Professional Documents
Culture Documents
Quote
За време владавине Карађорђевића дошло је до
договарања и потписивања Конкордата са Светом
столицом (Ватиканом), за који се слободно може
рећи да био камен темељац свог будућег страдања
које је Србе снашло током XX века.Занемарљиво
мало људи у Србији данас зна шта је то Конкордат и
каква се катаклизна надвила над Србијом пред Други
светски рат уводјењем Конкордата.Сви хвалоспеви
краљу Александру И треба да падну у заборав
историје због чињенице да је он са својим
„Окторисаним уставом“ преузевши власт као
диктатор, започео стварање услова да се
Православље у тадашњој Југославији и Србији
потчини Ватикану. Подсећамо на одредбу тог устава
која каже да будући краљ Југославије може бити
православне, католичке или мухамеданске вере !
Након тога га стиже злехуда судбина, коју је сам
изазивао, давајући већа права католицима у
Југославији но православцима у Србији. Али, његовом
смрћу опасност за СПЦ и Православље не престаје,
напротив. Долази Конкордат – корак до узимања
црквене превласти Ватикана у Србији од
СПЦ.Медјутим готово сензационално звучи данас
чињеница да је један српски краљ кога сматрају
највећим Србином над Србима – Краљ Петар И.
направио Споразум са Ватиканом 1914. године, који
се тицао Католика у Србији и Срба на територији
тадашње Аустроугарске!
ПОТПИСИВАЊЕ КОНКОРДАТА
Кнез Павле Карађорђевић и надбискуп Бауер водили
су разговор о мерама за сређивање односа између
Римокатоличке цркве и државе, Бауер је тражио да се
распусте масонске ложе и закључи Конкордат. Кнез
Павле је обећао да ће католичкој цркви у већој мери
изаћи у сусрет. Први потез Стојадиновићеве владе
ишли су у том правцу. По Стојадиновићевом налогу,
министар правде Људевит Ауер, католик из Сиска је
пре поласка за Рим посетио Патријарха Варнаву
Росића, текст конкордата био је достављен српском
Патријарху. Министар Ауер је потписао Конкордат, у
Риму, 25. јула 1935. године. О потписивању
конкордата, Стојадиновићева влада и Ватикан издали
су своја саопштења. У саопштењу Стојадиновићеве
владе изнето је да ће се Конкордатом спровести,
“Уставом код нас усвојена, равноправност
католицизма са осталим признатим конфесијама.”
Посебно је наведено да се Света Столица обавезала
да ће поштовати југословенске државне интересе
приликом попуњавања црквених положаја, нарочито
оних најважнијих. Ватиканско саопштење садржало је
више детаља. Ни Југословенска, ни Ватиканска страна
није текст Конкордата ставила на увид јавности.
Потписивање Конкордата прошло је без реакције у
југословенској јавности. У међувремену, копија
Конкордата извађена је из фиоке патријарха Варнаве,
вероватно од неког из опозиције.
“КРВАВА ЛИТИЈА”
За 19. јул 1937. године, када је била заказана седница
Скупштине о Конкордату, било је заказано и
молетествије за оздрављење оболелог Патријарха.
Замишљена “као велика манифестација у борби
против Конкордата”, литија је кренула у Кнез
Михаилову улицу. У Кнез Михаловој настала је туча и
рвање грађана са полицајцима и жандармима.
Интервениција полиције је била брутална.
Политичка борба, око Конкордата се наставила. Кнезу
Павлу је упућен меморандум Светог синода “у коме
се тражило да одмах Краљевска влада др Милана
Сојадиновића поднесе оставку и да се Конкордат
скине са дневног реда. Стојадиновић није хтео да
одустане од ратификације Конкордата. Притисци на
посланике да не гласају за Конкордат вршени су са
разних страна – од Цркве, опозиционара, масона.
ЕСКОМУНИКАЦИЈА
После гласања у Скупштини 1. августа 1937. године,
Свети архијерејски синод једногласно је донео одлуку
о ескомуникацији министара и посланика
православне вере, који су гласали за Конкордат и
искључени су из цркве. Стојадиновић је тражио да се
укине ескомуникација. После Владиног одрицања од
конкордата и Црква је попустила у свом ставу према
ескомуникацији. На спољнополитичком плану,
Стојадиновић је Конкордатом хтео да потврди своје
пријатељске везе са италијанском владом. Али, и
италијанска влада, бринући се да конкордатска криза
не доведе до Стојадиновићевог пада, почела се
хладити према Конкордату. Пошто су обе стране у
спору попустиле, у фебруару 1938. године, за новог
патријарха изабран је Гаврило Дожић. На тај избор
утицао је Стојадиновић. Црногорски митрополит био
је његов пријатељ још од двадесетих година, када је
као радикалски посланик ишао по Црној Гори.