Simeon Končarević

Indeks članaka

 Simeon Končarević
 Bigrafija Simeona Končarevića
 SIMEON KONČAREVIĆ NEUGASIVI SVETILNIK PRAVOSLAVNE
DALMACIJE
 Sve strane
Strana 1 od 3

Simeon Končarević
(oko 1690. godine, Karin — 26. avgusta 1769, Kijev)
Episkop dalmatinski i albanski (1751 — 1757).Otac mu se zvao Jovan, po
zanimanju srpski sveštenik, a majka Pavlina. Školovao se oko osam godina u
Zadru i Veneciji, gde je odlično ovladao latinskim i italijanskim jezikom.
Godine 1720. rukopoložen za paroha benkovačkog od vladike Stevana
Ljubibratića.
Godine 1728, usled energičnog protivljenja kninskom rimokatoličkom
biskupu italijanu Andriji Balbiju koji je pokušao da nasilno izvrši kanonsku
posetu srpskoj crkvi u Benkovcu, Končarević je držeći isukanu sablju u ruci,
zabranio biskupu ulazak u pravoslavni hram. Tada je uhapšen je i zatvoren u
tamnicu, ali je posle nekoliko meseci oslobođen
Po izlasku iz zatvora, saziva skupštinu sveštenika 16. juna 1731. u Benkovcu
sa dvadeset dva učesnika, na kojoj je odlučeno da srpsko sveštenstvo ne
priznaje nikakvu vlast „latinskih biskupa“, da se osuđuju zahtevi tih biskupa
za obavljanje kanoničkih poseta srpskim pravoslavnim crkvama u Dalmaciji,
i da je potrebno podneti Senatu molbu za izbor jednog sveštenika koji bi
mogao biti postavljen za srpskog pravoslavnog episkopa Dalmacije i Boka
kotorske. Senat izdaje rešenje 28. jula 1736. kojim se Srbima u Dalmaciji
dozvoljava da izaberu svoga arhijereja.
Na crkvenonarodnom saboru u selu Kosovu kod Knina održanom 4.
decembra 1750. godine odlučeno je da se za episkopski čin predloži Simeon
Končarević. Sa sabora je upućeno pismo patrijarhu Atanasiju II Gavriloviću
sa molbom da Končarevića hirotoniše za episkopa dalmatinskog. Uoči Božića
1751. zamonašen je u manastiru Krupi. Hirotonisan je „na prevashoditelnij
stepen arhijerejstva mitropoliji dalmatinskija i albanskija“ 15. septembra
1751. u manastiru Duži kod Trebinja. Hirotoniju je izvršio mitropolit
dabrobosanski Gavrilo, a u njoj je uzeo učešće i lični izaslanik patrijarha iz
Peći, vikarni episkop Dionisije. Pošto je patrijarh Atanasije odredio da se
Končarevićeva jurisdikcija prostire ne samo na Dalmaciju, već i na Boku
kotorsku, pretpostavlja se iz razloga da bi bilo rešeno crkveno pitanje za sve
Srbe na teritoriji Mletačke republike.
Episkop crnogorski Sava optužuje Končarevića kod generalnog providura
Đirolama Balbija da mu je ugrožena jurisdikcija u Boki kotorskoj. Nakon
Balbijevog izveštaja od 27. marta 1752, Senat odlukom od 5. aprila 1753.
naređuje da Končarević bude udaljen iz Dalmacije „na oprezan i neupadljiv
način“. Nastanivši se u selu Popini, u tadašnjoj Vojnoj krajini još četiri godine
upravlja dalmatinskom eparhijom preko svoga egzarha, arhimandrita krčkog
Nikanora Rajevića i rukopolaže sveštenike za Dalmaciju. Upravljajući
eparhijom, otvara školu, pretpostavlja se bogosloviju, u Benkovcu, koja radi
od 1751, i čija četiri polaznika nastavljaju školovanje u Kijevskoj duhovnoj
akademiji. Osniva ženski manastir u Benkovcu, u kome se nastanjuje
„černorizica Jelena Končarevna“, za koju se pretpostavlja da je bila njegova
sestra ili bliska rođaka, sa sestrinstvom. U više navrata upućuje molbe
mletačkoj vladi da mu dozvoli povratak u Dalmaciju, ali ne dobija odgovor.
Prva seoba
U međuvremenu, 1754. Srbi u Dalmaciji, pretpostavlja se pod uticajem
crnogorskih episkopa Save i Vasilija Petrovića, traže od mletačke vlade da im
za arhijereja imenuje Dionisija Novakovića, episkopa budimskog. Episkopi
Sava i Vasilije 1755. upućuju i tužbu vladi u Veneciji zbog navodne
bespravne dodele jurisdikcije Končareviću nad Bokom kotorskom od pećkog
patrijarha. Odlučivši da pođe u Rusku Imperiju i carici Jelisaveti iznese svoju
nevolju i nevolju srpskog naroda, 1757. piše pisma viđenijim svetovnim
licima i svim pravoslavnim sveštenicima u Dalmaciji, pozivajući ih da se sa
njim odsele u Rusku Imperiju. Pozivu se odaziva 120 svetovnih i 6 sveštenih
lica. Cilj seobe Končarević formuliše kao traženje mesta gde će dalmatinski
Srbi moći slobodno ispovedati pravoslavnu veru, kada im to nije omogućeno
na teritoriji Mletačke republike. Namera mu je i da zainteresuje ruski dvor za
pravoslavne Srbe u Dalmaciji i da pokuša da preko Ruske Imperije zaštiti
njihov nacionalni i verski identitet. Seoba kreće iz Popine na Ilindan, 2.
avgusta 1758. U Kijev stiže krajem oktobra 1758, gde se zadržava do
januara 1759, odakle kreće za Petrograd i biva primljen kod carice Jelisavete
Petrovne maja 1759. Upoznavši caricu sa položajem Srba u Dalmaciji, moli
da mu se omogući povratak u eparhiju sa pratiocima, ali dozvolu ne dobija.
Nastanjuje se u Petropavlovskom manastiru u Kijevu, dobivši dozvolu
činodejstvovanja od Sinoda Ruske pravoslavne crkve. Septembra 1760,
nakon drugog prijema kod carice Jelisavete Petrovne, dobija dozvolu za
povratak u Dalmaciju bez obaveze da se vrati u Rusiju. Međutim, pošto je
odlukom vlade u Veneciji proglašen za državnog izdajnika i osuđen u
odsustvu na izdržavanje kazne u zamračenom zatvoru u trajanju od sedam
godina, i pošto je mletačka vlada, saznavši za njegov povratak iz Rusije,
raspisala za njim poternicu, nudeći 1.000 dukata u zlatu onome ko ga
dovede živog ili donese njegovu glavu, zadržava se u Budimu i Beču, gde se
sastaje sa ruskim poslanikom knezom Galicinom, koji, oslanjajući se na
pisma carice Jelisavete, sastavlja „memorijal u korist pravoslavnih
Dalmatinaca“ i dostavlja ga mletačkom ambasadoru u Beču.
Druga seoba
Stigavši u Popinu, na mletačko-austrijsku granicu, maja 1762, rukopolaže
sveštenike i priprema novu seobu za Rusiju, pridobivši za kratko vreme sto
porodica, ali Turci njegove pristalice zatvaraju u tamnice i oduzimaju im
imanja. Razbolevši se, 29. jula 1762. kreće preko Karlovca, Jegre, Arada,
Pešte, Tokaja i Ekermena, za Kijev, gde mu je ponovo ukazano
gostoprimstvo u Petropavlovskom manastiru i omogućen književni rad. Ovde
piše svoj čuveni „Ljetopis građanskih i crkvenih događaja“, gde opisuje
događaje vezane za Srbe u Dalmaciji do 1754. godine. Od ruskog dvora
uspeva da izdejstvuje pomoć srpskim crkvama u Dalmaciji u većim
količinama knjiga i odeždi. Umire u Kijevu 26. avgusta 1769. i biva
sahranjen u tamošnjem Petropavlovskom manastiru.