UVOD U ARHIVISTIKU

Prvo predavanje, 21.2.2017.

• PALEOGRAFIJA •

U paleografiju ubrajaju se prvorazredni istorijski izvori poput oruđa i oružja iz

prošlosti, kao i prvi spisi. Za neki spis se može reći da ima vrednost samo onda kada se
ispravno pročita.
- etrursko pismo je pismo iz kojeg se razvila prva azbuka

Paleografija se NE bavi, doduše, najstarijim spisima koji su pisani na tvrdim

podlogama (kamen, glina, i pre svega metal). Ovim spisima se bavi EPIGRAFIJA.
Najstariji materijali na kojima se pisalo su kamen i glina i njih su korsitili najpre Asirci i
Vavilonci. Primer spisa na kamenu je Baščanska ploča - slovenski spomenik. Metal su
koristili Rimljani.
- NUMIZMATIKA proučava spise na novcu.

Drvo je još jedan od materijala na kojem se pisalo. Postojala je Biblija za siromašne i

nepismene ispisana na drvetu čime se širila vera. Koristilo se čak i lišće i to najčešće palme
(Rimljani koristili), ali naravno nema sačuvanih spisa na lišću. Drvo se koristi i danas.
Jevreji su ga koristili tako što su ljuštili koru drveta i pisali na tzv. liki. Lika se na grčkom
kaže biblos odakle je potekla reč za knjigu.
Postoji 5 osnovnih zadataka paleografije:
1. Da ispravno pročita i tumači tekstove.
2. Da odredi vreme i mesto nastanka dokumenta.
3. Da utvrdi originalnost (da li se radi o originalu, prepisu ili falsifikatu).
4. Da utvrdi koliko ima rukopisa nekog spisa.
-egdoktika – proučavanje istorijata rukopisa
5. Da pročita crteže (ilustracije i iluminacije). Ova veština se razvija od 7.v. i
zahvaljujući ovom zadatku Miroslavljevo jevanđelje je proglašeno najlepšim spisom.
Jedan od sekundarnih zadataka je da prouči materijale na kojima se piše.
Pored tvrdih, postoje i meki materijali. 4 predmeta od mekog materijala na kojima se
pisalo su: voštane tablice, papirus, pergament, hartija.

• Vosak
Najstariji tip materijala. Nema sačuvanih tablica zbog prirode materijala. Najčešće su ih
koristili Grci i bili su u upotrebi sve do Nove Ere. Ovo je bio dobar materijal najviše zbog
jeftinoće. Negde između 4. i 3.v. pre n.e. ljudi su naučili da proizvode veštački vosak. Na
njemu se lako piše, ali i briše što je važnije. Izgled tablice: to je drvena ili gipsana ploča sa
uzdignutim ivicama i udubljenjem u koje se nalivao vosak. Na tablicama se UREZIVALO,
a ne pisalo. Korišćene su i za školu. Urezivalo se stilusom (grafijumom). On je s jedne strane
oštar, a pozadi postoji ploča za prisanje.
- stilus –> stil; grafijum –> grafit

Voštane tablice nazivale su se tabule. Ispisane: tabula cerata, prazna: tabula rasa.
Knjige su se pravile tako što su tablice lepljene. Dve vezane tablice nazivaju se dupleks
(diptih), tri – tripleks (triptih), 4 i više – multipleks (poliptih). Spojene tablice nazivaju se kodeks.
Da bi natpis bio dugovečniji, tablice su premazivane medom (litinere – premazivati –> litera
– slovo).
Najstarija poznata tablica je iz 1.v.n.e. To su bili trgovački spisi i računi. Neke su
nađene i u Rumuniji. Najmlađe poznate datiraju iz 14.v. iz mesta verskih sekti (izolovanost
od štampe).

• Gips
Pretežno su ga koristili Rimljani. Nema sačuvanih. Bio je pogodan za jednokratne
spise. Bela pločica nazivala se alba –> album. Po gipsu se pisalo grafitom. Nije trajan
materijal i to mu je najveća mana.

• Papirus
Drugi po starini materijal. To je biljka koje raste u Egiptu. Voštane tablice su bile
teške i zauzimale su mnogo prostora. Papirus jeste skuplji, ali je praktičniji. Po njemu se
pisalo kalamusom (koristi mastilo).
- kalamar – sipa sa najtamnijim crnim mastilom.

Papirus je bio trajniji i čitljiviji. Prvi sačuvani prepisi su upravo sa papirusa. Prvi put je
upotrebljen u Egiptu oko 2 500 god. pre n.e. koristi se za njega samo srž biljke visoke oko
4m od čega je pola metra u vodi. Gornji deo je suv pa je samo srž pogodna za proizvodnju.
Najbolji papirus se nalazi kod izvora Gornjeg Nila, u Nigeru i Sudanu. Kvalitet papirusa
bliže moru je lošiji zbog slanog vazduha. Proces pravljenja: To je debela biljka, a srž se sekla
na tanke trake mačetama. One se potom ukrštaju uzduž i popreko ( # ). Ređaju se najmanje
2 reda/sloja. Zbog slojeva se mogla proizvoljno određivati debljina papirusa. Jedan sloj se
naziva sheda. Mora postojati bar dva nivoa sheda da bi se moglo pisati. 2 reda sheda naziva
se plagula. 20 plagula je najuobičajenija mera u Rimu i to se zvalo karta. Potom se papirus
savija i čuva u svitku (rotulusu). Više svitaka istog sadržaja naziva se volumen.
Najmlađi papirus je iz 11.v. Najviše sačuvanih spisa su upravo papirusi. Ima dosta
papskih dokumenata. Mane: skup. Raste u močvarama. Smenio ga je pergament koji je
vremenom postao jeftin u odnosu na papirus.
Postoje 3 tipa papirusa:
 1. Egipatski (malo ih je sačuvano). Pisani su hijeroglifskim, orijentalnim jezicima. Ima
ih 46 sačuvanih, a nađeni su u Egiptu. Čuvaju se u Londonu, Beču i Zagrebu.
2. Herkulanski. Nađeni su u Herkulanumu i nisu od naričitog značaja.
3. Srednjovekovni. Potiču iz vremena između 6.i 11.v. Ima ih najviše i uglavnom su iz
Vatikana.

• Pergament
Treći po starini. Koža životinja. Naziv je dobio po gradu Pergamu gde je postojalo 30ak
radionica za izradu pergamenta. Naziv je novijeg datuma. Prvi naziv je bio membrana zbog
svoje elastičnosti (Herodot koristio ovo ime, latinski naziv). Naziv pergament se prvi put
javlja početkom 4.v.n.e. Brzo je uzeo maha kao podloga za pisanje. Pogodnog je oblika za
čuvanje, prošivao se ili se čuvao kao svitak. Najduži pergament je Dečanska povelja duga 6,5
m i čuva se kao svitak. Čuva se kod nas u arhivi Srbije. Mana: skuplji je, mada je to zavisilo
od vrste i starosti životinje, kao i veštine izrade. Proces proizvodnje: koža stoji nekoliko
dana u živom kreču da bi se iščistila od dlaka i mesa, a potom se glačala i raspinjala na ram i
tako se sušila. Nakon toga se premazuje uljem kako bi smekšala i bila elastična i na kraju
obrezivala u željeni oblik.
I dalje se čuva naziv karta:
1. Tele i krava – carta vitulina. Najrasprostranjeniji.
2. Jareći pergament – carta caprina
3. Ovčiji – carta ovina
4. Postoji i od ljudske kože pravljen od neraspadnutih leševa.
5. Od svinje se nije pravio
6. Slikarsko platno se pravilo od magareće kože, ali nije se ona nije koristila za pisanje.
Najceneniji pergament pravljen je od fetusa, ta hartija je najtanja i najkvalitetnija. Čuva
se čak cela Biblija iz 14.v. od fetusa. Za nju iskorišćeno je oko 100-120 fetusa. Poslednji
pergament je iz logora. To je Biblija sačinjena od ljudske kože. Najstariji je iz 195.g. pre n.e.
To je kupoprodajni ugovor iz Sirije. Danas se nalazi u Londonu. Na njemu stoji datum pa
tako znamo godinu. Najstariji sačuvani kodeks se čuva u Zagrebu i to je jevanđelje iz 8.v. –
Splitsko jevanđelje, tamo je nađena knjiga.
Tekst se često uništavao da bi se ponovo pisalo na pergamentu jer je bio skup.
Uglavnom je samo jednom bilo moguce uništiti tekst i ponovo pisati. Uništavao se
kiselinom koja gori kožu. Tekst pisan preko nekog drugog teksta naziva se palipsest i nikada
nije bilo moguce u potpunosti izbrisati ga. U ovom slučaju se tekst brisao glačanjem. Infra
crvenim zracima se može dopreti do tih donjih slojeva teksta. Najviše se pročitalo do 9.sloja
za sad, ali se smatra da ih ima 12-13.Na ovaj način su otkrivena Ciceronova i Platonova
dela i to već u renesansi kada se moglo pročitati 1-2 sloja.
2. predavanje – 28.2.2017.

Papir (hartija)
Duguje svoje ime papirusu. Hartija – od charta, refleksija na pergament.
Papirus kao materijal obeležava antiku, pergament srednji vek a papir (hartija) je simbol
modernog doba.

Postoje 3 faze u proizvodnji i korišćenju papira.

1) kineska faza (od 105.n.e.)
Kinezi su dugo pisali na svili, što je bilo preskupo i nepraktično zbog mekanosti materijala.
Papir je izumeo Caj Lun 105.n.e. u Kini. On je ostavio zapis na papiru kako je došao do
toga. Shvatio je da može da ojača svilu (na svili se pisalo tako što su se mlele čaure svilene
bube i sve što ostane se samelje i od toga se pravi materijal za pisanje). Caj Lun je mleo
čaure svilene bube sa vlaknima bambusove trske, starim krpama i ribarskim mrežama (koje
su uglavnom bile od konoplje), i tako je nastao papir. Papir je nastao slično kao pergament
→ ta smesa se potapa u živi kreč i suši se na suncu. Mogao je da se ostavi jedan list ili da se
lepe. Papir je mogao da se obrezuje prema veličini. Korejci su papir počeli da koriste u
7.veku a Japanci u 8.veku.

2) arapska faza (od 751.n.e.)

Prodor Arapa na istok je bio najvažniji za širenje papira. Oni su 751. od Kineza zauzeli grad
Samarkand (u današnjem Uzbekistanu, nekada u Kini). Arapi su usavršili papir. Umesto
svile su koristili lanene krpe, tako su ubrzali proizvodnju. U Kini je za oblikovanje papira
(razvlačenje, sušenje) korišćeno drveno sito. Arapi su koristili metalno sito; njihov papir je
bio boljeg kvaliteta. Otvarali su radionice i širili proizvodnju papira u severnu Afriku,
Portugaliju, Španiju, južnu Francusku.
Vizantija je prva uvela papir u Evropu, zahvaljujući trgovini sa Arapima. Najstariji
dokument evropske (vizantijske) civilizacije na papiru je hrisovulja (povelja) cara
Konstantina Monomaha iz 11. veka (1052. godine).
U Dalmaciji je bilo malo radionica za proizvodnju papira. Dubrovačka vlada ih nije
dozvoljavala zbog mogućnosti širenja pogrešnih ideja. Najstariji sačuvani zapis iz
Dubrovačke republike je na papiru i potiče iz sredine 13.veka. [Notarski spisi iz dubrovačkih
i kotroskih kancelarija, koji potiču iz 13.veka, pisani su isključivo na papiru uvezenom iz
Italije]
Do početka 14.veka završeno je širenje papira po Evropi. Venecija je imala najveći broj
štamparija (radionica za proizvodnju knjiga) – od 90 do 130 (16. i 17. vek). Konačna
prevlast papira je nastupila posle izuma štampe.

3) moderna faza
Ova faza vezana je za dve godine u 18.veku – 1719. i 1752. i za dva imena – Reomir i Jakob
Kristijan Šefer. Izvodeći izvesne oglede vezane za sagorevanje drveta, francuski fizičar i
biolog Reomir je 1719. primetio da su vlakna trulog drveća izuzetna materija za pravljenje
papira (samleveno drvo – srž i kora – umesto lana i konoplje). Nakon tog zaključka zapisao
je svoja zapažanja o procesu pravljenja papira. Taj rukopis je pronašao sveštenik Jakob
Kristijan Fon Šefer i odlučio da to patentira 1752. godine. Drvo, celuloza je postalo
osnovna sirovina za proizvodnju papira.

Papir je i dan danas jedna od 6, 7 najproduktivnijih i najprofitabilnijih grana industrije. Vrlo

malo zemalja ima fabriku papira. Do pre nekoliko godina postojala je jedna u Sremskoj
Mitrovici, sada ne postoji nijedna na Balkanu. Najveći proizvođači su Amerika i Kina.
Papir je mnogo jeftiniji od pergamenta. Gutenberg je prvu Bibliju štampao na pergamentu
ali je brzo prešao na papir. Svetlost je najopasniji protivnik papira i pergamenta.

Filigranologija – vezuje se isključivo za papir

Filigranologija je pomoćna istorijska nauka koja se razvila sa upotrebom papira; to je nauka
o filigranima. Radionice su osetile potrebu da obeleže svoj papir, da zaštite proizvod.
Filigrani su vodeni žigovi koji se na papiru vide kada se ovaj okrene prema svetlu. Oni su
zaštitni znak fabrike koja je proizvela papir. Filigrani su se pravili od metalnih žica dok se
stvara hartija (dok je smesa još bila na situ). Žice savijamo u obliku filigrana. To ostaje u
papiru. Uz pomoć filigrana nekada se može utvrditi mesto i vreme nastnka papira. Filigrani
su pomagali u sprečavanju nastanka falsifikata.

Najstariji filigrani nalaze se na papiru u radionici u italijanskom gradu koji se zove Fabriano
(po plemićkoj porodici koja ga je osnovala). Plemstvu je bilo zabranjeno da se bavi
zanatima, nisu smeli da osnivaju radionice; međutim, dozvoljeno im je bilo bavljenje
zlatarstvom, keramikom i proizvodnjom papira. Fabrika Fabriano je trajala do polovine 18.
veka (i Gutenberg je štampao na papiru proizvedenom u ovoj fabrici).

U početku su za filigrane korišćeni najjednostavniji oblici: početno slovo imena ili

prezimena, krst, krug, trougao, zvezda. Kasnije plemićke porodice u italiji i austriji koriste
papire sa filigranima u vidu svojih grbova. U baroku se razvija umetnost filigranologije.
Barokni filigrani su raskošni, sa prikazima životinja, najčešće ptica i mitoloških bića npr.
kiklopa.

Filigranologija se kasno razvila kao nauka, početkom 20. veka. To je nauka izučavanja
vodenih žigova koja je veoma značajna jer se proučavanjem filigrana može utvrditi mesto i
približno vreme nastanka dokumenta (ako znamo kada je radila fabrika čiji vodeni znak se
nalazi na papiru na kojem je dokument napisan), kao i da li je neki dokument falsifikat.
Prva provera za falsifikat jeste vodeni žig.
Hitlerovi memoari (1922/23 – 1936) → po svemu sudeći (a 10 disciplina je to izučavalo) to
je bio original. Međutim, nije proveren filigran, koji je pokazao da je to iz peroda između
1945. i 1949 (magazin Štern).

Otac filigranologje je Vladimir Aleksejevič Mošin. Rođen je u Rusiji, u Sankt Peterbergu.

U Rusiji je i završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je u Beogradu, na Filozofskom
fakultetu, doktorirao u Zagrebu. Radio je u Beogradu i Skoplju.
Utemeljio je metode izučavanja filigrana. Postoje albumi filigrana, a najčuveniji je Mošinov
iz 1957.godine sa filigranima iz 13. i 14.veka. On je otkrio 3 filigrana (radionice hartije) iz
13. i 14. veka. Otkad je umro (1987.godine) otkriven je samo još jedan filigran.

Oblici rukopisa

2 oblika rukopisa kroz istoriju: svitak i kodeks.

1) svitak
Najrašireniji oblik rukopisa. Prvo se pojavio u Egiptu (tamo gde je nastao i papirus), zatim
su ga preuzeli Grci i Rimljani. Rimljani su iz praktičnih razloga prešli na papirus, oni su ga
najviše proširili, a svitak su zvali rotulus. RimljaniVolumen (isti tekst na više svitaka)
Svitak je bio najekonomičniji način čuvanja dokumenata na papirusu, mada se ovaj oblik
upotrebljavao i za pergament. Jedini problem je bio gde počinje i gde se završava tekst, kako
ćete otvarati svitak (obeležavanje nije bilo problem za jedan svitak, ali npr. Ilijada je bila
napisana na 100 svitaka). Zbog toga se na svicima obavezno pisalo gde je početak a gde je
kraj. Na početku je stajalo INC. (incipit liber (počinje knjiga, počinje svitak)) a na kraju
EXP. (explicit liber (okončava se knjiga/svitak).)

Svitak se namotavao i odmotavao pomoću štapića (nije bio vezivan). Taj štapić se zvao
umbilicus (umbilia). Sa tog štapića (koji je obično bio od drveta) je visio titulus – pantljika
na kojoj piše naslov rukopisa na tom svitku. Štapići su uglavnom bili od trske, ali je bilo i
onih od slonove kosti.
Svitak je mogao biti ispisan samo s jedne strane (anopistograf), ako je fin papirus, ili sa obe
strane (opistograf) ako je papirus deblji, pa da se uštedi na prostoru.
Pisanje s obe strane je još jedna prednost papirusa u odnosu na voštane tablice.
Na svitku se obično pisalo u stupcima (kolumne – columna) tako je bilo mnogo praktičnije.

Svitak od pergamenta je imao tu prednost što se mogao produžavati prišivanjem (ako nam
je falilo još papirusa pravi se drugi svitak) i tako su se uglavnom pisalo i odgovarlo na
pisma. U Arhivu Srbije nalazi se najduži prišiveni pergament na svetu – to je povelja Stefana
Dečanskog iz 1330. godine o osnivanju manastira Dečani. Svitak je dugačak 6m i 20cm a
širok oko 30cm. Tragovi šivenja nisu vidljivi golim okom već se mogu videti samo pod
mikroskopom. Nije napravljen od fetusa već od vrlo mladog teleta.
Antički pergamenti čuvani su u glinenim ćupovima ili na policama a u srednjem veku u
metalnim valjcima (kao za diplome) koji su se zvali teke (latinski: teka) a kasnije kapsule
(capsa – capsae). Prve teke su korišćene u papskoj kancelariji.

2) kodeks
Kodeks je prvobitno označavao spojene voštane tablice. U srednjem veku kodeks je dobio
novo značenje – bio je sinonim za rukom pisanu knjigu. Najčešće je vezan za pergament.
Kada su u pitanju obimniji spisi bolje je organizovati pergament u kodeks nego u svitak.
Knjige su bile pisane na odvojenim listovima koji su kasnije vezivani (šiveni) i koričeni.

Prvi kodeksi su bili jevanđelja, cele biblije. Kodeks je preovladao sa razvojem papira.
Krajem 5. i početkom 6. veka hrišćanska crkva je uvidela da su kodeksi zgodno sredstvo za
širenje božije reči. Kratki odlomci iz Biblije, jevanđelja su u vidu kodeksa deljeni vernicima
na vašarima, propovedima. Potreba za praktičnim nošenjem tih Biblija za siromašne je
doprinela širenju kodeksa. Od uvođenja kodeksa uvećan je broj prepisanih dela (jevanđelja
itd.) jer je olakšano prepisivanje, a naročito čuvanje.

Kodeksi su se sastojali od listova. List se naziva folio. U kodeksu je sve bilo na jednom
mestu i obeležavale su se strane brojevima ili slovima abecede. U početku nije bilo
obeležavanja stranica, nije se znalo za paginu. Prvo su se obeležavali listovi (folijacija) a tek
kasnije stranice (paginacija). Počela je krajem 16./početkom 17. veka.
Najobičnija praksa bila je prošivanje ili lepljenje 4 para listova (8 listova – 16 stranica) i to se
zvalo kvaternio. I danas je to optimalan način lepljenja i uvezivanja listova.
Prva, prednja strana lista zvala se recto, ona se obeležavala. Strana nasuprot nje (zadnja
strana lista) zvala se verso, pa se pri citiranju navodi recimo 211.list → 211r. ili 211.v.
Na papirusima i pergamentima nije bilo margina. Margine nastaju sa kodeksom.
Unutrašnja margina je ostavljala prostor za vezivanje, da ne bi tekst bio pokriven kada se list
uveže u kodeks. Spoljna margina je nastala zbog simetrije. Prvo se pisalo na listovima, pa se
onda uvezivalo i koričilo. Pisalo se uz pomoć lenjira. Korice su najčešće bile od kože ili
drveta prevučenog kožom.

Sredstva za pisanje

Sredstvo za pisanje zavisilo je od materijala.

Za kamen, voštane tablice i druge tvrde materijale korišćena su sredstva za urezivanje.
Tek je pronalazak papirusa zahtevao upotrebu sredstava za pisanje koja bi ostavljala obojeni
trag na materijalu (dotad se urezivalo). Za to je najpre korišćena trska (kalamus – calamus),
koja je, kao i biljka papirus, rasla u dolini Nila. Trska se zašilji i dobije se pisaljka. Nije se
koristila za urezivanje nego za pisanje. Kalamus nije bio za pergament jer je koža bila deblja
od papira.

Prvo mastilo koje se upotrebljavalo je bila biljka iđirot. Ta biljka je bila veoma popularna,
rasla je u celom Sredozemlju. Imala je halucinogeno dejstvo (i za zadovoljstvo i za
medicinske svrhe) i bila je veoma moćan afrodizijak. To je prva vrsta mastila, pisalo se
tečnošću koja je izrazito crna.

Vremenom se kao najbolje sredstvo pokazalo ptičije pero, zvano penna. Ptičije pero je bilo
elastičnije i savitljivije, moglo se oštriti da dobijete deblju i tanju stranu. Mogla je da se pod
različitim uglom kontroliše debljina linije što je dovelo do razvoja tehnike pisanja i do
nastanka kaligrafije (sa pojavom pera sa razvila kaligrafija). Za inicijale i minijature koristila
se slikarska četkica, kist. Pisalo se na skriptorijumu. Skriptorijum je bio sto za pisanje sa
ravnom pločom i jednom nogom. U pisarskim radionicama se pisalo stojeći. Pera su se
čuvala u kalamarijumu, tj.pernici.
Iluminacije- danas spadaju u primenjenu umetnost

Iluminacije se moraju poznavati jer nam pomažu da utvrdimo poreklo rukopisa. Ilumancije
su značajne za utvrđivanje autorstva i vremena nastanka rukopisa.
Čak i slični tekstovi su različiti po iluminacijama. Vrlo retko se dešava da je pisar
istovremeno i iluminator (Miroslavljevo jevanđelje – jedan čovek pisao, drugi radio
minijature, iluminacije). Ilustracije su iscrtavane istim mastilom kojim je pisan tekst.

Prve iluminacije su zapravo bile ilustracije, tj. predstavljale su pojedine scene iz rukopisa.
Javljaju se jos u IV, V i VI veku (Vergilije, rukopis iz 4.veka; ilustrovana scena dvoboja u
Homerovoj Ilijadi iz 5.veka). Prava umetnost iluminiranja razvila se u 7.veku u Vizantiji,
tada nastaju prave iluminacije. U 13. i 14.veku Grci su dolazili na naše prostore da
podučavaju ili je naš narod išao u Carigrad. Iluminatori su bili neizostavni u pisarnicama.
Inicijali su poseban deo iluminacije, početna slova nekog poglavlja ili paragrafa u prepisu.
Prvo slovo je bogato ukrašeno. Prvo su bili jednostavni geometrijski inicijali, zatim
zoomorfni (životinje, ptice, takođe i čudovišta, zmajevi, aždaje – Stari zavet, Eva, zmija
obmotana oko slova T) i antropomorfni (najčešće sveci). Ovi (antropomorfni) inicijali
nazivaju se minijature jer su najčešće oslikani tamno-crvenom bojom (minius –
net:minium). Najbolji, najznačajniji svetski minijaturista bio je Dalmatinac Julije Klović
(doba renesanse, 16.vek). Osnovao je svoju školu u Raveni i imao je oko 15 učenika. On je
živeo u Italiji i južnoj Francuskoj.
Minijature se gube sa štampom.

Razvoj pisma
Paleografija proučava sredstva za pisanje, istorijski razvoj i oblike pisma. Ima onoliko
paleografija koliko ima pisama. 3 nama najznačajnije su latinska paleografija (ali to nije
latinica), glagoljica i ćirilica.
Sa opšteg, teorijskog stanovišta pismo je svaki sistem vidljivih oblika koji nešto znači (svaki
sistem vidljivih znakova koji daju neka obaveštenja), ali tu bi onda spadali i crteži. U užem
smislu (međunarodno prihvaćena definicija), pismo je sistem koji vizuelno reprodukuje
glasovni sistem govornog jezika, tj. pismo je grafički izraz jezika.

4 vrste pisama:
1) piktografsko ili slikovno pismo
Ovo pismo je najstarije. Znak (piktogram) je slika predmeta i označava samo taj predmet i
ništa drugo. Problem slikovnog pisma je što se pomoću njega ne može protumačiti pismo,
kako su oni to pričali, ne možemo rekonstruisati jezik (jer znakovi ne predstavljaju
zvukovne reči). Prvi tragovi piktografskog pisma nađeni su u Mesopotamiji i to je sumersko
pismo. Prvobitni zapisi su bili na kamenu, najstariji nađeni takvi spomenici potiču iz
3900.p.n.e. Kasnije je pisano na glinenim pločicama, najstarije pronađene su iz 3200.p.n.e.
Sumeri su prvi počeli da pišu na pločicama, s leva na desno. Ovo pismo se još naziva i
klinasto pismo, jer je nastalo na tvrdim materijalima (kamen, glina) pa se urezivalo klinom.
Na ovom pismu je napisan Ep o Gilgamešu.
Neki ne smatraju da je piktografsko pismo uopšte pismo.

2) ideografsko ili pojmovno pismo, simboličko pismo

Znak (ideogram) više nije samo slika predmeta nego označava pojam, simbol, ideju,
apstraktnu misao.
piktografsko pismo: zmija – samo zmija
ideografsko pismo: zmija – zmija, opasnost, lukavstvo, izdaja, otrov
ideografsko pismo: vatra – vatra, opasnost, toplota, ljubav

Vremenom je u ideografskom pismu znak (ideogram) kao simbol postao čitava reč
(prerastao u grafički znak za reč). Prvi su Egipćani počeli da sklapaju reči u rečenice.
Najstariji primerci hijeroglifskog pisma potiču iz otprilike 3500.godine p.n.e., pre nego što
su Sumeri počeli da koriste glinene pločice. Vremenom se ovo pismo sve više uprošćavalo i
išlo ka silabičkom pismu.
3) silabičko ili slogovno pismo
Oko 2000.p.n.e. ideografsko pismo je preraslo u silabičko ili slogovno pismo (silabus – slog).
Od nekoliko slogova se sastavi reč. Ista glasovna skupina izražava se istim znakom u svim
rečima koje tu skupinu sadrže u sebi. Pri tome, te slike su sve apstraktnije, sve manje liče
na predmete. Ovaj sistem se sve više pojednostavljivao tako što se smanjivao broj znakova
za slogove. Sve više se razvija brzopis.

Već su Egipćani vremenom počeli da

zamenjuju ideografsko pismo silabičkim.
Kolevka silabičkog pisma je egejska
civilizacija, tj. Krit (oko 2000.p.n.e).
Silabičko pismo je prvo pismo na osnovu
kog možemo da rekonstruišemo jezik,
glasovni sistem.
Ova pisma nisu prevaziđena. Neku
kombinaciju ideografskog i silabičkog pisma
(ideografsko s elemntima silabičkog) imaju
Kinezi i Japanci.
4) alfabetsko pismo
Svaki glas ima svoj znak, a sistem se sastoji od kombinacije tih znakova.
Nije svako alfabetsko pismo fonestko (naše pismo je i fonetsko, glasovno – jedan znak
odgovara jednom glasu). U alfabetskom pismu kombinacije znakova stvaraju druge glasove.

7.3.2017.

- Najstarije pismo je piktografsko, sumerskog je porekla (glinene pločice iz 3100. godine

pre nove ere), nazivamo ga i klinastim pismom. Pred kraj se koriste i voštane tablice. Ep
o Gilgamešu je napisan ovim pismom. Prvobitno pisano sa vrha na dole, pa kasnije sa
leva na desno.
- Ideografsko pismo - hijeroglifi, egipatska civilizacija, najveći broj njhovih spomenika
napisan je ovim pismom. Pred kraj egipatske civilizacije javlja se silabičko pismo.
- Oko 2000. godine pre nove ere Kritska civilizacija daje prve primere silabičkog pisma,
još uvek se radi na dešifrovanju.
- Alfabetsko – Sirija, Liban, oni sebe zvali Kanaanci (Feničani), Fenicija centar; Feničani
trgovali sa svim prethodno pomenutim narodima. Smatra se da je pismo koje su oni
doveli do savršenstva nastalo od egipatskog silabičkog pisma iz poznog perioda
 civilizacije. Najstarije alfabetsko fen. pismo ima 22 znaka, samo su označavali
suglasnike, od njega nastala 4 alfabetska pisma:
1. Aramejsko pismo – Palestina, od njega hebrejsko
2. Arapsko pismo
3. Grčko pismo: dodaju oznake za vokale. Ustalilo se tek u 7. veku pre nove ere sa
24 znaka. Razvijaju se dva pisma: 1. Latinska pisma 2. Slovenska pisma.
Bustrofedonski način pisanja karakterističan za Grke. Od 3. veka pišu sa leva na
desno.

- Danas postoje četiri paleografije.

Sva latinska pisma – 3 grupe
- Latinica je ime i za najnoviju verziju latinskog pisma.

I Latinska pisma starog veka, doba Rimskog carstva

1. Arhajska kapitala: pronađen je lapis niger, tekst posvećen bogovima sa alfabetom za

učenike. To je bilo pismo nastalo od feničanskog alfabetskog pisma. Danas se zove
arhajska kapitala. Pisano na kamenu i metalu.
2. Kvadratna kapitala: prilagođena voštanim tablicama, a i papirusu. Ovo pismo nije
čitko, mnogo ima skraćenica, kao i ligatura (spojena slova).
3. Kurzivna kapitala: pisano je na mekom materijalu, brže i lakše se piše.
4. Kurzivna majuskula: nema velika i mala slova, nejednake dimenzije slova i nejasni
oblici, veliki broj spojenih slova, vremenom dolazi do potpune deformacije slova.
Nastaje kada se uvodi mastilo.
5. Kurzivna minuskula: nečitko.
6. Uncijala: svečano pismo, čitko, lepo, dala je prostora da iz nje nastaju druga
srednjovekovna; prilagođena je pergamentu, slova su nejednake debljine, jasno su
odvojena (još uvek se reči ne odvajaju), nema ligatura, ima dosta tačno uvrđenih
skraćenica, recimo svetih imena DS – bog; IHS – Isus Hrist, kao i geografskih naziva
– CPLS – Konstantinopolj
II Latinska pisma srednjeg veka nastaju od 8. do 12. veka, često se naporedo upotrebljavaju.

1. Kurija: pismo papske kancelarije, kombinacija kurzivne majuskule i kurzivne

minuskule, do kraja 6. veka se već gubi, ali do 13. veka na papskom dvoru.
2. Nacionalna pisma: piše se i nacionalnim pismima. Na prostoru bivše Jugoslavije ima
3:
1. Vizigotsko
2. Merovinško
3. Beneventana
3. Karolina: kao derivat merovinškog pisma, prema Karlu Velikom, koristila se u
Zapadnoj Evropi i dobrom delu Balkana, opstaje do 14, 15. veka, pismo je
humanizma i renesanse. Jasna, čitka slova, jednake su dimenzije. Ligature su vrlo
retke, izbegavaju se ukrasi, skraćenica gotovo da nema. Ukida se diftong, nekada su
znali da ga obeleže, a nekada ne. Prvi put se odvajaju reči, nema tačke i dalje.
4. Gotica: germansko pismo. Najstariji dokument napisan ovim pismom datira sa
početka 12. veka. Slova se izdužuju, postaju viša. Gotica do 16. veka, ali i u doba
nacizma se koristi.

III Moderna latinska pisma, latinica od 15 veka. Postoji i slovenska latinica:

a. Češka/poljska
b. Hrvatska/srpska
Određena slova latinice imaju brojčanu vrednost:
I-1; V-5, X-10, L-50, C-100, D-500, M-1000 (na ispitu će biti brojevi, treba da napišemo
rimskim brojevima)

Slovenska pisma

- Glagoljica – glagoljati – govoriti, 9. vek. Stilizovano pismo, oblo, fino, prilagođeno

mekim materijalima. Uspostavlja se azbučni red. Ima nazive za slova.
- Ćirilica – prema Ćirilu, između 9. i 10. veka. Stara ćirilica imala nazive slova, ali ova
sada ne. Ona je reformisana glagoljica, Ohridska i Preslavska škola. Geometrijsko
 pismo, otvorena za ligature, ima skraćenica (do 14. veka). Tadašnja ćirilica nije bila
fonetsko pismo. I ćirilična slova imala brojne vrednosti. Prejotovano pismo, toga nije
bilo u glagoljici.
- Za osnovu glagoljice je uzeto grčko pismo, grčki alfabet, modifikovali su oblik,
nemamo spomenike iz 9. veka. Misli se da je imala 36 znakova (rekonstrukcija slova
iz najstraije ćirilice), dok ćirilica 33.
- Glagoljaši – ne žele ni latinicu, ni ćirilicu.

14. mart 2017.

- Svaki broj do broja 100 je imao svoje slovo kojim se označavao.

- Postojala su slova koja su označavala jedinice i koja su označavala desetice.

*Biće na ispitu da se napišu brojevi.

- U okviru paleografije, postoji pomoćna nauka: KRIPTOGRAFIJA (skriveno ili tajno

pisanje).

- Svedočanstva.

- Prve kriptografske spise – šifre – upotrebljavali su Spartanci.

- Prvi nam je svoje šifre otkrio Julije Cezar – za svako slovo pisao je treće ispod tog.

(A=D, B=E, C=F,...., U=A, X=B, Y=C) – algoritam i ključ (Algoritam je način šifrovanja)

- Negde oko 800. godine proučavao se Kuran; najobičniji trgovački ugovor (ali da ima
smisao) nosio je skrivenu poruku – menjala su se odredjena slova ili odredjene reči, i tako se
otkrivala skrivena poruka

- Otac kriptografije: BLEZ DE VIŽNER

- Slova su se zamenjivala drugim slovima u zavisnosti od toga na kom su mestu u reči:

npr. A na drugom mestu znači N; A na trećem mestu znači O; A na petom mestu znači D

Ptica na grani.
↓ ↓ ↓
DN O

- Mašina ENIGMA – u tom sistemu svako slovo je moglo da ima vrednost svih ostalih
slova, ali nije moglo da označava svoju tačnu vrednost. (Primer: A je moglo da bude svako
drugo slovo osim slova A).

- Postojanje javne i skrivene šifre (skrivena poruka u skrivenoj poruci).

- U srednjevekonoj Srbiji: ćirilska slova se zamenjuju glagolskim slovom ili grčkim slovom –
bilo je očigledno da su to bile šifre.

- Poluslova (npr. piše Г, ali se ne zna da li je to E ili F).

- Tablice zamena BV=GD – par suglasnika se zamenjuje drugim parom suglasnika.

- Konstantin

- Dva slova koja sabiranjem daju skrivenu vrednost.

- Rane i kasne srednjevekovne isprave i povelje.

DIPLOMATIKA

- Pomoćna nauka.

- Svedočanstva: narativna i pisana.

- Narativna: bolji termin od usmena ili oralna; treba utvrditi stepen istorijske istine; privatna
stvar.
- Pisana: diplomatički izvori; svedoče o nečemu što se dogodilo, ali sa pravne strane, pravni
čin; prvorazredni istorijski izvori; utvrdjuje se autentičnost (u istorijsku istinu se ne sumnja);
proučavaju se samo spisi službenog karaktera.

- Proučava isprave, povelje (diploma - prvi grčki naziv, pa otuda i naziv nauke) da bi
utvrdila njihovu autentičnost i njihovu vrednost.

- Falsifikati se ne čuvaju osim ako falsifikat nije bio iskorišćen i zato mu se pridalo na
značaju.

- Pisano svedočanstvo o nekom pravnom činu koje je sastavljeno u tačno propisanom

obliku.

- Reč diploma je grčkog porekla, i označava dve voštane tablice

↓
u Grčkoj: davala dekret nekome da sme da se vozi državnim kočijama;
u Rimu: davala dopuštenje da se bavi unosnom službom, odnosno u pošti.

- Reč ulazi u modu u vreme humanizma i označava sve isprave i povelje.

- Diploma - isprava u užem smislu.

- Mandata - vrsta isprave - isključivo one koja viša vlast šalje nižoj (naredbe i uputstva).

- Dopisi - niža vlast šalje višoj.

- Skripture - isprave koje nisu konačne (današnji koncepti), dokumenti kojim se započinje
neki proces.

- Diplomatika je prvi put upotrebljena u XIII veku.

- Treba da se obrati pažnja na stil.

- 1207. Inoćentije III izdaje dekret o falsifikovanju

deo kako otkriti falsifikat?

- Prvi spis u kojem nailazimo na diplomatički pristup.

- Neki falsifikati su postali slavni.

- Diploma koju su Cezar i Neron dali Habzburzima.

- Petrarka je otkrivao falsifikate.

- Konstantinova darovnica - falsifikat!

- Prva polovina XVII veka - tidesetogodišnji rat - Francuska, delovi Nemačke itd - povod za
mnoge falsifikate.

- Druga polovina XVII veka u Francuskoj.

- Benediktanci

- Meronička dinastija - dali velike privilegije.

- Danijel Paperbroh - istoričar i pisac - kaže da su sve to gore falsifikati.

- Početak diplomatike - Žan Mabijon (O diplomatici, 1681).

- Dva benediktinca - XVIII vek.

- Tarsen i Tusten pišu sredinom XVII veka u VI knjiga - Novi traktat o diplomatici - povezuju
ponovo diplomatiku i paleografiju (ne mogu jedna bez druge).

- Krajem XVIII veka - Prva istorija diplomatike - Šipione Mafei

- Teodor fon Sikel - XIX vek - 1854. osniva u Beču austrijski institut za proučavanje
istorijskih izvora.

- XX vek - Franc Dolger - najpoznatiji moderan diplomatičar

- 1956. Vizantijska diplomatika

- Naše isprave i povelje:

Ljubomir Stojanović

- Stare srpske isprave i povelje - III toma - prvi naš diplomatičar (iako ne pominje da
je to diplomatika, sebe smatra istoričarem).

- Paleografija je iznedrila diplomatiku, a diplomatika se vraća paleografiji.

21.03.2017.

NASTANAK ISPRAVE

Tri činioca u nastanku:

1. Autor – volja čija se smatra ispravnom

2. Skriptor –kolokvijalno pisar, onaj koji piše, radi fizički posao; u Srbiji 19. veka je bilo više
skriptara
3. Primalac/destinatar – onaj kome je isprava upućena; opšti (narod) ili kao pojedinac (npr.
vlastelin)

Faze u nastanku isprave

1. Prethodni poslovi – proces koji dovodi do nastanka isprave. Može biti dokumentarni,
kao recimo peticija (danas bi to bila molba). Kao odgovor na ovo sledi isprava.

2. Naredba – može biti usmena i pisana.

3. Sastavljanje minuta – koncept

4. Koncept odobrava autor

5. Pisanje originala

6. Rekognicija (prepoznavanje) – autor proverava tekst originala

7. Konvalidacija (potvrđivanje) – stavlja se pečat i potpis autora, potvrđuje se punovažnost

8. Registrovanje teksta isprave, tj. srž isprave (odluka sa obrazloženjem)

9. Uručenje isprave – tradicija – obznanjivanje isprave

Jedna ista isprava je mogla imati više oblika. Prvo se pisao koncept, pa
original/izvornik, a to je povelja onakva kakva je stigla kod destinatora. Potom se pravi
kopija, koja se u srednjem veku retko pravila, postojali su samo registri. Kopija može biti
obična i overena: obična je bez pečata i potpisa, a overena je maltene ista kao original, ali
ona ostaje kod autora. Potom sledi transut, tj. insert/isečak, koji piše destinator i izvučena je
samo volja autora; to je pokazno sredstvo, uobičajeno u srednjem veku. Najzad, sledi regest,
a to je kratki sadržaj isprave koji upisuje autor.

Nekada se originalom smatra i falsifikat – sve ono što treba da bude ono što nije. Postoje
4 vrste falsifikata:

1. Fiktivni original – ovaj falsifikat se čuva. Kaže se da je original jer je originalan tekst, ali
je kao isprava falsifikovan jer je ono što govori netačno, stvari u tekstu su izmišljene.
Falsifikovani su potpis, pečat i autor.

2. Istorijski falsifikat – autor sastavlja ispravu o činu koji se nije dogodio, falsifikuje se
činjenica koja se tvrdi u tekstu.

3. Izmenjeni original – ovo je prava isprava koja se menja jer nekome nešto ne odgovara;
menja se brisanjem ili dodavanjem. Brisanje se naziva abolicija, a dodavanje interpolacija ili
dopuna teksta. Ove izmene vrši destinator.
4. Imitativni falsifikat – čini ga destinator kada izgubi original. Ovo se smatra falsifikatom
u dobroj nameri.

SASTAV ISPRAVE

Isprava se sastoji iz tri dela: uvodnog dela, tj. protokola, središnjeg dela, tj. teksta i završnog
dela tj. eshatokola.

PROTOKOL

 Invokacija – formula, pozivanje na Boga. Može biti i verbalna.

 Intitulacija – glavni deo protokola, daje se ime autora (titula/e)
 Inskripcija – naziv titula destinatara
 Salutacija – pozdravi

TEKST

 Arenga – moralistička sentenca (Dajem ovu izjavu, pošto je ljudsko pamćenje slabo);
testamenti uglavnom imaju lepe arenge.
 Promulgacija – slična inskripciji (Objavljujemo svima da smo destinatoru pomenutom
gore...); odnosi se na one koji bi da se ljute. Često je deo inskripcije ((neće biti greška
na testu ako pobrkamo)).

Ključna dva dela teksta su naracija i dispozicija.

 Naracija – obrazlaže se pravni čin; može biti kratka.

 Dispozicija – volja autora, šta se daje, šta je naredba, uslovi pod kojim se to nešto
čini. Može biti dvostruka, pogotovo ako postoji uslov.
 Sankcija – može biti temporalna i duhovna; vid pretnje (Ako neko ovo ne posluša...).
 Koroboracija – nije čest deo; povrđuje se da dokument ima pečat i potpis, rečima
piše da postoji to i to.

ESHATOKOL

 Supskripcija – potpis autora (i svedoka)

 Datacija – kada i gde je isprava sačinjena; važan istorijski fakt; može da se nađe već
u protokolu.
 Aprekacija – isto što i invokacija, zazivanje božjeg imena na kraju.
 28.3.2017.

Sfragistika
Sfragistika (od grčke reči σφραγις – sfragis, što znači pečat) je pomoćna nauka diplomatike
(pomoćna istorijska nauka) koja proučava pečate (sredstva za overavanje isprava). Proučava
oblik, izgled pečata i slično (ne proučava današnje pečate koji su od mastila). U srednjem
veku pečat je obično bio otisak žiga u nekoj metalnoj materiji (rastopi se metal pa se otisne
žig). Sam žig je najčešće od voska, ali su mogli biti i od zlata ili srebra. Pečat je služio za
overavanje, kao znak/simbol osobe kojoj pripada (nekada nije bilo potpisa), ali i za
zatvaranje dokumenta – zbog sigurnosti, vidi se da li je vosak lomljen – da li je dokument
otvaran (do 19. i početka 20.veka).
Sfragistika je značajna, jer se pomoću pečata može ustanoviti originalnost i autentičnost
neke isprave, tj. utvrditi falsifikat (lakše je falsifikovati potpis nego pečat). Najčešće su se
koristili pečati u obliku prstena za overavanje.
Sfragistika proučava 5 stvari:
1) način na koji je pečat pričvršćen za ispravu
Postojale su dve vrste pečata: utisnuti (pečat je direkno utisnut na ispravu ili kovertu) i
viseći (najčešće korišćeni kad su u pitanju svici, vezivao se pantljikom). Gotovo da nijedan
viseći pečat nije sačuvan.
2) materijal od kog je pečat izrađen
Materijal je veoma važan. Korišćeni su vosak i metal (zlato, srebro ili olovo). Papski pečat je
samo od metala (srebrni ili olovni). Bojeni vosak nije bio mnogo popularan u srednjem veku
(Nemanjići ga nikada nisu koristili), korišćen je samo žuti. U 18. i 19.veku se pečati već boje
(uglavnom u crveno).
3) žig pečata– može biti jednostrani ili dvostrani. Dvostrani su bolji, jer otežavaju
falsifikovanje (kao na novcu što postoje dve strane – lik i grb). Češće je jednostrani.
4) oblik pečata– okrugli ili ovalni, isključivo.
5) lik pečata- ono što je na pečatu. Svaki lik se sastoji od grba (slike) na kome je najčešće
slika vladara čiji je pečat, ili sveca, a ponekad neke životinje (npr. vepar) ili biljke, i od
legende (koja ima 2 oblika: natpis koji ide oko te slike, bliži je liku i opis koji je na rubu
pečata)
Za vreme vladavine Milutina novac i pečat su bili isti. Pečati iz 16. i 17.veka sve manje
imaju likove vladara. U srednjem veku na pečatima je uglavnom predstavljan vladar ili
svetac, kasnije najrazličitije slike. Lorenco Mediči je imao pečat na kom probada divljeg
vepra.

Genealogija
Genealogija ili rodoslovlje (od grčke reči genos, što znači rod; net: γενεα - genea - rod,
pleme, koleno + λόγος - lógos - reč, govor) je pomoćna istorijska nauka koja proučava
poreklo, razvoj i grananje porodica (rodova). Istorija genealogije je starija nego što
genealogija postoji kao nauka (od 18.veka). Rodoslovi su nezamenljiv izvor za upoznavanje
jednog naroda i društva, pomažu u određivanju autentičnosti, vremena i mesta nastanka
dokumenta.

Običaj sastavljanja rodoslova je veoma star. Vezan je, uglavnom, za stalež, i rodoslovi su
služili da se ustanovi staleška pripadnost i prava koja iz nje proizilaze. Prve rodoslove
(mitske) nalazimo još u Bibliji, na početku Novog zaveta. U starom Rimu rodoslove – često
lažne i fantastične – sastavljale su patricijske porodice u želji da dokažu poreklo od nekog
božanstva (Rimljani to dokazivali).
Isusova geneologija najstarija.
Rodoslovi su bili veoma zastupljeni u srednjem veku. Detaljni rodoslovi vođeni su u
Dubrovniku, i to svih staleža (plemića i građana). Od polovine 14.veka do propasti
Dubrovačke republike vođeni su vrlo detaljni rodoslovi da se ne bi mešali građani i plemići
(nema rodoslova za najniži sloj – zanatlije i slično). Englezi su prvi, još u 14.veku, počeli da
pišu dvorske rodoslove, rodoslove viđenijih vlastelskih porodica. Masovno se prave od
11./12. veka.

Od srednjeg veka, posebno u vreme renesanse i baroka, bilo je mnogo lažnih rodoslova (sa
lažnim podacima), koje su najčešće pravili pretendenti na presto i/ili na plemićku titulu, ne
samo zbog sujete nego zbog moći, pozicije ili novca (penzija).
 Npr. porodica Vojinović (kojoj pripada Ivo Vojinović, prijatelj Iva Andrića) iz
Dubrovnika je napravila celu lažnu genealogiju, kako bi dobili plemićku titulu. Čak su i
sahranjeni na plemićkom groblju.
 Još jedan primer je lažni grof Đorđe Branković (1645-1711), veoma značajan za srpsku
istoriografiju, pisac Slavenoserbske hronike – obimne istorije Srbije i slovenskih naroda u 5
tomova. Imao je političke ambicije. Branković je priložio lažni rodoslov kojim je svoje
poreklo dovodio u vezu sa despotom Đurđem Brankovićem, čime je podupirao svoje
pravo na srpski presto. Taj rodoslov je sačuvan, samo je jedan Lazar izmišljen, sve ostalo
je vrlo tačno i pouzdano. Đorđe je u zatvoru proveo 23 godine, ali nije hteo da se odrekne
svoje plemićle titule.
 Trgovci i bogati ljudi su obavezno pravili genealogije.
 Do I Svetskog rata žena nije mogla da primi nasleđe od muža.
 U 18.veku autsrijski grof Valdemar fon Šmetau je priložio lažni rodoslov po kome on vodi
poreklo od Nemanjića, hteo je da mu Austrijanci daju da bude kralj Srbije.

Neki od najstarijih rodoslova jesu rodoslovi srpske vlastele.

Prvi rodoslov srpskih vladara je načinio vizantijski istoričar Konstantin Porfirogenit(net:
Profirogenet) u 10.veku. Taj rodoslov je izgubljen. Verbalni rodoslov.

Letopis popa Dukljanina (poznat još i pod nazivom Barski rodoslov – Bar je oduvek bio
upravno sedište crkve, prvo zajedničke, potom katoličke) je značajan jer je autor kroz razne
priče izložio veze imeđu ljudi o kojima je pisao. XII vek, drugi rodoslov.

U doba Nemanjića (najvećeg uspona Srbije) nema rodoslova. U njihovo vreme su pisana
žitija, (verbalni rodoslov) koja jesu neka vrsta rodoslova. Druga vrsta rodoslova koja je bila
zastupljena u ovo vreme, su freske (kao primitivan vid slikovnog rodoslova). Rodoslovi su
prepisivani u manastirima i prenošeni s naraštaja na naraštaj. Postoji 10 rodoslova za 4
porodice.
Pisanje rodoslova u Srbiji počinje u drugoj polovini 14.veka i prvoj polovini 15.veka.
Počinje kada Nemanjićka država slabi – kada centralna vlast slabi (još za vreme cara Uroša,
posle smrti Dušana Silnog).

Prvi rodoslovi su sastavljani o Nemanjićima. Sačuvani su rodoslovi Lazarevića,

Brankovića i Jakšića, koji su svi želeli da dokažu kao legitimni naslednici krune
Nemanjića, dosta pouzdani.

Marvo Orbin, dubrovački benediktinski monah i istoričar, objavio je delo Kraljevstvo Slovena
1601.godine. U tom delu date su genealoške tablice za mnoštvo plemićkih porodica.

Genealoške tablice donosi i Jovan Rajić u svom delu Istorija Bugara, Hrvata i Srba (1794).
(?) U svojim radovima Ularac nekad daje prve genaloške tablice, razbija mitove, dokazuje
da ne postoje legitimna povezivanja na Nemanjiće.
Crna Gora do 18. veka nije imala državu.

Nastavljajući rad Konstantina Porfirogeneta i Ularca, Aleksa Ivić, jedan od najvećih srpskih
istoričara, objavljuje prvu modernu genealogiju u delu Rodoslovne tablice srpskih dinastija i
vlastele (1919). Ovo delo je od velikog značaja iz dva razloga: u njemu po prvi put imamo
rodoslove ne samo dinastija, nego i vlastele; po prvi put u istoriji on ubacuje i žene u
rodoslov, može da se prati i ženska linija, do tada postoji veliki nedostatak.
Đorđe Branković 16./17.  pet tomova „Slavenoserbske hronike“

Pre Alekse Ivića žene su se spominjale samo u dubrovačim genealogijama, što je bilo bitno
jer u Dubrovačkoj republici žene nisu delile miraz s mužem.
Tek od 20. veka u rodoslovne tablice unose se i ženski potomci.
Ustavom iz 1886. godine žene su postale ravnopravne u nasleđivanju. Pre toga žene,
ludaci i ubice nisu mogli ništa da naslede.
Porodica Damjanović / Dejanović vodi poreklo od vizantijskog cara Dragaša po ženskoj
liniji. Jakšići su dali potomka Ivana Groznog.

Postoje 3 vrste rodoslova:

1) verbalni– u vidu knjiga, u kojima se beleže ime i prezime, datum rođenja, srodstvo ili
titule članova neke porodice ili šire zajednice. U njima se daju najpotpuniji podaci, ali nisu
baš zgodni za pregledanje. Dubrovčani su to rešavali tako što su pisali brojeve pored imena
(npr. broj 6 se venčava sa rimskim brojem VII itd). Žitija bi spadala u ovu vrstu rodoslova.

2) slikovni rodoslovi– takođe u vidu knjiga, ali sa slikama ili fotografijama članova
porodice sa imenima, titulama i godinama rođenja i smrti. U slikovne rodoslove spadaju i
freske. Englezi su u 14.veku najčešće koristili ovu vrstu rodoslova (imali su verbalne
rodoslove pa bi se slikali portreti, redom kako se kretala porodična loza)

3) tablični rodoslovi
U stablu je najstariji član u korenu, a u tabličnim najstariji član je na vrhu. Rodoslov kreće
od najstarijeg poznatog člana pa se izvode rodoslovi sporednih članova, po muškoj i ženskoj
liniji. Tablični rodoslovi su najpregledniji. Veličina rodoslova zavisi od grananja, koliko
želite/koliko je potrebno da se ide. U tabličnim rodoslovima, pored ličnosti (imena)
insistiramo na 3 podatka: rođenje, venčanje i smrt. (Za stablo i tablice je isti princip pa
kažemo da je ista vrsta)
* - rođenje
∆ - venčanje
† - smrt

Postoje 3 vrste matičnih knjiga: rođenih/krštenih, venčanih i urmlih.

One su osnov za izradu genealogije.
Najčešće su uništavane matične knjige venčanih zbog nasledstva i tenstamenata.

Primer genealogije (ovo nam je predispitna)

Na vrhu se piše ’’Genealogija porodice __________’’ (prezime). Zato pored imena u tablici
ne pišemo prezime. Kada je u pitanju venčanje jako je bitno ime osobe sa kojom se neko
venčava (može i devojačko prezime žene ako se zna), eventualno se mogu dodati datum ili
godina venčanja. Iza godina se ne stavljaju tačke! Mora se krenuti od muškarca. Za sve što
ne znamo ide znak pitanja. Kada su deca u pitanju, u principu ne moramo da obeležimo da
li su iz prvog ili drugog braka. Ako je neko živ ne stavljamo znak za smrt.
Ako se ne zna ime i prezime žene stavlja se N.N. (nepoznato lice)
Stavlja se (1) (2) pored imena ako želimo da naglasimo iz kog je braka dete.

Heraldika
Heraldika je pomoćna istorijska nauka koja proučava grbove. Vrlo je bliska genealogiji,
heraldikom se isto dokazuje poreklo. Razvijala se kao posebna nauka, ali je uglavnom
pratila genealogiju.
Grbovi su nastali reltivno kasno, tek krajem 12. veka i početkom 13. veka u zapadnoj
Evropi. Tada, u srednjem veku postaju odlika plemićkih porodica. Prvobitna namena
grbova bila je raspoznavanje učesnika na viteškim turnirima, jer su lica bila prekrivena
vizirom. Po štitovima su crtani grbovi porodica iz kojih dolaze vitezovi koji se bore. Potom
su grbovi dodatno potvrđivali pripadnost određenoj vlastelskoj porodici i vrlo brzo su
postali simbolična identifikacija te vlastelske porodice. Zato su se na njima i nalazili štitovi,
koplja i slični predmeti.
U 14. veku u Engleskoj i Francuskoj grbovi dobijaju pravni značaj. Za vreme Nemanjića
kod nas nije bilo grbova, a nije ih bilo ni u Vizantiji. Kod nas se grbovi javljaju kad i
genealogija. Ima ih sporadično od 14. veka, ali nisu imali pravni značaj. Prvi ih stavljaju
Lazarevići, Jakšići i Brankovići, da bi potvrdili da su vlastela, jer su se borili za presto posle
Nemanjića. Sačuvani su i grbovi bosanskih vladara Kotromanića i zetskih feudalaca Balšića.
Od 16. veka javlja se fiktivna heraldika i lažni grbovi (mada je svaka heraldika fiktivna, niko
se nije rodio sa grbom, neko je morao da ih smisli).

U bici kod Lepanta, 1571. godine, između Španije i Turske, kao pomorski kapetan
učestvovao je i Dubrovčanin Petar Ohmućević. On je, u stvari, Petar Grgurić – običan seljak
(a kasnije pomorac) iz Slanog kraj Dubrovnika. Međutim, da bi dobio od Španaca penziju
koja se dodeljivala samo plemićima, trebalo je da dokaže da je vlastelin pa je lukavo uzeo
prezime bosanske vlastelske porodice Ohmućević, a svoj grb sačinio na osnovu lažnih
rodoslova. Španci su ga priznali za plemića. Sačinio je i grbove stvarnih i fiktivnih porodica,
i tako sastavio prvi grbovnik, tj. heraldički zbornik u svetu, u kome se nalazi 150 grbova. Od
toga je ¾ grbova tačno, zbog čega je ovaj grbovnik istorijski vrlo važan.

U 19. veku uspostavila se praksa da grb vladarske porodice bude i grb države. Prvi su
Petrovići (Njegoš itd) na našim prostorima (Crna Gora) uzeli svoj grb da bude grb države,
za vreme vladavine Danila Petrovića. Državni grb ima samo štit.
Postojali su i grbovi gradova (ali grb Firence npr. nije grb Medičijevih). Tek od 17. veka
vojvodstva u Italiji imaju grbove.

Postoje podaci da je Milutin prvi imao grb, ali to nije potvrđeno. Kao grb je imao vepra.
Rogovi su simbol moći, simbol pobede, aluzija na lov. Obrenovići nisu imali značajan grb –
to nije bio grb države, a bio je stilizovan prilikom krunisanja Milana za kralja. Tada se prvi
put 4 ocila javljaju na grbu. Taj grb ima dve krune Obrenovićka i Nemanjićka.
Karađorđevići prave grb tek kad se stvarala Jugoslavija.
Grb se obično sastoji od štita (koji je obavezan), kacige i plašta (koji nisu obavezni). Štit je
centralni deo grba i na njemu se nalazila neka grbovna slika (obično životinje, biljke,
simbolične oznake poput krsta, nebeska tela, antropomorfni oblici). Grbovna slika obojena
je raznim, istaknutim bojama, s tim da važi pravilo da nikad ista boja ne ide na istu boju,
niti metal na metal (kaciga nikad ne ide na štit). Štit služi protiv uroka, od metala je.

Hronologija
Hronologija je pomoćna istorijska nauka koja proučava računanje vremena kroz istoriju.
Nastala je relativno kasno sa potrebom da prouči kako se kroz istoriju računalo vreme,
kakvi postoje kalendari, vremenski odsečci. Služi da pomogne u datiranju starih
dokumenata, isprava, povelja.

Hronologija postoji jer su ljudi na razne načine računali vreme. Svaka civilizacija je imala
svoje kalendare i računala vreme na svoj način, najčešće uz ciklus prirode – po prirodnim
pojavama. Egipćani su, na primer, pratili vreme poplava Nila i vreme suše; imali su tri
godišnja doba. Agrarna društva su imala vreme rada i vreme praznovanja (najviše neradnih
dana zimi, kad nema obrade zemljišta).

Kasnije su ljudi zaključili da nebeska tela utiču na Zemlju. Još od Egipćana, pa preko
Mesopotamaca, Grka, Rimljana ljudi su shvatili da se vreme računa prema kretanju
nebeskih tela, da astronomski ciklusi utiču na život na Zemlji, na prirodne promene.

Najvažnija 3 astronomska fenomena:

1) Zemljina rotacija (okretanje oko svoje ose) – za određivanje dužine dana
2) Mesečevo kretanje oko Zemlje (Mesečeva revolicija) – mesec (kao vremenski odsečak)
3) Zemljina rotacija (okretanje oko Sunca) – godina i godišnja doba

Kako je društvo napredovalo (od Rimljana) – utvrdilo se da ima problema s tačnim

određivanjem vremenskih odsečaka. Na primer, dan u proseku traje 24h, ali zapravo
(zavisno od brzine kretanja Zemlje oko svoje ose) može da traje od 23:59:39 do 24:00:30.
Već kod meseca imamo veliki problem, javlja se i do 14 sati razlike – mesec može da traje
od 29 dana 6 sati do 29 dana 20 sati; prosek je 29 dana 12 sati 44 minuta 3 sekunde
(sinodički mesec).

Godina nema tačno 365 dana, zapravo traje duže.

Postoje dve vrste godina:

1) solarna (Sunčeva)
2) tropska – izračunava se prema tome koji su delovi Zemlje najbliži Suncu

Solarna godina je za 20ak minuta duža od tropske godine. Kod tropske godine se na svakih
1000 godina gubi 5 sekundi. Kod starih naroda se javlja problem jer su oni uglavnom
rač unali solarne godine, oni su gledali ono što oni vide sa svog položaja. Od renesanse se
računa tropska godina.

Dužina tropske godine (ovo je važno znati): 365 dana 5 sati 48 minuta 46 sekundi
Svi kalendari se baziraju na ovome.

U jednom kratkom periodu u nekim državama je kao početak godine uzet 7. novembar
(bitan datum, zbog Francuske buržoaske revolucije i Oktobarske revolucije). U
Azerbejdžanu su meseci nazivani po članovima porodice, tako da je godina imala čak 21
mesec.

Hronologija se razvila kao nauka u doba renesanse (sa razvojem astronomske i astrološke
nauke). Tek u 18. veku se astronomija razvila kao nauka, bez povezanosti sa astrologijom
(Ruđer Bošković – naš značajan astronom).

Papa Grgur XIII je doveo do reforme kalendara, po njemu je nazvan novi - gregorijanski
kalendar. Toj reformi prethodile su brojne rasprave, podstaknut tim raspravama Francuz
Žozef Žispis, koga mnogi smatraju ocem hronologije, napisao je delo De emendatione
temporum (O određivanju vremena - 1583). Žispis je zasnovao hronologiju, dao joj ime
(predložio naziv, koji je u 18.veku i prihvaćen). Predložio je postupke kojima bi se različiti
načini računanja vremena preveli na julijanski kalendar (mnogi narodi su imali neke načine
da prebace svoje kalendare na julijanski kalendar, a posle je sa julijanskog lakše prebaciti u
gregorijanski kalendar).

Hronologija se bavi raznim odsečcima vremena. Najvažniji odsečci vremena: dan, sedmica,
mesec, godina, era. Godina i era su najveći izazov za hronologiju.

DAN
Određivanje dana u datumu počelo je tek u 12.veku (pre toga se beležio eventualno
praznik).
Rimljane je interesovala noć, koju su delili na 4 vigilie (noćne straže, smene straže).
Interesovanje za dan se javilo s nastankom časovnika (s podelom na sate), što je bilo tek u
14.veku. Na prvim časovnicima sat je deljen na četvrtine (na 15 minuta). Međutim, taj satni
mehanizam nije uticao na ljude, oni su dane i dalje računali prema prirodnim odsečcima.
Tek od podele dana na sate počinje bivati važno kog dana se nešto desilo.
Kod Karla Velikog se dan delio na 3, 4 faze. U manastirima se delio na 7 faza i bio vezan za
delatnosti u manastiru (prvi obed, molitve itd)
Postoje tri vrste dana:
1) prirodni dan – bio je podeljen na dva dela – dan i noć, ali ta dva dela nisu imala po 12
sati, nisu iste dužine. Dan nije trajao od ponoći do ponoći već je računat od izlaska do
zalaska Sunca (net: od izlaska do zalaska ’dnevni dan’ i od zalaska do izlaska ’noćni dan’;
zimi noćni deo dana ima više sati a dnevni manje, leti je obrnuto). Problem je što je dužina
dnevnog i noćnog dela dana zavisila od godišnjeg doba i zbog toga je bila neujednačena.
Npr. piše da je 4 sata noći – ako je jesen/zima onda je to oko 8 (jer je noć padala oko 4) a
ako je leto, onda je oko 11 uveče.
U Dubrovniku se po prirodnom danu računalo do 1808.godine, do propasti Dubrovačke
republike.
2) veštački dan – računalo se od svitanja do svitanja, ali opet je bio problem jer dan nije
počinjao u isto vreme, jer i svanuće zavisi od godišnjeg doba (leti sviće ranije a zimi kasnije).
Uglavnom se ovako računalo u Španiji i Francuskoj. Net: ovaj dan je trajao 24 časa – od
svitanja do svitanja.

3) građanski dan – traje 24 časa, od ponoći do ponoći. Prednost je što ne zavisi od godišnjeg
doba. Koristi se od 16.veka u Austriji, nemačkim državama, a u 17.veku se svuda širi. Može
da bude podeljen i na dva dela od 12 sati ali je standard da se deli na 24 sata.

Bilo je raznih drugih načina računanja sati. Po manastirima u Italiji i južnoj Francuskoj su
se sati određivali po molitvama. U srpskoslovenskim rukopisima za termin sat se koristilo
’’godina’’, pa tako u tipicima možemo videti da piše npr. ne ići na molitvu dok ne prođu 3
godine.

SEDMICA
Nedelja ili sedmica je najmanje važan odsečak vremena, ali počela je da se upotrebljava
ranije od dana. Sedmica je posledica urbanizacije, ljudi su hteli da odrede kad je vreme rada
a kad vreme odmora.

Sedmice se javljaju sporadično u nekim delovima istorije još kod Egipćana. Kod njih je
nedelja trajala 10 dana. Rimljani su u 2. veku pre naše ere počeli da dele na nedelje, njihova
nedelja je trajala 9 dana, a dani nisu imali imena. Dani su se ovako obeležavali kod
Rimljana:

A B C D E F G H I

4. dan je dan za donošenje odluka, dan odmora, dan za ceremonije (zbog toga je dan
iskrcavanja u Normandiju tokom II svetkog rata nazvan dan D). Inače, D nije bio samo 4.
dan nego i početak sedmice kod Rimljana.

Sedmicu su izmislili Jevreji, podelili su je na 7 dana (oni su pratili lunarni kalendar). Kod
njih je prvi dan bio subota (dan odmora, dan posvećenosti bogu, dan molitve – sabat ili
šabat; naziv koji se zadržao i kod nas). Kod hriščana je prvi dan nedelja (to je dan kad je
Isus vaskrsao), nije ponedeljak – to je prvi radni dan (utorak – od nedelje drugi dan, sreda –
u sredini nedelje).
Ostali narodi preuzeli nazive iz rimskog doba. Rimljani od kraja 1. veka p.n.e. pod uticajem
Jevreja preuzeimaju nedelju od 7 dana. Prvi su Rimljani danima u nedelji dali imena (ovo je
važno znati). Imena su davana po božanstvima. I Jevreji su kasnije počeli da nazivaju dane
(prvi su to uradili Sefardi u Andaluziji), pre toga su imali naziv samo za subotu.

MESEC
Mesec je vremenska jedinica određena prirodno, na osnovu Mesečevih mena.
Mesec može da traje od 29 dana 6 sati do 29 dana 20 sati; prosek je 29 dana 12 sati 44
minuta 3 sekunde (sinodički mesec).

Problem se javlja kod onih naroda koji su godinu računali po mesecu, 29 dana recimo ima
svaki mesec, pa se posle javi višak i slično. Na nivou meseca to ne izazove tolike probleme,
ali se razlika primeti kada su godine u pitanju.

Postoje 3 načina datiranja dana u mesecu (sva tri se javljaju u našim srednjovekovnim i
osamnaestovekovnim spisima):
1) RIMSKI NAČIN
Mesec (koji je kod njih imao 30 dana) se delio na 3 dela, na 3 vrste dana u mesecu:
1) kalende – najkraće doba u mesecu, uvek počinju prvog dana u mesecu a traju 4 ili 6 dana
(u zavisnosti od toga kad padaju none). Kada se kaže 3. dan kalende, onda se kalende
posmatraju ne kao prvi dan meseca nego kao 3. dan meseca, tj. kao period. Inače je
uobičajeno da znače samo 1. dan u mesecu. Ako se pominje 6. dan kalende onda mora da
se radi o martu, maju, julu ili oktobru.

2) none – otpočinjale su petog ili sedmog dana u mesecu. Sedmog dana u mesecu
otpočinjale su kod 4 meseca, to su mart, maj, jul i oktobar.
Kad bismo negde videli da piše 6.dan kalendi u aprilu, znali bismo da je to greška, jer u
aprilu kalende traju prvih 5 dana.
prvi dan nona u januaru – 5.janiar
prvi dan nona u martu – 7.mart
šesti dan aprilskih nona – 10.04.

3) ide – počinjale su trinaestog dana u svakom mesecu, sem u martu, maju, julu i oktobru
kada su počinjale petnaestog dana u mesecu. Martovske ide se smatraju za baksuzni dan
(15.marta je Cezar ubijen: otuda čuvena izjava ’’čuvaj se martovskih ida’’).
4.dan ida u januaru – 17.januar
4.dan ida u martu – 19.mart

Vremenom se razvio drugi način datiranja dana u mesecu, prvenstveno u Italiji, Španiji i
južnoj Francuskoj.
2) BOLONJSKI NAČIN
Po ovom načinu, koji je mnogo jednostavniji od rismskog, mesec se delio na dve polovine –
intrante (’ulazak’ – prva polovina, traje 15 ili 16 dana) i restante (’ostatak’ – druga polovina,
traje 15 dana). Ja sam ovde verovatno pogrešila, jer sam napisala intrate i extrate.
ako mesec ima 30 dana: 15i + 15r
ako mesec ima 31 dan – 16i + 15r
7r u avgustu– 23.avgust
11.04 – 11 aprilus intrate
26.04 – 11 aprilus extrate (ili restante?)

3) SAVREMENI NAČIN
Način na koji računamo danas (od 1.do poslednjeg dana meseca)

Na našim prostorima za nazive meseci koristili su se ili stari slovenski nazivi za mesece ili
tzv. srpski praznični jalendar (meseci su nazivani po centralnom prazniku u mesecu –
praznik se određuje prema julijanskom kalendaru).
Opšteslovenski nazivi za mesece (na našim prostorima, gde su živeli slovenski narodi) –
otuda se koristi i naziv slovenski sistem – koristi se u Hrvatskoj, donekle Poljskoj i Litvaniji,
s tim što je kod Poljaka i Litvanaca redosled drugačiji jer je klima drugačija:
 januar – sečanj (seče se drvo)
 februar – veljača (teško je reći koje je poreklo ovog naziva)
 mart – ožujak (prvi naziv ovog meseca je bio ojužak; metateza likvida – zamena, npr
Zagreb se pre zvao Zabreg; lažljiv, varljiv mesec)
 april – travanj (trava okopnjava i pojavljuje se ispod snega)
 maj – svibanj (sviba/menja se kora drveta - istog korena kao reč svrbeti; pupe (svibe)
pupoljci)
 jun – lipanj (cvetaju lipe)
 jul – srpanj (mesec kada se kosi srpom)
 avgust – kolovoz (vozi se to što se žanje)
 septembar – rujan (vino; mesec kada se ruji/sazreva i postaje zlatno/rujno)
 oktobar – listopad
 novembar – studeni
 decembar – prosinac (prvi,sitan sneg kao proso)

Smenjuju se prirodni ritmovi, prirordni ciklus (pre svega za proleće i leto) i ritam poljskih
radova (srpanj i kolovoz).

Sledeći nazivi za mesece mogu se naći u brojnim dokumentima do kraja 18. i početka
19.veka (na prostorima Bosne, Srbije, Kosova, Makedonije itd). Nazivi za mesece davani su
po nazivima glavnih crkvenih praznika (po julijanskom kalendaru, koji je i sad prihvaćen u
našoj crkvi). U našem narodu za svaku nedelju pre crkvenog praznika postoji naziv.

Nazivi meseca u crkveno-narodnom kalendaru:

 Januar – Bogojavljenski mesec (Bogojavljenje je 6.januara), pasja nedelja
 Februar – Sretenjski (Sretenje je 2.februara)
 Mart – Blagoveštenjski (Blagovesti su 25.marta)
 April – Đurđevski (Đurđevdan je 23.aprila), svetla nedelja
 Maj – Carski (Spasovski) - zove se Carski po prazniku svetog cara Konstantina i carice
Teodore (21.maja) ili Spasovski po Spasovdanu (20.maja)
 Jun – Petrovski (Petrovdan je 29.juna), teška nedelja
 Jul – Ilinjski (Ilindan je 20.jula)
 Avgust – Gospođinski (Velika Gospijina je 15.avgusta), vatrena nedelja
 Septembar – Miholjski (Mihiljdan je 29.septembra)
 Oktobar – Mitrovski (Mitrovdan je 26.oktobra), zadušna nedelja (zbog Zadušnica)
 Novembar – Mratinski (sveti Mrata, Mratindan je 11.novembra), aranđelovska nedelja
 Decembar – Božićni (Božić je 25.decembra), božićna nedelja

Nema Uskršnjeg meseca jer je pomični praznik, samo po nepomičnim praznicima u

kalendaru se nazivaju meseci. Na testu će sigurno biti pitanje u kom dobijemo 3 meseca pa
da ih napišemo na slovenskim (starim) nazivima i nazivima crkveno-narodnog kalendara.

GODINA
Godina je najstariji vremenski odsečak. To je primarni odsečak vremena u istoriji na osnovu
kog se brojalo i određivao se kalendar.
Arapi su imali lunarnu godinu, ali su je prvu imali Vavilonci. Svake 8. i 11. godine na svaki
mesec su dodavali po jedan dan. Kasnije su to preuzeli i Turci (muhamedanci) koji svoje
muslimansko računanje vremena zasnivaju na lunarnom kalendaru.
Godinu su označavali još Egipćani, a zbog njihove povezanosti sa istokom (sa Asircima i
Mesopotamijom) moguće da su i ti narodi označavali godine, ali to ne znamo.

Egipćani su prvi imali solarnu godinu – 12 meseci po 30 dana + 5 dana praznika na kraju
godine, a svake četiri godine su imali 6 dana odmora, a ne 5. To znači da su imali svest o
prestupnoj godini. Egipćani su prvi imali godinu od 365 dana (moguće pitanje na testu). Još
od 3000.godine p.n.e. oni su imali solarnu godinu od 365 dana. Pratili su prirodne pojave,
pre svega poplave Nila. Prvi su zapazili da godina ne traje tačno 365 dana, to su videli jer su
poplave iz veka u vek sve više kasnile. Uhvatili su ritam kašnjenja i za vreme Kleopatre
zaključili da godina traje 365 i ¼ dana.
Shvatili su i da na 1460 godina njihov kalendar kasni jedan dan. 238.godine p.n.e. oni su
prvi uveli prestupni dan u godini. Njihov kalendar je najsličniji modernom kalendaru.
Egipćani nisu imali mesece, imali su 3 godišnja doba – poplava, setva, žetva. Ta godišnja
doba nisu bila istovetna, zavisila su od toga kad će Nil da poplavi.
Grci i Rimljani su isto imali solarnu godinu.
Rimljani su poznavali 3 vrste godina:
1) civilna godina
Počinjala je 1.marta, imala je 304 dana, podeljena na 10 meseci. Ostali dani su kao kod
Egipćana bili svi spojeni na kraju godine. 4 meseca su imala po 31 dan (to su oni meseci kod
kojih su ide pomerene – mart, maj, jun i septembar, a 6 meseci je imalo po 30 dana).
Korišćena je u doba 7 rimskih kraljeva. Godina kod Rimljana je počinjala 01. marta, a
trajala do kraja decembra.

2) Numina godina
Peti rimski kralj (net:drugi) Numa je izvršio reformu kalendara. On je dodao još dva meseca
(januar i februar, januar nazvan po Janusu, februar po starom etrurskom božanstvu vatre),
tako da od tada rimski kalendar ima 12 meseci, a godina je dobila 365 dana. Do kraja
rimskog carstva godina je počinjala 1.marta. Numina godina završavala se 28.februara.

prva velika reforma kalendara u (rimskoj) istoriji

3) julijanska godina (julijanski kalendar)

46.godine p.n.e. – Julijanska reforma (veoma važno zapamtiti ovu godinu!)
Julijanski kalendar je bio prvi hrišćanski kalendar. Postao je širom prihvaćen, prvo u Evropi,
delu Bliskog istoka i na severu Afrike.

Po Cezarovoj želji i ideji astronom Sosigena je izvršio reformu kalendara. Po toj reformi
godina ima 365 dana i 6 sati. Sosigena shvata da je od početka rismkog računanja vremena
(koje počinje od osnivanja Rima 753.godine p.n.e.) do tad (46.godine p.n.e) - znači u
periodu od 706 godina - došlo do velike razlike između kalendarske i prirodne godine, a to
je bila razlika od 67 dana. Trebalo je dodati tih 67 dana, pa je zbog toga 46.godina p.n.e.
trajala 432 dana.
Tada je prvi put uveden prestupni dan u godini, a smatrali su ga za nesrećan dan. Svake
četvrte godine umeće se još jedan dan, jer se za četiri godine nakupi 24 sata viška.

Međutim, ni ovaj kalendar nije bio precizan. Naime, prirodna godina traje 365 dana, 5 sati,
48 minuta, 46 sekundi. Znači, julijanska godina duža je od prirodne za 11 minuta i 14
sekundi. To znači da na svakih 128 godina ponovo dolazi do razlike od jednog celog dana.

 Gregorijanski kalendar
1582.godine papa Grgur XIII je proglasio gregorijanski kalendar.

Papa Grgur XIII je shvatio da julijanska godina traje duže od prirodne godine, pa se na
svakih 128 godina stvara razlika od jednog dana. Od uvođenja julijanske godine (46.p.n.e)
pa do 1582. godine stvorila se razlika od 10 dana. On okuplja astronome, naučnike i
matematičare iz čitavog sveta da bi rešili taj problem i predložili izmenu kalendara, tokom
nekog od zasedanja Sabora u Trentu. Tvroci reforme julijanskog kalenadara su nemački
astronom Klavijus, napuljski fizičar i astronom Lili, i dubrovački astronom i matematičar
Nikola Nalješković. Nalješković je dao predlog o rešenju problema i taj njegov predlog je
prihvaćen. Gregorijanski kalendar (koji je modifikacija julijanskog kalendara) papa je
ozvaničio 24. februara 1582. godine putem papske bule. Tada mu nije dato ime, ali kasnije
je po papi Grguru nazvan gregorijanski.

Pored odlike da se prati solarni, a ne tropski kalendar, papskom bulom propisana su sledeća
pravila:
 prolećna ravnodnevnica se pomera s 11. na 21.mart (sada znamo da se ona menja)
 iz kalendara će se uztostaviti 10 dana, tako da posle 5.oktobra 1582.godine ide 15.oktobar
a ne 6. oktobar (jer se od vremena Cezara, od uvođenja julijanske godine (46.godine
 p.n.e.) pa do 1582.godine stvorila se razlika od 10 dana između kalendara i prirodnog
vremena)
 godina ima 365 dana, svaka 4.godina se naziva prestupnom i imaće 366 dana, a taj dan će
biti u februaru
 Od vekovnih godina (poslednjih godina u veku) prestupne su samo one koje kada se
podele sa 4 na kraju daju dve nule, takva sledeća godina je 2400. Znači, po
gregorijanskom kalendaru prestupne 1600. i 2000. godina, a 1700./1800./1900. nisu
prestupne. Između 1696. i 1704. godine po gregorijanskom kalendaru nema prestupne
godine, a po julijanskom ima.
(net: prestupne su one vekovne godine koje se bez ikakvog ostatka dele sa 400 – znači
prestupne godine su 1600, 2000, 2400. godina itd; greorijanski kalendar uveo je
tzv.’sekularno pravilo’ da su godine deljive sa 100 (sekularne godine) proste, osim ako su
deljive sa 400, u kom su slučaju prestupne. To znači da su godine 1700, 1800, 1900, 2100
itd. prestupne po julijanskom a proste po gregorijanskom kalendaru).

u gregorijanskom i julijanskom kalendaru:

razlika između 1600. i 1700. – 10 dana
razlika između 1700. i 1800. – 11 dana
razlika između 1800. i 1900. – 12 dana
razlika između 1900. i 2000. – 13 dana
razlika između 2000. i 2100. – 13 dana (ostaje isto, ne dodaje se 1 dan jer je 2000. bila
prestupna)
razlika između 2100. i 2200. – 14 dana

Dakle, početna razlika između julijanskog i gregorijanskog kalendarea je 10 dana, a danas

iznos 13 dana. 2200. godine uvećaće se na 14 dana (što znači da će Božić po julijanskom
kalendaru padati od tada 8. januara)

moguće pitanje na ispitu – razlika između julijanskog i gregorijanslog kalendara u trenutku

reforme (10 dana)
Kada je papa uveo novi kalendar, odmah su ga prihvatile italijanske države, Španija,
Francuska, Portugal, Austrija (ali ne i Ugarska – u Ugarskim delovima Habzburške
monarhije je prihvaćen kasnije). U Srbiji je ovaj kalendar prihvaćen tek 1919. godine sa
stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Te godine kod nas posle 19.januara dolazi
1.februar. Srpska pravoslavna crkva se još drži julijanskog kalendara.

Ni ovaj kalendar, naravno, nije savršen (nijedan kalendar ne može biti potpuno precizan), i
ovde će se stvoriti određena razlika, ali će se ona svesti na mali deo. Razlika između
prirodne (solarne, sunčeve) i tropske godine po gregorijanskom kalendaru je 26 sekundi,
tako da će se u ovom kalendaru razlika od jednog dana javiti 4902.godine (3320 godina
nakon uvođenja).

Tokom 20.veka gotovo sve pravoslavne zemlje su prešle na upotrebu gregorijanskog

kalendara (u svetovne svrhe). Njihove pravoslavne crkve, međutim, nisu želele da koriste
’’katolički’’ kalendar, već su tražile usvajanje novog kalendara koji bi bio precizniji od
gregorijanskog.
Zbog toga je u Istanbulu sazvan veliki crkveni sabor (ekumenski sabor).

Na tom saboru je 1.5.1923. godine (na netu piše 30.5.1923) svoj predlog reforme kalendara
izneo Milutin Milanković u ime srpske pravoslavne crkve (iako ona i dalje koristi julijanski
kalendar). Po tom kalendaru prestupne su samo one godine koje podeljene sa 900 daju broj
sa decimalnim ostatkom .2 ili .6. Po Milankovićevom kalendaru razlika između tropske i
prirodne godine bi bila samo 2 sekunde. Po njegovoj reformi višak od jednog dana bi nastao
tek posle 43200 godina. Ono što je još značajno je da se istočne crkve usvajanjem ovog
kalendara ne bi odrekle julijanskog kalendara. Crkva bi ostala na ovom kalendaru, a Uskrs
bi samo 6 godina pao u različito vreme. Carigradska patrijaršija je prva pravoslavna crkva
koja je prešla na gregorijanski kalendar (1597).

U pravoslavnoj crkvi postoji pomičan praznik Uskrs. Grci su pre slavili Uskrs po
julijanskom kalendaru, a Bugari to i dalje rade. To je živi praznik (Isus svake godine biva
razapet i svake godine vasrksava). Pomera se prema glavnom jevrejskom prazniku, a to je
Pasha. Pasha je dan kad je Isus razapet i uvek pada u petak, a Uskrs je treći dan posle Pashe
(treći dan Isusovog raspeća) i uvek pada u nedelju. Po julijanskom kalendaru Pasha zavisi
od punog meseca, to je pomični praznik.
Po gregorijanskom kalendaru Uskrs pada mesec dana pre Pashe, pa ispada da Isus
vaskrsava mesec dana pre nego što su ga razapeli. Zbog toga Bugari i dalje slave Uskrs po
julijanskom kalendaru, a do 1963.godine isti slučaj je bio sa Grčkom. Kod Milankovića bi se
samo 6 puta javila ta nelogičnost – da je Uskrs pre Pashe.

- moguće pitanje na ispitu: ko je izradio poslednju reformu kalendara (koja još nije
prihvaćena)? Milutin Milanković

Rasprave o Uskrsu

a) 154. godina – Uskrs zavisi od jevrejskog praznika Pasha koja opet zavisi od punog meseca.
b) 325. godina – hrišćanski sabor u Nikeji – najvažnija rasprava: donesena odluka da Uskrs
uvek mora biti u nedelju. To se naziva aleksandrijska metoda.
c) 525. godine – aleksandrijsko pravilo reformiše Dionisije Mali uvodeći Uskršnje tablice.
Uzima pri tome u obzir Pasha i činjenica da je pun mesec. Pun mesec se vezuje za razliku
između lunarne i solarne godine (11 dana u proseku). Razlika julijanskog i gregorijanskog
kalendara se zasniva na činjenici da se svake 19. godine mesečeva mena ne ponavlja, nego se
preskače jedan dan. Svake 532. godine se ponavlja redosled Uskrsa.

25.5.2017.

Stilovi – različiti počeci godina, stilovi i ere su bitni za računanje godina

- Grčki stil – 16. jula počinje godina

- Rimski stil – prvobitni početak 1. mart, po našoj eri 21. april (proveriti)

- Vizantijski stil – godina počinje 1. septembra (ove mi fali nešto)

- Mletački stil – 1. mart (i ovde)

- Stilus nativitatus – stil po rođenju – 25. decembar

- Stilus incarnationis – 28. mart/7. april/Blagovesti

- Galski – deo Venecije, jug Francuske i sever Italije na Uskrs počinje

- stilus circuntitionis – naš stil

- era – početak računanja vremena

- stil – početak računanja godine

- hrišćanska era se po prvi put praktikuje u Italji u 6. veku, a od 7. veka kreće generalno, jer
je Karlo Veliki izdao naredbu o tome

- na ovim područjima ima pet era:

1) Olimpijska era je najstarija, 16. jul 776. godine pre nove ere. (Ako je nešto pre jula onda
oduzimamo 775)

601 O, 2g, 8. februar – ta prva godina u 601. i dalje traje

600x4+2= 2402

2402 – 775= 1627

447 O, 4 g, 2. decembar

446x4+4= 1784

1784-776=1012

2) Rimska era

 konzulska era koja se koristila u privatnim dokumentima i da bismo odredili vreme

moramo da znamo kada je vladao svaki konzul
 varonova era (ona koju radimo) je ona od osnivanja Rima (ab urbe condita – AUC) –
21. april 753. godine pre nove ere

752 – 21. april 753. godine pre nove ere – 753.

18. april 2306 - 752= 1554

17. oktobar 1924 - 753= 1171

3) Jevrejska era računa vreme od postanka sveta - 1. januar 3760. pre nove ere
20. jul 4908-3760=1148

4) Muhamedanska era – 16. jul 622. godine naše ere, datum hidžre. tj. kada je Muhamed
prešao iz Meke u Medinu

- Sada sabiramo jer je reč o našoj eri, ovo računanje se sastoji od 4 koraka.

622 - 16.jul 622 – 621

I 12. februar 1346 + 621=1968 (pamti)

II 1346 x 11 = 14806 (zbog razlike u kalendarima računaju se dani)

III 14806 / 365 = 40, (skraćujemo iza zapete)

IV 1968 – 40 = 1928

Vežbanje: 27. avgust 972, rešenje: 27. avgust 1564.

5) Vizantijska era se računa od stvaranja sveta; 1. septembar 5508.

30. jun 5953 – 5508 = 445.

13. decembar 7000 – 5508= 1491.

Ovako se računa u doba Nemanjića, a mi tokom vladavine Turaka prelazimo na hrišćansko

računanje vremena.

Datumi su isti, godine se menjaju!