"KONOPLJI HVALA" - BILJKA PROŠLOSTI KOJA NAM

DONOSI BUDUĆNOST

ŠTA ZNAMO O KONOPLJI?

Mislim da većina nas vrlo malo zna o ovoj neobičnoj biljci

osim da je opasna droga i da je njeno gajenje zabranjeno.

Istina je međutim da je konoplja (lat: Cannabis)

jednogodišnja biljka koja ima više vrsta: gajena
(industrijska) konoplja, indijska konoplja i divlja konoplja.

O poreklu konoplje postoje različite priče.

-Kažu da je Bog podario konoplju ljudima da im služi za

sve.
- Postoje verovanja da je poreklom iz Centralne Azije,
Kine i severo-zapada Himalaja, i već vekovima se koristi u
različite svrhe.

-Neki veruju da potiče sa Kavkaza, baš odakle potiču i prvi

ljudi – nefilimi tj. divovi plavih očiju koji su stigli možda i iz
svemira.

- Mnogi tibetanski budistički sveštenici smatraju da je

konoplja najsvetija biljka na svetu.

BILJKA ZA SVE

Ova jednogodišnja biljka sazreva vrlo brzo, od proleća do

jeseni, i apsolutno svaki njen deo je upotrebljiv, bilo u
industriji, medicini ili ishrani.
Industrijska konoplja, koja ima možda najširu upotrebu
na planeti, u najgorem slučaju je dvostruko isplativija od
pšenice.

Gajanje konoplje kao i njena prerada nekada je bio jedan

od najunosnijih poslova širom sveta, posebno u SAD.
Konoplja je nazivana „usev od milijardu dolara“ i sve do
20. veka bila je naisplativiji usev na tržištu.

Ona se koristi u industriji radi izgrade konopaca, tkanine,

platna, hartije, odeće, goriva, građevinskih materijala,
itd.

ZA ŠTA SVE KONOPLJA SLUŽI

Istorija upotrebe konoplje u pisanom obliku traje skoro

6000 hiljada godina. Konoplja je jedna od prvih
kultivisanih biljaka i smatra se da je upotreba konoplje
stara koliko i agrikultura.

- 4500 pre nove ere – Konoplja je korišćena u Kini za užad

i ribarstke mreže.

-Prva biblija, geografske mape, pomorske karte, zastave,

prvi nacrt američke

Deklaracije o nezavisnosti i američki ustav bili su na

papiru ili platnu od konoplje.

- Punih 150 godina Britanska enciklopedija se štampala na

papiru od konoplje kao i sve školske knjige do 1880.god

-Skoro 80% odevnog tekstila, odeće, platna, zavesa,

krevetskih posteljina itd. bilo je napravljeno od konoplje
sve dok 1820. nije predstavljen pamuk „kao bolji“.
- Originalni džins koji je pravio Levi Štraus(popularne
“leviske) bio je od konoplje i to je bila praktično
nepoderiva odeća koju su nosili američki goniči stoke.

Današnje farmerke su od pamuka i svi znamo koliko traju

ali biznis sa džinsom bi načisto propao da su farmerke i
dalje pravili od kudelje, zar ne?

-Slike Rembranta, Tomasa Geinsboroua, Van Goga kao i

mnogih drugih slikara bile su radjene najčešće na platnu
od kanabisa

- Džordž Vašington i Tomas Džeferson su uzgajali

konoplju.

- Henri Ford 1941.god. razvija automobil koji koristi

pogonsko gorivo napravljeno od konoplje.
Vrata su bila napravljena od konopljinih vlakana, kao
biljka je 4 puta jača od metala.

-Od konoplje se pravi gorivo, koje je u prošlosti korišćeno

za lampe, a danas se koristi kao alternativno gorivo
naftnim derivatima (tzv. biodizel).

- Presovane stabljike konoplje se koriste kao građevinski

materijal. Zidovi od konoplje su jači od betonskih, a
ujedno lakši i elastičniji.

- Kvalitene boje i lakovi pravljeni su od ulja konoplje sve

do 1937. Čak 58.000 tona konopljinog semena korišćeno
je u SAD za proizvodnu boja do 1935. godine.

KONOPLJA DOBIJA NEPRIJATELJE

Konoplja ima kvalitetnije vlakno od drveta. Daleko manje
nagrizajućih hemikalija je potrebno da bi se papir
napravio od konoplje nego od drveta. Papir od konoplje
ne žuti i veoma je trajan a biljka raste brzo i sazreva u
jednoj sezoni, dok je drveću potrebno više godina.

1916.god. američka vlada je izračunala da će do 1940. sav

papir moći da se pravi od konoplje i da više neće biti
potrebno da se seče drveće.

„Uzgajanje i proizvodnja konoplje ne ugrožava prirodnu

okolinu“, zapisano je u američkom biltenu br.404 koji
izdaje američko ministarstvo za poljoprivredu.

Ako bi svi plastični proizvodi umesto od naftnih derivata

bili pravljeni cedjenjem ulja iz konoplje, prirodno bi se
razgradjivali a plastika od naftnih derivata se ne
razgradjuje.
Današnja plastika od nafte zato teško zagadjuje okolinu,
ali ekologija se očigledno ne uklapa u biznis naftne
oligarhije.

Najpoznatiji neprijatelji konoplje su:

Vilijam Rendolf Herst, poznat iz filma kao Gradjanin Kejn,

i njegov „Hearst Paper Manufacturing Division“ .On je
posedovao brojne pilane i ogromnu zemlju na kojoj je
uzgajano drvo za proizvodnju papira. Herstova kompanija
je bila najveći snabdevač svih fabrika papira u SAD. Pored
toga bilo je vlasnik nekoliko najuticajnijih novina.

Vilijam Herst je tako bio u poziciji da ostane bez

unosnogbiznisa, u kome je još njegov otac počeo da
zaradjuje stotine miliona dolara,ukoliko bi se umesto
drveta kao glavna sirovina u izradi papira našla isplativija i
manje štetna konoplja.
Lamont Dipon (Du Pont) imao je sličan problem pošto je
već ušao u ogromne investicije u poslovima oko prerade
nafte. Korporacija Diponovih je 1937. patentirala proces
dobijanja sintetičkih materijala od nafte i uglja. Tu su bili
plastika, celofan, celuloid, metanol, najlon, rajon, teflon…
Diponova korporacija je proizvodila i sve hemikalije koje
su se koristile u dobijanju papira iz drveta.Dipon je
podsticao svoje deoničare da investiraju u novu
petrohemijsku filijalu sintetičkih materijala.

Pojava Fordovog automobila od konoplje bila je poslednji

znak za uzbunu. Tako su zaključili da konoplja postaje
izuzetno opasna za njihove investicije u petrohemiju pa je
skovan plan konoplja se mora zaustavi!

BILJKA KOJA NAS JE IZVUKLA IZ POSLERATNE BEDE

Istorija upotrebe konoplje na Balkanu u pisanom obliku
traje 2500 godina. Svi narodi Balkana su je koristili, pa
iako se upotreba konoplje tokom vremena menjala ona
se u kontinuitetu koristi do dan danas.

U Srbiji se za ovu biljku koriste još nazivi kudelja, kučina

(jer je njena obrada težak “pseći“ rad) i težina (zbog
težine tkanine).

Jugoslavija se sredinom 20 veka. ubrajala medju

najznačajnije proizvođače ove industrijske biljke. U
periodu 1900-1960. godine na teritoriji sadašnje Srbije
čak u 30 mesta se nalazila aktivna kudeljara za preradu
kudeljne stabljike. U Odžacima je tada osnovana
jedinstvena berza kudeljne stabljike odakle se diktirala
cena od Italije do Engleske.

Proizvodnja i trgovina kudeljom obavljala se u Odžacima,

Leskovcu, Nišu, Vranju,na Zlatiboru, u Valjevu, Šapcu….
Jedan deo konoplje je obrađivan u domaćoj radinosti, a
za industrijske potrebe radilo je 47 kudeljara. Najviše ih je
bilo u Vojvodini, Leskovcu i Pančevu.

Biljka koja nas je „izvukla iz posleratne bede“ danas se

skoro uopšte ne gaji, iako Srbija ima povoljne klimatske
uslove i kvalitetnu zemlju, pre svega zbog
nezainteresovanosti, slabog obrazovanja i nepostojanja
kudeljara.

GAJENJE I PRERADA KONOPLJE

Ova biljka raste u oblastima sa različitim klimatskim
uslovima - od severa do suptropskih predela - ali treba
napomenuti da južnim tipovima konoplje treba mnogo
više toplote nego severnim. Konoplji treba i dosta vode.
Za vreme vegetacije potrebno je 250-300 mm padavina.
Konoplja iziskuje i mnogo svetla. Ne podnosi zatamnjena
ili jača, dugotrajna naoblačenja. Konoplja se ne može
uspešno gajiti u oblastima sa jakim vetrovima. Od čestih
vetrova mlade stabljike se iskrive, što kasnije nepovoljno
utiče na njihov kvalitet. Konoplja najbolje uspeva na
izrazito plodnom, duboko uzoranom i hranljivim
materijalima bogatom zemljištu, tako da kvalitetne
stabljike nije moguće odgajati bez izdašnijeg đubrenja.

Priprema zemljišta, setva i nega konoplje

Prvi preduslov za dobar rod je kvalitetno seme. Semenska

konoplja gaji se slično kao i ona za vlakno. Ubiranje može
početi kada je seme na vrhu klasa u mlečnoj zrelosti.
Semenjače se žanju ručno. Iznose se iz kukuruza i odnose
u dvorišta. Tamo se na suncu dovršava sušenje konoplje,
poslagane u kupice ili raširene po dvorištu. Veoma je
važno čuvati ovakvu konoplju od ptica, jer je seme
konoplje njihova omiljena hrana. Seme konoplje je
okruglo, sjajno, glatko, sivozelene boje, sa mromorastom
mozaičnom šarom. Sadrži mnogo ulja, tako da ne podnosi
dugo skladištenje. Konoplja za vlakno se u vojvođanskim
prilikama najčešće seje u aprilu, kada prosečna dnevna
temperatura dostigne najmanje 12 stepeni celzijusa. Seje
se odmah nakon kukuruza i takav redosled se već ustalio.
Ređe posejana konoplja bujnije raste, ima deblju
stabljiku, grublje i deblje vlakno. Kod guste setve rezultat
je obrnut: vlakno je fino, tanko i kvalitetno i što je takođe
važno, ima ga više. Zanimljivo je da konoplja nema
mnogo štetočina i bolesti. Najčešće je napada hmeljov
žižak. U junu, dok su stabljike konoplje još mlade, devojke
su gatale: legale su po konoplji, a kada su ustajale, bitno
je bilo šta se sa njom dešava. Devojka iza koje su se
stabljike brzo uspravljale, po narodnom verovanju, brzo
će se i udati, a ako su ostajale duže povijene, od udaje za
sada nema ništa.

Žetva konoplje

Konoplja je zrela kada cvast dobije zelenožutu boju i kada

donji požuteli listovi počinju da otpadaju. Konoplja obično
sazreva krajem jula ili početkom avgusta. Za ručnu žetvu
upotrebljavaju se kosice ili srpovi. Žanje se tako da se
izokrenutom levom rukom obuhvati određena količina
stavljika, privuče telu i desnom rukom, u kojoj je kosica,
pri samom korenu odseče. Ovakva količina stabala čini
rukovet. Ručna žetva konoplje je veoma težak i
dugotrajan posao. Žeteoci štite ruke specijalno sašivenim
rukavicama od kudeljinog (težinjavog) platna. Pokošene
rukoveti slagale su se u redove, a tek kasnije, kada bi se
prosušile, vezivane su u snoplje i pakovane u pokrstice ili
krstine, kako su ih pomoravski seljaci nazivali. Na njivi se
sa konopljom moralo uvek brzo raditi. U ovoj fazi ona ne
podnosi loše vreme, pogotovu kišu. Za sušenje je
potrebno 4-5 lepih, sunčanih dana. Kiša je veliki
neprijatelj požnjevenoj konoplji. Osušena konoplja, sa
koje je odstranjeno lišće, sa njive se prevozi u fabriku ili
na močilo.

Močenje konoplje

Domaća prerada konoplje počinje na močilima. Od

stabljike se vlakno kudelje oslobađa, namakanjem,
kvašenjem, odnosno potapanjem konoplje. Dok je pod
vodom konopljina stabljika se razlaže raznim biološkim
procesima. Zanimljivo je da biološki način močenja
konoplje ili maceracija deluje samo na pektinske materije
u drvenastom delu stabljike, dok celulozni deo vlakna
ostaje nepromenjen. Suština tog procesa je u narušavanju
veza like sa okolnim tkivom. Ovako se, u stvari,
omogućava njihovo razdvajanje. Močilo se pravi obično
pored kanala, reke ili potoka, odakle se dovodi voda.
Voda u njemu nije tekuća. Ima specifičan miris, koji se
nadaleko oseća. U toku sezone močenja konoplje voda je
posebno zamućena i na prvi pogled prljava. U ovom poslu
se angažuje cela porodica. Svi se oblače u najstarija odela,
koja se za tu priliku i čuvaju. Prilikom močenja svako ima
svoje zaduženje. Jedni stoje u vodi do članaka zaglibljeni
u blatu. Za mnoge je močenje konoplje bila zabava, čak i
neka vrsta društvene igre. Konoplja se u močilu slagala u
redove. Najpre je slagan jedan sloj. To je bila postelja.
Onda je sledila druga postelja, naslagana popreko. Ovako
naslagan red pokrivao se blatom, da konoplja bude
sasvim potopljena u vodi i da se spreči pristup vazduha.
Veoma je važno znati kada je proces močenja završen. ...
Ako se lika lako odvaja od pozdera, znači da je konoplja
dovoljno izmočena i da je treba iz vode izvaditi.
Izvlačenje konoplje počinje odstranjivanjem blata. Zatim
se jedan po jedan snop ispira, i to u sredini močila, gde je
voda najčistija. Isprana konoplja se u velikom koritu
doprema do obale, tovari na kola, sa kojih su skinute
šarage-kanate i postavljen splav i razvozi po okolnim
ledinama. Tamo se prostire radi sušenja. Izmočena i
osušena konoplja odvozila se kući, slagala u velike kupe
(kope) ili smeštala u šupu. Važno je bilo sačuvati je od
vlage, koja je konoplji najveći prirodni neprijatelj. U Srbiji
se po načinu topljenja razlikuje banjska i leskovačka
(moravska) konoplja.

Lomljenje konoplje

Posle močenja (rsanja, likanja, topljenja, kiseljenja),

osušena konoplja se lomi - mlati - trli. Da se konoplja
bolje satre-polomi, naknadno se zagrejava u pušnici,
sušilu, pećnici, greonici ili grijači. Mlaćenje, nabijanje,
grušenje, trljenje su radnje pomoću kojih se konoplja na
mlatilu - trlu, stupama - trlicama lomi i oslobađa
drvenastih delova. Ovakvo vlakno odvojeno od
drvenastog dela stabljike treba još izgladiti. Naprava
korišćena u ove svrhe slična je lomilici, ali ima samo tri
blago zašiljene daske. ... Kudelja se na njoj gladi,
poravnjava i dorađuje. Najstarija trlica kod nas
upotrebljavana je na Kosovu i Metohiji i bila je sačinjena
od kamena. Dobijeno vlakno nazivano je povesmo.

Gnječenje konoplje

U svrhe gnječenja služila je okrugla građevina prečnika 10

do 15 m. U njoj se nalazi okrugli drveni pult napravljen od
panjeva, na koji se razastre kudelja. Na pultu se valja
težak kameni valjak. Pod njegovom težinom vlakna
postaju mekša, međusobno se odvajaju i lakše je sa njima
posle raditi. To je i svrha ove radne operacije. Posao su
obavljale najčešće žene, koje su se i razmeštale oko pulta.
Svaka je imala svoju deonicu i trudila se da posle prolaska
valjka poravna vlakna, namesti ih i čeka novi nailazak. Bilo
je potrebno mnogo koncentracije da ne dođe do
povrede. Ovde su se, naime, znale dogoditi i teške
nesreće, a dolazilo je i do fraktura. Nije ni čudo kada se
zna da se ovde radilo danonoćno. U mestima sa
slovačkim življem, devojke kojima je najčešće poveravan
taj posao, brzo su uvidele da se on uspešno može
obavljati i na ulici. Organizovale su gnjetelačke večerinke.
Zbog devojaka dolazili su i momci, a dada su zajedno sve
je mnogo lakše. Pored posla bilo je i smeha, šala i pesama
u izobilju.

Češljanje konoplje

To se obavlja posebnom napravom, specifičnom četkom

za te namene. To je u stvari obična daska dužine jednog
metra i širine oko 15 cm sa otvorima na krajevima, koji
služe za pričvršćavanje za podlogu, prenošenje, lakše i
jednostavnije rukovanje. Na sredini daske, koja i sama
ima funkciju postolja, pričvršćena je još jedna okrugla
daska, tzv. glava, u koju su gušće ili ređe pričvršćeni
kovački ekseri. Pri prvom češljanju, odstranjuju se ona
vlakna koja snop čine neravnim i ružnim, to jest kučina.
Iščešljano kratko vlakno, kučina, sakuplja se na gomilu, a
zatim ponovo raščešljava. To je neka vrsta "drndanja", što
je narodni naziv za jednu od faza karakterističnih za
proces prerade vune. Na četki ostaju ona vlakna koja se
ne mogu presti. Od njih se mogu tkati pokrovci, odnosno
prekrivači-guberice. Još prilikom prvog češljanja, posle
odstranjivanja kučine, izdvajala su se lepa, dugačka
vlakna. Posle toga njih treba grebenati. Grebenanjem se
izdvaja najlepše vlakno, podjednake debljine i dužine. U
Srbiji ima mnogo naziva za vlakna dobijena grebenanjem
(grebeni su ručne naprave za obavljanje tog procesa),
"dugački vlas, svojnica, mali vlas, zakučine-mrtvače,
pačice, navitak, kudeljka..." Za vreme "grebenalje" ili
"dogrebenalje", domaćica priprema lepu večeru, rakiju za
sve, pogaču. Ta čast se zove "dogrebanica" ili
"dogrebaonica", a pesma koja se pre svršetka rada peva
naziva se "pobaktuša". Po Sremu i Bačkoj postojale su
"valjaonice" i "valjarice" u kojima se valjala ili mlela
"ređena" konoplja. U ovom području Slovakinje najviše
proizvode i prerađuju konoplju.

Predenje
Prelo se prevashodno ručno. Prstima desne ruke okretalo
se vreteno, koje je visino na upredenoj niti i sa tri prsta
leve ruke postepeno se sukalo vlakno. Nit se stalno
produžavala, tako da se desna ruka udaljavala od preslice
i tela, onoliko koliko je njena dužina dozvoljavala. Zatim
se na trenutak zastajalo sa predenjem da bi se nit
namotavala na vreteno. Prva naprava koja je ličila na
kolovrat, odnosno kudelju ili preslicu, kako je u nekim
krajevima nazivaju, sačinjena je u Indiji pre više od 1.000
godina. Na njoj se preo pamuk. Kolovrati su najčešće
izrađivani od lipovog drveta. Trebalo je da budu laki, da
devojke mogu da ih ponesu, a nisu smeli da se sasuše,
iskrive, deformišu. Kasnije, s vremenom, izgled kolovrata
predstavljao je ukus devojke, a na neki način se time
određivalo i imovno stanje vlasnice. Zato su se devojke
takmičile u ukrašavanju svojih kolovrata, lepile na njih
šarene sličice, nalepnice i sl. Farbale su ih crvenom,
plavom ili belom bojom i trudile se pri tome da budu što
originalnije. Predenje nije tako jednostavno kako se to na
prvi pogled čini. Potrebno je dosta truda dok se ne
sinhronizuju svi pokreti i zauzme pravilan položaj tela, da
posao što manje umara. Spretne ženske ruke suču nit.
Stalno u nju upredaju nova vlakna, pazeći da budu
podjednake debljine, što čvršća i glatka.

Počinjalo se s jeseni, a prelo se skoro cele zime. Sedeljke

uz kolovrat nazivale su se prela. Dok još nije bilo
električne struje, do kasno u noć prelo se uz petrolejku.
Skoro se ništa nije videlo, samo se kudelja belela. Prvo se
prelo vlakno slabijeg kvaliteta, ono koje je ostajalo posle
iščešljavanja kučine. Bilo je pogodno za osnovu pri tkanju
pokrovaca-prekrivača, krpara i sl. Pre tkanja predivo je sa
vretena stavljano na tzv. motovilo. To je sasvim
jednostavna drvena naprava. Sastoji se od jedne dugačke,
glatko obrađene letve, dužine oko jedan metar. Na oba
kraja je pričvršćena po jedna daščica. Motovilo se drži u
jednoj ruci, što znači da ne sme da bude teška, a drugom
rukom se na njega namotava pređa. Na taj način se
formiraju štringle ili, kako ih u Pomoravlju nazivaju,
kanure pređe. Posle skidanja sa motovila pređa se mora
prati, a delimično i beliti. Ona se najpre nakvasi i pospe
pepelom u koji je umešan kreč ili se za izvesno vreme
pokrije toplim stajnjakom. Ponekad je bilo dovoljno
pokriti je pepelom u furuni. Predivo tako postaje mekše i
njime se posle lakše radi. Za beljenje se upotrebljavao
hlor. Pređa se u njega potapala da odstoji određeno
vreme. Zatim se kvasila i ispirala u nekoliko voda. ...
Isprana pređa se zatim iskuvavala u velikim kotlovima.
Pre toga u vodi je trebalo potopiti domaći sapun, koji je
imao funkciju omekšivača. Posle se pređa potapala u
posebno pripremljen rastvor, koji grubo vlakno kudelje
oplemenjuje i omekšava. Rastvor se pravio od skorba i
vode uz dodatak sapuna, parafina i tutkala. Kada se sve to
skuva, doda se i malo tutkala, a u njegovom nedostatku
nekoliko belanceta. U taj rastvor potopi se pređa, malo
odstoji, pa se zatim dobro rastresa, prostire i suši.

Tkanje

Počinjalo je kada su se svi ostali poslovi završavali i kada

je domaćin već polako počinjao da razmišlja o setvi nove
konoplje. Tako je konoplja angažovala ljude tokom cele
godine. Za tkanje je konstruisan razboj ili, kako ga u
Timočkoj krajini zovu, drvlje. Sastoji se od dva jednaka
osnovna drvena dela spojena sa nekoliko poprečnih
gredica. Pored toga ima niz delova koji omogućavaju da
spretna tkalja na njemu izradi i najfinije tkanine. Tkanje je
uvek imalo posebne čari. Tkanje na neki način zaokružuje
proces proizvodnje i prerade konoplje. Rezultati su tu, i to
vrlo opipljivi. Svi će ponešto dobiti. Gazda dobija
pokrovce-prekrivače za svoje konje. To je za njega vrlo
značajno. Domaćica će osvežiti kuću ponekim novim
stolnjakom, drugačijim, lepšim od onih koje je ranije
tkala. Ostaviće i koju novu krparu. U porodici će najviše
dobiti devojka, pogotovu ako je već stasala za udaju.
Njeni su stolnjaci, peškiri, krevetski čaršavi, platno za
slamaricu. Višak će se prodati, a za dobijeni novac devojci
će se kupiti ono što se ne može proizvesti u kući: suknje,
mašne, čipke i ostalo. U kući će ostati i džakovi, bar jedan
broj njih, ponjave, manje i veće, koje u kući uvek dobro
dođu, i drugo. Neke vrste platna su se i nakon tkanja
izbeljivale. Ženama je posebno stalo do te beline. Za
beljenje se koristilo belilo, ali i sunce. Platno bi se
rasprostrlo po ledini i polivalo vodom. Utkani ukrasi na
čaršavima pre toga bi se zašivali da ne izblede. Svi ti
poslovi, teški, naporni, prijatni i manje prijatni, bili su na
kraju krunisani tako značajnim, ritualnim poslom:
slaganjem devojačkog miraza u orman. To je poseban
događaj. Peškiri, čaršavi, rublje i sve ostalo što je
predstavljalo miraz i kao takvo se u ormane slagalo,
moralo je tamo i ostati. Devojačka sprema se nasleđivala
samo po ženskoj liniji. Naslednici su bili samo potomci po
preslici, kako se to slikovito govorilo, to jest ženska deca.

BELO PLATNO – SIMBOL ZA NEVINOST, JEDNOSTAVNOST,

SAVRŠENSTVO
Kažu da je bela boja savršeno uravnotežena jer
predstavlja sve boje u jednoj.

Bela boja je simbol za savršenstvo, čistoću, nevinost,

jednostavnost.

Zato je kod Srba belo platno, motiv koji čoveka prati u

svim važnim dobima života.

Na rodjenju malog čoveka uviju u belo platno a na

krštenju ga takođe ogrnu belim platnom.
Veruje se da venčanje u beloj odeći donosi sreću a
mladencima se ruke vežu belim platnom.

Danas retko ko ima belu posteljinu ali se nadam da još

ima onih koji se sećaju divnih belih uštirkanih i mirisnih
posteljina sa čipkama i vezom u kojima su se sanjali
najlepši snovi.

Zašto smo odustali od te posteljine?

Razlozi su praktične prirode.Takvu posteljinu treba

štirkati, peglati…a nema se vremena.

A nekada?
Nekada, kada se živelo sporije i imalo više vremena, žene
ne samo što su prale, štirkale i peglale bela platna, nego
su ta platna i pravile. I nisu to bila pamučna platna.
Uglavnom su nastajala od kudelje.

Nekada je skoro svaka kuća imala poseban deo zemlje,

obično pored reke ili potoka, za gajenje konoplje.To
mesto se zvalo KONOPLJARA ili KONOPLJIŠTE.

Negde polovinom aprila a najkasnije odmah posle

Đurđevdana, sejala se konoplja. Đurđevdanske kiše su
bile prava blagodet za rast konoplje tako da je ona već
krajem juna ili početkom jula narastala i odo 1 metar i
bila zrela za berbu. Konoplja se brala ili čupala iz zemlje i
vezivala u male snopčiće a kad se malo prosuši, potapala
se u potoku ili reci i ostavljala da se kiseli u vodi nekoliko
dana.

Zatim se vadila iz vode i sušila na jakom julskom suncu

sve dok snopčići ne pobele.
Tada se počinje obrada konoplje ili TRLJENJE. Skoro svaka
kuća je imala u dvorištu stupu i trlicu na kojoj se trljenjem
od stabljike konoplje odvajao čvrsti deo a ostajao je
vlaknast deo koji su žene prele i dobijale konac.Od tog
konca su na razboju tkale platna.

Od onog najfinijeg i najtanjeg platna šile su se košulje,

haljine, peškiri, stolnjaci, zavese i posteljina.

Kako se ništa nije bacalo, od grubljeg vlakna se preo

konac od koga se tkalo platno za slamarice.Za one koji ne
znaju, slamarice su bile preteče dušeka.
U vreće (slamarice) ubacivala se slama i na tome se
spavalo. Bile su mekane, šuškave i trebalo ih je protresati
ali kažu da se na njima baš lepo spavalo.

Od najgrubljeg prediva tkalo se platno za džakove.

Platno za slamarice i džakove se nije belilo ali ono fino
platno bi odmah kad se skine sa razboja nosilo na potok
ili reku da se izbeli.

Platno se potapalo u vodu, pa se sa jednog kraja vadilo ali

pazeći da lice platna bude gore i stavljalo se na ravnu,
uglačanu dasku na kojoj se presavijalo na otprilike 20-30
cm.Tako ispresavijano platno se lupalo prakljačom da se
što bolje ocedi pa se prostiralo po čistoj travi i ostavljalo
na suncu.To mesto na reci gde se belilo platno, koristilo je
celo selo i ono se zvalo BELILO. Moralo se paziti da se
platno koje je na suncu ne presuši i ne požuti.

Kada bi se platno lepo izbelilo bilo je spremno za šivenje i

vez ali se to radilo uglavnom zimi.

Devojke za udaju su pripremale svoju spremu.Vezle su

košulju za venčanje, pa peškire za svatove, stolnjake,
posteljinu, zavese, peškire za krštenje…
Ovo platno je kad se skine sa razboja bilo obično oštro i
grubo ali je posle beljenja dobijalo i mekoću a što se više
kasnije pralo bivalo je sve belje i mekše.

Sigurno da u mnogim ormanima (negde na dnu) ili u

sanducuma, još ima zaboravljenih delova ovih devojačkih
sprema u koje je uloženo mnogo rada i ljubavi, a i dalje su
lepe.