Крај византијске епохе, па и падом Србије 20. Јуна 1459.

као делоом њеног комонвелта

завршава се једна културно-историјска епоха. Турска освајања донела су и турско војно и
административно уређење, у коме су се хришћански народи нашли у војној служби 1.
У периоду османске владавине, термином хајдук се називао одметник од турске власти.
Константин Филозоф је, пишући дело о животу деспота Стефана Лазаревића, помиње
човека који се бори герилски, скривајући се у шумама и нападајући из заседе. 2 Током 16,
17 и 18. Столећа, Османско царство је било уплетено у низ ратова са Аустријом,
Венецијом, Пољском, Русијом и римским папом. Најзначајнији од тих ратова били су
Кандијски рат (1645-1699.) и рат са Светом лигом (1683-1699), који постају гранични
камен опадања турске моћи3. Опадање Царевине постаје полазна тачка формирања
ослободилачке димензије хајдучије током 16. И 17.века. Као још један чинилац који би
битно могао утицати на обликовање слободарске сфере било је обнављање Пећке
патријаршије 1557. По обнови, црква је настојала да васпита народ у наслеђу из
немањићке епохе, чувајући му на тај начин континуум у националној свести 4. Хајдучке и
ускочке чете учествују у борбама у Банату 1594. А налазе се неретко и услужби Аустрије
и Млетачке у Кандијском и Морејском рату5. До краја 18. Века турски ауторитет је готово
сасвим ослабио што доводи до погоршања положаја хришћана, али и постаје весник
једног ширег покрета борбе за национални и физички опстанак6. Све време хајдучког
четовања, од најранијих дана до Српске револуције, чије су вође и сами били хајдуци,
постоји једна заједничка црта која их повезује а то је јак национални карактер овог
покрета. Он ће се, у каснијем периоду за ослобођење Србије пренети и на комитске чете.

1
Сима Ћирковић, Историја српског народа.
2
Константин Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 11,
превод Лазар Мирковић, прир. Гордана Јовановић, Просвета – СКЗ, Београд 1989, стр. 105.
3
Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања: историја Срба у новом веку (1492-1992), Евро-
Ђунти, Београд, 2010, стр. 46.
4
Радован Самарџић, Кандијски рат у српској историји, Глас САНУ, Одељење историјских наука, књ. 5, 1986,
177-180
5
Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања: историја Срба у новом веку (1492-1992), Евро-
Ђунти, Београд, 2010, стр. 48.
6
Косово и Метохија у српској историји, Српска књижевна задруга, Београд, 1989, стр. 171.
 ………..

Године 1848/49 пламен револуције се проширио Европом. Хабзбуршку монархију, која се

већ неко време налазила у стању унутрашње и спољне кризе, потресају национални
покрети. Захтевало се попуштање апсолутистичких стега и еманципација народа којима
национална свест бива све израженија. Разочарани мађарском политиком
денационализације, овом широком покрету прикључили су се и Срби 7. Борба Срба
пречана је на историјској вертикали била још један сегмент националне политике који ће
се пренети и на пределе Старе Србије. У периоду борбе Срба за национални опстанак,
Србин католичке вероисповести, Матија Бан, написао је дело „Правила о четничкој
војни.“ Мада герилско ратовање Србима није било непознато, Банова књига представљала
је кодификацију доктрине четничког ратовања, за шта и он сам каже да „у обранителној
системи чете допуњавају велику војску.8“ Тиме он наглашава герилски и диверзантски
карактер ових малих и изузетно покретљивих формација. Према подацима које је оставио
Јован Хаџи-Васиљевић, чета је у старосрпским крајевима било и на крају 18. И почетку
19. Века, о чему сећања не постоје само у писаним траговима, већ и у народном сећању9.

7
Горан Васин, Национално-политичка борба Срба у Угарској 1848–1884, Истраживања, Нови Сад 2010, стр.
311
8
Матија Бан, правила о четничкој војни, Београд, 1848, стр. 1
9
Јован Хаџи-Васиљевић. Српска четничка акција у Старој Србији и Маћедонији, Београд, 1928, стр. 6-8