931.

сеља која се данас сматрају келтским имају илирско име, а не келтс-

ко. Он је сматрао да археолошки материјал не може бити поузданији
доказ од топономастичког материјала, због тога што се предмети ма-
теријалне културе преносе на веће даљине лакше и брже него, како
он каже „географска номенклатура, за коју се по правилу вежу бар
неколике генерације становника.“ (М. Будимир 1931: 187)
У другом делу овог рада говорићемо о друга два племена – Бре-
уцима и Амантинима, којима је М. Будимир посветио два врло
обимна рада, који су објављени у Гласнику историског друштва у
Новом Саду.3 Бреуци су на историјску позорницу ушли због великог
устанка против Римљана од 6–9. године нове ере. До устанка је до-
шло због незадовољства римском пореском политиком и регрута-
цијом младог домаћег становништва за рат против Маробода у Гер-
манији. Овај устанак је почео у Босни, а Бреуци, који су живели
западно од Сирмијума одмах су се придружили устаницима. На че-
лу устанка била су два Батона, један вођа босанско-далматских Или-
ра и други вођа сремских Бреука. М. Мирковић истиче да се на осно-
ву извора може закључити да је у овом устанку на страни устаника
учествовало 200.000 пешака и 9.000 коњаника, а захватио је простор
Далмације и Паноније од Саве до Јадранског мора. (Mirković 2006:
24–25) Један од циљева Бреука у овом устанку био је да освоје дана-
шњи Срем и Сирмијум. С обзиром да је Сирмијум био у врло тешкој
ситуацији, у Риму је одлучено да се у борбу против Бреука пошаље
као војсковођу конзул Ауло Цецина Север. Иако је он у почетку имао
успеха против Бреука, морао је врло брзо да се повуче у Сирмијум,
јер су устаници из Босне решили да помогну Бреуцима. Устаници су
тада успели да заузму цео Срем и још више угрозе Сирмијум. Тада
су Римљани послали трачког краља Реметалка да помогне са својом
коњицом, али је и он после почетних успеха претрпео велике губит-
ке. На крају се у борбу против устаника укључио и Августов посинак
Тиберије који је дошао са запада из Германије где се тада налазио,
али је тек са доласком искусног војсковође, који је само неколико го-
дина раније заузимао конзулско место заједно са Августом, Марка
Плауција Силвана, сломљен отпор устаника.
Одлучујућа битка догодила се код Волцејских бара у близини да-
3. О овим радовима писала је и К. Марицки Гађански, Племена у Срему у старом
веку, Истраживања, 15, Нови Сад 2004, стр. 15–24.

нашњих Винковаца. У вези са овом битком мишљења научника су

подељена. Н. Вулић и П. Милошевић (Вулић 1911: 238–240; Милоше-
вић 2001: 191) сматрају да су устаници у овој бици поражени, док М.
Мирковић мисли супротно, да су устаници победили. (Mirković 2006:
25) Када је 8. године нове ере настала велика глад међу устаницима,
бреучки Батон је прешао на страну Римљана, што је било пресудно
за крај устанка. Своју издају Батон је платио животом, јер су га уби-
ли његови саборци. (Вулић 1911: 241–242; Mirković 2006: 25–26) М. Бу-
димир истиче да би овај устанак довео у питање римску власт над
илирским Балканом да је потрајао дуже. (М. Будимир 1930: 12) О ве-
личини овог рата показује и сведочанство Светонија у биографији
цара Тиберија, где он пише да је „нови рат у Илирику био најтежи од
свих спољих ратова, после Пунских“. (Мaрицки Гађански 2004: 23;
Suet. Tib. 16) Само можемо замишљати колико је страшан био овај
рат када су се Римљани плашили ових племена. После победе у овом
устанку, Римљани су од устаника, с обзиром да су се показали као
сјајни војници, формирали осам кохорти што је износило око 4.000
војника. (М. Будимир 1930: 12; Вулић 1930: 1) Колики је то висок про-
ценат показује и податак код К. Марицки Гађански, где она наводи
да је у то време у Срему било око 20–25.000 становника. (Марицки
Гађански 2004: 23–24) У овим борбама вероватно су учествовали и
Амантини, о чему сведочи и један натпис који помиње десетого-
дишњег дечака из племена Амантина, који се удавио у некој речици
док је био талац. (Милошевић 2001: 191) Остали подаци које имамо о
Амантинима су врло оскудни. Познато је да су живели у заједници
(civitas) која је успостављена на почетку I века нове ере, али је већ ис-
тог века престала да постоји када је Сирмијум добио статус града.
(M. Mirković 2006: 32; Милошевић 2001: 194)
И у случају Бреука и Амантина М. Будимир је путем лингвистич-
ких анализа долазио до решења којој групи народа припадају ова
два племена. Он сматра да су припадали Илирима, а као извор за то
даје примере два античка писца, Страбона и Плинија, који их такође
сврставају у илирска племена. (М. Будимир 1930: 10) Он у свом раду
наводи и примере као што су изрази Батон, Бреуци, Амантини,
Acumincum (Стари Сланкамен), Cusum (Петроварадин), Almus Mons
(античко име планине Фрушка Гора) и име племена Андизета, који
су живели у околини Бреука, око ушћа Драве, што је довољан разлог

да ова племена сврстамо у илирску групу.4 Има још примера, али су

и ови докази и анализе М. Будимира убедљиви по питању припад-
ности Амантина и Бреука илирској групи народа. Међутим, има и
научника који ова два племена сврставају у Панонце, (Todorović 1974:
134) мада ни то није сасвим погрешно, јер ми данас не знамо са си-
гурношћу ни ко су били Панонци. Већ спомињани проф. Вилкс (J.
Wilkes) тврди да су они били „група илирских народа“, (Wilkes 2003:
1106) па самим тим не би било погрешно, ако се Бреуци и Амантини
сврстају и у панонска племена. На илиролошком скупу у Сарајеву
1967. године, како наводи К. Марицки Гађански у свом раду Погледи
Милана Будимира на антички Балкан и Панонију, велики мађарски
научник Мочи (А. Mócsy) поднео је саопштење о језику Панонаца.
Она каже да је основни закључак његовог краћег излагања био „да је
илирски елеменат у Панонији све оно што није келтско, а да су све
некелтске групе имена у провинцији Панонији карактеристичне уп-
раво по томе што имају везе са ванпанонским групама (то би се гене-
рално слагало и са ранијим погледима М. Будимира), а племена овог
подручја би представљала већу заједницу племена коју су Римљани
називали једним именом – Pannonii.“ (Maricki Gañanski 2006: 38–39)
Проблем порекла и етничке припадности античких народа је врло
комплексан, тешко га је утврдити, а у неким случајевима је чак нере-
шив. Да би се дошло до донекле прихватљивих решења у истражи-
вању порекла нелитерарних народа, у методолошком смислу, К. Ма-
рицки Гађански сугерише да се прихвати модел бугарског траколога
Александра Фола (Александър Фол), који предлаже интердисципли-
нарни приступ у виду синтетизовања „пет реалности“ код проуча-
вања нелитерарних народа Европе. То су реалност археологије, лин-
гвистике, текстологије, историје уметности и етнологије. Она
предлаже да се дода још и шеста реалност – антропологија. Ових пет
принципа почивају на разликама у концепцији времена, јер разли-
кујемо линеарно време (у археологији), циклично време (у лингвис-
тици и текстологији), митолошко време (у уметности) и „спирално“
време (у етнологији). (Марицки Гађански 2004: 23)
Нажалост, балканска племена још нису довољно изучена и поред
4. О овим примерима код Милан Будимира писала је и К. Марицки Гађански у раду
Погледи Милана Будимира на антички Балкан и Панонију, Балкан и Панонија кроз
историју, Зборник радова, Нови Сад – Сремска Митровица 2005, стр. 35–42

много објављених радова. Од племена које смо овде споменули једи-

но о Скордисцима постоји сјајна студија Ф. Папазоглу Средњобал-
канска племена у предримско доба, где су разне методе примењене
како би сазнали до детаља све оно што су нам сачували антички ау-
тори и открила археолошка наука, чему доприноси и обимна књига
Ј. Тодоровића. За друга племена таквих студија нема, иако нам је М.
Будимир још тридесетих година XX века својим радовима дао путо-
каз на који начин бисмо могли да дођемо до ових драгоцених пода-
така о „нашим“ далеким прецима.
Boškov, Svetozar (2003). Wirtschaft und Handel bei den Skordiskern in

Serbien. Balkans Law Review. Vol. 6. No.16: 44–46.
Будимир, Милан (1929). Антички становници Војводине. Амантини.
Гласник историског друштва у Новом Саду. II: 165–175.
Будимир, Милан (1930). Антички становници Војводине. Бреуци.
Гласник историског друштва у Новом Саду. III: 10–21.
Будимир, Милан (1931). Taurunum – Земун. Гласник историског
друштва у Новом Саду. IV: 187–193.
Budimir, Milan (1937). O etničkom odnosu Dardanaca prema Ilirima.
Jugoslovenski istoriski časopis. 3: 1–29.
Вулић, Никола (1911). Далматинско-панонски устанак (од 6–9. г. по
Хр.). Неколико питања из римске старине II. Глас Српске краљев-
ске академије. 88: 200–256.
Вулић, Никола (1930). Срем у најстарије доба. Гласник историског
друштва у Новом Саду. III: 1–9.
Jovanović, M. (1986). Gomolava od praistorije do srednjega veka. Mlañe
gvozdeno doba: 14–37.
Марицки Гађански, Ксенија (2004). Племена у Срему у старом веку.
Истраживања. 15: 15–24.
Maricki Gañanski, Ksenija (2006). Pogledi Milana Budimira na antički
Balkan i Panoniju. U: Balkan i Panonija kroz istoriju. Zbornik radova:
35–42.
Милошевић, Петар (2001). Археологија и историја Сирмијума. Нови
Сад: Матица српска
Mirković, Miroslava (2006). Sirmium. Istorija rimskog grada od I do kraja

VI veka. Sremska Mitrovica: Blago Sirmijuma. Filozofski fakultet

Beograd
Mocsy, A., (1962). s.v. Pannonia, RE. Suppl. IX: 536.
Papazoglu, Fanula (1969). Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba
(Tribali, Autarijati, Dardanci, Skordisci i Mezi). Sarajevo: Akademija
nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.
Todorović, Jovan (1974). Skordisci. Istorija i kultura. Novi Sad – Beograd:
Institut za izučavanje istorije Vojvodine. Savez arheoloških društava
Jugoslavije.
Wilkes, John Јoseph (2003). s.v. Pannonia, The Oxford Classical Dictionary,
Third Edition Revised: 1106
SVETOZAR BOŠKOV
Views of Milan Budimir on some balkan tribes
In his long life Milan Budimir dealt with various aspects of balkanology and paleobal-
kanology, especially studying some of the tribes for which we have less historical sources.
Among such are Amantini, Breuci, Scordisci and Taurisci, and to them will be dedicated
this article.
Keywords: Milan Budimir, Amantini, Breuci, Scordisci, Taurisci, balkanology


УДК: 212-172.2(497)
НЕОЛИТСКА ВИНЧА, ПЕЛАШКИ МИТ О

ПОСТАНКУ
КАО КОСМИЧКА АРКА И МИЛАН БУДИМИР
NEOLITHIC VINČA, PELASGIAN MYTH ABOUT THE GENESIS AS A COSMIC ARK

AND MILAN BUDIMIR
ЉУБОМИР КЉАКИЋ1
ЦЕНТАР ЗА НАЦИОНАЛНУ СТРАТЕГИЈУ БЕОГРАД
Апстракт: Однос између велике митолошке слике света и велике слике

света савремене науке, у овом раду2 делимично се разматра на основу
анализе пелашког мита о постанку као најстаријег мита о стварању света
који нам је данас познат. Реч је о слици света која је се изворно
искристралисала у централним областима Балканског полуострва током
епохе неолитске аграрне револуције, односно од око 12.000 година п.с. (пре
садашњости), до око 3.000 године п.с. То je простор цивилизације
неолитске Винче, односно Старе Европе или Прве Европе, како овај период
светске историје изричито назива савремена наука (Child, 1929; Васић, 1932
– 1936, 1951, 1952 – 1953, 1953; Bahofen, 1949 – 1990; Будимир, 1968; Gimbutas,
1982; Markotić, 1984; Pešić,1985; Gimbutas, 1989, 1992; Kljakić, 1993).
Симболичка и наративна структура пелашког мита о стварању света
1. ljubaark@eunet.rs
2. Текст који је пред читаоцем представља први део студије Арка, коју сам написао
у оквиру истраживачког програма на коме радим. Заинтересованог читаца
упућујем на моју књига Ослобађање историје I и друге публиковане радове од ин-
тереса у овој ствари (Kљакић, 1988, 19921–3, 1993, 19941–2, 1995, 1996, 1999, 2000, итд). Ар-
ку сам писао током лета 1994, у јесен 1998. и почетком 2000. Текст сам редиговао до
облика који данас има у мају 2008. Иако делимично, ово је прво представљање ове
студије јавности.
ЉУБОМИР КЉАКИЋ 165

разматра се овде из оптике резултата до којих су дошле савремене науке и

филозофија, а посебно са становишта истраживачке стратегије коју су као
нову науку у модерном времену утемељили Вико (Giambattista Vico, 1668 –
1744) и Мишле (Jules Michelet, 1798–1874). У друштву са другим
одличницима, ову истраживачку стратегију доследно је заступао и Милан
Будимир (1891–1975). Држећи се Будимирових методолошких упутстава,
следећи импликације сазнања до којих је дошао у својим радовима, а овде
посебно на основу његове студије Alaksandus > 'Άλέζανδρος (1948), са
ослонцем на резултате до којих су дошли и други истраживачи, у овом
раду представља се део аргумената на основу којих следи: прво, да
пелашки мит о постанку садржи космогонију и космологију неолитске
Винче и друго, да пелашки мит о постанку последично представља
унутрашње језгро, иницијални простор, односно нулту тачку космогоније
и космологије савремене цивилизације. Аргументи на које се у овом раду
позива припадају класи споменика материјалне и духовне културе, а
нарочито класи неподмитљивих сведока повести како Будимир назива
неписане изворе сачуване у најдубљим слојевима данашњих језика.
Кључне речи: цивилизација Винче, Пеласти, пелашка космогонија и
космологија, пелашком миту о постанку, иницијална нулта структура,
космичка Арка, Милан Будимир, Велика Мајка, Велика Медведица, Еури-
нома, Aleksandra, Alaksandus, Aleksandos, Александрија, Олимп – Смиљана
Планина, цивилизација као посебан облик таласног кретања.
Однос између велике митске слике света и велике слике света

савремене науке, као и спектар питања која тај однос износи на
видело, овде ће бити делимично размотрен кроз анализу неких
димензија пелашке космогоније и космологије које су сачуване у
пелашком миту о постанку, као најстаријем миту о стварању који
нам је данас познат. Реч је о слици света која се изворно, у свом
првобитном облику, искристалисала у централним областима
Балканског полуострва током оне дуге епохе коју је успоставила
неолитска револуција (Child, 1929). Као светски систем и светска
цивилизација, ова епоха у познатој људској историји „заузима“
простор од око 12.000 година п.с. (пре садашњости, before present,
B.P., где се као „тачка“ садашњости стандардно узима 1950), до око
3.000 година п.с. Реч је о цивилизацији Винче, односно Старе Европе
или Прве Европе, како тај простор и његов период светске историје
интерпретира, а у новије време изричито и назива савремена наука
166 ЉУБОМИР КЉАКИЋ

Неолитска Винча, пелашки мит о постанку
(Child, 1929; Васић, 1932 – 1936, 1951, 1952 – 1953, 1953; Bahofen, 1949 –
1990; Будимир, 1968; Gimbutas, 1982; Markotić, 1984; Pešić,1985; Gimbu-
tas, 1989, 1992; Kljakić, 1993).
Симболичку и наративну структуру пелашког мита о стварању
света разматрам и овде из оптике резултата до којих су дошле савре-
мене науке и филозофија, а посебно са становишта истраживачке
стратегије коју су у модерном времену утемељили Вико
(Giambattista Vico, 1668 – 1744) и Мишле (Jules Michelet, 1798 – 1874).
Истраживачку стратегију о којој је реч заступам (и) овде као нову на-
уку, односно као нову просвећеност (Kljakić, 19941, 19942 ).
Са тог становишта, такође се, и на овом месту, доводи у питање
преовлађујуће уверење да између митске и научне слике света пос-
тоји непремостив сазнајни и методолошки јаз, да су у питању два
радикално различита и супротстављена модела интерпретације све-
та, да је мит је затворена просторно-временска и информациона
структура, производ старе, примитивне и варварске свести. Такво
уверење, наиме, карактеристично је за људски свет који се, током
шест протеклих миленијума, организује и репродукује као поредак
разбијеног огледала, фрагментован и „дефинитивно“ подељен свет,
свет заснован на инструментима доминације, на агресији и непре-
станом обнављајњу спирале насиља, конфликта и поробљавања, као
свет догми и предрасуда и њихових манипулативних моћи. То је
свет који је организован по начелу фисије. Свет организован на овим
претпоставкама, дакле по принципу људске и социјалне фисије,
представља манифестацију радикалног и драматичног одступање од
основног начела на коме почива сâм Универзум.
Јер основно унутрашње начело Универзума јесте начело фузије,
начело хармоније бескрајно малог и бескрајно великог, њихових без-
бројних облика и референцијалних веза, синергија.
Астрални поредак који држи Универзум на окупу јесте поредак
синергије.
Пелашки мит о постаку (и) овде се, дакле, разматра са становишта
које полази од универзалног астралног поретка као почетне стајне
тачке и мере свих ствари. Ово је полазна премиса стратегије нове на-
уке као нове просвећености. Такав приступ омогућава да се (и) пе-
лашки корпус јасно препозна као симболички и првобитни облик
организовања оних истих когнитивних потенцијала који су, током

историје, омогућили савремено научно и филозофско мишљење са

њиховим моделима интерпретације знатнијег енергетског потен-
цијала, као и другачију, неизмерно комплекснију конфигурацију
људског света уопште. Зато је јасно да са становишта нове науке,
митска и научна слика постанка Универзума јесу:
- две велике слике јединственог људског света;
- два посебна облика локално земаљске самосвести, па следс-
твено и самосвести Универзума – с обзиром на то да је живот,
односно свест, једно од фундаменталних својстава Универзу-
ма;
- две посебне секвенце истог терестријалног, али и универзал-
ног тока културне еволуције;
- два посебна облика, две посебне секвенце истог просторвреме-
на и његових својстава, истог информационог кода, јединстве-
не информационе матрице, јединственог капацитета свести и
јединственог когнитивног потенцијала људске врсте;
- два посебна интерпретативна модела чији међусобни однос
регулишу иста универзална начела.
Реч је о симетричним и комплементарним сликама које се произ-
воде унутар истог и целовитог просторвремана интерактивних рела-
ција. У оба случаја ово просторвреме успоставља се између људи и
њиховог света, у оба случаја имамо посла са облицима идентичних
структуралних својстава, оба случаја само су различите енергетске
секвенце и различите енергетске манифестације јединственог и це-
ловитог просторвремена.
Зато се велика митска слика настанка Универзума рефлектује у
научној представи о том догађају као њена иницијална нулта
структура, као матрица и њено унутрашње језгро. И обрнуто, вели-
ка слика настанка Универзума савремене науке, као могућност и ве-
роватноћа виших енергетских својстава, већ је садржана унутар
властите иницијалне нулте структуре, дакле у свом језгру. Наиме,
енергетски потенцијал нулте велике слике света у потпуности је са-
чуван унутар велике слике света коју је о истом догађају поставила
савремена наука. То је последица универзалног важења принципа
најмањег дејства као општег својства астралног поретка (Gika, 1952 –
1987; Kljakić, 1995).
Велика научна слика света због тога битно не одступа од свог

првобитног облика. Она је „само“ манифестација раста когнитивног

потенцијала, раста који је првобитно, на „почетку“, покренут струк-
турирањем саме иницијалне матрице. Овај привидни парадокс ре-
зултат је чињенице да су општи услови за обе велике слике исти и
да су константни. Њихов међусобни однос јесте однос синергије. Си-
нергијски однос између две велике слике Универзума, можемо пред-
ставити као Мебијусову (August Ferdinand Möbius, 1790 – 1868) траку
– Слика 1.
Слика 1.
Мебиусова трака, извор: Paul Bourke, Möbius (Moebius) strip, May 1996, http://
local.wasp.uwa.edu.au/~pbourke/geometry/mobius/.
Препознавање унутрашњих структуралних релација ова два мо-

дела интерпретације и њихових информационих капацитета, омо-
гућава нам артикулисање истраживачке стратегије као интегрисаног
модела мишљења. То је нова наука као нова просвећеност за коју се
залажу Вико, Мишле и други аутори. Можда се овде налази и могућ-
ност за покретање нове развојне спирале у историји културне еволу-
ције – скривени и недоступни односи између различитих облика и
стања стварности постају доступни, а унутрашња и невидљива
својства ових релација постају очигледна.

Ђанбатиста Вико, који је својим делом Принципи нове науке

(Principi di Sciencia Nuova,1744) утемељио истраживачки модел
структуралне историографије и назвао је нова наука, с разлогом је
сматрао да ова нова наука – нова научна парадигма (Kun, 1974) – мо-
ра поћи од самих темеља, дакле од архајских митова као архетипс-
ких структура људског знања, а нарочито од Хомера и његових епо-
ва.
Следећи Виков иницијални методолошки путоказ о новој науци,
Жил Мишле је властити концепт филозофије историје поставио и
развио као нову критичку историографију. За Мишлеа, критичка ис-
ториографија само је друго име за једниствену, обједињену, ин-
тегрисану науку коју је као и Вико, такође назвао нова наука. За Ми-
шлеа, нова наука је уједињена, универзална наука чији су велики
утемељивачи Ђанбатиса Вико, Ђордано Бруно, Франсоа Рабле
(François Rabelais, око 1494–1553), Пико дела Мирандола (Giovanni
Pico della Mirandola, 1463–1494), Данте (Dante Alighieri, Durante degli
Alighieri, Dante Alighieri, око 1265–1321) и други слободни мислиоци
из доба Ренесансе и Просветитељства. Хомер и Платон налазе се на
почетку тог златног ланца одличника.
Основна начела своје нове науке, Мишле је изложио 1825. у
Discours sur l’unite de la science – Rasprava o jedinstvu nauke (Michelet,
1825–1971). Његова нова наука почива на етичком начелу о нужности
истраживања и разумевања стварног живота стварних људи у вртло-
гу историје. А то значи да се од истраживача очекује понирање до
најдубљих слојева људског света и његове повести, до базичних,
„првобитних“ структура које пресудно утичу на људски живот и ње-
гов ритам. Отуда и Мишлеове књиге о љубави, утицају мора, инсека-
та или планина на људску историју, о вештицама и репресивном
апарату религије и државе, о језуитима, о процесу против темплара
у 14. веку, о историји револуције 1789, историји Француске, о новој
науци и јединственој науци, или – што је од значаја и за овај рад – о
значају Пеласта и пелашке традиције за историју Рима и римске им-
перије (Michelet, 1839–1971).
Ваљаност ове исте парадигме у подручјима социологије, антропо-
логије, етнологије, друштвене и културне историје, лингвистике и
лексикографије, психологије и других хуманистичких дисциплина,
демонстрирао је – у исто време када и Мишле – велики српски, бал-

кански, европски и светски истраживач, реформатор и револуционар

Вук Стефановић Караџић (1787–1864). Истраживачка стратегија коју
су на Виковом трагу утемељили Мишле и Вук, развила се током 20.
века као структурална историографија, нова историја и историја
одоздо. Јован Цвијић (1865–1927), Фернан Бродел (Fernan Braudel,
1902–1985) и француска Школа Анала (названа тако по часопису
Annales d’histoire économique et sociale – Anali ekonomske i društvene
istorije, покренутом 1929), као и низ других мислилаца и истражива-
ча током 19. и 20. века, не само да су успешно демонстрирали могућ-
ности и врлине истраживачког програма нове науке, него су дали од-
лучујуће допринели њеном развоју и облику који има данас.
Овом кругу одличника свакако припада и Димитрије Иванович
Мендељејев (Дми́трий Ива́нович Менделе́ев, 1834–1907) који је, до-
следно следећи Питагорина и питагорејска упутства, доказао да у
систему хемијских елемената одлучујућу улогу имају односи броје-
ва и димензија простора. Исто тако, срећном синтезом имагинатив-
ног и интуитивног, односно митолошког потенцијала самосвести с
једне стране и њеног потенцијала организованог унутар строгих
стандарда научног мишљења с друге стране, своја открића објашња-
вао је Никола Тесла (1856–1943). Мало је оних у историји који су тако
радикално утицали на промену људске перцепције света и следстве-
но на промену самог тог света, као што је то урадио Алберт Ајнштајн
(Albert Einstein, 1879–1955), када је са својом теоријом релативности
четвородимензионалног просторвремена искорачио из велике меха-
ницистичке и детерминистичке слике тог света. Кругу ових одлич-
ника, свакако припада и Милутин Миланковић (1879–1958), астро-
физичар који је задужио светску науку својим радом, нарочито
својом математичком климактологијом и делима Математичка
теорија топлотних појава изазваних Сунчевим зрачењем (1920) и
Канононом осунчавања и његов утицај на проблем леденог доба (1941).
Сигмунд Фројд (Sigmund Freud, 1856–1939) био је онај који је у наше
време битно обогатио стратегију нове науке дајући почетни и одлу-
чујући допринос научном истраживању свести, односно простора
psyche, како су антички аутори, међу њима и Платон, називали људ-
ску душу. Један од античких симбола ове psyche – душе, такође се зо-
ве psyche – лептир. Са Фројдом, отворена је могућност за ослобађање
свести, за самосвесну ауторецепцију унутрашњег људског универзу-

ма, његових слојева, конститутивних својстава и његове историје.

Истражујући митске структуре као изворни и првобитни облик
структурирања људске свести и њеног когнитивног капацитета,
Карл Густав Јунг (Carl Gustav Jung, 1876–1961) је тако настојао да се
спусти (или попне) до самог „почетка“ просторновременске спирале
свести и да на том „почетку“ истражи простор колективног несвесног
и симболички језик њених архетипских структура. Зауставио се на
слојевима језика симбола колективног несвесног у оном облику у
каквом се током историје структурирао до 15. века (Jung, 1989).
Крећући се другим путем и примењујући другачију
истраживачку стратегију, истражујући наиме комплексну структуру
језичких споменика као непоткупљивих сведока људске повести и
њеног тока, Милан Будимир (1891–1975) отишао је много даље и
много дубље у прошлост. За подручје својих истраживања изабрао је
просторвреме Балкана и прибрежних области удаљен од његовог
времена пуних педесет (50) векова, односно читавих пет (5)
миленијума. У том простору око године 3000. пре нашег времена, на
терену првобитних структура савремених језика, Будимир се осећао
веома удобно. Кретао се по њему суверено као по властитом
простору. Зато је Будимиров опус велики путоказ (Кљакић, 1988,
19921 – 3, 1993).
На истој методолошкој матрици на којој је Будмир изградио своју
истраживачку стратегију, разуме се у пуном складу са добом Рене-
сансе, и Ђордано Бруно је одговоре на основна питања људске егзис-
тенције и Универзума, тражио и пронашао унутар филозофског и
истраживачког модела који се кроз историју артикулисао на трагу
Питагорине и питагорејске традиције. Обнова Питагорине парадиг-
ме карактеристична је за културну историју током протеклих 500 го-
дина. У 20. столећу ово својство културне историје, нарочито је
видљиво у квантној механици и савременом филозофском
мишљењу које полази од промењене слике света коју је омогућала
ова нова физика. Немерљив допринос у овој ствари, пружио је Берт-
ранд Расел (Bertranda Russella, 1872–1971), један од највећих, по неки-
ма и највећи, филозоф 20. века. „Бертранд Расел... је први уочио пов-
ратак савремене науке питагорејским дисциплинама; очито је
мислио с једне стране на општу теорију релативности како ју је
представио Ајнштајн (Einstein), а са друге на квантну теорију и та-

ласну механику Макса Планка (Max Planck) и Луја де Брољија (Louis

de Broglie).“ (Gika, 1987). Из оптике „сна о коначној теорији“ дана-
шњих наука, а посебно физике (Weinberg, 1992), истраживачка стра-
тегија нове науке и њена традиција могу бити добродошли путокази
и велики узори.
Између 1985. и 1990, имао сам ретку привилегију да о различитим
димензијама овог проблема сазнајем и учим кроз пријатељске разго-
воре и сарадњу са једним од најугледнијих представника програма
нове науке, односно историје одоздо у другој половини 20. века – са
историчарем и академиком Владимиром Дедијером (1914–1990),
председником Раселовог суда. У заоставштини Владимира Дедијера
налази се обимна грађа коју је припремио за књигу Вук и Мишлe. Реч
је о пројекту на коме је Дедијер радио до смрти.
Савремено научно и филозофско мишљење препознаје своја от-
крића као „заборављена знања“ скривена у симболичким структура-
ма имагинативних лавирината архајских митова. Тај сусрет препоз-
навања најимпресивније делује у пољу интерпретације постанка
свих бића и свих ствари. Иако дефинисани и организовани унутар
когнитивних простора различитих својстава и потенцијала, митска
свест и мишљење савремене науке и филозофије сусрећу се и пре-
познају у пољу интерпретације почетка свега што постоји као два
лика, као две могућности једног истог и идентичног когнитивног ка-
пацитета и простора његових алтернатива. То је људски когнитивни
потенцијал и простор алтернатива људског света.
Већ је речено да су митска свест и савремено научно или филозоф-
ско мишљење „само“ различите секвенце и манифестације истог
просторвремена и његових могућности. Речено је и то да се (и) тај од-
нос успоставља унутар координата астралног поретка универзалне
синергије. Зато се ови облици налазе у интерактивном односу блиско
пакованих сфера – closed packing spheres. Ради се о целини људског
когнитивног простора, као и о чињени да су енергетски капацитети
сваког од слојева раста тог простора у потпуности очувани, већ у
складу са универзалним важењем принципа најмањег дејства и при-
нципом триангуларног раста (Kljakić, 1995).
Мит је посебан облик манифестовања могућности терестријалне
самосвести и културне еволуције која је њоме покренута. Он је по-
себна когнитивно-симболичка и просторновременска структура.

Али, то исто исто важи и за савремене науке и филозофско

мишљење. Јер, и савремене науке и филозофско мишљење само су
посебни терестријални облици манифестовања могућности само-
свести и културне еволуције која је њоме покренута. Савремена на-
ука и данашња филозофија су, исто тако, посебни случајеви когни-
тивно-симболичких и просторновременских структура.
Когнитивни, информатички и имагинативни потенцијал ових
структура, транспонован је у симболе, знаке и значења који су ко-
респодентни свесном и несвесном људском искуству у просторвре-
мену.
Стога митска свест и савремено научно или филозофско мишљење
представљају само посебне облике „унутрашњих“ и „спољашњих“,
општих и јединствених својстава човека и Универзума. То су (мит и
наука, али и филозофија, уметност, религија, етика...) различити ли-
кови, различите секвенце, различите манифестације, нивои и обли-
ци јединствене људске свести и простора њене имагинативне и
сазнајне моћи унутар целовитог просторвремена. Добар аргумент у
овој ствари представља привидни парадокс да је савремена наука
препознала многе од својих данашњих резултата као древна и забо-
рављена знања скривена у симболичком језику архајских митова. У
сваком случају то посебно важи за концептуалне оквире савременог
научног мишљења.
Као што је то показала квантна физика у 20. веку, савремено науч-
но мишљење поклапа се са симболичким структурама древних
знања у мери своје егзактности. Зато је сусрет између мита и науке
данас тако плодотворан. То се посебно лепо види када се ова два раз-
личита облика самосвести сретну у пољу интерпретације настанка
Универзума, његових основних својстава и његових локалних тере-
стријалних облика – наше планетарне биосфере и простора (људске)
културне еволуције. Мит и наука овде се сусрећу и препознају као
два лика, као две потенције, два интерпретативна модела који су
међусобно идентични на нивоу својих унутрашњих и базичних
структуралних карактеристика. Њихова идентичност у потпуности
потире темпоралне или просторне димензије које их раздвајају. Тај
парадоксални сусрет омогућава простор пете димензије.
Следимо ли овај мисаони ток, видећемо да између мита и науке
не постоје, нити могу постојати никакве начелне, коначне и

непремостиве разлике, јер никакве коначне и непорециве границе

између њих и нису могуће. Ово следи већ на основу чињенице да
такве границе принципијелно не могу постојати унутар
просторвремена универзалне синергије бескрајно малог и бескрајно
великог. Зато је апстрактни образац теорије Великог Праска,
данашње стандардне теорије о настанку Универзума, идентичан са
апстрактним обрасцима свих данас познатих митова о постанку, без
обзира на епоху или простор њиховог настанка (Maclagan, 1994).
Ово не треба да нас чуди јер је већ казано да је мит архетипски об-
лик организовања оних истих знања до којих је унутар једног когни-
тивног простора знатнијег енергетског потенцијала дошло данашње
научно и филозофско мишљење. У односу према науци, мит је онај
иницијални, „почетни“, „првобитни“ облик структурирања људске
свести, знања и људске слике света. Мит је првобитно нулто знање.
Пелашки мит о постању – пелашка космогонија – један је од посебно
добрих примера који то недвосмислено показује.
Иако корпус пелашке космогоније и космологије данас није досту-
пан у свом изворном облику то не значи да је ова велика слика света
занавек изгубљена. Напротив, овде ће бити показано да је симболич-
ки и когнитивни потенцијал те слике сачуван. Он нам је данас досту-
пан у облику споменика духовне и материјалне културе, као и у об-
лику бројних симболичких представа у које се временом
трансформисао.
На почетку, а намерени да интерпретирамо основну наративну и
симболичку структуру велике пелашке слике света, најбоље је да
кренемо од фрагмената сачуваних у делима каснијих античких ау-
тора или њихових још млађих тумача и преписивача. Непрецизнос-
ти, тенденциозне модификације, незнање, цензура и други облици
корумпирања изворног садржаја неког документа, који нису мимои-
шли ни сачувану архивску грађу о пелашком митолошком корпусу,
свакако представљају извесно, иако не и једино, ограничење у овој
ствари. Ипак, испоставило се да ово ограничење није непремостива
препрека.
Елементи наративне и симболичке структуре пелашког мита о
постању, данас су нам доступни као фрагменти расутог мозаика са-
чувани у делима Хомера, Хесиода, Есхила, Аполонија Рођанина,
Плинија, Аполодора, Стефана Византинца, Клемента из Рима, Про-

кла, Паусанија...
Половином 20. века, Роберт Грејвс (Robert Ranke Graves, 1895–1985)
сакупио је ове фрагменте, склопио мозаик и сачуване остатке пелаш-
ке космогоније представио као конзистентан мит о постанку (Grejvs,
1955–1992). Према Грејвсовој интерпретацији, садржај пелашког ми-
та о постанку изгледа овако.
На почетку, постојао је само Хаос. Онда се из тог првобитног Хао-
са, појавила нага Еуринома, богиња свих ствари. Видевши да је без
икаквог ослонца, прво је решила да одвоји воду од неба, а онда је, ве-
село играјући на таласима, кренула према југу. Међутим, својом иг-
ром покренула је Бореја, северни ветар. Изложена његовим додири-
ма и миловању, Еуринома је доживела право просветљење. У њој се
пробудила жена, кадра да препозна своју природу и емоције, свој
ерос и страст, свој сексуални нагон, потребу да га задовољи и жељу за
рађањем. И, тако, док је и даље играла окрећући се око себе, одлучна
да задовољи своју жудњу, Еуринома ухвати Бореја. А онда, снебди-
вајући се на почетку, али потом све слободније, крену да га додирује,
милује и све брже трља рукама. На екстатичком врхунцу тог страст-
веног плеса, родио се Офион, велика змија. Био је то тренутак од пре-
судног и далекосежног значаја за све учеснике и њихова будућа дела.
Што се Бореја тиче, изгледа да му се читав догађај толико допао да је
одмах кренуо даље. Остало је упамћено да „отада...поче да оплођа-
ва“.
С друге стране, опуштајући се после врхунца који је доживела,
Еуринома је – у складу са својом премда божанском, ипак и женском
природом – осетила хладноћу. Да би се загрејала, она поново заигра
свој божански плес, играјући све брже и све брже... Разумљиво, Офи-
он није могао остати равнодушан пред тим раскошним призором
разигране богиње, нити је могао остати миран пред њеним оп-
чињујућим чарима. Препустивши се и сам властитом нагону, Офи-
он крену ка Еуриноми, „обви њене божанске удове и споји се с њом.“
Тако је после овог инцестуозног акта богиња затруднела. Задовољена
и смирена, опуштена али уморна, Еуринома је тада на себе узела об-
лик голубице. Решена да се одмори, препустила се потом лешкарењу
на таласима. Када је куцнуо час, голубица Еуринома снела је кос-
мичко, универзално јаје. На изричиту Еуриномину заповест, Офион
се тада седам пута обмотао око космичког јајета. Грејао га је све док

се оно није распрсло и док из њега нису појавила сва деца наше бо-
гиње. У том часу, настало је све што постоји: Сунце, Месец, планете
и звезде, Земља са својим копном и водама, са дрвећем, биљкама и
животињама.
Пошто су породили видљиви свет, Еуринома и Офион решили су
да се настане на Олимпу, да мало предахну и виде шта ће даље.
Међутим, тада је Офион грубо нарушио пасторалну хармонију тог
места. Превршио је сваку меру хвалишући се унаоколо да је једини
творац Универзума. Увређена и љута, Еуринома згњечи петом тог
незахвалног самозванца и хвалисавца, изби му све зубе и онда га по
казни протера у мрачну подземну пећину. Тада се на миру посвети-
ла преосталим пословима стварања онога што још није постојало.
Прво је створила је седам планетарних сила, постављајући по једног
Титана и Титанку као контролоре за сваку од њих – Теа и Хиперион
за Сунце, Фојба и Атлант за Месец, Диона и Крија за Марс, Метида и
Коеја за Меркур, Темида и Еуримедонт за Јупитер, Тетида и Океан за
Венеру, Реа и Крон за Сатурн. Најзад, од Офионових зуба Еурином је
начинила и Пеласте, прве људе на Земљи.
Тако је по пелашком миту о постању настало све што постоји. Са
незнатним изменама, ово предање сачувало је своју унутрашњу
структуру у доцнијем, знатно млађем, Орфичком миту о постању
који је имао важну функцију у доктрини орфичких братстава и њи-
ховим мистеријама. Пелашка космогонија сачувана је и у миту о
постанку који се интерпретира у Хомеровој Илијади и Хесиодовој
Теогонији (Baring-Cashford, 1991).
Емпиријска евиденција која нам је на располагању у овој ствари,
сугерише најмање два важна закључка.
Прво, да је велика пелашка слика света млађи, незнатно модифи-
ковани облик (Bahoven, 1949–1990), велике слике света артикулисане
у епохи Прве Европе, односно Старе Европе током неолитске револу-
ције (Будимир, 1948, 1950, 1951–1952, 1956, 1968; Bahoven, 1949–1990;
Ristić, 1969; Gimbutas, 1965, 1982, 1991; Winn, 1981; Pešić, 1985; Кљакић,
1992, 1993), да је, другим речима, модификација изворне космогоније
и космологије из епохе цивилизације неолитске Винче, те да следс-
твено овде имамо посла са источницима који су „извори вишег реда“
(Будимир, 1968).
И друго, да је унутрашње симболичко и когнитивно језгро ове ве-

лике слике света као иницијална, нулта структура и као матрица са-
чувано и у великој слици света савремене науке..
Наиме, после приближно 12.000 година од када се у подручју
цивилизације Винче структурирао иницијални облик мита о
постанку, дакле данас, у „тренутку“ када се когнитивни капацитет
људске свести манифестовао (и) у облику теорије Великог Праска,
данас стандардне научне парадигме о стварању света, као и у
облицима других теорија изниклих на истом таласу – теорија хаоса,
теорија супер струна, теорија магичних водених кластера, итд. (Vajn-
berg, 1977; Gleick, 1987; Davies - Brown, 1988; Smooth, 1993; Jurema at al.,
1993; Szent-Györgi, 1993) – испоставило се да између базичних
симболичких структура ових теорија и базичних симболичких
структура пелашког мита о постанку са друге стране, постоји снажна
коресподенција.
Ланац коресподенција између пелашког мита о стварању и модер-
не науке почиње са нултим, иницијалним моментом стварања и ха-
осом који су заједнички за обе мисаоне структуре. Затим следе ко-
респоденције између супер струна као једнодимензионалних
објеката и Офиона као једнодимензионалног објекта; свет 4 + 7 про-
сторвремена модерне науке коресподентан је пелашком универзал-
ном, космичком јајету као четвородимензионалном и Офиону као
једнодимензионалном објекату, будући да и суперструна и Офион
који вибрирају на води, производе јединствену седмодимензионал-
ну сферу на Планковој равни (Karl Ernst Ludwig Marx Planck, позна-
тији као Max Planck, 1858–1947).
Најзад, у оба случаја, имамо посла са таласним кретањем као ос-
новним обликом кретања и универзалним својством свих манифес-
тованих и неманифестованих стуктура.
Културна еволуција јесте нарочито комплексни облик таласног
кретања.
Следствено, ово универзално својство таласног кретања важи и за
сваку цивилизацију које се током људске историје манифестовала,
која се манифестује или ће се у будућности манифестовати као сек-
венца јединственог и целовитог тока културне еволуције и њеног
ритма.
Цивилизација је екстремно комплексна просторновременска
структура која се ритмички креће по комплексном таласном обрас-

цу. Цивилизација је посебан облик таласног кретања.

Ово својство таласног кретања отвара тако и нови „пакет“ кореспо-
денција између мита, као темпоралне структуре људске свести и сав-
ремене науке, нарочито квантне механике као данашње људске сли-
ке просторновременске реалности.
С тим у вези, треба имати у виду да је један од главних изазова за
данашњу науку о свести оно временско јединство простора мита
(прошлост – будућност), које се манифестује у истом облику као и
просторно јединство (од микро 10-33 цм. до макро 1033 cm).
Феномен просторног јединства такође представља изазов на који
модерна наука још није понудила задовољавајући одговор. У оба
случаја – временско јединство и просторно јединство – пред изазов
нас изгледа стављају својства пете димензије о којима још увек
знамо тако мало. Стога, а имајући ове чињенице на уму, нарочито
имајући на уму улогу пете димензије у овој ствари, науку о свести,
на пример, можемо дефинисати као људски метод истраживања и
сазнавања просторновременске структуре реалности (Kljakić, 19941).
Пелашки мит о постанку представља, дакле, источник вишег реда
из епохе цивилизације Винче. Реч је о старобалканском источнику
из епохе коју данашња наука назива епохом Старе Европе или Прве
Европе.
„Разнолико дејство старобалканских источника огледа се у из-
грађивању онога што се зове европски менталитет“, појашњава Буд-
мир (Будимир, 1969) и, класификујући историјске изворе, на истом
месту такође каже:
„Михаил Ростовцев, који је – како признају и Немци – својим ра-
довима из области античке историје превазишао и самог Теодора
Момзена, разликује више историјских извора. За њега су на првом
месту споменици материјалне културе (као грађевине, путеви итд.),
затим епиграфски споменици и нумизматичке легедне, а тек онда
извори и фрагменти од самих античких историчара. Овом трипар-
титном зборнику историјских извора додао бих још један, који не
спомињу ни Ростовцев ни остали историчари: мислим на неписане
изворе које нам пружају остаци културних речника, заправо на збир-
ке речи које упорно путују из епохе у епоху и од једног народа дру-
гоме. Ови неподмитљиви сведоци пружају врло важне исказе о кул-
турно-историјским процесима, чак и онима из давних времена, па се

њихова вредност не сме никако заборавити. За њихово правилно ту-

мачење потребна је историјска лингвистика.“
Следи ли се ово Будимирово методолошко начело и упутство о
значају „неподмитљивих сведока“ и историјске лингвистике не-
опходне за „њихово правилно тмачење“, онда ће се видети како кор-
пус пелашког мита о постанку, његово гранање кроз историју, транс-
формација и дисперзија његових унутрашњих мотива и структура,
представља само концептуално језгро унутрашњег устројства нашег
данашњег људског света, његове повести и његових изгледа за бу-
дућност.
То ће бити делимично показано у редовима који следе. Јер, као
што је већ речено: „Како да разумемо крај, ако су почеци за нас заго-
нетни? А где се они могу спознати? Одговор је несумњив: у миту, тој
верној слици најстаријег доба; или ту или нигде.“ (Bahoven, 1949 –
1990.)
Еуринома је врховна представница моћи рађања и новог живота,
односно моћи живота самог. Последично, она је почетни услов и
трајни симбол настајања и настанка свега што постоји. Еуринома је,
дакле, врховна богиња свих ствари, она је Мајка Земља, Велика Бо-
гиња, Велика Мајка, Megdale meter ton theon, Magna mater deorum, Dea
domine dindymone. Да је реч о веома старој представи, говори и то
што је Еуринома богиња Месеца, која је још позната и као Велика лу-
талица. Њене много млађе историјске еманације су Дајбаба, Кибела,
Кибеба, Изида, Иштар, Деметра, Туран, Тиамат, Геа, Артемида, Хе-
ра, Дијана и друге главне женске богиње у античким системима ве-
ровања, али су то и старозаветна Ева, новозаветна Девица Марија и
гностичка Софија (Barings i Casford, 1993).
У компаративној анализи статуе Велике Мајке из Кличковца у
Србији – датован у 2. миленијум п.н.е., овај артефакт неповратно је
уништена 28. јула 1914. од прве гранате која је у Првом светском рату
била испаљена са једног аустроугарског брода на Београд – Милоје
М. Васић, који је деценијама истраживао неолитску Винчу, показао
је сродност балканског неолитског култа Велике Мајке са култом
Велике Мајке у Египту, Месопотамији, Троји и другде (Васић, 1951,
1952–1953). Као голубицу ову Велику Мајку срећемо у Сумерској и
Хебрејског митологији.
Бореј и Офион, ветар и змија, представљају начело стварања – де-

мијург. Египатска и хебрејска митологија дају исти статус овим

представама. Код малоазијских Хетита, митска змија Illi(r)janka, та-
кође представља стваралачко начело. Мајка Земља и Змија Творац из
предхришћанске словенске религије налазе се у комплементарном
односу као код Пеласта или данашњих Баска. Ilirios је херојски епо-
ним Илира као „змијског народа“. Ови древни Балканци такође су и
једна од грана старобалканских Пеласта. Као што нас у Комедији оба-
вештава Данте, Бореј је и словенски бог буре, а један споменик са овим
словенским Борејом из 2. века н. е. и данас се чува у Пули.
Сви Пеласти, односно први људи, настали су од Офионових зуба.
Пелазг, њихов митски предак и први човек, поникао је у Медведичи-
ној Земљи. Према предању, град Аргос био је први град који је осно-
вао овај Пелазг, први од свих људи. На Пелопонезу су до данас сачу-
вани топоними Аргос и Аркадија – Медведичина Земља – Земља
Медведа. Реч је о језичким споменицима из заоставштине предхе-
ленских Пеласта.
На овај аспект проблема, Будимир скреће пажњу на бројним
местима, па тако и док анализира најстарије познато помињање
имена Alaksandus > 'Άλέζανδρος (Будимир, 1948).
Alaksandus је име господара града и државе која се у једном
дипломатском хетитском документу из 14. века п.н.е. наводи као
Вилуса – Wilusa. Документ је сачуван у хетитском државном архиву.
Речена Вилуса налазила се на данашњем Анадолском полуострву.
По једној теорији у области његовог југозападног егејског приморја,
по другој теорији непосредно у зелеђу Троје или североисточно од
ње, у сваком случају у области Мраморног мора. Као једна од
бројних заједница на том подручју, Вилуса је наравно била у тесним
везама са Хетитима.
Будимир налази да је име Alaksandus – Aleksandos, „свакако
епикеза неког старог домаћег матријархатског божанства, које се
доцније у класично доба јавља под разним именима као Хера,
Атина, Артемида, Деметра итд. То је Велика Мајка, приказивана
обично као териморфно божанство у облику краве, срне, козе, а у
Лаконији и као мечка. Тако се Артемидине свештенице зову αρχτοι
'мечке'. У једном позном магиском рукопису имамо сингуларни
облик αρξ место αρχτος (Будимир, 1948, повл. Љ. К).“
Основни елеменат тог имена Alaks, идентификовао је Будимир са

трачком глосом ολξις – медвед, коју је сачувао Порфирије у Животу

Пигароином, Vita Pythagorae 23, 22. Крећући се овим трагом Будимир
је установио да име Alaksandus – Aleksandos свој корен има у ста-
ријем облику Aleksandra, имену додељеном некој женској богињи,
односно у имену које „очигледно припада речнику предгрчких Пелас-
та а по свој прилици и сам култ тог женског божанства. Македонски
и епирски Александри су према томе старобалканска предгрчка име-
на“ (Будимир, 1948, подвл. Љ.К).
Значење имена Александра јесте Медведица, Мечка. Генеза веро-
вања неолитске Винче, о којима судимо на темељу до нашег времена
сачуваних артефаката, омогућава да се између Еуриноме и Алексан-
дре, односно Медведице успостави знак пуне једнакости.
Наиме, у партенону неолитске Винче, сакрална представа Медве-
дице несумњиво заузима место највишег ранга. Имамо ли у виду оп-
ште прихваћену чињеницу да исти узроци производе исте последи-
це, онда следи да и ова врховна богиња неолитске Винче која се јавља
у облику сакралних представа Медведице симболички представља
Велику Мајку, Мајку Земљу, односно теургијску моћ која је гарант
животних и животородних циклуса од егзистенцијалног значаја за
људску заједницу аграрне цивилизације.
Присутна у свему што постоји као она која носи клицу живот и
живот сâм, Велика Мајка држи свет на окупу, будући да стално об-
навља његове циклусе рађања. Присутна у сваком од небројено мно-
го облика видљивог и невидљивог света, вечно и у свему, сâма Вели-
ка Мајка удобно је смештена на једном те истом месту, разуме се
високо на небу. Са људима и њиховим светом, повезана је неуниш-
тивом везом.
Ова веза Велике Мајке и људског света није ништа друго него
„светске вериге“, „соха небеска“ (Караџић, 1818–1851, 1935), она кос-
мичка оса или оса света око које се у правилном ритму одвијају цик-
луси рађања и умирања.
Велика Мајка представља се људима на оба краја „светских вери-
га“, како на Небу тако и на Земљи, у два облика Велике Медведице. На
Земљи, то је Велика Медведица, најмоћније и најмудрије биће север-
не хемисфере. На Небу, то је она група звезда која се налази у самом
„центру“ северне хемисфере, која се „креће“ по замишљеној кружној
путањи толико споро да је за генерације током више хиљада година

практично непомична (данас знамо да ове групе „централних“ звез-

да направе пун круг око замишљене осе током циклуса који траје око
23.000 година). Ова група звезда не само да има облик Велике Медве-
дице, него има и облик њеног подматка.
Отуда и Александра која значи Медведица, Мечка. Следствено,
мушки еквиваленат тог имена Александар, значи Медведичин (пото-
мак), Међедовић, Медвед. Као једна од последица дубоке промене
коју је изазвала трансформација матријархата у патријархат током 3.
миленијума п.н.в., групе „централних“ звезда на северној хемисфери
данас се називају Велики Медвед – Ursa Major и Мали Медвед – Ursa
Minor.
Име доцније хеленске богиње Артемиде такође значи Мечка, Мед-
ведица, као што су и онај Alaksandus из Вилусе, и велики космокра-
тор Александар Македонски, као и сви Александри после њих, сино-
ви Медведице, Међедовићи, синови Велике Мајке. Следимо ли ово
извођење, видимо да имена свих Александрија, градова названих по
овим Александрима, упућују на снажну традицију и значај култа Ве-
лике Мајке – Велике Медведице и у потоњим временима.
Сваки од оснивача декларише свој новоосновани град као Међедо-
вићев град, град Медведичиног потомка, односно као Александрију –
Град Медведице – Медведичин Град – Мечкоград – Град Велике Мајке.
Ово нарочито важи за ону Александрију – Медведичин Град – Град
Велике Мајке у Египту, названу по Александру – Међедовићу Маке-
донском. Овај Град Велике Мајке у Египту, ова Александрија, у светс-
кој историји остала је упамћена због улоге свог Museona, Мусеја и
његове Библиотеке.
Симболизам и култ Велике Медведице и њених теургијских и ма-

гијских својстава веома је стара представа. Тај култ је документован
у митовима и религијама многих култура, па тако и у великој пе-
лашкој слици света.
Најраније познате култне представе Велике Медведице и њене
симболичке функције потврђене су током неолитске револуције у
подручју цивилизације Винче, односно Старе или Прве Европе.
Велика Меведица је земаљски и небески симбол Велике Мајке.
Као што је Еуринома архетип врховне богиње за касније системе

веровања, исто тако је и сачувани пелашки извештај о Деукалионо-

вом потопу образац за доцнија предања о том догађају.
Када је Пеластов син Ликаон цивилизовао Аркадију – Медведичину
Земљу на Пелопонезу, и почео да обожава древног пелашког бога
Зевса Ликијског, одлучио је да му приноси и људске жртве. Међутим,
то је разљутило новог врховног бога Зевса Олимпског, па онако љутит
претвори Ликаона у вука, врати се на Олимп решен да поплави цео
свет и све људе. Чувши за ову Зевсову намеру, Прометеј, један од Ти-
тана, обавести о њој свог брата Деукалиона, краља Фтије, када га је
овај посетио на Кавказу. Деукалион је одмах, не часећи ни часа, саг-
радио чамац, снабдео га храном, укрцао се са својом женом Пиром и
испловио. Тек што се отиснуше од обале, „дуну јужни ветар, поче да
пада киша, а набујале реке почеше да се сручују у море, које је расло
с огромном брзином и рушило све на обали и у равници; цео свет је
био поплављен осим неколико планинских врхова и изгледало је да
су изгубљена сва смртна бића осим Деукалиона и Пире.“ Вода је пре-
стала да расте и почела да се повлачи тек после девет дана.
Грејвс, са неким другим истраживачима, сматра да је овај мит био
импортован из Азије, те да заправо описује велике поплаве и прави
потоп у Месопотамији. Међутим, пре ће бити да је садржај легенде о
Деукалионовом потопу, заправо сачувано сећање на планетарни до-
гађај катаклизмичких размера који се, колико данас знамо, одиграо
око године 5.000. п.н.е. Био је то „тренутак“ када је ниво свих светс-
ких океана, мора, језера и река порастао у просеку за 150 метара. У
том „тренутку“ битно је измењена конфигурација копнених маса на
Земљи, па је тако и матични простор пелашких заједница престао да
постоји као компактна копнена маса; трансформисан је у три дана-
шња полуострва – Балканско, Анадолско и Апенинско полуострво.
Географија свих континената људског света какву познајемо, добила
је свој данашњи облик у периоду овог глобалног потопа. Тек тада би-
ла је прекинута копнена веза која је спајала тако удаљене тачке гло-
буса као што су то Балкан, данас полуострво и Папуа Нова Гвинеја,
данас острво (Levin, 1994).
Чињеница да безмало сви сачувани митови о постанку познају
предање о потопу, говори у прилог закључка о планетарним импли-
кацијама тог догађаја из геолошке историје планете. Сећање на овај
велики догађај у геолошкој историји и локално искуство заједнице у

вези с њим, представљају стварни унутрашњи садржај и пелашког

извештаја о потопу и Деукалионовој деветодневној пловидби.
Видимо да Деукалионов брат Прометеј, има и у предању о потопу
веома истакнуту улогу. Та улога у великом догађају новије геолошке
историје, у пуном је складу са основном функцијом овог пелашког
божанства у људској историји, а посебно у историји културне еволу-
ције. Име Прометеј значи промишљеност.
Пелашки Прометеј представља светлост, он заступа Сунце на
Земљи и поуздани је савезник људске потребе за знањем, носилац је
и симбол идеје људског просветљења и просвећености. Зато га у Пе-
лашком митолошком корпусу називају и творцем људског рода.
Као најмудријем међу Титанима, Атина је омогућила Прометеју –
који је помагао током њеног рађања из Зевсове главе – да постане
прави стручњак у тако важним подручјима знања као што су то аст-
рономија, математика и филозофија, писмо, историја, пољопривре-
да и сточарство, бродоградња и морепловство, медицина, рударство,
пловидба и навигација, архитектура, медицина, металургија, али и
бројне друге вештине. Прометеј је био онај који је људе увео у та
знања. Био је то акт демократске иницијације. Зато је Прометеј прво-
битна представа Великог Учитеља (Kljakić, 1999).
На Прометејеву молбу, Зевс је одустао од намере да уништи цео
људски род, али је почео да се озбиљно љути увиђајући како се људ-
ска моћ и способности, управо захваљујући Прометеју, све више
увећавају. То је кулминирало после познате расправе на Сикиону у
којој је Прометеј био позван да пресуди које делове бика треба жрт-
вовати боговима, а које оставити људима. Зевс, који је од две вреће
што му их је на избор понудио Прометеј, изабрао ону са костима и
салом, остављајући ону са месом за људе, толико се наљутио на Про-
метеја јер му се овај подсмевао иза леђа, да је људима одузео ватру.
„Нека од сада једу живо месо! „ – из свег гласа је заурлао гневни Зевс.
Наставак приче је познат. Прометеј је украо ватру са Олимпа и пре-
дао је поново људима. Од тада, сурово је кажњен и прикован за ону
стену на Кавказу.
Ова приповест о Прометеју и ватри, није само поучна алегорија о
улози моћи и доминације у људским и божанским пословима, него
је још и више симболичка интерпретација универзалног феномена
људске свести, самосвести и знања.

Три спојена једнакостранична троугла конституишу тетраедар –

tetrahedron. Тетраедар је пирамида – πυραµις, она је исто што и ватра
– πυρ. „Дакле, како на основу правилног закључивања тако и на осно-
ву вероватноће, сматраћемо просторни облик пирамиде елементом
и семеном ватре“, каже Платон (Timaj, 56b). Зато је у Платоновој ин-
терпретацији ове питагорејске теорије пирамида – πυραµις ини-
цијални, почетни облик из кога настају сви основни правилни обли-
ци простора. Као што је познато, има их укупно пет и сваки
представља неки од основних облика конфигурисања Универзума:
тетраедар – tetrahedron, хексаедар – hexahedar, октаедар –
octahedron, додекаедар – dodecahedar, икосаедар – icosahedar.
Овај трансформациони низ основних облика и њихова хијерар-
хија скреће пажњу да све што постоји настаје из ватре, односно из
светлости, следствено из свести, будући да је свест један од облика
светлости.
Другим речима, Прометејев гест много је више од анегдоте из жи-
вота богова и људи. Враћајући људима ватру, Прометеј је помогао да
се покрене најважнији догађај у историји земаљске културне еволу-
ције. Људи су постали свесни самих себе, свог креативног потенција-
ла и своје моћи да тај потенцијал користе. Захваљујући Прометеје-
вом иницијалном акту, људи су препознали потенцијал властите
свести, светлости, света. То је разлог због кога у пелашком митолош-
ком корпусу Прометеј ужива тако велики углед правог творца људс-
ког рода. Ова симболичка представа није изгубила ништа од своје
унутрашње снаге и узбудљивости до наших дана.
Важан извор за реконструкцију пелашке космогоније такође је
предање о Јасону и Аргонаутима (Apolonije sa Rodosa, 1998;
Apollonius of Rhodos, 1995). Укрцани на лађу Арго, пловећи балканс-
ким и медитеранским воденим магистралама, они трагају за митс-
ким златним руном. Према Аполонију Рођанину, посада Арга броја-
ла је 54 морнара, док други извори наводе да је Аргонаута било 50
или 60. Међу Аргонаутима су и такви хероји као што су то Орфеј, Му-
сеј и Херакле.
Бројна тумачења симбола златног руна почињу констатацијом да
је у питању двоструки соларни симбол – златна боја и златни ован
који је Зевса донео на небо. Тумачи су такође сагласна и у томе да је
златно руно симбол трагања за врхунском просветљеношћу, за пу-

ним идентитетом и недостижном „коначношћу“, за пуним и „конач-

ним“ познавањем себе и властитог света.
Златно руно је симбол највеће спознаје, највећег знања, а то значи
спознаје живота, његовог смисла и његових основних принципа.
Да би се постигао тако узвишен циља, неопходно је савладати
мрачну страну властите природе и мрачну страну природе самог
света. Ован је соларни симбол у свим главним духовним традиција-
ма: у старом Египту ован је персонификација Амон-Ра (“Ра... ти овне,
најсилнији од свега створеног“) и Озирисов атрибут; у ведској Ин-
дији посвећен је светој ватри, богу Агнију; у Феникији ован је бог не-
ба и плодности; у Хелади он је симбол Сабазија – Зевса. Ован је сим-
бол мушке генеративне и стваралачке моћи обнављања соларне
енергије, те је у сталној вези са боговима Сунца и Неба.
Херметичка традиција, која почива на учењу приписаном Херме-
су Трисмагисту, назива овог Хермеса и криофор – носилац овна. У
складу са древном традицијом, Христ је добри пастир, спасилац,
онај који интегрише (и) симболичку моћ златног овна и златног ру-
на. На једној римској скулптури из 3. века, Христ је приказан као
криофор. „Од овна до златног руна само је корак. Додајмо да је латин-
ски назив за овна Аријес, и примимо да Аријес није друго него
Аријаднина нит, тајна врата, нит везе која из лавиринта незнања во-
ди у светлост разумевања. Схватимо такође, и то зашто је криофор,
носилац овна приписиван Тоту – Хермесу Трисмегисту.“ (Lionel,
1984; повл. Љ.К.)
Исак Њутн (Isaac Newton, 1642–1727) у The Chronology of Ancient
Kingdoms Amended, Исправљена хронологија античких краљевина –
књига је објављена 1728, годину дана после пишчеве смрти – интер-
претира предање о златном руну и Аргонаутима као историјски из-
вор првог реда о положају звезда у прошлости и проблемима пло-
видбе и навигације у вези с тим, а такође и као извор од значаја за
реконструкцију културне, политичке и духовне историје античког
света уопште (Newton, 1728–1988).
Један од важних аргумената у прилог оваквог становишта, Њутн
је нашао у изгубљеном спису Gigantomachia – Gigantomahija, чији је
садржај познат захваљујући томе што га опширно интерпретира и
цитира Климент Александријски у 2. веку н.е. Наиме, у Гигантома-
хији се изричито тврди да су Кирон, његова кћи Хипо и Мусеј, били

практични астрономи. Мусеј је стекао славу као аутор дела Theogonia

– Теогонија и Sphera – Сфера. Због Мусејовог знања и мудрости, сам
Орфеј посветио му је спев Кратер.
Отуда је у Птоломејевој Александрији – Медведичином Граду –
Граду Велике Мајке, она установа која је од тог града начинила нај-
већи центар знања тадашњег света, и до данас остала узор због своје
Библиотеке, својих научника и филозофа, названа Мусеон.
Међу члановима посаде брода Арго, у друштву са другим Аргона-
утима, налазимо, дакле, и Мусеја и Орфеја. На основу свега, Њутн је
еп о Аргонаутима и златном руну интерпретирао као прворазредну
астрономску, навигациону и географску енциклопедију, те историјс-
ки извор првог реда.
Заиста, људи су пловили управљајући се по звездама, у најдубљој
прошлости простора у коме Аргонаути трагају за златним руном. Да
би опстали, људи су свакако морали бити у најприснијој вези са гео-
графијом, биосфером и климом тог простора, па тако и са његовом
хидросфером и њеним воденим магистралама, од оног „тренутка“
када су се „први пут“ појавили. Савремени човек, односно homo
sapiens sapiens, живи у области где су Аргонаути трагали за златним
руном, најмање 50.000 година.
Документована је чињеница да су неолитски рибари у подручју
Гвоздених Врата на средњем Дунаву пловили том великом реком већ
око године 12.000. п. н. е. (Срејовић, 1969; Ристић, 1969; Срејовић – Ба-
бовић, 1983), а вероватно и раније. Моноксил, врста чамца који су ви-
зантијски хроничари из 7. века н.е. сматрали за типично словенско
пловило, био је, како су то потврдили археолошки налази, увелико
коришћен на обалама Јадранског мора током 3. миленијума п.н.е.
Следећи нит екстраполације положаја звезда уназад према Му-
сејевој Сфери и подацима које је нашао у епу о Аргонаутима и тра-
гању за златним руном, Њутн је дошао до закључка да се славна мор-
нарска пустоловина одиграла у години 939. п. н. е. Овде, у The
Chronology of Ancient Kingdoms Amended, Њутн посебно скреће па-
жњу на чињеницу да су имена чланова посаде брода Арго, као и име-
на других њихових пелашких савременика божанског или људског
порекла, до данас остала сачувана као имена најважнијих звезда и
звезданих група на астрономској карти северног звезданог неба.
Каталог звезданих имена пелашког порекла у пуној је корелацији

са предањем које наводи да је после окончања мисије, сама Атина

пренела лађу Арго међу звезде. Од тог часа, лађа Арго плови од звез-
де до звезе по космичком океану и чува Клицу Живота у облику нај-
веће, коначне спознаје смисла живота и његових основних начела.
Клица Живота је оно што кроз бескрај носи и чува Арго.
Брод Арго је космичка Арка, заветна лађа која носи и чува основно
знање о животу, па тако и сам живот. Ова симболичка представа
сугерише да првобитна космичка Арка, заветна лађа која носи Клицу
Живота, није друго него пелашка космогонија и космологија, односно
пелашко предање.
Разуме се, бројни су облици у које се током историје трансформи-
сала ова наша пелашка Арка. Библијски Ковчег Завета најпознатија
је од тих земаљских еманација првобитне космичке Арке и златног
руна.
У прилог Њутновог налаза да су имена чланова посаде брода Арго,
као и имена других њихових савременика божанског или људског
порекла, до данас сачувана као имена објеката на карти северног
звезданог неба, говори и то што се и највиша до сада позната плани-
на у Сунчевом систему после 1972. године зове Olympus mons –
Олимп.
Реч је о вулкану чије је првобитно име било Nix Olympica – Снежни
Олимп. Његова старост процењена је на милијарду година. Овај
Олимп висок је 26.400 метара, односно 26,4 километара, а према нај-
новијим мерењима као његова висина наводи се 27.000 метара или 27
километара. Основица овог Олимпа има површину од 600 квадрат-
них километара, док најновији извори говоре о површини његове ос-
новице од 540 квадратних километара. Тај вулкан налази се на север-
ној хемисфери планете Марс.
Године 1879, ову планину открио је тадашњи директор Миланске
опсреваторије, Ђовани Скиапарели (Giovanni Virginio Schiaparelli,
1835–1910), велики истраживач Марса, аутор у новије време одбачене
теорије о систему канала који прекрива ту планету. Скиапарели је
ову планину на Марсу и назвао Nix Olympica – Снежни Олимп.
На данашњим картама црвене планете – израђене су у Меркаторо-
вој пројекцији која се стандардно користи овде на Земљи – налазимо
да тај вулкан, од 1972. под именом Olympos Мons заузима простор од
14˚ до 23˚ северне ширине и 132˚ до 142˚ западне дужине; његов нај-

виши врх налази се на 19˚ северне ширине и 133˚ западне дужине.

То је она област на Марсу смештена између Висоравни Аркадија –
Arcadia plantia (односно Висораван Медведичине Земље, Висораван
Велике Медведице, па исто тако и Висораван Велике Мајке) на северо-
западу, Албског канала – Alba fossae и Танталовог канала – Tantalus
fossae на североистоку и удаљене Северне пустиње – Vastitas borealis
на крањем северу; Јупитеровог храма – Jovis tholus на истоку; Библи-
диног жртвеника – Biblis paterna, Одисејевог жртвеника – Ulysses
paterna и вулканских планина Tharsis montes на југоистоку; Сирени-
ног канала – Sirenum fossae и Мемнонијевог канала – Memnonia fossae
на југозападу; Медузиног канала – Medusae fossae и Висоравни Ама-
зонки – Amazonis plantia на западу (Beatty i Chaikin, 1990) – Слика 3.
Лако је уочити да се савремена наука, именујући просторе Марсо-
вог рељефа, доследно држала топономастичког каталога староевроп-
ске, конкретније балканске географије. Разуме се, ово је у пуном
складу са широком терестријалном распрострањеношћу тог пелаш-
ког појмовника до наших дана. Савремена употреба појма Олимп
добро илуструје ову појаву.
Не само да је упамћен онај Олимп на коме столује Зевс са својом
породицом богова и полу–богова, или онај Олимп у анадолској Ли-
кији, о чему нас обавештавају Хомер и други антички аутори, него и
данас постоји неколико земаљских Олимпа. Тако се на северу дана-
шње Грчке, у области Солунског залива, налази планински масив
Олимп, чији је највиши врх такође Олимп – gr. Óros Ólimbos, који се
назива и Горњи Олимп – гр. Áno Ólimbos (2.917 м.), с обзиром на то да
се Доњи Олимп – гр. Káto Ólimbos (1.172 м.) налази јужно, у Еубеји.
Још један Олимп налази се на грчком острву Карпатос – Karpathos у
Егејском мору, док на Пелопонезу затичемо Олимпију, један од дери-
вата топонима Олимп. На јужном Кипру, Олимп или Khionistra
(1.915 м.) име је највише међу Troodos планинама. Планина Олимп
(2.428 м.) на Олимпском полуострву, налази се на северној пацифич-
кој обали САД, у северозападном делу државе Вашингтон. Године
1938. на том простору отворен је Олимпијски национални парк.
Сâм топоним Олимп – Olympos јесте старобалкански пелашки
појам из предхеленске епохе. Милан Будимир је убедљиво показао
корелате овог пелашког Олимпа са још једном митском планином,
са Смиљана Планином из српске народне поезије. Олимп и Смиљана

Планина су корелати јер се у оба случаја ради о божанским планина-

ма на којима почивају мртви хероји. Резултат ове анализе навео је
Будимира да утврди „подударност између Олимпа и Смиљана Пла-
нине с једне стране, као и Хомерове 'рајске ливаде' asphodelos leimon
која се јавља у Платоновој Држави и Вергилијевој Енеиди. „ (Буди-
мир, 1957.)
Интересантни аргументи у прилог овог Будимировог становишта
могу се пронаћи у областима два највиша Олимпа, оног на Марсу
(27.000 м.) и оног Горњег Олимпа (2.917 м.) у залеђу Солунског зали-
ва. Северозападно од овог земаљског Горњег Олимпа наилазимо на
занимљиве топониме.
То су имена насеља Servia (место које се у географским картама из
прве половине 20. века назива Serbia – Србија), Petrana i Kozani. На
Марсу, северозападно од тамошњег Олимпа, на северној граници
Висоравни Аркадија – Arcadia plantia (Висораван Медведичине Земље,
Висораван Велике Медведице, па исто тако и Висораван Велике Мајке)
налази се Кратер Миланковић, назван у част Милутина Миланко-
вића (1879–1958).
У својим мемоарима, Миланковић се присећа и времена (1925) ка-
да је почео да пише научно-популарне есеје који су у облику писама,
прво објављивани у Летопису Матице српске, а потом сабрани у
књизи под насловом Кроз васиону и векове (1928). Метод који је ко-
ристио у том раду, веома је занимљив. Била је то врста имагинарног,
менталног путовања у будном стању кроз простор и време нашег
Сунчевог система. Антрополози и сродни стручњаци, врсту путо-
вања која је практиковао Миланковић, класификују као шамански
лет. Есеји које је тада објављивао били су писма са тог путовања.
“При мојим свакодневним шетњама по шуми, а кад бих се осећао
за то инспирисан, сео бих... и далеко од осталог света, замишљао да
путујем по васиони и својим очима посматрам и доживљујем што је
наука докучила...“, присећа се Миланковић, па у наставку каже и ово:
“Други пут пошао бих у древну прошлост. Прелетео бих у мисли-
ма цело историјско и преисторијско доба све до првог човека на
Земљи па онда пошао даље. Нисам се зауставио ни на оном месту то-
га пута где је настао први живот на Земљи, већ пошао онамо где сам
очекивао наћи га у пуном цвату, а то је било на Марсу. „
“Чим је вечера била завршена, изгубио бих се из тог веселог

друштва, понео са собом чашу вина, изашао у таму парка и онде

одабрао место одакле се отварао изглед на звездано небо. Запалио
бих своју лулу и уз њен снажан дим удисао свеж ваздух... Тада бих
наставио своја замишљена путовања по небу. На њему су трепериле
звезде, а Марс блистао својим црвенкастим сјајем... Посматрао сам
га голим оком, али сам својим мисаоним погледом видео тим више.
Гледајући га у пуном сјају пред собом, његово присуство посведоча-
вало ми је да је оно што замишљам стварност...“
У другом писму-есеју из књиге Кроз васиону и векове, Миланковић
је решио да са својом младом сапутницом пође у „стари Вавилон На-
букаднезаров, да се онде попнемо на седмоспратни вавилонски то-
рањ и онде својим очима сагледамо халдејске астрономе како пос-
матрају небеске појаве и прибележавају их. Да после тога пођемо у
стару Атину и ослушкујемо разговор Аристотела са његовим уче-
ником и наследником Теофрастом. Замишљао сам и посету Архиме-
ду у Сиракузи да би нам дозволио да се убојном галијом Александ-
рејом... одвеземо у Алексадрију и онде под вођством Ератостена
разгледамо славни александријски Музејон и његову ненадмашну биб-
лиотеку.“ (Миланковић, 1988; подвл. Љ. К.)
Године 1955, Миланковић је објавио чланак под насловом Вави-
лонски торањ модерне технике, у коме је поставио питање: „До које
највеће висине и којим савременим средствима бисмо се могли по-
пети увис грађевином која би надмашила све доскорашње?“ На ис-
том месту одговорио је на то питање предлажући да се од армираног
бетона ротационо-симетричне спољашње конструкције изгради то-
рањ висине 21,646 километара са основом пречника 112,84 километра
(Миланковић, 1955). Био је то последњи Миланковићев рад објављен
за живота. Умро је три године касније.
Тако је године 1955, Миланковић дизајнирао и пројектовао власти-
ту Вавилонску кулу. Док је радио на том последњем пројекту у живо-
ту, Миланковић је свакако знао да се на Марсу – кога је, уосталом, и
сâм толико пута посећивао – налази и онај Олимп, по облику веома
сличан – иако виши за око 6 километара –његовом Вавилонском
торњу модере технике, али свакако није могао знати да ће један кра-
тер северозападно од Олимпа на Марсу, њему у част бити назван
Кратер Миланковић.
Ове земаљско – космичке релације које је успоставио Миланковић,

биле су изгледа неизбежне, нарочито уколико уважимо чињеницу да

је референтни оквир наших данашњих знања успостављен на те-
мељу космогоније и космологије старобалканског пелашког пре-
дања, које се, већ је речено, подједнако добро рефлектује како на
Земљи, тако и на Небу.
“Хоризонтално“, корпус старобалканске пелашке космогоније и
космологије представља иницијално симболичко и когнитивно јез-
гро културне еволуције током најмање 12.000 година наше људске
историје. „Вертикално“ својство тог иницијалног језгра клтурне ре-
волуције јесте она несумњива веза коју је та првобитна космогонија
и космологија успоставила са звездама, у овом случају са „централ-
ним“ звезданим констелацијама на небу северне полулопте, са Вели-
ким Медведом – Ursa major и Малим Медведом – Ursa minor, који су
првобитно свакако морали били означени именицама женског рода,
Велика Медведица и Мала Медведица.
Веза коју је пелашки корпус првобитне космогоније и космологије
успоставио са звездама била је нужна због бројних животних разло-
га, нарочито због потребе мерења временских ритмова – календар –
као и због оријентације на копненим и воденим магистралама. Се-
верњача – Поларна звезда – Поларис, најсјајнија, централна и у овој
геолошкој епохи „стационарна“ звезда, налази се у констелацији Ма-
лог Медведа.
Ову релацију са звездама установио је (и) Живанчевић у својој

анализи порекла имена медвед у различитим митолошким системи-
ма и језицима. Као и други истраживачи, Живанчевић је такође ус-
тановио непобитну везу имена медвед, као табуисане животиње,
пчеле и меда, са именом Велике Мајке, са светлошћу и, најзад, са
звездама (Живанчевић, 1966).
У санскриту madhu – мед – амброзија, има корен у madhuvana –
медна шума. У српском језику, реч медвед је постала од сложенице
мед – ведети, односно мед познавати. Илирско artos – medved, исто
је што и староиранско art – медвед, или старогрчко arktos – медвед
одакле потиче и име Артемида – Медведица. Већ смо видели да је
Будимир, анализирајући етимологију имена Alaksandusa – Међедо-
вића из Вилусе, показао да су облици άρχ и άρς старији од arktos –

άρχτος. Будимир је установио пелашко порекло та два старија обли-

ка. На његовом трагу, Живачевић показује да облици άρχ и άρς одго-
варају и санскритском ŕksha – медвед, што је сродна, али старија
форма од грчког άρχτος и латинског облика ursus – медвед.
“У санскриту је, такође, овим именом означена и једна звезда, а rik
значи сјајан, блистав. У санскриту и једна и друга реч везује медведа
уз појам светлости, а то је vidyŭt – муња, црвена муња, јарка светлост.
Што се све у основи слаже са словенским медведети – онај који зна
мед, па је vidyŭt – светлост, идентично са видовит – онај који нешто
унапред види, зна, што је божанска или надахнута особина...“ (Жи-
ванчевић, 1966.) Дериват од овог санскритског ŕksha – медвед јесте
acša – медвед.
Звездана констелација која се на санскриту означава појмом ŕksha
– acša – медвед, била је у хомерско доба, сасвим у складу са тради-
цијом древне космологије старобалканских Пеласта, такође позната
као Медвед и још као Кола. Хомер нас упознаје са овим космолош-
ким наслеђем у часу док Хефест кује нови штит за Ахилеја у 18. пе-
вању Илијаде:
“Најпре штит и велик и тежак начини свугде

китећ', а около њега повуче блистави обод
сјајан и трострук, а потом и ремен сребрни дода.
Пет је плоча било на штиту, а Хефест одозго
многе чињаше слике вештином својом и умљем:
“Најпре начини земљу, па небо, и начини море
и сунце које се никад не замара и месец пуни,
и сва светлила што се по целом размилела небу,
и Ориона џина, Плејаде, и уз то Хијаде,
Медведа, кога још зову и Кола, који се свагда
на месту окреће истом, непрестано гледа на џина,
једини он не тоне у Океан да би се куп'о.“
(Хомер, Ил., 18, 478 – 489, подвл. Љ.К.)
Apolonije sa Rodosa: Ep o Argonautima, preveo dr Marko Višić, Oktoih,

Nikšić, 1998.
Appolonius of Rhodos: Jason and the Golden Fleece (The Argonautica), a
new translation by Richard Hunter, Oxford University Press, Oxford
– New York, 1992.
Bahoven, Johan Jakob: Matrijarhat (1949), Izdavačka knjižarnica Zorana
Stojanovića, Sremski Karlovci, 1990.
Baring, Anne and Jules Cashford: The Myth of the Goddess. Evolution of an
Image, Arkana Penguin Books, London, etc., 1991.
Beatty, Kelly J. and Andrew Chaikin, eds.: The New Solar System,
Cambridge University Press and Sky Publishing Corporation,
Cambridge, MA, 1990.
Benac, Alojz, gl. urednik i Đuro Basler, Alojz Benac, Stane Gabrovec, Mi-
lutin Garašanin, Nikola Tasić, Ksenija Vinski-Gasparini, redakcija:
Praistorija jugoslavenskih zemalja, I–V, Akademija nauka i umjet-
nosti Bosne i Hercegovine, Centar za balkanološke studije, Sarajevo,
1979–1987.
Briquel, Dominique: Les Pélasges en Italie, Ecole Francaise de Rome, Palais
Farnese, Rome, 1984.
Bruno, Đordano: O uzroku, principu i jednom, Kultura, Beograd, 1959.
Bruno, Đordano: Dve filozofske rasprave, Veselin Masleša, Sarajevo, 1979,
O beskrajnosti, svemiru i svetovima, str. 147–299.
Bruno, Giordano: Optimizam slobodnog mišljenja, Naprijed, Zagreb, 1985.
Будимир, Милан: „Alaksandus > 'Άλέζανδρος“, Историски часопис,
Орган Историског института САН, Српска академија наука,
Београд, 1948, I, 1-2.
Будимир, Милан: Грци и Пеласти, Српска академија наука, Посебна
издања, књига CLXVII, Одељење литературе и језика, књига 2,
Будимир, Милан: „Particule Pelasticae“, I–III, Živa antika – Жива
антика, Skopje – Скопје, 1951, 1952, 1, I–II, 2, II.
Budimir, Milan: „Pelasto-slavica“, Rad JAZU, Jugoslavenska akademija
znanosti i umjetnosti, Zagreb, 1956, 9.
Будимир, Милан: Са балканских источника, Српска књижевна за-
друга, Београд, 1968.
Chevalier, Jean i Alain Gheerbrant: Riječnik simbola, Matica hrvatska, Za-
greb, 1983.
Child, Gordon V: The Danube in Prehistory, Clarendon Press, Oxford, 1929.

Цвијић, Јован: Балканско полуострво (La peninsule balkanique,

Armand Colin, Paris, 1918), Српска академија наука и уметности
– Књижевне новине – Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд 1987.
Davies, P.C.W. and Julian Brown: Superstrings. A Theory of Everything?,
Cambridge University Press, Cambridge, UK, etc., 1988.
Dawkins, Richard: The Blind Watchmaker, Norton & Co., New York –
London, 1987.
Dokins, Ričard: Sebični gen, Vuk Karadžić, Beograd, 1979.
Гавела, Бранко: Предања и знања о старом Балкану, Нолит, Београд,
1978.
Гавела, Бранко: Палеолит Србије, Музеј у Аранђеловцу – Центар за
археолошка истраживања Филозофског факултета, Аранђело-
вац-Београд, 1988.
Gika, Matila: Filozofija i mistika broja (1952), Književna zajednica Novog
Sada, Novi Sad, 1987.
Gimbutas, Marija: Bronze Age Cultures in Central and Eastern Europe,
Mouton & Co., The Hague, 1965.
Gimbutas, Marija: The Goddesses and Gods of Old Europe, Thames and
Hudson, London, 1982.
Gimbutas, Marija: The Language of the Goddess, Harper Collins, San
Francisco, 1989.
Gimbutas, Marija: The Civilization of the Goddesses. The World of Old
Europe, Harper Collins, San Francisco, 1991.
Graves, Robert: Grčki mitovi (1955), Nolit, Beograd, (1980) 1992.
Херодотова историја, I–II, превео Милан Арсенић, Матица српска,
Нови Сад, 1980.
Hesiod: Teogonija, preveo dr Marko Višić, Oktoih, Nikšić, 2000.
Хомер: Илијада, превео: Милош Н. Ђурић, Матица српска, Нови Сад,
1985.
Хомер: Одисеја, превео: Милош Н. Ђурић, Матица српска, Нови Сад,
1985.
Jung, C.G.: Sećanja, snovi, razmišljanja, Mediteran, Budva, 1989.
Jurema, Marcus W., Karl M. Kirschner and George C. Shields: „Modeling
of Magic Clusters (H2O)20 and (H2O)21H+ With the PM3 Quantum-
Mechanical Method“, Journal of Computational Sciences, 14, 1993.

Караџић, Вук Стефановић: Српски рјечник истумачен њемачкијем и

латинскијем ријечима – Lexicon Serbico-Germanico-Latinum
(1818, 1851), Штампарија Краљевине Југославије, Београд, 1935.
Kinder, Hermann and Werner Hilgemann: The Penguin Atlas of World His-
tory, I–II, Penguin Books, London, 1978.
Кљакић, Љубомир: „Милан Будимир или декодирање историје“,
објављено под насловом „Будимир – пророк прошлости“, НИН
бр. 1938, Београд, 21. фебруар 1988, стр. 34–35.
Кљакић, Љубомир: „Културни еволуционизам. Милоје М. Васић и
цивилизација Винче“, у Предраг Р. Драгић Кијук, приређивач:
Catena Mundi. Српска хроника на светским веригама, I–II,
Ибарске новости - Матица Срба и исељеника Србије, Краљево -
Београд, 1992, I, стр. 31 - 45.1
Кљакић, Љубомир: „Случај Милана Будимира и 'Српске рапсодије
Филипа Вишњића'“, у Предраг Р. Драгић Кијук, приређивач:
Catena Mundi. Српска хроника на светским веригама, I–II, исто,
II, стр. 554–559.2
Кљакић, Љубомир: „Милан Будимир и проблем протословенских
Протоиндоевропљана. Протокултрни ареализам“, у Предраг Р.
Драгић Кијук, приређивач: Catena Mundi. Српска хроника на
светским веригама, I–II, исто, II, стр. 819–831.3
Kljakić, Ljubomir: Oslobañanje istorije, knjiga I, Početak puta, Arhiv Klja-
kić, Beograd, 1993.
Kljakić, Ljubomir: „The Pelasgian Creation Myth as Starting Point of the
New Scientific Paradigm of Human Consciousness“, paper presented
at the conference Towards a Scientific Basis of Consciousness, Univer-
sity of Arizona, Tucson, AZ, April 12–17, 1994; abstract in Conscious-
ness at the Crossroads of Philosophy and Cognitive Science, Imprint
Academic, Thorverton, UK, 1995, p. 126.1
Кљакић, Љубомир: „Ново мишљење и нова наука: самосвест о је-
динству микро и макрокосмоса и њихових просторновременс-
ких структура“, саопштење, округли сто Самосвест или само-
уништење, Akademia Nova, Кремна, Тара, 21. март 1994, није
објављено.2
Kljakić, Ljubomir: „The Model of the Universe-Consciousness Structure.
The New Enlightenment Approach“, мај 1995, рад примљен за
Tucson II Conference on Consciousness, Tucson, AZ, April 8–13, 1996;

није представљен; објављен на изворном српском језику, под

насловом „Пето Поље... „, Трећи програм Радио Београда, чети-
ри емисије, 27–30. јун 2000.
Kljakić, Ljubomir: „Self-consciousness of the First Civilisation. The Case of
Divine Pelasgians of Balkans“, in D. Raković, Đ. Koruga, ed.: Co-
sciousness, Scientific Challenge of 21th Century, ECPD and Čigoja,
Belgrade 1995, pp. 3–25; на српском, „Samosvest prve civilizacije.
Slučaj božanstvenih Pelazga sa Balkana“, u D. Raković, Đ. Koruga,
urednici: Svest, naučni izazov 21. veka, ECPD i Čigoja, Beograd 1996,
str. 3–24.; takoñe u Svest, spavanje, snovi, Čovek izmeñu stvarnosti i
mašte na pragu 21. veka, urednik: Nikola Ilanković, Institut za psihi-
jatriju Kliničkog centra Srbije, Beograd 1999, str. 21–46.
Kljakić, Ljubomir: „Samosvest Univerzuma. Argumenti za jednu kos-
mologiju svesti“, u Lj. Rakić, D. Raković, Đ. Koruga i A. Marjanović
– ur., Svest: naučni izazov 21. veka. Zbornik radova sa ECPD semi-
nara 27–28. septembra 1996, ECPD, Beograd 1996, str. 47–56.
Kljakić, Ljubomir: „The Golden Fleece II. Universe – Consciousness –
Civilisation“, in Lj. Rakić, G. Kostopoulos, D. Raković, Đ. Koruga –
editors, Brain and Consciousness. Proc. of the First Annual ECPD In-
ternational Symposion on Scientific Bases if Consciousness, ECPD,
Belgrade 1997, pp. 27–34; верзија на српском, „Златно руно II.
Универзум – Свест – Цивилизација“, Трећи програм радио
Београда, 12. новембра 1997; превод на мађарски, Радио Нови
Сад, две емисије, 14. јануар, 21. јануар 1998.
Kljakić, Ljubomir: „Prometejev san i svetlost razuma. Fragmenti o značaju
snova za kulturnu evoluciju“, u Svest, spavanje, snovi. Čovek izmeñu
stvarnosti i mašte na pragu 21. veka, urednik: Nikola Ilanković, Insti-
tut za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, Beograd 1999, str. 79–96;
usmeno saopštenje na prvoj sesiji naučno-edukativnog skupa „Svest,
spavanje, snovi. Čovek izmeñu stvarnosti i mašte na pragu 21. veka“,
Beograd, Centar Sava, 14–15. oktobar 1999; Трећи програм Радио
Београда, четири емисије, од 27. до 30. марта 2000.
Koruga, Đuro: INFON – From Nature Through Brain to Computers,
selected papers, Kosmos, Beograd, 1991.
Koruga, Đuro, Stuart Hameroff, James Withers, Raoul Loutly and Malur
Sundareshan: Fullerene C60 – Physics, Nanobiology, Nanotechnology,
North-Holland. Amsterdam, 1993.

Levin, Harold L.,: The Earth Through Time, Harcourt Brace College
Publishers, Orlando, etc., 1994.
Lionel, Frederik: Sakralna astrologija. Ogledalo Velikog predanja,
Prosveta, Beograd, 1984.
Maclagan, David: Creation Myths. Man's introduction to the world (1977),
Thames and Hudson, London, 1994
Markotić, Vladimir: The Vinča Culture, Western Publishers. Calgary, 1984.
Marković, Miroslav: Filozofija Heraklita Mračnog, Nolit, Beograd, 1983.
Marshack, Alexander: The Roots of Civilization, McGraw Hill, New York
etc., 1972.
Michlet, Jules: Discours sur l'unite de la science (1825), Ouevres completes,
Flammarion, Paris, 1971, Vol 1.
Newton, Sir Isaac: The Chronology of Ancient Kingdoms Ammended
(1728), Histories and Mysteries of Man, Ltd., London, 1988.
Pešić, Radivoje: „Scrittura di Vinča - prima sistematisazzione“, Instituti di
Studi Orientali, Milano, 1985.
Platon: Timaj, prevod i objašnjenja: Marjanca Pakiž, predgovor: Branko
Pavlović, Velika edicija Ideja, Mladost, Beograd, 1981.
Rasel, Bertrand: Istorija zapadne filozofije (1945), Kosmos, Beograd, 1962.
Renfrew, Colin: Before Civilization – The Radiocarbon Revolution and
Prehistoric Europe, Penguin, London, 1973.
Ristić, Predrag: „Arhitektura Lepenskog Vira“, Umetnost; Beograd, 1969,
16:29–42.
Rockwell, David: Giving Voice to Bear. North American Indian Myths,
Rituals, and Images of the Bear, Robert Rinehart Publishers, Niwot,
Colorado, 1991.
Sagan, Carl and Ann Druyan: Shadows of Forgotten Ancestors, Ballantine
Books, New York, 1992.
Smooth, George and Keay Davidson: Wrinkles in Time. The Impact of
Creation, Abacus, London, 1993.
Срејовић, Драгослав: Лепенски вир, Српска књижевна задруга,
Срејовић, Драгослав – Љубинка Бабовић: Уметност Лепенског Вира,
Издавачки завод Југославија, Београд, 1983.
Stipčević, Aleksandar: Iliri. Povjest, život, kultura, Školska knjiga, Zagreb,
1989.
Szent-Györgi, Albert, Cited according to Wheatley, Denys N.: „Water in –

Life“, Nature, November 1993, p. 308.

Šire, Eduard: Veliki posvećenici (1889, 1914), Novo delo, Beograd, 1989.
Tartalja, Smilja: Skriveni krug. Obnova ciklizma u filozofiji istorije, Velika
edicija Ideja, posebno izdanje časopisa Ideje, Beograd, 1976.
Tesla, Nikola: Moji pronalasci – My Inventions (1919), Jugoslavenska
akademija nauka i umjetnosti – Školska knjiga – Muzej Nikole Tesle,
Zagreb – Beograd, 1984.
Vajnberg, Stiven: Prva tri minuta. Savremeno shvatanje o postanku
svemira (1977), Vuk Karadžić, Beograd, 1981.
Vasić, Miloje M.: „South-eastern elements in the Pre-historic civilization of
Servia“, The Annual of the British School at Athens, 1907–1908,
14:319–342.
Васић, Милоје М.: Праисториска Винча, I–IV, Издање и штампа
Државне штампарије краљевине Југославије, Београд, 1932–
1936.
Васић, Милоје М.: „Хтонско-аграрни култ у Винчи“, Глас САН, CCII,
Српска академија наука, Београд, 1951, стр. 33–60.
Васић, Милоје М.: „Кличевачка некропола“, Старинар. Орган Архе-
олошког института, нова серија, књига III–IV, Beograd, 1952–
1953, стр. 1–14.
Васић, Милоје М.: „Аргонаути на Дунаву“, Глас САН, CCXII, Српска
академија наука, Београд, 1953.
Vico, Giambattista: Načela nove nauke (1744), Naprijed, Zagreb, 1982.
Weinberg, Steven: Dreams of a Final Theory, Vintage Books, New York,
1994.
Winn, Shan M.M.: Pre-Writing in Southeast Europe: The Sign System of the
Vinča Culture, ca. 4,000 BC, Western Publishers, Calgary, 1981.
Живанчевић, Владимир: „О пореклу имена медвед“, Гласник
Етнографског музеја, књ. 28–29, Београд, 1966, стр. 223–236.
Жупанић, Нико: „Трагом за Пелазгима“, Народне старине, Загреб,
1922, 3:221–227.

LJUBOMIR KLJAKIĆ
Neolithic Vinča, pelasgian myth about the genesis as a cos-

mic ark and Milan Budimir
The relationship between the wide mythological worldview and the wide worldview of
the contemporary science is taken into consideration based on the analysis of the Pelas-
gian myth about the Genesis as the oldest creation myth that is known to us today. It is a
case of the worldview that was originally shaped in the central areas of the Balkan Penin-
sula during the epoch of the Neolithic agrarian revolution, or rather from around 12.000
years BC (Before Christ) until around 3.000 years AD (Anno Domini). It is the space of the
civilization of Neolithic Vincha, or to be precise of Old Europe or First Europe, how this
period of the world history is explicitly designated in the contemporary science (Child,
1929; Vasic, 1932 – 1936, 1951, 1952 – 1953, 1953; Bahofen, 1949 – 1990; Budimir, 1968;
Gimbutas, 1982; Markotic, 1984; Pesic, 1985; Gimbutas, 1989, 1992; Kljakic, 1993). The sym-
bolic and narrative structure of the Pelasgian myth about the world creation is considered
here from the point of view of the results which were reached in the contemporary science
and philosophy, and especially from the point of view of the research strategy which was
established as a new science in the modern time by Vico (Giambattista Vico, 1668 – 1744)
and Michelet (Jules Michelet, 1789 – 1874). In company with other distinguished persons,
Milan Budimir (1891 – 1975) also followed and represented consequently this research
strategy. By complying with Budimir’s methodological instructions, following the impli-
cations of the knowledge that he came to realize in his work, here referring especially to
his study Alaksandus > `Αλεζανδρος (1948), and relying on the results that the other re-
searchers also came to realize, it is represented in this work a part of the arguments from
which the following conclusion can be drawn. Firstly, the Pelasgian myth about the Gen-
esis implicates the cosmogony and cosmology of Neolithic Vinca and secondly, the Pelas-
gian myth about the Genesis consequently represents the inner core, initial space, or rath-
er zero point of the cosmogony and cosmology of the modern civilization. The arguments
to which he refers to belong to the class of the monuments of material and spiritual cul-
ture, and especially to the class of the incorruptible witnesses of the history how Budimir
designates the unrecorded sources preserved in the deepest layers of the modern languag-
es.
Keywords: civilization of Vinca, Pelasgians, Pelasgian cosmogony and cosmology,
Pelasgian myth about the Genesis, initial zero structure, cosmic Ark, Milan Budimir, Great
Mother, Great Bearess, Eurinoma, Aleksandra, Alaksandus, Aleksandos, Alexandria, Ol-
ympus – Smiljana Mountain, civilization as a special form of the wave movement


УДК: 94(=163.41)
МИЛАН БУДИМИР КАО ПРЕДСТАВНИК

АУТОХТОНИСТИЧКЕ СРПСКЕ
ИСТОРИОГРАФСКЕ ШКОЛЕ
И МАРИЈАНИ
MILAN BUDIMIR AS A REPRESENTATIVE OF THE AUTOCHTHONIC SCHOOL AND

MARIJANS
МАРКО АТЛАГИЋ1
Апстракт: Будимир је један од ретких научника који је проникао у

најстарије порекло Срба. Он је лингвистичким методама проучавао по-
ријекло Словена а тиме и Срба а посебно је истраживао из којих је облика
настало и развило се име Срби. Уједно је истраживао и географске оквире
којима се ти облици јављају. Посебну пажњу је посвијетио Маријанима у
Закавказју. Обрадио их је како хронолошки тако и просторно па их пове-
зује и са Маријанима у Неретвљанском приморју. Будимир је један од рет-
ких научника српске аутохтонистичке историографске школе свог време-
на.
Кључне речи: Милан Будимир, историографија, Срби, Маријани.
Истраживачи који се баве историјом средњег вијека и византоло-

зи српске провинијенци, нанијели су огромни проблем и штету ис-
торичарима XIX и XX вијека, неаргументованим презентовањем
1. atlagicmarko@gmail.com
МАРКО АТЛАГИЋ 203

чињеница о националитетима Балкана и југоистока Европе, које се

преносе и у најновије вријеме.
Као необориву догму о досељавању Срба, а онда и Славена у VII
вијеку у вријеме цара Ираклија наметнули су углавном професори
Филозофског факултета у Београду. Таквим својим ставом ограничи-
ли су временско и просторно распоређивање Срба на Балканском по-
луострву. Жалосно је, да и данас не желе да се покрену из историог-
рафске успаваности, те да покушају критички (а не критизерски) уз
одбацивање или бар довођење у сумњу преживјелих историографс-
ких стереотипа, размишљати о проблематичним питањима из срп-
секе историје, као нпр. о различитим терминолошким поимањима
Срба, њиховој прапостојбини, поријеклу, сеобама, прекодринском
битисању Срба итд. Германско-хабсбуршко римокатоличко вати-
канска школа утемељила је мишљење да прапостојбину Срба, нај-
чешће, треба тражити у Европи углавноим на простору од погранич-
ног појаса између Азије и Европе на истоку, до ријеке Лабе на
западу.
Ријетко се ко усуђивао да за поријеклом Срба трага и преко Кавка-
за, према Перзији и Индији (Новаковић Р. 1993: стр. 5–14).
И ако немамо никакав непосредни доказ о европској прапостојби-
ни Срба, ипак се то ријешење под ударом Германско-хабсбуршко ри-
мокатоличко ватиканске историографске школе прихвата као највје-
роватније. На тај начин Срби су укључени у општу масу Словена, о
чијем се постанку, такођер мало или готово ништа незна поуздано.
Заиста ми до данас ништа поуздано не знамо о прапостојбини Ср-
ба нити о знашењу њиховог имена, па ни о правцима којима су при-
стизали на просторе на којима данас живе, односно на којима наила-
зимо име Срби.
Исто тако, Германско-хабсбуршко римокатоличко ватиканска
школа утемељила је наравно сасвим погрешно мишљење да су Срби
селили пред турским освајачким налетом са једног просторно малог
територија херцеговачко – црногорско-зетског – брдског и подрињс-
ко ужичког ка западним тзв. хрватским земљама, гдје су Срби при-
казани као православни „уљези“, гдје су били реметилачки фактор,
који су силом упадали у тобожњи хрватски римокатолички простор,
те на тај начин угрозили мирно хрватаско католичко битисање као
цивилизацијску тековину.
204 МАРКО АТЛАГИЋ

Милан Будимир као представник аутохтонистичке српске историографске
Исто тако. Српска официјелна историографија је прелазила не-

критички преко писања германских писаца Фридриха Вилхелма
фон Траубеа1 и баруна Ј. Х. Бартн Штајна.2
С друге стране, српски академици 19. и 20. вијека, а неки истори-
чари и данас жестоко су се обрушили на српске истраживаче који су
писали о широком временском и просторном битисању Срба (Мило-
ша Милојевића, Симу Лукина Лазића, и данас неке наше савремени-
ке). Међутим, лингвистичке студије Владимира Георгијева (Геор-
гијев В. 1963), и Марије Гимбутас, Светислава Билбије, Радивоја
Пешића (Пешић Р. 1996; 2001), Бранка Гавеле (Гавела Б. 1977), Олега
Трубачова (Трубачов О. 2000), Јована Деретића (Деретић Ј. 1996; 2004),
Ранке Кујић (Кујић Р. 2000), Бориса Рибакова (Рибаков Б. А. 1971), Ју-
рија Мирољубова и других истраживача показале су да су корјени
српског језика и културе па према томе и Срба много дубљи, него
што се мислило, те да су у директној вези са старосједиоцима Балка-
на, Мале Азије, Италије, читавог Медитерана и шире. Међу такве на-
учнике спада и наш ненадмашни Милан Будимир.3
Будимир је имао огромну научну храброст да посумња у етимоло-
гију славенских народа, наводећи да су те етимологије у најмању ру-
ку сумњиве, односно спорне. (Будимир М. 1958) Што се тиче српског
имена (Будимир М. 1959: 37–55), оно се морало селити даље од Азов-
ског мора према источним кавкаским старинцима. Будимир, напо-
миње да је веома важна околност да се српско племе проналази у
оним крајевима у које већ Плиније4 смјешта своје Серби, као сусједе
1. Његово дјело до данас критички није сагледано и ако има много непоузданих и
тендециозних података и носи наслов „Историјски и географски опис краљевине
Славоније и Војводства Срема“.
2. И баруново дјело врви од субјективности, а понекад и тендециозности када су Ср-
би у питању, а дјело носи назив: О расејаном Илирско-расцијанском народу“, Нови
Сад 1868.
3. М. Будимир, (1891–1957), један од најзначајних српских класичних филолога, ре-
довни професор Универзитета у Београд и шеф катедре за класичну филологију.
Школовао се у Сарајеву а студирао у Бечу гдје је докторирао 1920 са тезом „ О олуј-
ним демонима код Индоевропских народа“. Члан „Младе Босне“. Био је ратни инва-
лид, а од 1922. потпуно слијеп. Бавио се истраживањем старобалканских и словенс-
ких језика, историјом религије, античким насљеђем Срба, о српском имену најста-
ријем добу и општом лингвистиком. Објавио је неклоко стотина радова, књига, сту-
дија, расправа и чланака, од којих су неки ушли у најпознатије енциклопедије,
ријечнике и приручнике.

Скита у Азији, гдје су и Птоломејеви Сербои.1 Надаље, Будимир (Бу-

димир М. 1949: 262) каже да се српско име отисло на запад даље и за-
држало се између Прага и Горње Висле. Стигло је до Лабе рече Буди-
мир, Међутим, ту је забиљежено и средњовјековно латински облик
„Surbi“, док источносрпски облик гласи Серб. Он сматра за чињени-
цу што је српско име отишло далеко у балканско-анадолиски про-
стор, па набраја топониме, као што су Серб (л) ја на Тесалској Бист-
рици Гордосербија код Нисе.
Будимир је један од ријетких српских научника који је проника у
најстарију прошлост Срба, те лингвистичким методама проучавао
поријекло и појаву Словена а посебно је трагао за тим да сазна из
којих облика је настало и развило се име Срби, као и да истражи гео-
графске оквире у којима се ти облици јављају. Исто тако није забора-
вио ни везе које су у најстарије вријеме постојале између малоазијс-
ког и балканског простора, посебно подунавског. Он је проникао у
најстарију хронологију до које се може ићи када се ради о најстаријој
историји српског имена (II миленију п.не.).
Будимир примјећује податак да за становнике Анадолске Мисије,
географ Страбон наводи да су се они доселили из античке Србије
постојбине Дарданац који су из исте области прешли у Троаду.
Међутим логограф Херодот управо супротно сматра да су се станов-
ници Мисије преселили у античку Србију. У оба случај проблем до
италске постојбине анадолијских Етрураца у вези је са историјом на-
4. Плиније (23–79 н.е.) Већ у младости посветио се војничкој каријери, а учествовао
је у ратним походима по Германији, а био је пред крај живота заповједник морна-
рице у Мизену код Напуља. Највише нас занима од свих његових дјела „Naturalis
Historia“, у 37. књига. Описујући Кимперијски боспор и народе на обалама Азовског
мора, Плиније спомиње и Србе у шестој књизи свога дјела. Срби су сједели у среди-
ни између Меоћана и Гниса.
1. Птоломеј (II вијек прије Христа) родом је из Александрије у Египту. За нас је нај-
важнија његова „географија“ у 8. књига. У петој књизи своје географије спомиње Ср-
бе само један пут, а њихово сједиште ограничава географским објектима, једном
планином и једном ријеком. Он пише да су између Керауинских планина и ријеке
Ра становали Оринеји, Вали и Срби. Ова три народа живјела су у Азијској Сарма-
тији, јер их Птоломеј описујући ову земљу, наводи у њном обиму. Име ријеке Ра оз-
начава Волгу тек од Марина Тирског тј. од прелаза из I вијека у II вијек послије
Христа. Положај Кераунских планина описује Птоломеј у општој орографији а на-
посе у скупини Хипијских и Керауиниских планина, као и Коракса, који прелази
Кавкаске планине.

ше земље. (Будимир М. 1952: 258) Страбоново мишљење прихвата Б.

Хрозни, који сматра да су се у XIII вијеку п. н. е., под илирским при-
тиском становници наше Мисије селили у анадолијску.
Будимир каже да пријатељи нордизма више вјерују Страбону не-
го Херодоту, те наводи да је покрета било у оба правца, па је потреб-
но рећи гдје је већа вјероватноћа.
Будимир је посебно посветио расправу о Марјанима који се још у
II миленијуму спомињу у закавказју. Они се ту спомињу као име вој-
ничке аристократије Индоевропских освајача. У вези са овим Марја-
нима Будимир наводи да су се и у старијој јадранској историји сла-
венских освајача спомињу господари неретљанског приморја
Марјани. Њихов се заповједник у неретљанском приморју звао „dux
Marianorum“, а читава област звала се Тома Архиђакон Маронија. О
овим Маријанима има више мишљења. Будимир сматра да је овдје
ријеч о остацима словенске, односно српске аристократије. Он на
другим мјестима говори о протославенским и староанадолијским
Индоевропљанима, те подвлачи низ примјера о постојању о про-
тословенских веза са староанадолијским матријахатом и његовим
главним божанством. Он каже да та веза није једина а посебно упо-
зорава на Хрозног1, који је како каже у Закавказју и сјеверној Мезопо-
тамији још од средине II миленијума старе ере утврдио документо-
ване представнике индоевропске војничке аристократије звани
Маријани.
Анализирајући овај израз Будимир је рекао да би протоиндоевро-
пски архетип овог важног друштвеног термина гласио „Marianos“ са
добро познатим балканско анадолијским и протославенским суфик-
сом ано.
Међутим Људмил Хауптман (Хауптман Љ. 1939: ), и П. Скок су ти-
тулу dux Marianorum у порјечју Неретве и у Истри доводили у везу
са ријечју море. Будимир је устао против тог мишљења, залажући се
да старо Анадолијски Аријевци Маријани и скитски мариантос, а
чак италско илирска титула марио допушта другачије думачење.
Будимир ће напоменути да је суфикс ано документован у простору
1. B. Hrozny (1879–1925), чешки археолог, асиролог, хетитолог и орјенталист. рије-
шио је загонетку хетитског језика. Успио је да прочита бројан хетитска документа
нађена у архиву Богаскеју, писани клинастим писмом. Он је устврдио да је хетитс-
ки индоевропски језик сродан са келтско италским и славенским језицима.

од Карпата до Палестине и казује првенаствено припадност. Он ће

рећи да би тако средњовјековне славенске Маријане могли интер-
претирати са Порфирогенитовим појмом склабархонтес, као пред-
ставнике словенске војничке аристократије а не демократије. Тако би
имали у називу маријани чланове војничке дружине без чијег руко-
водста нијесу могли ићи ни славенски земљорадници.
И Хрозни и Милан Будимир о Маријанима мисле као о некој врс-

ти војничке аристократије, супротно мишљењу Љ. Хауптмана и П.
Скока. О ву Будимирову тезу заступа и Реља Новаковић који наводи
Хурите који су у другој хиљади година п.н.е. из околине Језера Ван,
продртли у сјеверну Мезопотамију. Са овог подручја подузимали су
походе и у Асирију, Мезопотамију и Палестину. На свим овим мјес-
тима образовали су један горњи слој – Маријане.
И Олга Пјановић-Луковић каже за Хурите да је то народ којим је

владала вјероватно једна индоевропска аристократија и која већ од
III миленијума живи у сј. Мезопотамији, гдје и данас постоји ријека
Србица. (Луковић-Пјановић О. 1972)
Реља Новаковић сматра да се исто означење Маријани односи и на

помен Маријана-војника цара Акија. Хетитски цар Шупилулиума
описујући своју побједу над градом Арахати каже: „Акиу цара ар-
хонти, Аки-Тешупа, брата Такове, и њихове Маријане-војнике, све
скупа заједно са њиховим синовима заробио сам и одвео у земљу Хе-
та“. (Авдијев. 1952:189–190) Реља Новаковић спомиње Маријандине у
залеђу старог Малоазијског града Хераклеје (Heraclea Pontica), римс-
кој провинцији Bithinya et Pontus на карти Höhepunkt und Aufhösung
des Assyrerreiches, као и назив Mariandyni на карти Die provinzen
zwichen Donau – und Euphratgrenze, Braunschweing, 1956. (Новаковић
Р. 1992: 23)
И Милојевићиви Маријани, Морици, Морци, па Новаковићеви

Морсини, Поморци, Маријачани Черткова, могли би бити они исти
које много касније историчари називају Маријани и називају их у
Закавказју око Понта и у Сјеверој Мезопотамији. Зато и Милоје-
вићев податак о постајању храма Сербица – бога Даског не треба од-
бацити. (Новаковић Р. 1993)

Авдијев, Историја старог истока, Београде 1952.

Будимир М. „Анадолска и античка Србија“. У: Гласник САНУ, књ. 1,
св. 1–2, Београд 1949.
Будимир М. „Протославени и староанадолиски Индоевропљани“. У:
Зборник Филозофског факултета у Београд, II, Београд, 1952.
Будимир М., Protoslavica, Академија наука СССР, Славянска филоло-
гия бр. 2., Москва 1958.
Будимир М., О најстаријим поменима српског имена, Глас САНУ,
CCXXXVII, Београд 1959.
Гавела Б., Из дубине векова, Техничка књига, Загреб 1977.
Георгијев В, „Праславянский индоевропейский яазык“ Славяхска фи-
лология, т. III, София 1963.
Деретић Ј., Серби – народ и раса – нова Вулгата, 1996.
Деретић Ј., Античка Србија, Мирослав, Београд 2004.
Кујић Р., Црвено и бело-српско келтске паралеле, Глас српски, Бања
Лука 2000.
Луковић-Пјановић О., Санкрицки српски језик као његов живи део,
(7. 11. 1972). У: Американски Србобран.
Новаковић Р., Још о пореклу Срба, Мирослав, Београд 1992.
Новаковић Р., Срби, Мирослав, Београд 1993.
Пешић Р., Завера порицања – предавање и записи 1985–1992, Пешић
и синови, Београд 1996.
Пешић Р., Оптужујем ћутање, Пешић и синови, Београд 2001.
Рыбаков А. Б., Язичество древних Славян, Москва 1971.
Трубачев Н. О., История славянских терминов родства, АНСССР,
Москва 2000.
Хауптман Љ., Сеобе Хрвата и Срба, (1937). У: ЈИЧ, Год. III, св. 1–4,
Љубљана–Загреб–Београд.
MARKO ATLAGIC

Milan Budimir as a representative of the autochthonic

school and Marijans
Budimir is one of the rare scientists who saw through the most ancient origin of the
Serbs. By the linguistic methods he studied the origin of the Slavic peoples, and therewith
also the origin of the Serbs, but he especially researched from which forms the name Serbs
came into being and developed. At the same time he researched the geographical frames
in which these forms appear. He paid the special attention to the Marijans in the Transcau-
casia (the area beyond the Caucasus Mountain Range). He treated them both chronologi-
cally and spatially, so he connects them also with the Marijans in the Neretva river littoral.
Budimir is one of the rare scientists of the Serbian autochthonic historiographic school of
his time.
Key words: Milan Budimir, historiography, Serbs, Marijans

MEMINI
212
УДК: 903.02’’6387’’(497.6)
НЕКА АРХЕОЛОШКА СВЕДОЧАНСТВА О

ИЛИРИМА
У ДОБА ДАЛМАТСКО-ПАНОНСКОГ УСТАНКА
ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ1
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
БЕОГРАД
Апстракт: На примерима површинских налаза грнчарије са три градине

(Грачац, Грахово, Бјелај), показано је да оне припадају добу смене ера, да
су две од њих, уз низ других, подигнуте у току илирског устанка 6–9. годи-
не у Далмацији. Преко установљених археолошких особина може се успос-
тавити континуитет предримског становништва и оног римског доба. Део
илирског становништва је избегао у задунавске пределе, до Подњепровља.
Кључне речи: археологија, градине, грнчарија, Илири, Словени, Срби.
Како је текло освајање Илирика познато је у основним цртама из

шкртих вести римских историчара, не баш увек поузданих. Римља-
ни су започели нападе на приморске области Илира 229–228. године,
а илирску унутрашњост су освојили тек два столећа касније. После
жестоког сламања Либурна 35–33. године, покорени су и остали
Илири, у не баш најјаснијим околностима; Панонци са обе стране
Саве потчињени су у рату 13–9. године. Није поуздано утврђено када
и како су освојени предели северно од Драве. Почетком нове ере из-
1. djjankov@f.bg.ac.rs
ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ 109

био је велики далматско-панонски устанак, који је трајао од 6. до 9.

године, изазван пљачком римских колонијалних власти и присил-
ном мобилизацијом. У завођењу свог господства и цивилизације,
Римљани нису имали милости према покореним. Шта је значила
римска окупација за побеђене народе, показују вести да је некима
смрт била милија од ропства. Јосиф Флавије је опширно описао пад
јеврејског града Масаде и самоубиства његових становника, да не би
пали у римско ропство, као представник покореног народа и очеви-
дац, а римски историчари сасвим кратко пишу да се слично дешава-
ло и на илирским просторима. Тако Апијан бележи самоубиства же-
на са својом децом, које нису хтеле да постану римско робље, у
освојеном илирском граду Метулуму (Вулић 1933: 59–61), а Дијон
Касије исто у граду Ардуби (Вулић 1911: 246).2 Ови примери показују
да су се одиграле тешке борбе око илирских утврђених места.
Ти несумњиво преломни догађаји (велика разарања током више-
годишњег ратовања на обе стране, пљачка, успостављење римске
власти и новог поретка, наметање нове културе и цивилазације), код
нас су занемарени и археолошки остали недокументовани и нера-
светљени. Вишетомна Праисторија југославенских земаља, за-
мишљена као синтеза свега што се на тлу (бивше) Југославије зна о
преисторији, у тому V (1987) ништа не саопштава о култури пос-
ледњих столећа самосталног живота Илира. Описана је археологија
Илира до 3. ст. пре Христа, а затим келтска култура до римских ос-
вајања. Нису приказана чак ни добро објављена илирска гробља тог
доба, као Језерине и Рибић (Марић 1968). Чини се да је разлог томе
замагљивање података о етничкој повезаности Илира, у најширем
смислу, са потоњим Словенима, као и у намери да се неке политичке
замисли утемеље на археологији. Зато је било потребно археолошки
показати, уз коришћење писаних извора, велико етничко шаренило
пре римског освајања Илирика (Бенац 1987). При томе су заобиђени
језик и духовна култура истог тла, као и наставак трајања исте кул-
туре у римско време. Са друге стране, стручњаци за археологију
римског доба, такође се нису бавили проучавањем домородаца по-
четка наше ере. Због оскудице објављених података намеће се при-
вид да су Илири нестали, и уједно је отворена могућност да се из-
2. Занимљиво је да су турски хроничари забележили исте догађаје у тим подручји-
ма, приликом освајања градова Босне, што наводи Панић-Суреп 1988: 50–51.
110 ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ

Нека археолошка сведочанства о Илирима
мишљају њихови потомци у новодосељеним или новонасталим

народима. Стицајем околности, низ гробних налаза римског доба
припада домороцима, и могу се повезати са предримским гробљима
истог тла, тако да је несумњиво да су Илири сачували своје особенос-
ти у погребном обреду (Јовановић 1984), чак и по општем усвајању
хришћанства.
Археолошки је истраживано више гробаља чија употреба престаје
током 1. столећа нове ере, а пре тога су коришћена неколико столећа.
Осим споменутих налазишта Језерина и Рибића, ту су Доња Долина,
Голубић, Ламинци (Марић 1968; Рауниг 1968; Трухелка 1901: 16–29).
Проучавање објављене грађе вероватно би допунило списак тако да-
тованих гробаља, док налазишта у којима се сахрањивање не преки-
да почетком нове ере нема поуздано датованих, а има оних у којима
истовремено тек почиње сахрањивање. Дакле, располажемо подаци-
ма да низ насеља нестаје управо у време илирског устанка или убрзо
за њим. Дуготрајност илирског устанка и природа тла подразумева
бројна утврђења, око којих су вођене борбе. Неки од градова су за-
паљени (као Метулум и Ретинијум), што би указивало да су били
грађени дрветом, док би други могли бити од камена, јер се грудоб-
ран Сплонума обрушио поготком камена, а у одбрани Андетриума
се спомиње различита употреба камена (Вулић 1911: 242–246).
Утврђења заиста има много на свом подручју потоње провинције
Далмације, данас познатих под топонимом „градина“. У приморју су
грађене од камена и дрвета, а у унутрашњости чешће од земље и др-
вета. У случајевима када су у њима обављана пробна ископавања, на-
лажена је грнчарија преисторијских особина. Неке градине су при-
писане Старијем гвозденом добу, друге су старије, а оних повезаних
са борбама из доба устанка нема, колико ми је познато. Овде ћу ука-
зати, на основу површинских налаза грнчарије са градина у Грачацу,
Грахову и Бјелају, да их треба датовати управо у доба римских напа-
да и илирског устанка против Римљана. Нађена грнчарија је изван
затворених целина и зато непоуздана за датовање и друга проча-
вања, али узајамним поређењем ипак открива неке нове податке.
Циљ ми је да подстакнем археолошка истраживања отворених пи-
тања судбине Илира у доба римских освајања.
Савремени Грачац у Лици је образован око градине, која има и
утврђење рановизантијског доба, судећи по налазима грнчарије. За

илирско време је особено посуђе претежно мрких боја, са доста кал-

цита, рађено на спором витлу (сл. 1–2). Најбројнији су делови вели-
ких лонаца, високог врата и наглашеног заобљеног рамена, дугих
разгрнутих обода, међу којима је један украшен јамицама на усни.
Такви мањи лонци су заглачани споља и изнутра. Највећи лонци, за
чување хране, имају водоравне полукружне дршке, грубо обликова-
не; већа дршка од две нађене је учвршћена за тело посуде уз помоћ
два чепа. Мањи лонци су имали усправне дршке, различитих пресе-
ка. Стоно посуђе је заступљено једном зделом добро заглачаном.
Има делова посуда изобличених у пожару. Нађене су и две кружне
плочице, лепо израђене од трбуха разбијених посуда (сл. 2. 7–8)
Грахово је образовано у подножју значајне градине, оштећеног вр-
ха у ратним дејствима, нарочито у Другом светском рату, а затим по-
дизањем споменика палим борцима (сл. 3.1). Малим пробним иско-
павањем Градине пред подизање споменика, установљено је
постојање заобљеног бедема око врха, од камена везаног кречом, ши-
рине 1 м, без уочљивих кула (Чремошник 1953: 349–350). Осим грнча-
рије преисторијске израде, нађена је наводно једна римска лампа,
непознатог изгледа и датовања; покретни налази нису објављени.
Подаци о распонима тог дела утврђења су различити (Археолошки
лексикон 1988: 11, 53, 161); биће да је око 130 х 70 м. Судећи према рас-
пореду површинских налаза, имала је и спољни бедем, дрвени, рас-
пона око 250 х 180 м. Грнчарија је по правилу глачана, рађена на спо-
ром витлу. Велики лонци имају краће разгрнуте ободе. Издваја се
један уломак који је на врату имао налепљен испупчен украс у виду
валовнице испод ребра (сл. 3. 6). Неки велики лонци су имали јези-
часте дршке, и оне украшене јамицама. Мањи лонци такође имају
кратке ободе, разгрнуте или окомите, понекад немају врат, дршке су
језичасте са два врха; појављује се испупчено дно, заглачано. Зделе
су исто различите, има их без врата, плитких и дубоких, као и са на-
глашеним вратом и преломљеним ободом; глачане су до сјаја. Нађе-
на је и једна кружна плочица, грубо израђена од трбуха разбијене
посуде (сл. 4. 9).
Велика градина изнад Бјелаја налази се под обронцима Грмеча, за-
падно од Петровца. У време када је први пут описана (Чурчић 1902:
233–235, сл. 1, 3–9) била је у далеко бољем стању него данас. Она је
основе у виду троугла распона 140 х 110 м, са бедемом од камена ве-

заног кречним малтером (сл. 5. 1). Куле нису уочљиве. Цело утврђење
са подграђем на северној страни има распоне 440 х 270 м. Југозапад-
но се налази Мала градина, која можда садржи остатке неке куле, мо-
гуће римске, коришћене за освајање града. Сви површински налази
грнчарије су преисторијске израде, рађени на спором витлу, обично
заглачани, осим једног комада трбуха светло сиве боје, вероватно де-
ла амфоре рађене на брзом витлу. Велики лонци имају краће, благо
разгрнуте ободе; један је украшен јамицама на усни. Слични су и
мањи лонци, међу којима има накнадно изгорелих у пожару. Дршке
су окомите, уграђене помоћу глинених чепова у тело посуда. Нађен
је горњи део поклопца лонца. Једна дршка је водоравна, вишеугао-
ног пресека. Ту су и делови велике чиније, велике зделе или сача,
зделе дугог одозго преломљеног обода, заобљеног врата и наглаше-
ног преломљеног тела.
Уопштено гледано, особеност грнчарије са описаних налазишта је
израда на спором витлу, глачање стоног посуђа и потпуни недоста-
так урезаног украса, иначе особеног за Старије гвоздено доба, што је
запазио још Вејсил Чурчић за Бјелај. Ту је и недостатак грнчарије
рађене на брзом витлу (уз један изузетак). Те особине је датују у
Млађе гвоздено доба, тојест између 3. столећа пре Христа и почетка
нове ере. Међу описаном грнчаријом Грахова и Бјелаја постоје слич-
ности али и разлике. Исти су, поред наведеног, мањи лонци окоми-
тих обода, велики лонци краћих разгрнутих обода, понекад са јами-
цама на усни. Разлике су у бројнијим дршкама учвршћеним за
посуду уз помоћ чепова – особено за Бјелај (али забележено у Грахо-
ву и Грачацу), водоравне пуне полукружне дршке особене за Грачац
(нађена је отворена у Бјелају), у обликовању здела и обода на лонци-
ма и зделама. Грнчарија из Грачаца се упадљиво разликује по обли-
цима посуда од оне Грахова и Бјелаја и највише има сличности са
грнчаријом Старијег гвозденог доба. Кружне плочице из Грачаца су
пажљивије израђене од оне из Бјелаја, што указује на неке повољније
околности. Таквих плочица има у великом броју у Чуругу поред Ти-
се, у слоју насеља из доба смене ера (Трифуновић, Пашић 2003: 268,
сл. 6. 11–12).
Бедеми грађени од камена везаног кречним малтером на градина-
ма, по правилу се приписују неким млађим фазама, најчешће 4–6.
столећу. Међутим, као што смо видели, две градине са таквим зидо-

вима, Велика градина у Бјелају и Градина у Грахову, немају налазе

млађе грнчарије а ни оне рановизантијског доба. Обе имају једнос-
тавно обухваћен врх бедемом који прати облик тла; испод је био
доњи град брањен дрвеним бедемом. Ова зидана утврђења немају
ни уобичајене куле за она из 4–6. столећа, нити се у њима назиру ка-
мене стамбене зграде или црква. Зато их треба датовати у старије до-
ба, оно којем припадају покретни налази. Римљани су у окупираним
илирским областима почели одмах да подижу утврђења и друге
грађевине од камена, коришћењем кречног малтера. Свакако нису
доносили креч, већ су га пекли на лицу места, а радили су потчиње-
ни домороци. После десетак година римске окупације Илири су мо-
рали савладати начин израде креча, који су онда користили за поди-
зање камених бедема својих нових утврђења. Тако сагледавамо нову
фазу у подизању градина, где Илири задржавају стари план
утврђења, али примењују нову технологију за градњу. Произилази
да су се Илири не само ујединили, већ су приступили утврђивању
земље, неби ли сачували независност. Римљани су се борили да спре-
че настанак илирске државе и последице које би уследиле по Рим, за-
то су овај рат поредили са Пунским ратовима. Наравно, такав закљу-
чак треба поткрепити поузданим ископавањем, које би доказало
постојање слојева са описаном грнчаријом наслоњене на бедем
грађен каменом и кречом.
Може се закључити да су описане градине изграђене и затим за-
пустеле најкасније у доба илирског устанка, а да је забележена мате-
ријална култура домородачких особина, развијених на основама из
Старијег гвозденог доба. Налази са градине у Грачацу вероватно су
нешто старији (доспели су у земљу у 3. столећу, а најкасније прили-
ком покоравања Либурна 35–33. године), док би они из Грахова и Бје-
лаја били из доба илирског устанка. Пажљивим проучавањем гради-
на на свом илирском подручју, несумњиво би се могао установити
редослед римских освајања и врло поуздано датовање, слично оном
што га је спровео Здравко Марић проучавајући гробне налазе. Доби-
ли би до сада непознате податке о материјалној култури Илира из
доба пред римску окупацију. То је изванредно важно за археологију
нашег тла, јер би коначно повезали преисторијску и историјску епо-
ху домородаца, праћењем особина њиховог свакодневног живота, а
не само погреба. Постојање Илира или другог народа самосвојне кул-

туре, не зависи од тога да ли располажемо сачуваним описом неког

савременика из власти. И, овде није реч о прошлости некаквог иш-
чезлог народа, већ о прецима Словена односно Срба, које су антички
писци називали Илирима; није познато како су Илири сами себе на-
зивали. Ова моја тврдња тражи макар најкраћи осврт.
Наиме, култура Илира може се поуздано археолошки пратити од
Преисторије, преко горе описаних налаза, до Велике сеобе народа.
Упркос увреженом схватању да су Илири романизовани до 4–6. сто-
лећа, открића грнчарије и других предмета са све бројнијих нала-
зишта, показују да није било тако. Домородачка грнчарија се произ-
води на традиционалан начин током 1–4. столећа и у Мезији и у
Далмацији. Посуђе те две области се међусобно разликује по обли-
цима посуда и обради површина (украс), али је употреба иста – хра-
на се спрема на огњишту, а не на пећи. Као објављен пример тради-
ционалне домородачке грнчарије Далмације, украшене глачањем,
наводим налазе датоване у 5. столеће из околине Вишеграда (Чре-
мошник 1970: 64–83) и из Уздоља код Книна (Јанковић 1998: 76, сл.
158. 1–9), за које имам утисак да припадају 3. или 4. столећу. Таквих
примера има још, на којима се овом приликом не могу задржавати.3
Ту су још и сачуван домородачки погреб, ношња приказана на над-
гробним споменицима, а и непроучен сеоски стан. Дакле, Илири у
сеоској средини нису били романизовани до почетка Велике сеобе
народа, односно под римском влашћу; питање је у ком обиму и об-
лику су задржали свој језик.
Поред тога, треба рачунати да је један део илирског становништва
избегао са освојеног подручја, у пределе на другој страни Дунава, да
би се спасао римског насиља. Непознато је како су Римљани заузели
северне пределе Паноније, оне имеђу Драве и Дунава на северу. Неки
Илири су стигли преко Дњестра чак до Подњепровља. Тамо су забе-
лежени илирски хидроними неодређеног датовања. Налази такозва-
них копљастих запона (фибула), привезака, неких појасних копчи и
другог, познатих у Далмацији, Посавини и Српском подунављу из
3–1. столећа, појављују се и на простору до Дњепра, где поједини
постају особеност словенске Зарубињецке културе из доба смене ера;
археолошки сведоче о учешћу Илира у њеном образовању (Каспаро-
ва 1981). Та култура, као и Липицка култура и Волино-подољска гру-
3. Ово је тема мог излагања на међународном научном скупу у Тули новембра 2010.

па, датована је и римским запонима 1. столећа, познатим из помену-

тих најмлађих гробова Језерина, Рибића, Ламинаца. Тамо нема
других римских металних производа, као што их има у Пшеворској
култури Пољске, који би указивали на увоз робе. Зато није искључе-
но да су и ти римски производи онамо доспели не трговином, већ са
избеглицама, као део ношње. И, зашто, како, би становништво
Подњестровља или Подњепровља куповало у 1. столећу прост
бронзани накит Римског царства, које тек осваја Подунавље, ратује са
Дачанима на левој обали Дунава, и у време када их од римских гра-
ница одвајају новодосељени Сармати пљачкашке привреде? Стога
би тамо и фибуле раног римског доба могле бити сведочанство при-
суства избеглог становништва са илирског простора, пристиглог то-
ком 1. столећа. Све то заједно указује на сродност становништва од
Јадрана до Подњепровља у време смене ера, које користи један исти
или сродан језик. Зато утврђивање археолошких особина културе
која се приписује Илирима на смени ера има суштински значај за
проучавање прошлости свих Словена, а нарочито Срба, који су њени
непосредни баштиници.
Археолошки лексикон 1988: Археолошки лексикон Босне и Херцегови-

не, Сарајево.
А. Бенац 1987: О етничким заједницама старијег жељезног доба у Ју-
гославији, у Праисторија југославенских земаља V, Жељезно до-
ба, Сарајево, 737–802.
Н. Вулић 1911: Неколико питања из римске старине, Далматско–па-
нонски устанак, Глас српске краљевске академије 88, други раз-
ред 52, Београд, 200–247.
Н. Вулић 1933: Из античке историје наше земље, Metulum, Глас српске
краљевске академије 160, други разред 82, Београд, 59–71.
Ђ. Јанковић 1998: Српске громиле, Београд.
А. Јовановић 1984: Римске некрополе на територији Југославије,
Београд.
К. В. Каспарова 1981: Роль юго–западных связей в процессе формиро-
вания зарубинецкой культуры, Советская археология 1981 2,
Москва, 57–78.

З. Марић 1968: Јаподске некрополе у долини Уне, Гласник Земаљског

музеја у Сарајеву, археологија, 23, 5–79.
М. Панић-Суреп 1988: Кад су живи завидели мртвима, Ниш.
Б. Рауниг 1968: Јаподска некропола на Црквини у Голубићу, Гласник
Земаљског музеја у Сарајеву, археологија, 23, 81–98.
С. Трифуновић, И. Пашић 2003: „Стари виногради“ у Чуругу – ви-
шеслојно археолошко налазиште, Гласник Српског археолошког
друштва 19, Београд, 263–288.
Ћ. Трухелка 1901: Резултати прехисторичког истраживања у Босни-
Херцеговини, Гласник Земаљског музеја, 13, Сарајево, 1–29.
И. Чремошник 1953: Два средњевековна града у околини Грахова,
Гласник Земаљског музеја у Сарајеву 8, 349–351.
И. Чремошник 1970: Истраживања у Мушићима и Жабљаку и први
налаз најстаријих славенских насеља код нас, Гласник Земаљс-
ког музеја у Сарајеву 25, 45–11.
В. Чурчић 1902: Старине из околине Бос. Петровца, Гласник земаљс-
ког музеја 14, Сарајево, 229–255.
DJORDJE JANKOVIĆ
Some archaeological testimonies about Illyrians in the

period of Dalmatian-Pannonian Uprising
The Roman conquest of Illyrians, known in general terms, lasted since 229–228 to 13–9.
Afterwards the great Dalmatian-Pannonian Uprising broke out, in 6–9. Flavius Josephus
described in detail the suicides of his compatriots in the town of Masada, while Appian
shortly records the suicides of Illyrian women with their children who did not want to be-
come Roman slaves, in the town of Metulum (Vulić 1933: 59–61), and later Dion in the
town of Arduba (Vulić 1911: 246).
Those crucial events remained archaeologically undocumented and unclarified. Prehis-
tory of Yugoslav countries, V (1987), does not say anything about the archaeology of Illyr-
ians in the last three centuries of independence. It seems that the essence lies in blurring
the data about ethnic connection of Illyrians to Slavs, and in the intention to base some
political ideas on archaeology (Benac 1987).
A number of Illyrian cemeteries, the usage of which stops during the 1st century AD
(Marić 1968; Raunig 1968; Truhelka 1901), exactly in the period of the Illyrian Uprising or
shortly after it, were archaeologically explored. According to descriptions of the battles,
the towns were built of wood (Metulum, Retinium) and stone (Splonum, Andetrium).
The fortified towns in Gračac, Grahovo (Čermošnik 1953) and Bjelaj (Čurčić 1902) con-

tain surface findings of the pottery of this period. The pottery from Gračac (image 1–2) is
the most similar to the one from the Early Iron Age and might date from the 3rd century,
no later than the conquest of Liburns in 35–33. The pottery from Grahovo and Bjelaja is
more similar to each other; in both fortified towns the upper fortress was built of stone
with lime mortar holding it together. In Gračac and Bjelaj there are circular plates, known
in the period when two eras changed (Trifunović, Pašić 2003: 268, image 6, 11–12).
The bulwarks built of stone and held together with lime indicate that Illyrians not only
unified in 6–9, but also started fortifying the land. The Romans fought to prevent the for-
mation of the unified Illyrian country, and for this reason this war was compared to the
Punic wars. Naturally, this conclusion should be proven by digging up the layers with the
described pottery leaning against the bulwark built of stone and lime.
The described fortified towns were built and abandoned no later than the period of the
Illyrian Uprising. Determining the characteristics of material culture of that period will
enable tracing them under Roman occupation as well. This is important because it is con-
cerned with the ancestors of Slavs, that is Serbs, who were referred to as Illyrians by an-
tique writers.
Native pottery is produced in a traditional way during 1st–5th century in both Mesia
and Dalmatia, like near Višegrad (Čermošnik 1970: 64–83) and Knin (Janković 1998: 76, im-
age 158. 1–9). Native burial, costumes, and certainly unstudied rural housing were also
preserved. Therefore, the Illyrians were not romanized uder Roman occupation; the ques-
tion is to what extent and in what form they preserved their own language.
It should be taken into account that one part of the population escaped from the con-
quered region as far as Russia and Poland. We are familiar with the Illyrian influence on
education of the Slavic Zarubintsy culture of the Dnieper region (Kasparova 1981). In the
areas near the Dnieper there are Roman fibulae from the 1st century, which may have
come there with Illyrian refugees. All these together indicate the relatedness of the popu-
lation from the Adriatic to the Dnieper region in the period when two eras changed, as
well as one and the same or cognate language.

Слика 1: Грачац, 1–7. делови великих лонаца за држање хране.

Размерник = 5 см.

Слика 2. Грачац, 1–6, 9–12. делови различитог глиненог посуђа; 7–8. пло-
чице начињене од трбуха посуда. Размерник = 5 см

Слика 3. Грахово, 1. основа градине (Чремошник 1953: сл. 1); 2–3, 5–11. де-
лови лонаца; 4. део обода зделе. Размерник = 5 см

Слика 4. Грахово, 1–8, 10–12. делови стоног посуђа; 9. плочица начињена

од трбуха посуде. Размерник = 5 см

Слика 5. Бјелај: 1. основа градине (Чурчић 1902: сл. 1); 2–13. делови разли-
чите грнчарије. Размерник = 5 см


УДК: 726.54 (497.6)
398.2 (497.6)
ЧУДЕСНО ПРЕЛИЈЕТАЊЕ ЦРКАВА БРВНАРА
MIRACULOUS OVERFLYING OF THE WOODEN CHURCHES
ВЛАДИМИР ЂУКАНОВИЋ1
МУЗЕЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
БАЊА ЛУКА
Апстракт: Цркве брвнаре су један од облика народног градитељства ши-

роких српских простора, па тако и бањалучке регије у којој је сачувано је-
данаест објеката. Чини се оправданом тврдњом да су први хришћански
храмови на овим просторима, богатим шумом, били од дрвета као и најра-
нија људска станишта. Трошност материјала, историјске и друге прилике,
разарања и паљевине спријечиле су да се вијековима старе дрвене сакрал-
не грађевине сачувају до наших дана. Занимљиво је рећи да су ови сакрал-
ни објекти сачувани на мјестима гдје у окружењу већ одавно нема стамбе-
них брвнара. Доказ је то изузетног народног поштовања вјере и њених
објеката као симбола етничког идентитета. Али за опстанак ових цркава
велика заслуга припада и легендама о „чудесном прелијетању“.
Кључне ријечи: Црква брвнара, легенда, предање, прелијетање, из-
градња цркве, турска власт, сељаци, опута, шума.
Цркве брвнаре су један од облика народног градитељства широ-

ких српских простора, па тако и бањалучке регије у којој је сачувано
11 објеката2. Чини се оправданом тврдњом да су први хришћански
храмови на овим просторима, богатим шумом, били од дрвета као и
1. muzejrs@inecco.net
ВЛАДИМИР ЂУКАНОВИЋ 229

најранија станишта. Трошност материјала, историјске и друге при-

лике, разарања и паљевине спријечиле су да се вијековима старе др-
вене сакралне грађевине сачувају до наших дана. Занимљиво је рећи
да су ови сакрални објекти сачувани на мјестима гдје у окружењу
већ одавно нема стамбених брвнара. Доказ је то изузетног народног
поштовања вјере и њених објеката као симбола етничког идентите-
та.
Најстарије сачуване цркве брвнаре у околини Бања луке подигну-
те су у првим деценијама XVIII вијека, а црква у Омарској саграђена
је 200 година касније. Према врсти дрвета (храст), величини и еле-
ментима конструкције разликујемо мање, старијег постанка, и веће
из XIX и XX вијека.
Осим конструктивних облика, антропогеографске подређености
окружењу, посебно занимљиве етнологе била би њихова функција у
животу и обичајима становника западне Крајине.
Теренским проучавањем откривамо, наиме, да се за постанак сва-
ке од ових цркава везују предања и легенде. У тим причама се, прије
свега, износе тешкоће у добијању одобрења од турских власти да се
оне подигну. Услови су били разни: количина дуката коју треба пре-
дати аги или однијети директно у Цариград, величина и скривеност
самог објекта да не смета оку Мухамеданаца. Народ се довијао на
разне начине, испољавајући сву своју бистрину и домишљатост да
црква буде што већих димензија, а поготово на мјесту које је сам
одабрао, зато су цркве тј. припремљена грађа „обноћ летјеле“3. Да их
Турци не скрнаве, улазећи на коњима у богомољу, врата су била ма-
ла, а на сјеверној или јужној страни била су само једна врата, јер се
сујевјерни муслимани никад нису враћали истим путем. Тијесне цр-
кве нису под свој кров могле да смјесте све вјернике о великим праз-
ницима, па је народ око њих поставио родовске трпезе – „ладаре“ око
којих су се скупљале фамилије из различитих заселака. Отуд у на-
2. У стручној терминологији, цркве грађене од дрвета, називају се брвнарама. За
овакав израз опредјелио се Јован Цвијић почетком XX вијека. Разлог за то лежи у
чињеници да се тај појам задржао у народу. Иако највећи број ових цркава нису брв-
наре ми им не би смјели мијењати назив.
3. Овај мотив је познат још из античког периода и одавно је коришћен у хришћан-
ској традицији. Мотив прелијетања, у хришћанској традицији, није карактеристи-
чан само за цркве него и за све остале сакралне објекте: иконе, слике, гробне ознаке,
олтаре и сл.
230 ВЛАДИМИР ЂУКАНОВИЋ

Чудесно прелијетање цркава брвнара
шем народу израз „идем цркви“. Звона која су сметала уху приврже-
ника ислама су била претапана у модерним ратовима, успјешно су
замјењивала клепетала. Цркве су биле посвећене разним светитељи-
ма тако да су се „масле“ у региону одржавале у правилним временс-
ким размацима.
Преглед легенди
Мало Блашко
Црква брвнара у Малом Блашку изграђена је 1740 или 1745. године
а посвећена је Рођењу Свете Богородице.
1. За ову цркву легенда каже, да су мајстори кришом истесали

грађу негдје у шуми и када су је ту саградили, да је она сама,
преко ноћи, дошла на садашње мјесто. Према овој легенди мо-
же се закључити да је њено припремање извршено кришом у
шуми. Затим је црква састављена на мјесту гдје се и данас нала-
зи. А да би је мјештани заштитили од Турака разглашено је да
је она сама дошла.
2. Богородичина црква (храм посвећен рођењу Богородице) у
селу Малом Блашку, у околини Бања Луке, „била је саграђена
негде у шуми, па је сама дошла преко ноћи на садање место“.
Стара је преко петсто година. (Павловић Р. 1961.: 1)
Јаворани
Црква брвнара у Јаворанима изграђена је 1756. године године а
посвећена је Светом Николи.
1. Према народним предањима, црква у Јаворанима била је

прије на Цвишића брду, локалитет Грабеж. Сама је прешла на
садашње мјесто.
2. Црква светог Николе у Јаворанима са Грабежа „прешла (је) са-
ма преко ноћи на садање место“. Султан је одобрио „да се бого-
моља начини (на простору) колико може покрити воловска
кожа.“ (Павловић Р. 1961. : 2)
3. Још једна легенда везана за ову цркву гласи: Султан је одоб-
рио изградњу цркве али на површини коју може покрити во-

ловска кожа. То је урађено тако што је кожа исјечена на танке

каише (опуту) и тако је добијен много већи простор за из-
градњу цркве.
Приповеда се да је клинце ковао муслиман Голеша из суседног се-

ла Меховаца. Од њега су сада Голешићи у истом селу. Веле да је ра-
дио бесплатно, као прилог цркви. (Момировић П., 1956.: 155)
Романовци
Црква брвнара у Романовцима изграђена је у другој половини
XVIII вијека а посвећена је Светом Николи.
1. Легенда везана за постанак цркве брвнаре у Романовцима

гласи: када је „раја“ у Романовцима затражила од турских влас-
ти да изгради цркву, Турци су им одобрили. Али да би доско-
чили Србима, дозволили су изградњу цркве на локалитету Је-
зерце, гдје је, вјерује се постојало језеро. Људи се дадну на
посао. Мушкарци су носили камење, а жене земљу у прегачама,
и исте године затрпају језерце. И на том мјесту они подигну цр-
кву.
2. Друга легенда каже да су мајстори, који су градили ову цркву,
мимо турског одобрења направили таванак на цркви, а Турци
су им за казну одсјекли главе. И данас се поред цркве налазе
споменици подигнути овим мајсторима.
Кола
Црква брвнара у Колима изграђена је 1759. године а посвећена је
Вазнесењу Христовом.
1. Црква у Колима је, по народним предањима, била изграђена

у Малбочу, негдје у шуми. Ту су Турци често сјекли дрва.
Увијек кад удари невријеме, обију цркву и уведу ту коње. Доја-
дило то сељацима, па се договоре да преко ноћи пренесу цркву
на садашњу локацију у Колима. Приликом пресељења поломе
шљеме, а ново нису смијели тражити. Послије извјесног време-
на, када се случај заборавио, обрате се властима за дозволу да
поставе ново шљеме. Паши је то било сумњиво, па у дозволи

нареди да се шљеме не смије закивати клинцима. Надао се да

ће први оштар планински вјетар однијети ново шљеме. Доско-
чи народ томе, одсијече велики храст, ископа дубоко (као кору-
гу), те намјести тако да га вјетар не може оборити.
2. Црква посвећена Вазнесењу Господњу (Спасовдану) у селу
Колима, у околини Бања Луке, „била је некад“ у Малбочу. „Када
би турци секли дрва, па удари невреме, обили би цркву и увели
коње“. То досади сељацима, па „за ноћ“ преместе грађевину на
место где је данас. Паши јаве да је црква сама прешла. (Павло-
вић Р. 1961.: 2)
Крупа на Врбасу
Црква брвнара у Крупи на Врбасу изграђена је крајем XVIII вијека
а посвећена је Светом Николи.
1. О изградњи ове цркве постоји више легенди. Прва каже, кад

се црква градила у турско вријеме, Турци су одредили мјесто на
Спасовинама. Спремљену грађу са тог мјеста народ је преко
ноћи пренио на садашње, а затим су јавили турском старјеши-
ни да је она сама прешла. Када је турски старјешина чуо да је
грађа сама прешла, дозволио је да се црква ту и сагради.
2. Друга легенда каже да су турске власти забрањивале из-
градњу цркве, али је бег – хаџија Ђумишлић дозволио својим
кметовима да у селу изграде цркву. Када су га други Турци оп-
тужили властима, турски суд га је казнио да стане на вагу, па
ако га претегну сопствени дукати, да тим плати и буде слобо-
дан. Он је дао 110 ока дуката колико је и сам био тежак. Из ове
легенде можемо закључити да су кметови потплатили бег –
хаџију Ђумишлића и да им је овај тако дао одобрење за из-
градњу цркве.
3. Постоји још једна легенда за саму изградњу ове цркве и она
каже: када је црква грађена, сва брвна истесали су мајстори
(мушкарци), а само је једно усјекла и истесала нека Стрикина
дјевојка, од породице Стрика из Товиловића. Временом сва су
брвна испуцала само је њено остало читаво.

Јелићка
Црква брвнара у Јелићки изграђена је 1841. године а посвећена је
Светом Николи – љетњем
1. Народно предање каже да је прије садашње цркве постојала

мања црква и то на лијевој обали Гомионице, на мјесту званом
Кућиштина. Ова црква личила је на обичну кућу. Како њен по-
ложај није одговарао, она је пресељена у Липик за једну ноћ,
дио по дио ишао је из руке у руку али је разглашено да је сама
промјенила мјесто.
2. Црква светог Николе у селу Јелићкој (Босанској крајини), на
месту званом Липик, била је раније на левој страни долине реке
Гомионице, на Кућиштини, па су је отуд „за једну ноћ“, измес-
тили на липик. „Део по део ишао је с руке на руку, па је разгла-
шена да је сама променила место.“ (Павловић Р. 1961.: 1)
Легенда о настанку цркве у Јелићкој везује се за кнеза Тимара, Ра-

дишу. Код њега је служило неко „залутало Туре“. Послије извјесног
времена наишли Турци кроз село и од кнеза одвели слугу. Изучи
слуга велике школе у Цариграду и постане паша. Сјети се доброте
кнеза Радише, па га позове себи у Цариград. У жељи да му се одужи,
да му дозволу да умјесто мале црквице, која је била као кућа, подиг-
не нову велику цркву на садашњој локацији. Народ је из захвал-
ности ову цркву назвао Радишина црква. По народним предањима,
градња цркве је трајала три године. Клинце и багламе је ковало десет
ковачких вигњева, са по више ковача. (Станковић М., 2003.: 66)
Палачковци
Црква брвнара у Палачковцима изграђена је 1843. године а пос-
већена је Светим апостолима Петру и Павлу.
1. За саму изградњу цркве постоји неколико легенди. Добрење

за изградњу цркве у Палачковцима је гласило, да се простор за
храм има опасати дукатима, ређајући их један уз други без рас-
тојања. Сиромашан народ овога краја, опасао је мали тлоцрт,
скромних димензија, величине куће.Такве димензије основе,
свакако нису могле задовољити вјернике. Народни занатлија се

досјети и изгради стрехе ширине и до 170 cm. Примјети то па-

ша, позове мајстора као да му честита. Међутим, кад му неимар
пружи десну руку, махну паша сабљом и одсјече му руку до ра-
мена, уз коментар да га више никад не би могао изиграти.
(Станковић М. 2003: 67)
2. Друга легенда каже како су становници тражили од бега да
саграде цркву, а он је рекао свака стопа цркве један дукат. Саку-
пе домаћини Палачковаца златнике и пјешице однесу султану
у Цариград. Погодба је била да црква на смије бити већа од во-
ловске коже и да бег надзире површину. Мјештани се досјете и
воловску кожу изрежу на опуту (каишиће), исплету мрежу то-
лике површине и саграде цркву. Кад је то бег примјетио и жес-
токо се побунио, мјештани су му рекли: побогу, беже, па рекли
сте величина воловске коже. Ево кожа је на лицу мјеста и пока-
жу опуту смотану у клупко. Ако не вјерујете, да поново плете-
мо. Бег је љутит, што је надмудрен, слегао раменима и отишао,
а мјештани су остали задовољни. Још томе треба додати, да је
дозвола била да се црква гради у шуми, што су Палачковчани
испоштовали.4
Постоји више верзија ових истих легенди. С обзиром да је свака

од ових верзија устаљена у народу споменућемо и те друге верзије.
1. Прича се да је народ умолио султана да изгради омању цркву

од дрвета у шуми. Султан је за сваку стопу земље тражио по је-
дан дукат, али под условом, да црква не смије бити већа од во-
ловске коже.
Преци данашњих Палачковчана, пјешке су путовали у Цариград и
однијели дукате султану. Бег тог подручја био је задужен да преузме
месо од вола и да строго контролише, да црква не смије бити већа од
површине воловске коже.
Срби не би били Срби да их лукавство не служи, па се досјете да во-
ловску кожу исјеку на танке каише и од тога исплету површину цркве
за градњу. Да посао буде још лукавији, богомољи су од крова напусти-
ли стреву, тако да под њу може стати више вјерника него у цркву.
Када су се турске власти на то успротивиле, јер су пред очима имале
повећу цркву, домаћини су казали да је таква погодба и да је то вели-
4. Ослобођење, 26. јули 2000. год, стр. 11.

чина воловске коже, чију су опуту сачували ради доказа, у шта су бега
увјерили, да је тако погођено и да је султан за сваку стопу цркве добио
по дукат.5
2. Да би добили богомољу о којој су годинама маштали, станов-
ници Палачковаца морали су на разне начине да се сналазе,
стрпљиво чекајући милост тадашњих владара, турских бегова.
Група имућнијих сељака почела је 1840. године убрзано да ради на
добијању дозволе за градњу цркве. Испитивали су пулс локалних бего-
ва, снимили стање и дошли до закључка да је једино рјешење – мито.
Да би са охолим властодршцима уопште разговарали о таквој идеји
морали су, једноставно речено, да их поткупе. Почело је прикупљање
дуката, али се нешто морало сачувати и за касније.
Група угледнијих мјештана добила је дозволу да може, у пратњи
турских војника, путовати у Цариград, по дозволу. Неколико недјеља
путешествија до пријестонице империје завршено је повољно по Па-
лачковчане. Вратили су се са одобрењем и неколико услова. Црква се,
наиме, могла подизати само у шуми.
Радови су почели, а када је бег, надгледајући подизање цркве, упо-
зорио градитеље да су претјерали са димензијама, ови су му покали
кожну опуту, односно танко исјечену траку од воловске коже, рашири-
ли је и по тим мјерама означили темеље. Немајући куд, бијесан што су
га надмудрили, бег се повукао, избјегавајући послије тога да пролази
поред градилишта.
Није, међутим, искључена ни варијанта по којој је површину те-
меља одређивала количина прикупљених дуката, који су послагани на
ледину, што је одређивало величину будуће богомоље.
Уз то, изграђена су изузетно ниска улазна и споредна врата, чиме се
поново доскочило Турцима. Турски коњаници, наиме, нису могли ући
у цркву, као што су иначе знали да учине, да би повремено растјерали
вјернике. А да улазе сагињући се, било је испод њиховог схватања.6
Ракелићи
Црква брвнара у Ракелићима изграђена је 1856. године а посвећена
је Вазнесењу Христовом.
1. Мјесто гдје се налази црква у Ракелићима, у прошлости је

покривала густа шума. Од давнина ту је било култно мјесто. Го-
5. Глас српски, 2000. год, стр. 22.
6. Глас српски, 08. мај 2002. године, стр. 20.

вори се да је ту постојало старинско гробље са великим плочама

и натписима које нико није могао да прочита (послије су ти
споменици однесени у ново гробље и полупани). Послије тога
се служило под чадором, затим је подигнута црква од плота, а
1856. године завршена је и освештана данашња црква брвнара.
Градња овог храма је по једнима трајала четири године, а по
другима од осам до дванаест година. Били су прво подигнути
зидови до крова, па су турске власти обуставиле радове. По
одобрење да се настави са изградњом цркве морало се ићи у Ца-
риград. По ово одобрење (ферман) у Цариград ишли су пјешице
Обрад Роквић и Никола Јањић. Сам пут трајао је два мјесеца.
Црква је тако више година кисла, и дошло је до пропадања
грађе. Најзад кад је дозвола стигла, црква је покривена по одоб-
рењу Хусеин – бега Капетановића. Грађа је усјечена у Ракелића
лугу, а црква је изграђена на мјесту гдје се налази и данас.
Буснови
Црква брвнара у Бусновима изграђена је 1870. године а посвећена
је Вазнесењу Христовом.
1. За цркву брвнару у Бусновима легенда каже: у народу се ова

црква зове Стојића црква, а разлог томе јесте што је одобрење
(ферман) из Цариграда издејствовао мјештанин Јован Стојић, а
главни мајстор у изградњи ове цркве био је Симо Стојић.
Турска власт је дозволила изградњу цркве али у предјелу Живинића
бара, који није био погодан за изградњу цркве, како и сам назив каже
то су биле баре, па је материјал сам преко ноћи прешао на садашњу
локацију гдје је црква саграђена.
Односно материјал су пренијели становници, а турцима су понуди-
ли бајковито објашњење.
Марићка
Црква брвнара у Марићки изграђена је 1870. године а посвећена је
Светом Илији.
1. Црква парохијална налази се у овој парохији и зове се „Голо-

главица“. За ову цркву приповједа народ да се прозвала Голо-
главица због овог случаја: Прије 200 година била је на истом

мјесту црква и тада су дошли свештеници са народом на Светог

пророка Илију, пошто је храм исте цркве био да се богу моле и
да се света служба служи. Кад то чују Турци они дођу са буљу-
башом цркви, да какво зло учине да збораче и попљачкају. Они
код цркве под једним растићом сједну и отпочну пити и запре-
дати. Кад то чује кнез и народ: да су Турци дошли не у посјету
већ ради пљачке, они одмах онако гологлави из цркве изађу и
ударе на Турке и ту се помлате. И сам буљубаша побјегне голо-
глав, а остали Турци ту погину. Од тог дана и случаја прозвала
се та црква Гологлавица. Свештеници цркве у то вријеме били
су Гавро Стојанић и отац му Глигорије Стојанић родом из ове
парохије.7
2. Друга легенда каже: Црква је првобитно требала да се налази
у Лугу мјесту удаљеном око километар од локације на којој се
налази данас. Када су становници Марићке припремили грађу
она је преко ноћи прешла на мјесто гдје се црква данас налази.
Омарска
Црква брвнара у Омарској грађена је од 1920 до 1922. године а пос-
већена је Вазнесењу Христовом.
Легенде везане за изградњу ове цркве не постоје, а разлог томе је
новији датум изградње и политичке прилике тога доба.
Закључак
У Босанској Крајини почетком XX вијека постојале су 83 цркве брв-

наре, 50-тих година XX вијека тај број је опао на око 30 цркава а данас
их је укупно 11.
Користећи стручну литературу као што је: Две дрвене цркве Бо-
санске Крајине и Дрвене цркве Западне Босне од Петра Момири-
вића, Како су код нас цркве „летеле“ Радослава Љ. Павловића, Народ-
но неимарство на подручју Западне Крајине и Профана и сакрална
архитектура у дрвету Западне Крајине од Миленка Д. Станковића и
сл. а такође и властитим теренским истраживањима успјео сам да
сакупим одређени број легенди везаних за изградњу а тако из опста-
7. Источник, лист за црквено просвјетне потребе српско – православног свештенс-
тва у БиХ из 1887 – 1888. године.

нак цркава брвнара до данашњих дана.

У наших народа, широм наше земље, причају се многе приче о чу-
десним црквама које „прелећу“ с једног мјеста на друго. У нашим
крајевима приче ове врсте веома су раширене. (Павловић Р. 1961.: 1)
Маштовитост нашег народа је фантастична. Митови и легенде о
постанку храмова веома су занимљиви. Осликавају тешко стање и
историјске прилике на истраживаним просторима и информишу
нас о времену настанка у условима у којима су грађени дрвени хра-
мови. (Момировић П. 1953.)
Момировић П., Две дрвене цркве у Босанској крајини, (1953). У: Наше

старине I, ГЗМ, Сарајево.
Павловић Р., Како су код нас цркве „летеле“ (легенда и истина),
Момировић П., Дрвене цркве западне Босне, (1956). У: Наше старине
III, Сарајево.
Станковић М., Искуства градитеља (народно градитељство) књига 1,
Бања Лука 2003.
VLADIMIR ĐUKANOVIĆ
Miraculous overflying of the wooden churches
The wooden churches are one of the forms of the people engineering on the vast Ser-
bian spaces, and so on the Banja Luka region too in which eleven objects have been pre-
served. The assertion that the first Christian temples on these spaces, abundant in forests,
were of wood, as well as the earliest human habitats seems justified. The material fragility,
historical and other situations, destructions and fires impeded that the ancient wooden
sacral buildings be preserved until the recent times. It is interesting to say that these sacral
objects have been preserved in the places where there are no log houses long since in the
surroundings. It is an argument of the extreme people veneration of the faith and its ob-
jects as a symbol of the ethnic identity. However, the great merit for the survival of these
churches belongs also to the legends related to the „miraculous overflying“.
Keywords: Wooden church, legend, tradition, flying over, building of the church, Tur-
key authority, peasants, lace, forest


УДК: 27-726.6: 929 Бутковић Р.
94 (497.15) ‘‘14’’
ДА ЛИ ЈЕ ГОСТ РАДИН БИО БОГОМИЛ?
WAS GOST RADIN A BOGUMIL?
МЛАЂАН ЦУЊАК1
ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ ПОДУНАВЉА
СМЕДЕРЕВО
Апстракт: Присталице постојања „богомила“ у Босни, као главни доказ

своје тврдње налазили су у тестаменту госта2 Радина. Захваљујући управо
том мишљењу, они су госта Радина сматрали не само чланом патаренске-
богомилске заједнице, већ су ишли знатно даље па су га поистовећивали
са високим чланом богомилске јерархије.
Међутим, ако се детаљније размотри сам текст тестамента кога је оста-
вио гост Радин, и ако се добијени резултати упореде са историјским при-
ликама и временским околностима, долазимо до закључка да тестамента-
тор наведеног тестамента није био присталица „богомила“, већ да је од
рођења па све до смрти био присталица православне вере источног обреда.
Међутим, у новије време многи западни историчари коригују своје ра-
није мишљење износећи тврдњу да у тестаменту Госта Радина нема ниче-
га чега би се трабао стидети православац или католик. То по њима прак-
тично значи да је Гост Радин био правослевне вере али католичког обреда.
Ово мишљење нема никаквог упоришта у самом тестаменту, као и у по-
вељама које је издавао Радин, или у повељама које су издавали његови об-
ласни господари. То све говори, што је у претходном тексту и речено, да је
Гост Радин у свему био припадник Православне вере, односно Србин.
1. cunjakm@gmail.com
2. Гост – титула Босанске цркве, што је била друга титула за деду.
МЛАЂАН ЦУЊАК 241

Кључне речи: Босна, религија, јерес, богомил, патарен, православац, ка-

толик, крстјанин, старац, вера, повеље, 14.–15. век.
Да бисмо дошли до што адекватнијег одговора на постављено пи-

тање у самом наслову овог рада, чини нам се да је неопходно да се
укратко осврнемо на историјска збивања везана за просторе дана-
шње Босне, односно за време настанка њене самосталности. У вези
са тим треба имати на уму да је крајем 12. столећа Босна успела да
издејствује политичку самосталност, а по узору на Србију и Бугарс-
ку, и у Босни је дошло до стварања самосталне црквене организа-
ције, која ће временом добити назив „Босанска црква“, коју су запад-
ни истраживачи називали „богомилском“. Тај процес стицања
државне и црквене самосталне организације, православне оријента-
ције у Босни, код западних држава, нарочито суседне Угарске и Рим-
ске курије, изазивало је разна негодовања. Од тог момента Босна је
постала област на коју су у великој мери биле упрте очи Ватикана,
али исто тако и угарске краљевине.
Римска курија и западне силе знали су да верско питање у Босни,
односно верска оријентација Босне има непроцењив значај за поли-
тичко определење Босне, за њено приклањање Западу или Истоку.
То су били главни разлози што је римски папа настојао по било как-
ву цену да Босну у верском смислу веже за Рим. Био је убеђен да ће
то знатно лакше спровести ако Босну у политичком смислу стави
под управу Угарске. У остваривању тих циљева није бирао средства,
јер је све рађено у духу тезе „циљ оправдава средство.“
Нема никаквог спора да је потчињавање Босне западном свету би-
ло актуелно скоро кроз цели средњи век. Међутим, до његовог акти-
вирања, односно до оправдања папских интервенција дошло је
крајем 19. столећа од стране западних историчара. Од наведеног вре-
мена овим проблемом почели су се бавити западни историчари и
богослови, нарочито доминиканци и фрањевци. Основна мањкавост
и код једних и код других огледа се у слепом ослонцу на западне пи-
сане изворе, не осврћући се на то: да су ти извори настали под ути-
цајем западних канцеларија и да они не одражавају право стање на
терену. Поједини западни истраживачи занемарили су чињеницу да
писани извори могу бити и пристрасни, односно могу одражавати
242 МЛАЂАН ЦУЊАК

Да ли је Гост Радин био богомил?
тежњу онога ко извор оставља. Извор може одражавати стање тре-

нутне политичке превласти или нечије тежње за нечим. Тим факти-
ма може се и правдати пристрасност западних истраживача, или
оних који су се бавили питањем „богомила“ у Босни, а у основи др-
жећи се западних извора.
Најбољи пример погрешног интерпретирања и тумачења извора
огледа су у тестаменту госта Радина Бутковића, о чему ће у овом ра-
ду бити више речено.
Пре него што пређемо на било какву стилску или суштинску ана-
лизу тестамента, чини нам се да је неопходно да кажемо да се овај
документ налази у Дубровачкој архиви и да га је 1910. године прона-
шао Ћ. Трухелка. Према сведочењу Ћ. Трухелеке тестамент је писан
на пергаменту и налази се у књизи тестамената везаних за 1466. го-
дину. (Truhelka Ć. 1911: 355.) Проучавајући тестамент Ћ. Трухелка је
дошао до закључка да се у њему помињу две врсте људи, и то: „крш-
тени“ и „мрсних“, што је он то схватио као црквене људе и лајике.
Поред овог закључка, Ћ. Трухека је на основу више пута употребљене
речи „кћерша“ дошао до закључка да је Радин био жењен и да је имао
кћери, а то значи да Радин није био „богомил“ јер су они били про-
тив брака. У супротном било би апсолутно нелогично да тако високи
члан богомилске јерархије има жену и децу.
Текст тестамента без икаквих објашњења објавио је Љ. Стојановић
у оквиру свог дела Старе српске повеље и писма. (Стојановић Љ.
1934: 153–156.)
О истом документу писао је и В. Глушац у оквиру својих студија о
цркви босан ској, где је настојао да докаже да гост Радин Бутковић
није био припадник „богомила“. За В. Глушца карактеристично је
рећи да се у својим истраживањима углавном ослањао на домаће из-
воре, док је западне изворе запостављао са обра зложењем да су они
тендециозни и да у њима има доста разних интерполација. (Глушац
В. 1924: 29–31; Исти, 1948: 331–335; Исти, 1992: 157–163.)
Исти проблем привукао је пажњу и М. Бараде, који је прихватио
закључке Ћ. Трухелке, с тим што је Трухелкиној категорији „крште-
них“ додао „кмете и кметице“ као „и добре мужје“, под којима је ве-
роватно подразумевао племиће. (М. Barada М. 1940.)
Поред М. Бараде овим проблемом бавио се и Л. Петровић, који је
своју пажњу усмерио на два сегмента из тестамента, а то је Радинов

брак и „мрсне људе“. По њему Радин није био жењен, а термин „мр-
сни људи“ односи се на иноверне насупрот онима, који су праве вере
апостолске, уз истицање да категорија кредентеса се не среће код ду-
алистичких секти. (Petrović L. 1944.)
Крајем четврте деценије двадесетог века своје радове о истом про-
блему почео је објављивати и А. Соловјев, који је у потпуности пре-
узео Трухелкину тврдњу о Радиновом браку, али у погледу његове
категоризације није сагласан. А. Соловјев децидно тврди да све људе
обдарене, односно обухваћене овим тестаментом треба сврстати у
„perfekte i kredentes“, односно у савршене и вернике. (Solovjev A. 1948:
41; Truhelka Ć. 1947: 310–318; уп. Глушац B. 1948: 333–335.)
М. Динић није се посебно бавио проблемом „Босанске цркве“, али
је сасвим узгред у свом раду истакао да термин апостолска вера, који
је употребљен у тестаменту није никакв аргумент који би ишао у
прилог онима који сматрају да је Радин био богомил. (Динић М.
1948: 42–43.)
М. Милетић је настојала да пронађе неку везу између термина и
разних титула које се у тестаменту налазе са истим на средњовеков-
ним споменицима. Међутим њен напор није направио никакв по-
мак, јер је у самом почетку превиђена чињеница да термини на спо-
меницима углавном означавају народну сету, а у веома малом броју
показују титулу или неко обележје дотичне особе. (Miletić М. 1957:
185.)
Када је већ реч о историографији везаној за госта Радина, ми мора-
мо истаћи да се тим проблемом бавио и Ј. Шидак, један од најбољих
познавалаца тога проблема. Истини за вољу не може се избећи конс-
татација да је све до 1950. године делио мишљење В. Глушца, а од та-
да, како сам каже, да је самог себе кориговао, не само у погледу тес-
тамента госта Радина, већ и о богомилском проблему. (Šidak Ј. 1940:
110.) У свим даљим радовима настојао је да докаже да су богомили у
Босни постојали и да су имали кључну улогу. У том смислу истиче-
мо да је у трагању за доказима да би се супро ставио В. Глушцу дола-
зио je до веома смешних закључака. У овом случају навешће мо да је
том методом дошао до закључка да термин „кћерша“, која се налази
у тестаменту, означава синовицу. (Исто, 113.)
Ф. Шањек није се посебно бавио тестаментом-опоруком госта Ра-
дина, већ у оквиру студије Босанско хумски (херцеговачки) крстјани

и катарско-дуалистички покрет у средњем вијеку, укратко се освр-

нуо и на тестамент-опоруку госта Радина. У свом осврту сем изнетих
историјских података о Радину Бутковићу није ништа ново изнео,
сем бланко тврдње да је Радин припадао јеретичкој цркви. Поред та-
кве тврдње за нас је занимљиво истицање Ф. Шањека, да је садржај
Радинове опоруке изазвао досад бројне расправе и размимоилажења
међу повјесничарима, јер приказује „Цркву босанску и њезине крс-
тјанине у посве новом – од латинских извора различитом – свјет-
лу.“(Šanjek F. 1975: 177.) Његове даље опаске по овом питању у самом
тексту опоруке, коју доноси у сопственом преводу, немају никакво
упориште, па се на њих нећемо ни освртати.
А. Барун у свом осврту на тестамент госта Радина децидно каже:
„У цијелој Опоруци нема ништа чега би се морао застидјети и најго-
ворљивији католик, а поготово нема ни трага дуалистичком учењу
за које су оптуживани“. Мада на крају додаје: „Све је правовјерно и у
потпуном складу са науком Католичке цркве“. (Barun A. 2003: 70–71.)
Ради што бољег сагледавања платформе у трагању за адекватним од-
говором на постављено питање са самог почетка овог рада,
мишљења смо да је неопходно да се донекле упознамо са личношћу
аутора и састављача поменутог документа.
Гост Радин био је позната личност на двору војводе Радослава Пав-
ловића и херцега Стефана Косаче. Извори кажу да је на његовом дво-
ру уживао висок положај, јер им је био лични саветник и са тог поло-
жаја обављао je веома значајне дипломатске послове.
Такав закључак произлази из чињенице да је фебруара месеца
1445. године борав ио у Дубровнику као поклисар војводе Стефана
Вукчића, заједно са Вукашином Санковићем, Вукманом Југовићем и
Радивојем Дјаком. (Miklosich F. 1858: 429.) Те године Радин је предво-
дио делегацију која је водила преговоре са Дубровником у вези са ре-
шавањем спора око Конавља. (Truhelka Ć. 1911: 362–363.) Да је гост Ра-
дин био уважаван на двору Стефана Вукчића потврђује и чињеница
да је приликом његовог преселења у Херцег Нови, као први укућан
био је стално уз свог војводу. О тим блиским односима говори и
чињеница да је поменути војвода писао свој тестамент 1466. године
у присуству милешевског митрополита Давида и госта Радина Бут-
ковића. (Miklosich F. 1858: 417.) После смрти Херцег Стефана Вукчића,
гост Радин се преселио у Дубровник, у кућу коју је добио од дубро-

вачке општине. Године 1466. гост Радин у Дубровнику пише свој тес-
тамент, изјаву последње воље.
Госта Радина помиње и Јелена, удовица војводе Сандаља Хранића,
а баба војводе Стефана Вукчића, у свом тестаменту као личног савет-
ника. (Исто, 417.)
Поред свега до сада реченог о овом проблему треба рећи да побор-
ници богомила у Босни, Радина Бутковића сврставају у високе до-
стојанственике „Цркве Босанске“. Затим убрајају га у врсне диплома-
те босанског двора, који је веома успешно заступао интересе не само
двора, већ и личне интересе војводе Радослава Павловића и Стефана
Косаче. Према сачуваним писаним изворима гост Радин је био савет-
ник и извршилац неких дипломатских послова. Често је био у
државним пословима заједно са милешевским митрополитом Дави-
дом. Гост Радин је живео честитим животом примењујући принципе
православног хришћанина. То најбоље потврђује и сама чињеница
да се при крају живота и замонашио и да је био саветник Херцега
Стефана. Своју побожност показао је не само живљењем по божанс-
ким законима, већ и чињењем добрих дела. Део своје заоставштине
наменио је за пoдизање цркве. (Стојановић Љ. 1934: 202–203) У овом
случају треба истаћи да су присталице и против ници постојања бо-
гомила у Босни сагласни да је Радин Бутковић уживао висок положај
на босанском двору и да је за потребе двора обављао важне дипло-
матске послове, нарочито оне који су се односили на Дубровник. За-
тим обе струје сагласне су да је био у дипломатији заједно са миле-
шевским епископом Давидом и да је често путовао ради склапања
уговора или споразума.У свему другом, када је у питању поменути
Радин, дијаметрално се разликују, о чему ћемо говорити у даљем
тексту.
Из сачуваних писаних извора сазнајемо да је 1422. године „крстја-
нин“ Радослав у име Радослава Павловића, свога господара, водио
преговоре са Дубровником у вези са продајом Конавља. (Truhelka Ć.
1911: 355.) То практично значи да се први писани помен Радина ве-
зује за 1422. годину и да се налази у књизи, коју је саставио логотет
Руск, син магистра Кристифора. Књига садржи преписе садржаја
словенских писама, писаних дубров чанима и обратно током 14. и 15.
века. На 124. листу поменуте књиге, тј. у писму које је упућено Сан-
даљу Хранићу, налази се и помен Радина. Књигу је за ширу јавност

припремио Медо Пуцић, која је објављена у Београду 1858. под нази-

вом „Споменици српски“.Узрок помињања Радина везује се за про-
блем који је искрсао у вези са продајом Конавља. У овом случају Ра-
дин је био у улози поклисара војводе Радослава Павловића, који је
добио дужност да обавести Дубровчане о немилом догађају који се
десио.
Тај немили догађај довео је до извесног сукоба између Дубровни-
ка и војводе Радослава Павловића. Међу поклисарима који су водили
преговоре везане са склапањем примирја између сукобљених страна
срећемо и крстјанина Радина, који је заступао интересе војводе Ра-
дослава Павловића.
Затим, исти извори указују и на то да су га Дубровчани 1423. годи-
не наградили са 15 аршина најквалитетнијег фирентинског платна.
(Jorga N., Notes et ehtraitis, sv. II, 211; Стојановић, Љ. 1934: 583; Mandić
D. 80; Šanjek F. 1975: 178) На основу сачуваних писаних извора долази
се до закључка да је Радин Бутковић био у служби код Радослава
Павловића све до 1436. године, а од тада налази се у служби код вој-
воде Стефана Вукчића-Косаче.
Даљи подаци за Радина кажу да је 15. липња 1438. године из Дуб-
ровачке залага онице подигао новац за Стефана Вукчића Косачу, но-
вог господара Хума. Овај извор Радина Бутковића назива „честити
господин старац Радин“, затим „поштен муж и старац“, а нигде не
помиње никакву титулу „Босанске цркве“. Услед штурих писаних
података ми не можемо са сигурношћу тврдити до када је уз име Ра-
дина Бутковића коришћен и додатак „Старац“. На основу индирект-
них извора могло би се претпоставити да је то могло бити око петна-
естак година пре настанка извора. На такву констатацију указује и
чињеница да се приликом измирења војводе Стефана Косаче са же-
ном Јеленом, где се Стефан позива на „дједа“ Цркве босанске и „госта
Радина“ за свога живота. (Miklosich F. 459; Љ. Стојановић, 68; Mandić
D. 209; Šanjek F. 178.)
У решавању религијске припадности Госта Радина Бутковића, нај-
више елемената пружа писани податак везан за 1455. годину, где се
децидно каже да је Дубровачки сенат студеног месеца поменуте го-
дине доделио „госту“ Радину лијепу кућу у Дубровнику са овла-
шћењем да у њој може вршити свој обред и издржавања на терет Ре-
публике. (Miklosich F. 473; Стојановић Љ. 152; Mandić D. 81; Šanjek F.

178.) Из овог документа јасно се види, да Радин Бутковић у моменту

додељивања куће у Дубровнику није био јеретик, већ православац,
чије обреде римска црква није забрањивала, за разлику од јеретич-
ких. Ако би прихватили тезу да је Радин Бутковић био јеретик, и не
само то већ и високи достојанственик јеретичке цркве, организације
коју прогони и осуђује не само православна, већ и римокалтоличка
црква, онда је сасвим бесмислено јавно експонирање борбе против
јеретика, са једне стране, а са друге, која је маскирана подржавање је-
ретичких представника, какав би поменути пример био најочиглед-
нији у наведеном случају. То би се могло подвести под аксиому да је
све дозвољено ако доноси неку корист. У жељи да успостави свој при-
мат, римска црква је одобравала све начине који воде ка том циљу. У
овом случају присталице постојања богомила у Босни, вероватно,
имају неко друго објашњење. На основу индиректних података који
се налазе у Дубровачком архиву, сазнајемо да је Радин Бутковић
уживао висок углед међу Дубровчанима. (Acta Conc. Rogatorum)
Наведена констатација увелико потврђује Радинову припадност
православној вери, а никако богомилској. Овај други закључак могао
би бити прихватљив под условом да је дубровачки сенат био бого-
милски настројен и да је своју наклоњеност скривао, јер нема другог
објашњења због којег је уживао завидан углед у Дубровнику. Овоме
треба додати да су дубровачки сенат и влада гајили добре односе са
српским земљама, а самим тиме и са православном црквом. Ако се
још зна да је међу саветницима херцега Стефана Косаче био и епис-
коп милешевски Давид, који је често долазио у Дубровник заједно са
Радином Бутковићем и да су водили преговоре са Дубровником о
важним питањима, онда је знатно јасније због чега су Дубровчани
ценили Радина.
Да је овакво схватање једино исправно потврђује и чињеница да је
5. сијечња 1466. године Радин Бутковић саставио тестамент – изјаву
слободне воље и да ју је оставио у Дубровачкој залагаоници.
У Дубровачком архиву име овог великана среће се и у периоду из-
међу 5. јануара (сијечња) и 20. маја (свибња) када је тражио од Мле-
тачке републике гостопримство за себе и педесет до шесдесет особа
свога закона и своје „секте“. Млетачки сенат му је то одобрио са шес-
десет гласова да и седам против. (Solovjev А. 146.) Последњи помен
Радина Бутковића у Дубровачком архиву везује се за 5. свибањ 1466.

госдину, када је ставио свој потпис на тестамент Стефана Косаче.

(Пуцић М. Споменици српски II, 124; Ljubić S. 1911: 396–397.)
Када је већ реч о госту Радину потребно је нагласити да писани из-
вори који се налазе у Дубровачком архиву, а односе се на Радина
Бутковића иницирају закључак да је он у периоду између 1422. годи-
не, када се први пут помиње, па све до до 1437. испред свога имена
носио титулу „крстјанин“, а од 1437. па до 1450. године уместо „крс-
тјанин“ среће се реч „старац“, док се од те године па све до смрти, нај-
вероватније 1466. среће се реч „гост“. Ми за сада немамо довољно по-
датака да тачно протумачимо значење и функцију тих додатака.
Присталице постојања богомила у Босни изнели су веома не-
схватљиву теорију да ти додаци означавају звања, степене у бого-
милској цркви. По њима Радин Бутковић представљао би последње
генерације крстјана који су изгубили свој верски и социјални инте-
рес, а у очувању свог интергритета своје интересе су поистоветили са
интересима босанске господе. У том чину поистовећивања, по њима,
многи крстјани су постали саветници босанских феудалаца, који су
се борили против краљеве власти. У том контексту налазе и обја-
шњење зашто свој тестамент Радин Бутковић и пише у Дубровнику.
Међутим, оваква тврдња не може бити прихватљива, бар када је у
питању Радин Бутковић, јер њени поборници су занемарили да је 5.
свибња 1466. године Радин Бутковић ставио свој потпис на теста-
мент Стефана Косаче, а од тога момента поменути документ је пос-
тао правно валидан.
Ако се овоме додају и историјско-политичка збивања из
средине15. столећа, намеће се закључак да теза поборника богомила
о Радиновој припадности њима нема никакве основе. У овом момен-
ту чини нам се да је неопходно да се подсетимо на неке детаље. Поз-
нато је да је Твртка II наследио Стефан Томаш, млађи ванбрачни син
краља Остоје. Његов избор за краља потврдио је угарски краљ Вла-
дислав, а за ту услугу Стефан Томаш био је обавезан да признаје
угарског краља. Нови краљ био је свестан да силом неће моћи савла-
дати Стефана Косачу, па је решио да мирним путем са њим успоста-
ви добре односе. То је учинио на тај начин што се оженио његовом
кћерком Катарином, која ће остати запамћена као последња босанс-
ка краљица. Средивши односе са Стефаном Косачом, Стефан Томаш
је настојао да успостави добру сарадњу и са римским папом. Ради

тога прешао је у католичку веру и обећао је папи да ће прогонити

припаднике Босанске цркве. За учињено обећање папа га је признао
за законитог сина краља Остоје, а затим је поништио пређашњи
брак склопљен са Војачом. Када се папа уверио у Стефанову оданост,
29. свибња 1445. године званично га је признао за краља Босне.
Знајући за то све, а имајући на уму да је Радин Бутковић био бо-
гомил. поставља се питање моралности Дубровника и остале дипло-
матије, која је била одана папи и краљевском двору, који су призна-
вали потпис Радина Бутковића. Ако је то све тако нама једино
преостаје да закључимо да је Римска курија имала двоструке аршине
према житељима Босне, односно све је одобравала што је ишло у ко-
рист оствари вања сопственог циља.
И поред свега до сада реченог о Радину Бутковићу ипак многи ис-
траживачи, нарочито они који су своја запажања темељили на запад-
ним изворима, госта Радина доживљавају као припадника богоми-
ла-патарена, док понеки сматрају да је пред крај своје каријере
прешао у православље и да је чак примио монашки чин, јер је као та-
кав постао духовник Стефана Косаче. Насупрот томе мора се истаћи
да је веома мали број истраживача који су сматрали да је гост Радин
би православне вере. Ако би се прихватила констатација да је Радин
био присталица патарена, као и то да је уједно био и саветник на дво-
ру Стефана Косаче, за кога је обављао значајне дипломатске послове,
онда је сасвим и логично што таква претпоставка намеће низ нових
питања. Међу прва и најважнија је однос православног Стефана Ко-
саче према јеретицима, јер просто је невероватно да је побожни Сте-
фан, не само да је на свом двору држао јеретике, већ да је и за савет-
ника имао поглавара јеретичке цркве. Затим, само по себи намеће се
питање како је јеретик могао бити у дипломатској служби тадашњег
двора у којој је био и милешевски епископ Давид.
Овог пута посебно наглашавамо присуство милешевског еписко-
па Давида, погото во што је Милешева у то време била духовни цен-
тар Босне и Херцеговине. То практично значи да је била креатор
свих збивања, било духовних или политичких. Са данашњег аспекта
посматрања тих збивања, просто је непојмљиво да један јеретик, ду-
ховни непријатељ, води и склапа уговоре у име јако побожног и пра-
во слављу оданог Стефана Косаче са Дубровником, добро оданог
римском папи, од кога је добио овлашћење да прогони јеретике. Ста-

ра је пракса да се у дипломатску службу, углавном, бирају добро про-

верени и одани људи. Просто је невероватно да је Стефан Косача из
неких себи својствених разлога намерно чинио преседане.
И поред свега тога, за нас постаје несхватљиво да је дубровачка
влада, са укорење ним римским принципима, могла сматрати
склопљени уговор или споразум валид ним кога је потписао јеретик,
богомил-патарен, који су у суштини прогањани и од римске цркве.
Да би изнета тврдња присталица богомила о припадности Госта
Радина њима добила „на значају“ неопходно је нагласити да тај исти
Радин у Дубровнику, који је у верском смислу био одан Римској цр-
кви, оставља тестамент-изјаву последње воље 1466. године. (Стојано-
вић Љ. 156.) У том смислу несхватљиво је да Дубровник уважава јере-
тика Радина, а не примењује принципе римске цркве када су у
питању јеретици, као што је то рађено са катарима у Француској.
С обзиром на то да смо у довољној мери претресли све писане по-
датке и друге факте, као и политичке прилике везане за Радина Бут-
ковића, сада сматрамо неопхдним да се укратко осврнемо на сами
тестамент и да сагледамо шта је то у њему „јеретичко“.
Поборници постојања богомила у Босни у тестаменту-изјави пос-
ледње воље виде један од главних докумената који говори о животу
и раду једног од припадника „цркве босанске“ у средњем веку. Из-
весни историографи госта Радина убрајају у дванаесторицу велико-
достојника босанске цркве. Одмах треба рећи да овакво схва тање
личности и улоге Госта Радина историјски је неоправдано, а суш-
тински је неистинито и неморално. Тешко је прихватљиво да се неко
без икаквих образ ложења сврстa у нешто, а очигледно је да за то не-
ма никаквог повода а камоли оправдања. Међутим, за сада није јасно
који делови поменутог тестамента иду њима у прилог, поготово ако
се зна да је тестамент настао у времену, када и по њиховом
мишљењу богомила у Босни није било. У овом случају треба имати
на уму да је „Гост“ Радин, по некима, пред крај своје каријере прешао
у православље, а оставља тестамент са јеретичком суштином, чини
нам се да је то непојмљиво и за најжешће поборнике богомила.
Тестамент-или изјава последње воље Радина Бутковића, као што
је већ речено, сачуван је у препису дубровачког нотара, а данас се на-
лази у Државном архиву у Дубровнику. (Truhelka Ć. 1911: not, 1467–
1471.) Тестамент је пронашао Ћ. Трухелка 1910. године и одмах га је

објавио у Гласнику Земаљског музеја у Сарајеву. (Truhelka Ć. 1911:

355–375; Исти, 1916: 52–74; Исти, 1913: 363–381; Стојановић Љ. 1934:
153–156; Klaić N. 66–70; Mandić D. 448–451; Solovjev A. 1965: 152–155.)
Тестамент је писан црквенословенском азбуком. На почетку текс-
та налази се крст, сличан осталим средњовековним документима.
Крст је уобичајеног облика са нешто продуженим доњим вертикал-
ним краком. Појава крста на самом почетку тестамента јасно пока-
зује да се тестаментатор, у овом случају гост Радин Бутковић, не пла-
ши знака крста са једне стране, док са друге стране то значи да га не
пре зире, односно да од крстоликог знамења не зазире како то увели-
ко тврде западни извори, као и историчари који се ослањају на за-
падне изворе. Насупрот њима Радин ставља знак крста на сами по-
четак текста са жељом да докаже свима да му је крст основно начело
садашњег и будућег живота.
Чињеница је да је тестамент Радина Бутковића правни документ,
али и поред тога што он представља израз последње воље тестамен-
татора, како треба поступати са његовом заоставштином, где су из-
нета основна начела која у довољној мери, не само да указују на
правну суштину документа, већ у њима има доста елемената који
говоре о верској припадности оставитеља.
Из тестамента сазнајемо да је гост Радин Бутковић био прилично
богат и да је желео своје богатство правилно да распореди и остави.
Сама та чињеница и жеља да све своје богатство правилно расподели
супротставља се тежњама многих историчара који су покушавали да
докажу да је Радин био присталица богомила, а још мање да је био
члан патаренске јерархије. Из овог чина, хтели ми то или не следи
закључак да је гост Радин био за милостињу, што је у супротности са
бого милском доктрином. Богомилска „апостолска права вера“ била
је против богатства и строго је проповедала „сиромаштво“, а овај тес-
тамент говори супротно, јер је гост Радин иза себе оставио 5.640 ду-
ката. Нема никаквог спора да је гост Радин поред поменутог покрет-
ног богатства имао и велико непокртно имање, које се не помиње у
тестаменту. До таквог сазнања дошли смо на основу индиректних
извора, који се налазе у самом тестаменту. Сигурни смо да су његови
синовци, као најближи сродници, добили огромно непокретно
имање, јер да нису, вероватно се не би сложили са оним што у теста-
менту пише. Поред наведеног сама садржина тестамента у довољној

мери пружа доста грађе да се схвати да гост Радин није примио мо-
нашки образ пре писања тестамента. То се могло догодити само пос-
ле, а што је довело до тога да сву своју имовину расподели по сопс-
твеној жељи. У прилог таквом закључку најбоље говори поменуто
богатство, јер да је примио монашки чин коме претходи, поред оста-
лог, и полагање завета о сиромаштву, што практично значи да не би
могао као монах имати, нити управљати богатством на начин како је
то у тестаменту назначено. Из текста тестамента јасно се види да је
Радин од шестстотина дуката, које је издвојио за „своју душу“ и за
„службу божију“, три стотине дуката припало је његовом нећаку,
госту Радину Сеонича нину, са захтевом да их подели „крштенима“
који су „праве вере апостолске“. За исте „крштене“ наглашава да су
дужни да „у сваки велики дан и Свету Недељу и Свету Петку“ на
земљи клече за душу госта Радина и да говоре „Свету молитву бо-
жију да би нас Господ избавио од наших грехова и помиловао на
страшном суду“. Осталих триста дуката оставио је двојици Дубров-
чана, и то: Андрушку Саркочевићу и Тадијаку Маројевићу да их по-
деле „мрсним људима“ и то „прокаженим, слепим, хромим, гладним
и жедним старцима и старицама“. Изричито наглашава да се новац
дели у Свету Недељу и Свету Петку, а нарочито на дан Рођења Хрис-
това, на свете Благовести и Васкрсење Господње, на дан Светог Петра
и Павла, на дан Светог Стефана Архиђакона, на дан Арханђела Ми-
хаила, на дан Свете Дјеве Марије и на дан Свих Светих. „Поред де-
љења новца у поменуте дане“ крстјани су обавезни да пале свеће за
душу Радина у свим божијим храмовима. Из тестамента се види да
гост Радин није заборавио ни на своје рођаке, за које је наменио оде-
ређену своту. Поред тога сточетрдесет дуката оставио је да му се по-
дигне црква са гробом где ће му кости почивати.
Из поменутог тестамента јасно се види да заклиње свог нећака
госта Радина Сеочанина Светом и нераздељеном Тројицом, што до
танчина потврђује његову православност, веру у Свету Тројицу. Тим
чином јасно је исказао своју вољу – веру у моћ молитве, страшни
суд, судњи дан, васкрснуће мртвих и загробни живот. Признаје и ве-
рује у моћ молитве светитеља, овоземаљских заступника, верује у
Богородицу, Свете арханђеле и крсну славу. Да не верује у загробни
живот и у сами дан Васкрснућа, вероватно не би инсистирао да му се
подигне црква над гробом и да му се пале свеће за васкрснуће.

Поред наведеног, у Радиновом тестаменту наглашена је недвос-

мислена вера у загробни живот. Ту своју увереност у загробни живот
исказује наредбом да се пале свеће за душу госта Радина. Своју скло-
ност ка милостињи оправдава чињеницом јер оставља 600 дуката за
милостињу и за службу Божију. У расподели милостиње доста је
прецизан. То се види из речи да половина од 600 дуката да се додели
крштеним који су праве вере апостоласке и мрсним људима, другу
половину додељује дубровачкој сиротињи. Из овога произлази њего-
ва чврста вера у добра дела и дела милосрђа.
Вера у саборност цркве и загробни живот код Радина Бутковића
била је дубоко укорњена. То се најбоље види из дела тестамента где
се каже да 140 дуката оставља за гроб и храм (цркву) где му буду кос-
ти. Из овога произлази констатација да је био поборник ктиторства,
јер оставља материјална средства да му се над гробом подигне храм
у коме ће почивати. (Цуњак M. 2008: 12–16.)
На крају целокупне текстуалне анализе овог тестамента следи ло-
гичан закључак да у њему нема никаквог наговештаја о било каквим
дуалистичким учењима. (Драгојловић Д. 1997: 198–199.)
Слично мишљење изнео је и Ћ. Трухелка, уз констатацију да под
терминoм правоверна сматра католичку цркву (Truhelka Ć. Bosanska
narodna crkva, 775–779), а у најновије време тако мисли и А. Барун.
(Barun A. 2003: 71.)
Када већ говоримо о тестаменту госта Радина и приватном животу
самог тестаментатора, треба имати на уму да је Ћ. Трухелка изнео
мишљење да је гост Радин био жењен и да је имао деце. Своју тврдњу
Ћ. Трухелка је базирао на чињеници да се у Радиновој опоруци на
више места помиње термин „кћерша“ и „кћерши мојој“. Насупрот
Трухелкиној тврдњи, Ј. Шидак заступа супротно мишљ ење, односно
да гост Радин није био жењен и да није имао децу. У том контексту
изнео је тезу да поменути термин „кћерша“ која је за Трухелку један
од главних доказа да је Радин био жењен, Ј. Шидак сматра да тај тер-
мин означава синовицу а не кћерку. (Šidak J. 1940: 166–169) Очиглед-
но је да Шидакова теза нема правно ни историјско упориште, јер је
апсолутно несхватљиво да писац тестамента није знао за термин си-
новица, а знао је за израз синовац. Ако се ово схвати у духу целог тес-
тамента, онда је јасно само по себи да Шидакова тврдња не може би-
ти одржива. Овог пута треба рећи да Шидак не наводи разлоге зашто

је писац тестамента употребио реч „кћерша“ у значењу „синовице“.

Да „кћерша“ није назив за синовицу најбољи доказ налазимо у са-
мом тестаменту, односно у речима „најпрво Вукови крстјаници бра-
тучеди ми, а кћерши Твртковој 150 дуката“, што значи да је гост Ра-
дин оставио 150 дуката својој братучеди а Твртковој кћерци, док би
то по Шидаку значило да је реч о Твртковој синовици. Из даљег тек-
ста тестамента сазнајемо да гост Радин затим оставља „Вукни сестри
мојој 360 дуката, а Вучици кћерши мојој 200 дуката“. Ако би термин
кћерша схватили у значењу синовице, онда би то значило да је Ву-
чица Радинова синовица, кћерка његовог брата. Оваквом схватању
противе се и одредбе средњовековног брачног права које јасно раз-
граничавају разне појмове и степене сродства.
Поред Вучице тестамент помиње и Алиницу као кћерку, док би
поменуте невесте Пава и Ктава могле бити жене његових синова. То
практично значи да је Радин имао четворо деце два сина и две кћер-
ке.
Поред наведеног постоји још неколико индиректних доказа да
гост Радин није био члан богомилске јерархије. Такав доказ налази-
мо у у документу у коме војвода Радослав Павловић даје привилегије
својим поклисарима, а зна се да је међу њима био и гост Радин.
Да крстјанин представља неки јерархијски чин, а поготово јере-
тички, чини ми се да га Радослав као православни племић не би слао
да преговара са Дубровником о миру. Војвода Радослав је знао да је
дубровачка властела била против богомила, а историјске околности
јасно указују на то да му је до мира са Дубровником било стало. У
том смислу било би невероватно да Радослав у своју преговарачку
делегацију ставља човека јеретичких убеђења, која су била у супрот-
ности са дубро вачким убеђењима. У тексту ове привилегије истиче
се да је војвода именовао „поштене мужије и крстјане господина
Влатка Тумрука и Радина Крстјанина“. (F. Miklosich, 319.) Ако би са-
мо на основу назива „крстјанин“ градили став о Радину као јеретику
било би апсолутно погрешно, јер у том случају и Влатко и Радин би-
ли би представници богомилске јерархије, а што индиректно може
да значи да је и сам Радослав био њима наклоњен. Такав приступ не
може бити прихватљив, јер је војвода Радослав знао какав је став
Дубровчана према јеретицима. С обзиром на чињеницу да је војводи
Радославу било стало до мира, онда је исправније и прихватљивије

мишљење да делегацију сачињавају људи који нису прокажени од

супротне стране. Ако се овоме дода и чињеница да је делегацију Ра-
дослав послао под патронаством Свете Тројице, онда је сасвим јасно
да су чланови делегације били православне вере. Да је Радин био бо-
гомил, онда он, вероватно, не би ни био у делегацији за преговоре са
Дубровником око Конавља, поготово не под патронст вом Свете
Тројице, јер је знао да је то противно канонима богомилске заједни-
це. Тога је био свестан и сам Радослав, јер, да је послао делегацију са
јеретичким обележјима, преговори би у старту били неуспешни.На
обострану радост до тога није дошло.
Поред наведеног, у босанским средњовековним документима на-
лазимо још један индиректни доказ да старац не означава неки сте-
пен јерархије. Потврду овоме налазимо у тестаменту жене Сандаља
Хранића Јелене из 1442. године. У њеном тестаменту јерусалимски
духовник Никандар назива се старцем, а сасвим је сигур но да није
био припадник богомила. (Miklosich F. 415.) Поузданост такве конста-
тације налазимо у даљем тексту тестамента где се каже да је Никан-
дар заједно са калуђером Јованом и осталим положио заклетву, а
познато је да богомили презају од заклетве. Оправданост оваквог
приступа решавању епитета старац налазимо у речиме краљице Је-
лене, односно у њеном објашњењу зашто неке ствари поклања цркви
„што ми је рекао војвода по старцу Радину у Свете Тројице цркви
корчанске“. (Miklosich F. 417.) Из овога следи логичан закључак да
старац Радин није био члан богомилске јерархије, него православни
хришћанин старијих година, поштеног и побожног живота , због ко-
га је и уживао велики ауторитет. На исправност оваквог закључка
потврђује и запис који се налази у Минеју, који је 1612. године пре-
писан у манастиру Липљу код Теслића, где се каже: “књига се препи-
са при митрополиту дабарском кир Теодору, и старцу липљанском
кир Герасиму јеромонаху“. (Шево Љ. 1996: 37.) Минеј је настао у вре-
мену када ни по чијим мерилима богомила у Босни није било, али се
спомиње титула старца. Зар би то требало да значи да је и старац Ге-
расим Липљански монах био богомил?
Управо из тих разлога, као и чињенице да је текст тестамента теш-
ко доступан широј јавности, решили смо да одштампамо текст у
оригиналу са свим његовим досадашњим преводима и издањима.
У изјави последње воље-жеље не само да оставља новац, већ и на-

води да му се над гробом подигне храм у коме ће почивати. (Šanjek

F. 177.)
Acta Conc. Rogatorum, sv. 17, fol. 268, diexx Ouqusti 1463.
Barada М., Šidakov problem Bosanske crkve, (1940). У: Nastavni vjesnik,
Zagreb.
Barun A., Svjedoci i učitelji, Povijest franjevaca Bosne Srebrene, Sarajevo-
Zagreb 2003.
Глушац В., Средњовековна „босанска црква“, (1924). У: Прилози КЈИФ
4, Београд.
Глушац В., Каква је била „Црква босанска“ у средњљем веку, (1948). У:
Гласник СПЦ, Београд.
Глушац В., Истина о Богомилима, Београд 1992.
Динић М., Један прилог за историју патарена у Босни, (1948). У: Збор-
ник Филозофског факултета 1, Београд.
Драгојловић Д., Историја српске књижевности у средњовековној бо-
санској држави, Нови Сад 1997.
Jorga N., Notes et ehtraitis, sv. II.
Klaić N., Izvori za hrvatsku povijest.
Ljubić S., Listine o odnošajah južnago slavenstva i Mletačke republike, sv.
X, Zagreb 1911.
Mandić D., Bogomilska crkva.
Miklosich F., Monumenta Serbica historiam Serbiae Bosnae Ragusii,
Viennae 1858.
Miletić M., I „Krstjani“ di Boisnia alla luce di loro monumenti di pietra,
(1957). У: Orientalia christiana analecta 149, Roma.
Petrović L., Oporuka Radina Butkovića. Napredak kalendar, Zagreb 1944.
Пуцић M., Споменици српски II.
Solovjev A., Versko učenje bosanske crkve, Zagreb 1948.
Solovjev A., Gost Radin i njegov testament, (1947). У: Pregled 2, Sarajevo.
Solovjev A., Le testament du gost Radin, mandićev zbornuik, Rim 1965.
Стојановић Љ., Старе српске повеље и писма, Београд-Сремски Кар-
ловци 1934.
Truhelka Ć., Testament gosta Radina, (1911). У: GZM sv. XXII, Sarajevo.
Truhelka Ć., Das Testament des Gost Radin u WISS. Mitt. Sv. XIII, Sarajevo

1916.
Truhelka Ć., Još o testamentu gosta Radin i o patrenima, (1913). У: GZM
XXV, Sarajevo.
Цуњак M., Ктиторство у средњовековној Србији, Смедерево 2008.
Šanjek F., Bosansko humski (hercegovački) krstjani i katarsko-dualistički
pokret u srednjem vijeku, Zagreb 1975.
Шево Љ., Манастири и цркве брвнаре бањалучке епархије, Бања Лу-
ка 1996.
Šidak J., „Crkva bosanska“ i problem bogomilstva u Bosni, Zagreb 1940.
Šunjić F., Jedan novi podatak o gostu Radinu i njegovoj sekti, (1961). У:
Godišnjak sv. XI.
MLAĐAN CUNJAK
Was Gost Radin a bogumil?
The supporters of the existence of the „bogumils“ in Bosnia found the main proof of
their assertion in the testament of Gost Radin. Due to just this opinion, they considered
Gost Radin to be not only the member of the patharene-bogumil community, but they
went further into this question and identified him as a distinguished member of the bogu-
mil bishopric.
However, if the testament text itself, which was left by Gost Radin, is analyzed more in
detail and if the obtained results are compared with the historical situations and circum-
stances of the time, we come to the conclusion that the testamentator of the quoted testa-
ment was not a supporter of the „bogumils“, but rather he was from the birth until the
death a follower of the orthodox faith of the Eastern rite.
However, at the more recent times many Western historians correct their earlier opin-
ion proving the assertion that in the testament of Gost Radin there is not anything of what
an orthodox or catholic should be ashamed of. According to their opinion, it has a practi-
cal meaning that Gost Radin confessed the orthodox faith, but of catholic rite.
This opinion has no clue in the testament itself, as well as in the Charters which were
issued by Radin or in the Charters issued by his area lords. All this witnesses, as it was also
claimed in the previous text, that Gost Radin was thoroughly a follower of the Orthodox
faith, or that is to say a Serb.
Key words: Bosnia, religion, heresy, bogumil, patharene, orthodox, catholic, Krstjani
(bogumils), old man, faith, 14th – 15th century.

УДК: 323.1(=163.41)(497.13) ‘‘18/19’’
930.85(=163.41)(497.13) ‘‘18/19’’
ДУБРОВНИК КАО СРПСКИ ДУХОВНИ

ПРОСТОР
DUBROVNIK AS A SERBIAN SPIRITUAL SPACE
БРАНКО НАДОВЕЗА1
ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ
БЕОГРАД
Апстракт: Дубровник је истовремено сматран српским, хрватским и ју-

гословенским духовним и етничким простором. Око њега се сажимала сва
противуречност овог југословенског простора. Већина историја српског
народа насталих крајем XIX и почетком XX века, Дубровник сматра српс-
ким простором и српским етносом. Они занемарују верски фактор због
историјских прилика. Дубровник је усвајао страну културу али је и стварао
своје оригиналне садржаје.
Кључне речи: Далмација, српство, Дубровник, историја српског народа,
духовни простор.
Дубровник је пример противуречности српско-хрватских односа,

као и католицизма и православља. Он је највећи духовни центар. О
Дубровачком архиву пише: „У целој нашој држави највећи је и нај-
важнији архив негдашње Дубровачке Републике. Дубровачки архив
има много веће значење него ли просто локално, као што га понајви-
ше имају остали наши старији архиви, јер јаке политичке и трговач-
ке везе што је имао Дубровник са свим земљама на Балкану у бли-
1. inis@ptt.rs
БРАНКО НАДОВЕЗА 259

жем Леванту у западној Европи, донеле су са добом, да је Дубровник

склапао уговоре и дописивао са државним властима и са својим за-
ступницима и посланицима у свим тим крајевима. Тако да се у ње-
гову архиву прикупљао велики број јавних и приватних повеља, из-
вештаја и писама, што су врло важан материјал за политичку и
културну историју балканских држава и народа, те се у томе погледу
са Дубровачким архивом могу поредити само манастирски архиви у
Светој гори“. (Народна енциклопедија, 1929: 657–658)
Ипак Дубровник је сматран пре свега српским духовним просто-
ром, без обзира на верске и етничке особености. „Проучавајући мате-
ријале, књиге, записе, архиве о нашем Дубровнику, историји оној
давној, па српској средњовековној, такође и о српској књижевности,
много тога се у исчитавању или обнови, или расветли или научи. Из
свега следи закључак да је Дубровник био српска светлост, нада наша
бисерна лепота, некад и српски спас, али и ризница и то вековна. Да-
нас, патња, прећуткивање, потиснута историјска сећања, равна не-
опростивом забораву, како људи, тако и места, српских светиња, до-
гађаја, задужбинара“. (Живковић Б. 2010: 21)
Сва историјска наука, историја књижевности и свих других наука
и уметности говори о томе да је Дубровник био српски духовни про-
стор.
„Дубровчани су у време свог највећег успона и сјаја, по пореклу и
језику били углавном Срби. И по тој основи се може сматрати да је
дубровачка књижевност српска, али су и мишљења свих великих
слависта Вуковог доба, Добровског, Копитара, Шафарика, Микло-
шића, Пипина, потврда да су дубровчани писали српским језиком и
дубровачку књижевност сматрали делом српске књижевности. У
другој половини 19. века, упоредо са наметањем става да је српски је-
зик истовремено и хрватски, српско-хрватски, хрватски или српски,
наметнуто је схватање да је дубровачка књижевност истовремено и
део хрватске књижевности. Прихватање парадигме о српско-хрватс-
ком језику као заједничком језику Срба и Хрвата, довело је до тога да
су истакнути појединци међу Србима и њихове институције морале
да прихвате мишљење да је дубровачка књижевност заједнич-
ка.“(Алексић С. 2010: 353)
У свим познатим историјама српског народа град Дубровник се
помиње као саставни део српских територија или српског етноса.На-
260 БРАНКО НАДОВЕЗА

Дубровник као српски духовни простор
равно верски фактор није имао значај и смисао који је добио у свом
трагичном облику у XX веку. Дубровник је био енклава српског етно-
са и простора, речено у модерном смислу.
У својој Историји Срба, Константин Јиречек не пише посебно о
Дубровнику, али га често помиње у вези са разним догађајима веза-
ним за историју српске средњовековне државе. Дубровник се опирао
трговини робљем, пише Константин Јиречек.
У свакако најприхваћенијој Историји Срба, од Владимира
Ћоровића, о Дубровнику има посебан део књиге. Дубровник је
најспецифичнији део српског простора. Када пише о Дубровачкој
републици, Ћоровић каже: „Пред очима Дубровника попадале су
редом, у кратком размаку од четрдесет година, све наше слободне
државе Србија, Босна, Херцеговина, Црна Гора. Четврт века само иза
њих била је срушена и Угарска краљевина. Једина је у том општем
бродолому остала поштеђена мала Дубровачка република. А остала
је поштеђена не само зато што је била малецна и политички
потпуно безопасна него што је, пратећи будно догађаје, пажљиво
избегавала да даде повода за сукобе. Њени непријатељи
пребацивали су јој да, иако је Република стого католичка држава, у
њеној политици нема нимало праве хришћанске солидарности и да
се она ставља у службу Турске и преко обавеза које се траже од једне
вазалне државе. У Дубровнику је, несумњиво, у државним
пословима разум увек владао над осећањима. Толико проповедана
потреба хришћанске солидарности гурнула је последњег босанског
краља у рат са Турцима, али се у судбоносном часу не нађе нико са
стране да страдалнику прискочи у помоћ. Угарска, мезимац папске
курије, пала је исто тако остављена сама себи. Кроз Рим су 1527.
године пустошиле хришћанске чете горе него да су били Турци.
Домало моћне хришћанске државе, као Француска, тражиће савез са
Турцима. Шта се, онда, могло замерити малом Дубровнику што се
неким авантуристичким подвигом није изложио сигурној, а
бескорисној пропасти“. (Ћоровић В. 2003: 395–396)
Владимир Ћоровић пише да Дубровник није био никакав поли-
тички чинилац, нити је имао таквих амбиција. У Дубровнику се на-
рочито ценила слобода. Дубровчани су на различит начин регулиса-
ли своје односе са суседима, путем слободне трговине, натуралне
размене или путем новца.

Ћоровић не пориче католичку доминацију у Дубровнику. Он

пише: „Велики углед имало је свештенство које је на подручју
Дубровачке републике било искључиво католичко. Први су дошли
бенедиктанци у манастир Локрум, а затим фрањевци и
доминиканци, они су били симболичка градска стража, духовна и
физичка. Имајући потпуно своју самоуправу, не пострадавши никад
и ни од кога у свом граду, Дубровчани су се осетно дизали. У граду
се постепено гомилало богатство, које је доносила трговина по
Балкану и са лепом трговачком флотом по целом Средоземном
мору. Може се сасвим добро пратити по трговачким обрачунима, по
миразима и тестаментима у градским књигама, како се у
дубровачким породицама множе предмети од сребра, скупих
тканина и богатије покућство. Са Србијом су односи од XIV века
врло срдачни, јер највећи део тамошњих рудника држе дубровачки
трговци било сами, било као ортаци. У Брскову, Руднику, Трепчи,
Новом Брду и по другим местима њихове су колоније биле врло јаке.
Од 1325. године имали су Дубровчани у српском краљевству и свој
први конзулат, а конзула је, с ужим делокругом, било већ од краја
XIII века. После се конзули јављају и у другим земљама суседства, са
којима је трговачки промет постајао све интензивнији“. (Исто: 398)
Дубровник је културно попримао, пре свега, са Запада, од Латина,
нарочито из Италије. Но ипак уметнички гледано, сматра Ћоровић,
Дубровник има врло оригиналну културу пре свега књижевност. „ У
целој нашој средини, међу Србима и Хрватима, ниједан други град
није могао да се мери по књижевном стварању са Дубровником, ни у
погледу количине стварања, ни по његовој вредности“.
Најезда Турске, пропаст Србије, тешко је погодила Дубровник.
Ипак они су нашли спону са Турцима да би опстали, пре свега као
мала слободна хришћанска територија.
„Кад је 1526. године пала угарска држава, пред Дубровником је
стајао самоизбор између Млетака и Турске као њихових господара.
Иако хришћани, Млечани им нису били ближи срцу. Дубровник је
био трговачки толико развијен да би Млеци у сопственом интересу,
као конкуренти, морали да му шкоде. Турско суседство и турска
врховна власт, знало се, неће бити лаки. Али им Турци, који никад
нису били добри трговци, нису ни могли ни хтели пословно
сметати. Напротив. Они су дали Дубровчанима, као својим

харачарима, повлашћени положај у целом свом пространом царству,

отворили им своје пијаце, и оставили им потпуно слободне руке у
унутрашњим пословима и свима другим везама“. (Исто: 400)
Владимир Ћоровић је Дубровник до почетка XIX века, сматрао ср-
пском територијом, иако са различитом културом. Верски фактор
није занемаривао, али га је сматрао инфериорним у односу на турс-
ку опасност.
Доста историчара српског народа, Дубровник је посматрало
заједно са историјом Босне и Херцеговине и Далмације. Сматрали су
то неодвојивим простором и заједничком историјском судбином.
Тако Драго Војновић у својој Историји сербског народа, издатој у
Одеси, у Русији, почетком XX века, пише: „На обали Јадрана
образовала се трговачка република Дубровник, већином насељена
Србима, одбранивши своју политичку независност. Дубровник је
захваљујући великој трговини постигао висок ниво развоја.
Литература се несметано развијала, он је дао значајне песнике, који
су били под италијанским утицајем, али су били у свом
стваралаштву под утицајем српске народне уметности. Првокласни
песници – Менчетић, Држић, Лучић, Ветранић, Гундулић,
Палмотић, Качић-Миошић – дали су велика песничка дела, велику
уметност и показали истинску лепоту српског језика. Песничко
стваралаштво у Дубровнику је било под утицајем античког света,
али и српских народних мотива“. (Војновић Д. 1903: 147–148)
Војновић наводи Гундулићеве стихове из „Османа“, где се помињу
мотиви из српске средњовековне историје. Још истиче да је
Дубровник 1667. разрушен и да од тада није могао повратити своју
стару славу и напредак, и да су га 1807. заузели Французи, а од Бечког
конгреса је саставни део Аустрије.
Већина писаца историја српског народа писала је о Дубровнику,
везујући његову историју са историјом Далмације. Дубровник је
географски доживљаван као спона јужне и средње Далмације, али
нико није негирао културну и историјску особеност у односу на
остале српске крајеве, па и на Далмацију. Лука Зрнић пишући о
Далмацији и Илирским областима, за Дубровник пише: „Дубровник,
после битке на Мохачу (1526), данком доби турску заштиту,
унутрашњу слободу и право трговања по турским земљама.
Дубровник се, нарочито у шеснаестом веку, тако обогати, да се у

њему, поред индустрије и заната, развила и наука и песништво,

особито утицајем Италије. Тада му трговина беше развијена толико,
да имађаше својих насеобина – колонија у Београду, Софији, Новом
Пазару, Сарајеву и по другим местима. Дубровчани су штитили
католике и православне од турскога насиља, а помагали су Хиландар
скоро до своје пропасти. После јакога земљотреса Дубровник поче
стално опадати. Кад Французи освојише млетачку републику (1797)
и Далмацију, њихова војска потом преваром уђе у Дубровник и на
бедеме истакне француску заставу (1806). Затим Наполеон одлуком
уништи дубровачку самосталност (1808), апо паду Наполеона
Дубровник, као и цела Далмација, припаде Аустрији (1813)“. (Зрнић
Л. 1912: 163)
Затим помиње дубровачку књижевност. „Романско је станов-
ништво основало Дубровник, који Срби, како је напоменуто никад
не могоше освојити; али они заузеше околину и поступним саоб-
раћајем и настањивањем у средњем га веку сасвим посрбише.
Крајем петнаестога века, на обали Јадранскога мора, у слободном и
граду Дубровнику, јавља се нова књижевност, друкчија од источне и
облицима и тежњама, створена утицајем тада најразвијеније суседне
књижевности италијанске, које је изражена лепим народним јези-
ком у песмама ради задовољства и уживања племића и трговаца
дубровачких. Најстарији песници Дубровчани, доста познати, под-
ражавачи су Петраркови Шишко Менчетић (+1527) и Ђоре Држић.
Између најзначајнијих треба поменути комичног песника Марина
Држића (+1580). У седамнаестом веку, кад дубровачка књижевност
достиже врхунац, јавља се најбољи песник дубровачки Иван Гунду-
лић (+1638), писац Османа, драмски песник Ђоно Палмотић (1657) и
лирски песник Иван Бунић (1658), затим после страшнога земљотре-
са (1667), који учини грдну штету, у осамнаестом веку Игњат Ђорђић
(1737), који преведе у стиховима Псалме Давидове и чије дело завр-
шује плодан рад дубровачке књижевности“. (Исто: 168)
Историчар Милан Убавкић у својој Историји Срба, Дубровник по-
миње у вези краља Стевана Остоје и његове владавине у периоду
1398–1404. године. Стеван Остоја је сузбио Мађаре и њиховог краља
Жигмунда, присјединио Хрватску и Далмацију са Босном, ступио у
везу са Владиславом Напуљским. У то време Хрватском је владао Хр-
воје. Тада је Стеван Остоја ушао у рат са Дубровником, који је нанео

огромну штету словенским народима а у корист Мађара. „Краљ Ос-

тоја је живо настојавао, да се Дубровчани одрекну угарске заштите и
ставе под његову, те с тога им је, поред потврђења ранијих повласти-
ца, дао у баштину цело хумско приморје од Курила до Стона (1399).
За све то Дубровчани изабраше Остоју за свога грађанина и дарова-
ше му палачу (кућу, палату) у Дубровнику. Пошто Хрвоје заузе Дал-
мацију и Хрватску, Остоја на ново понуди Дубровчанима своју за-
штиту, али је они и опет одбише и, шта више, отпочеше наговарати
Корчулане и Которане, да се не покоравају краљу Владиславу. С тога
краљ Остоја објави, да су Дубровчани погазили уговор и захтева да
му врате Приморје, које им је био уступио, а тако исто и све оне
земље, које су им уступила босанска властела. Дубровчани не при-
стадоше на то и Остоја посла војску те поврати цело Приморје и по-
чини им велике штете у околини Дубровника (1404)“. (Убавкић С. М.
1886: 98)
Стеван Остоја се измирио са Жигмундом, али се против њега по-
дигао Хрвоје а у томе га „потпомогоше и Дубровчани“ – пише Убав-
кић. На власт долази Твртко II, син Твртка:
„Краљ је Твртко II имао највише да захвали Хрвоју, што је дошао
на краљевски престо, па зато ништа није ни започињао без договора
с њим. Дубровчани се сада обрате Хрвоју и Сандаљу, молећи их да се
мир закључи под повољним погодбама за њих. Најпосле мир се
закључи и краљ Твртко II издаде Дубровчанима повељу, којом,
осуђујући Остоју за рат, потврди све старе повеље и записе онако,
како су их имали докле Остоја није мир нарушио, па и ону повељу,
којом им је Остоја уступио Приморје. Поред тога краљ нареди да
комисија четворице (два од босанске, два од дубровачке стране)
оцени штете учињене у рату једнима и другима, и што они одлуче
да се плати или врати, ако и да буде (у лето 1405)“. (Исто: 99)
Овим су миром Дубровчани били задовољни, у знак пријатељства
изабраше Твртка II за свог „правога“ грађанина с правом наслеђа, да-
доше му палату у граду, која је пре била Остојина, а наградише и ос-
талу властелу. Историчар Јован Ђорђевић у својој Историји, помиње
Дубровник у вези са краљем Урошем I Великим, који је владао од
1242. до 1275. године. „Прве године своје владавине краљ Урош је про-
вео у миру. А године 1253. завади се с Дубровчанима. Дубровчани
склопе савез противу њега с блгарским царем Михаилом Асеном и

хумским кнезом Радославом Андрејевићем. У почетку блгарска војс-

ка добро напредоваше, али их Урош опет победи и примора на мир.
Да би мир био трајнији уда Урош своју кћер за цара Михаила Асена.
За тим Урош савлада Рдослава и Хум придружи свом краљевству.
Дубровчани буду такође присиљени на мир и обећаше краљу српс-
ком годишњи данак (1200 перпера) поред царине, на име трговања у
његовој држави“. (Ђорђевић Ј. 1900: 60)
Свакако највише је писано о Дубровнику у историји о српском
народа од А. Мајкова. Од 193. до 347. Странице писано је о
Дубровнику; његовом постанку, ширењу поседа града, погодбама
под којима је град добијао земљу, затим свих права и користи од
тога, узроцима ратовања ...Најинтересантнији је однос Дубровника
са околним земљама, државама и народима. „Начином спољашње
градње врло се Дубровник разликовао од сусједних држава. Имао је
велику трговину не само са земљама на тракијском полуострву него
и с другим странама као с Италијом, Левантом итд.; сврх тога
једнако је имао посла с Млецима, који веома присвајаше Далмацију.
Такова је трговина развила Дубровнику спољашњу радњу и
изједначила је с радњом млетачке републике и других у том послу
вјештих држава. Што се тиче сусједних градова по Далмацији,
Дубровник је стајао изнад њих и умио утврдити своју самосталност
а они прелазише час к Млецима час к Угарској; а и од српских и
босанских владалаца стајао је много више учинивши да га поштују
и виде да је за њих саме врло потребан; тако га цијенише и угарски
и турски владаоци нити се усудише дирати му у самосталност. Кад
преговорима и новцима, а кад и оружјем, Дубровник се знао
опростити босанскиох владалаца и још више турских паша кад
долазише на њ. На тај начин оста до најновијих времена не зависећи
ни од кога“. (Мајков А. 1876: 212)
Дубровчани су увек били за мир, због тога су лако склапали при-
мирје у своју корист. „Дубровник се свагда држао мисли да је бољи
рђав мир него добра распра. Док друге европске државе мислише за
неколико стотина година да ће од рата бити силне и богате, Дубров-
ник дође до више и срећније мисли да су грађани срећни кад су у
миру и слози са сусједима и кад се у држави развија индустрија и тр-
говина. Та је општина особито љубила мир. У њезиним се писмима
види како јако жели мир; сви њезини уговори и сва радња иђаху на

корист трговини и индустрији, које бијаху главна основа њезину

животу“. (Исто: 224)
Закључак књиге А. Мајкова нам најбоље говори о организацији
града Дубровника, односу према Србији, Турској, Млечанима, одно-
су према миру и рату. „Дубровник поникавши из зидина старога
Епидавра, који негда сазидаше Грци па послије потпаде под Римља-
не, доби општинско начело своје од владара који га основа. Први у
њему живјеше Римљани, у којих владаху племићи. Потом се Слове-
ни јако измијешаше с тијем народом и унесоше у живот дубровачки
много својега народнога. Али племићи осташе по староме нај јача
дружина, имаше у својим рукама градску владу. Главни диједови у
општинској влади бијаху: кнез, мало вијеће и велико вијеће.
Дубровник ако је и био са свијем самосталан у својој радњи и пос-
ловима с другим државама, опет је нешто стајао најприје под Визан-
тијом, послије под Млецима, Угарском и најпослије под Турском. У
уговорима са српским земљама био је једнак с њима, свуда је био
поштован и вјеровало му се колико ради силе и богатства толико и за
то што се није мијешао у туђе послове. Знатани изгнаници налази-
ше у њему заклон. Владаоци и њихови властели даваше му на оставу
благо своје. Давао им је новаца у зајам и сам узимао од њих новаца
на добит. Бити грађанин дубровачки држаше се за знатну ствар. С
грађанством даваше Дубровник и земље и дворове и дио у државним
пословима; за то опет искаше од својих грађана да му свагда помажу
и бране га.
Будући особито трговачка општина, Дубровник се клонио рата.
Главно му је у свима спољашњим пословима било да је у миру са
свима и да се не мијеша у туђе послове. Како би нов владалац настао,
Дубровник би одмах с њим учинио уговор, у коме би измолио себи
нова права и олакшице или потврду старијех. Главни су чланци у
његовијем уговорима: да је уговорником до вијека у миру и прија-
тељству, да помажу један другоме, да му је слободно трговати, да тр-
говци имају обрану, да царина буде мања или барем да се држи само
стара, да има право закупљивати со, да се право суди.
Дубровник је извозио из Србије сирову робу и метале, а увозио
урађену робу, у којој су златне и сребрне ствари особито биле богате
и лијепе. Највише чланака у уговорима има за трговину. По тијем
чланцима дубровачки трговци могоше слободно ходити по српским

земљама; стајаше под обраном самијех владалаца и добијаше накна-

ду за свако зло, које би им се учинило. Пред рат остављао им се рок
да се могу вратити. Али су дужни били плаћати законите данке и ца-
рине.
Рат је почињао Дубровник тек у крајњој невољи и свагда гледао
што прије да га сврши. Дугих ратова нигда није водио. Свагда је
имао пријатеља и рат се свршавао добро по њ.
Имајући врло мало земље Дубровник се старао да је добије од
сусједних господара тајно радећи и помало насељавајући је или је
јавно купујући. Кад би купио онда би плаћао данак испрва краљеви-
ма и царевима српским а послије краљевима босанским.
У особитијем је писмима уређено било како ће се судити између
Дубровчана и Срба. Ту дубровачко и српско право много придадоше
једно другом. Развијена личност, која се показа у томе што одговор
падаше само на кривца, и мисао о казни основана на новчаној глоби,
то су црте којима се разликује дубровачко право, које дођоше од
римскога начела и од трговачкога живота дубровачког. Али опште
јемство, уведено у земље с чистијем словенским народом, и поротни
суд са Србима показује да је и српско право прелазило у дубровачко.
Турци утврдише се у Европи, узевши нешто Србије дохватише се
и дубровачких земаља, али не покорише Дубровника који се знаде
погодити и с њима. Али опет осјетише Дубровчани руку побједи-
тељеву. Турци узимаше од Дубровчана данак много већи од пређа-
шњега српског дохотка, и прем да дадоше трговцима његовијем пра-
во да слободно тргују по њиховијем земљама, опет се незвани
стадоше мијешати у послове које општина имаше с пошљедњим
представницима српских владалачких домова и с намастирима, на
које пренесоше дио српскога дохотка пређашњи православни влада-
оци. Турци разграђиваше што Дубровчани градише без њихова до-
пуштења“. (Исто: 346–347)
Поред наведеног Мајков пише о похрањивању драгоцености и
новца, о зајмовима, драгоценим металима и мерама, о писмима, пе-
чатима и другим знацима, „свод“, „лице“, „рука“ – начину заклетви.
Још пише о унутрашњем животу у Дубровнику, његовим житељима,
о карактеристикама живота грађана. Мајков пише на основу прво-
класних извора, мада му је стил тежак, несистематичан.
Свакако најпознатија историја српског народа у другој половини

XIX века, је историја од Пантелије Панте Срећковића, она је вероват-

но и најобухватнија. Дубровник, Пантелија Срећковић, спомиње ка-
да пише о Далмацији, „која је обухватала земљу од Драча до Истрије
и од мора до Дунава“, а освајачи су старинско становништво „или
истребили или заробили“. Срећковић наводи Порфирогенита који
пише да „завојевачи су само оборили и порушили Салону и Епи-
давр, па су Римљани на место њих подигли Спљет и Рагузу (Дубров-
ник)“. Далмација је била потчињена Византији, а Словени су народе
у Далмацији називали: Латини, Моровлахи и Морлахи.
Градови и острва стекли су самоуправу, Срећковић наводи Сплит,
Трогир, Дубровник, Задар, Раб, Крк. „За српска племена ови римски
градови, имају значај трговачких тржишта за извоз сировина и увоз
прерађевина, па ћемо зато да се изближе с њима упознамо:
„Дубровник пређе Раузиом, не називље се Раузом на римском (ла-
тинском језику, што је подигнут на кршевитом месту, већ грчки се
крш називље отклен се Дубровчани називали Лаузици, тј. људи који
живе на кршу (литици). А обичан говор , који често квари речи ме-
шањем писмена, променио је глас Л у Р и назвао их Раузицима. Они
су некада живели у граду Епидавру; али доцније кад су словенска
племена заузела остале градове, па живећи у тој земљи освоје и град
Епидавр, а становници су нешто изгинули, а нешто одведени у ропс-
тво; они, који су могли бегати и спасти се, настане се на кршевитом
месту онде, где се сада налази Рагуза. Изнајпре озидају мален мален
градић, а доцније у већим размерима6, а доцније га још увећају и
продуже зидове...У њему се населе неколико избеглих грађана из Са-
лоне. Дакле су Раузу подигли становници града Епидавра, ког су по-
рушили Словени околне земље, на име њега су срушили Травуњани
и Неретчани у сајузу са Сараценима. Рауза се рашири и постане тр-
говачка метрополија. У IX и XI веку Раузу увећа српско станов-
ништво и придруже граду северну страну отоке словенску , па како је
тај словенски део града био окићен шумом, град и добије име Дуб-
ровник од дубраве, а доцније то име пређе на читав град. Тада Дуб-
ровник и постане глава читавог горњег дела византијске Далмације.
Дубровник је на полуострву у подини брда (Sergio)Срђа, нешто
северније од старог Епидавра, а на граници између земаља хумских
и травунских, па је имао своје винограде на земљи хумској и
травунској. Зато је плаћао Травунији 36 и Хуму 36 златица. У

Дубровнику су мошти св. Панкратија, у храму св. Стефана, који јер

на сред града“. (Срећковић П. 1884: 104–105)
О Дубровчанима су писали и други српски стручњаци. Тако гео-
граф Владимир Карић у освртима на историју, о Дубровнику пише у
склопу са Далмацијом. Дубровник спада у „српске земље“. „Далма-
ција се граничи са севера Хрватском, са истока Босном, Херцегови-
ним и Црном Гором и са југозапада за мало Црном Гором и онда
Јадранским морем. Она је земља јако дугуљаста и идући са севера на
југ све је ужа. Турским притежањима она је прокинута на два места:
на Клеку, јужно од ушћа Неретвина и у Суторини у Которском зали-
ву, а тиме је подељена на три комада. Северни најшири део, то је
права Далмација; средњи је део област некадање републике Дубро-
вачке а јужни, најужи део, зове се Бока Которска.
Обала далматинска веома је јако искривудана: пуно је на њој зали-
ва, лука и већих и мањих пиолуострва. Међу заливима највећи је
дивни Которски залив, испод Црне Горе, који је увијен на неколико
лактова у дужини од 29 км и коме су стране веома високе, камените
и стрмените. По овоме заливу долази стонски залив и онда морлач-
ки. Лука имаде веома много, најважније су, идући са севера на југ;
Задарска, Шибеничка, Сплетска и Грушка лука, код Дубровника. Од
полуострва нејвеће је: Стонски Рат.
Далмација је и острвљем богата (500), а највећа су јој острва: Раб,
Паг, Брач, Хвар, Вис и Корчула. Далмација је велика 13.000 кв км; ту
улази и острвље са 2330 кв км“. (Карић В. 1887: 23)
Владимир Карић Дубровник сврстава у средњу Далмацију. „Дуб-
ровник (11.000 ст.), најстарија српска варош јер јој има без мало 1000
година. Од постанка свога па до почетка овога века она је била само-
стална република, која је веома живу трговину водила по свима Ср-
пским земљама, но почетком овога века потпаде под Аустрију. Мно-
го је славних научника и књижевника српских (Песници: Гундулић,
Ђорђић, Палмотић, научник Бошковић итд.) рођено и живело у Дуб-
ровнику. Дубровник иако је на мору, опет му је главно пристаниште
у Гружу, који је недалеко од њега. Има једну гимназију“. (Исто: 25)
Било је још мање познатих писаца који су Дубровник сврставали
у српске територије и етнос.
Било је мишљења који су Дубровник сматрали искључиво хрватс-
ким духовним простором и католицизмом као доминантном вером,

а Србе и православље као придошлице у Дубровник. Тако у једној

брошури пише:
„Босна и Херцеговина, Црна Гора и јужна Далмација нијесу ни од
владара српских ни од домаћих а нити су касније за турског владања
игда сматране биле српским земљама, али зато не може се порећи, да
се је име српско у поморској земљи за владе Немањића, а у Босни,
особито источној, по свој прилици и прије тога времена почело ши-
рити. А тому су доприњеле три ствари: државна заједница са Ср-
бијом, јединство српске народне цркве и сељење Срба у те земље».
(Дубровчани, 1892: 28)
У истој брошури даље пише:
1. Да су Срби дубровачки постали тек у новије доба умјетни на-

чином;
2. Да су коли бројем толи упливом у народу незнатни; а што је
најглавније
3. Да нијесу никакви Срби у правом смислу ријечи, већ само
једна странка, која се најволи српским именом».
На самом крају брошуре у закључку стоји у смислу да су Дубров-

чани Хрвати „мислимо да смијемо сад с пуним правом пред ције-
лим свијетом афирмативно одговорити на то питање Дубровчани је-
су Хрвати:
1. Јер Хрватима припадају по свим племенским особинама;

2. Јер је Дубровник некада припадао Хрватској држави а стара
дубровачка република стајала готово два вијека под заштитом
краљева у угарско-хрватских, док није ни у које доба зависила
од Срба;
3. Јер је стара литература дубровачка чисто хрватска литерату-
ра.
4. Јер су најодлучнији мужеви у Дубровику све до најновијега
времена гојили и ширили коли у политици толи у књижевнос-
ти мисао у Хрватској.
5. Јер је данас народ у Дубровнику и околици дубровачкој по
свим својим карактерима народ хрватски.

Из овога слиједи као наравна послиједица да је борба коју води да-

нас хрватска странка у Дубровнику против Срба посве оправдана.
Она је оправдана тим више што данашње српство у Дубровнику
није надахнуто никаквим вишим народним идејама, већ је напросто
једна градска странка која само из пркоса према Хрватима хоће да
наметне Дубровнику неприродно му српско име». (Исто: 116)
Битка за Дубровник има своју прошлост, садашњост и будућност.
Алексић С., Дубровник у српској култури (2010). У: Зборник радова,

Љетопис Матице српске у Дубровнику, Београд.
Војновић Д., Историја сербскога народа, Одеса 1903.
Дубровчани, јесу ли Хрвати? Дубровник 1892.
Ђорђевић Ј., Историја српског народа, Врање 1900.
Живковић Б., Дубровник и српски великани (2010). У: Зборник радова,
Љетопис Матице српске у Дубровнику, Београд.
Зрнић Л., Историја српског народа, Београд 1912.
Карић В., Земљопис-српске земље и Балканско полуострво, Београд
1887.
Мајков А., Историја српскога народа, Београд 1876.
Народна енциклопедија, књ. 1, Београд-Загреб 1929.
Срећковић П., Историја српскога народа, Београд 1884.
Ћоровић В., Историја Срба, Београд 2003.
Убавкић Ц. М., Историја Срба, Београд 1886.
BRANKO NADOVEZA
Dubrovnik as a Serbian spiritual space
Dubrovnik was simultaneously considered to be the Serbian, Croatian and Yugoslav

spiritual and ethnic space. All the contradiction of this Yugoslav space was centered
around it. In most history books of the Serbian people which came into being at the end
of the 19th and at the beginning of the 20th century Dubrovnik is considered to be the Ser-
bian space and ethnos. It is neglected the faith factor because of the historical situations.
Dubrovnik adopted foreign culture, but it created also its own original contents.
Keywords: Dalmatia, Serbians, Dubrovnik, history of the Serbian people, spiritual

spacе


УДК: 81-112
811.163.1
82’362
ГЕНЕТИКА, ИСТОРИЈА, ЈЕЗИК
GÉNÉTIQUE, HISTOIRE, LANGAGE
БОБАН СТАНОЈЕВИЋ1
Апстракт: Језик као помоћна наука у проучавању историје остао је, по

нашем мишљењу, недовољно искоришћен, и углавном је, упркос бриљан-
тним изузецима, остао у запећку других помоћних дисциплина. У овом
тексту покушавамо да укажемо на то да све помоћне науке доносе исту до-
зу несигурности, постављају исте замке када се њима довољно не влада, и
да историја језика и упоредна граматика нису ништа мање вредне од дру-
гих средстава за понирање у прошлост.
Кључне речи: генетика, хаплотип, генетски маркер, Словени, Балканско
полуострво, језик, прасловенски, датовање
Увод
У уводу своје књиге о развоју и методологији упоредне граматике,

Џејмс Клексон (Клексон, 2007) напомиње да је индоеуропеанистика,
у њеном традиционалном виду, у последње време потиснута у други
план лингвистичких истраживања. Нажалост, Клексон нам не наво-
ди разлоге за то, којих има неколико. Први су техничке природе: об-
разовање које се заснивало на темељном познавању класичних јези-
1. matejst@gmail.com
БОБАН СТАНОЈЕВИЋ 273

ка и текстова, идеално за будуће филологе и компаратисте, одавно је

ствар прошлости. Разграњавање индоевропског стабла је, опет, учи-
нило контрастивна проучавања сложенијим и тежим. Други су идео-
лошке природе. Након другог светског рата било је јасно да је наци-
зам — и сваки национализам, уосталом — део својих аргумената,
своје идеологије, црпео из, тада, једног од водећих праваца у линг-
вистици, упоредне граматике, и помоћу њих дефинисао однос јези-
ка и народа (Хатон, 1999). Није случајно што је, након распада СФРЈ,
сваки отцепљени народ најпре преименовао свој језик, нити што су
се, у то време, у Србији појавиле књиге попут дела Олге Луковић–
Пјановић Срби, народ најстарији, збирке што језичких што исто-
ријских огледа о првобитности српског језика и самим тим српског
народа (Луковић-Пјановић, 1990), или попут критичког преиспити-
вања језичке политике наше државе Петра Милосављевића (Мило-
сављевић, 2002).
Као помоћна дисциплина у проучавању историје, упоредна гра-
матика је такође доживела велика оспоравања, опет из више разло-
га2: површност, незнање, идеологија, предрасуде свих врста, сви су
оставили свог трага. И даље постоје бриљантни мултидисциплинар-
ни радови који усклађују археолошке, историјске, антрополошке и
детаљне језичке чињенице, као што је, на пример, дело Маргaлит
Финкелберг о етногенези Грка (Финкелберг, 2005), али је резервиса-
ност историчара и археолога, у целини, према индоевропеистици и
језичким чињеницама изразита. Добар је пример за то, значајан за
даљи ток овог рада јер се тиче нашег народа, студија Флорина Курте
о етногенези Словена на Балкану (Курта, 2001). Штета је свакако, јер
за раздобља и простор за која не располажемо одговарајућим споме-
ницима језик може пружити драгоцене податке, исто толико ваљане
колико су и подаци других наука.
У последње време све значајније место у проучавању историје до-
бија популациона генетика, и у студијама генетичара се не само ко-
ристе историјски и језички подаци, већ се ти подаци редовно олако
вреднују, прихватају или одбацују. И док се, с једне стране, и у на-
шем конкретном случају, чини да би ваљано коришћење нових споз-
наја из генетике могло да разјасни читав низ недоумица везаних за
2. Ограничени простор за овај рад не дозвољава да се озбиљније задржимо на тој те-
ми.
274 БОБАН СТАНОЈЕВИЋ

Генетика, историја, језик
генезу Словена и њихово насељавање на Балкан, и да истовремено

разјасни извесна питања у вези са језичким аспектима тог досеља-
вања, треба да се укаже на исхитрене и нетачне употребе тих подата-
ка у проучавању историје, и, што је нарочито значајно, на примере
циркуларног закључивања.
Генетика и историја
Уобичајене тешкоће код мултидисциплинарних, синтетичких ра-

дова, представља чињеница што, мада ограничења сопствене научне
области добро познајемо и знамо како да их премостимо или узмемо
у обзир, обично не владамо толико добро дисциплинама на које се
ослањамо. Такво незнање показују генетичари у својим радовима ка-
да a priori усаглашавају своје претпоставке са историјским, за шта
их, додуше, не можемо исувише кривити, а слично њима, историча-
ри и лингвисти не владају довољно генетиком (аутор овог рада није
нипошто изузетак).
Почећемо нашу анализу илустративним наводима из резимеа ра-
да групе истраживача „The Genetic Legacy of Paleolithic Homo sapiens
sapiens in Extant Europeans: A Y Chromosome Perspective“, објављеном
у часопису Science, књига 290, од 10. новембра 2000:
„This observation suggests that M173 is an ancient Eurasiatic

marker that was brought by or arose in the group of Homo
sapiens sapiens who entered Europe and diffused from east to
west about 40,000 to 35,000 years ago (16, 17), spreading the
Aurignac culture.“
„We propose that M170 originated in Europe in descendants
of men that arrived from the Middle East 20,000 to 25,000 years
ago, who have been associated with the Gravettian culture.“
(Семино, 2000)
Из рада групе аутора„Y-Chromosomal Diversity in Europe Is Clinal

and Influenced Primarily by Geography, Rather than by Language“, пуб-
ликованом у Journal of Human Genetics, следећи одломак је каракте-
ристичан:

„The earliest accepted date for the occupation of Europe by

anatomically modern humans is ~40,000 years before the
present (YBP) (Boyd and Silk 1997).“ (Росер, 2000: 1526)
Из ових навода читалац стиче утисак да су генетичари савршено

способни да прате развој и промене у људском геному и да их вре-
менски омеђе. (Уосталом, њихове методолошке поступке су почели
користити и лингвисти, на пример у временском омеђавању гра-
нања језика у индоевропском језичком стаблу.) Упоређивање с пос-
тојећим археолошким и историјским подацима врши се накнадно,
и, пошто су обе научне области засноване на систематизованој мето-
дологији, поузданим поступцима и провереним претпоставкама,
открива се постојање сагласности у резултатима. Тако нешто, уоста-
лом, тврди Никола Димитријевић у прегледном и поузданом раду
„Археогенетика и изучавање становништва на Балкану“, објавље-
ном 2007. године. Сматрамо да је важно навести следећи одломак из
његовог рада:
„Последњих година је у неколико водећих светских

часописа за молекуларну генетику објављено више
десетина радова посвећених изучавању порекла народа на
основу генетичких анализа. Углавном се ради о радима3 са
великим бројем коаутора [...] из више институција и
најчешће из по неколико земаља и сви ти радови
разматрају овај проблем строго научно, без икаквих
политичких конотација. Ту чињеницу ваља нагласити4, јер
је то једна од реалних гаранција да код тих истраживања
нису могле да дођу до изражаја аномалије проузроковане
политичким намерама, са циљем да се селектују само
резултати у корист пројектованог циља.“ (Димитријевић,
2007)
Нажалост, то је веома далеко од истине. Не само што је генетика у

повоју, и нова открића мењају њену физиономију из године у годи-
ну, већ је и историја веома несигурна наука чак и за време и простор
3. sic
4. Курзив аутора овог рада.

за која постоји довољно писаних докумената, а камоли за раздобља

када их нема или их има мало. Затим, политичке конотације су ви-
ше него очигледне већ из наслова појединих истраживања, као што
је првопоменути Зое Росера, који промовише идеје ненационалне
Европе насупрот етничкој свести везаној за заједнички језик. Украт-
ко, док су бројке објективне, читањем неких од тих генетских истра-
живања стицаo сe утисак да је њихово тумачење морало да потврди
како владајућу научну парадигму, тако и помодну идеологију5.
Да би било јасније о чему се ради, приказаћемо укратко прома-
шаје чувеног истраживања о пра–Еви, прамајки човечанства, који су
првобитно извршили А. Вилсон, Р. Кен и М. Стонкин. То значајно
истраживање извршило је велики утицај на низ радова из историје и
лингвистике током последње деценије прошлог века, да поменемо
само радове К. Ренфруа, М. Рулена.
Полазећи од спознаје да се митохондријска ДНК наслеђује искљу-
чиво од мајке6, Ален Вилсон и Ребека Кен су претпоставили да су
постојеће разлике у њој плод мутација чија се учесталост може утвр-
дити. На основу те учесталости могло би се даље утврдити да ли
људско становништво има једну прамајку, када је живела, и на осно-
ву даљих хипотеза о начину развоја врсте, где је живела. Анализира-
на је митохондријска ДНК сто тридесет шест испитаница из целог
света, и дошло се до закључка да је уистину постојала историјска
„Ева“, и да је живела у Африци, пре сто осамдесет до триста хиљада
година. (Вилсон, Кен 1992)
Каснија истраживања су, у првом маху, поткрепила та открића.
Увидело се, међутим, да је рачунарски програм који су користили
погрешно осмишљен, и више вреднује податке који се прво унесу.
Понављање истраживања другачијим редоследом уноса података
довело је до одбацивања претпоставке о Африци као колевци људске
врсте. Затим, у самој студији постојао је још један пропуст, који је
средином деведесетих година прошлог века уочен: наиме, Вилсон и
Кен нису емпиријски утврдили стопу мутације гена, већ су употре-
били екстраполације добијене на основу датација откривених фоси-
ла7. На основу њих је претпостављено да је стопа мутација гена два
5. Димитријевић то примећује када је реч о хрватским истраживачима. (Димит-
ријевић, 2007: 117).
6. Касније је откривено да то није тачно.

до четири одсто на милион година, те је истраживање неминовно

потврдило претпостављене временске оквире настанка homo sapiens
sapiensa. Када је потом емпиријским путем утврђена знатно виша
стопа мутација у митохондријској ДНК, разоткривена је циркулар-
ност у закључивању Кенове и Вилсона, и увидело се да су кренули
управо од вредности које је требало да открију. Нове вредности му-
тације mtDNK указале су на то да је људска прамајка можда живела
пре само шест и по до осам хиљада година. (Лубенов 1992; Персонс
1997: 363–367).8
Ако се подсетимо на наводе из биохемијских радова који су пред-
мет нашег разматрања, ваља рећи да, нажалост, не постоји никакав
доказ за тврдње да је homo sapiens sapiens дошао у Европу пре четр-
десет хиљада година, нити у овом тренутку постоји начин да се то
докаже. Постоје разумне претпоставке, засноване на низу услова и
претпоставки. Додуше, постоје исто толико разумне хипотезе да
Земља нема више од двадесет хиљада година9, такође засноване на
убедљивом научном корпусу и на сличним научним поступцима и
претпоставкама. Не можемо поуздано временски одредити ништа
што се десило пре више од пет до шест хиљада година, пре историјс-
ких времена. Између вероватног и стварног може постојати веома
дубок јаз.
Методе утврђивања старости

Како се, у својим истраживањима, генетичари често позивају на
археолошке налазе и временске оквире, потребно је осврнути се и на
7. Ален Вилсон је учествовао, шездесетих година, и у разреди „молекуларног часов-
ника“ са Винсентом Серихом, и њихове хипотезе су употребљене за истраживање о
пра–Еви. Види, нпр: Дансворт, 2007: 97.
8. Занимљиво је да без обзира што су почетна истраживања молекуларног часовни-
ка у митохондријској ДНК у потпуности обезвређена, археолози настављају да се
позивају на њих, на пример у телевизијској серији и књизи Одисеја врсте, приказа-
ној на телевизији Б92 у нас. Исп. Buchet Nicolas, Dagneaux Philippe (2003). L’Odyssée
de l’espèce. Paris: Le Livre de poche.
9. Према количини угљеника 14 у атмосфери; према броју уочљивих остака супер-
нова, свемир има око 7000 година; према количини седимената у мору — мора имају
мање од 19 милиона година; према количини натријума у истим морима, она имају
мање од 42 милиона година; према јачини магнетног поља земље, земља има мање
од двадесет хиљада година... Исп.: Хамфриз, 2005, доступан на сајту www.icr.org, са
обимном библиографијом.

најчешће методе датовања који ови користе.

Најпознатији начин процене старости артефаката органског по-
рекла је мерење количине преосталог радиоактивног угљеника 14 у
њему. Угљеник 14 настаје под дејством зрачења неутрона из свемира
на азот из горњих слојева атмосфере и сједињује се са кисеоником да
би створио радиоактивни угљен диоксид. Тај угљен диоксид уносе
сва жива бића – удисањем, једењем биљака, или га пију раствореног
у води. С обзиром на то што се угљеник 14, као сви радиоактивни
елементи, распада, уколико нам је позната првобитна количина
угљеника можемо претпоставити када је живи организам угинуо.
Данашњи поступак мерења количине преосталог угљеника 14 (по-
моћу АМС-а) је поуздан, а полуживот угљеника прилично је тачно
утврђен на 5730 +-40 година. Међутим, контаминација артефаката,
скорије сазнање да многе биљке и животиње не уносе исте сразмере
изотопа угљеника као остали организми, променљива количина
угљеника 14 у атмосфери у зависности од подручја и нестална коли-
чина зрачења из свемира, отежавају или онемогућавају тачно од-
ређивање старости.
Ево шта нам о томе каже Мартин Бриџ, у ауторитативној Ancient
Europe 8000 B.C.–A.D. 1000: encyclopedia of the Barbarian world, у пог-
лављу посвећеном поступцима за утврђивање старости:
„The many potential errors in deriving radiocarbon dates

continued to make it easy to suggest that the whole
methodology was flawed.“ (Древна Европа I: 42)
„The results actually obtained show that there have been
great fluctuations in the amount of carbon 14 in the atmosphere
at different periods in history and that these changes can occur
rapidly, over a matter of a few years or decades, as well as
showing longer-term fluctuations over centuries or millennia.
This variation is thought to be the result of fluctuations in the
magnetic field of the Earth.“ (Древна Европа I: 43)
„By the late 1980s these fluctuations had been well
documented by Minze Stuiver and Gordon Pearson, and it
became possible to give a more precise statistical probability of
the actual date range of the sample being submitted.“ (Древна
Европа, 2004-I: 43)

Мартин Бриџ је, благо речено, умерен у својим натписима, с обзи-

ром на то што је списак промашаја радиокарбонске методе датовања
веома дуг. Толико дуг, заправо, да су написане читаве књиге о томе.
Навешћу неколико случајева које су поборници креационизма
сабрали из признате научне литературе (Греј, 2003)10:
- процењена старост живих шкољки била је између хиљаду и

две хиљаде триста година (Кејт, 1963: 634–635);
- радиокарбонско испитивање живих пужева показало је да су
угинули пре двадесет седам хиљада година (Ригс, 1984: 58);
- када је, 1966. године, рукотворени алат сачињен од рога канад-
ског ирваса тестиран угљеником 14, добијена је старост од
двадесет пет хиљада до тридесет две хиљаде година; двадесет
година касније су испитали беланчевине које су сачуване у тој
рукотворини и утврђено је да су старе само две хиљаде годи-
на (Гросман, 1987: 143–144);
- за костур из Калифорније, у зависности од технике датовања
која је примењена (тзв. расемизацијом киселина, датовањем
помоћу уранијума, радиокарбонским датовањем), старост се
креће између две и седамдесет хиљада година. (Греј, 2003:152)
С обзиром на бројна изненађења у вези с молекуларним часовни-

ком и генетиком, на изразито брз развој технологије, нисмо желели
да се ослонимо само на изворе старе десетак година и проверили смо
и данашњу11 Википедију. У чланку посвећеном радиокарбонском да-
товању, тврди се да су од 2004. године, помоћу дендрохронологије,
могућа одступања калибрисана до раздобља од двадесет четири
хиљаде година пре нове ере (Фридрих, 2004: 1111–1122). Након прове-
ре уверили смо се да ништа није промењено: старост дрвета — тзв.
„плутајућих прстенова“ — и даље се најпре одређује мерењем коли-
чине угљеника 14, а затим се помоћу тог дрвета врши калибрисање
радиокарбонског датовања12. Важније од тога, у Википедији се не ве-
10. Део извора које Греј наводи и које преносим сам успео да проверим, па немам
разлога да претпоставим да је остале измислио, што је ипак један од недостатака
овог рада. Одломак о погрешном датирању радиоактивним изотопима се заснива
на његовим синтезама.
11. 17. септембар 2008.

ли да је дендрохронологија прилично далеко од егзактне науке. Ње-

не недостатке добро приказују следећа два навода. Род Севиџ тврди:
„As a tree physiologist who has devoted his career to under-

standing how trees make wood, I have made sufficient observa-
tions on tree rings and cambial growth to know that dendro-
chronology is not at all an exact science. Indeed, its activities
include subjective interpretations of what does and what does
not constitute an annual ring, statistical manipulation of data to
fulfill subjective expectations, and discarding of perfectly good
data sets when they contradict other data sets that have already
been accepted. Such massaging of data cannot by any stretch of
the imagination be considered science; it merely demonstrates a
total lack of rigor attending so-called dendrochronology ‘re-
search’ . . . It would be a major step forward if dendrochronolo-
gy could embrace the scientific method.“13
Исто толико је изричит и Даглас Кинан:
„In almost all branches of science, other than tree-ring stud-

ies, there is a check on the validity of published research: other
researchers can, and often will, independently seek to replicate
the research. For example, if a scientist does an experiment in a
laboratory, comes to some interesting conclusion, and publishes
this, then another scientist will replicate the experiment, in an-
other laboratory, and if the conclusion is not the same, there
will be some investigation.
The result is (i) a scientist who publishes bogus research will
be caught (at least if the research has importance and is not ex-
tremely expensive to replicate) and (ii) because all scientists
12. Веома обухватан чланак на енглеском језику о новим дометима датовања угље-
ником 14 и корелацији са дендрохронологијом: Sean D. Pitman, Carbon 14, на страни-
ци: http//www.detectingdesign.com/carbon14; у фуснотама је и обимна литература;
види и: David Plaisted, The Radiometric Dating Game, на страницама http://
trueorigin.org/.
13. Savidge, R. (2002). „A Letter to the Editor“. У: New York Times (12. новембар 2002; до-
ступно на адресама: http://www.esf.edu/for/bevilacqua/for496/TreeRingControversy.pdf
и http://www.nytimes.com/2002/11/12/science/life /12CONV.html, посећене 15. IX 2009.

know this, bogus science is rare. Tree-ring studies do not have

this check, because the wood that forms the basis of a tree-ring
study is irreplaceable: no other researchers can gather that
wood.
Additionally, tree-ring investigators typically publish little
more than conclusions. This is true everywhere, not just for
Anatolia. Moreover, there is little competition among tree-ring
investigators, in part — and this is crucial — because investiga-
tors in one region typically do not have access to data from oth-
er regions. The result is a system in which investigators can
claim any plausible results and yet are accountable to no one.“
(Кинан, 2002: 225–237)
Уосталом, мада су већ средином осамдесетих година прошлог ве-

ка тобож била пронађена дебла довољно стара да се изврши калиб-
рација за десетину хиљада година уназад (Пилчер 1984: 150–152;
Стјуер 1986: 969–979), то није спречило даље грешке, описане у раду
Блеса и Нимица из 1997. године.
Последњи, али не и најмање важан од кључних проблема који се
пренебрегава, тај је што још увек није постигнута равнотежа творбе
и распадања угљеника 14, који настаје брже него што се разлаже.
„The Specific Production Rate (SPR) of C-14 is known to be

18.8 atoms per gram of total carbon per minute. The Specific
Decay Rate (SDR) is known to be only 16.1 disintegrations per
gram per minute.“ (Сјуел 1999)
Према Либијевим прорачунима, потребно је око тридесет хиљада
година да би се на земљи достигла равнотежа између творбе и распа-
дања угљеника 14. Либи је сматрао да је дошло до грешке у прорачу-
нима, али се касније испоставило да је неравнотежа стварна. Закључ-
ци који се могу извести делују нестварно, и указују на суштинске
проблеме у датовању угљеником 14.
Аподистичке тврдње о поузданости поступка мерења старости

угљеником 14 понављају се од почетка његовог коришћења, и сваки
пут се испоставило да поступак има нова ограничења. Није случајно
што компаније за испитивање старости угљеником 14 захтевају уз

узорак и приближну процену његове времешности од стране архео-

лога. Неке од њих (Geochron Laboratories, нпр.) и даље одбијају да да-
тују артефакте старије од 3000 година (Греј 2003: 156). Исто важи за
дендрохронологију: истраживачима из Хохенхајма су током деведе-
сетих три пута откривене грешке. Фергусон, можда најзначајнији
научник на пољу дендрохронологије, никад није дозволио да се пре-
гледају његови изворни материјали.
Радиокарбонско процењивање старости није једино средство
којим располажемо у покушају да утврдимо времешност појединих
артефаката или тла у којем су укопани. Три најкоришћеније методе
се ослањају на време распадања радиоактивних елемената у приро-
ди и претварања у друге елементе; реч је о распадању уранијума и
претварању у олово, претварању калијума у аргон, и рубидијума у
стронцијум. О томе укратко.
Код све три принцип је исти: када се растопљена стена почне хла-
дити, радиоактивни елемент-мајка почиње да се распада утврђеним
темпом, и ствара се елемент–кћи. Међутим, и ту се јављају нерешиве
тешкоће, које чине резултате добијене тим поступцима веома неси-
гурним. Основни су проблеми следећи:
- не може се доказати да је време распадања константно (шта-

више, доказано је да полуживот зависи од спољашњих чини-
лаца),
- нити се може доказати да елемента–кћери није већ било у
растопљеној стени,
- нити се може доказати да током времена није додато ни еле-
мента мајке ни елемента–кћери у тле или стену или да ти
елементи нису испрани из тла или стене.
Већ 1973. године је уочено да се темпо распадања радиоактивних

елемената мења уколико се промени притисак14. О томе нам каже
Фредерик Јинеман:
„The age of our globe is presently thought to be some 4.5 bil-

lion years, based on radiodecay rates of uranium and thorium.
Such ‘confirmation’ may be short-lived, as nature is not to be
14. Science, св. 181, бр. 4104, стр.1164–65.

discovered quite so easily. There has been in recent years the

horrible realization that radiodecay rates are not as constant as
previously thought, nor are they immune to environmental in-
fluences.“
„And this could mean that the atomic clocks are reset during
some global disaster, and events which brought the Mesozoic to
a close may not be 65 million years ago but, rather, within the
age and memory of man.“ (Јинеман 1982: 21)
Хенри Фол, у часопису Нуклеарна геологија, још 1957. објашњава

да олово, у минералу који садржи и уранијум, не мора настати ис-
кључиво распадом уранијума, већ се ту може налазити независно од
уранијума. (Фол 1954: 297)
Вода лако испира калијум из минерала, а аргон који настаје распа-
дом радиоактивног калијума, лако испарава кроз минерале, при че-
му ће степен тог испаравања, дифузије, зависити од притиска.
Геолози Клепер и Вајант тврде:
„Most igneous rocks also contain uranium in a form that is

readily soluble in weak acids. Hurley (1950) found that as much
as 90 percent of the total radioactive elements of some granites
could be removed by leaching the granulated rock with weak
acid… Larsen and Phair (in Faul, 1954, p.80) note that ‘common-
ly, as much as 40 percent of the uranium in most fresh-appear-
ing igneous rocks is readily leachable’.“ (Клепер 1957: 93)
Када узмемо све то у обзир, није никакво чудо што су случајеви

када долази до поклапања резултата неколико метода процене ста-
рости изразито ретка. Ево шта о томе каже В. Стенсфилд, научник са
Калифорнијског политехничког државног универзитета:
„Age estimates on a given geological stratum by different ra-

diometric methods are often quite different (sometimes by hun-
dreds of millions of years). There is no absolutely reliable long-
term radiological ‘clock’. The uncertainties inherent in radio-
metric dating are disturbing to geologists and evolutionists.“
(Стенсфилд 1977: 82, 84)

Не треба се стога изненадити што је у осам различитих тестова

старост извесних узорака стене процењивана између сто шездесет
милиона и три милијарде година. Касније је откривено да су ти
узорци, из Каупелехуа, са Хаваја, настали изливом лаве вулкана Ху-
алалај 1801. године.15
Изложен је само део грађе с којом сам се суочио проверавајући ос-

нованост тврдњи генетичара и њихове закључке у поменутим сту-
дијама. Уочавамо да те студије пружају обиље ваљаних емпиријских
података, али да су истовремено ти резултати прилично исхитрено
протумачени. Ни историја, ни археологија, ни историја језика, па ни
генетика са историјским претензијама не припадају само себи, већ
су нераскидиво испреплетене и захтевају од научника више од пов-
ршног познавања дисциплина на које се позивају, што постаје, вре-
меном, све теже. Такође, не може постојати безусловна хијерархија
наука при проучавању прошлости, већ се мора појединачно, за сва-
ки простор и свако раздобље, морају сагледати подаци које нам раз-
нородне науке пружају.
Историја и језик у светлу генетике
О већини европских народа у освит нове ере знамо веома мало.

Извори су штури, уопштени, многи од њих непоуздани: још су у
прошлом веку извесни филолози доказивали да су Тацитова дела
фалсификати или прераде (Рос 1878; Ошар 1890), а ових дана смо
прочитали логично аргументовање Вадима Черног да су Јозефови
списи, Јеврејске старине, кривотворевина16. Колико год да је у својим
претпоставкама Анатолиј Фоменко контроверзан17, разложно указује
на тешкоће у вези са источницима којима располажемо. Његови на-
пори да тумачењу извора да математичку основу — мада су довели
15. Science, sv.162, стр. 265. Journal of Geophysical Research, св. 73, стр. 4601. American
Journal of Science, св. 262, стр. 154
16. http://www.revisedhistory.org/classical.htm; види и Роџерс 2007.
17. Обухватна критика Фоменкових дела у: Konstantin Sheiko. Lomonosov's Bastards:
Anatolii Fomenko, Pseudo-History, and Russia's Search for a Post-Communist Identity
(2004), такође доступан на интернету.

каткад до апсурдних резултата — указују на чињеницу да историча-

ри повремено немају непристрасан однос према грађи, па ни према
језичкој грађи, која је, с једне стране, веома сложена и захтева посе-
бан опрез, и с друге, нераскидиво повезана са осећањем националног
идентитета, и самим тим са идеологијом. Тако, на пример, кад руски
кнез има германско име, Немци одмах закључују да је Викинг а Руси
побијају; Руси одмах примећују кад остроготски владари носе сло-
венска имена, а Немци прећуткују.
Тако се већ поменути Флорин Курта у предговору своје обимне
студије The Making of the Slavs (Курта 2001: 6) јасно ограђује од језич-
ких чињеница не само за проучавање самог досељавања Словена на
Балкан, него и као средства за утврђивање њихове етничке сроднос-
ти (Курта 2001: 23). Читаво поглавље његове књиге посвећено је кри-
тици — унеколико оправданој — закључака лингвиста и историчара
XIX века, од Шафарика до Нидерлеа (Курта 2001: 14 и даље).
Међутим, уочавамо мало даље да Курта прави исте превиде као и
његови претходници: најпре, заборавља да древност Словена, везана
за њихов венетски назив, није утемељена искључиво на Јордановом
помену (Курта 2001: 43), нити је вероватно да је Фредегар (Курта 2001:
60) такав назив накарадно и неосновано употребио; затим, у генези
Словена на Балкану тек неколико страна је посвећено Србима и Хр-
ватима од скоро петсто; међу записима који говоре о Словенима, све-
дочанство Константина Порфирогенита, можда најзначајније за на-
сељавање Словена на западном Балкану, одбачено је без правог
образложења (Курта 2001: 64). Без обзира што Курта првенствено ис-
тражује доње подунавље, чини се да је изостављање Срба и Хрвата
неоправдано, и да је он пристрасан према својим изворима, уважа-
вајући једне, одбацујући друге, већ како му је одговарало.
Наиме, кад погледамо карту која показује учесталост „словенског“
хаплотипа I1b на подручју који су насељавали Срби у својој осведо-
ченој историји (Перичић 2003: 535–542), уочавамо да се подручје но-
воштокавског дијалекта и ијекавски ареал поклапају с територијом
коју насељава становништво с највећом учесталошћу тог маркера,
истовремено и с простором на који Константин Порфирогенит сме-
шта долазак Срба и Хрвата и првобитну српску краљевину (Новако-
вић 1977). Узимајући у обзир миграције становништва у последњих
пет стотина година, које су покренуле већи број људи и чије су раз-

мере приближно познате, имамо утисак да у овом случају језик по-

тврђује генетику а генетика историју, и да De Administrando Imperio,
мада можда нејасно у погледу географског порекла Срба, носи у себи
дозу истинитости у погледу њиховог размештаја на Балкан, и да не
постоји разлог да се олако одбаци. Поређењем дијалектолошких ка-
рата Павла Ивића (Ивић 1991) и генетичких мапа или анализујући
податке које нам пружа Иван Поповић у првој половини своје исто-
рије српског језика (Поповић 2007) уочава се да нема разлога да се је-
зичке чињенице одбаце при истраживању прошлости. Додуше, важ-
но је знати којим чињеницама заиста располажемо, шта је
„чињеница“, а шта је само претпоставка, хипотеза настала априор-
ним усаглашавањем са прихваћеним хипотезама историчара.
О широј етничкој припадности народа који су насељавали Балкан
у суштини знамо изразито мало. Трачки језик нам је скоро непознат
(Клексон 2007: 7; Вудард 2008: 8–9), а о његовој еволуцији између
првих помена и V века н. е., када приближно нестаје (Будимир 1964)
имамо само магловите представе; о Сардима, Трибалима, Илирима
и њиховом језику не знамо скоро ништа поуздано, а кад добро раз-
мислимо, у једном ширем смислу, чак је и однос између Келта и
Словена прилично нејасан: очигледно је да постоје извесне везе, што
можемо уочити у лексици и самом називу извесних племена; да
илуструјем с неколико примера: назив Боји, како то веле бројни
пољски слависти, чини се словенским, а код лексике, у овом тренут-
ку пада на памет именица caballo, коњ, несумњиво у вези с кобањ/љ,
кобила, мада се чини да је а у корену, уместо о, правилна за келтске
језике. С колико тешкоћа се суочавамо када покушавамо да сазнамо
оно што нам Херодот, Тацит или Цезар нису рекли, двоструко илуст-
рује пример који наводи Андре Мартине у Индоевропски језик и Ин-
доевропљани у вези с Венетима (Мартине 1987: 127): најпре, што под
истим именом налази келтске, италске и словенске народе; затим,
јер је сам тај пример вероватно погрешан — нема никаквих доказа да
су Венети савремене Бретање били Келти; напротив, Цезар остаје
прилично неодређен у вези са етничком припадношћу племена Га-
лије, и најзначајнији одломак у којем о томе говори је двосмислен.
Када покушамо да помоћу генетских маркера разјаснимо про-
шлост, наша конфузија се увећава. Када анализирамо податке из ве-
ликог европског истраживања „The Genetic Legacy of Paleolithic Homo

sapiens sapiens in Extant Europeans: A Y Chromosome Perspective“ (Се-

мино 2000), уздржавајући се од исхитрених закључака, уочавамо
много мању учесталост маркера својственог Словенима и северним
Германима на истоку Балкана него на његовом западу, где су се на-
селили Срби и Хрвати. Уочавамо и да је носилаца тог маркера много
мање од носилаца маркера hg2. Сходно томе, уз остала сведочанства
којима располажемо, можемо сачинити неколико хипотеза:
Прва је да су Словени који су населили Балканско полуострво би-
ли другачијег порекла од западних и источних Словена, са изузет-
ком оних који су се населили у његовим западним областима. На то
указују разлике у језику, времену досељавања, и савремене попула-
ционе мапе.
Затим, да је тешко прихватити да, у тренутку досељавања већих
група Словена, становништво с обе стране Дунава није било сродно,
и да је језик био веома различит. Маркер hg2 је најучесталији у поја-
су који се протеже од Србије, преко Бугарске, залеђа Црног мора до
Кавказа, а ако прихватимо археолошке налазе да су се Словени досе-
лили на исток Балкана непосредно с друге стране Дунава, да није би-
ло у правом смислу далеких миграција с те стране, не види се како је
могло доћи до драстичне промене у саставу популације. Можемо, на
основу генетских маркера, сматрати да су Срби, Хрвати и преци да-
нашњих Словенаца дошли са севера (Јеремић, 1993) кроз неколико
етапа, пошто ту и данас велики проценат становништва има маркер
hg3, али не видимо алтернативну прапостојбину прецима осталих
јужних Словена. Археолози данас верују да није било „словенског та-
ласа“, и да су Словени доживели демографски пад на Балкану у веко-
вима након досељавања, па је тешко претпоставити да су икако мог-
ли да асимилују локално становништво. Напротив, обрнут процес је
уочен у Тесалији, на Пелопонезу и у грчком приморју. Уз то, мада
морамо бити опрезни, тврдња генетичара да се маркер hg2 јавља код
најстаријег слоја европског становништва (Семино, 2000) могла би
бити значајна у том смислу18.
Не треба да заборавимо на поуке војних историчара, када говори-
мо о великим селидбама: Ханибал је на путу од Шпаније до Италије,
на пример, изгубио две трећине своје војске. Тешкоће у опскрби
18. Додуше, чини се да су генетичари пожурили с повезивањем тог слоја са човеком
културе Орињак; види (Орињак, 2002)

већег броја људи, чак и када воде своја стада са собом, заразне болес-
ти, зима и тежак терен знатно смањују могућност великих мигра-
ција становништва, нарочито земљорадничког. Једине групе које су
успевале да се крећу без превеликих губитака су номадски народи
чија се култура заснивала на одгоју коња, а и ту, опет, морамо бити
веома опрезни када су њихове бројке у питању.
У прилог сродности Словена и становништва Балканског полуос-
трва говори и ономастика: већина старих топонима на подручју коју
насељавају јужни Словени и у Албанији наизглед је словенског по-
рекла. Изузетак су већа античка насеља, насеља поред обале, водених
токова и путева и део хидронима, који су сачували своје келтске на-
зиве, од Дунава, преко Тимока19 до, можда, Мораве20. О томе говори и
Иван Поповић (Поповић 2007: стр. 147 и даље), при чему изводи дру-
гачије закључке.
Тешкоћу представља то што нема записа таквих, словенских топо-
нима пре осмог века, али за то, ако се уопште прихвати21, постоји не-
колико разумних објашњења. Прво је што микротопонима има уоп-
ште веома мало у старим сведочанствима, и притом често имају
грчке, или латинске називе. Друго је што о временској динамици
развоја прасловенског језика, о његовим развојним фазама и њего-
вом изгледу пре деветог века не знамо скоро ништа пре IV века, те је
нејасно да ли бисмо могли препознати словенски назив из другог ве-
ка п. н. е. или првог века н. е. Можемо прихватити тврдње Фредерика
Кортланта о релативном јединству словенског језичког ареала у IV
веку н. е., али се притом јављају тешкоће које је тешко разрешити.
Најпре, искуство које имамо са романским језицима показује да је
дијалекатско јединство на великом простору – простору какав су за-
сигурно заузимали Словени у четвртом веку – без постојања цент-
ралне власти, службеног и богослужбеног језика скоро немогуће.
Стога делује примамљиво теорија о брзој демографској експлозији
словенске популације, што би објаснило постојано језичко јединство
19. Поповић наводи другачију етимологију речи Тимок.
20. Мислим да не треба одбацити могућност да Дунав није келтски назив, већ иран-
ски, истог порекла као Дон, Дњепар, Дњестар, упркос другачијем вокалу у корену.
Постоје три Мораве у Шкотској и Велсу. Ако Мораву у Шкотској можемо повезати са
Пиктима, који су, по предању, дошли из Скитије, тешкоћу представљају велшке
Мораве.
21. Радови Милана Будимира сведоче управо о таквим називима.

од Солуна до средишње Европе, али и ту се јављају тешкоће: наиме,

у палеодемографији (види, нпр. Чемберлен 2006: стр. 19, затим 69 и
даље) се сматра да је у повољним условима стопа од један одсто рас-
та годишње могућа, што би удвостручило почетну бројност попула-
ције на приближно седамдесет година, али да су налети повећане
смртности такође изразито чести (популација Атине се, после куге,
смањила око двадесет пута, на пример), што спречава такав раст то-
ком дужег временског тога. Мада такву могућност не смемо одбаци-
ти, поставља се питање зашто би дошло до демографске експлозије
искључиво словенских и германских популација, а не популација
Сармата, Дачана или Скита које су још живеле на подручју северно
од Дунава. Такође, једна таква теорија захтева допуне да би објасни-
ла могуће различито генетско – или етничко – порекло појединих
словенских племена.
Ипак, сценарио који објашњава генетске разлике између југоис-
точних с једне стране, и западних и северних Словена с друге, под-
разумевао би вероватно јасну дијалекатску расцепканост прасловен-
ског, што, додуше, не искључује могућност потоњих заједничких
иновација у словенским језицима, али доводи у питање прихваћене
представе, и у супротности је са ретким писаним сведочанствима.
Недоумице се умножавају. На пример, не знамо поуздано када је
извршена палатализација велара у прасловенском (мада можемо, уз
извесна колебања, одредити редослед фонетских промена у еволу-
цији словенских језика, па и палатализација; види, нпр. Кортлант
1987), и принуђени смо, након открића исушеног корита реке Сара-
свати на северу Индије, који помера настанак Рг Веда за најмање ми-
ленијум уназад22 (Чендлер, 2009: passim), да узмемо у обзир да се тај
процес можда самостално одвијао, независно од индо–иранских је-
зика, можда у исто време кад у латинском или тек нешто раније, што
опет, доводи у питање прихваћене хронологије. Темпо фонетских и
језичких промена може драматично да варира у зависности од спољ-
них околности, и иоле прецизну хронологију гласовних промена је
22. Мелори и Адамс, у својој књизи из 2006. The Oxford Introduction to Proto-Indo-
European and the Proto-Indo-European World, објављену у издању Oxford University
Press, New York, прелазе преко те чињенице, и остаје да се види да ли им је била не-
позната, или су имали разлога да је одбаце, сматрајући, на пример, да се језик Рг ве-
да мењао током векова, од прото-индо-иранског до архаичног облика санскрта.

скоро немогуће извести, мада нам је, опет, раздобље извесних гла-
совних промена познато, јер за њих имамо писаних сведочанстава.
Уосталом, ако се држимо увида Мелорија и Адамса (Мелори и
Адамс, 2006: стр. 104), морамо претпоставити да до тренутка када је-
дан језик почиње да се разграњава – а то је тренутак до којег можемо
доћи унутарњом реконструкцијом – његово вишевековно, или чак
миленијумско постојање је могуће.
Где су онда Словени пре IV века, и, можда је то тачније питање, ко
су Словени? Нема никаквог ваљаног разлога да се одбаце бројне лин-
гвистичке анализе (добар преглед са одговарајућом библиогра-
фијом, на српском, имамо у Поповић 2007), и да се одбаци да су на
Балкан дошли када се тврди да су дошли, са леве стране Дунава. Али:
куда одједном нестају Скити, Сармати, Дачани, Трачани, да споме-
немо само најзначајније народе које су Словени тобож асимиловали,
или истребили, противу сваке логике? Ако земља није опустела пред
наиласком Словена, а све указује да није, недостатак старих трачких,
трибалских, македонских или илирских микротопонима говори сам
за себе. Недостатак супстрата, позајмљеница из језика домородаца
такође је тешко објаснити, поготову што су позајмљенице из латин-
ског и грчког бројне.
Наравно, ситуација није тако једноставна као што је овде пред-
стављена: данас нам није познато у коликој је мери становништво
Балкана већ било асимиловано и говорило латински, или, евентуал-
но, грчки. Будимир, на пример, доказује да је трачки још увек оп-
стајао (Будимир, 1964), али имамо сасвим површан увид у развој
трачког језика од првих помена до V века када, чини се, коначно
нестаје, а у раздобљу од десетак векова његова еволуција је могла –
морала – бити знатна, и језик се могао променити до непрепо-
знатљивости. Затим, остају Шафарикове и Ивићеве примедбе у вези
са значајним разликама између говора западних и јужних Словена
унеколико неразрешене. Опет, бројни називи словенских племена с
Балкана посведочени су у близини старе марке, на самом западу сло-
венског подручја, и њихово порекло с оне стране Дунава је спорно,
без обзира на генетске маркере. На крају, византијска сведочанства у
VI веку не изједначују староседеоце са Словенима, што указује на
разлике између популација̑ северно и јужно од Дунава. Ипак, остаје
да се поново промисли Халкокондилово изједначавање Срба и Три-

бала, да се поново потраже Словени пре петог века нове ере. Много је
вероватније да су постојали под другим именом, него да су нестали
бројни народи које су заменила многољудна словенска племена иза-
шла из још неоткривених шума и мочвара. Генетски маркери, и уоп-
ште генетика, могу нам помоћи у потрази за Словенима и за Србима
пре петог, односно седмог века, али ваља бити обазрив, и не журити
са закључцима. Такође, уочљиво је да ти исти генетски маркери пре
потврђују оно на шта лингвистичке чињенице указују, него што то
оповргавају.
Блес и Нимиц, 1997: Blöss, C. и Niemitz, H (1997). C14-Crash. (Das Ende

der Illusion mit Radiokarbon-methode und Dendrochronologie
datieren zu können). Gräfelfing: Mantis Verlag.
Будимир, 1964: Будимир, М. (1964). „Antai Antes Anti Anticus“. У: Ф.
Баришић (ур.), Mélanges Georges Ostrogorsky II. (стр. 37–46).
Београд: Научно дело.
Вудард 2008: Woodard Roger (ур.) (2008) The Ancient Languages of
Europe. Cambridge: Cambridge University Press.
Ги 1992: Gee Henry (1992). Statistical Cloud over African Eden. У: Nature
(св. 355).
Греј, 2003: Gray, J. (2003). The Killing of Paradise Planet. http://
www.archaeologyanswers.com: Jonathan Gray.
Гросман, 1987: Grossman, J. (1987). „Archaeology“. У: , Encyclopaedia
Brittanica. (стр. 143–144). Chicago: Encyclopaedia Brittanica, Inc..
Дансворт, 2007: Dunsworth, H.M. (2007). Human origins 101. Wesport:
Greenwood Press.
Димитријевић, 2007: Димитријевић, Н. (2007). „Археогенетика и изу-
чавање становништва на Балкану“. У: , Албанци лажни Илири.
(стр. 113–118). Београд: Пешић и синови.
Древна Европа, 2004-I: P. Bogucki и P.J. Crabtree (ур.) (2004). Ancient
Europe 8000 B.C.–A.D. 1000: encyclopedia of the Barbarian world.
New York: Charles Scribner’s Sons.
Ивић 1991: Ивић Павле. (1991) Миграције балканских Словена у свет-
лости лингвистичке географије.У: Изабрани огледи I, О словенс-
ким језицима и дијалектима, Ниш: Просвета / Ниш.

Јеремић, 1993: Јеремић, Н. (1993). Српска земља Бојка. Земун: ИПА

„Мирослав“.
Јинеман1982: Jueneman Frederic B. (1982). Secular Catastrophism. У:
Industrial Research and Development, јун 1982., стр 21
Кејт, 1963: Keith, M.L. и Anderson G M (1963). „Radiocarbon Dating:
Fictitious Results With Mollusc Shells“. У: Science (141; стр. 634–635).
Кинан, 2002: Keenan, D.J. (2002). „Why early-historical radiocarbon dates
downwind from the Mediterranean are too early“. У: Radiocarbon
(44; стр. 225–237).
Клексон, 2007: Clackson, J. (2007). Indo-European Linguistics, An
Introduction. Cambridge: Cambridge University Press.
Клепер 1957: Klepper M.R. , Wyant D.G. (1957). „Notes on the Geology of
Uranium“. У: U. S. Geological Survey Bulletin (св. 1046-F; стр.93)
Курта, 2001: Curta, F. (2001). The Making of the Slavs, History and
Archaeology of the Lower Danube Region, c. 500–700. Cambridge:
Cambridge University Press.
Лубенов 1992: Lubenow Marvin (1992). The Apple Computer Bites the
African Eve. У: Impact, св. 229. Institute for Creation Research (http:/
/www.icr.org/pubs/imp/imp-229.htm )
Луковић-Пјановић, 1990: Луковић-Пјановић, О. (1990). Срби… народ
најстарији. Београд: АИЗ ДОСИЈЕ.
Мартине 1987: Martine Andre. (1987) Indoevropski jezik i
„Indoevropljani“. Нови Сад: Književna zajednica Novog Sada.
Мелори и Адамс, 2006: Mallory J. P. и Adams D. Q. (2006). The Oxford
Introduction to Proto-Indo-European and the Proto-Indo-European
World. Oxford: Oxford University Press.
Милосављевић, 2002: Милосављевић, П. (2002). Увод у србистику. Ко-
совска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у При-
штини.
Новаковић 1977: Новаковић Реља. (1977) Одакле су Срби дошли на
Балканско полуострво. Београд: Народна књига / Историјски
институт у Београду.
Орињак, 2002: O. Bar-Yosef и J. Zilhão (ур.) (2002). Towards a definition
of the Aurignacian. Lisbon: Instituto Português de Arqueologia.
Перичић 2003: Peričić и др. (2003). „High–Resolution Phylogenetic
Analysis of Southeastern Europe Traces Major Episodes of Paternal
Gene Flow Among Slavic Populations“. У: Molecular Biology and

Evolution (св. 11). Nature Publishing Group.

Персонс 1997: Parsons Thomas J. (1997). A high observed substitution rate
in the human mitochondrial DNA control region. У: Nature Genetics
(св. 15; стр. 363–367)
Пилчер 1984: Pilcher J. R. & al. (1984). A 7,272-year tree-ring chronology
for western Europe. У: Nature (св. 312; стр. 145–160)
Ригс, 1984: Riggs, A. C. (1984). „Major Carbon-14 Deficiency in Modern
Snail Shells From Southern Nevada Springs“. У: Science (224; стр. 58).
Росер, 2000: Rosser, Z. и други (2000). „Y-Chromosomal Diversity in
Europe Is Clinal and Influenced Primarily by Geography, Rather than
by Language“. У: The American Journal of Human Genetics (67; стр.
1536–1531).
Роџерс 2007: Making History, Josephus and Historical Method (Zuleika
Rodgers ур.) Leiden: Koninklijke Brill NV. (2007)
Семино, 2000: Semino, O., Passarino, G, Oefner, P.J и други (2000). „The
Genetic Legacy of Paleolithic Homo sapiens sapiens in Extant
Europeans: A Y Chromosome Perspective“. У: Science (св. 290; стр.
1155–1159).
Сјуел 1999: C. Sewell. (1999) Carbon-14 and the Age of the Earth. Доступ-
но на адреси: www.rae.org/bits23.htm, посећеној 23. Х 2008.
Стенсфилд 1977: Stansfield W. D. (1977). The Science of Evolution. New
York: Macmillan and Co.
Стјуер 1986: Stuiver M. et al. (1986): Radiocarbon Age Calibration back to
13,300 Years BP and the 14C Age Matching of the German Oak and
US Bristlecone Pine Chronologies. У: Radiocarbon (св. 28; стр. 969–
979)
Финкелберг, 2005: Finkelberg, M. (2005). Greeks and Pre–Greeks.
Cambridge: Cambridge University Press.
Фридрих, 2004: Friedrich, M. и други (2004). „The 12,460-year
Hohenheim oak and pine tree-ring chronology from central Europe –
A unique annual record for radiocarbon calibration and
paleoenvironment reconstructions“. У: Radiocarbon (св. 46).
Хамфриз, 2005: Humphreys, R. (2005). „Evidence for a Young World“. У:
Impact (383; стр. 1–8). El Cajon, CA: ICR.
Хатон, 1999: Hutton, C. (1999). Linguistics and the Third Reich: mother-
tongue fascism, race and the science of language. London: Routledge.
Чемберлен, 2006: Chamberlein, A (2006). Demography in Archaelogy.

Cambridge: Cambridge University Press.

Чендлер, 2009: Chandler, K. (2009). Origins of Vedic Civilization.
BOBAN STANOJEVIĆ
Génétique, histoire, langage
Ces quelques dernières années, nous avons remarqué que le rôle de la grammaire com-
parée a été marginalisé dans les études historiques, et, récemment surtout, en faveur de la
génétique populationnelle. Pourtant, en ce qui concerne l'histoire des Slaves du sud, la lin-
guistique offre encore des renseignements précieux, en accord avec les nouvelles décou-
vertes génétiques, et il n'y aucune raison pour rejeter ses données. Elle n'est en aucun cas
moins précise ou moins scientifique que l'histoire ou la génétique.
Mots clés: génétique, Slaves, linguistique, grammaire comparée, Balkans


УДК: 908(497.5 Велика Попина)(091)
ВЕЛИКА ПОПИНА У ЛИЦИ – ОД

НАЈСТАРИЈИХ ВРЕМЕНА
VELIKA POPINA IN LIKA – FROM THE OLDEST TIMES
МИЛОЈКО БУДИМИР1
ИСТОРИЈСКИ МУЗЕЈ СРБИЈЕ, БЕОГРАД
Апстракт: Овај рад из локалне историје посвећујем успомени на свјетс-

ки познатог класичног филолога академика Милана Будимира. Иако је
ријеч о Великој Попини у раду се даје приказ живота од најстаријих време-
на око горњег тока ријеке Зрмање.
Кључне ријечи: Велика Попина, Зрмањска долина, старије камено доба,

неолит, бронзано доба, жељезно доба, римски период, Јаподи, насељавање
Срба, мјесто Срб, Ајнхардови анали, Константин VII Порфирогенит, жупа-
нија Одорје, Звониград.
Насеље Велика Попина налази се у јужном дијелу Лике која је

природном баријером коју чини планина Велебит одвојена од меди-
теранске средине. Ова висораван је са крашким пољима и густим
шумама, али и голим брдима с пашњацима за ситну стоку, опоре
климе, без винове лозе и маслина иако је само 15–20 км зрачне ли-
није удаљена од топог мора.
На темељу до сада сакупљене и објављене грађе могуће је освијет-
лити само дијелом поједине фазе и раздобља у развоју овог мјеста.
Из свих раздобља засад посједујемо малу количину грађе, да би се
1. asocijacija.izbjeglica@gmail.com
МИЛОЈКО БУДИМИР 297

могао пружити цјеловит приказ. На ширем подручју Лике нешто је

потпуније истражено жељезно доба или вријеме у коме су на овом
подручју живјели Јаподи.
Велика Попина имала је све услове да се овдје развије живот од
најранијих периода прахисторије до наших дана. Археолошка ис-
траживања на подручју Лике нису била плански усмјерена и углав-
ном су се односила на богате јаподске некрополе из којих се на лак
начин долазило до велике количине разноврсних налаза. То је уједно
и главни разлог што је на овом подручју најбоље позната култура Ја-
пода.
Још од најранијих праисторијских времена везе и додири између
Паноније и Јадрана нису прекидани ни поред орографских и хидро-
графских баријера, тако да ниједан крај није био толико изолован да
не би био под утицајем, етничких, политичких и културних фактора
са било које стране. Додуше, планински масиви правца сјевероза-
пад-југоисток примакли су се источној обали Јадрана, па је досљед-
но томе овамо примакнута и разводна линија двају подручја и стога
ријеке Зрмања, Крка и Цетина, јер су кратког тока, нису погодовале
дубљем продирању у унутрашњост, што се одразило у доба грчке, па
касније и римске цивилизације. (Пентеровић Д. 1970: 601)
Праисторија
Од Книна на сјевер уз горњи ток ријеке Зрмање стиже се до пре-

воја – Зрмањски кланац а онда долази до рачвања путева у правцу
Грачаца с једне и Срба с друге стране. Улога овог прометног правца
остала је незамјењива од најстаријих времена па до наших дана.
Премда је Велика Попина лоцирана нешто сјеверније, изван ових
праваца, према археолошким налазима, била је настањена од најста-
ријих времена. Осим најподеснијег унуског правца који је спајао
унутрашњост са приморским појасом на средњем Јадрану, Зрмањс-
ки кланац представљао је најповољније динарско седло на тромеђи
Далмације, Лике и Босне.
На том путу у Лику и унутрашњост из Далмације продирали су
утицаји данилске и хварске културне скупине средњег и млађег не-
олита. На крају млађег каменог доба туда су се из унутрашњости с
Истока на Јадран спустиле индоевропске народне скупине од којих
298 МИЛОЈКО БУДИМИР

Велика Попина у Лици – од најстаријих времена
су се касније развили Илири. Нешто јужније од овог мјеста била је

граница на којој су се додиривала три илирска племена Јаподи,
Делмати и Либурни. Ријека Крка у то вријеме била је граница из-
међу Делмата и Либурна. (Батовић Ш. 1972: 5)
Старије камено доба на овом подручју још је потпуно неистажено.
Најзначајнији налази откривени су у Горњој Церовачкој пећини. Ту
је заједно са костима пећинског медвједа и других плеистоценских
животиња, откривена и једна фосилна човјечја кост која је припада-
ла палеолитском ловцу из скупине Homo sapiens fossilis. Ту су још
пронађена два примитивна и грубо обрађена коштана шиљка и јед-
но коштано „дугме“. (Малез М. 1975: 11; Малез М. 1970: 3) То је уједно
и први налаз горњопалеолитског човјека на подручју Динарског
крша што Горњу Церовачку пећину уврштава међу значајније па-
леолитске локалитете у Хрватској. Други значајнији палеолитски
локалитет у Лици је у Дољем Пазаришту сјеверо-западно од Госпића
гдје је откривено више комада кремених одбитака који потјечу из
раног дијела старијег каменог доба или ткз. шеленско-ашеленске ма-
теријалне културе. (Малез М. 1975: 14–15)
Да то нису усамљени налази палеолитских материјалних култура
у широј Лици доказује откриће на источној падини планине Илица
одмах повише села Ресановци, гдје је у Гигића пећини пронађено ка-
мено оруђе мустеријенског типа. То доказује да је шире подручје да-
нашње Лике било настањено палеолитским ловцима и у мустерије-
ну. (Малез М. 1975: 14–15) Код Стрмице су пронађене окамењене
кости дилувијалних животиња, а људски остаци до сада нису откри-
вени. Овај налаз посебно је важан за проучавање палеобиолошких и
палеоклиматских односа на овом подручју за вријеме најстаријег
плеистоцена. (Будимир М. 2005: 55–58)
Сва та налазишта доказују да су за вријеме плеистоцена на под-
ручју Динарског крша, па тако и у Лици, владали повољни флорис-
тички и фаунистички услови, који су у тим крајевима омогућили
опстанак и боравак палеолитских ловаца. Могу се очекивати и бога-
тији остаци из тог времена, јер су постојали сви климатски и остали
услови за живот.
Тек од неолита овим правцем преко Лике и долином Уне шире се
културни утицаји из Далмације према унутрашњости. Од тог време-
на се јавња и обрада земље – пољопривреда. Иако је млађе камено

доба било развијеније али су налази још увијек ријетки. Неколико

кремених и камених предмета потичу из Госпића, Ћуковца код Ши-
роке куле, из Врепца, те из Метка и Билаја. Керамичке посуде позна-
те из пећине код Косиња и то из млађе фазе неолитика или ткз. хвар-
ске културе која била раширена уздуж цијелог Приморја, па ови
налази упућују и на њено ширење у Лику. (Археолошка Баштина,
1989.) Јужније, према Книну, у литератури се као неолитска нала-
зишта наводе Плавно, брдо Спас, Книн, спиља Биолин, Коњ и Вари-
воде, али није познато о каквим се предметима ради. (Батовић Ш.
1966: 18, 20.) Из Отона потичу нож, длијето и сјекира од порфита,
кварцита и афанита, (Радић Ф. 1891: 5–7) а из Калдрме (Косово код
Книна) мала језичаста сјекира од серпентина. (Будимир М. 1987: 168)
Камени налази са типичним неолитским формама су познати са
книнског дијела Буковице, (Батовић Ш. 1955: 294) а неолит је по-
тврђен и приликом сондажних истраживања у Господској пећини
код врела ријеке Цетине. (Маровић И. 1979)
У времену од 2500 – 2000. год. пр.н.е. долази до пропадања неолит-
ских култура и начина живота. Насеља се из плодних поља премје-
штају на повишене природно брањене положаје који се обично и
утврђују. Тако настају градинска насења која представљају основни
облик насеља све до краја праисторије. На подручју Велике Попине
познате су двије такве градине и то Градина код засеока Лабуси и
„Нова градина“ лоцирана на путу од Попине према Српском клан-
цу.. Промјене у то вријеме убрзава долазак номадских сточарских
скупина индоевропских племена са југоистока који доносе метал и
нове друштвене и културне облике. Сточарство постаје главна грана
привреде, што ће Илири задржати све до римске владавине.
Међу најстарије примјерке раног брончаног доба убраја се бодеж
на палици (Dolchstab) са локалитета Манита Драга код Доњег Лапца.
На основу аналогија, овај бодеж припада групи сродног оружја
средњоевреопског поријекла, а датира се у вријеме око 1600 г. пре н.
е. (Дрецхлер – Бижић Р. 1973: 132) Прелаз из раног на средње бронча-
но доба у Лици посвједочен је некрополом од 8 тумула из Личког
Осика. (Дрецхлер – Бижић Р. 1973: 19)
Средње брончано доба у Лици такође је било потпуно неистраже-
но. Слика о овом периоду се промјенила након открића велике не-
крополе у пећини Бездањачи код Врховина. Овдје су пронађшени

скелетни гробови и керамика те брончани накит који иду у период

средњег и касног брончаног доба (Br. D-HaA). (Дрецхлер – Бижић Р.
1973: 19) Јужније, на подручју око Книна спону између енеолита и
раног брончаног доба представља цетинска култура која је детерми-
нирана на основу истраживања камених громила око извора ријеке
Цетине. (Маровић И. 1984: 27) Од тридесетак градина које су регист-
рована на книнском подручју засигурно су градине Спас изнад Кни-
на и Топоље биле континуирано настаљене од енеолита до доласка
Римљана.
На основу ових до сада истражених налазишта у Лици може се за-
кључити да се кроз рано и средње брончано доба манифестују исте
појава које су заједничке за сву територију јужно од Саве. Заједнич-
ки је основни тип гробнице – тумулус, а код сахрањивања покојника
доминира ритус инхумације. Неки праисторичари етничке носиоце
ове културе означавају протоилирима.
У касно брончано доба иако се јасно уочава процес диференција-
ције појединих праилирских група, нису присутне неке изразитије
промјене у материјалној и духовној култури. Насеља овог доба у Ли-
ци нису за сада позната. Претпоставља се да су то могле бити гради-
не. Да се у то вријеме становало на градинама постоје сигурни дока-
зи на подручју Босне, гдје су градине више истраживане и гдје су
богатији културни слојеви на њима.
У касно брончано доба, нарочито у периоду од 900–800 год. пре н.
е. на основу карактеристичких примјерака керамике и накита може
се говорити о формирању једне одређене културе, која је својствена
за ужу илирску етничку заједницу – Јаподе. У даљој еволуцији све ће
више на овом територију ова етничка група долазити до изражаја.
Јаподи своја насеља подижу најчешће на природним узвисинама
која доминирају питомим крашким пољима. Ове су градине утврђе-
не и заштићене на разне начине, а сама конфигурација тла на којој
се налазе, условљава донекле и њихов изглед. Само онај дио градине
који се релативно и благо спушта у долину и којим се најлакше при-
лази врху, утврђује се обрамбеним зидом. Куће се обично подижу на
једној страни градине, заштићенијој од снажних сјеверних вјетрова.
(Дрецхлер Бижић Р. 1956: 36)
Јаподи су настањивали данашњу територију сјевероисточне Ис-
тре, јужне Крањске, Лике и западне Босне до ријеке Уне и Сане. У то

вријеме они живе углавном од сточарства а израђују и предмете од

бронце, нарочито накит, којим се украшавају. У IV вијеку пр.н.е. на-
падају их Келти који ратују у то вријеме и са другим илирским пле-
менима. Неки истраживачи сматрају Јаподе илирско-келтском мје-
шавином, али остаци материјалне културе то демантују и свједоче
само о културним утицајима.
Археолошка истраживања била су ријетка на територији Лике.

Нажалост ни на подручју Велике Попине нису вршена никаква ис-
траживаља па чак ни рекогносцирање терена. Случајно је приликом
поправке цесте у пролазу Попињски кланац, јужно од Купирева
нађена фибула с творничком ознаком VOL`EGIC (CIL III 3219,1)
(Patsch К. 1990: 52)2 Од других налаза у Великој Попини нађена је у
једном гробу брончана фибула, (Љубић. 1876: 41, биљ. 5 = Љубић.
1889: 67, 17) а испод Копаника жељезни врх стријеле. (Љубић. 1876: 51,
биљ. 21 = Љубић. 1889: 170, 43)
Јаподска насеља имају слабо сачуван културни слој, првенствено

због карактера тла на коме се налазе. Осим на градинама користе се
за становање и пећине, које се овдје нису истраживале. У њима се
живјело привремено за хладнијег годишњег доба или у случају опас-
ности.
Недалеко од градина, понекад на самим падинама насеља, налази-

ла се пространа равна гробља или рјеђе тумули (громиле, хумци). У
тим некрополама Јаподи су се сахрањивали спаљивањем или инху-
мацијом (сахрањивањем). У најмлађој фази касног брончаног доба
умрли су се сахрањивали одјевени и богато накићени накитом од
бронце. Крајем овог периода чест је инвентар гроба калотаста капа
од коже, која је на површини украшена низовима ситних брончаних
дугмића. Нарочито су интересантни примјери оглавља с ресама на
доњој ивици као и она, састављена од брончаних ланчића. Ови обли-
ци су прототип данашње личке капе и очување традиције која живи
хиљадама година, са чиме се не могу похвалити многи народи Евро-
пе. Тако је та традиционална култура сачувана у неким случајевима,
до наших дана. (Батовић Ш. – Оштрић О. 1969: 245–282)
2. Фибула је регистрована према Мији Сабљару, али је Patsch није могао пронаћи
у Загребу што је велика штета јер сe сигниране фибуле за одсјећу ријетко нађу.

Римски период (антика)
Од I в. пре н. е. Римљани воде борбе за освајање западног дијела

Балкана. Римљани су жељали што раније да завладају са овим под-
ручјем јер су туда пролазиле важне комуникације које повезују Ита-
лију с Подунављем и Истоком. Осим значајног геополитичког и
стратешког положаја, Илирик је био примамљив и због својих бога-
тих налазишта руде, нарочито жељеза и сребра.
Већ 171. год. пр. н. е. извршен је већи римски поход на јаподско
подручје, али без успјеха. Ово је подручје заузето тек за вријеме Ок-
тавијана 35. год. пр. н. е. а коначна римска власт успостављена је у
вријеме Батонова устанка од 6. до 9. год. н.е. Римљани су тада Или-
рик подјелили у двије провинције Панонију и Далмацију, којој је
припадало и ово подручје. Романизација покореног становништва
спорије је продирала у теже приступачне крајеве у које се убраја и
Лика.
Одмах по освајању Римљани су започели да граде и путеве. Лич-
ким пољем је пролазио стратешки и привредни важан пут из Senie
(Сењ) на јадранској обали, преко Вратника, Avenda (код Компоља),
Arupiuma (код Прозора), Epidotiuma (Кварте), Ancusa (Широка Кула)
и Burnuma (Ивошевци код Кистања) према Saloni (Солин) и Iaderi
(Задар). Овај пут је приближно пролазио трасом садашњег пута који
иде од Госпића преко Грачаца и пролази кроз Зрмањски кланац пре-
ма Книну. На мјесту гдје се и сада налази скретање за Срб одвајао се
правац за Српски кланац и даље према долини Уне. Мрежа ових пу-
тева готово је остала непромјељена од антике до наших дана. Римс-
ким путевима, о којима и са овог подручја говоре трагови цеста и
миљокази улазиле су у ту природну тврђаву нове покретне масе пле-
мена и народа.
Кроз читаву антику римски војни логор Бурнум представљао је и
главно исходиште и раскршће провинцијалног система комуника-
ција. Као што смо видјели, из Салоне је преко Бурнума а затим кањо-
ном Бутижнице према Стрмици водила цеста која ће и касније задр-
жати важну улогу. Други исто тако важан правац, ишао је за
унутрашњост преко Лике. Римске цесте нису биле само инструмент
војне и трговачке пенетрације Римљана, већ су доприносиле и мје-
шању народа и културном прожимању. Иако су главни магистрални

правци за вријеме антике заобилазили Велику Попину она је ипак са

једним, а можда и више вициналних праваца имала прикључак.
На територији Лике римски период никад није био систематски
истраживан. О римским насељима и појединачним споменицима
сазнајево највише из путних биљежака Karla Patscha, Шиме Љубића
и Јосипа Бруншмида.
Међу ријетким истраживачима који су крајем XIX вијека посјети-
ли овај крај и резултате истраживања објавили био је Karl Patsch. Ево
његовог записа о Великој Попини, са пута кроз Лику из августа 1898
године: „Након срдачног растанка с гостољубивом Удбином требало
је ићи даље кроз високу шуму Кук, у дубоку, дјеломице мочварну кот-
лину Доњега Лапца. Што смо се даље спуштали серпентинама, то је
више долазила до изражаја разлика у температури: горе ледена бура,
доље ни трага вјетру. Бројне воћке показују да ова разлика није веза-
на само уз дан нашега путовања. Питом крајолик трајао је преко
Добросела, Дољана и Унске долине све до ускога Попинскога кланца
јужно од Купирова, гдје у котлини Велика Попина поновно превлада-
вају сурове климатске прилике својствене Лици. Зима често насту-
па већ у септембру и траје све до маја; љето је вруће, с мало падали-
на, а врућину ублажава хладан, сух сјевероисточан вјетар. Влагу
доноси топао јужни вјетар назван југо. (...) Уска долина Зрмање, за-
творена високим, огољелим, ужареним стијењем, у коју се код Мале
Попине мора стрмо пењати, географски не припада Лици, него твори
цјелину с нешто сјевернијом (данашњом) Далмацијом. Чак и повр-
шан путник примјети то на промијењеној флори. Путове рубе виног-
ради и смокве. Ни чаробни штапић не би могао помоћи ријеци што
извире из безбројних извора изнад села Врело да мршаво тло долине
учини бујнијим.
Особито када се човјек успење на Попинску висораван, учврсти се
у увјерењу да је стражња литица долине кроз коју се тешко може
проћи такође творила етнографску границу, односно да је долина Зр-
мање већ припадала другом племену. Оно је било под контролом лого-
ра Бурнумске легије; неколико километара јужно од Паланке, у Мок-
ропољу и Пађенима, већ су били стационирани мали деташмани XI
legije „ Claudia pia fidelis“. (Patsch К. 1990: 23–24)
Посебно је занимљив суд који Patsch износи о људима тога краја: „
... Што дуже човјек борави у тој земљи и што је више у прилици кон-

тактирати с пуком, то више научи цијенити и вољати `личке јуна-

ке`– како их зове народна пјесма. (Patsch К. 1990: 25) У даљем опису
Велебита од Зрмање до Вратника изнад Сења, Patsch спомиње остат-
ке римске цесте код Дубоког дола, између Малог Алана и Зрмање и
напомиње да је ова цеста била неприкладна за кретање војске јер су
се кола могла само с напором возити узбрдо. (Исто, 26)
За вријеме тог пута Patsch је забиљежио да за Велику и Малу По-
пину још недостају вијести о врсти тога насеља, које се налази у ни-
зини сиромашној водом. Уз то наводи да је у Великој Попини у јед-
ном гробу нађена брончана фибула, а испод Копаника жељезни врх
стреле. (Исто, 53)
На темељу разноврсних, премда скромних налаза на мјестима раз-
рушених јаподских жељезнодобних средишта развила су се античка
насеља од којих су нека имала карактер града и муниципални ста-
тус. Ти су градови представљали средишта романизације. Брдовити
терени Лике нису погодовали за узгој житарица ни медитеранских
култура те нису привлачили досељенике из Италије земљораднич-
ког профила. То најбоље потврђује недостатак пољопривредних
имања – villa rustica у Лици за разлику од сусједних регија (Либур-
нија, Хистрија и у панонским областима). Недостатак јачих извора
текуће воде могао је бити главни разлог што на подручју Велике По-
пине није до сада регистровано ни једно пољопривредно имање из
римског доба. Такви објекти забиљежени су на ширем книнском
подручју. (Будимир М. – Радић Љ. 1992: 41–50)
Поред насеља на градинама аутохтоно становништво је ближе пу-
тева формирало и мања насеља – vikuse. Али су градине и даље има-
ле сличну функцију као и у предримско вријеме. Смјештене на исту-
реним положајима могле су визуелно комуницирати и са другим
градинама. Ове су градине могле контролисати и цестовне правце.
Да ли су и градине на подручју Велике Попине биле настањене и за
вријеме антике могу потврдити само археолошка истраживања или
рекогносцирање терена.
Плиније Старији разликује Јаподе од Либурна и каже да им је гра-
ница била на ријеци Зрмањи (Tedanius flumen quo finitur Iapudia)
(Суић М.: 112, ф.н. 27). Кроз антику превладало је име Либурнија у
коју су укључени и Јаподи. Само пак име Јапода и Јапудије већ од
Клаудија Птоломеја има карактер географско-хисторијског појма и

такав ће остати заувјек. (Исто, 113) Тако је за вријеме антике превла-

дало име Либурнија на исти начин као што је превладало име Дал-
мација, којим се још код Плинија и Птоломеја назива дио провин-
ције јужно од Либурније а сваки припадник провинције постао је
Dalmata без обзиора на његово етничко поријекло.
Подручје Јапода између горских масива Мале Капеле, Пљешивице
и Велебита има око 50 локалитета са налазима римске антике. (Хор-
ват А.: 730) Углавном се ради о случајним налазима јер на подручју
Лике било је мало систематских истраживања. Натписи на кеменим
споменицима који су пронађени на подручју Лике не могу довољно
прецизно одговорити на многа важна питања, првенствено на пи-
тања развоја аутохтоног јаподског становништва. На основу новијих
истраживања градинских насеља и неких запажања на терену, могли
би се извести неки закључци, који тек треба у потпуности да потврде
нови резултати истраживања.
Све до III в. Јаподи, као и остали Илири, развијају се културно и
економски под римском доминацијом. Уз његовање традиција ста-
новништво које се налазило уз већа римска урбана средишта пре-
узимало је и нове цивилизацијске тековине. Кроз све то вријеме у об-
ласти религији поред званичног култа врховног римског божанства
Јупитера, егзистирају трачки, грчки и орјентални култови, а на
првом мјесту се поштују домаћа божанства шума, стада и вода.
Почетком IV в. почиње период касне антике у коме долази до про-
падања римске империје и великих разарања изазваних провалама
барбарских племена. Територија Лике није могла избјећи судбину
свих осталих римских провинција јужно од Саве. За сада је познато
само да се Источни Готи, Германи, Хуни и Авари подједнако руши-
ли и римску и аутохтону културу током неколико вјекова. Свуда гдје
су вршена археолошка истраживања наилазило се на трагове пожа-
ра. Може се само наслутити, да је највише покретан сточарски еле-
мент избјегао катастрофу спашавајући се са својом стоком у збјегове,
заклоњене у планинским шумама, далеко од путева. Коначно то је
било прекинуто тек у VII в. када је и ово подручје захватио талас сла-
венизације и насељавања наших предака на тло не само Лике него и
простора читавог Балкана. Из тог времена потјечу спорадични нала-
зи који указују да је дошло до одређене симбиозе славенских дошља-
ка с аутохтоним становништвом. То је онај тек само површно рома-

низирани илирски слој, који ће и новом славенском насељењу

пренијети старе топонимске ознаке и прихватити бројне бјегунце из
урбаних средишта, носиоце старих вјештина и прошле традиције.
Након пораза Источних Гота, Византија је поново загосподарила
овим простором.
Период од насељавања Срба (средњи вијек)
Мало је података о балканским Србима у раном средњем вијеку.

Познато је да су Хуни продрли у Европу 375. године, што је довело и
до покрета Гота према западу. Слично се могло десити и са Србима.
Према налазу из громиле у Ресановцима, вријеме доласка Срба у
околину код Грахова и Дрвара (можда и на подручје Велике Попине)
може се одредити под крај IV вијека. Најновији археолошки подаци
омеђују простор који су населили Срби на Балканском полуострву.
(Јанковић Ђ, 1998.)
Према Ђ. Јанковићу, Срби долазе крајем IV вијека из земље Бојка
у данашњој Украјини. Насељавају се дуж римског пута на правцу
Дрниш–Книн–Петровац а вјероватно и у другим ливадским предје-
лима динарског простора, од Горског Котара до Зете. (Јанковић Ђ.
1998: 130–132) Недостатак писаних података и археолошких налаза
главни су разлог што збивања са Србима од V – VII вијека још увијек
нису довољно разјашњена. Чини се да за све то вријеме на ове про-
сторе пристижу нове масе Срба, као савезници Византије. Код њих је
превладавала сточарска привреда, што значи да су били јако покрет-
ни и да су им одговарала поља, корита и планински висови са па-
шњацима за насељавање. Касније се развила и сједалачка привреда
везана за обраду земљишта, која је била праћена развојем заната.
(Јанковић Ђ. 2000: 10)
О становању и насељима Срба који су тада запосјели ове западне
просторе ништа није познато, али се нису могли разликовати од
оних на истоку Србије. То су насеља са надземним стаништима др-
вених зидова, док су на подручју Велике Попине могли бити и каме-
ни, размјештена појединачно или по мањим групицама. Храна је
споремана на огњиштима унутар станишта или на отвореном про-
стору. Породице су биле мале или се живјело у задругама. Мјеста
окупљања породица, села и жупа била су игришта, по правилу смје-

штена на висовима – нижим за села, вишим за жупе. (Исто, 11)

До драматичних промјена дошло је појавом Франака на граница-
ма Југоисточне Европе. Франци су успјели поразити Аваре а затим
су заузели Панонију до Дунава. Миром закљученим у Ахену 812. из-
међу Византије и Франака, Византији је враћена приморска Далма-
ција без Истре, а према Србима граница је успостављена до Динаре
и Поуња. Уз границу су смјештене франачке посаде, чија су гробља
нађена у Бискупији код Книна и Кољанима код Врлике. Франци су
на окупираним подручјима населили Гудушчане у Лици, Хрвате у
Равним Котарима, а Лицике у сливу доње Неретве. На сјеверу се гра-
ница протезала Посавином. Свједочанства о тим ратовима су распо-
ред франачких налаза и распоред утврђења са громилама и осталим
српским налазима – најзападнија позната утврђења распоређена су
у Лици и око Уне. (Исто, 12)
Од писаних извора најстарији подаци који се односе на Србе, на-
лазе се на више мјеста у аналима франачког хроничара Ајнхарда и
односе се на 822. годину. За нас је посебно значајно оно мјесто у коме
се наводи: „Људевит остави град Сисак и на бијегу пође к Србима, на-
роду за који се каже да запрема велики дио Далмације. Пошто је на
превару убио једног од њихових кнезова који га је примио..... (Rački F.
1877: 320; Клаић Н. 1971: 211–212) Нада Клаић је с правом упозорила,
да се под тим Ајнхардовим Сорабима имају разумјети они Срби
који су приликом досељења населили горње Поуње и тамо основали
своју српску жупу са родовским градом Србом изнад потока Среди-
це. (Клаић Н. 1971: 211) Под појмом Далмација подразумјева се рим-
ска провинција Далмација. Овај податак односи се на догађај када се
Људевит Посавски испред франачке војске склонио код Срба који су
тада живјели око ријеке Уне и данашњег мијеста Срб у Лици као и на
ширем простору ове територије. Тешко је утврдити на основу чега је
„хрватска знаност“ убиједила најприје себе, а затим и хрватски на-
род у то да је Људевит Посавски Хрват, односно да су побуњени Сло-
вени доње Паноније Хрвати. У времену у коме Ајнхард изричито по-
миње не само српски народ него и његове државе и то управо што
прихвата и хрватска наука, на овим западним подручјима о Хрвати-
ма нема ни помена. Хрватско име јавиће се тек неколико деценија
касније и то у документима чију оргиналност наука узима у обзир са
много резерве. (Каталог изложбе, Република Српска Крајина. 1993: 8)

Касније је родовски град Срб прешао у руке кнезова Нелипића и

краља, али се родовска жупа са својим ратним столом задржала све
до Турака када су старосједиоци највећим дијелом иселили у сјевер-
не крајеве у Жумберак и Покупље. Овдје ће знатно касније презиме
Србљанин подсјећати на подријекло из овог старог српског насеља.
Занимљиво је да су и ови старосједиоци ове жупе када су доласком
Турака примили ислам, кад су напредовањем Аустријанаца напус-
тили свој стари завичај и преселили се на босанску страну Уне, у Је-
зеро код Острошца, то своје ново обитовалиште такођер назвали Ср-
бљани. (Гушић Б.: 28)
Долина Уне била је кроз дуге миленије, најважнија веза средње
Посавине са Јадраном. Римљани су кроз њу изградили цесту која је
касније кроз цијели средњи вијек служила не само трговини него и
бројним војскама за њихов пролаз кроз иначе тешко проходно ди-
нарско горје. Двије главне саобраћајнице, једна из Книна, а друга из
Сења, спајале су се у Лапачком пољу и оданле као јединствен пут на-
стављале према Сиску. Сигурно је и „сеоба“ у раном средњем вијеку
слиједила тај правац, то је несумљиво и Поуње морало бити попри-
ште бојева са Аварима и послије њиховог пораза препуштено новим
дошљацима да се ту населе. Овдје су и Срби образовали своју родов-
ску жупу на плодном пољу око самог извора Уне и која је жупа своје
име сачувала до данас. (Гушић Б.: 43)
Према Бранимиру Гушићу у називу Лапчани крије се успомена на
стару домовину овога славенског племена око ријеке Лабе, слично
као што се у имену Бужана подсјећало на ријеку Буг, а у називу Ми-
хаила Вишевића, владаоца Захумља на стару домовину његовог рода
на ријеци Висли. Познат је у XII вијеку у Малопољској на Kujawach
феудални род Ljabjedzie (Ljab-lab-lap) подријеклом из Горње Шле-
зије, који је сачувао старо родовско име што га је племе из којег се
уздигао међу феудалне племиће носило по својој старој домовини
око ријеке Лабе. Нису ли можда наши Лабуси, два села повише По-
пине, у своме имену управо до данас сачувала ову исту основу
ljablab? (Гушић Б.: 43–44)
Други значајан извор представља византијски цар и писац Конс-
тантин VII Порфирогенит (средина X вијека) који је у дјелу „ De
administrando imperio“ (О управљању царством) забиљежио да се ср-
пске кнежевине простиру у Далмацију коју су Срби добили за на-

сељавањље од византијског цара Ираклија (610 – 641). Хрватска је „од

ријеке Цетине (...) до границе Истре, односно го града Лабина. (...) А
према Цетини и Ливну граничи са Србијом“. (Новаковић Р. 1981: 23–
93) Све указује на чињеницуда је у том периоду, у предјелу између
горњег Врбаса, Грмеча и Динаре било узајамног прожимања између
српске и хрватске етничке заједнице и да је ту за то вријеме доста
тешко одредити неку етничку границу. Присуство Срба на овим за-
падним просторима засвједочено је и приликом одржавања цркве-
ног сабора у Сплиту 925. године. (Исто)
Најновија археолошка истраживања и рекогносцирања терена
употпуњују наведене историјске податке. Тако је археолошки по-
тврђено да су Срби сахрањивани прије него су примили хришћанс-
тво у громиле које су утврђене на ширем простору римске провин-
ције Далмације. Распоред громила се подудара са писаним
подацима о распростирању Срба у раном средњем вијеку. Том при-
ликом су уочена и дјеломично истражена гробља (громиле) поред
Српског кланца, око извора ријеке Уне, затим код Петровца, Дрвара,
Грахова и Книна. Археолошка истраживања громила на подручју
око Срба, Босанске и Книнске крајине обављена су током 1993. и 1994.
године. Посебно је било значајно што су пронађене громиле и код
Книна, јер је то одударало од писаних података о југозападним гра-
ницама Срба у X вијеку. (Јанковић Ђ. 1998: 66–79) Громиле су регис-
троване и на потезу од Крке до долине ријеке Зрмање, што недвојбе-
но указује да је Загора југозападна граница ширења громила. На
западу громила има око Грачаца у Лици и у Крбави до Купе и Беле
Крајине.
Најближе локалитети Великој Попини на којима су лоциране и
истраживане громиле су Тавани – Српски кланац, Купирово и Доњи
Лапац. Тавани се налазе на надморској висини од 860 м, око 300 м
удаљени на запад од Српског кланца. То је мало поље под пашњаци-
ма, у крашком предјелу, окружено вртачама. Око 1 км сјеверно од Та-
вана, на крају поља такође су регистроване громиле. Српски кланац
је превој који спаја мјесто Срб и Велику Попину. Пут који их је нека-
да спајао могао је прелазити преко Тавана. То је наставак пута од
Приморја, преко Книна, за долину Уне. Сјеверозападно од Српског
кланца налази се касносредњовјековни град Кунић-град. Туда се не-
када ишло из жупе Срб и са Уне, преко Ресановаца и Грахова, на море

по со. Садашњи пут преко Српског кланца пробијен је под аустро-

угарском окупацијом. Између Дебелог брда и западнијег Црног врха
могао се некад успињати пут. (Исто, 64–65) Налазиште је откривено
приликом рекогносцирања у јесен 1991. године а пробна искапања
предузета су 1993. године.3
До сада се обично сматрало да су на простору западно од Цетине
живјели Хрвати од VII вијека, а да се Срби настањују у те крајеве тек
у касном средњем вијеку. Распоред утврђења са громилама и гроб-
них налаза особених за Франачко царство IX вијека, показује да су
Франци почетком тог вијека напали истовремено и византијску Дал-
мацију и Срба. Послије закључивања мира у Ахену 812. године Срби
су изгубили предјеле западно од Динаре и Уне. У наредна два вијека
археолошка свједочења о Србима западно од Дрине и Уне су изузет-
но ријетка. Међутим Ђ. Јанковић сматра да су пред крај XI вијека
опет те области доспјеле у састав Србије у још нејасним историјским
околностима. То археолошки потврђују тада настале цркве са особи-
нама које су својствене за цркве у држави краља Михаила и Констан-
тина Бодина, као и за византијску Далмацију. (Исто, 129–145) То по-
тврђује и раније пронађени натпис са Капитула код Книна исписан
глагољским словима. (Фучић Б. 1980: 282)
Почетак XII вијека означава крај државне самосталности словенс-
ких народа западно од Уне и јужно од Драве и Саве. Након Ромеја,
Авара и Франака, и угарска круна ће стајати над овим простором све
до 1918. године. Ово вријеме је и почетак учвршћивања венецијанске
власти уз јужћне рубове Крајине. Доласком Анжувинаца на мађарс-
ки престо, Карла Роберта (1301–1342) и Лудвига I (1342–1382), за-
оштрава се однос према православцима. Али, Срби су опет потпуно
превладали у својим старим западним крајевима и то као претежно
православно становништво. Тада располажемо са подацима о од-
ређеној војној улози Срба, забиљежених под именом „Власи“.
Јужније од Велике и Мале Попине простирала се у средњем вијеку
жупанија Одорје. Она је обухватала ткз. Личка врата која су омогућа-
вала пролаз из високих личких површи према Книнском пољу и Бу-
ковици, те даље према мору. Ова врата која су омогућавала најпри-
3. Истраживање је обављено уз подршку Удружења Срба из Хрватске, захваљујући
помоћи милиције у Србу. Радили су студенти археологије Филозофског факултета
из Београда под руководством др Ђорђа Јанковића.

роднији пролаз у овом дијелу Динарида, као што смо раније

видјели, била су кориштена од давнина за људске миграције и војне
походе. Овуда су освајачи с југа продирали у унутрашњост Динари-
да, док су барбарске хорде проваљивале са сјевера на топло Средо-
земље. Стога су већ Илири на овом простору подигли низ утврђења
која су имала задаћу да зауставе римско надирање према унутра-
шњости. Нажалост ни ове градине што творе прави обрамбемни сис-
тем нису још до данас систематски истражене.
Тај „districtus“,4 „contrata“5 или „provincia“6 Одорје, како га зову до-
кументи XV вијека , не захваћа само извориште и горњи ток ријеке
Зрмање, него и читаво Плавно и Стрмицу са Граховом на истоку.7 Та-
ко су се у овој жупанији захваљујући владаочевим вишекратним да-
ривањима у јединствено имање уклопљени посједи различитих пос-
тања и извора. Међу називима старих хрватских жупанија нема
назива Одорје, а нема ни трага неком родовском називу којега би се
могао смјестити у тај крај као ноисиоца гентилне организације. (Гу-
шић Б.: 52)
Средиште ове жупаније био је прастари Звониград, велики
средњовјековни бург, саграђен на истакнутој главици, 392 м, на де-
сној обали Зрмање, а повише ријеке, која овдје прави неколико брза-
ца и слапова. Са Градине је прегледна читава горња долина Зрмање
до Личких врата и Попине, те врела Зрмање, све до њене окуке, гдје
ријека готово под правим кутом закреће у смјеру запада. Град, који
је био подијељен у један западнији виши и један источнији нижи
дио, са великим градским платном према Зрмањи што је захваћало
и низ мањих нижих, умјетно створених тераса на иначе стрмим
странама, показује да је у току стољећа било у неколико наврата пре-
прављан и преграђиван. По налазима из илирског и римског доба,
који су на граду и око њега нађени, (Hacquet В. 1785: 13; Fras F. 1835:
157) изгледа да се на истом мјесту од давних времена налазило
4. „in Odorya districtu“ листина од 12. IV 1402 (Thalloczy-Barabas:Codex comitum de
Frangepanibus. I Budapest, 1910, даље C.F.I)
5. „contrata eius Odorya“ god. 1434. (Вј. Клаић: Грађа за топографију личко-крбавске
жупаније у средњем вијеку, Вј. хрв. арх. др. Загреб, НС VI 1902, 31)
6. „provincia Odrya vocata“ листина од 12. III 1423 (C.F.I)
7. „castra... Zvonnygrad, Mothnycza, Zthermechky, Grahovecz... in Odria existencia“ у
попису градова Ивана Карловића (И. Кукуљевић, Догађаји Медведграда (Арк. за пов.
југосл. Загреб, III, 1854, 111

утврђено упориште, што је бранило стари предантикни пут и кас-

нију војничку римску цесту, која је пролазила непосредно западно
испод града и прелазила преко пријевоја названога Крстић, наводно
по гробљу које се ту некада налазило. Управо око тога локалитета је
пронађено највише антикних предмета.
У документима се име Звониград јавља тек у 13. ст., кад се у њему
спомиње кнез Вишан од племена Шубића, „муж племенит, моћан и
богат, али заштитник кривовјераца“, како то за њега каже Тома, ар-
циђакон сплитски у својој историји. (Thomas Archidiaconus. 1894: 102)
Он тада обнаша и част сплитског кнеза,8 а поријеклом је из Лучке
жупаније као и сви Шубићи. По томе да он стално живи у Звонигра-
ду закључујемо да се овдје налазило средиште његова феуда, који
очито није био мален, а по томе да арциђакон нарочито подвлачи да
је из Лучке жупаније, рекло би се да није одавно на Зрмањи. Према
арциђакону Томо Вишан је био „заштитник херетика“. А то би
могло значити да су у већини његови поданици у новостеченом вла-
дању пристајали уз богумилство. Поставља се питање ко су били ти
богумили који су тада насељавали тај подвелебитски крај?
Прави вал насељавања појављује се у 13. и 14. ст. када велика фе-
удална властела, да би ојачала своју војну моћ, насељавају многе
влашке катуне на својим имањима, обавезујући их на војничку
службу. Миха Мадијев у својој Хисторији описује како је бан Младен
Шубић у почетку 13. ст. починио по земљи зулуме са својим Власима
и Пољићанима. (Michae Madii Historia cap. XVIII (Lucii I. 1668: 377)
Овакови се бројни Власи најприје појављују на посједима Нелипића
(Шишић Ф. 1905: 145) и Брибирских, а касније и на имањима кнезова
Крбавских и Франкопана. Кад Анжувинци у 13. ст. ломе снагу вели-
ких феудалаца, они одузимају тврде градове великашима, а на за-
пљењена имања насељавају у великом броју ове сточаре из унутра-
шњости обавезујући их на војничку службу.9 Ти „краљевски Власи“
особито се доводе да појачају граничне крајеве према млетачкој Дал-
мацији, па тако и Одорје добива нови вал досељеника,10 који ће оби-
лато користити пашњаке јужнога и средњега Велебита и велебитско
приморје. Сви ти досељеници долазе из западне Босне, нарочито у
8. Први пут 25. III 1221. (SC III, 1905, 190)
9. Даровница бана Николе Сеча од 16. III 1365 (Vj. Klaić: Acta Keglevichiana, o. c. 3)
10. Листина краљице Елизабете од 12. III 1385 о. ц.

раздобљима кад велики дјелови тог територија и политички потпа-

дају под хрватско-угарске владаре. По својој ранијој домовини њих
често називају Рамљанима, јер су тада највећи дио западне Босне,
особито њена велика поља, рачунао у Раму. (Гушић Б.: 56)
Када је на чело клишке гране Шубића стао кнез Младен III радо је
у своју војску примао „Влахе“ из Босне. Био је ожењен Јеленом, сест-
ром српског цара Душана, која је послије његове преране смрти оста-
ла удовица са малољетним сином Младеном IV. Задржавши право-
славље, Јелена је омогућила да се у кањону ријеке Крке оснује
манастир посвећен Светом архангелу Михаилу. Овај манастир, за-
једно са манастирима Крупом и Драговићем, свједочи да је тада на
овоме простору већ живио значајан број Срба православне вјере. Ср-
пски ентитет у Далмацији појачао се доласком цара Душана 1350. го-
дине до Цетинске крајине, када је кренуо да војнички помогне својој
сестри Јелени. Иако се морао брзо вратити, оставио је два одреда да
бране Клис и Скрадин. Никодим Милаш констатује да „Скрадин и
Клис постају српски градови“, у чију се опустјелу околину населише
Срби, већином из Херцеговине. Тако је српство „ухватило дубоке ко-
ријене у земљама около ријеке Крке и Цетине“, још и прије владавине
босанског краља Твртка I над Далмацијом. Када је краљ Твртко завла-
дао и са овим просторима 1390. године врата за досељавање Срба још
су се шире отворила па су нови досељеници стизали нарочито на
простор Книна „који постаде српским мјестом“. (Гавриловић С. 1996:
69)
На основу изнијетих података можемо слободно закључити да су
у ово вријеме и на подручју Велике Попине живјели Срби православ-
не вјере. Тиме је био настављен континуитет живљења од самог на-
сељавања па до доласка Турака. Ово је становништво у једној аутар-
кичној привреди намиривало готово све своје потребе од стоке и
шуме која их је октуживала. Имали су довољно паше за своју стоку
ситног зуба, а за хладнијих времена спуштали су се са стоком у при-
морске топлије крајеве. Велики немир на цијелом балканском полу-
острву проузрочила је пропаст византијске власти када је ојачао за-
падноевропски феудални сиустем па је слободан сељак претворен у
бесправног кмета везаног за земљу и свога господара. Али и у тим
промјењеним околностима они су знали да бар дјеломично сачувају
неке привилегије. Доласком Турака и нестанком велике српске држа-

ве и ова се организација, која још није била захватила дубљега ко-

ријена у народу почела распадати. Нестанак централне власти с јед-
не и продор Турака с друге стране, силила је сељаке да се удружују у
мање јединице како би се лакше бранили од пљачке. Турци су рано
упознали њихове ратне способности и почели су их користити у
својим продорима на запад. Када је турско продирање било заус-
тављено, а борбена линија се уставила управо на подручју Лике тада
су започели Турци са масовним насељавањему опустошене предјеле
уз нову границу.
Б. Гушић ово становништво назива „Власи“ и „Морлаци“ и тумачи
како су се у својој новој околини прилагодили и преузели језик окол-
них становника, а као припадници некадашње охридске архиепис-
копије, брзо се у Србији уклопили у црквену организацију српске
православне цркве. (Гушић Б.: 57–60) Демантују га старе османско-
турске пописне књиге (Tahrir defterleri) који обилују подацима за ис-
торију насеља и становништва области на које се односе. У такве об-
ласти спадају и санџаци Скадар, Дукађин, Призрен и неки други,
формирани од арбанашких, српских и македонских територија које
се налазе на граници Србије и Албаније. (Васић М. 1991: 409) Срби у
мањим оазама живјели су у равницама источно од Скадарског језе-
ра. Да их је у ранијим временима било више, говоре словенска имена
села и сеоских махала. Међу тим називима јавља се и име мјеста По-
пина. Можемо претпоставити да је данашње становништво Велике и
Мале Попине из овог старог краја понијело са собом и назив мјеста
јер очито друге вриједности нису могли понијети. Готово идентична
ситуација изнова је задесила Велику попуину за вријеме посљедњег
грађанског рата када су у злочиначкој акцији хрватске војске и поли-
ције „Олуја“ у августу 1995. године протјерани са својих вјековних
огњишта.
Археолошка баштина Личког поља, каталог изложбе, Музеј Лике –

Госпић, децембар 1988–фебруар 1989.
Батовић Ш., Неолитски трагови у сјеверној Далмацији, (1955): У: Ра-
дови Института ЈАЗУ у Задру, 2, Загреб.
Батовић Ш., Старији неолит у Далмацији, Задар 1966.

Батовић Ш. – Оштрић О., Трагови илирске културне баштине у на-

родној култури нашег приморског подручја, (1969). У: Симпозиум
предславенски елементи на Балкану у етногенези јужних Слове-
на, Мостар 1968, Центар за балканолошка испитивања 4, Посеб-
на издања АНУБиХ, XII, Сарајево.
Батовић Ш., Проблеми праповијести книнског подручја, (1972). У: Ра-
дови Филозофског факултета у Задру, св. 10, Задар.
Будимир М., Косово поље код Книна, Рекогносцирање, (1987). У: Архе-
олошки преглед (АП), 27/1986, Љубљана.
Будимир М., Стрмица од најстаријих времена, (2005). У: Зборник –
Стрмица, људи и догађаји, Београд.
Васић М., Етнички односи у југословенско-албанском граничном
подручју према пописном дефтеру санџака Скадар из 1582/83.
године, Становништво словенског поријекла у Албанији, (1991).
У: Зборник радова са међународног научног скупа одржаног у
Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990., Титоград 1991.
Гавриловић С., Миграције, демографија и насељавање у Републику
Српску Крајину (XIV–XIX в.), (1996). У: Зборник радова Републи-
ка Српска Крајина, Книн–Београд.
Дрецхслер – Бижић Р., Градине у Лици, (1956). У: Војна утврђења и
њихов значај, Весник Војног музеја, Београд.
Дрецхлер – Бижић Р., Предславенске културе у Лици, (1973). У: Лика
у прошлости и садашњости, Карловац.
Јанковић Ђ., Српске громиле, Београд 1998.
Јанковић Ђ., Средњовјековна култура Срба на граници према Запад-
ној Европи, (2000). У: Каталог изложбе, Традиционална култура
Срба у Српској Крајини и у Хрватској, Етнографски музеј у
Београду.
Каталог изложбе, Република Српска Крајина, Музеј града Книна,
Книн 1993.
Клаић Н., Повијест Хрвата у раном средњем вијеку, Загреб 1971.
Lucii I., De regno Dalmatiae et Croatiae, Amstelodami 1668.
Љубић Ш., Попис, 1876.
Љубић Ш., Попис, 1889.
Маровић И., Резултати археолошког сондирања у Господској пећини
код врела Цетине, (1979). У: VAHD, LXXII/LXXIII/1979.
Маровић И., Сињска регија у праисторији, (1984). У: Издање Хрватс-

ког археолошког друштва 8, Сплит.

Малез М., Палеолитик на подручју источне обале Јадрана, (1970). У:
Adriatica praehtorica et antique, Загреб.
Малез М., Трагови палеолитика у Лици и сусједним областима,
(1975). У: Знанствени скуп о Лици, Оточац од 22 – 24 IX 1974. Хр-
ватско археолошко друштво, Сплит.
Patsch К., Лика у римско доба, Госпић, 1990.
Пинтеровић Д., Јадран и Савско-дравски интерамниј, (1970). У:
Adriatica praehistorica et antique, Zagreb.
Радић Ф., Најновија открића претхисторичкијех предмета у Др-
нишкој, Книнској и Врличкој околици, (1891). У: Вијесник хрватс-
кога археолошкога друштва, XIII, Загреб.
Радић Љ. – Будимир М., Истраживање античког локалитета у Ор-
лићу код Книна, (1992). У: Археолошка истраживања у Книну и
Книнској крајини, св. 15/1990, Загреб.
Rački F., Documenta historiae chroaticae periodum antiquam illustrantia.
ЈАЗУ, Загреб 1877.
Суић М., Неколико питања у вези с античким Јаподима, Лика,
Знанствени скуп о Лици (о.ц.).
Thomas Archidiaconus: Historija Salonitana, ed F. Rački, JAZU, Zgb. 1894.
Fras F., Vollständige Topographie der Karlstädter Militärgrenze, Agram
1835, 157; Vjesnik hr. arkeologičnog dr. XII, br. 4; Zvonigrad I,
Raskovnik (Prosvjeta III, 1895, 83)
Фучић Б., Глагољица и далматински споменици, (1980). У: Фиско-
вићев зборник I, Сплит.
Hacquet В., Physikalisch-Politisch Reise aus dem Dinarischen in die
Norischen Alpes etc. Leipzig 1785.
Хорват А., О одразима културе антике на доба предроманике у Лици,
Adriatica... (о.ц.).
Шишић Ф., Из аркива у Жељезном, (1905). У: Вјесник Земаљског aр-
кива VII.
MILOJKO BUDIMIR

Velika Popina in Lika – from the oldest times
All the necessary conditions for life existed here even from the lower Stone Age.the re-
mains of material culture can testify this in Cerova Caves near Gracac in Lika. Bearing in
mind that Zrmanja col represented the most favorable place at the boarder of Bosnia, Lika
and Dalmacija, the influences of different cultures occurred here from the Neolithic age
until the Romans arrived. In those times, Japods lived here who left a number of evidence
of their presence. With the arrival of the Romans the development of roads starts, the
routes of which haven’t been changed even nowadays. The river Zrmanja was the board-
erbetween Liburn and Delmat. After the fall of Roman civilization and the period of mi-
gration, Serbian population came to this area. Written sources and archeological findings
confirm this. In Middle Ages spacious zupanija Odorje was here, in the middle of which
was a big Middle Age town called Zvonigrad. The Serbians started populating the Zrman-
ja valley again in the XIII century and have, regardless occasional breaks during some ma-
jor wars, stayed here until today. They experienced last distress during the civil war from
1991 to 1995, when, in „Oluja“ action majority of them were banished after a millennium
of being in this area. The ancestors of the academician Budimir left these areas in XIX cen-
tury, and searching for better life came to Mrkonjic Grad. Unfortunately, the „Oluja“ ac-
tion arrived into this town as well and left behind it painful aftermath.
Key words: Velika Popina, Zrmanja Valley, lower stone age, Neolithic age, Bronze age,
Iron age, Roman period, Japods, settlement of the Serbians, the town named Srb, Ajnhard’s
annals, Konstantin VII Porfirogenet, Zupanija Odorja, Zvonigrad

УДК: 903.22: 623.444.2 ‘‘638’’(497.1)
ПРАИСТОРИЈСКИ КРИВИ ГВОЗДЕНИ

МАЧЕВИ
СА ПРОСТОРА НЕКАДАШЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
PREHISTORICAL CURVED IRON SWORDS FROM FORMER YUGOSLAVIA
НЕБОЈША ЂОКИЋ1
ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ
БЕОГРАД
Апстракт: У раду се прати појава праисторијских, гвоздених,

једносеклих и кривих мачева – махаира на простору бивше Југославије.
Кључне речи: Махаира, Гвоздено доба, Југославија, Италија, Бесарабија.
Вoјни истoричар је уoпште неoбична пoјава. Његoве прoфесиo-

налне кoлеге каo и вoјна лица чија дела треба да oписује гледају на
њега са пoдoзрењем. Непoверење са кoјим истoричари гледају на
вoјне истoричаре има дубље кoрене. Најчешће oнo дoлази oд верo-
вања да је рат скретање с правoг пута у истoрискoм прoцесу и да стo-
га, прoучавање рата није ни кoрисна ни пристoјна. Интересантнo је
да је један oд најпoзнатијих истoричара свих времена сер Чарлс
Oман (Charles Oman) у свoме oпштем делу O писању истoрије мoраo
дати наслoв „Oдбрана вoјне истoрије“ oнoј глави у кoјoј је гoвoри o
свoм сoпственoм пoљу рада. Сер Чарлс примећује да је цивилни ис-
тoричар кoји се бави вoјним питањима увек биo ванредна пoјава и
1. ndjokic05@gmail.com
НЕБОЈША ЂОКИЋ 319

тo oвакo oбјашњава: „Каo и средњoвекoвни манастирски хрoничари

такo и мoдерни либерални истoричари честo не знају више o тoме
штo значи рат сем тo да прoузрoкује разне страхoте и да га прате
жалoсни губици живoта. И једни и други тежили су да прикрију
свoје личнo незнање или антипатију према вoјним стварима
умањујући њихoву важнoст и значај у истoрији.“(Oman Sir Ch. 1930:
159.)
Предрасуду, на кoју се Oман жалиo, oсећаo је и Ханс Делбрик, је-
дан oд највећих вoјних истoричара свих времена, истo такo целoг
живoта. Када је каo релативнo млад чoвек, пoсветиo свoју oбдаренoст
прoучавању вoјне истoрије, нашаo је да су чланoви његoве струке
честo сматрали да његoва специјалнoст не вреди енергије кoју је oн
трoшиo на њу. Делбрикoвo унапређење за редoвнoг прoфесoра Бер-
линског универзитета свакакo је задржанo збoг његoвoг настoјања на
тoме да је истoрија рата истo такo важна каo и oдгoнетање римских
натписа. ( J. Zierkursch, 1929.) Oн је целoг живoта дoказиваo легитим-
нoст свoг истoрискoг пoља делатнoсти. На пoчетку свoје каријере за-
ступаo је гледиште да пoстoји пoтреба за истoричарима „кoји се не
самo случајнo, већ пo пoзиву интересују за истoрију рата.“(Delbruck H.
1887: 610.) Чак и у свoјим пoзним гoдинама, дугo пoштo је стекаo ве-
лики углед у академским кругoвима, мoраo је на страницама свoје
Истoрије света да јoш једнoм удари пo oнима кoји су и даље верoва-
ли „да се битке и ратoви мoгу сматрати каo безначајна и узгредна
збивања у истoрији.“ (Delbruck H. 1924: 321.)
Почеци настанка ратне вештине су нам непознати. Како је рат
представљао једну од најстаријих људских активности, много ста-
рију од писма, сасвим је извесно да најстарији покушаји да се разу-
ме рат нису дуго преживели своје творце. Најстарији трагови војне
мисли су нам сачувани у старим еповима које су нама непознати
песници спевали са намером да опевајући јуначка дела ратника ди-
жу морал сопственој и застрашују непријатељску страну. Исти је
случај и са Хомеровим еповима али наравно, ни Илијада ни Одисеја
не могу да буду замена за војну теорију. (Creveld van M. 2000: 14.)
Премда има индиција да је још у Хетитској држави било покушаја
стварања теоријских радова (макар на тактичком нивоу – употреба
бојних двоколица у борби) данас је опште усвојено да се војна тео-
рија, у савременом смислу те речи јавља у древној Кини у време тзв
320 НЕБОЈША ЂОКИЋ

Праисторијски криви гвоздени мачеви
зараћених држава. И тако почев од Сун Зија, преко Вегеција, Маври-

кија и многих других војних теоретичара стижемо до Клаузевица,
Жоминија, Фон дер Голца и других теоретичара XIX века који су би-
ли узор срспким војним теоретичарима.
Први војни теоретичари – Хетити, писали су на глиненим табли-
цама. Каснији су писали на пергаментима, папирусима и коначно
хартији. Све до почетка XIX века војна теорија се развијала искључи-
во у виду књига а тек тада почиње се са њеном разрадом и у стручној
штампи.
Врло је битно нагласити да је врло рано дошло до одвајања писа-
них војно теоретских радова од такође писаних практичних војних
правила. То врло поуздано знамо за римску војску. Док је Вегецијево
дело теоретско Мавркијев Стратегикон је чист тактички приручник
за практичну употребу трупа на бојишту. И док је Вегеције писао за
највише кругове на двору и у војсци Маврикијев приручник је био
намењен трупним официрима.
Пошто за војну вештину народа који су у праисторији насељавали
просторе бивше Југославије нема писаних извора ми њу можемо са-
мо индиректно изучавати само преко остатака материјалне културе
и то наоружања и фортификацијских објеката. Један од врло важних
сегмената у расветљавању ратне вештине неког народа представљају
мачеви. Зависно од врсте мача који преовлађује можемо закључити
каква је била тактика у броби а из тактике може закључити и какво
је било деуштвено уређење па и какви су били социјални односи.
Кратки мачеви (сечиво дужине 40 до 50 цм) нам говоре да су њихови
корисници преферирали борбу пешке и то изблиза и највероватније
у фаланги. Средње дугачки мачеви нам говоре да се тежило пеша-
дијској борби са веће даљине и то индивидуалној а не у фаланги. Ду-
ги мачеви (оштрица преко 80 цм – или бар 70 цм) нам говори да је
реч о коњаничком мачу.
На жалост археолози када говоре о оружју баве се њиме на исти на-
чин као кад говоре о накиту. Уопште не знају шта је најважније за од-
ређивање једног мача. Врло мало пажње посвећују сечиву а оно је
најважније – углвном се баве дршком. И то није случај само код нас
већ свуда у свету. Тек задњих двадесетак година дошло је до озбиљ-
нијих помака у изучавању хладног оружја пре свега радовима Ewart
Oakeshott кад је реч о средњовековним мачевима и Fernandа Quesada

Sanz – а кад је реч о античким и праисторијским мачевима.

Једно врло значајно питање када је праисторијско и античко
оружје су такозвани криви мачеви познати под именом махаира, ко-
пис и фалката. Чак и последњим радовима Ф. К. Санца2 није решено
питање порекла и настанка ових мачева. Постоје врло озбиљне инди-
ције да су махаире тј кописи настали на нашим просторима али су
на жалост истраживања овог проблема код нас још увек у повоју.
Пошто се у нашој литератури, кад је реч о праисторијским кривим
мачевима, још увек користи застарела литература подсетићемо се
укратко на њих и то на основу најновијих истраживања.3
Махаира (од грче речи µάχαιρα (mákhaira), такође превођена на
латински са machaira или machaera) је термин који савремени науч-
ни употребаљавају за праисторијски и антички мач са кривим сечи-
вом. У античким текстовима реч µάχαιρα је имала различита зна-
чења и могла се односити на било који мач па и нож, укључујући и
лекарски скалпел. Ипак кад је коришћена у текстовима који су се од-
носили на рат и војску готово увек је значила криви једносечни мач.
Поједини савремени научници праве разлику између махаире и ко-
писа док неки сматрају да су то у ствари синоними.
Израз махаира је у почетку употребљаван за обредни нож за
убијање животиња и хируршки скалпел а тек од 4. века п. н. е. и на
мач.
Махаире и кописи су били различитих величина и изгледа и нису
били искључиво Грчки. Грчки уметници су приказивали Лакеде-
моњане и Персијанце наоружане са кривим мачевима премда пер-
сијски извори као примарно наоружање персијске пешадије спо-
мињу праве мачеве сличне грчким ксифосима.
Од грчких аутора једино Ксенофонт (Xen., De re Eq. XII, 1) спомиње
махаире као коњичко оружје док као примарно пешадијско сматра
ксифосе.
2. Пре свега рад: Fernando Quesada Sanz, „Machaira, kopis, falcata“, Publicado
originalmente en: J. de la Villa (coordinador) Dona Ferentes. Homenaje a F. Torrent.Madrid,
Ediciones Clásicas, pp.75–94 и Fernando Quesada Sanz. El armamento ibérico. Estudio
tipológico, geográfico, funcional, social y simbólico de las armas en la Cultura Ibérica (siglos
VI-I a.C.). Monographies Instrumentum, 3. Montagnac, 1997. 2 vols., XXII+962 págs.,
3. Споменута два рада Ф. К. Санца и рад Yvonne L. Inall, A Typological Assessment of
Iron Age Weapons in South Italy, A Thesis Submitted in Fulfilment of the Requirements for
the Degree of Master of Philosophy, University of Sydney March 2009.

Махаире варијанте Басараби имају троугласто сечиво, те гвоздену

плочицу у облику слова Т на крају језичасте дршке. Појавиле су се у
8. веку п. н. е. на простору Басараби културе у Олтенији (Guštin, 81 –
83, s. 4, 5.) и код нас се јављају у Илијаку на Гласинцу (фаза IVb) те у
Легни код Словењ Градца и Брегу код Рожека. Овој варијанти, при-
ближно одговара и примерак са оштрицом дужине 50 цм нађен у бо-
гатом гробу 16/I на Капитељској њивиу Ном Месту и који припада
целини фазе Подземељ II. (Knez T., 1993: 23 – 24, t. 19.)
Криви гвоздени мачеви се на просторима некадашње Југославије
први пут јављају код групе Мартијанец-Каптол а одмах затим (или
готово истовремено) и у Долењској групи (и то у њеној фази Подзе-
мељ 2) као и у фази 4б Гласиначке културе. Њихова распрострање-
ност од Подунавља до Picenuma на западу и Гласинца на југу, указује
на сличну геополитичку и културно-историјску ситуацију.
Код групе Мартијанец-Каптол у хоризонту 1 јавља се једносекли
закривљени мач махаира са Т дршком нађен у „Крамаршковом“ ту-
мулу у Легну. (Vinski-Gasparini K., 1987: 189, сл. 11 бр. 6.) М. Гуштин
сматра да припада тзв Басараби типу, односно да да је источног
доњоподунавског порекла. Ф. Старе је гробну целину датирао у HaC1
фазу а у исто време спадају и аналогни примерци са Гласинца – По-
диљак тумул Б, гроб 7, фазе IVб и из Брега (Frцg) тумул 50. Мач је у
групи Мартијанец Каптол присутан у хоризонту 1. Уз наведени при-
мерак из Легна у истом хоризонту се јављају и мач типа Tachlovice из
тумула у Горњој Радгони (Исто, 189.) те мач са антенама из
Kleinkleina. Касније се у хоризонту 2 мач губи и уступа место копљи-
ма и бојој секири. Tумул у Легну се може датирати у средину 8. века
п. н. е. (Čović B. 1959: 62. и даље као и таб. 8, 1, 1a; Pahič S. 1968: 35; Stare
F. 1974: 67 и даље; Guštin M. 1974: 77 и даље као и слика 1, 1–5; Strmnčik
– Gulič M. 1979: 116 и даље; Vinski-Gasparini K. 1987: 191.)
Као што смо већ навели, криви мач се јавља и у Долењској групи и
то у њеној фази Подземељ 2, како нам то са сигурношћу показује
гроб из Драгатуша. (Gabrovec S. 1987: 45, сл. 2 бр. 6.) Долењска група,
подфаза Подземељ 2 траје од око 700 г. п. н. е. до око 650. г. п. н. е. Не-
колико се пута у мушким гробовима јављају (у Подземљу у три слу-
чаја) гвоздени криви ножеви (Исто, 39, сл. 1, бр. 7.) што је очигледан
наставак традиције бронзаних ножева из културе спаљених поља.
Бронзани нож из тог времена можемо још наћи само у равним гро-

бовима с инкременацијом као на пример бронзани нож са севастом

дршком у Новом Месту. (Spitzer G. 1973: Taб. 4: 2–7; Gabrovec S. 1987:
40 –76.)
У фази Стична Долењске групе од класичног оружја учвршћује се
класична гарнитура сачињена од два копља и бојне секире која изра-
зито преовлађује. У неким случајевима имамо једно велико и једно
мало копље. У употреби се исто тако налази и криви мач док мач
културе спаљених поља типа Тахловице представља изузетак.
(Gabrovec S. 1987: 46 и 45, сл. 2, бр. 6.) Фаза Стична је под снажним
културним утицајем из Италије са доста импорта из тих крајева. Ова
фаза обухвата углавном период од око 670. до негде 600. г. п. н. е. (Ис-
то, 76–77.)
У фази змијоликих фибула стандардно офанзивно оружје су два
копља и бојна секира код којих није дошло ни до какавих формалних
промена које неби биле временски условљене. Налази се такође и
нож. Ова фаза углавном обухвата 6 век п. н. е. (Исто, 78.) И у фази
Цертошке фибуле офанзивно оружје остаје углавном исто као и ра-
није само што се јавља и скитска бојна техника тј лук и скитске тро-
рубе стреле а спорадично се налазе и скитске бојне секире. Јавља се,
мада ретко, и бодеж при чему није реч искључиво о преузимању са
запада већ у првом реду домаће оружје. За разлику од бодежа запад-
ног типа, бодежи из долењске групе имају омчу са стране помоћу
које су били слично скитским мачевима (акинакес) причвршћивани
за појас. Такав облик причвршћивања су имали и нешто старији бо-
дежи из Пиценума. Цертошка фаза траје од последњих деценија 6.
века п. н. е. до око 500. г. п. н. е. а можда и до 450. г. п. н. е. (Исто, 62,
78.)
Премда се у фази неговске кациге појављују ранолатенски мачеви
још увек је стандардно оружје копља и секире. У богатим гробовима
може се наћи и по више копаља а у сиромашнијим обично једно
копље које се може наћи у комбинацији и са кривим ножем уместо
секире. (Исто, 72–73.) Овај хоризонт је трајао од око 450 г. п. н.е. до
око 300 г. п. н. е. (Исто, 78–79.)
Криви гвоздени мач се јавља и у Нотрањској групи и то у њеној
фази Нотрањска 3. Мач је нађен у остави из Тржица код Церкнице
која се може датирати у другу половину 7. века п. н. е. (Исто, 158–159,
161, сл. 10, бр. 4.) По Габровецу група не познаје никакав импорт из

Италије. (Gabrovec S. 1987: 162.)

Закривљени гвоздени мач се јавља и у III фази Истарске групе, и
може се датирати у 7. век п. н. е. (Gabrovec S.- Mihovilić K. 1987: 310–
312.)
Из свег напред изнетог можемо видети да се криви мачеви на про-
сторима некадашње Југославије први пут јављају негде око 750–700.
г. п. н. е. у групи Мартијанец-Каптол и Долењској групи. На основу
данас расположивих података тешко је рећи о пореклу ових мачева.
Мало је вероватно да су аутохтоно настали у долењској групи већ по
свој прилици или на истоку на подручју Босут-Басараби комплекса
или се њихов настанак може везати за Ертрурце премда је у Италији
њихова распрострањеност ограничену само на Picenum. P. F. Stary у
њему види првенствено оружје коњаника али је и то ствар за диску-
сију. (Guštin М. 1974; P. F, Stary P. F. 1981: Karte 21, W 28.) Изгледа да се
на простору данашње Словеније и Истре криви гвоздени мач не
јавља након око 600 г. п. н. е.
За решавање питања кривих мачева веома је интересантна група
Доња Долина – Сански Мост. Премда се већ у фази 2а ове групе
јављају гвоздени бојни нож и мали криви ножићи то (нарочито ово
друго је готово правило у Халштату код нас),(Čović B. 1987: 241, 244.)
интересантније су остале фазе. У фази 2б поред копља и бојног ножа
појављује се и једносекли мач са оштрим прелазом из сечива у уко-
шену дршку и са трном између дршка и оштрице. Но, у овој фази се
појављује и гвоздени двосекли мач (по мишљењу Р. Васића) грчки
ксифос. (Васић P. 1982: 15–17; Čović B. 1987: 246, 247, сл. 15 бр. 3.) Ова
фаза обухвата период од око 575 до 525. г. п. н. е. (Čović B. 1987: 251.) И
у фази 2ц појављују се слични мачеви са са дршком изразито косом
постављеном према сечиву и слични бојни ножеви мањих димен-
зија. (Truhelka Ć. 1903: T. XLVI, 29; Čović B. 1961: Y27, 148, 149; Čović B.
1987: 252, 247, сл. 15, бр. 20 и 21.) Ова фаза обухвата период од око 525.
до 500. г. п. н. е. (Čović B. 1987: 254.) За фазу 3а–1 (трајала од 500 до 450.
г. п. н. е.) нема много сачуваних података (не само о наоружању) али
је зато у фази 3а-2 оружје добро документовано. Кратки мачеви (35 до
40 цм) се јављају у три варијанте: старија без жљеба за крв на горњем
делу сечива,(Исто, 263, сл. 16, бр. 18.) млађа са једним седласто фор-
мираним задебљањем између дршке и сечива и са жљебом за крв те
тип са „S“ сечивом и „3“ дршком (тип махајара). (Исто, 258, 263, сл. 16,

бр. 25, Табла XXVIII, бр. 9) Фаза 3а-2 је трајала од 450 до 350 г. п. н. е. У
фази 3б од оружја за борбу изблиза заступљен је кратки мач са карак-
теристичним седласто профилисаним задебљањем на прелазу из др-
шке у сечиво и са жљебом за крв дуж сечива (Исто, 263, сл. 16, бр. 25.)
тип који се појавио у претходној потфази. Ова фаза је трајала од 350.
до 300. а можда и 275. г. п. н. е. (Исто, 262, 266.) Становници Доње До-
лине су вероватно били панонски Остеријати. (Исто, 281.)
Неки писци међу мачеве убрајају и велике једнорезне криве ноже-
ве или боље бодеже од којих су неки дуги око 40 цм, па се могу уб-
ројати у кратке мачеве. Таква су два која се чувају у Археолошком
музеју у Задру. Један је заобљена врста из непознатог налазишта а
други је са оштро закривљеним спољним тупим и благо заобљеним
унутрашњим рубом оштрицом нађен у Стариграду под Велебитом.
Тешко је их тачно датирати јер нису познати из затворених целина.
Слични мачеви су врло раширени и обично се датују у од 7. или 6.
века п. н. е. па до 1. век п. н. е. а у Пиценуму и од 8 века п. н. е. Због
велике разноликости тешко је установити и порекло ових примерака
у Либурна јер није могуће потврдити њихов настанак у Пиценуму
нити под грчким утицајем поготово што су слични бронзани боде-
жи, особито заобљена врста, на либурнском простору изразити још у
касно бронзано доба па постоји могућност њиховог дужег трајања и
развитка на овом тлу. На овом простору познати су и ножеви исте
криве врсте дуги двадесетак сантиметара из Нина, Затона, Радовина
и др. сви од гвожђа. Поред тога налазе се и равни гвоздени ножеви
као они из Радовина и Брибира. (Batović Š. 1987: 359–360.)
И Средњо далматиинска група је интересантна за проучавање
кривих мачева. У фази 4. ове групе јављају кратки криви једносекли
мач(Čović B. 1987: 451, сл. 26, бр. 19.) а крају ове фазе припада кратак
мач типа махајра. (Parović – Pešikan M. 1982: 30; Vasić R. 1982: 11 – 14;
Čović B. 1987: 454, 451, сл. 26, бр. 17.) Ова фаза је трајала од 550 до 375.
године п. н. е. (Исто, 459.)
Фази 5 Средњодалматинске групе припада бојни нож са широким
жљебом за крв на сечиву, нађен у млађој гробници из Вачарови-
на(Исто, 451, сл. 26, бр. 11.) а са извесном резервом и један други тип
бојног ножа(Исто, 451, сл. 26, бр. 13.) који у типолошком смислу чини
прелаз из „каснохалштатског“ кратког кривог мача у познате касно-
латенске бојне ножеве са дршком у облику тулца. Фаза 5 је трајала од

375 до 300 г. п. н. е. Иначе управо на овом простору је у овом времену

створена вишеплеменска заједниц Далмата. (Исто, 458, 459, 480.)
Мачеви типа махајране су изгледа нађени и у Средњобосанској
групи у фази 6. У гробници из Вратнице нађени су кратки једносек-
ли криви мачеви или бојни ножеви од којих један највероватније
припада типу махајре. Ова фаза је трајала од 350 до 300 г. п. н. е. У то
време то су већ, можда били Дестијати. (Исто, 505, 506, 528.)
У фази 4б Гласиначке културе јавља се дуги једносекли мач са Т
дршком (Čović B. 1987: 593, сл. 34, бр. 8.) познат само из гроба 7 у ту-
мулу Б из Подилијака. Овај мач је највероватније импортиран У то
време постоје двосекли мачеви тзв Гласиначког типа. (Benac A. – B.
Čović B. 1957: 36 – 39; Čović B. 1959: 73 – 75; Čović B. 1987: 591.) Ова фаза
обухвата период од 725 г. п. н. е. до 625 г. п. н. е. (Čović B. 1987: 602.) У
фази 4ц-1 из фазе 4б наслеђен двосекли мач гласиначког типа посте-
пено препушта своје место једносеклом кривом мачу што показују
примери из Читлука II, 2(Исто, 597, сл. 35, бр. 20.), Млађа IV, 6, Илија-
ка XIX (1893),1, Брезја I (1895), 3 те из још неколико гробова са Гласин-
ца, из Рашке области(Marković Č. 1966: 219, T. III, 21.) – Готовуша III,
21, гроб 4/2, и са ужичког подручја – Пилатовићи III, 21. Криви или
равни ножеви, понекад у лепо израђеним коштаним канијама, та-
кође су заступљени у гробовима ове фазе. (Čović B. 1987: 606.) Фаза 4Ц-
1 је трајала од 625 до 550 године. (Исто, 613.)
И у фази 4Ц-2 двосекли мачеви више не спадају у стандардно на-
оружање али их ипак има. Једносекли мач(Исто, 629, сл. 36, бр. 7.) је
главно оружје за борбу изблиза, уз копље и секиру. Налазимо их у
већем броју на гласиначком подручју, у горњем Подрињу, у цент-
ралном делу западне Србије на Пештеру и у Метохији. Одређену
улогу су могли играти и краћи ножеви који се често налазе у изрази-
то ратничким гробовима. (Исто, 617.) Ова фаза је трајала од 550 до 500
а можда и 475 г. п. н. е. (Исто, 626.) И за фазу 5а карактеристично је
углавном исто оружје као за претходну укључујући криве мачеве.
(Исто, 630.) Ова фаза је трајала од 500 (475) г. п. н. е. до 350 г. п. н.е.
(Исто, 633.)
Из млађег хоризонта градине на Белаћевцу познат је и криви јед-
носекли мач чији је облик познат из Ритопека и Gogoşu и представља
широко распрострањени тип оружја на централном Балкану у 6 веку
п. н. е. (Vasić R. 1987.а: 680, 677, сл. 38, бр. 25.)

Са краја фазе Босут II и почетка Босут III тј око 600. г. п. н. е. из

гробног налаза код Ритопека потиче криви једносекли мач сличан
оном нађеном у Белаћевцу. (Vasić R. 1987.б: 680.)
Један криви мач (дужине 54,5 цм), који подсећа на махаиру, нађен
је у Рутевцу код Алексинца. На локалитету Широко на Косову и Ме-
тохији нађена су два истоветна мача.4
Да ли је могуће донети неки закључак о кривим мачевима нађе-
ним на тлу некадашње Југословије а на основу публикованог мате-
ријала. На жалост није, пре свега јер аутори нису детаљније описали
оштрице мачева. Ипак оно што се може грубо рећи то је да се сви ови
криви мачеви могу поделити у четири велике групе и то
- мачеве повезане са Бесараби културом

- мачеве повезане са оним из Италије
- класичне махаира мачеве
- мачеве који су вероватно потпуно аутохтони
Прве две групе су најстарије и на овом тлу се појављују у 8. веку п.

н. е. али и прве нестају. Класични махаира мачеви се последњи
јављају (вероватно тек у 5. веку п. н. е.). Аутохтони криви мачеви су
пре настали из кривих ножева него имитацијом неке од претходних
група. Значи, криви мачеви се код нас јављају, практично, истовре-
мено кад и први овакви мачеви уопште и у Бесарабији и у Италији.
И то је све што се за сада о овом проблему може рећи.
Batović Š., Liburnska grupa, (1987). У: Praistorija jugoslavenskih zemalja

– Željezno doba, Sarajevo.
Benac А.– Čović Б., Glasinac 2, 1957.
Васић Р., Прилог проучавању грчког оружја у Југославији, (1982). У:
ГЦБИ XX/18.
Vasić R.., Bosutska grupa, (1987). У: Praistorija jugoslavenskih zemalja –
Željezno doba, Sarajevo.
Vasić R., Oblast istočnog Kosova, južne Srbije i severne Makedonije (1987).
4. Праисториска некропола у селу Рутевцу код Алексинца, Старинар Н. С. IX – X
1958/59, Београд 1959, 267–68

У: Praistorija jugoslavenskih zemalja – Željezno doba, Sarajevo.

Vasić R., Ein Beitrag zu den Doppelnadeln in Balkanraum, (1982). У: PZ 57.
Vinski-Gasparini K., Grupa Martijanec – Kaptol, (1987). У: Praistorija
jugoslavenskih zemalja – Željezno doba, Sarajevo.
Gabrovec S., Notranjska grupa, (1987). У: Praistorija jugoslavenskih
zemalja – Željezno doba, Sarajevo.
Gabrovec S. - Mihovilić K., Istarska grupa, (1987). У: Praistorija
jugoslavenskih zemalja – Željezno doba, Sarajevo.
Guštin М., Mahaire: Doprinos k povezavam Picena, (1974). Slovenije in
Srednjeg Podunavja v 7. stol pr. n. št., Situla 14/15.
Delbruck H., Weltgeschichte I, Berlin 1924.
Delbruck H., Etwas Kriegsgeschichliches, (1887). У: Preussische
Jahrbucher LX.
Zierkursch J., Delbruck, (1929). У: Deutsche Biographisches Jahrbuch,
Berlin.
Creveld van M., The Art of War – War and Military Thought, London
2000.
Knez T., Novo mesto III, Knežja gomila Kapiteljska njiva, (1993). У:
Carniola Archeologica 3.
Marković Č., Ilirska humka u Gotovuši, (1966). У: Starine Crne Gore III–
IV, Cetinje.
Oman Sir Ch., On the Writing of History, New York 1930.
Parović – Pešikan M., Grčka mahajra i problem krivih mačeva, (1982). У:
Godišnjak centra za balkanološka ispitivanja ANUBIH XX, 18,
Sarajevo.
Pahič S., Maribor v zgodovini, (1968). У: ČZN n. s. 4.
Čović B., Glasinac 1957. Rezultati revizionog iskopavanja tumula
glasinačkog tipa, (1959). У: GZM (A) NS XIV.
Čović B., Glasinačka kultura, (1987). У: Praistorija jugoslavenskih zemalja
– Željezno doba“, Sarajevo.
Spitzer G., Ein hallstattzeitlicher Tumulus von Dragatuš, (1973). У: AV 30.
Stary P. F., Zur einsenzeitlichen Bewaffnung und Kampfesweise in
Mittelitalien, (1981). У: Marburger Studien zur Vor und
Fruhgescchichte 3, Teil 1, 2, Mainz a/R.
Stare F., Grob starejšeželeznodobnega bojevnika iz Legna pri Slovenj
Gardcu, (1974). У: Situla 14/15.
Strmnčik – Guličm M., Prazgodovinske gomile na Legnu pri Slovenj

Gradcu, (1979). У: AV 30.

Truhelka Ć., Sojenica u Donjoj Dolini, (1903). У: GZM XV, Sarajevo.
Čović B., Glasinac 1957. Rezultati revizionog iskopavanja tumula
glasinačkog tipa, (1959). У: GZM (A) NS XIV.
NEBOJŠA ĐOKIĆ
Prehistorical curved iron swords from former Yugoslavia
Makhaira (from Greek µάχαιρα (mákhaira), also transliterated machaira or machaera)

is a term used by modern scholars to describe a type of ancient bladed weapon, generally
a large knife with a slight backwards curve. In period texts, µάχαιρα has a variety of
meanings, and can refer to virtually any knife or sword (taking the meaning of today's
Greek µαχαίρι), even a surgeon's scalpel, but in a martial context it frequently does seem
to refer to a type of one-edged, curved sword. Sime modern scholars distinguish the ma-
khaira from the kopis (an ancient term of similar meaning) based on the direction of the
blade curvature.
These weapons were of various sizes and shapes, being regional, and not exclusively
Greek. Greek art shows the Lacedaemonian and Persian armies employing curved weap-
ons, but Persian records show that their primary infantry sword was straight, similar to
the Greek xiphos.
While Xenophon states that xiphos was more conventional among Greek armies of his
time, he recommended the makhaira for cavalry, „µάχαιράν µεν µάλλον ἡ ξίφος
ἐπαίνουµεν“ (Xenophon, 12:11). Makhaira entered classical Latin as machaera, „a sword“.
In modern Greek, µαχαίρι means „knife.“

УДК: 811.163.41’373.21
811.163.41’37
О ЗНАЧЕЊУ НАЗИВА СЕМБЕРИЈА,

МАЈЕВИЦА, РОМАНИЈА...
ABOUT THE MEANING OF THE NAMES SEMBERIJA, MAJEVICA, ROMANIJA...
МИРКО БАБИЋ1
МУЗЕЈ СЕМБЕРИЈЕ
БИЈЕЉИНА
Апстракт: На простору унутрашњости Западног Балкана, услед бурних

историјских процеса нарочито у доба Велике сеобе народа 4–7. вијека, са-
чуван је изузетно мали број старих топонима. Етимолози су покушали да
одгонетну значење једног броја географских назива за које се претпос-
тавља да имају предсловенско, старословенско или несловенско значење.
Такви топоними се обично објашњавају романским, влашким, албанским
или мађарским ријечима; али код неких научника њихово значење се врло
различито тумачи. У овом тексту се говори о неколико таквих географских
топонима за које аутор сматра да су српског (словенског) поријекла, иако
неки филолози другачије сматрају. Као закључак износи се хипотеза да је
већина географских назива Западног Балкана новијег датума и да се не мо-
же везивати за далеку прошлост.
Кључне ријечи: Семберија, Мајевица, Романија, географски топоними,

етимологија.
Позната је појава да етимолози у последње вријеме многе гео-

1. babicmuzej@gmail.com
МИРКО БАБИЋ 331

графске термине покушавају да објасне врло старим ријечима из

предсловенске и индоевропске традиције. На просторима Европе
гдје се одржао континуитет античке традиције и гдје се географски
топоними нису мијењали од времена Римског Царства, то је методо-
лошки потпуно исправан приступ. Међутим, у крајевима гдје је до-
шло до тоталног разарања античке цивилизације, као што је случај
у унутрашњости западног Балкана, сматрамо да овај метод није
примјенљив. Новопридошли становници у Великој сеоби народа би-
ли су принуђени да већини географски појмова дају своја имена с
обзиром да није постојао континуитет у живљењу старијег станов-
ништва. Неки од оваквих географских топонима из старословенске
традиције временом су изгубили своје значење, тако да данашњи
становници, углавном, не знају значење ових термина. Слично је и
са научним радницима који износе најразличитије етимолошке хи-
потезе о таквим топонимима. Као примјер наводимо расправе о зна-
чењу назива равнице Семберије и планина Мајевица и Романија.
Данашњи становници Семберије, услед прихватања савременог
начина живота, изгубили су у приличној мјери сигурне споне са тра-
дицијом, тако да данас практично нико није у стању да објасни шта
уствари значи ријеч Семберија. Када се томе дода и изузетно бурна
историја ових предјела на границама Отоманског и Хабзбуршког
царства, гдје се у неколико наврата становништво у потпуности
мијењало, ова чињеница постаје разумљивија. Данас у Семберији
немамо ниједно сачувано лично име Сембер, али и данас ту и тамо,
широм БиХ, налазимо имена као што су: Сембер Семберовић из Зе-
нице, или адвокат из Градишке са презименом Сембер.
Најбољи научни рад о Семберији још увјек представља „Сембе-
рија-етнолошка монографија“ Радмиле Кајмаковић,(Кајмаковић Р.
1974.: 5–122) која најпрегледније доноси хипотезе и схватања већег
броја познатих научних радника. Она наводи: „Семберија је чисто
народни назив за ову област. Ни у средњем вијеку, нити у турској ад-
министрацијим, а ни доцније, ова област, званично, није називана
тим именом, ни у цијелини, нити дјелимично. Због тога се термин
семберија не помиње у писаним изворима, па се не може тачно уста-
новити, када је он настао. Значење имена Семберија нејасно је и при-
влачи пажњу научника од Вука Караџића до наших дана. Дуго време-
на је у науци било усвојено Скарићево мишљење да је назив Семберија
332 МИРКО БАБИЋ

О значењу назива Семберија, Мајевица, Романија...
постао у вези са турском ријечи 'зенбереџи' (како су се називали

јањичари наоружани самострелом). (Скарић В. 1910: 58–60) По Мила-
ну Будимиру назив Семберије потиче од арбанашке ријечи 'сембер'
(савезник, друг). (Будимир М. 1959: 42–43; Исти. 1982: 21–22) По
мишљењу Миленка Филиповића име Семберија могло је настати
најраније у 16. вијеку, када су се у том крају населили многи Власи и
оно је успомена на њихово друштвено-економско стање, уопште, или
ужу групу себара-сембера међу њима; односно, име Семберија је на-
стало од ријечи сембер, како су се у 16. вијеку називали Власи-тежа-
ци. (Филиповић М. 1966: 187–191) Име Семберија је највјероватније
мађарског поријекла, и везано је за она времена (12–16. вијек), када је
ове крајеве, повремено држала Угарска краљевина, а Срем и Славо-
нија, редовно улазе у оквире ове државе. Szembe (Зембе) на мађарском
језику значи: прекопута, наспрамно, преко.“
Позабавимо се укратко мањкавостима ових научних хипотеза. Хи-
потеза В. Скарића из 1910. и 1929. године (аутор је иначе био дугого-
дишњи директор Земаљског музеја у БиХ у Сарајеву) да име Сембе-
рија потиче од турске ријечи зенбереџи (род турске војске наоружане
самотрелима) није одржива, јер по нашем мишљењу овдје се ради
само о случајној подударности ријечи. Да је наша равница прозвана
по тој турској ријечи, ваљда би први Турци, ову област називали
Семберија. Заборављено је да Турци ову област никада нису тако
звали, него су је називали Орлово поље (у преводу), па се тако ова
Скарићева хипотеза мора, ипак, одбацити.
Мишљење угледног српског лингвисте Милана Будимира, такође
нема никакве реалне основе. По тој хипотези ради се о томе да име
Семберија, наводно потиче од албанске ријечи сембер, што значи са-
везник, али је превиђено да овдје никада није било Албанаца, и да је
Албанија удаљена од ових крајева скоро хиљаду километара, и да
никада нису били савезници овдашњим људима.
Такође је мањкава и хипотеза једног од најугледнијих српских ет-
нолога, академика Миленка Филиповића, који сматра да име Сембе-
рија потиче од Влаха, који су били кметови, тј. сембри, односно Сем-
бери, што је само на неки начин тачно. Такође, може се довести у
питање и мађарско тумачење ове ријечи, јер се по мишљењу зналаца
овог језика, од ове ријечи не може извести назив територије (изјава
представника хуманитарних организација у БиХ Иштвана Хорвата).

Остало је на крају да дефинитивно разријешимо домаћим ријечи-

ма ову загонетку око значења имена Семберија, по нашем мишљењу
на једино прихватљив начин. (Бабић М. 1998: 7) Назив Семберија се
дакле састоји од двије ријечи и завршетка (ија). Прво што упућије
данашњег читаоца, па и научника, на погрешан пут, јесте управо
овај завршетак, који се обично брзоплето проглашава страним. Тако
су чести латински називи са овим завршетком (Панонија, Далма-
ција, итд.), као и грчки: Метохија, Манасија; па и турски називи као
Куршумлија, Калесија, Чардаклија и друга. Из наведених примјера
се види да је завршетак –ија заиста чест у практично свим индоевро-
пским језицима, али дијелом се сачувао ипак и у српском језику. На
примјер географска имена у српском језику су: Банија, Бежанија, Бо-
рија, Љубовија, Љубија; али такође и код двије изузетно значајне ср-
пске области као што су Шумадија и Семберија, па и у случају нази-
ва земље Срба – Србија.
Јасно је да је Шумадија добила назив по главној одлици тог краја
у коме расте много шуме (земља шума), а Семберија је добила име
такође по главној одлици ове плодне равнице у којој се највише се-
ме бере. Највјероватније да су се у средњем вијеку земљорадници
(који сакупљају плодове, тј. сјеме беру) називали често и сембери. (У
случају оваквих ријечи као што је сјеме у сложеницама се не рали-
кује ијекавска од екавске варијанте.) Дакле човјек који бере сјеме је
Сембер, а област која се по њима зове је Семберија.
Ништа природније од тог да су новопристигли становници који
су у ову плодну равницу дошли из кршевитих и мање богатих краје-
ва, дали назив Семберија за цијелу регију гдје се највише сјеме бере
(тј. убирају плодови). Није нам познато да је кориштен назив Сембе-
рија за нашу равницу у средњем вијеку, али је сасвим извјесно да се
овај назив у потпуности уобичајио иза 1736. године када су у ове
крајеве дошли помињани нови становници равнице – преци дана-
шњих Сембераца.
Већ на самом почетку 20. вијека најпознатији српски гуслар и рап-
сод Филип Вишњић (1767–1834) у пјесми „Кнез Иван Кнежевић“ у ви-
ше наврата помиње земљу Семберију, кметове семберске, а Србе
Семберце назива Сембери Србињи (стих 230). Вук Караџић у напо-
мени уз ову пјесму за мање упућене објашњава да је Семберија „У
Зворничкој нахији на лијевом бријегу Дрине“ – што значи да је већ

тада име Семберије код народа у потпуности прихваћено.

И у случају назива Мајевице десило се скоро исто као и са Сембе-
ријом, сем што су о тумачењу назива Мајевице постојале тек двије
хипотезе. У познатом дјелу чувеног етнолога Миленка Филиповића
„Мајевица – с особитим обзиром на етничку прошлост и етничке
особине мајевичких Срба“(Филиповић М. 1969: 11) на страни 11. за-
пажено је да „нико од позваних стручњака није се бавио тумачењм
тог имена“ (Мајевица) сем једино, познатог историчара и академика
Симе Ћирковића који је изнио хипотезу „да име спада у групу рим-
ских и илирских имена“. Стога је Миленко Филиповић изнио још
једну научну хипотезу. „Претпостављам да се ради о једној ријечи
која постоји у савремном арбанашком језику и која значи: брдо, пла-
нина (мај, мал, маја)“(Исто: 12)
У данашњој литератури, слично називу Мајевица, име средишта
централног предјела Мајевице – Лопара тумачено је на врло чудан
начин. Познати српски научници Владислав Скарић и Јован Ердеља-
новић „научно“ доказују да назив лопар, лопари, лопаре (говедар) по-
тичу од албанске ријечи, „односно да се ради о дошљацима из арба-
нашких крајева или из њихове непосредне близине“. (Исто: 10)
Невјероватно је да ови научници вјерују у овакву теорију, иако и
сами наводе на десетине назива Лопар, Лопари, Лопаре, за насеља,
села, засеоке, родове, и разне топониме широм српских земаља. Чуд-
но је како „не посумљаше“ да ли се иза бар неког од ових назива не
крије назив за лопату-лопар, и откуд у толиким крајевима Балкана
да се баш сви говедари зову по албанском језику, па неће бити неод-
мјерено рећи да се ради о обичној бесмислици без обзира што је „на-
учно“ тумаче оваква респектабилна имена науке.
Међутим, врхунац необуздане бујне маште и тоталног недостатка
самопоштовања налазимо у једној хипотези др Миленка Филипо-
вића који назив мајевичких Лопара тумачизбивањима у великој се-
оби европских народа прије 1500 година „да је међу словенским до-
сељеницима у Босну могла бити нека група Лопара, како Руси
називају северни народ Лапонце“. (Исто: 20)
Ово је примјер како научни радник (иако један од неколико глав-
них српских етнолога) ако изгуби, услед непријатељског притиска
или идеолошке заслијепљености, или услед било чега другог, дозу
здравог самопоштовања, може да изнесе тешко одбрањиву научну

хипотезу. Услијед тога такав научник се није сјетио – откуд толики

називи Лопара по Балкану и нису ли онда и цијели Балкан населили
Лапонци; и одкуд толики Руси на Балкану у околини свих тих Лапо-
наца да им дају име Лопари „како Руси називају Лапонце“.
Овдје ћемо аргументовано одбацити ове ничим доказане брзопле-
те хипотезе иначе веома угледних и најугледнијих српских научни-
ка. За назив општинског мјеста Лопара тврдимо да је могао настати
једино по прављењу дрвених лопата – лопари, а Мајевица је стара ср-
пска ријеч којом се најбоље дефинише ова наша планина (слично на-
зивима Трескавица, Бјелашница, Срнетица, Чемерница, Враница,
Јасеница). Ријеч Мајевица се сатоји од основе мај, наставка – ев и за-
вршетка -ица. Јасно је да је завршетак најсрпскији, а да је чисто срп-
ски наставак –ев, који се у српском језику употребљава за множину
(број-бројеви, пуж-пужеви и сл). О значају основе -мај мало ћемо
касније нешто више рећи (мада се сад већ насућује њено пуно зна-
чење).
Ово својеврсно иживљавање над самим собом у случају „тума-
чења“ назива Лопаре попримило је своју најфантастичнију и најгро-
тескнију форму. У овом случају српски научници су морали одуста-
ти (као уосталом и сви објективни људи) од било каквог тумачења
имена општинског центра градића Лопаре, јер он потиче очигледно
од мјеста за прављење дрвених лопата – лопара. Јесте тачно да се
после губљења употребе лопара – дрвених лопата за стављање хљеба
у пећ, код многих људи изгубило сјећање на тачно значење ове рије-
чи, али ипак се ова ријеч сачувала у обичном говору (нпр. „уши су
му к'о лопари“ – тј. велике као равна дрвена лопата за стављање хље-
ба у пећ). То би било исто као кад би неко тврдио да ријеч Угљевик
није српска.
Тако познати српски научник и академик Миленко Филиповић
тврди да је Мајевица албански назив, а превиђа да су Албанци одав-
де удаљени близу хиљаду километара, и заборавља да је сам утврдио
да народна традиција овдје не сеже дубље од 200 година у прошлост.
Па чак да су овдје некада и живјели Албанци то није никако могло
бити у последњих 2000 година (а тада уосталом и није било Албана-
ца јер су се доселили тек у 11. вијеку). Осим тога заборавља да је сам
написао у својој књизи (Прилози, стр. 71) да на Вучјаку постоји село
Мајевац, па би морало да је и оно албанског поријекла – што је чиста

бесмислица. Исто тако заборавља да постоји и Мајевац код Шипова

и низ таквих топонима по српским земљама и цијелом Западном
Балкану.
Основа ријечи „мај“ свакако не потиче од назива за мјесец мај (ла-
тинског поријекла) нити од сличне албанске ријечи, него од исте оне
српске основе као у ријечима: мај-евац, з-мај, про-мај-а, о-мај-а, мај-
ија, мај-ати (махати), за- мај-ац, за- мај-авати. Свима онима којима
је српски матерњи језик јасно је шта значи ова основа мај. Она се да-
нас преплиће са основом мах (махати, замах и сл.), која је у дана-
шњем уху још разумљивија и „српскија“. Значи промаја је промахи-
вање (циркулација) ваздуха; замајац је оно што даје замах некој
направи; мајија је гредица на угловима крова око које промахује вје-
тар; омаја је она вода која се распрскава на точку воденице и њу дје-
војке у ђурђевданско јутро хватају – да омаја промахне поред њих
због здравља; змај је фантастична животиња која сипа тј. маје-маше-
промахује ватру из уста.
Дакле Мајевац је мјесто гдје више пута промахује тј. маје или дува
(вјетар, магла, вијавица), а Мајевица је област – планина тако разуђе-
на да јој је то главна особина да се ту често нешто мијења, маше, про-
махује, омахује, замахује. Стога на Мајевици одвајкада постоји поток
Змајевац код Кораја, Змајевац у Миладићима или извор Змајевац ис-
под брда Лазаревице у Доњој Трнови, и то што је у једно вријеме би-
ло промијењено име насеља Корај у још један Мајевац. Значи албан-
ска ријеч мај која се преводи као врх – као Мај'е Маdhе (2012) у
области Дукађин и низ таквих назива за врхове широм Албаније не-
мају никакве везе са српском Мајевицом. Ако ће се прихватити тео-
рија о преузимању онда то може бити само преузета српска ријеч и
општесловенска ријеч у албанском језику, као и низ других таквих
ријечи – а не никако обрнуто. (Бабић М. 1998: 11)
Слично горњим драстичним случајевима исто то се десило и са
тумачењем назива мајевичког села Тобут. Муслимански научници
су форсирали (а неки Срби се утркивали ко ће то још радикалније
поткријепити) тезу да Тобут потиче од турске ријечи табут (мули-
мански отворени мртвачки ковчег). Ова хипотеза је постала мањкава
оног тренутка кад се дознало да се Тобут помиње знатно раније при-
је доласка Ислама у ове крајеве, па се онда приступило и додатним
објашњењима (која свакако нису аргументована) да овај назив поти-

че од турске ријечи тобе (тоба) што значи завјет, како се зове и једно
село у Банату, у близини румунске границе (Тоба код Кикинде). Исто
тако неаргументовано било би изводити назив села Тобут из тур-
цизма топати (ћопати), што значи храмати, и од ријечи табан (та-
бати, табанати, натобати – земљу на ногу нпр., па одатле евентуално
Тобут), или пак од ријечи топот (лупа при трчању). (Керовић Љ.,
Бабић М. 1997: 32)
На исти начин као у случају Тобута су покушали тако да тумаче
име сусједног села Мезграја, као да се ту ради о мездрама (муслиман-
ско гробље и простор), а ради се о старом српском називу мезгра – а
одатле Мезграја. Мезграја је дакле мјесто гдје се увелико сакупљала
мезгра – „младо и сочно ткиво и сок између коре и сржи дрвета, а на-
рочито буковог“, (како то и пише у српском ријечнику). (Речник.
1973: 333)
О називу планине Романија такође су се испредале најразличи-
тије приче, али је у нашу литературу најдубље ушла она теза о ла-
тинском, односно романском поријеклу ове ријечи. По том
мишљењу планина Романија носи име по Романима – становници-
ма Римске империје, који се опет називају по граду Рома (Рим) и по
којима се назива држава Румунија (Romania). Међутим, на простору
српског говорног подручја постоји цијели низ топонима са овим
именом, као село Романи код Калиновика, засеок Романи у Растош-
ници, или поток Романа код манастира Тавна. Просто није могуће да
су сви ови географски топоними добили име по старим Романима.
Потребно је само отворити стари ријечник српског језика и видјети
да ријеч роман не означава само књижевну врсту, него и да има бо-
таничко значење за цвијет дивље камилице који се назива и бела ра-
да (јармен). (Исто: 561) Такође, на руском језику камилица се назива
ромашка, што додатно потврђује да су наведена села и потоци, брда
и планине, на којима расте камилица или бела рада, тј. биљка роман
добили име Романија.
Бројни су овакви и слични примјери и за друге географске топо-
ниме са простора Западног Балкана, који се неоправдано тумаче не-
словенским ријечима. Овдје смо аргументовано доказали да се пла-
нина Романија назива по биљци роман, а Мајевица по
карактеристичој разуђености планине, гдје све маје (маше, прома-
хује... ), док се у Семберији семе бере.

Као општи закључак износимо аргументован став да је велика

већина географских назива на Западном Балкану новијег и најно-
вијег датума, гдје се само неки топоними могу везати за далеку,
предримску прошлост, што посао етимолошких ентузијаста чини
још сложенијим.
Бабић М., Значење имена Семберија, Семберске новине 1. јаунуар

1998, Бијељина 1998.
Будимир М., О старијим поменима српског имена, Глас САН, 236,
Одељење литературе и језика, НС 4, Београд.
Будимир М., Српска рапсодија Филипа Вишњића, Радови 13, АНУ
БиХ, Сарајево.
Кајмаковић Р., Семберија-Етнолошка монографија, Гласник Земаљс-
ког музеја БиХ у Сарајеву, Етнологија, НС 29, Сарајево.
Керовић Љ., Бабић М., Тобут (монографија), Музеј Семберије,
Бијељина.
Речник српскохрватског књижевног језика, Књига 3., Матица Српска,
Нови Сад.
Скарић В., Семберија, Развитак, 1, Бања Лука.
Филиповић М., Постанак и значење имена Семберија, Радови 30,
АНУ БиХ, Сарајево.
Филиповић М., Мајевица – с особитим обзиром на етничку про-
шлост и етничке особине мајевичких Срба, АНУ БиХ, дјела 4,
Сарајево.
MIRKO BABIĆ
About the meaning of the names Semberija, Majevica,

Romanija...
In the area of the interior of the Western Balkan, due to the tumultuous historical proc-
esses, especially at the time of the Great Migration of Peoples in 4th–7th century, it has been
preserved an extremely small number of the old toponyms. Etymologists have tried to de-
cipher the meaning of some geographic names which are supposed to have the Pre-Slavic,
Old Slavic or Non-Slavic meaning. Such toponyms are usually explained by the Roman,

Aromanian, Albanian or Hungarian words. However, the meaning of these toponyms is

construed very differently by some scientists. In this text some of such geographic topo-
nyms, of which the author thinks that they are of the Serbian (Slavic) origin, are treated,
although some philologists think differently. As a conclusion, it is constructed a hypothe-
sis that most of the geographic names of the Western Balkan are of recent date and that
they cannot be connected to the ancient past.
Keywords: Semberia, Majevica, Romanija, geographic toponyms, etymology.

УДК: 811.163.41(091)
811.1/.2’362
СРПСКИ ЈЕЗИК И ЊЕГОВА СТАРОСТ
The Serbian Language and its Age
ГОРАН ПОЛЕТАН1
БИЈЕЉИНА
Апстракт: Топоними и хидроними који вуку коријен из српског језика и

грешке приписивања на српском језику лако препознатљивих имена мјеста и
личности из индо-европске историје, митологије и географије језицима чак и
неких митских народа чији су чак и постојање и име обавијени велом исто-
рије, а камоли њихов језик, вијековима изазивају полемике званичних исто-
ричара, етнолога и лингвиста, који своја сазнања заснивају на подацима који
потичу углавном из западних извора, који и иначе имају тотални монопол у
нашем институционалном образовању, и слободних истраживача чијим се
бројем можемо похвалити, још од Милојевића, пеко Олге Луковић-Пјановић,
па до данашњих контраверзних Јована Деретића и Слободана Јарчевића... Да
ли су открића ових последње поменутих прецијењена, потцијењена, или им је
дата права мјера и да ли постоји икаква шанса да се помире велике разлике у
приступу једних и других, за добробит нових сазнања? Одговор на та питања,
као и на оно о нашем правом идентитету, траже бројни скупови који се баве
пред-хришћанском историјом Европе и ширег индо-европског простора. Си-
гурно је само једно: многе, годинама прећуткиване, чињенице које се косе са
до сада прихватаном историјом незадрживо излазе на свјетло дана, често та-
ко силовито, да се пред њиховом силином многи вијековни табуи руше као
куле од карата.
Кључне ријечи: историја, српски, поријекло, индо-европљани, прото-

1. gp@goranpoletanl.com
ГОРАН ПОЛЕТАН 341

германски, Келти.
Топоними и хидроними који вуку коријен из српског језика и

грешке приписивања на српском језику лако препознатљивих име-
на мјеста и личности из индо-европске историје, митологије и гео-
графије језицима чак и неких митских народа чији су чак и пос-
тојање и име обавијени велом историје, а камоли њихов језик,
вијековима изазивају полемике званичних историчара, етнолога и
лингвиста, који своја сазнања заснивају на подацима који потичу
углавном из западних извора, који и иначе имају тотални монопол
у нашем институционалном образовању, и слободних истраживача
чијим се бројем можемо похвалити, још од Милојевића, преко Олге
Луковић-Пјановић, па до данашњих контраверзних Јована Деретића
и Слободана Јарчевића...
Да ли су открића ових задње поменутих прецијењена, потцијење-
на, или им је дата права мјера и да ли постоји икаква шанса да се по-
мире велике разлике у приступу једних и других, за добробит нових
сазнања? Одговор на та питања, као и на оно о нашем правом иден-
титету, траже бројни скупови који се баве пред-хришћанском исто-
ријом Европе и ширег индо-европског простора. Сигурно је само јед-
но: многе, годинама прећуткиване, чињенице које се косе са до сада
прихватаном историјом незадрживо излазе на свјетло дана, често та-
ко силовито, да се пред њиховом силином многи вијековни табуи
руше као куле од карата.
Свједоци смо дугогодишњег олаког прихватања тврдњи да неко
од наших мјеста своје име дугује некој грчкој, латинској, келтској
или германској ријечи, најчешће без икаквог озбиљнијег истражи-
вања, или бар озбиљнијег критичког става. Са друге стране, свка твр-
дња наших истраживача на пољу етнологије или етимологије, да би
име некога мјеста на широком индо-европском простору могло да
има српско значење изазове љутиту реакцију иодбацивање такве
тврдње, исто тако, без озбиљнијег истраживања и критичког, али
објективног, научног става, који би уважавао њено величанство – ло-
гику.
Којом би се методологијом требало служити да би се потврдила
нека теорија? Врло једноставном! По оној Хегеловој, да свака теза
342 ГОРАН ПОЛЕТАН

Српски језик и његова старост
има своју антитезу, да бисмо као резултат добили синтезу ставова,

довољно би било да на сваку тврдњу да име неког мјеста вуче ко-
ријен из одређеног језика покушамо наћи контра-аргумент, дока-
зујући да је логичнија тврдња да то исто име потиче из неког другог
језика. Ако у том сукобу аргумената, у једном језику нема ријечи
која би објашњавала значење те ријечи а у другом та ријеч има јасно
значење, било би, у најмању руку, игнорантно да занемаримо тако
јак аргумент. Наравно, у игру, осим лингвистике, морају бити укљу-
чени и историја и етнологија, а посебно област митологије, да би се
разумјела култура одређеног народа.
Шта је главни узрок настајања таквих грешака, или можда поли-
тички мотивисаних притисака да се промовишу одређене језичке,
или, боље речено, етничке групе? Да бисмо боље разумјели пробле-
матику сукоба словенске и западно европске научне етимологије и
етнологије, уопште, које се онда неизбјежно прелива на поље исто-
рије, да би на крају свој епилог добио и у самој политици, морамо
претходно бити обавијештени о језичкој култури и традицији ова
два, како ћемо видјети, два потпуно различита свијета. Наиме, док
словенски језици имају дубок коријен у народу, западно-европски
језици су направљени недавно. на брзину, с брда- сдола, не дајући
народу времена да се сроди са њима и да их стварно „разумије“ у
смислу како су разумјели свој изворни језик, којиа ми, Словени, и
даље говоримо и осјећамо га у свој пуноћи.
Наиме, док у словенским земљама свако име, било града или лич-
ности, мора да има неки смисао, у западно-европским језицима, та
имена се просто меморишу, најчешће немајући чак ни било какво
значење. Не само да, на примјер, већина Енглеза не зна значење сво-
га личног имена или презимена, него нема било какву представу о
коријену већине ријечи из свога језика које се свакодневно користе.
На примјер, за њих је ИСТ (еаст) само ријеч која означава исток, као
правац, немајући појма да она вуче коријен из наше ријечи исток,
која код нас јасно означава да у том правцу сунце ИСТИЧЕ иза брда,
као што на западу ЗАПАДА. Или. На примјер, они не знају зашто
седло зову СЕДЛ, док је код нас јасно да га зовемо седло зато што се
на њему седи, као да из истог разлога има слично значење као и се-
дало, седиште...
Тек када утонемо дубље у истраживање других језика, почињемо
ГОРАН ПОЛЕТАН 343

да схватамо праву старост српскога језика, која је још израженија ка-

да га почнемо упоређивати са другим словенским језицима.
Упућујући се у велику авантуру трагања за поријеклом топонима и
хидронима, али и имена историјских личности, не само на блиском
нам простору, него и на Балтику, у Британији, на Кавказу, па све до
краја Индије, откриће нам се скривени свијет огромног језичког оке-
ана, у чијим се и у најдубљим дубинама са лакоћом тумаче значења
имена, која су на тим мјестима одавно изгубила своје значење.
Већ је крајње вријеме, да се оканемо олаког прихватања фантас-
тичних митова о Келтима и Германима, а истовременог често ира-
ционално одлучног устајања против било каквог помињања Срба и
Српскога језика у позитивном свјетлу.
GORAN POLETAN
Serbian language and its age
For centuries, toponyms and hydronims with Serbian root and rewriting mistakes, in
Serbian language easily recognizable, names of places and people from Indo-European
hystory and mythology of other mythical people, whose existence and even name are
wrapped in the veil of mystery, and not to speak about their language, have been causing
controversies of official hystorians, ethnologiests and linguists, who base their knowledge
on the data mainly obtained from the west sources, which have total monopol upon our
institutional education, and free researchers, whose names we can after all be proud of,
since Milojevic, over Olga Lukovic, and to the present, like Jovan Deretic, Slobodan
Jarcevic…
Are the discoveries of these last mentioned overestimated, underestimated or the right
mark is given to them and whether there is a compromise between them and those first
mentioned? The answer to these questions, as well as on that of our real identity, is studied
by numerous conferences, dealing with Pre-Christian European History and wider indo-
european Space. Only one thing is certain: many facts, being kept in silence for years, that
are against to the, so far, accepted history, rapidly come to light, often with such force, that
in a front of their vitality many centuries-old taboos fall down like a house of cards.
Keywords: toponyms, hydronims, Serbian language, identity, new facts.
344 ГОРАН ПОЛЕТАН

УДК: 811.163.41’373.21
811.163.41’37
ЗООНИМИ И ПАСТИРСКИ ТЕРМИНИ У

МИКРОТОПОНИМИЈИ ОКОЛИНЕ
КУРШУМЛИЈЕ
ZOONYMS AND SHEPHERD TERMS IN THE MICROTOPONYMY OF THE

SURROUNDINGS OF KURŠUMLIJA
ГОЛУБ ЈАШОВИЋ1
Апстракт: У раду се говори о топонимима који су настали од апелатива

зоонимског порекла и од лексема који припадају пастирској терминоло-
гији. Извршена је лексичко семантичка анализа и класификација микро-
топонима зоонимског порекла и микроназива насталих од пастирских
термина и лексике која је у вези са пословањем око стоке и живине. Сви
забележени облици ове врсте пописани су на простору Горње Топлице и
Косанице. Регистровани називи забележени су у дијалекатској форми на
простору косовско-ресавског дијалекта. Прозодијски и граматички су об-
рађени.
Кључне речи: микротопоними, зооними, семантика, структура, класи-

фикацијахидроними, ојконими, ороними, околина Куршумлије
Испитивани простор, Горња Топлица и Косаница, брдско-планин-

ски је крај покривен великим површинама листопадног и четинарс-
1. gjasovic@gmail.com
ГОЛУБ ЈАШОВИЋ 345

ког дрвећа који је вековима био погодно станиште за многе живо-

тињске врсте, стога је разумљиво што је забележен значајан број
микротопонима зоонимског порекла. Називе ове семантичке под-
групе поделили смо на: називе у вези са сисарима и називе у вези са
птицама. Називи су потом класификовани на микротопониме на-
стале од апелатива за именовање инсеката и називе за именовање
живих бића која живе у воденој средини (Пјанка, 1970: 171–173).
1. Називи у вези са сисарима
1.1. Дивље животиње

ЈАЗАВАЦ (Meles meles): Јȁзавички пȍток, шума ДД;2 Јазбéнче, ситна
шума и голет К; Јазбȅће ру̏пе, потез код места Дрењак у ком је некада
копана руда Пђ; Јазбови̏на/Јȁзбовина, утрина и пашњаци код Јери-
ниног града Вл Сц; Јазовȅће ру̏пе/Јȁзовичке ру̏пе, шума и пашњак
Ск-Дг; Јȁзовички пȍток, долина у потезу Јасике на левој обали Бањс-
ке реке Тј; Јȁзовце, шуме на потезу Гај Дц, Јȁзовчеве јȁме, шума иза
Дола Ск.
КУНА (Mustela martes): Куни̏чино гњéздо, државна букова шума Пђ.
2. За локализацију микротопонима, а ради уштеде простора, користићемо се
скраћеницама топличких села датим у заградама: Бабица (Бц), Барлово (Бр),
Баћоглава (Бћ), Баце (Бц), Бело Поље (БП), Богујевац (Бг), Васиљевац (В), Велико Пу-
павце (ВП), Висока (Вс), Вишесело (Вш), Влахиња (Вл), Врело (Вр), Вршевац (Вв), Ву-
којевац (Вк), Горња Мекуљана (ГМ), Горње Точане (ГТ), Ново Село (НС), Грабовница
(Г), Дабиновац (Д), Данковиће (Дк), Дегрмен (Дг), Дединац (Дц), Дешишка (Дш),
Добри До (ДД), Доња Мекуљана (ДМ), Доње Точане (ДТ), Дубрава (Дб), Ђаке (Ђ), За-
грађе (З), Зебице (Зб), Жалица (Ж), Жегрова (Жг), Жуч (Жч), Иван Кула (ИК), Игриш-
те (И), Калиманце (Кц), Калудра (Кл), Кастрат (К), Коњува (Књ), Крчмаре (Кч), Косма-
ча (Кс), Купиново (Кп), Кутлово (Кв), Куршумлијска Бања (КБ), Крток (Кт), Луково
(Л), Љутова (Љ), Љуша (Љш), Магово (М), Мала Косаница (МК), Марковиће (Мв), Ма-
тарова (Мт), Мачковац (Мц), Маричиће (Мч), Мачја Стена (МС), Мердаре (Мд),
Мерћез (Мћ), Механе (Мх), Мијачиће (Мј), Мирница (Мн), Мрче (Мр), Невада (Н),
Орловац (О), Паваштица (Пв), Парада (Пр), Пардусе (Пд), Пачарађа (Пч), Пепељевац
(Пп), Перуника (Пк), Плочник (Пл), Преветица (Пв), Пролом Бања (ПБ), Равни Шорт
(РШ), Растелица (Рс), Рача (Р), Рударе (Рд), Сагоњево (Сг), Самоково (См), Свињиште
(Св), Секирача (Ск), Селиште (Сш), Селова (Сл), Сеоце (Сц), Спанце (Сп), Тачевац (Т),
Тијовац (Тј), Тмава (Тм), Требиња (Тр), Трећак (Тћ), Трешњица (Тш), Трн (Тн), Трмка
(Тк), Трпезе (Тп), Шатра (Ш), Штава (Шт).
346 ГОЛУБ ЈАШОВИЋ

Зооними и пастирски термини у микротопонимији околине Куршумлије
МИШ (Mus): Ми̏ши дȏ, ливаде Мр, Домишȇвка, ливада и шума пре-
ма Тмави Пл,3
МЕЧКА (Ursus aretos): Мȅчи кȁмен/Мȅчји кȁмен, велика стена на бр-
ду Сц, Мечкȁрска ру̏па/Мȅчкина рýпа, утрина и шума на Црном врху
Б, Мēци̑н дȏ, букова шума Љ, Мȅчи пȍток, лева притока Бабичке реке
Б,
МЕДВЕД: Медвȅђа стȍпа, шуме и утрина Л.
ВУК (Canis lupus): Вy̑чи дȏ, шума на брду Л, Вӯчи̑ кр̏ш, шума поред
стене на вису РШ, Ву̑че/Ву̑чје ру̏пе, стеновита јаруга и букова шума
изнад Глуваћа Жч; шума на брду у којој има јазбина Тп, Ву̑че
јȁзбине, пашњаци испод Становог бријега Дг, Ву̏ча пȁдеж, ливаде и
шуме у страни Тш, Вýча лȍква, ливаде и букова шума Дг, Вýча, засе-
лак у којем су куће Миленковића, Николића, Павловића, Саковића,
Јовића, Ђорђевића, Јевтића, Краговића ДД; Вȅлика Вýча/Велика Ву-
ча, део засеока Вуча у долини поред Косанице ДД Пр 2; Мȃла Вýча,
део села у којем живе Радовановићи и Саковићи ДД, Ву̑чја/Ву̑ча
рáскрсница, утрине код Лаловића косе на којој су постављане чеке
вуковима Дг, Ву̑чја глáва, шума Ж,
ЗЕЦ (Lepus): Зȁјачки/Зȁјечки, пȍток, долина и поточић Тш; Зȇчје
поглȅдало, шуме и пашњаци Вк; Зȅчи лȁз, пашњаци и шума ИК,
Зēчи̑/Зȅчи брȇг, шума и ливада на брегу Л Књ,
ЗМИЈА (Ophidia): Змијȃорник, њива Пд; шума у присоју у којој има
змија Пп-Сп; осојна страна више засеока Миљковићи ГМ; присојна
страна Жч; Зми̏чина глáва, шума, пашњак ИК, Зми̑чки лази̑ћ, шума
на коси према Сагоњеву Сл.
ЈЕЛЕН (Cervus elaphus): Јел᾽éњак /Гȏрњи Јел᾽ȅњак, ливада и шума
Мр; ливаде на брду Тр; Јел᾽éнац, брдо између Растелице и Жегрове
Жг; ливада и шума И-Рс.
КОШУТА (Cerva): Кошу̏тњак, пашњаци у страни према Сагоњеву
Вш.
КРТИЦА (Talpa europaea): Поткрти̏њак, шума на коси брда Кр-
тињак Тк; Крти̏њак, ливаде у подножју брда Жг; Крти̑њски пȍток,
шума у потоку који је десна притока Жегровачке реке Жг,
ЛИСИЦА (Canis vulpes): Лиси̏чје ру̏пе, јазбине код места Орашњак
3. Исп. Мишовкиња Stillaria media, Гордана Драгин, Терминологија коровске флоре у
Шајкашкој, Прилози проучавању језика 20, Нови Сад 1984, Стр. 195; В. Караџић, Ср-
пски Рјечник, одредница Мишина, Београд 1935, стр. 373.

Кс; Лиси̏це, њиве и шуме Ђ; Лиси̏чак, брдо обрасло клеком и ситним

растињем Жг.
МАЧКА (Felis domestica): Мачкина присоја Пђ, Мȁчја Стéна/Ма-
частéна, село МС; Мāчкȍвац, село Мц; Мāчкȍва вȍда, њива Б; извор и
шума Бћ.
1.2. Птице
1.2.1. Живина
КОКОШКА: (Gallus domesticus): Кокȍшка, ливада у засеоку Бачиће
Тр.
ПЕТАО: Ци̏гански пијēта“о/пēта“о, шума у засеоку Вуча у којој је
велика стена ДД.
ЋУРКА: (Meleagris gallopavo): Ћу̑ркин до̑, виногради и шљиваци у
Осоју Бц.
1.2.2. Остале птице

ВРАНА (Korvus): Мȃли Врȃњи пȍток, шума у долини Л; Врȁњи
пȍток, пашњаци у долини на левој обали Штавске реке Тш; Врȁњски
пȍток, тече од Доњег Шиповца, десна притока Ратковог потока Л;
Врȃњска рáвна, ливада на заобљеном брду Мн,
ГОЛУБ (Columba): Голубȅћа ру̏па, дубока провалија на планини у
коју су бацани покојници за време рата Тш; Голу̏бећи рȁс, пашњак
на којем је био велики храст ГТ; Гȍлубов ви̑с, брдо на којем се налази
велики храст у чијој крошњи се гнезде дивљи голубови Мх; Гȍлубово
гнéздо, букова шума у којој је било неколико старих великих храсто-
ва у којима се гнезде голубови Пђ; Голӯбȍвац, пашњаци и шума на
брду Кл.
ГАЛЕБ (Larus laridae): Гȁлеб, забран и пашњаци на брду према Иг-
ришту Жч.
ГАВРАН (Corvux corax): Гȁрваново/Гȁрваново гниéздо, букова шу-
ма, кршевито брдо, зло место Пк.
ЖДРАЛ (Ciconia ciconia): Ждрȁљевска водени̏ца, колашинска воде-
ница на Великој Косаници Зб.
ЛАБУД (Cygnus): Лȁбудов дȏ, ливада у долини више Лазаревића
Мн.
ЛАСТА (Hirundo): Лāсти̑н дȏ, шума ПБ.

ОРАО (Aquila): Арлу̑јска река, в. Орлујска река РШ; Орловац, село

у долини Косанице О; Орлова глава, шума на брдима између Секи-
раче и Стубле Пр 2; Ōрлȍво гнéздо/Ōрлȍво гњéздо, шума и пашњаци
на брду које се налази на тромеђи Купинова, Зебице и Прекорађа Кп-
Зб-Пђ; Орлȍвачка рéка/Ȍрловачки пȍток О-Кт-РШ; О!рловска
ријéка/Орлу̑јска ријéка/рéка, поток, тече од Преполца, лева притока
Косанице Кт-О-РШ; Арлy̑јски/Орлy̑јски ви̑с, шума и кршеви РШ;
Ōрлȏв кр̏ш/Орлу̑јски кр̏ш, шума око великог крша у потезу Компи-
раши Рд-ВП; Ōрљȇв брȇг, утрина и шума у Бачићу Тр; Ȍрл᾽иште/
Орл᾽и̏ште, њиве и ливаде на вису према Преполцу Пв.
СОКО (Falco): Соколȏв кр̏ш, велике стене на брду. На стенама расте
ретка ситна свилена трава Кч; Соколȏв ви̑с, планина више села Св;
Соколȍвица, висока планинска греда која се простире од Космаче до
Пролом Бање Кс-ВП-Мх-ПБ; заселак у ком живе или су живели Ми-
луновићи, Аксентијевићи, Симићи, Радивојевићи, Миловановићи,
Нешићи, Ралићи, Миљковићи, Мрвићи, Радовановићи, Радосавље-
вићи, Рашковићи и други Кс; њива, ливада и шума између Дединца
и Космаче Дц; планина у атару Прекорађе и Зебице Зб-Пђ ВП ПБ Мх.
ЋУК (Athene noctua): Ћӯкȍвац, део засеока Колашинци у којем жи-
ве Милетићи, Веселиновићи, Алексићи, Јаковљевићи и други Кч; па-
шњаци и њиве у долини Љш; Ћу̏кови, заселак у којем живе Влади-
сављевићи и Милосављевићи Сп.
СОВА (Bubo bubo): Сōви̑н брȇг, утрина и пашњаци на крају села
Кч.
ЧАВКА (Corvus mandula): Чȃвча рȃван, ливада и шума Тр.
1.3. Инсекти
МРАВ (Formicidae): Мрави̏њак, ливаде и пашњаци према засеоку

Бачиће Тр; Мрави̑н᾽ци, шума Пв.
ПЧЕЛА (Apis femina): Код пчелȇ, њива и ливада. На околном др-
већу роје се шумске пчеле РШ; Кōлȍва пчȅла, шума и ливада ДД;
Чȅл᾽ин пȍток, поток, тече од Соколовице, лева притока Грабовничке
реке. У долини потока расте трава человина Дц; Чȅлин лу̑г, ливада
поред Луковске реке Мћ.
СТРШЉЕН: Код стршēљȁ, ливада Л.

1.4. Остали називи из сфере зоонима

РИБА (Pisces): Ри̏бњак, баре поред Тмавске реке Тм; шума и ливаде
десно од пута у долини Равношорске реке РШ.
ЖАБА (Rana): Код Жȁбине ку̏ће, њива поред Топлице ГМ; Жȁбљи
бу̏нар, локва у шуми Код раскрснице дубока око пет метара МС.
ДАЖДЕВЊАК (Salamandra Mucuboza): Дāжди̏н'ак, ливада поред
потока Пв.
2. Називи домаћих животиња
СВИЊА (Sus scrofa): Сви̑ња глáва, пространи шумски потез и па-

шњаци Сц Пр 2; Сви̑њски лȁз/Свӣњски̑ лȁз, ливада и њива Жч Сл;
Гȏрња Сви̑ња глáва, ливаде и шума на вису Сц; Дȏња Сви̑ња глáва,
шумовити потез Сц.
КОЊ (Equus caballus): Коњȁрник, ливада и шума Сц; Коњска ћуша
ПБ, Кȍњски пȍток, поток, тече од засеока Поточари, десна притока
Точанске реке ДТ; Кȍњски дȅо, шума и пашњаци Б; Коњу̏шка чу̏ка,
шума и пашњацо између Коњуве и Перунике Пк-Књ; Коњу̏шки пу̑т,
пут који повезује Спанце и Барбатовац Књ; Ђе се ски̑да с кȍња, одма-
ралиште на путу од Свињишта за Рачу ИК.
КРАВА (Bos taurus): Крȁваре, заселак у којем живе углавном до-
сељеници из Ибарског Колашина Дг; Кравȃрски пȍток, шума и па-
шњаци у долини потока који тече од Кравара. Поток је десна прито-
ка Мале Косанице Дг; Краварска планина, висока брда у засеоку
Краваре Пр 2; Краварска глава, брдо у засеоку Краваре Пр 2;
Крȁварске плȍче, равне и глатке плоче у Краварском потоку преко
којих вода тече брзо и хучно Дг.4
КОЗА (Capra hircus): Кȍзничко, њиве и ливаде Милутуновића Пл;
Козарéвци, шуме и ливаде у делу села у којем живе досељеници из
Ибарског Kолашина Дт; Козари̏це, шљиваци и трњаци на брду по-
годном за чување коза Шт; Козари̏ште, шума испод потеза Баште П;
Кōзи̏ћи, део села у којем живе Миленковићи, Видојевићи и Митро-
вићи Пл; Козȁрник, ливаде и њиве Тр; Козодȅре/Козодéрци, део села
4. Краваре се помиње као село у Катастарском попису Области Бранковића, а у ата-
ру суседног села Рача постоји ороним Бранкова кула о којој становници овог краја
чувају предање да су то остаци града који је подигао челник Бранко родоначелник
династије Бранковића.

у којем живе Павловићи и Плавшићи Љш.

ЈАГЊЕ 'младунче Capra hircus': Јȁгњило, пашњак на потезу велике
ливаде Л; Јāњȅво бр̏до, шума Г.
КРМЕ: Лȁз крмȅћи/Крмȅћи лȁз, ливада поред шуме коју рију
дивље свиње МС-Тп.
ОВЦА (Ovis aries): О!вче при̏соје, пашњак на стрмини Шт; О!вчар-
ска кȍса, пашњак на коси уз коју се овце изгоне на пашу Дц; План-
довȁлиште ȍвче, пашњак код Крчевине ДТ.
МАРВА: Марвенȏ грȏбље, ливаде код Вуловог кућишта Вс.
ГОВЕДО 'општи назив за Bos taurus': Говȅђак, њива поред куће Тр;
Подговȅђак, њива и шљивак Тр; Говȅђи кр̏ш, шумовити потез Рд;
Говȅђе плȃндиште, пашњак у потезу Црквица Ш;
2.1. Пастирски објекти, опрема и производи

ГОВЕДАРНИК: Говедȁрник, ливада поред Бачишта Тр; Говедȁрска
кȍса, пашњак на брду према Товрљану Дц.
БАЧИЈА 'објекат за смештај пастира на планинским пашњацима':
Арнау̏тска бачȅвина, пашњак на брду више селаТш; Бачȅвиште, ли-
ваде и пашњаци код пастирских колиба Пд; Бачéвче, ливаде и па-
шњаци на брдима Треске Тш; Бачи̏је, ливаде на брдима према Малој
Косаници Кв; Бȁчиће/Бачи̑ће, шљивак, утрина и јелак Пд; Бачи̑ће,
заселак у којем живе Милосављевићи, Миленковићи и Радовано-
вићи Тр; Бачи̑чки конȁци, колибе на пашњаку у Парадском присоју
Тр; Бач'и̑ч'ки пȍток/Бач'и̑ч'ки пȍток, тече од потеза Тумба на Бела-
сици, лева притока Требињске реке Л Кш 2; Бāчи̑ште, шума у центру
села Б; Бȁчиште, шума и ливаде крај карауле на Трећачком брду Тћ.
СВИЊАРАЦ 'затворена и покривена просторија за свиње':
Свињáрац, њиве на брду више села Шт; Свињи̑ште/Свини̑ште/
Свин′и̑ште, село Св; Свињски лаз Сл Жч; Свин′оглȁва, ливаде и шу-
ма на међи Калиманца и Сеоца Кц.
КОЛИБА: Коли̏ба, ливада више Тошковића куће ДД; Коли̏бе, утри-
на код дубова Тј; Кол᾽и̏бе, заједнички сеоски пашњак Пв; пашњаци и
њиве на брду према Коњуши ДТ; ливада и пашњак Мн Књ; āврина
кол᾽иба, пастирско станиште и извор на Забелу ДТ; А%нђи̏на коли̏ба,
њиве и ливаде Кривокапића који су изумрли Пк; Андри̑на коли̏ба,
утрина више села ПБ; Вy̑кова коли̏ба, њиве и ливаде у Ивовику Ш;
Ву̏котина коли̏ба, пашњак на брду према Власову ПБ; Вӯли̏на ко-

ли̏ба, колибе на њивама, далеко од куће, у којима се живело за време

пољских радова Тм; Вӣди̏цка коли̏пчина, ливада на којој су биле ко-
либе за овце Мх; Гáл᾽ова коли̏ба, ковачница Бора Гаљова на сеоској
утрини ДД; Јāћȍвске коли̏бе/Тулȁрске коли̏бе, пашњак код Греба-
лишта Кс; Јēвђи̏не коли̏бе, пландиште и пашњак код извора на Сре-
тића коси Сл; Код стȁрија кȍлиба, пашњаци и шума О; Код
Стȅванове коли̏бе, букова шума у страни Жг; Ли̏кина коли̏ба, пастир-
ске појате и колибе у брдима Жч; Лāзи̏на коли̏ба, пашњаци и колибе
на Голом брегу Дц; Љӯби̏на коли̏ба, пашњаци Радмановаца на пла-
нини Жч; Мāди̏на коли̏ба, пашњак Кл; Мијȁтова коли̏ба, шума и ли-
вада ДД-ИК; Миљу̏шкова коли̏ба, колибе на пашњаку на потезу Чу-
кар Жч; Мурсȅљева коли̏ба, шума поред границе Жг; Хајду̑чка
коли̏ба, шума више Петронијевог потока у којој је погинуо неки бу-
гарски војник Тн; Нȅнадова коли̏ба, шума на потезу Бреза на којој су
биле колибе пре рата Пч; Петрȍвића коли̏бе, пашњаци и ливаде у за-
сеоку Мараши И; Пау̏нина кол'и̏ба, пашњак на брду Црна чука Ш;
Рȁшкова коли̏ба, пашњак Бг; Рȁдојева коли̏ба, пашњаци и колибе код
Хајдучке воде Пк; Стȃра коли̏ба/Стȃре коли̏бе, пашњак и шума на
Бећировом брду Сл; ливада и пашњак М; Мд О ПБ; Сȅочка коли̏ба,
ливада Тм; Коли̏бе Лȁкетића, в. Колиба Дг; Ђȍкицке коли̏бе, колибе и
пашњаци у долини реке Ранковице И; Цигȁнске коли̏бе/Ци̏ганске ко-
ли̏бе, њиве и пашњаци у засеоку Пећанци Дц; шума и пашњак код
Цолине воденице Кл; ливада на којој су преко лета живели Цигани К;
Швȁпске коли̏бе, шума у којој су биле бараке за време Првог светског
рата Ш; Коли̏бине, шума и ливаде Љ; Коли̏биште, пашњак и утрина
на којој су биле радничке бараке Шт; Кол᾽и̏биште, воћњак Л.
КОНАК: 'примитивно направљено привремено склониште за рад-
нике или чобане': Кȍнак, пашњак и ливада код колибе Тр; Конȁци,
пашњаци и шума МК Мх; А%нтȍви конȁци, колибе и торови на међи
Кутлова и Прекорађа Кв; Конȁци Лýкића, пашњаци и пастирске ко-
либе на брду према Трну ДД; Бачи̑чки конȁци, колибе на пашњаку у
Парадском присоју Тр; Мȃркови конȁци, пашњаци и пастирске ко-
либе на брду према Лаловићима Кв; Стāнкȍви конȁци, чобанско ста-
ниште на брду Лаловића Кп; Ћӣрȍви конȁци, кућице у долини пото-
ка код Џодине воденице Г; Шипȍвачки конȁци, ливаде и пашњаци
на Шиповачкој коси Пр; Конȁчине/Конȁчиште, шума и пашњаци
поред пута на којима су постојале колибе које су служиле за одмор

Пр.
КОРИТА 'плићи дугуљасти дрвени суд за појење и/или храњење
стоке': Кори̏та, сеоско појило на утрини К; ливада у долини МС-ДД-
Тп; извор поред границе. Ту су борци испирали ране па је касније из-
вор пресушио Ск; Кòрита, ливаде код појила Рш; појило у Марицком
потоку Р; појила и пашњаци на Црној чуки Сг; пашњаци и ливаде
поред реке Кв; Вȍјводића кори̏та, шашњак и појило на коси Војво-
дића Тп; Код кȍрита/Код кори̏та, шума и пашњак код појила Тћ Сг
П; ливада код извора на којој је појило Рд Тр; Кȁмена кори̏та, стене у
облику корита на дну Бањске реке Мх; Комāтȍвска кори̏та, пашњак и
појило на коси Коматовића Дш; Тōмȍвића кори̏та, пашњак у долини
Трпешке реке Тп; Коритáнце, пашњак у Ивовику Ш; Кори̏то, ливада
у долини поред потока Л; Бори̏сљево кори̏то, извор и појило у осоју
И; Ми̏лошево кори̏то, извор и ливада поред пута Рс; Мȃорково ко-
ри̏то, извор и чесма на точак на којој је Марко Краљевић појио Шар-
ца ка да је са Самокова силазио на Марину кулу К.
КОТАР 'летвом или прућем ограђен простор у који се затвара сто-
ка': Кòтāр/Котáри, ливада Рс; Котари̑ћ, ливадица ограђена тарабама,
покретни торови за овце Вс; Жӣви̏цки котȃр, шуме и пашњаци у до-
лини Жегровске реке Ш; Код котáра/Код котāрчȅта, пашњак на којем
су биле колибе ДД; ливада поред куће Кц.
КОШАРА 'стаја за ситну стоку': Кошȁра, ливада крај шуме ДД;
пастирске колибе на пашњаку више села Рд; Јēвти̏цка кошȁра, па-
шњак и извор више Миленковића Н; Кýјова кошȁра, ливаде и шума
на брду Бјелетића ДД; Код кȍшара, пашњак у потезу Равна Рд; Стȃра
кошȁра, њиве код Гвозденине куће Тш; Шпи̏рова кошȁра, утрина и
шума у којој су биле кошаре за свиње МС; Кошȁре, ливада Тп;
Кошȁриште, пашњаци на којима су некада биле колибе Дг.
ВАРДИШТЕ 'место на ком се напаса стока': Вȁрдиште, пашњаци и
ливаде Л.
ЈАГЊИЛО 'место на ком се јагње овце': Јȁгњило, пашњак на потезу
велике ливаде Л.
КОЗАРНИК 'место погодно за чување коза': Козарéвци, шуме и ли-
ваде у делу села у којем живе досељеници из Ибарског Kолашина
Дт;Козари̏це, шљиваци и трњаци на брду погодном за чување коза
Шт; Козари̏ште, шума испод потеза Баште П; Кōзи̏ћи, део села у
којем живе Миленковићи, Видојевићи и Митровићи Пл; Козȁрник,

ливаде и њиве Тр; Козодȅре/Козодéрци, део села у којем живе Павло-

вићи и Плавшићи Љш.
ОБОРИШТЕ 'ограђено и наткривено место за гајење свиња':
Обȍриште, ливада Б.
ПЛАНДИШТЕ 'место, обично поред реке, где пландује стока':
Плȃндиште, ливада код чесме ГТ; пашњак и шума код потеза Козо-
дере Кс; пашњак и шума у Преветичком потоку МК; пашњак и шума
код гуџалишта Сг; извор и пашњак на брду Црна чука Сг;
Плȃндиште/Плȃондиште, шума и пашњак поред Дабиновачке реке
КБ; пашњаци на брду Тр Кт-Кп Тј РШ Ж Жг И Бр Л Мр; ливаде и њи-
ве на равници између Велике Косанице и пута за Добри До Кп; утри-
на у потезу Чардак Љш; потез око врела који је извориште Праворац-
ке реке Вл; шума и пашњак у долини Мердарске реке Мд; заселак у
ком живе Илићи Зб; ливада у потезу Латови Тн; Водени̏чко
плȃндиште, потез у равници на обалама Косанице Кп; Вишесȅлско
плȃндиште, пландиште на потезу Ћевгуџа Сг; Говȅђе плȃндиште,
пашњак у потезу Црквица Ш; Гȏрње плȁндиште, пашњаци код изво-
ра Врело у Лубници Рд; Дȏње плȁндиште, пашњак и шума у доњем
току Каменичке реке Рд; Дōси̏но плȃндиште, шума и ливада Ж; Мȃло
плȃндиште, шума и пашњак више Костића Мћ; О!пче плȃндиште,
пашњак у долини код Црквице Ш; Плȃндиште прекорȁцко, шума и
ливаде Пђ; Пландовȁлиште ȍвче, пашњак код Крчевине ДТ; Сȅлско
плȃндиште, пашњак код Јабукара Вл; Плȃндиште прекорȁцко, в.
Пландиште Тп; Шибутȁнско плȃндиште, пашњак и пландиште Ра-
довановића у Вучи ДД.
САЛАШИНЕ: Салаши̏не, ливаде и извор ПБ.
ПЛЕВЊА: 'зграда за чување кабасте сточне хране': Плевȁре/Код
плȇвње, њива иза куће Дш; Код плȇвње, малињак поред Топлице Жч;
На плȇвњу, пут и део утрине око пута Зб; Под плȇвњу, њива Пд.
ПОЈИЛО 'појилиште за стоку': заједничко појилиште на утрини
Вл ДМ; Пȍила, утрина код бунара Г; утрина око ушћа Тмавске и Бар-
батовачке реке Кл; пашњак и извор у потезу Јабуке Бћ; пашњак и
појило у засеоку Валога НС; борова и јелова шума у којој се налази
појило за стоку Св; Јōви̏но пȍјило, појило и пашњак у Невадском по-
току Вл; Код пȍјила/Код пȍила, извор и мочило на утрини Пч И;
Сȁвицко пȍило, утрина и шума Мц.
САМАР 'дрвена направа за ношење терета': Самȃр, шума Б Мх (Ја-

шовић, 1997: стр. 170).

СТРУГА 'капија на прилазу тору на којој се музу овце': Стру̏га, ли-
вада и пашњак Бћ.
ТОРОВИ 'ограђено место за чување оваца': Тȍрови, пашњак на бр-
ду ДД; пашњаци на међи Бање и Власова ПБ; Тōрȍви, шума и па-
шњаци на којима су пастирске колибе Мх; Бу̏гарски тȍрови, утрина
и шума у потезу Шанац Вс; Гр̏чки тȏр, пашњаци на којима су дох-
рањиване овце намењене за продају Грцима Бр; Ђýрови тȍрови, ут-
рина на којој су били торови у којима је чувана стока намењена за
продају Арнаутима Мт; Лу̏ковски тȍрови, ливаде и шума у Мрчкој
клисури Мр; Код торóва, ливаде и пашњаци на којима је гуџалиште
Мх.
ТОРИНЕ: Тȍрине, ливада Мр.
ТОРИШТЕ: Тȍриште, шума Рс.
ТРЛИНА: Трли̏на, пашњак између Шимбаре о Малетића у потоку
у ком су била мочила Тћ; њива испод куће Тш.
СОЛИЛА 'место на коме се, обично овцама, даје со': Сȍлила, лива-
да и пашњак Рс Дг ДД, Сол᾽и̏ла/Сол᾽и̏ло, шума и утрина Дурутовића
ИК; Сȍлило/Соли̏ло, пашњак на ком је овцама давана со Мт,
Гȏјовића сȍлила, ливада у Гојовића ријеци Ск; Кртȍчка соли̏ла, па-
шњаци и шума јужно од насеља КБ; Код соли̏ла, сеоски пашњаци на
којима су били торови и солила Дш.
СТАН 'планинска колиба за смештај пастира': Стан, потез испод
брда Кртињак Кш 3.
КАТУН 'сезонско (летње) сточарско станиште': Катy̑н, ливаде и па-
шњаци на којима су биле колибе Дг; пашњаци на брду у Вучи ДД;
јасикова и храстова шума на брду ИК; пашњаци и ливаде Зб-Пђ;
Лāлȅвића /Лāлȍвски кату̑н в. Катун Пђ.
ПРУЖИНЕ: Пру̏жине, дугачке ливаде у Горњем Требињу Тр.
2.2. Сточна храна

СЕНО: Код сȇна, равна ливадица на којој је био котар за сено Вс;
Мȃрково сȇно, обла стена у подножју Марине куле Кч.
СЕЊАК: Мāти̑н сȇњак, пашњак Мј.
ПЛАСТ: Плȃс, ливада у Перовском потоку Вс; ливада на међи Крч-
мара и Кастрата К; На плȃс, ливада и плацеви на купастом брду које
је налик пласту сена КБ.

ПЛАСА: Плȁса, равна ливада у подножју косе на којој живе Белои-

це См.
ДЕТЕЛИНА: Код дȅтелине, њива и башта на десној обали Косани-
це К; У де̏телину, обрадива земља ДД.
Mикротопоними зоонимског порекла и називи мотивисани пас-

тирском терминологијом према структури могу се поделити на јед-
ночлане, двочлане, трочлане и вишечлане називе.
Најмањи број једночланих микротопонима ове врсте настао је
просто транспозицијом апелатива зоонима у категорију nomina
propria и јављају се у форми сингулара: Кокошка, Голуб, Галеб, Даж-
дин'ак, Кртињак, Јел'ењак, Јел'енац; 5и у плуралу: Лисице, Ћукови.
Знатно су бројнији једночлани називи зоонимског порекла наста-
ли деривацијом и то додавањем суфикса на целу или на окрњену ос-
нову: Бачиће, Бачевиште, Вардиште, Голубовац, Змијаорник, Јазбен-
че, Јазбовина, Козарник, Козариште, Кошариште, Кошутњак,
Коњарник, Краваре, Лисичак, Мачковац, Мравињак, Обориште, Ор-
ловац, Орл'иште, Пландиште, Рибњак, Свин'иште, Свин'арац, Сла-
ниште, Соколовица, Торине, Ториште, Ћуковац.
Неколики једночлани микротопоними су сложенице: Домишевка,
Kозодере, Свин'аглава.
Највећи број назива ове врсте су двочлани називи настали од ат-
рибута зоонимског порекла и апелатива који најчешће припада гео-
графској терминологији (поток, река, брег, до, лаз, долина, крш, вис,
камењар): Мецин до, Мечи камен, Вучи крш, Зечи брег, Зечи лаз,
Змички лазић, Кртињски поток, Ћуркин до, Голубов вис, Орљев брег,
Соколов вис, Лабудов до, Ластин до, Арлујски вис, Свињски лаз,
Коњски део, Краварска планина, Крмећи лаз, Јагњево брдо и други.
Неки двочлани називи настали су везом придев+зоонимски об-
лик: Цигански пијетао, Цигански петао, Мала Вуча, Вел'ика Вуча.
Регистровали смо по један пример за двочлане микротопониме
настале везом антропоним+зооним Колова пчела, односно везом
предлог+зоонимски облик Код пчеле.
У 96 насеља која припадају Горњој Топлици и Косаници регистро-
5. Ако су настали од апелатива за именовање истоименог инсекта, Радић, 2003: стр.
159-160.

вано је око 5500 топонима од којих је 269 мотивисано лексиком зоо-

нимског порекла и пастирском терминологијом.
Од зоонима за именовање домаћих животиња настала су 33 мик-
роназива, а од назива за дивље животиње бележимо 92 назива. Пас-
тирским терминима и лексиком мотивисан је настанак 142 микрото-
понима.
Највећи број места именован је зоонимима вук (х11), орао (х10), ја-
завац и коњ (х8), коза (х7), голуб (5), мечка, зец, кртица, мачка, врана,
свиња, говедо (х4). Само по један микроназив мотивисан је зооними-
ма: куна, медвед, кошута, кокошка, ћурка, галеб, гавран, ждрал, ла-
буд, ласта, сова, чавка, риба и даждевњак.
Најсложеније структуре су трочлани и вишечлани називи. Забеле-
жени су неколики примери: Мали Врањи поток, Код Жабине куће,
Горња Свиња глава, Доња Свиња глава. забележен је само један ви-
шечлани назив овога типа Ђе се скида с коња у селу Иван Кула на
десној долинској страни Добродолске реке.
Богдановић, Недељко, Називи биља и животиња у топонимији

Сврљишког краја, Ономатолошки прилози II, Београд 1981, стр.
159 – 170.
Бошњаковић, Жарко, Зооними као мотивациона основа у хидроно-
мији, Научни састанак слависта у Вукове дане 22/2, Београд 1993,
стр. 301 – 310.
Влогимјеж Пјанка, Топономастика на Охридско-преспанскиот базен,
Институт за Македонски јазик, Скопје 1970.
Вукадиновић, Вилотије, Топними зоонимског порекла, Ниш 1996, стр.
1–75.
Драгин, Гордана, Терминологија коровске флоре у Шајкашкој, Прило-
зи проучавању језика 20, Нови Сад 1984.
Јашовић, Голуб, Пастирска терминологија Пећког Подгора, Пришти-
на 1997.
Јашовић, Голуб, Лични надимци са Косова и Метохије, Косовска
Митровица–Београд, 2010, стр. 1–212.
Караџић, Вук, Српски Рјечник, одредница Мишина, Београд 1935.
Могуш, Милан, Називи за занимања као топоними, Втора југосло-

венска ономастичка конференција, Скопје 1980.

Павловић, Звездана, Релација апелатив – оним, Осма југословенска
ономастичка конференција, Подгорица 1994, 13 – 16.
Радић, Јованка , Топонимија Белице, Ономатолошки прилози XVI,
Београд 2003, str. 17–322.
Радић, Јованка, Из ономастике села око горњег тока реке Белице у се-
верној Србији, Ономатолошки прилози XI, Београд 1986, 399–449.
Ћупић, Жељко, Зоонимске основе у косовско-метохијској топони-
мији, Баштина 4, Приштина 1993, 17–27.
GOLUB JAŠOVIĆ
Zoonyms and shepherd terms in the microtoponymy of the

surroundings of Kuršumlija
The toponyms, which were derived from the appellatives of zoonymic origin and from
the lexemes that belong to the shepherd terminology, are treated in this work. It was made
a lexical-semantic and structural analysis and classification of the micro-toponyms of zoo-
nymic origin and the micro-names derived from the shepherd terms and lexis. All the reg-
istered forms of this type were recorded in the area of Gornja Toplica and Kosanica. The
registered names were written down in the dialect form in the area belonging to Kosovo-
Resavian dialect. The entire registered one-part, two-part and three-part names are treat-
ed regarding the prosody and grammar.
Key words: micro-toponyms, zoonyms, semantics, structure, classification, hydronyms,

oikonyms, oronyms, surroundings of Kursumlija

УДК: 75.052.044(497.115)’’13’’
НАТПИС И ЦРТЕЖ КОТОРСКИХ ЈЕДРЕЊАКА

НА ФАСАДИ У МАНАСТИРУ ВИСОКИ ДЕЧАНИ ИЗ
XIV ВЕКА
ХАЏИ-РАДОМИР ПЕТРОВИЋ1
ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ СРБИЈЕ
БЕОГРАД
Апстракт: Манастир Високи Дечани и њени ктитори свети краљ Стефан

Дечански и његов син краљ и цар Стефан Душан, веома су заслужни за
овај монументални споменик архитектуре, скулптуре и сликарства, што је
у нашој науци више пута истицано. Међутим, захваљујући дугогодишњим
теренским сликарскo-конзерваторским радовима, посебно сам се бавио
истраживањима скулптуре, икона, фресака, старих записа, натписа и црте-
жима на мермерној фасади Високих Дечана. Аутор овог рада, уочио је не-
познате цртеже и текст сепијом на коме су представљена два которска јед-
рењака, човек са шеширом и текст из XIV века, који се овде први пут
публикује.
Кључне речи: Манастир Дечани, записи, натписи и цртежи галија из
XIV века.
Јесу љепше наше задужбине

од вашега Светог Трипуна…
Да видите Високе Дечане,
да видите, па да се дивите
такови су и колики ли су!
Милош у Латинима, народна песма2
1. hadziradomirpetrovic@gmail.com
2. Р. Ковијанић, Которски медаљони, Београд, 1980, стр. 29-30, бр. 9 (Котор у епу)
ХАЏИ-РАДОМИР ПЕТРОВИЋ 359

Истраживања архитектуре, сликарства, скулптуре, књижевности,

натписа и записа на мермерној фасади манастира Дечана, још није
окончано. (Тодић Б. - Чанак-Медић М., 2005.: 23) Главни протомајс-
тор фрањевац Вита „из краљева града Котора“ како је уклесано на
надвратнику јужног портала припрате Дечана, наводи се почетак и
окончавање свих грађевинских и скулпторских радова у цркви и
мермерној фасади обавило између 1327. до 1333. године. (Петковић
В.– Бошковић Ђ. 1941: 2;Томовић Г. 1974.: 54; Максимовић Ј. 1970.: 220;
Ивановић М. 1984.: 9, бр. 10; Чигоја Б. 1987.: 321-329; Чанак-Медић М.
2007.: 19, црт. 3)
Ктиторски мермерни запис у преводу на савремени српски језик
гласи: Фра Вита, мали брат, (минорит, фрањевац - прим. Р.П) прото-
мајстор из Котора, града краљева, сазида ову цркву светога Панток-
ратора, господину краљу Стефану Урошу Трећем и његовом сину,
светлом и превеликом и преславном господину краљу Стефану. Са-
зида (се) за осам година. А сасвим је довршена црква 6843 - 1334/1335.
године. (Ковијанић М., MCMLXII: 5, сл. на стр. 80; Слијепчевић И. -
Ковијанић Р. 1955.: 95- 14; Р. Ковијанић Р. - Стјепчевић И. 1957.: 16-
132)
На мермерној фасади налази се неколико занимљивих натписа и
записа, као што је: „Камени натпис о ктитору хаџи-попу Јовану из
1613. године у манастиру Дечанима“, на спољашњој мермерној фаса-
ди припрате, са јужне стране портала. (Р. Петровић Р. 2007-2008.: 387-
397)
Мермерно оплаћивање фасада и унутрашњост манастира Дечана
са скулпторалном декорацијом било је завршено око 1335. године.3
Карактеристична је употреба цинобера на унутрашњем делу се-
верне стране коринтског абакуса, где се четкицом и цинобер пигмен-
том потписао уметник скулптор и зограф из Котора: Срђ грешни. (П/
етровић/ Д. Р. 2002.: 535-538)4
Према остацима црвеног, зеленог и плавог пигмента, поједине
скулптуралне сцене биле су бојене: Исус Христос Пантократор-
Страшни суд, на западном порталу; Крштење Христово, на јужном
3. Хаџи Радомир Петровић, Скулптура манастира Дечана из XIV века (докторска
дисертацја у припреми за публиковање).
4. Хаџи-Р. Петровић, Скулптура манастира Дечана из XIV века (са калком натпи-
са).
360 ХАЏИ-РАДОМИР ПЕТРОВИЋ

Натпис и цртеж которских једрењака
порталу; Часни Процветали крст, на северном порталу; Рељефне

представе на источној бифори и Свети Ђорђе убија аждају, на за-
падној трифори итд.
На дечанској јужној апсиди св. Николе-ђаконикон (ризница) на
спољњој страни мермерне фасаде, у четвртом реду (западно-источна
страна) (сл. 1, црт. 1 (дим: вис. 63. см; шир. 1.07. см), црт. 2 (дим.: вис.:
58. см; шир. 79. см), цинобер бојом нацртне су две галије, и једна фи-
гура човека погнутог са шеширом и раширеним рукама, који баца
мрежу у море и лови рибу. Изнад њега налази се исписано брзопи-
сом ћирилицом у четири реда:
1. kw}ge
2. x… qiwka
3. isy prmlet¢
4. [sv?] fl}ia (стр. 79).
= Kwg[d?]e x… q5iwka isy pr[i]mlet¢ [sv?] fl}ia.6
Наведени оштећени брзописни текст, садржи у себи локални из-

говор српског језика у Котору.7
Између фигуралне представе и галија налази се оштећени запис:
St… Miladin$.8
У првом реду су четири слова са водоравном титлом, која не озна-
чава годину или бројеве, можда речи: Ког(д)е или Ко(то)ре? У другом
реду је: х… Чиока (назив власника или галије?). У трећем реду речи:
(ка)м(е)н примљен? И у четвртом реду: св(етог) Илија ? (20. јула)?.
Цртеж галија, људске фигуре и брзописна слова су веома вешто
урађени, вероватно, цинобером и врућим воском, који је исполира-
ни мермер упио у своје мајушне поре сачувао се до данашњег дана!
Несумњиво да је уметник имао посебан разлог за наведени посао-
као део слободног времена и сећање на Приморје и своје галије у Ко-
5. Слово је доста нејасно могло би да се чита и као Џ, Ц , ШТ или Ч (?).
6. Цртеж и текст копирао сам и снимао више пута по сунцу и киши (када се боље
уочавају не мермеру људска фигура, галије и натпис. Последњи пут ископирао сам
цртеже 20. јуна 2008. године.
7. Овом приликом се захваљујем проф. др Бранкици Чигоји, на лингвистичкој по-
моћи и потврди да брзописних слова на јужној мермерној фасади да потичу из XIV
века.
8. Запис брзописом са именом Миладин, први пут се публикује.

торском заливу. Да ли човек са шеширом за сунце, уствари пред-

ставља уметника Срђа, који се сећа времена када је бацао мрежу за
лов риба на мору крај града Котора? Или, је разлог био лов на рибе у
планинској набујалој реци Бистрици крај манастира Дечана? Можда
се уметник сећао лова на рибе на мору ноћу, јер се види месец изнад
централног једра галије, који вертикално стоји „док морнар спава“?
Изглед двеју галија, лако је препознатљив, јер се налази и на фреска-
ма у Дечанима из XIV века. (Kotor, 1952.: 59-70; Stjepčević I. - Kovijanić
R. 1953.: 8-34; Kovijanić R. 1956.: 5-11; Milošević S. M. 1962.: 41-64;
Kovijanić R. 1964.: 19-30; Frejdenberg M. M. 1974.: 27-39.) Већи једрењак
има две заставе, једну на бочном делу палубе и другу високо на јар-
болу. Једна од застава која се лепрша на ветру, вероватно је имала
представу светог Трифуна(Максимовић Ј. 1961.: 49-69) који је симбол
града Котора.
Поред протомајстора фра Вите и његових сарадника из Котора, ср-
пско име Миладин (мај)ст(ор), односило би се на каменоресца из де-
чанског мајдана из Бистрице (сл. 2) или Пећке Бање, који је радио у
групи протомајстора Ђорђа са својом браћом Доброславом и Нико-
лом. Они су били искусни и познати још у време краља Милутина,
учествовали су у зидању и украшавању храмова Богородице Ље-
вишке (камени рељефни портал), Бањске и Грачанице. Oни су изгра-
дили велику кулу, трпезарију, зид унаоколо у Дечанима, а учество-
вали су и у градњи дечанског храма и припрате. Од српских краљева
добили су у наследну својину село Манастирић, Влахињу и кућу код
села Дечана, одакле је вероватно био и мајстор Миладин.
По својој прилици, уметник Срђ из „краљева града Котора“, нацр-
тао је две галије црвеном линијом и исписао, данас, оштећени текст.
У позадини је истрвен цртеж обриса бедемa и кула града Котора. Из-
над месеца, истрвени су трагови ишчезлих црних слова, вероватно је
било записано „Град Котор“ ?.
Цртеж галија са брзописом смештен је на спољњој страни апсиде
параклиса св. Николе, заштитникa помораца. (Петковић Р. В. 1941.:
24, 56-58, таб. CCXCI) У његовом Житију (6. децембра) се вели да је:
„Свети Никола је слика Христова: зар је случајно што морнари при-
зивају у бури као негда апостоли – Христа? И он долази чудесно, као
владар воде и свих земаљских стихија, дарежљив, сиромаси се у њега
могу уздати“. (Богдановић Д. 1972.: 191-193.) Други једрењак је још

лепши са више једара и личи на трговачки или војни брод (црт. 2). У
Котору ко 1326-37. године, за владавине Стефана Дечанског и Душа-
на, „pominju se samo 7 jedrenjaka, od kojih je najveća nava ‚Sveti Marko’,
suvlasništvo Tripuna Buće i Nikole Cufekti, procenjena 540 perpera (I, 56)“.
(Kovijanić R. 1956.: 5-11)
На фресци у насликаној легенди у параклису св. Николе на сцени:
Свети Никола избавља једног човека из мора веома је слична „сцена-
ма“ једрилица на јужној мермерној фасади дечанског храма. В. Пет-
ковићев опис сцене одговара ликовно изгледу у унутрашњем и
спољнем делу: „На узбурканом мору једна једрилица. Један младић
придржава катарку, а друга двојица држе конопце од једара и од ка-
тарке. Један човек се из лађе стрмоглави у море. Тај исти човек
појављује се десно од лађе, пливајући на таласима, а пред њим стоји
св. Никола и својом десном руком хвата његову леву руку и спасава га
од дављења. Натпис гласи: „S<ve>t¥ Nikola« iëvadi
ql<o>v<e>ka[wty]mora“. (Петковић Р. В. 1941.: 57)
Богдановић Д., Ликови светитеља, Библиотека свештеничког удру-

жења, Београд 1972.
Državni arhiv u Kotoru, O pomorstvu Boke-podaci iz Državnog arhiva u
Kotoru, Pomorski muzej u Kotoru, Godišnjak, knj. I, Kotor 1952.
Ивановић М., Ћирилиски епиграфски споменици из Србије, Црне Горе
и Македоније (одливи), Београд 1984.
Ковијанић М., Вита Которанин неимар Дечана, Београд MCMLXII
(1937).
Kovijanić R., Jedrenjaci iz kotorske luke XIV vijeka, Kotor 1956.
Ковијанић Р. - Стјепчевић И., Културни живот старога Котора, књ.
I, Цетиње 1957.
Kovijanić R., Jedrenjaci Kotorske luke 1446-50 (Po podacima iz Državnog
arhiva u Kotoru), Kotor 1964.
Ковијанић Р., Которски медаљони, Београд 1980.
Максимовић Ј., Которски цибориј, Београд 1961.
Максимовић Ј., Скулптура романо-готског стила, (1970). У: Историја
Црне Горе од краја XII до краја XIV века, Црна Гора у доба Не-
мањића, Титоград.

Milošević S. M., Tipovi bokeljski jedrenjaci od 1397. do 1600. godine, (1962).

У: Gоdišnjak Pomorskog muzeja, knj. X, Kotor, 1962.
Петковић Р. В., Манастир Дечани, књ. II, Београд 1941.
Петковић В. – Бошковић Ђ., Манастир Дечани, књ. I, Београд 1941.
Петровић-Хаџи Р., Скулптура манастира Дечана из XIV века (до-
кторска дисертацја у припреми за публиковање).
Петровић Р., Камени натпис о ктитору хаџи-попу Јовану из 1613. го-
дине у манастиру Дечанима, (2007-2008). У: Археографски при-
лози, књ. 29-30, Београд.
Stjepčević I. - Kovijanić R., O pomorstvu Boke sredinom XV viejeka (od
1436-1469), (1953). У: Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru, knj. II,
Kotor.
Стјепчевић И. - Ковијанић Р., Вита Которанин, неимар Дечана,
(1955). У: Историјски записи, књ. 1 и 2, Цетиње 1955.
Томовић Г., Морфологија ћириличких натписа на Балкану, Београд
1974.
Тодић Б. - Чанак-Медић М., Манастир Дечани, Приштина-Београд
2005.
Frejdenberg M. M., Kakvi su bodovima plovili Dalmatinci u XIII-XV vijeku,
(1974). У: Godišnjak Pomorskog muzeja, knj. XXII, Kotor.
Чанак-Медић М., Манастир Дечани. Саборна црква. Архитектура.
Чигоја Б., Филолошке напомене уз дечански натпис протомајстора
Фра Вите, (1987). У: Археографски прилози, књ. 9, Београд.
HADŽI-RADOMIR PETROVIĆ
The inscription and drawing of the Kotor sailing boats on

the façade of the monastery Visoki Dečani from the 14TH
century
The author of this work represents the newly discovered text and drawing made with
cynober on the Southern marble façade of the monastery High Decani, where two sailing
boats from the town Kotor were drawn – on the outer façade of the St. Nicholas chapel
from the 14th century.
Key words: Decani, Kotor, sailing boats, 14th century

Слика 1: Јужна апсида св. Николе, ђаконикон, мермерна фасада

четврти ред одоздо. Манастир Високи Дечани, око 1335.
Слика 2: Цртеж галије са ћириличним записом и човеком са шеширом

који баца мрежу у море и лови рибу. Јужна апсида св. Николе, ђакони-
кон, мермерна фасада четврти ред одоздоле. Манастир Високи Деча-
ни, око 1335. године


CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
811:929 Будимир М. (082)

012 Будимир М.
АКАДЕМИК Милан Будимир = Milan Budimir

academicien / (уредник Миодраг Стојановић).
- 1. изд. - Рача: Центар за митолошке
студије Србије, 2010 (Лапово: Колор прес). -
366 стр.: илуст.; 21 cm. - (Митолошки
зборник = Mythology Collection; 23)
Слика М. Будимира. - Тираж 500. - Напомене и

библиографске референце уз текст. -
Библиографија уз већину радова. -
Библиографија: стр. 15-33. - Summaries;
Рез ме.
ISBN 978-86-83829-40-8
1. Yп. ств. насл.
а) Будимир, Милан (1891-1975) - Зборници
COBISS.SR-ID 177847820

PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК

ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ

Главни и одговорни уредник

Библиографија научних радова академика Милана Будимира........15

Будимир, Милан Ђ. ........................................................................................35

Преци и потомци академика Милана Будимира ..................................39

Слепи Хомер из Мркоњић града.................................................................47

Милан Будимир као балканолог .................................................................53

Милан Будимир – вјерност политичким идеалима „Младе Босне“ 69

Хомерско питање професора Будимира ...................................................77

Југоисточна Европа у виђењима Милана Будимира (имплицитна

Валоризовани резултати Милана Будимира као полазна основа у

Протосрби и антички Срби у научним расправама Милана

Милан Будимир о неким балканским племенима............................. 155

Неолитска Винча, пелашки мит о постанку као космичка арка и

Милан Будимир као представник аутохтонистичке српске

MEMINI ............................................................................................................. 211

Нека археолошка сведочанства о Илирима у доба далматско-

Чудесно прелијетање цркава брвнара..................................................... 229

Да ли је Гост Радин био богомил?............................................................ 241

Дубровник као српски духовни простор............................................... 259

Генетика, историја, језик............................................................................. 273

Велика Попина у Лици – од најстаријих времена .............................. 297

Праисторијски криви гвоздени мачеви са простора некадашње

О значењу назива Семберија, Мајевица, Романија... .........................331

Српски језик и његова старост...................................................................341

Зооними и пастирски термини у микротопонимији околине

Натпис и цртеж которских једрењака на фасади у манастиру Високи

БИБЛИОГРАФИЈА НАУЧНИХ РАДОВА

ААС – Архив за арбанаску старину, језик и етнологију, Београд

16. Fortuna Viscata, Raccolta di scriti in onore di Felice Ramorino, Milano,

34. Zu den Donaunaen, Comptes rendus du III congres des geographes et

ског језика, а нарочито јужнословенских, III КС, 2, 13. Рез.

91. Анадол и античка Србија, Гласник САН I, 1–2, 261. рез.

128. Петар Скок, ЖА V, 2, (Скопље), 1. Некролог.

III, Центар за балканолошка испитивања 1 (Сарајево), 5–11. На латин-

Из садржаја текстови М. Будимира: Агон у класичној и нашој народној

Избор из литературе о академику Милану

Будимир Милан // Годишњак САН. 58 (1951) 432–438.

Поводом шездесетогодишњице Милана Будимира / Мирослав Мар-

Milan Budimir // Ljetopis JAZU za 1951–52. 58 (1953) 269–274.

Потпун живот / Југ Гризељ // Наш весник . 3: 93 (6. јануар 1956).

Филологија као посредник епохе / Блаженка Стејић // Ослобођење.

Милан Будимир / С. П. // Политика. 56: 16250 (12. јул 1959) – Култура

Библиографија радова проф. Милана Будимира / М. Марковић, Ј. Бо-

Професор Милан Будимир као научник / Фрањо Баришић // Зборник

Источници и свет: Милан Будимир: Са балканских источника, СКЗ,

1969. / Петар Милосављевић // Летопис Матице српске. 146: 405: 3

Историјска улога Балкана у настајању и формирању европске култу-

ре / Војислав Минић // Стварање. 25: 3 (1970) 204 – 209.

Библиографија радова проф. Милана Будимира / М. Марковић, Ј. Бо-

Осамдесет година живота проф. Милана Будимира / Љиљана Цре-

Милан Будимир: редовни члан: наставак библиографије из Го-

Увек сам себи за пример узимао Вука: интервју / Милан Будимир //

Укрштај учености и и животне мудрости / Владета Јанковић // Поли-

Милан Будимир (1891 –1975) / Никола Родић // Јужнословенски фи-

Академик Милан Будимир – класични филолог и балканолог: (1891–

Milan Budimir (1891 –1975) / Radomir Lukić // Bulettin scientifique, sect.

Милан Будимир: 1891 – 1975: In memoriam / Бранко Гавела // Стари-

Književna istraživanja Milana Budimira / Svetlana Slapšak // Savremenik.

Milan Budimir (1891 –1975) / Radoslav Katičić // Ljetopis JAZU. 79 (1979)

Милан Будимир / уредник Антоније Исаковић. – Београд: Српска

Уместо предговора: успомени академика Милана Будимира / Фану-