Karadjordje Korifej I Srbskog Ustanka PDF

МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК
27
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ

РАЧА
2012
Centre for Mythological Studies of Serbia
Mythology collection
27
RAČA
2012
Центар за митолошке студије Србије
Уредник
ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ
Приредио
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ
МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК 27
Прво издање
Издавач
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ — РАЧА
КУЛТУРНИ ЦЕНТАР „Р. ДОМАНОВИЋ“ РАЧА
Главни и одговорни уредник

ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ
Приређивач
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ
Редакција
Академик проф. др Петар Влаховић, проф. др Миодраг Стојано-
вић, проф. др Радмило Петровић, проф. др Марко Атлагић, проф. др
Бошко Сувајџић, др Ивица Тодоровић, др Малиша Станојевић,
Вера Јовановић, Живојин Андрејић, Бобан Станојевић
Рецензенти
Проф. др Радмило Петровић, проф. др Милорад Радусиновић,
др Бранко Надовеза, проф. др Марко Атлагић, Живојин Андрејић,
Технички уредник
Бобан Станојевић
Преводи
Нина Радусиновић, Мирјана Марушић, Бобан Станојевић
Тираж
300
Штампа
Interprint- Крагујевац
ISBN 978–86–83829–47–7
КАРАЂОРЂЕ – КОРИФЕЈ
ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА
РАЧА
2012
CENTRE DES ÉTUDES MYTHOLOGIQUES DE SERBIE
KARAGEORGES -
CORYPHÉE DU PREMIER
SOULÈVEMENT SERBE
RAČA
2012
Научни скуп „Карађорђе- корифеј Првог српског
устанка”
Рача
15. новембар 2012. године
САДРЖАЈ
Садржај .....................................................................................................9
Високо племенско порекло српског вожда

Карађорђа у светлу пророчких снова
о будућем владару нове лозе ........................................................... 15
Живојин Р. Андрејић
Господар Ђорђе Петровић према дијалектици мита .............. 49

Александар М. Петровић
Рига од Фере и Карађорђе – корифеји

балканске револуције ........................................................................ 71
Миодраг М. Стојановић
Непотпуна московска легендарна

Карађорђева биографија из 1880. године .................................... 81
Милорад П. Радусиновић
Карађорђе и Рига од Фере............................................................... 113

Бранко И. Надовеза
За хронологију преношења Карађорђевих

посмртних остатака у цркву на Опленцу ................................. 125
Бориша И. Радовановић
9
Митолошки зборник 27
Сфрагистичко – хералдичко – вексиколошко

наслеђе из Карађорђева устанка 1804–1813. године............... 153
Марко П. Атлагић, Миленко Ђ. Мацура,
Љиљана М. Михајловић
Боравак Карађорђев у Ресави пред избијање устанка ......... 167

Оливера М. Думић, Небојша Д. Ђокић
Карађорђе као командант 1809. године ..................................... 191

Небојша Д. Ђокић, Сања Р. Љубисављевић
Организација судства у Првом српском устанку .................. 219

Мирослав М. Поповић
На источницима српске војне терминологије ........................ 239

Божидар М. Јововић
Три осврта на дешавања у Смедереву

и у региону из времена Карађорђа Петровића ...................... 271
Млађан С. Цуњак
Лечење рана Карађорђевих устаника

задобијених турским оружјем ..................................................... 299
Владо М. Батножић, Светлана Л. Никшић
Вуков допринос проучавању књижевности

у устаничкој Србији ........................................................................ 335
Слађана М. Алексић
Историзација гуслара Филипа Вишњића ................................ 347

Радмило Д. Петровић
10
Садржај
Да ли је Бајронов романтизам знао

за Карађорђево јунаштво ............................................................... 377
Слободан Д. Јовановић
Крушевачке цркве у време Првог српског устанка ................ 407

Миломир М. Стевић, Небојша Д. Ђокић
Прилози из Карађорђеве устаничке Србије,

с посебним освртом на обнову
цркава у Темнићу ............................................................................. 427
Ђорђе С. Петковић
Упутство за израду радова ............................................................ 455
11
12
КОРИФЕЈ
Оригинални научни рад
УДК: 159.961.3(497.11)(091)
ВИСОКО ПЛЕМЕНСКО ПОРЕКЛО

СРПСКОГ ВОЖДА КАРАЂОРЂА
У СВЕТЛУ ПРОРОЧКИХ СНОВА
О БУДУЋЕМ ВЛАДАРУ НОВЕ ЛОЗЕ
THE HIGH NOBLE ORIGIN OF THE SERBIAN VOZD KARADJORDJE IN

THE LIGHT OF PROPHETIC DREAMS ABOUT THE FUTURE RULER OF THE
NEW DYNASTY
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ1
РАЧА
АПСТРАКТ: У овом раду се бавимо валоризовањем високог племен-

ског порекла Ђорђа Петровића Карађорђа, вође Првог српског
устанка, који је постао владар нововековне Србије и родоначелник
нове династије, у светлу пророчких снова његове бабе и мајке. По-
1. mitcentar@open.telekom.rs
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ 15
том се врши поређење и анализа на основу паралела са пророчким

сновима истоветног типа, од праисторије до новијих времена, до
чије остваривости је и дошло.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Карађорђе, пророчки снови, дрво живота, бор, света
лоза, порекло, нови владар
Рођење Ђорђа Петровића означава и почетак нове велике

епохе народа коме је припадао на коме почива новија српска
историја. Зато не чуди како је настала тврдња његових савре-
меника да је он „највећи осветник” над Турцима од Косова
(Љушић, 2003: стр. 37) и одакле старо пророчанство старца Ста-
ња Шћекића из Васојевића о „цару у опанцима”, „Црном чове-
ку” који ће доћи из долине Лима и који ће ослободити Србе.
(Милићевић, 894: стр. 83–84; Казимировић, 1986: стр. 458–460)
Пророчанство овог типа повезивало се и са самозваним срп-
ским царом Јованом Ненадом, 1526. године. Ова пророчанства
улазе у прастари корпус веровања народа у појаву месијанских
владара који ће ослободити од тираније и окупатора и обнови-
ти „некадашње златно доба” претпостављене старе историје, у
српском случају, средњовековног доба Немањића. У складу с
тим, говори се и о знамењима на небу и у природи која нагове-
штавају новог владара и ново доба. Тако, на основу веровања,
све што се на небу одиграва има одраз на земљи, јер између
њих постоји јединство духовног принципа. Историји неба од-
говара историја земље: „Бог на небу, цар на земљи”. Зато су се
приликом рођења царева сина изводиле церемоније које вели-
чају веру и наду у долазак „Спаситеља Света”, чијом ће се поја-
вом завршити период робовања због грехова и проклетства.
Рођење и детињство цара је припремано са израженом идејом
о божанском пореклу: „У пупку царевом гори ватра, чиста бо-
жанка сила”. Кроз царево рођење сугерише се постојање нера-
скидиве везе између цара и Бога. (Jeremias, 1918: стр. 126)
16 ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ
Високо племенско порекло српског вожда Карађорђа
Шумадијско село Вишевац, код Раче, најчувеније је село у

Србији јер је у њему, 3/16. новембра, на Св. Ђорђа (Ђурђиц),
1762. године, рођен Ђорђе Петровић Карађорђе, вођа Првог
српског устанка и врховни Вожд обновљене државе Србије,
1804–1813. године. Опустели Вишевац су населиле, после 1720.
године, две знатне васојевићко-климентске породице, једне из
села Краљи2 из Брда, и друге са Пештери, из Дубнице код Сје-
нице. Из успутне пештерске станице, из села Жабрена, доселио
се барјактар Петар Јованов(ић) са мајком и родбином, а из Дуб-
нице Радоје са женом Стаменом, тројицом синова – Стојаком,
Стојшом и Ђорђем – и с два своја синовца: Јањом и Ђуком. Са
Радојем су пошла и његова три брата, Радивоје, Радосав и
Стојак, и отац Мојсило, али су се они населили у суседном Са-
ранову. Радојеви потомци данас представљају највећи део фа-
милија тзв. Старовишеваца. Барјактар Петар је запосео велико
имање у југозападном делу данашњег села Вишевца и делу
Ђурђева, док је Радојева и Стојакова фамилија заузела простор
северно од њега, као и простор читавог данашњег села Стојач-
ка. Оба ова дела Вишевца се данас називају Стари Вишевац. Ра-
дојеви потомци су били кумови Петру Јовановићу, те је стари
Стојак крстио његова сина Ђорђа око Божића, 24. децембра
1762. године по старом календару. (Андрејић, 2003а: 67–70;
2003б: 79–80, 90; 2004а: 31–32)
На основу традиције и велике друштвене земље у Карађор-
ђевом родном селу Вишевцу долази се до закључка да је његов
отац Петар био веома угледан и богат. Ова, данас друштвена
земља, по свему судећи, припадала је Петру (Петропоље, Пе-
тровац, Петрови торови…). Тек после убиства Турчина код Ба-
точине, којом приликом је препознат и обзнањен као убица
2. Село Краљи се у турском попису помиње и са другим именом Глуди, 1485.
године, у нахији Зла Река. На исти начин се помиње и у попису 1583-1583.
године: Краље – друго име Глуди. (Дашић М. 2011: 110, 127.)
пред турским законом, Петар је принуђен да напусти Вишевац

и своје имање. Карађорђев отац је добио наслеђем и имања у
Тополи преко непознате родбинске везе. Полазећи од Карађор-
ђеве заставе, коју је преузео после убиства оца и развио у
Орашцу, долазимо до сазнања да је то инсигнија његових пре-
дака, војвода и барјактара. Ту хришћанску заставу су добили
од Аустрије и патријарха Арсенија III у Призрену 1688–1689.
године, или од Арсенија IV када су се укључивaли у ратове
против Турака. Таква застава има све хералдичке одлике ау-
стријске Краљевине Србије 1718–1738. године. На границе те
територије, ратификоване и признате међународним угово-
ром потписаним у Пожаревцу приликом закључивања мира,
прећутно се позива и Карађорђе у својој војној и дипломатској
борби све до 1806. године, вођеној под формом борбе против
дахија а не против Отоманског царства. (Андрејић, 2004: 93;
2003в: 108–109; 2011б: 209–215)
Истраживања на терену Карађорђевих предака су доказала
њихово високо порекло и родбинске везе преко женидби и
удаја са највишим главарима осталих српских племена из Бр-
да, Црне Горе и Херцеговине. Карађорђе лично остварује још
јаче родбинске везе женидбом са Јеленом, ћерком Николе Јова-
новића, оборкнеза Јасенице. Све то, као и доказане личне спо-
собности, означиле су га као јединог могућег Вожда ужег
подручја Србије пред његовим знатним племеницима и ро-
ђачким иноплеменицима, који су се на овом простору амалга-
мизовали и лишили племенске анархије старог завичаја. Када
је одлучено, развио је алајбарјак „седам брдских племена” под
који су сви пожурили са оружјем.
Карађорђева мати Марица (Марија) била је из Васојевића.
Отац Петар (Мркша) је рођен у селу Клименте – Краљи око
1710. године, а убијен је око 1786. године. Петрова сестра је уда-
та за Симу Рашовића, харамбашу Кучко-дрекаловићког. Ка-
рађорђев деда Јован је био климентски војвода и барјактар.
Рођен је око 1665. године у селу Клименте – Краљи, а погинуо

око 1715. године у борби са Турцима. Његова супруга је кћи
дробњачког кнеза Дурутовића из Драговољића код Никшића.
Имао је два брата: харамбашу Вука и барјактара Ивана и две
сестре: Јулку, удату за метохијског харамбашу Митра Зога и
другу, непозната имена, удату за војводу пиперског Лијеша.
Барјактар Иван је заробљен и исламизован под именом Ахмет,
а његови потомци све до новог времена знају своје порекло.
Вук је имао више синова од којих се зна за харамбашу Кочу и
за још једног који је, такође, исламизиран и пресељен у Ник-
шић под именом Омер. (Андрејић, 2004б: 53–55; 2004в: 46–58:
2011б: 202)
Карађорђев прадеда Ђорђе Мркша био је барјактар Климе-
ната и алајбарјактар седам племена Брда. Рођен је у Климента-
ма око 1635, а Турци су га посекли у Скадру 1697. године. Њего-
ва жена је највероватније из племена Куча. Имао је једног
неименованог брата и брата Премчу који су погинули у боју са
братоножићким прваком Марком Биљурићем због отмице же-
на. (Андрејић, 2011б: 202–203)
По свему судећи, чукундеда Карађорђев био је војвода Вук-
сан Деда (Вук). Он је, вероватно, рођен у селу Клименте око
1610. године. По Лубурићевим подацима Карађорђеви преци,
деда Јован војвода, прадеда Ђорђе Мр(к)ша барјактар и чукун-
деда војвода Вуксан су почели да славе Св. Климента. Најверо-
ватније је реч о делу српског православног племена Клименте
које је ступило у савез с Венецијом око 1640. године. Сасвим је
јасно да се орођавају са својим знатним православним суна-
родницима – коленовићима других племена. После смрти вој-
воде Јована његова супруга одлази са сином Петром у свој род
у Дробњаке. Петровим доласком у село Жабрен, на Пештерској
висоравни, и женидбом Марицом из Васојевића, наново се об-
навља српска традиција ове породице као барјактара и војвода
Климентско-васојевићких. (Исто: 203)
До сада некоришћени етно-мемоарски материјал обиљем

својих података отвара плодно поље за поузданије закључке о
пореклу обновитеља српске државе. На историјску сцену Ка-
рађорђе излази као потомак племенских војвода и барјактара
седам српских брдских племена чија, је застава постала вла-
дарска и државна инсигнија.
Лубурић је о Карађорђевом рођењу забележио потпуно дру-
гачију причу у односу на оне забележене у Шумадији. Прили-
ком одласка на везирску дужност у Босну, преко Новог Пазара,
Чифтан ханова, Рогатца, Дражевића и Сјенице, Ахмед-паша
Ћуприлић је свратио на конак код богатог домаћина Петра
Мркше. Турски везир је видео у рано јутро како пада звезда на
кућу у којој је спавала мајка што је протумачио речима да ће се
ту родити дете које ће постати владар Србије. Нешто касније
мајка је уснила да јој из стомака израста велики црни бор који
се ширио да свет наткрили. (Андрејић, 2004б: 18; 2004в: 58–59)
Због тих знакова, о којима се прочуло, Петар је добио савет од
комшије Мустафе Куча (свог стричевића, унука Ахметова) да
бежи са фамилијом у Шумадију. Петар га послуша и у пратњи
многих својих пријатеља и рођака оде преко планине Јавор у
Шумадију, где му се заиста родио син три недеље по доласку
1751. године! (Исто) Традиција забележена код исламизованих
Срба говори да је рођење будуће знамените личности и вође
српског народа предсказано у магичним сновима везира Ах-
мет-паше Ћуприлића и мајке Марице. Међутим, веза Ахмет-
паше Ћуприлића са Карађорђевим рођењем пре ће бити оства-
рена у кући богатог барјактара Петра, у селу Вишевцу, 1762. го-
дине, где се склонио и нашао заштиту од београдских дахија
којом приликом је даривао дете дукатом и предсказао му вели-
ку будућност. (Андрејић, 2004б: 18)
Лубурићев податак о магичном сну Карађорђеве мајке, у ко-
ме јој из стомака израста огроман бор, може се упоредити са
податком који је записао професор Миливоје Јелић (1904–1918)
у околини Гусиња. Предање каже да је „Карађорђев дјед Јован

због крви побегао из Краља у Гусиње” где је његова „самдруга
жена сањала тежак сан”: „Из мог стомака израстао огроман цр-
ни бор који се раширио, хоће цио свијет да наткрили”. Приче о
рођењу после пророчког сна у себи носе елементе свести висо-
ког порекла које се обзнањује кроз митолошку формулу. Из
ових веровања и разлога, јавно обзнањен, овај сан је забринуо
Турке у Гусињу па су тражили убицу да побије ову породицу
пре него се роди силник 'шејтан' од кога могу да страдају. По-
што је Јован са породицом на време умакао, настанили су се у
селу Црнча код Сјенице, „ова трудница родила Петра, Ка-
рађорђевог оца”. (Дашић, 1996: 38–39)
Нема сумње, ова традиција се не базира на временски бли-
жој, српској средњовековној традицији Немањића где Св. Сава
евоцира речи свога оца Немање при предаји престола сину:
„Овога имајте уместо мене, добри корен који је изашао из моје
утробе…” које су засноване на метафори старозаветног мотива
Лозе Јесејеве.
Забележене су наше старе приповетке типа „гоњене жене”, у
којима се приповеда да су из убијене царичине деце изникли
борови, оне у којима се човек упоређује са бором и неке где се
бор приказује као седиште змаја, виле и божанства. Осим тога,
дрво бора се сматра божанством. (Чајкановић, 1994: 34–35) Бор
код свих народа представља бесмртност душе и вечност. У на-
шем веровању бор ниче из гроба несрећних љубавника и на
„правди Бога погинулих праведника”. (Софрић-Нишевљанин,
1912: 17, 27)
У вези с појавом Карађорђа као родоначелника нове српске
династије забележена су сведочанства и у његовом родном
крају. Сима Милутиновић-Сарајлија је први забележио сећања
о Карађорђевом рођењу:
„Ово су ми о Карађорђу све расказивали Шума-
динци, што би обично тада при Совјету стражу чу-
вали, а особито и најчистије неки стари Тополац.”

(Милутиновић-Сарајлија, 1826: 9–32, 186)
То је прича коју ће поновити Јанићије Ђурић, Гаја Панте-

лић и Петар Јокић. Јанићије Ђурић говори следеће о догађаји-
ма на дан Карађорђева рођења:
„Но када се Карађорђе родио у Вишевци, исту ноћ

случио се један Турчин на конаку код Петра, оца Ка-
рађорђева… а Турчин рекне Марици: 'Шта си роди-
ла, млада'… Она му одговори: 'Вала, ага, сина сам ро-
дила', а Турчин јој честита говорећи: … 'Вала, млада,
тај твој син биће велики јунак и велики човек. Ја сам
у онај час када се он родио у великом страху био и
тек што ме шћаше један лав растргнути, ја чујем
плач детета. Обузет страхом скочим иза сна, видим
неку велику светлост напољу, мишља да је свануло и
сунце огрејало… угледам једну светлу велику дугу
преко неба од запада на исток пружену. Вала твој
син мора велики човек бити и са многим милетом –
народом – заповедати… чувај добро сина тога и пан-
ти добро шта сам ти казао'”. (Самарџић, 1980: 6–7)
О овом догађају зна и Карађорђев друг из детињства Гаја

Пантелић-Воденичаревић који је о њему чуо лично од мајке
Марице:
„Приповедала ми је Марица, мати Ђорђијева, да

се родио пред први петала, па да је свануло, те опет
се замрачило, а тако се било засјало да се готово сав
свет видио… код кованлука, … код једне велике липе,
родио се Ђорђе. Казивала ми је… да се развидило у
онај ма, па се опет смрко”. (Исто: 77, 141)
И Петар Јокић парафразира мајкине речи:

„Мати Карађорђева приповедала ми је да је виде-
ла чим је дете на земљу пало месец међу плећима
детињим сија, а то је и Турчин видио зато јој је ре-
као: 'Марица, ти ниси родила сина него господара'.”
(Исто: 151)
Ненадовић додаје да је код Карађорђевог оца Петра на кона-

ку био крагујевачки спахија Сали-ага који је даривао дете и
прорекао:
„Вала Петре тај твој син биће велики јунак, и ве-
лики човек, и он ће са млогим – народом – заповеда-
ти' Рече му с Богом и оде расположен у Крагујевац
својој кући”.3 (Ненадовић, 1883: 2–4)
Вукићевић додаје приповедања која тврде да је дете рођено

и чувано у великој шупљој букви и да је имало змајевита
крилца под пазухом али не помиње претходна приповедања и
каже:
„Нико у оно време није могао ни помислити да је
Провиђење одредило то новорођенче да се доцније
назове 'оцем Србије'… Многи народи рођење својих
великих људи облаче у неку тајност, придајући им
чудновата знамења. Многи пак поштовање својих
великих људи уздижу до обожавања и до вере. Не-
3. Ненадовић је у вези са коначењем спахије Сали-аге код Карађорђевог оца
Петра врло разложно приметио да ова кућа никако није била сиромашна:
„Кара-Ђорђев отац Петар, није био сиромашног стања, као што многи о том
кажу и пишу! Салија-Спахија тог села Вишевца, не би дошао на конак Пе-
тру… него би као Спахија… тражио богатију кућу да у њој ноћи… А после
овога и друге Спахије, а и више Турака ноћивали су код оца Кара-Ђорђева…”
што слично томе учинио је и српски народ с

рођењем Карађорђевим обукавши га у лепе бајке, јер
је то у природи простог народа…” (Вукићевић, 1907:
21–22)
Сви приповедачи из Тополе и Вишевца потврђују да прича
о рођењу потиче од Карађорђеве мајке и да не треба сумњати у
њену аутентичност. Ова прича се поклапа са старим митовима
који говоре о божанском детету које има предодређену судби-
ну. Овде се може уочити традиција из српске Александриде. И
легенда о рођењу Александра Македонског говори о рођењу
божанског детета са жигом сунца и лављом гривом што га про-
рокује као великог владара и ратника који ће освајати градове
и земље. Његово рођење је проречено звездама „јер видим да је
зачето од Бога и да је небеско знамење попратило његово
рођење” а оно се десило „када је читав свемир у зениту” и када
се појави нека светлост као сунце у зениту на небу: „Сада ћеш
одмах родити краља владара Света”. Такво знамење се појави-
ло и у тренутку рођења Христа, богојављенски знак: звезда и
блистава светлост. Исторични турски ага и његови поступци
су попут поступака тројице царева Истока у функцији по-
клоњења и даривања као и божанског кума: „Гдје је цар јудеј-
ски што се родио? Јер смо видјели његову звијезду на истоку и
дошли смо да му се поклонимо” (Матеј 2, 2). Али, пошто је
Христос крштен у реци Јордан, касније је дошло до стварања
митске приче да Карађорђе није рођен код куће већ у збегу, на
брду Градиште где се, наводно, налазио извор Јордан. (Јовано-
вић, 1938: стр. 14) Прича о извору Јордан у Вишевцу је плод ка-
снијих домишљања становника села.
Дуга која се појавила у време Карађорђева рођења, у пре-
хришћанству је имала смисао моста између неба и земље, мо-
ста богова, светлосног моста који доводи до чувара „места пре-
лаза”. Дуга је гласник сретних догађаја везаних за циклус
обнављања. У хришћанском предању дуга се појављује као
знак стишавања божије срџбе, склапање новог савеза с Богом,

новог поласка у живот и као знак стварања које штити божан-
ска наклоност. (Chevalier, Gheerbrant, 1987: 131–132) Карађорђе
има и крилца под пазухом попут епских змајевитих јунака и
владара који бораве у шупљем храсту сличном пећини. Храст
је свето дрво у коме обитава Змај, и код Срба је поштован као
„божји дом” и боравиште душа божанских предака, и као
средство комуникације између неба и земље. Он је синоним
снаге и симбол гостопримства са својим великим гранама и
бујним лишћем. (Исто: 197) Мит забележен у селу Вишевцу,
Карађорђевом месту рођења, који говори о великом шупљем
стаблу храста, носи други слој прастаре митске матрице о стаб-
лу. Шупље стабло означава стабло које рађа, стабло у значењу
поновног рођења. (Chevalier, Gheerbrant, 1987: 635) Појава месе-
ца на грудима детета своје праисходиште има у митској слици
индоведског бога Шиве, бога рата, који се појавује са месече-
вим српом у коси. (Vučković-Savić, 1995: 262–263)
Као и у овом случају, којим се нисмо раније бавили, постоје
многе митологизације Карађорђевог живота које искривљују,
кроз различите матрице, све делове његова живота, од рођења
до смрти, као и после смрти. Све то смо детаљно разматрали у
нашим ранијим радовима тако да би било излишно понавља-
ти их (Андрејић, 2001: 129–145; 2002: 53–73) као што то на чудан
начин неки аутори чине у најновије време.4
Проречене и богом предодређене личности задатке добијају
најчешће у сну, где доживљавају провиђење. Личности везане
за посвећење обично се понашају тако да се издвајају у тзв.
обредне самоће, удубљују у размишљања, често спавају где
снивају пророчке снове, а каткад доживљавају психоделичне
нападе.5 Такав је случај и са Карађорђем који је имао понекад
јаке нападе беса и срџбе, потом се осамљивао по неколико дана
у својој соби не општећи ни са ким, задубљивао се у мисли, до-
живљава пророчке снове и слично. Описи његовог беса иден-
тични су стањима која доживљавају адепти у периодима само-

повлачења и акумулирања енергије у циљу неке окултне
операције при чему због изузетне нервене напетости губе сва-
ки облик самоконтроле. (Андрејић, 2001: 137–138) Једном при-
ликом, при чувању свиња Карађорђе заспи под великим, раз-
гранатим, зеленим храстом, крај моста на реци Кубришници.
4. У Даница – Српски илустровани календар за годину 2004, објављен је рад
Драгане Антонијевић: Митски слојеви у повести о Карађорђу, стр. 105–118.
Овај рад у потпуности понавља, од тачке до тачке, резултате до којих смо ми
дошли у поменутим радовима. За разлику од озбиљних радова, који садрже
и детаљна истраживања већ постојеће литературе, Драгана Антонијевић „не
зна” за наше радове иако је радила до скора у Етнографском институту, и гле
чуда, долази до истих резултата. Поменути Митолошки зборници од бр. 1. до
10–11. налазе се засигурно у Народној библиотеци Србије, у библиотеци
Етнографског института САНУ и библиотеци Етнографског музеја у
Београду. На овај начин, Драгана Антонијевић je дошла у ситуацију да, због
површности, открије већ откривено и то припише себи. Морамо напоменути
да су се чланови Центра за митолошке студије Србије из Раче први на нашем
простору, а верујемо и шире, позабавили Карађорђевом личношћу и
његовом биографијом кроз призму митологије и митологизације. У по-
менутим Митолошким зборницима бр. 4 и бр. 7, поред наша два обимна и
исцрпна рада, налазе се и радови следећих аутора на ову тему: др М. Стано-
јевић: Мотив убиства Вожда Карађорђа кроз митолошку причу; др И. Грао-
рац: Карађорђе: мит, предање и деца; др Д. Суботић: Карађорђе и српски по-
литички мит; Д. Јацановић: Митски елементи у лику Карађорђа; др М. Ста-
нојевић: Под шаром дуге – рођење и женидба јунака Карађорђа и др Р. Петро-
вић: Katabaza.
5. Пророк Мухамед је примао Божије поруке и откровења преко духа Џибри-
ла – арханђела Гаврила, некада у сну, а некад би чуо речи без икакве про-
пратне визије. (Јеротић, 2002: стр. 203) Архангел Гаврило се увек везивао за
Христов велики празник Благовести и он антиципира његове речи: „Ја сам
врата; к'о уђе кроз мене спашће се, и ући ће и изаћи ће, и пашу ће наћи”. (Јо-
ван 10, 9) С тога није случајно што је одлучено да Карађорђе буде убијен на
Архангела Гаврила, 26. јула 1817. године. (Андрејић, 2002: 7; Петровић, 2002:
76)
У сну му се јавише два лица сијајући великим сјајем од којих

се осветли сва околина. Били су то Свети Краљ Студенички и
Свети Архангел Гаврило, „који је благовестио светој Богороди-
ци тајну божанствену” и чу благе речи: 'Чуј и храбри се јуначе,
с нама је Бог! Беде и туге доста је било… победићеш врага, а
храброст може с божјом вољом содружена. Данашњи дан одсу-
диће и укрепити мишцу твоју и твој дух, и упутиће те куда
треба ићи гди су остаци светиња ваши сербски. Освести се од
сна!' … Кад погледа у поље чује глас, рику свиња и лавеж ртова,
и види где прогоне његове свиње… но свиње скупе се у гомилу
и узму ртове међу собом да подаве… тек што Турчин на ћупри-
ју ступи, а Карађорђе опали пушком…”. Судећи по свему било
је то на Св. Архангела Гаврила 13/26. јула. (Ненадовић, 1883:
5–6)
И у овој митолошкој причи се евоцира општење са Карађор-
ђем као божанским изабраником, које се, по правилу устаљене
матрице, одиграва у сну. Врло важно је поменути да је Ђорђе
заспао у време чувања свиња што је по свему метафора о буду-
ћем народном пастиру или владару. Ђорђе врло често убија
Турке као свињарски пастир. Штавише, у више наврата описи
говоре да Турци нападају његово стадо свиња, а не њега. Ло-
гичније би било да је он главна мета њихових напада. Он је ди-
ректна мета само једном, у песми Почетак буне на дахије, при-
ликом сече кнезова. Дакле, он Турке убија када нападају
његово стадо које он, као добри пастир, узорно „жири” испод
храста.
И овде симболичку улогу има храст као сеновито дрво испод
којега спава и из кога му се јављају свеци и обзнањују његову
успешну и непромењену мисију. „С нама је Бог!” Када се про-
будио из сна, Турчин са хртовима, као прилика демона смрти
са прастарим индоведским хртом Караманом – Сарамом, који
растрза душе праведника, напада његово стадо свиња, чије
значење је већ истумачено. И као што је већ наговештено и об-
знањено народу и његовом будућем вођи, свиње се скупе у го-

милу и те демонске, турске хртове подавише. Све што претхо-
ди Турчиновом ступању на мост реке Кубришнице, где га
потом Карађорђе уби, провиђење је истог значења, али друк-
чије форме, као оно које је имао и „први хришћански цар” Кон-
стантин уочи битке на Миливијском мосту. (Андрејић, 2001:
139)
И убиство Карађорђа се одиграло као мрачни полом палог
владара који је отпочео када је будност попустила и када је за-
спао „У свету Недељу, 13. јула 1817. године у зору на светог
Аранђела Гаврила летњег”. Из овог сна се није пробудио на Св.
архангела Гаврила, патронима цркве брвнаре у Рачи у којој је
по предању крштен. Знак да ће се Карађорђе „пробудити на
ономе свету” је падање у сан пред зору, јер сан је предворје
смрти. (Андрејић, 2001: 60–61)
Како у будном стању, тако и у сну могу се појавити код људи

врхунци повишене свести. Сан је најчешће доживљавани ал-
тернативни облик свести, други вид реалности која иде за соп-
ственим законима који измичу логици будности. Као једин-
ствен облик свесне активности, форме измењене свести,
сањање је одувек за човека представљало загонетку његовог ду-
ховног живота. Снови су у својој основи производ сећања и
имагинације, спонтана психичка творевина у којој је „покушај
душе” да саопшти нешто од значаја за личност. Стога је сасвим
разумљиво што тумачење снова има веома дугу историју која
почиње још у старозаветно време када је Јосиф тумачио фара-
онове снове. Однос према сновима се током историје мењао и
зависио од достигнутог културног нивоа друштва. Примитив-
ни народи су на снове гледали као на манифестацију повратка
духова предака или као на дело демонских сила и били су уве-
рени да сновима могу општити са натприродним светом и ње-
говим силама, а народи са развијеним религијама као на сред-

ство општења са божанствима. (Petrović, 1990: 96–100)
Снови који инспиришу, религија, уметност, филозофија,
друштвени облици примитивног човека, прва технолошка и
научна открића произашли су из митског и мита као „живе”
инспирације људског духа:
„Не би било превише рећи да је мит отворена тај-
на кроз коју се непресушне енергије космоса сливају
у људско културно испољавање”.
Симболи митског нису произведени већ су спонтани про-

извод људске психе и зато је митологија, на неки начин, свуда
иста. Зато логика, хероји и садржина митова опстаје и у мо-
дерном времену:
„Свако од нас има свој приватни, непрепознатљи-
ви, рудиментарни, па ипак тајанствено моћан пан-
теон снова.” (Кембел, 2002: 348–349)
У тим представама се као вечита појављује иницијација зре-

ле личности која се врши кроз мит и обред а потом као по пра-
вилу поново објављује кроз сан. Дакле, у питању је вечни архе-
тип који је истоветан са традицијом мита и он је кључан за
разумевање и коришћење митолошких представа. Архетипо-
ви, као „Вечне појаве сна”, управо су инспирисали основне
представе ритуала, митологија и визија кроз све време људске
цивилизације. Мит је тако „деперсонализовани сан” а сан, за-
право, „персонализовани мит”. (Исто: 357, 364, 366)
Симболично представљање је универзални људски фено-
мен. Тако су и језици свих народа прожети симболима. Они
имају место у празноверицама, понашањима и обичајима,
причама, легендама и митовима. Постоје типични симболи
који су утврђени још у праисторији. Симболички језик одгова-
ра примитивом облику мишљења. Стога је сасвим јасно да се и

сан најчешће користи језиком симбола. С обзиром на то што се
и мисли изражавају симболима зато се и мисаони процес у то-
ку сневања враћа на ниже духовне стадијуме развоја човека:
„Мишљење постаје архајско а симболички језик уистину за-
једнички језик свих народа”. Али, сан истовремено садржи и
подсвесне и несвесне жеље сневача стим што примитивни чо-
век верује сновима без поговора. Тако се развило веровање да
снови могу да „говоре истину” или да предскажу будућност
што је доспело и у модерну цивилизацију, како међу високим
тако и међу примитивним културама. Сасвим је јасно да се
овакво схватање заснива на искуствима која су настајала кроз
више хиљада година. Тврдња да снови могу бити пророчког
карактера, односно да могу да предвиде будућност и догађаје
у њима, од стране појединих научника је објашњавано хипоте-
зом да су сва збивања логична последица низа околности и си-
туација које су им претходиле:
„Није искључено да упозорења и предсказања
суштински можда одражавају само несвесну мисао о
некој ситуацији, засновану на запажањима која је
наш ум учинио у стању будне свести”. (Petrović,
1990: 104–115)
Џозеф Кембел, позивајући се на Шопенхауерова тумачења

да је судбина појединаца попут симфоније међусобно повеза-
них живота коју је неко извео оживљавањем сна, сматра да
није случајно постављено питање није ли неко аутор наших
живота, који се остварују попут каквог мита. Кембел сматра да
Шопенхауер не каже да је баш тако: „Као да је свет сан који
сања један сневач и у коме сањају и сви ликови који се у том
сну појављују; као да је све повезано са свим осталим…” Дакле,
сви људи су испољавање енергије која није под њиховом кон-
тролом и зато су „наши” животи као снови.
Према староиндијској филозофији постоје четири различи-

та нивоа свести. Први је ниво свести у будном стању. Када за-
спимо доспевамо у свет једне друге свести коју представљају
слике наших снова, царство богова и митова. Следи ниво ду-
боког сна у коме наша „свест није свесна свести”. Четврти ниво
је свет у који улазимо пробуђени у простор дубоког сна без
снова и проживљавамо апсолутну свест, врховну свест која
обликује сваку другу појединачну свест. Тако човеково биће
представља два различита испољавања једног истог живота.
Дубоки сан, извире из мудрости самог тела, из саме енергије
која прожима животе људи. „Ови дубоко утемељени и уземље-
ни снови, пуни енергије, потичу из истог оног извора из којег
потичу и митови. Снови и митови обраћају нам се језиком
живе мудрости тела… мит је колективни сан, а сан је индиви-
дуални мит… задатак ума јесте да те циљеве и намере спрове-
де у дело… Све традиције… изузев наших, западних, уважа-
вају сан као саопштење које потиче из истог трансцендентног
извора из којег је потекао и сам наш живот. Сан је порука коју
нам упућује тај извор.” Митови се, ипак, рађају из једног иза-
браног ума, ума вође народа који је надахнут и усаглашен са
животном енергијом сопственог народа. И зато ће његови сно-
ви имати утицај на њихов живот јер је он нераскидиви део тог
живота. (Kembel 2002: 105–109)
За разрешавање историјских порука митским средствима
врло важно је запажање да је западна цивилизација протума-
чила мит кроз две тачке неразумевања. Прво је уверење да мит
упућује на географску или историјску реалност и да је, према
томе, у питању алузија на историјске чињенице. Друго изази-
ва схватање да се мит односи на неку натприродну реалност
или на конкретан догађај у будућности. Кембел закључује да
су „многи од симбола протумачени као знаци и да се целокуп-
на митологија поима као псеудоисторија, оно што се у исто-
ријском смислу никада није догодило… Тајна о којој говоре
митови односи се на дух… Митологија, поред осталог, делује

тако што подржава и утврђује морални поредак који је устано-
вило одређено друштво”. (Исто: 16, 19, 87, 102) Дакле, Мит и Бог
је метафора нечега које превазилази и саму ту метафору као та-
кву. „Мит је огледало у којем его може да види сопствени
одраз… Мит нам помаже да схватимо где нам је место. У њему
су садржани обрасци живота који постоје вековима…” (Исто:
72, 74)
Јунг je, бавећи се сновима, сматрао да „пророчки” сан, запра-
во, није пророчанство већ доказ способности, чак и кад спава-
мо, пројектовања мисли у будућност и, притом, повременог
доспевања до испуњавања и истине. Такође, Фројд је уочио
примену обимног материјала за приказивање сексуалне сим-
болике у сну која је несвесно присутна а сасвим путпуно садр-
жана у фолклору, митовима, легендама, говору и изрекама. Је-
дан број симбола је стар исто колико и језик. Непобитно, сви
предмети који су издужени у сну симболишу мушки уд: ста-
бло дрвета, штап, камен, нож, копље… (Фројд, 1976: 6–9)
Један од најпознатијих снова о стаблу је онај цара Навукодо-

носара: „Погледам, кад ево једно стабло усред земље врло вели-
ко. Стабло порасте, постаде снажно, висина му досеже небо…”.
Овај сан пророк Данило тумачи на следећи начин: „Стабло
које си видео… то си ти, о краљу…”. (Šulek, 1878: 628, 156, 158)
Још значајнија симболика стабла се проширила у време
хришћанства преко Исаијиног текста о Јишају. Јишајево ста-
бло означава Девицу Марију, нову Еву, која је Христа и све
хришћанске народе зачела по божјој милости. Стабло расте из
пупка – стомака и уста Јишајевих и има гране на којима су
краљеви Јудеје, христови преци. Јишајево стабло је један од
најомиљенијих мотива цистерцитског католичког реда који
исказује велику оданост Богородици. Пророчка визија о
рађању владара се исказује: „Ево, зачеће ће девица и родити

сина…” чиме се метафорично алудира на владарску лозу.
(Исто: 630)
Тако и из пупка прастарог индоведског врховног бога Ви-
шнуа, док се одмара на површини првобитног океана и сања
Свет, израста цвет – стабло и Брама који седи у његовој кро-
шњи. (Kont, 2006: 196) Још у Старом Египту се дошло до тога да
стабло симболизује раст породице, народа и власти. Познато је
једно генеалошко стабло угравирано на зиду у храму у Карна-
ку и три у храму Дер-ел Бакри. (Enciclopedia Italiana II. 1949:
170)
И у Курану се помиње сан пророка Јусуфа (Јосифа).6 Јосиф је
као дечак у сну видео једанест звезда, Сунце и Месец како се
клањају пред њим. Много година касније када је постао владар
Египта његова браћа су пала на колена пред њим и тог трену-
тка је Јосиф рекао себи: „Ово је објашњење мога сна од пре
много година. Мој Господар га је остварио!”. Оцењујући Муха-
медова схватања још дубљим Ибн Араби задњи део наведеног
текста тумачи тако да је „Бог учинио да се оно што је у про-
шлости било у облику маште, појави у свету чула” и да је Јо-
сиф мислио да су „ствари напустиле домен 'сна' и изашле у ни-
во 'стварности'”. Посматрајући са становишта пророка
6. Сматра се по предању да је Мухамед рођен 20. априла 570. године (Beltz W.
1982: 15, 122–129; Јеротић В. 2002: 201) у Меки, од оца именом Абд ал Лах (Ала-
хов слуга). Међутим, сматрамо да ће пре бити да је Мухамед рођен на Велику
Суботу, у ноћи, 20–21. априла 569. године и да је касније дошло до стварања
предања да је то било 570. године. Врло је индикативна легенда да су два
анђела својим раширеним крилима штитила Мухамеда од сунца. (Beltz W.
1982: 203) Име Мухамедовог оца Абд ал Лах – Алахов слуга значило би да је
ово божанско име било старије од Курана. Мухамед никада није крио да по-
навља речи једног великог пророка. Нови завет је сматрао светом књигом а у
Исусу је видео значајног претходника који је до тада, по његовом мишљењу,
проповедао најобухватније поруку Ал лаха – Бога. (Radenović, 2008: 21–23)
Мухамеда, према томе и свих следбеника ислама и верника,

човек мора почети од схватања да је и сам живот један сан. За-
право, Јосиф сања свој велик сан, који је његов живот, сања како
се буди и затим тумачи свој властити сан верујући да се он ма-
теријализовао. Дакле, Јосиф још увек сања а да није свестан чи-
њенице да сања. Став Ибн Арабија да је „сан”, „илузија”, или
„имагинација” не означава нешто безвредно или лажно, „већ
да је све то једноставно 'симболички одраз нечег заиста ствар-
ног'”. Оно што се види у сновима је само „имагинарна” форма
стварности а не сама Стварност. Све што човек треба да уради
је да ту форму врати у оригинално и право стање. С друге стра-
не, Ибн Араби тврди да такозвана „стварност” није ништа дру-
го већ сан, она није субјективна већ „објективна” илузија –
„симболички одраз нечег заиста стварног”. (Izucu, 1991: 64–68)
И предања и пророчанства о настанку нове хришћанске вла-
дарске лозе често су преплетена са предхришћанским зна-
мењем дрвета живота које се појавило у сну оснивача владар-
ске лозе или наследника са ослабљеним правима.
Пророчанство о доласку на власт византијског цара Василија I,
оснивача Македонске династије говори да је једног дана, док су
његови родитељи радили, а он заспао на њиви, долетео орао и
заклонио га сенком својих великих крила. Још док је био оби-
чан војник Василије је својим присуством и сном изазвао сан
игумана цариградског манастира Св. Диомеда крај Златне ка-
пије. Василије је легао да спава крај прага цркве Св. Диомеда и
за то време игуман овог манастира је уснио сан у коме му је на-
ређено да крене у сусрет цару. Сан се игуману поновио и сле-
деће ноћи али му је сада наређено да изађе испред манастир-
ске капије и викне „Василије”. Пробудио се, послушао и
изашао на капију и повикао, а то му се доиста одазвао Василије
који је ту спавао, а игуман му је испричао свој сан. Објављи-
вање сна је означило и оживотворење предсказања. Прво зна-
мење пре овога био је сан његове мајке. Василијева мајка је у
сну видела како из њене утробе израста огромно златно дрво

пуно златног цвећа и воћа, а потом јој се у сну јавио Св. Илија
Тезбит у виду високог старца беле браде из чијих је уста лизао
пламен и предсказао јој изузетну будућност њеног сина. (Дил,
1991: 122–123)
И када Св. Сава евоцира речи свога оца, великог жупана Сте-
фана Немање, при предаји престола сину, Стефану Немањи
Првовенчаном користи готово исту фразу о дрвету које израста
из очеве утробе: „Овога имајте уместо мене, добри корен који
је изашао из моје утробе”. У Неродимљу је краљ Милутин заса-
дио један бор, а други цар Урош. Првог дана Васкрса код бора
краља Милутина држи се сабор који се завршава обедом којом
приликом се поставља софра са зачељем код бора. Око бора се
играју витешке игре, игра коло, певају обредне песме којима се
апострофира бор. (Чајкановић, 1994: 34–35) У Жупи, код Кру-
шевца забележено је прича да се у Селишту родио Цар Лазар, а
забележено је и предање о бору на једном пољу у селу Ракаљ о
коме се приповеда да је никао од гранчице коју је Царица Ми-
лица побола у земљу на дан рођења свог сина Лазара. (Милиће-
вић, 1876: 767; Павловић, 1965: 309)
Сличног типа су легенде о предзнацима и пророчким сно-
вима у вези селџучког султана Османа (рођен 1258, владао
1288–1326), оснивача династије Отоманског царства. О томе да
ће његова кућа бити изузетно моћна, после првог читања Ку-
рана, Осману је у сну најавио сам Алах. Како је дуго читао за-
спао је пред зору и тада је уснио, а како муслимани верују у то
време се анђели обраћају људима. Овај Османов сан показује
да Турци Селџуци нису још увек били муслимани и да је тек
Османово читање Курана била прекретница за напуштање па-
ганства и примање нове вере. Други сан Осман је уснио пошто
је шеик Едебали одбио да му да своју кћер за жену. Осман је
уснио како лежи испружен са шеиком Едебалијем из чијих
груди је изашао месец и постепено почео да нараста све већи.
Месец се уздигао и изједном потонуо у Османове груди а истог

момента из његових бедара израсло је велико дрво. Дрво је ра-
сло све више гранајући се на све стране. Ускоро је било толико
велико да је проширило своју сенку изнад целе земље покри-
вајући чак и планине Каукасус, Атлас, Таурус и Балканске пла-
нине. Након тога из планинских корена кренуле су четири
реке: Тигар, Еуфрат, Нил и Дунав. Сва околина поља и планина
била су пуна различитих плодова, шума, поља, текућих вода, а
у долинама израсло је мноштво великих градова пуних разли-
читих храмова, пирамида, обелиска, тврђава. Многобројне
лађе су пловиле рекама, усеви су покрили поља, а шуме брда.
На све стране ничу извори који све наводњавају. Онда се поја-
вио јак ветар који је савио сва велика дрвета, а посебно она из-
над Цариграда, тада престонице Византије. У даљем току сна,
Осман је видео Цариград као дијамант између два сафира и
два смарагда, заправо, два драга камена у прстену светске вла-
давине. Када је тај прстен хтео себи намаћи на прст, Осман се
пробудио. Одмах је испричао овај сан шеику Едебалију који
више није имао сумње. Било је ово Божије предсказање о вели-
чини коју ће имати Османска породица. Предвидео му је вели-
ку моћ и снагу и више није био против да му да ћерку за жену.
(Fajfrić, 2008: 7–8)
Пола века касније, у вези Османовог унука Сулејмана, пред
његов прелазак са турском војском из Мале Азије у Европу, на-
стала је још једна легенда. У овој легенди се каже да је Сулејман
једне ноћи при слабој месечини посматрао море. Временом је
Месец постајао све светлији а њему се учинило да види како се
из узаврелог мора дижу палате и храмови, а многобројне флоте
бродова плове морем. Из таласа је изједном чуо чудне гласове,
а месец, који је стајао изнад њега на истоку, повезао се сре-
брном траком која се развлачила од Азије преко мора ка Евро-
пи. Ова трака је спојила два континента и тада је Сулејман
схватио да је то био онај исти месец који се издизао из груди
Едебалија у легенди о сну његог деде Османа коме је била про-

речена светска владавина. Ова појава је дала храбрости Сулеј-
ману да крене и освоји Цимпу на европској страни. Сулејман је
био други везир селџучког царства а о њему је створена леген-
да како је после смрти помагао турску војску у борби против
хришћана тако што је водио небеске јунаке на белом коњу а у
тим јуришима сви су га јасно видели јер је био осветљен белом
светлошћу. (Исто: 24–25)
Доста касније, забележена је у српском народу легенда о
рођењу Бајице – Баја Соколовића, потоњег турског великог ве-
зира Мехмед-паше Соколовића. У кући Соколовића у Раван-
цима празновало се Бадње вече а када се кренуло на починак
деда Бајицин, стари домаћин, рече укућанима да добро упам-
те шта ће сањати ове ноћи и да му то ујутру саопште а он ће им
растумачити шта коме сан значи. Сутрадан су му изнели снове
а на крају му дође најмлађа снаха која је била бременита и рече
како је уснила да јој је никао бор из утробе и гранама „вас
свијет наткрилио”. На то јој је старац одговорио „Да Бог да, да
је срећно, моја снахо; али мучно да ти родиш земљи господа-
ра”. (Вукићевић, 1998: 3; Самарџић, 1995: 18) Од оца Димитрија
и мајке непознатог имена, око 1505. године, родио се Бајица
Соколовић који ће бити упућен у јаничаре а 1565. године пос-
таће господар земље – велики везир Отоманског царства. (Ан-
дрејић, 2011а: 119)
По православним и муслиманским селима између Нове Ва-
роши и Прибоја сачувани су борови који су светиње и не смеју
се сећи. Православни Срби ту одржавају саборе, а муслимани
тефериче на које излазе изузетно и жене и мушки. У близини
Милешеве, у селу Милешевцу, насељеном Србима муслима-
нима, налазио се врло стар бор који се чувао као свето дрво.
(Чајкановић, 1994: 35)
Али, прича о бору који ниче из стомака и код хришћана и
код муслимана има вишеслојно значење које потиче из велике
дубине. Бор се у старогрчком културном кругу, коме су припа-

дали и наши простори, повезивао са Дионисом, Атисом и бо-
гињом плодности, Кибелом. Бор је симболизовао тело мртвог
и васкрслог Бога и божанског претка. (Chevalier, Gheerbrant,
1987: 59) Мит о Кибели, мајки богова и Атису расветљава нам
један слој. Наиме, Атис је ушкопљен под једним бором и из
тих разлога се бор једном годишње прекрива цвећем и затим
посече као симбол кастрације. Испуњена очајем Кибела је ис-
чупала стабло и понела у своју пећину. Хтонична мајка скрива
сина у својој пећини, односно у своје крило, јер је Атис, према
другој верзији био претворен у бор. Све то симболизује љубав
сина везаног за мајку. (Исто: 634) Трећа верзија говори да је
Атисова велика популарност изазвала завист највећег бога
Зевса који је послао дивљег вепра који је растргао младића у
лову. (Cermanović-Kuzmanović, Srejović, 1992: 62)
Још у раном преисторијском времену, када је божанство за-
мишљано као тајанствена сила у природи, људи су сматрали
да је оно боравило у дрвећу, не у било какавом већ у оном са
натприродним особинама. Наши претци су сматрали да су љу-
ди настали од дрвећа и у њима су видели људска бића. (Павло-
вић, 1965: 308) Биљни човек, „дух дрвета” оваплоћен у људском
телу представљао је божанство вегетације које се стара да др-
веће има плодове и да усеви успевају.
У нашим народним приповеткама типа „гоњене жене”, у ко-
јима се приповеда да су из убијене царичине деце изникли бо-
рови, или оне у којима се човек упоређује са бором и неке где
се бор приказује као седиште змаја, виле и божанства. Осим то-
га, дрво бора се сматра божанством. (Чајкановић, 1994: 34–35)
Бор код свих народа представља бесмртност душе и вечност.
Бор се у старогрчком културном кругу, коме су припадали и
наши простори, повезивао са богом Дионисом, Атисом и бо-
гињом плодности Кибелом. Фригијски пастир Атис је задобио
љубав Кибеле, мајке богова. Када је умро Атис он се претворио
у јелу да би шкропљењем крви жртвених животиња васкрсавао

у пролеће када се буди и читава природа. У једном миту о Адо-
нису он је рођен из инцестуозне везе асирског или сиријског
краља и његове ћерке Смирне. Бог је његову кћер спасао тако
што ју је претворио у дрво мирне. Дрво се после десет месеци
распукло и родило Адониса. Исто тако, и Дионис кога персо-
нификује бор, израстао је из бедра врховног бога Зевса. Једно
од Дионисових имена је „Меротраф” – „одгајен од бедра” јер је
према олимпијској легенде био зашивен у Зевсово бедро док је
био дете. (Grejvz, 2004: 323)
Бор је симболизовао тело мртвог и васкрслог Бога и божан-
ског претка. Тако се раширило веровање у постојање дрвета
живота а оно је стајало у центру раја на земљи (Постање 3, 22).
У овом типу легенди са дрветом живота, као прастарим фалич-
ним симболом, алудира се на израстање и успостављање новог
родоначелника и династије из мајчине или очеве утробе. (Чај-
кановић, 1994: 34–35; Chevalier, Gheerbrant, 1987: 59) Стабло се
сматра митским претком неког племена који се изједначава и
са месецом.7
У средњем веку се мотив дрвета живота из палеохришћанске

уметности сјединио са генеалогијом старозаветног првосве-
штеника Јесеја. Из уста, из груди или бедра Јесејевог израста
фантастично дрво пуно лишћа, цветова и плодова и из чијих
грана излазе краљеви Јудеје, праоци Христови. Представа
7. У српском народу било је забрањено сечење табусаног дрвећа. Постоје
бројни примери постојања табуисаних стабала „крај цркава, џамија, старих
гробова”. Судећи по именима неких манастира: Ораховац, Крушедол, Ора-
ховица, Брезовац… произилази да су они подизани поред светог дрвећа или
у светм гајевима. И народна песма сведочи о томе: „Извила се света гора зе-
лена. То не била света гора зелена, Већ то била света црква Софија”. (Чајкано-
вић В. 1994: 285)
Христа и вишњих сила над акантусовом лозом српских дина-

ста означава их као богом изабране. Још у Старом завету зе-
маљска власт владара доводи се у везу са Богом, односно, тума-
чењем да Бог врши избор краља као посредника између народа
и Свевишњег при чему га божји дух испуњава и покреће на ве-
лике подухвате. У средњем веку се у дворској и црквеној оли-
гархији ствара икона непобедивог владара коме сам Бог даје
моћ посредника између неба и хришћанске екумене. (Ан-
дрејић, 2011а: 20–27)
Из бедара, тела родоначелника династије, светог Симеона
Немање, ниче, извија се, грана, буја и олистава његова „вино-
ва” лоза подобна Јесејевој. Немања је у свим лозама, за разлику
од уснулог и на бок лежећег Јесеја из чијег тела вертикално из-
раста стабло лозе, редовно сликан у стојећем ставу и подигну-
тих руку у адорацији чиме се потенцира, његова будност и ак-
тивна улога.8 (Магловски, 2001: стр. 107–108) Изданке његове
лозе представљају стојеће фигуре скоро свих његових потома-
ка. Изнад лозе је Христ који благосиља и посредством анђела
шаље актуелном владару стему и лор, две најзначајније инси-
гније. Тако монументална лоза Немањина колена истиче не-
прекидност владавине и светородност владара династије у
својству предводитеља и Вожда српског хришћанског народа –
„Новог Израиља”. (Андрејић, 2011а: 11)
Приказивање родоначелника владарске лозе из чијих бедара
се извија винова лоза и њени ластари по свему судећи није осо-
беност српске уметности и књижевности. Заправо, настанак
идеје о светородној лози налази се врло рано на Истоку у Жи-
тију Св. Саве Јерусалимског које је написао Кирил Скитопољ-
ски у VI веку: „Почињемо да тражимо одакле треба, а треба тра-
8. У поменутом раду, нажалост, није примећено да је оваква представа Јесеја
потпуно аналогна старијим у којима дрво израста, као фалус, из стомака бо-
жанства.
жити изданак од корена, па ћемо наћи и узбрати грозд – не са

трња него са лозе”. (Бојовић, 1999: 124–125) Јован Ставракије,
ђакон и хартофилакс солунске цркве Св. Димитрија, у Чудима
Св. Димитрија Солунског каже за Самуила „А из бедра му се
роди дете по имену Радомир”. (Византијски извори III, 1966: 47)
Овај детаљ показује да се српска монументална лоза стварала
по врло рано успостављеној књижевној и сликарској матрици у
Византији. У прилог овом ставу су и закључци Драгана Војво-
дића који сматра да је потпуно јасан утицај византијске идео-
логије и иконографске баштине византијског двора у мотиви-
ма божанске инвеституре која наглашава царску природу
вертикалне лозе. (Војводић, 2007: 302) Не искључује се могућ-
ност да је Лоза Немањића „аутентична иконографска твореви-
на осмишљена у Србији” (Исто: 308) и упућује на већ постојећи
став (Бојовић, 1999: 198) да је „старањем” Данила „настала и ли-
ковна представа светородне лозе”. Идејно и по форми свечане
вертикалне српске лозе имају узор у пресветој Лози Јесејевој.
За слику Лозе Јесејеве се сматра да је у византијску уметност
пренета са запада имајући у виду њену појаву још у XI веку у
таписерији као и њену велику популарност. Из Јесејевог сто-
мака израста снажни чокот винове лозе. (Enciclopedia Italiana II,
1949: Таб. XXXIII)
Укључивање винове лозе у свете генеалошке слике није слу-
чајна ако се има у виду предисторија развоја њене симболике
и значења у прехришћанском, поготову, ранохришћанском
периоду. Винова лоза (Chevalier, Gheerbrant, 1987: 359–369) као
хришћански симбол се надовезује на значења старог света.
Сматрана је за свето и божанско дрво а вино од ње за пиће бо-
гова. Вероватно је да су стара предања поистовећивала рајско
дрво живота са лозом као позитивним знаменом. Главна сим-
болика лозе једначи је са Израелом као Божјим поседом. Из
тих разлога је „златна винова лоза” један од главних украса у
храму у Јерусалиму. (Grejvz, 2004: 179) Христос је прогласио да
је он прави калем и да људи могу тврдити да су Божја лоза са-

мо ако пребивају у њему а у противном само су изданак који
вреди једино бацити у ватру (Јован, 15, 1). У параболи о виног-
радарима убојицама лоза означава Божје краљевство које је
најпре поверено Израелцима а потом ће прећи и другима (Ма-
теј 21, 28–46). Бог је виноградар који од свога сина захтева да
обиђе његов виноград (Марко, 12, 6), а када се жртвовао уместо
Израела Христос је упоређен са лозом будући да је његова крв
вино Новог завета. На почетку новог циклуса Ноје је први заса-
дио лозу добра. Најзад, лоза је симбол православне вере „лоза
вере” а виноград се упоређује са црквом. Вино (Chevalier,
Gheerbrant, 1987: 746–747) је за људе старог света било симбол
крви која се сматрала пребивалиштем душе и живота и према
томе напитак живота и бесмртности. У античкој Грчкој вино је
било супститут крви бога Диониса и самим тим бесмртности и
спознаје. У Библијском предању вино је симбол радости (Псал-
ми, 104, 15) и свих дарова које Бог даје људима. Али, вино као
изазивач пијанства је и симбол залуђености којим Бог кажња-
ва неверне, побуњене појединце и народе (Јеремија, 25 - 15, 27).
Христос на Тајној – Последњој вечери изговара једну нову сим-
болику вина: „Ово је крв моја, крв савеза” (Марко, 14, 24). Током
литургије, тајном евхаристије вино се претвара у крв Христо-
ву. Сакрална уметност антике инспирисана дионизијским
култом, а под њеним утицајем ранохришћанска, практикује
велики број мотива лозе, бербе и вина чиме се документује њи-
хова јасна симболика бесмртности.
Даља значења вина у вези је са крвљу (Исто: 327) која симбо-
лизује све у вези с ватром, топлином и животом и самим тим
са сунцем. Крв се тако доводи у везу са свиме што је лепо, пле-
менито и узвишено, са животном и телесном топлином. На-
супрот крви је светлост која је у вези с духом. Старо халдејско
веровање сматра да је Божанска крв, помешана са земљом, да-
ровала живот бићима. Христова крв (Biderman, 2004: 187) у
хришћанској теогонији има централно место као једна од ев-

харистијских светих тајни (тело и крв – хлеб и вино) при чему
крв помешана са водом симболично представља цркву. Црква
спојена нераскидиво водом верника производи јединство у
Христу и верници бивају прожети прочишћавајућом и спасо-
носном снагом крви Спаситељеве.
Обично се приказује делимичан родослов Христових преда-
ка по телу „Ово је племе Адамово” (1 Мој. 5, 1), а најважији су,
на челу царева, цар Давид и на челу патријарха, Аврам. Хри-
стос је, пре свих, Аврамов потомак по телу (отац народа – 1
Мој. 17, 5). Аврам је уз то и отац вере, симбол верности и човек
послушан Богу до краја. Христов родослов јеванђелиста Матеј
описује по нисходећој, а јеванђелиста Лука по усходећој ли-
нији.
Лоза Јесејева, заправо, има за циљ да прикаже родослов Ису-
са Христа, а њено порекло се налази у тексту књиге пророка
Исаије: „Исклијаће младица из пања Јесејева, изданак ће изби-
ти из његова корена”. (Исаиа 11, 1–3) Лоза Јесејева постаје сим-
бол Богородице за коју византијски песници кажу да је „грана
од корена Јесејева а цвет њен Христос”. Богородица се тако
прославља и као „жезал од корена Јесејева” а Христ као „цвет
његов”. На самом темену се увек налази насликано, као круна
пресвете лозе, велико попрсје Христа у мандрлори. Такав је
случај и са свим лозама Немањића који од Христа и своје за-
штитнице Богородице добијају власт.
Нема сумње, захваљујући свом племенском пореклу и ин-

сигнији коју је поседовао, „седмоструки барјак” брдских пле-
мена, Карађађорђе је могао бити предводник и Вожд српски.
Ђорђе Петровић је ослобођењем Србије постао владар народа
и државе, а изградњом цркве и престоног града раван краљеви-
ма. О томе сведочи и иконографски програм његове цркве у То-
поли који представља промишљен политички, владарски и ди-

настички програм по угледу на традицију средњовековних
српских владара. Карађорђев град је у том сликаном програму
приказан као Божији град у Небеској литургији, као Небески
Јерусалим – Нови Јерусалим. (Стошић, 2003: 29–40) Током
Средњег века и касније оснивач Новог Рима – Цариграда и но-
вог царства, Константин Велики је представљао прототип иде-
алног хришћанског владара. Према његовом лику је у средњо-
вековној Србији, којом је владала „света лоза Немањина
колена”, по узору на Византију, формулисан лик владара – Но-
вог Константина. Родоначелник, Стефан Немања је божијом
предодређеношћу оснивач српске државе – Новог Израиља.
(Марјановић-Душанић, 1997: 287–295) Када је краљ Душан про-
гласио српско царство он је себе упоредио са великим влада-
ром: „(Бог) по својој милости… мене премести од краљевства на
православно царство. И све ми даде у руке као и Великом Кон-
стантину цару”. (Радојчић, 1960: 144) Наследници на престо су,
такође, „Нови Константини”. Идеја Новог Јерусалима и Новог
Константина примењена је и у приказивању деспота Стефана
и његове престонице као обнове владарске лозе и царске идеје.
(Ердељан, 2006: 97–108)
Литература
*** Византијски извори за историју народа Југославије III, (1996)
Београд.
*** Enciclopedia Italiana II (1949) Roma.
Андрејић Ж. (2001), Митологизација и парамитологизација Ка-
рађорђа. У: Митолошки зборник 4, Рача.
Андрејић Ж. (2002) Кошарна као тајно место за ритуално и жртве-
но убиство прореченог владара. У: Митолошки зборник 7, Рача.
Андрејић Ж. (2003. а) О Карађорђу и Старовишевцима. У: Митоло-
шки зборник 8, Рача.
Андрејић Ж. (2003. б) О Карађорђу и Старовишевцима. У: Шумадиј-
ски записи I, Аранђеловац.

Андрејић Ж. (2003. в) Владарска идеологија, инвеститура и инсигније
Карађорђевића. У: Митолошки зборник 9, Рача.
Андрејић Ж. (2004) Карађорђе, Рача.
Андрејић Ж. (2004. б) Карађорђеви претци из архиве Андрије Лубу-
рића. У: Архивско наслеђе 2, Зајечар.
Андрејић Ж. (2004. в) Карађорђево порекло у светлу до сада не ко-
ришћених извора: У: Митолошки зборник 12, Рача.
Андрејић Ж. (2011. а) Света српска лоза 2, Рача.
Андрејић Ж. (2011. б) Нека питања о Првом српском устанку у вези
са запостављеним сазнањима о Карађорђевом пореклу. У: Шу-
мадијски записи IV–V, Аранђеловац.
Bеltz W. (1982) Mitologija Kur’ana, Zagreb.
Biderman H. (2004) Rečnik simbola, Beograd.
Бојовић Б. (1999) Краљевство и светост, Београд.
Војводић Д. (2007) Од хоризонатлне ка вертикалној генеалошкој сли-
ци Немањића. У: Зборник радова Византолошког института
XLIV, Београд.
Вукићевић М. (1907) Карађорђе I, Београд.
Вукићевић М. (1998) Знаменити Срби муслимани, Београд.
Vučković-Savić V. (1995) Enciklopedijski rečnik indijske mitologije i
religija, Kraljevo.
Grejvz R. (2004) Bela boginja, Beograd.
Дашић М. (1996) Карађорђевићи из Васојевића, Андријевица.
Дашић М. (2011) Васојевићи од помена до 1860, Београд.
Дил Ш. (1991) Византијске слике, I, Београд.
Ердељан Ј. (2006) Београд као Нови Јерусалим. У: Зборник радова Ви-
зантолошког института 43, Београд.
Izucu Т. (1991) San i stvarnost kod Ibn Arabija. У: San, java i buñenje (D.
Pajin), G. Milanovac.
Jeremias A. (1918) Allgemeine Religiongeschichte, Munchen.
Јеротић В. (2002) Митови и легенде, Београд.
Јовановић М. (1914) Прилог о насељу Вишевца, Крагујевац.
Јовановић М. (1938) Прилог о насељу Вишевца, Скопље.

Cambell J. Mit i san. У: Delo XXXV, br. 9–10–11–12. Beograd.
Казимировић Р. (1986) Тајанствене појаве у нашем народу, Смедере-
во.
Kembel Dž. (2002) U svetlu mita, F. Boa, Beograd.
Kont F. (2006) Larousse mitologije sveta, Beograd.
Љушић Р. (2003) Вожд Карађорђе – биографија, Београд.
Магловски J. (2001) Од бедара Немањиних – Прилог иконологији Лозе
Немањине у Грачаници. У: Зограф 28, Београд.
Марјановић-Душанић С. (1997) Владарска идеологија Немањића,
Београд.
Милићевић М. Ђ. (1876) Кнежевина Србија, Београд.
Милићевић Ђ. М. (1894) Живот Срба сељака, Београд.
Милутиновић-Сарајлија С. (1826) Сербианка, Лајпциг.
Ненадовић К. (1883) Животи и дела великог Ђорђа Петровић Кара-
Ђорђе и живот његови Војвода и јунака I, Беч.
Павловић Л. (1965) Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево.
Петровић Р. (2002) Катабаза. У: Митолошки зборник 7, Рача.
Petrović S. P. (1990) Stanje izmenjene svesti, G. Milanovac.
Radenović D., Petrović R. (2008) Kulturno nasleñe islama, Beograd.
Радојчић Н. (1960) Законик цара Стефана Душана, Београд.
Самарџић Д. (1980) Казивања о српском устанку 1804, Београд.
Самарџић Р. (1995) Мехмед Соколовић, Београд.
Софрић-Нишевљанин П. (1912) Главније биље у народном веровању у
нас Срба, Београд.
Стошић Љ. (2003) Карађорђев град у Тополи и небеска Србија. У: Ми-
толошки зборник 9, Рача–Београд.
Fajfrić Ž. (2008) Turski sultani, Sremska Mitrovica.
Frojd S. (1976) Tumačenje snova , II, O snu, N. Sad.
Cermanović-Kuzmanović A., Srejović D. (1992) Leksikon religija i mitova
drevne Evrope, Beograd.
Чајкановић В. (1994) Речник српских народних веровања о биљкама,
Београд.
Chevalier J., A. Gheerbrant A. (1987) Riječnik simbola, Zagreb.

Šulek В. (1878) Zaštо Slaveni poštuju lipu? У: Rad JAZU XLIII, Zagreb.
ŽIVOJIN ANDREJIĆ
The High Noble Origin of the Serbian Vozd Karadjor-

dje in the Light of Prophetic Dreams about the future
Ruler of the New Dynasty
Summary
In the narrative and historical documents on the life of Djordje Petro-
vic—Karadjordje, the organizer and the leader of the First Serbian Upris-
ing, there are many examples of stories about his prophetic dreams and
those of his mother’s. The examples of prophetic dreams with the theme
of a tree growing from the stomach of an ancestor are known with other
peoples as well. Based on the content of the dreams that prophesized
that he will be a ruler, which actually happened, we can conclude that
the dreams were a reflection of a certain historical reality that comes be-
fore fulfilling of the dreams. Such dreams with the elements of the high
consciousness and their revealed content initiate the realization that it
is a family political aspiration based on specific noble inherited and real
rules. Thanks to his tribal origin and insignia he possessed, the seven-
fold banner of the hill tribes, Karadjordje could have been the leader and
Vozd of Serbia. Djordje Petrovic became the ruler of the people and the
state by liberating Serbia, with political and dynastic program based on
the tradition Serbian medieval rulers.
УДК: 355:929 Kарађорђе
821.163.41.09:398
ГОСПОДАР ЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ ПРЕМА

ДИЈАЛЕКТИЦИ МИТА1
LORD BLACK GEORGE PETROVIĆ AND THE DIALECTIC OF MYTH
АЛЕКСАНДАР М. ПЕТРОВИЋ2
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У ПРИШТИНИ,
КАТЕДРА ЗА ФИЛОЗОФИЈУ
„… добија се принципијелно-религиозно осмишљено

понашање или уопште протицање живота или свештена
историја. А то и јесте митологија.”
Алексеј Феодорович Лосев
1. Овај рад настао је и као резултат сарадње на пројекту ’Косово и Метохија

између националног идентитета и евроинтеграција’ бр. 47023, који финанси-
ра Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије.
АЛЕКСАНДАР М. ПЕТРОВИЋ 49
АПСТРАКТ: У чланку се разматра Вожд Карађорђе, Господар Ђорђе

Петровић, као историјска личност, која је по изузетности одавно
истакнути предмет научних разматрања. Он је као такав постао
мито-логичан, вишезначно и стваралачки активно биће које на-
дахњује изнутра из дубина историје. То је стога што без мита наука
и не постоји, уколико није апсолутна, мада се из њега не рађа. На-
учне идеје у митским претпоставкама заузимају своја упоришта,
па је митологичност науке реална, јер је њен захтев за превазила-
жењем митологије, видљив и као израз борбе једне митологије про-
тив друге. Непријатељства која се распламсавају на том тлу указују
на борбу идеја које их носе у основи. Читава гама митских располо-
жења у погледу слободе народа носила је Карађорђеву интерпрета-
цију субјективности те слободе, а очигледан митски набој спровео
ју је у дело, следећи не увек јасне замисли Црног Ђорђа, и са тиме
починивши и српску револуцију кроз супростављање силницима.
Његов митски лик отуда свакако није постојао сам по себи, него се
формирао у том митичном окружју, у начину виђења ствари онако
како су се приказивале. Он је у себи спајао црте и песничке и реал-
но-материјалне стварности, јер је по својој личној форми постао
символ, првобитна веза историје догађања и њених стремљења у
мегасубјективним народним структурама. Идеал слободарства и
правде, на тај је начин уткан у модерну српску историју, а Ка-
рађорђева одсечена глава има своје ’обретеније’ у хришћанској
идеји, у све боље налаженом трновитом путу народа ка небу.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Митологична личност, Наука и митологија, Исто-
рија догађања, Небески народ, Хришћанска идеја.
Вожд Карађорђе постао је мит још за живота, а његова не-

срећно одсечена глава и митологемом првог реда све до наших
дана (пословични кумовски раздор). Као храбар и одважан чо-
век из народа, који је љубио правду у слободу, извојевао је пот-
пуни преокрет и у свакодневном животу, држећи се ’сабље и
50 АЛЕКСАНДАР М. ПЕТРОВИЋ
Господар Ђорђе Петровић према дијалектици мита
мотике’, тих двеју више него митских алатки децизионизма и

домаћинства. Хегеловска објективизација ’Сабљоносца’ који
ће својом харизмом да уведе реда у државотворним садржаји-
ма народа, калећи се већ у борбама на страни аустријске војске
у Кочиној крајини, хајдукујући неколико година након тога, да
би се повремено и смиривао као ’љубитељ мотике’ на газдин-
ству у Тополи, био је заиста незадржив. Када је дошао ’гадан
вакат’ и Србија завапила за заштитом, њу је могао да пружи
пре свега човек тако о(мито)логошеног темперамента. Бојећи
се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су ор-
ганизовале сечу кнезова, 4. фебруара 1804. године, у којој је по-
бијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештени-
ка, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара
и у Кочиној крајини.
По правцима којима су дахије кренуле у сечу кнезова, буљу-
баша, свештеника, кметова, хајдука, трговаца и других знат-
нијих људи, могла су се обележити главна жаришта буне која
је након тога уследила: источна Србија, Шумадија и западна
Србија.3 Сурови управници, названи ’дахије’ су приморавали
становништво да преда оружје, па је народ бежао у шуме, а не-
где чак и пружао отпор и нападао јањичарске одреде. Од оних
српских поглавара који су избегли сечу, неки су се склонили,
док су оне „природне поглавице“ одмах организовале људе у
својим крајевима. У западној Србији то су били Јаков Ненадо-
вић и синовац му Прота Матеја, као и Милан Обреновић, у Шу-
мадији Карађорђе уз помоћ хајдучког харамбаше Станоја Гла-
ваша и других, а у источној Србији Миленко Стојковић из
Кличевца, уз помоћ кнеза Момира Дугалића из Лучице, Перта
Добрњца из Добрње и других.
Црни Ђорђе је небројено пута био изложен смрти, као и сва-
ки његов борац. Присуство у бојном поретку са борцима и
страх од њега, био је генератор храбрости и постојаности. У
многим приликама би само његово озбиљно рањавање донело
расуло устаничке војске, а Бог га је чувао, па се то није десило.

У свом спеву Сербијанка, Његошев учитељ Сима Милутино-
вић Сарајлија, достојно се одужио жртвама и устаницима из
ових година ратовања. Очигледно, није му било тешко да то
учини, јер већ по насловима поменутих поглавља види се како
је 1806. година била сјајна хроника успеха: Узетје Пореча и Кла-
дова… Распростран к Нишу… Поход на Крушевац… Бој на Ми-
шарском пољу… Конде прибјег… Узетје Београда конечно…
3. Суровост обрачуна и њихов језиви биланс је застрашујући. Почев од

првих жртава, кнеза Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина у Ваљеву, кнеза
Петра у Ћуприји и многих других, до задње, тј. погубљења Хаџи Рувима,
бројке су паралишуће. Михајло Пејић, протопрезвитер земунски, 3. фебруара
пише митрополиту Стевану Стратимировићу: „Тако о данас 72. мртве главе,
које кнезовске, које свјашченическе, које од прочи, и све от поглавити људи,
и једнако мертве главе у Београд доносу се…“ У писму српских старешина А.
Италинском, руском посланику у Цариграду, од 3. маја 1804., уз описе дахијс-
ких насиља, наводи се и цифра од 150 „кнезеј и прочих отмјених људеј жизни
својеја невино лишисасја“. Види и књ. „Карађорђе истина и мит“, Проф.
др Радош Љушић, Вечерње новости, фељтон, 18 наставака, 24. август - 10. сеп-
тембар 2003. Слична ситуација у ’ноћи дугих ножева’ и нацистичким обра-
чуном са неистомишљеницима, где је убијен и Курт фон Шлајхер кога је
Карл Шмит сматрао ’сабљоносцем’, отворио је за разлику од српског одгово-
ра дубок мук и касније ’завијање са вуковима’. Као двапут жењен српкињама,
Карл Шмит је знао за Марка Краљевића и његово витештво у борби са Мусом
Кесеџијом, али не и за вожда Карађорђа, који је у митском озрачју приста-
лија фигура ’сабљоносца’ од Наполеона, а који му је и сам одао признање за
безмерну храброст и силину изазивања светско-историјских потреса: „Лако
је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али
далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог
сељачког народа, који је окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и
само трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног османлијског царс-
тва и да тако ослободи свој поробљени народ. То је ЦРНИ ЂОРЂЕ и њему
припада слава највећег војсковође!”. /http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/
69926/Ubistvo-Karadorda--193-godine-kasnije/
Оно што, рецимо, Мишарску битку чини јединственом у воје-

вању Срба, јесте мали број жртава, свега четири пала и једана-
ест рањених бораца, па не чуди раздраганост устаника да желе:
„да би им јешче који крат овакови гости дошли“. Најављени
пад Београда ускоро је дошао, а поред Симе Милутиновића, и
митрополит Стратимировић је састављао о томе посебан спис
који је дуго сматран делом анонимног аутора.4 Година 1806. је
по војним успесима била значајнија од претходне, јер је Сул-
тан Махмуд II планирао да у исто време пошаље војску босан-
ског везира на Мишар, а војску румелијског везира на Дели-
4. Турски пораз у подједнакој мери је долазио од неуспеха на бојишту, као и
од расула током повлачења после битке. О овим успесима пише и карловач-
ки митрополит Стефан Стратимировић српском пароху у Трсту Вићенитију
Ракићу: „Ми в нашем предјеље колико о добром Сербље успеху радујемсја
толико и верујем… Надежда је, дакле, без сумњења да скорим временом
Београд и Србија освојитисја и од турских трајавших нападенија ослободит-
сја будет“. Из доступних извештаја који му стижу у Карловце види се колико
је подробно био извештаван о овим догађајима. Нарочиту пажњу посвећује
односу према оним Турцима који истрајавају у сукобу и њиховим поверени-
цима. „В крепост одбегнути принуждених или побијених опленили доми;
равње же и доми Јеврејев којих од долгаго времена аки спијонов турецких,
својих же предатељеј подозревали“. Поред осталог, митрополит говори и о
смрти Васе Чарапића који пада испред својих војника, што довољно говори о
његовим квалитетима. Уз то, бележи и прве стихове песама које победници
певају. Током опсаде Београда, устаници привремено поседају и Ратно остр-
во, које Аустрија својата за себе. Официр из Земуна долази и протестује и Ср-
бе назива најгорим именима. Увече тај исти човек долази и понаша се са-
свим супротно: „’Добро вече, Србине! Чуваш топ’. Па онда загрли топ и
пољуби га говорећи мени: ’Чувај слатки роде! И немој данас моју псовку и
вику примити за зло; зашто сам у служби и морам чинити по дужности, а ви
чините како вам ваш господар заповеда!’“ Анта Протић у свом сећању говори
како су Земунци донели хлеба, печења, шунке, вина и ракије и целу ноћ били
са борцима: „Овде ми игра срце од радости сећајући се како сам у оно време
радостан био. Све ми се чини да полећем, а не да корачам“.
град. Војску на Мишару предводио је Карађорђе који је с

лакоћом покосио војску Кулин капетана. Потом су се устаници
са Мишара придружили устаницима са Делиграда и заједнич-
ким снагама победили војску румелијског везира. До краја го-
дине ослобођен је цео Београдски пашалук, београдска варош
крајем 1806. а Калемегдан је освојен почетком 1807. Ранкеова
констатација о превратничком карактеручитавог покрета, ту је
сасвим умесна.5
Ваља споменути како је у име устаника преговарао са Тур-
цима Петар Ичко, који је склопио усмени договор о миру, али
је он поништен након уласка Русије у рат против Турске
(1807–1812), када је Србима као савезницима обећана незави-
сност. Ратујући понајвише у источној Србији, вођене су позна-
те битке на Штубику (1807) и на Варварину (1810), где су Руси и
Срби су однели победу. Најзначајнија ратна година била је
1809, када је Карађорђе планирао да се састане са црногорским
Владиком Петром I, и да се одатле упути у ослобођење Старе
5. Када је турски зулум досегао границе неиздржљивости, избила је Српска
револуција, врхунац испољавања незадовољства и отпора покореног народа.
Српска револуција (15. 02. 1804 – 05. 05. 1835) обухвата време Првог српског
устанка (1804–1813), Хаџи Проданову буну (1814), Други српски уста-
нак (1815) и један период владавине кнеза Милоша. Траје све до укидања фе-
удализма у Србији (1835). Избијањем Српске револуције настаје велики пре-
лом у нашој историји. Обновљена је средњовековна државност и створена
српска држава. За време Првог српског устанка Србија је била самостална и
ван турске контроле, али је после слома устанка прешла трновит пут до сти-
цања аутономије (1830.). За време Српске револуције Срби су протерали Тур-
ке (изузев оних Турака који су живели у гарнизонама), уставно уредили
државу, укинули феудализам и створили друштво слободних сељака. Вези-
вање економске и правне основе слободе за аграр и пољопривреду има овде
своје упориште, које одговара и везивању за земљу као религиозни фактум
хришћанске идеје испољаван у српском исихазму као вид народне самосве-
сти (види и Керовић Радивоје, Тајна људског битка, Бања Лука: Видици, 2011,
стр. 836–856)
Србије, па су те године устаници победили Турке на Сувом До-

лу, Сјеници и Новом Пазару, али су изгубили битку на Чегру.
Састанак са Његошевим претходником на трону Црне Горе
није успео, па је ту устанички полет зауздан.6 Румелијски ве-
зир покорио Источну Србију све до Велике Мораве где је Кара-
ђорђе организовао одбрану, али је и благонаклона зима помог-
ла устаницима и Турци су се повукли из Источне Србије.
Против босанских муслимана устаници су водили још две бит-
ке, обе за Лозницу (1809 и 1810).
Године 1812. Руси су решили да склопе мир са Турском и да
повуку своје трупе из Србије да би се одбранили од Наполеона
који у том тренутку има намеру да покори Русију. Са Турцима
је склопљен мир у Букурешту (1812), а знајући да су устанике
увукли у рат 8. тачка Букурешког мира односила се на нас са
осигураном аутономијом, амнестијом за учешће у рату, само-
сталном унутрашњом управом, умереним порезом, али и са
враћањем Турске власти у Србију. То устаници нису прихва-
тили, ратовање је настављено, јер су тада очекивали незави-
сност и нису желели да се Турци врате. Турска је решила да
свим силама покори Србију (1813), за шта је била обезбеђена
огромна војска предвођена великим везром Хуршид-пашом,
опколивши Србију са истока, југа и запада. Надмоћ је била ви-
ше него евидентна након снажног отпора који је пружен на За-
савици (Подриње), након којег је Устаничка Србија била поко-
рена до октобра 1813. Године.
Са окретањем ратне среће у корист Турака, Карађорђе је био
приморан да са већином устаничких старешина напусти Ср-
бију, а већи део популације се одселио у Аустро-Угарску. Срби
6. Још један митски лик је жртвено формиран управо на Чегру. Стеван
Синђелић и његова војска пружали су отпор Турцима све док они нису упа-
ли у шанац, а онда је пуцао у буре барута и разнео све у шанцу. Од одсечених
мртвих глава устаника везир је недалеко од Ниша саградио Ћеле кулу у знак
опомене.
су привремено изгубили државу и били покорени, али нису

губили наду у ослобођење. Пет векова турског ропства, сва по-
нижења и страдања која је српски народ доживео, тражила су
одлучног и озбиљног човека, спремног да иде преко препрека,
човека свесног да се борба за духовну и политичку слободу не
може стећи вештином савета, него врлином истрајног супрот-
стављања. И као што је Макијавелију лебдела пред очима сло-
бодна Италија када је саветовао владара да буде човек који не
преза пред кршењем сваког отпора сагледаној стварности ка
којој се стреми, то није мањкало ни Вожду Карађорђу на путу
ка стварности слободне Србије.7 Вуков опис онога што се деша-
вало је најсуштинскији за отимање Карађорђеве државотворне
свести:
„Кнезови и остали поглавари изнајприје изаберу и
поставе Црнога Ђорђија, као готово да им буде слу-
га; али он, добивши власт и силу у руке, стане вла-
дати и свима заповиједати господарски! Кад се ова
буна овако срећно протегне и они виде да старје-
шинство доноси чест и славу и богатство, онда се
7. Он је на силу у устанак утеривао све оне који су одбијали да му се придру-
же, па је чак и палио српска села која су била у колаборацији с Турцима. Јер,
племенски менталитет и склоност партикуларизму били су веома озбиљна
опасност на путу ка обнављању немањићке државе. Сви велики српски вла-
дари морали да се боре против тог партикуларизма и Немања, и Свети кнез
Лазар, оснивачи најважнијих средњовековних династија, прво су победива-
ли средобежна стремљења великаша који су хтели да буду обласни господа-
ри што се не осврћу на потребу очувања државне целине. Ту Карађорђе није
имао милости: свако ко се супротставио снажној власти без које нема за-
једничког прегнућа, бивао је сурово кажњен. Као највећи резултат је чиње-
ница, да је читаву деценију касније, 1833. године, донет је још један Хатише-
риф којим су 6 нахија ван Београдског пашалука, које је Карађорђе ослобо-
дио у Првом српском устанку, касније и саме признате од Порте као српске и
постале српска територија.
сваки стане кајати што он није старјешина; и декоји

од ових већих дахијских старјешина стане радити,
ако не може над свима бити старјешина, барем у
својој нахији да му нико не заповједа. Зато стану ви-
кати на Црнога Ђорђија да је он хајдук, и да хајдук
земљом и народом нити је кад управљао, нити може
управљати. А ни једноме од ових поглавица није та-
ко било за невољу да се наочиглед сад одмах мрзи
око тога с Црним Ђорђијем као кнез Теодосији; јер
он не само што је главно старјешинство од себе од-
бацио и Ђорђији наметнуо, него му је Ђорђије ма-
ло-помало и нахију Крагујевачку, у којој су изнај-
прије обојица заповиједали, узме сву под своју
власт. Зато се он у Пећинама (више Остружнице)
свади с Ђорђијем и потегне из пушке да га убије, но
пушка га превари, а Ђорђије онда потегне те њега
посред сриједе, говорећи: „Којекуде, по души те! Кад
си знао боље од мене уредивати и заповиједати, за-
што си мене нагонио да се овога посла примам?”8
У ванредним околностима, поготову у борби за слободу и
државу, свако попуштање и сваки кукавичлук може скупо да
8. У доба Вучићевог проласка с војском према Београду, сећа се Милан Ђ.
Милићевић, разговарали су сељаци о зулуму који народ трпи од Обрено-
вића. Док су брали кукуруз, један упита: „А да ли је под Карађорђем било зу-
лума?” рече: „Е, мој брате, било је, како није; било је зулума да пропишти ма-
терино млеко; али се онда ратовало с Турцима, па је то друга ствар. Ја сам
слушао/…/ да је Карађорђе сам, својом руком, убио сто људи крштених Срба,
па је њему Бог све опростио за то што је 'ришћанлук ослободио од Турака!”
(М. Ђ. Милићевић, Карађорђе у говору и твору, Хипнос, Београд 1990). У овој
реченици види се да су Срби веома добро схватали улогу снажне историјске
личности у ванредним околностима. „Не може се царство задобити,/ на ду-
шеку све дуван пушећи”, каже Филип Вишњић у „Почетку буне против да-
хија”.
кошта, и да однесе на хиљаде људских живота, што је Вожду

Карагеоргију било јасно. Може се показати да је Карађорђе
осећао народну муку као своју, и да није био насилник ради
насиља и доказивања да је он господар, а сви други робље. Када
је Карађорђе 1813. у Јагодини срео газда Младена и изложио му
свој план одбране, којим је требало штитити не само војне по-
ложаје, него пре свега народ, Младен је био незадовољан и про-
тивио се томе. На то га је Карађорђе упозорио да ће народ, без
заштите, изгинути као стока. Младенова реченица „Нека гину.
Свадбе без меса не може бити”, навела је Карађорђа да дубоко
уздахне, лекне и узвикне: „Еј, Младене, Младене! Бог те убио!
Досад је овај народ био о мојему врату, а одсада нека је о твоје-
му!”, после чега је почео да бљује јед и тешко се разболео, па-
дајући у бол због народа. Та особина наизглед суровог Вожда
била је позната, па су је људи добро знали и својим бићем
осећали (иако је побио „сто крштених Срба”, њему је „Бог оп-
ростио”, јер је „ришћанлук ослободио од Турака”). Он је уста-
нак почео као буну против дахија, али га је наставио као тешку
и неравноправну борбу против Турског царства. Срби су први
балкански народ који се усудио да се дигне против моћног тур-
ског султана (Грци ће у то да крену тек 1821. године, када су Ср-
би иза себе имали и Орашац и Таково). Карађорђе је устао у од-
брану народних светиња – цркава, манастира, части и
поштења српских жена и девојака. Није устао само због зе-
маљске неправде, него због зла које је почело да нагриза сам ко-
рен народног бића и тај устанак је био један од многобројних
устанака народа који се никад није помирио с ропством.9 По
Вуку Караџићу, он је био човек, домаћин, који није уживао у
рату и ратовању, и није подјаривао најопаснију особину нашег
епског менталитета - сујету, жељу да се буде први по сваку це-
ну и у свему. Чак и споља је то могло да се наслути, јер када је
био најбогатији, носио је „старе своје плаве чакшире, изношен
кратак ћурак и добро познату црну капу” и спавао је са труп-
цем под главом. Ћерка му је са свим осталим сеоским девојка-

ма ишла на воду. То је лик вође који је то постао захваљујући
Божјем и народном позиву, али вође који не стреми да буде не-
што више од онога што јесте, показујући целомудреност или
смерност пред Господом.10 Кад је било мирно доба, каже Вук,
Карађорђе се није много мешао у оно сто се збива у држави, и
све је препуштао канцеларијама: „Пуштао је ствари радо и по-
задуго нек' иду својим путем”. То, свакако, није нешто што би
спадало у менталитет аутократе који ужива у тиранисању, што
не треба бркати са прекошћу његове нарави, која се почесто до-
диривала са границама трагичног ’хибриса’. Уосталом, и ту су
митолошка дејства очигледна, када катехон (првобитна веза са
претпоставкама сигнатура свести), који силовито обузима, за-
тражи готово моменталну одмазду. Када су Турци навалили на
Делиград, и кад је Карађорђе послао своје момке да сакупе
сељаке по Тополи зарад кретања у борбу, један од позваних
убио је вождовог гласника у селу Страгарима. Кад је чуо за то,
9. Мошти Светог Саве 1594. године, такође су биле спаљене од Турака зато
што су Банатски устаници носили заставе са ликом Светог Саве и када је вла-
дика вршачки Теодор, који је био на челу своје пастве, одран жив. О органској
вези земних остатака и државотворности као феноменологије духа историј-
ских догађања, након Хегела је најбоље ту тематику истакао И. А. Ильин, у
књизи - Философия Гегеля как учение о конкретности Бога и человека, Санкт-
Петербург: „Наука”, 1994. Естетичку феноменологију освећених моштију раз-
вио је на врхунски начин Ђакон др Милорад М. Лазић у књизи: „Српска ес-
тетика аскетизма (1375-1459)”, Хиландар: Библиотека Тавор, 2008., стр. 312-
317.
10. Године 1807, у Малајници, он је руском пуковнику Паулицију рекао:
„Знајте, господине, да ја не желим ништа друго, него да видим своју отаџби-
ну ослобођену од Турака тако да никад више не страхује од њихова јарма; и
онда бих се вратио мојему плугу”. Племенитост и величину овакве једно-
ставности најбоље је у новије време објаснио Иван Александрович Иљин у
књизи - ’Поглед у даљину’: Књига промишљања и надања, /прев./ Београд,
2010.
Карађорђе дође са својом пратњом и убије и тог сељака и поро-

дицу му. Остало је живо само једно дете. Године 1808. убио је
Гавру Једнооког, буљубашу прекодринских бећара, који је од-
био да зворничком паши врати зеленка, једног од три пашина
коња која је Гавра отео. Карађорђе му је писао и молио га да зе-
ленка врати да се сукоб са зворничким пашом не би продубљи-
вао. Када су се срели, буљубаша реце: „Господару! Живот ми уз-
ми, а зеленка не дам”, а Карађорђе: „Море, Гавро, зар ја да
мирим, а ти да завадаш?” И, пошто је Гавра одбио да послуша,
вожд га је убио /испунио је катехон значењем наизглед неми-
лосрдног ’сабљоносца’/, кукајући после над њим, јер му је био
драг. То Вук Караџић помиње као сталну особину Вождову: жа-
лио је онога на кога је дигао руку, и „није био осветљив - ако је
коме једанпут опростио, после се није никад више ни сећао
оних увреда”. Штавише, он је као у правој трагедији убио и
свог рођеног брата: „Рачунајући на своје име, брат му се попри-
лично изметао из реда, а Карађорђе га је дуго трпео. Али кад он
силовао неку девојку, и њезина родбина стаде на глас викати
да се тога ради и на Турке устало, Карађорђе се тако наљути да
је свога рођенога брата, којега је јако пазио, за то недело обесио
о кућна врата. Матери није дао плакати за њим” (Вук).11 Три да-
на након тога, црн у лицу, ни са ким није проговорио ниједну
реч. Објективни дух се исказао као дух правде.
Објективном духу најсвојственија је реч „трагедија” (Хегел),
којом се означава и испаштање и слављење трагичне жртве
(’жртвеног јарца’ или трагичног јунака), као опевавање испа-
11. Овај застрашујући чин указује на јасан морални трагизам; све самовоље
могле су се подносити док брат није погазио свој и Карађорђев образ, образ
једне српкиње, образ читавог народа, а народ је устао да брани образ, па тада
није било милости, због чега мајци и забрањује да кука јер такав не заслужује
да буде ожаљен ни као мртав. Карађорђе је три дана ћутао, црн као земља, и
ужас је обузимао његову душу од онога што је учинио, али, ником неће рећи
шта га и колико боли, јер се од њега очекивало да буде оваплоћење правде.
штања у светској правди. То је и прослављање које може да бу-

де општенародно славље, јер жртва испашта кривицу читавог
народа, те народ има и разлога да жртву слави. И благослов и
благодат су потребни не само за победу над злом, за успешно
испаштање кривице, него и за слављење те жртве. Жртва и уте-
мељује заједницу поседујући и мито-логичко исходиште жи-
вота. Живот се одатле види као напето дијалектичко средиште
митских заснивања, али и као њихово исходиште које бив-
ствује обједињавајући све силе тежњи у себи.12 Заједница се
оформљује око жртве и њеног разумевања, истичући у први
план онога који је понео свој крст и отпео голготске муке и за
своју браћу. Карађорђе је тако остао у свести својих потомака
као надисторијска личност она личносна форма која надилази
фактографију, и може да се идентификује митографским
средствима. Свети Петар Цетињски видео је харизму његове
деснице и опевао га својом светачком душом.13
Широким зрачењем те форме он је постао „отац Србије”,
уграђен у њену предвременујућу идеју идентитета, као срчани
вођа и конгенијална субјективност. Своју главу он је дао за њен
мученички венац, што је у „Посвети праху Оца Србије” Влади-
ка Раде, Петар II Петровић, бесмртно опевао.14
12. „На крају, да не би остало места ни за какав приговор или нејасност, може
се узети у обзир да се овде под ’животом’ мисли једноставно категорија
остварења ове или оне интелигенције. И тада ће одређење живота бити ова-
кво: он је символички остварена интелигенција. Ја пак тврдим да личност и
јесте символички остварена интелигенција. И зато ево најкраћег резимеа чи-
таве претходне анализе, са свим њеним разграничавањима и подраздељци-
ма: мит је личносно биће, или, тачније, лик личносног бића, личносна фор-
ма, лик личности.“ (Алексеј Феодорович Лосев, Дијалектика мита, Бгд.,
2000., стр. 67)
13. Види прилог 1
14. Види прилог 2.
Још за време фрајкора, када су војводе са народом морале да

беже пред Турцима у Аустрију, скупа са осталим угледници-
ма, на плећа је подигао ћивот са моштима Светог Стефана
Првовенчаног, српског краља, и понео га ка манастиру Фенеку,
да га Турци не би спалили. И то ношење српског завета на
плећима и у души, суштина је Карађорђевог лика и основна
црта обележја његовог бића. Обретеније његове посечене главе
вазда остаје символумена пута враћања себи, отрежњивања,
ступања на нови почетак. Прича се да је у ноћи између 13. и 14.
октобра 1993. небо изнад Покајнице било обасјано крвавом
светлошћу, те да су изнад места Карађорђевог убиства звуци и
светлост били застрашујући, делује као мито-логички наста-
вак слеђења његовог пута. Ова знамења су највероватније наја-
вила страдање Срба из Крајине и Славоније, Босне и са Косова,
као опомена на будућа страдања читавог народа коме се утвар-
ни вођа обраћао и на такав начин. У митској дијалектици коју
смо излагали, то су символумена трагова духовног присуства,
које живо и вековно траје у српском народу.
Прилог 1
Свети Петар Цетињски, ПЈЕСМА КАРАЂОРЂУ
Нека хвале све редом крајине

Витезове своје отаџбине,
А ја хвалим витеза војника
Од Славенске крви и језика,
Баш у моја доба и времена
У сред Српске земље порођена,
По имену Петровића Ђура,
Кога иста позива натура,
Да избави своју мајку драгу
Из чељусти јадовиту врагу.
То мислећи и Бога молећи,

Да му свагда буде на помоћи,
Само - седми поче војевати,
И остале Србље позивати.
Сјекућ Турке невјерне хајдуке
Он витешке окрвави руке.
То виђела од планине вила,
Пак полеће на лагашна крила,
По Србији вила кликоваше
Те јунаке Ђуру пошиљаше;
А када се они саставише,
И од Ђура наредбу примише,
Свак се на бој драговољно спрема,
Но оружја ни девети нема,
Ал' имаду срце Краљић' Марка
И десницу војеводе Јанка.
Бију Турке су чим кои може,
Бога молећ да им припоможе,
Освојише Рудник и Ваљево,
Чачак мали пак и Смедерево;
Ту оружје турско уграбише.
И велики шићар задобише,
Кад то чуше Бугарци јунаци,
Херцеговци и млади Бошњаци,
Млоги родна мјеста оставише,
У Србију равну ускочише.
Весело их Ђуро дочекива,
Он свакога грли и целива,
Пак им даје пити вина хладна
И починут' на сред поља равна;
Ал' јунаци воле боја бити,
Нег' подјелом хладно вино пити.
Тада Ђуро уреди војнике,
И пред њима храбре началнике,

На тврди су Шабац ударили,
И у њему Турке затворили,
Ту се млога крвца прољеваше,
Док се клети Турци предадоше;
Посље тога Ужиц обколише,
И с пролићем крви освоише;
И у оне војничке градове
Задобише бојничке топове,
Пак се отлен Срби подигоше
Палећ' Турске куле и вароше.
Обсједоше стојног Биограда,
Кои но је од Србије глава,
Те га бомбам' и лубардам' бише,
Док и њега најуриш узеше
С бритким' сабљам' и огњеним бојем,
И великим крвавијем знојем;
Седам стотин' добише топовах
А три пута толико хатовах
Зауздане сребрним уздама,
Под сребрним' рахтам и пустама.
Иза тога и не починуше,
Већ најпрву дужност споменуше,
Великоме Богу дати фалу,
Позивајућ' и ђечицу малу
Пак рањеним ране завијаше,
И јунаке мртве закопаше;
Весели се мало и велико,
У Србији земљи свеколико.
Вјеруј, побро, није ово шала,
Него даје вишњем Богу фала,
Колико је Србскога народа
Што се зове Славенскога рода
Међу водом Савом и Дунавом,

Међу Дрином и вељом Моравом,
Сваки своје дневи преповоди
У весељу и драгој слободи:
Ето Србске цркве поновљене,
А џамије турске разорене,
Већ неима Паше ни Спахије,
Ни проклетог Хоџе ни Кадије,
Него Србска вољност процвјетава,
Коју вишња сила осјењава,
А пред војском вије барјак славни,
И на њему ора' двојеглавни,
Ко бјеше Немањића Цара
Од све Србске земље Господара;
Ето Сенат, ето Сенатори,
Вијетници и Губернатори
Сад народна ђела управљају,
И уредбе сваке постављају,
За уредит' славу и слободу
У својему славноме народу.
Ето бјеле славенкиње виле,
На весеље што су се скупиле
Видећ' србску земљу избављену,
И слободу драгу повраћену,
Поздрављајућ' Петровића Књаза,
И свакога по реду витеза;
Једни лете брже над облаке,
Над облаке под сунчане зраке,
Које Бога фале непрестано
За шчастије Србљем даровано;
Друге лете по свим' краљевинам,
И осталим, другим Царевинам,
Свака своим путем понапосе,
Трубом трубећ' Србску славу гласе;

Треће плету Петровићу књазу,
Великоме вожду и витезу,
Златоперни вјенац ловорични,
За његово витежтво прилични,
И војводам Србским на све стране
Златоперне ловоричне гране,
Што је, побре, пофала и дика,
За свакога Србскога војника,
Јер се ловор златни не продаје,
Него само зајунаштво даје.
А остале свеколике виле,
Ето су се у коло скупиле,
Различитим цвјећем накићене,
И слободним лицем украшене,
По Србији земљи коло воде,
И веселе пјесме производе
На пофалу првог Началника
И свакога ветеза војника,
И на радост Србскоме народу,
Кои данас ужива слободу
Под крилима великога Цара,
Од сјеверних страна Господара;
Ал витези кола не гледају,
Него лица знојем умивају,
Желећ' даље прогонити Турке,
И витежке крвавити руке,
Преко Босне и Херцеговине
Да се с Црном Гором саједине,
Којаноје, побре, од старине,
Међу Турке и међу Латине,
У слободи вазда пребивала,
За слободу крвцу прољевала,
Како и сад штоје пролијева

Драгу вољност не пуштаје жива.
Ево, побре, што чинијединство,
Кадједноме даду старјешинство,
И кад није злога самовољства,
И на новце клетога лакомства,
Које рађа клете издајнике,
И државе раздере велике.
Тако Србљи себе избавише,
И безсмртну славу задобише,
Бог им дао сваку добру срећу,
У напредак и бољу и већу,
Да утврде слогу и слободу
Завјек вјеков славенскоме роду;
Вишњи Боже! Тебе фалу дајем!
И молитве свете возсилајем!
Прилог 2
ПОСВЕТА Праху Оца Србије15
Нек се овај вијек горди над свијема вјековима,

он ће ера бити страшна људскијема кољенима.
У њ се осам близанацах у један мах изњихаше
из колевке Белонине, и на земљи показаше:
Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов.
Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов.
Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио
и земљу им за поприште, да се боре, назначио.
Из грмена великога лафу изаћ трудно није,
у великим народима генију се гњ'јездо вије:
15. http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/gorski_vijenac_c.html
овде му је поготову материјал к славном дјелу

и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу.
Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.
Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе,
Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!
Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге,
сабљом му се Турци куну - клетве у њих нема друге.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Да, витеза сустопице трагически конац прати:
твојој глави би суђено за в'јенац се свој продати!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
На Борисе, Вукашине, општа грми анатема,
гадно име Пизоново не см'је каљат мјесецослов,
за Егиста управ сличи гром небесни, суд Орестов.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,
ал небесну силну зраку што ћ' угасит твоје душе?
Плачне, грдне помрчине - могу л' оне свјетлост крити?
Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.
Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће,
ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу… Благородством Српство дише…
Бјежи, грдна клетво, с рода - завјет Срби испунише!
У Бечу на Ново љето 1847. года
Вук Караџић : Живот српских војвода, Нолит, Београд 1967.
Вук Стефановић Караџић, „Правитељствујушчи совјет сербски“ за
времена Карађорђева, или отимање ондашњијех великаша око
власти”, Беч, 1860.
„Карађорђе истина и мит“, Проф. др Радош Љушић, Вечерње ново-
сти, фељтон, 18 наставака, 24. август - 10. септембар 2003.
М. Ђ. Милићевић, Карађорђе у говору и твору, Хипнос, Београд 1990.
Иван Александрович Иљин, ’Поглед у даљину’: Књига промишљања
и надања, Београд, 2010. (И. А. Ильин, Философия Гегеля как уче-
ние о конкретности Бога и человека, Санкт-Петербург: „Наука”,
1994.)
Алексај Лосев, Дијалектика мита, Београд: Zepter book world, 2000.
Ђакон др Милорад М. Лазић: „Српска естетика аскетизма (1375-
1459)”, Хиландар: Библиотека Тавор, 2008.
Керовић Радивоје, Тајна људског битка, Бања Лука: Видици, 2011.
http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/69926/Ubistvo-Karadorda--
193-godine-kasnije
http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/gorski_vijenac_c.html
ALEKSANDAR M. PETROVIĆ
Lord Black George Petrović and the Dialectic of Myth
Summary
In the article is considerated the historical person of the Prime Leader
Karageorge, Lord Georgie Petrovic, who is by the eminence, long ago
generated as the object of a scientific investigations. As it is, he stay a
mythological subject, polysignificant and creative active being who in-
spirated it investigations from within the deepness of a history. It was,
because of science doesn’t exist without mythos, if she is not absolute,
but she is not bourning from him. Scientific ideas in a prepositions of the
mythos takes them own positions, and the mythological level of the sci-
ence is real, because her asking for the overcoming the mythology is al-
so seen as a expression of the faith of one mythology against other. En-
emies who generated on that terrestic level, shows it struggle of ideas
who are carred in the ground. All the gamma of the mythical attitudes
in respect of the freedom of the people, carried the interpretations of the
Karageorgies subjectivity of that freedom, and famous mythical impe-
tus is take off her operative, by the winks of not everytime clear intelli-
gible working of Black Georgius, making with that a Serbian revolution
with standing against the powerful enemies. His mythical face was not
stending by himself, sed was forming on that mythical circumstancies,
on the way seeing the things how they are shows. In himself he connect-
ed the linies of a poet and real-material reality, because by his form he
stays a symbol, primary connection with the happen history and her in-
tentions in a megasubjective nation structures. The ideal of the freedom
and justicie on that way is incorporated in the modern serbs history,
and cutting head of Karageorgius have his ’obretenie’ /finding/ in a
Christian idea, on the best findings on the thorny road of people to the
heavens.
Key words: Mythological person, Science and mythology, Happen his-
tory, Hevenly people, Christian idea.
УДК: 94(497)"17/18"
355:929 Kарађорђе
82:929 Рига од Фере
РИГА ОД ФЕРЕ И КАРАЂОРЂЕ –

КОРИФЕЈИ БАЛКАНСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
RIGAS FERAIOS AND KARAĐORĐE:

CORYPHAEI OF THE BALKAN REVOLUTION
МИОДРАГ М. СТОЈАНОВИЋ1
БАЛКАНОЛОШКИ ИНСТИТУТ
ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У хронолошком прегледу, аутор прилога пажњу чита-

лаца усмерава на историјске и етнографске одјеке Карађорђевог
животног пута и његовог устаничког подвига у грчкој историји и
култури.
МИОДРАГ М. СТОЈАНОВИЋ 71
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Рига, Карађорђе, устанци 1804. и 1821, историјски и

књижевни одјеци
На слободарским координатама које су грчки револуционар

Рига од Фере (1757–1798) и српски вожд Карађорђе (1762–1817)
засновали крајем 18. и у првим деценијама 19. века, а све као
одјек Француске револуције 1789, настао је устанички програм
за ослобођење балканских народа од вишевековне туркокра-
тије. Ригин револуционарни програм и песме буднице, посеб-
но његов устанички Поклич, та Марсељеза балканског под-
небља, зове све балканске народе против тираније коју им је
наметнула историјска судбина, баш као што потом то чини и
Доситејев поклич Востани Сербие!
Слободарско семе, које је Рига засејао, проклијало је најпре у
српску револуцију под Карађорђем, како ју је именовао исто-
ричар Леополд Ранке. Устанак српске раје у Шумадији је у исто
време подстрек и увод у велике народне буне и ослободилачке
покрете, какав је био грчки устанак за ослобођење и незави-
сност (1821).
Вођени посебно компаративним, балканолошким присту-
пом проучавању историографске грађе, народног песништва и
књижевних дела, прозних и поетских текстова, илустративно
говоримо о устаничком делу и њиховим снажним личностима
које су постале „метафора трагике“ историјске судбине српског
и грчког народа.
Свебалкански значај револуционарног програма Риге од Фе-
ре огледа се у његовом значајном доприносу буђењу слободар-
ске и националне свести народа балканског поднебља, израже-
не у стиховима:
Са истока и запада, са севера и југа,
У борби за отаџбину да срцем смо уз друга:
Бугари и Арнаути, и Срби и Хелени
72 МИОДРАГ М. СТОЈАНОВИЋ
Рига од Фере и Карађорђе – корифеји балканске револуције
У један јуриш пођимо; са копна и мора крени

У борбу за слободу са сабљом око паса,
Нек храброст наша чује се силином јуначког гласа…
(Стојановић, 9–11).
Деветнаести век је епоха у којој балкански народи својим

ослободилачким покретима мобилишу целу Европу. Штави-
ше, устаник Рига Велестинац, Велестинлис – како се сам пот-
писивао, обраћа се и одметнутом видинском паши Пазвано-
глуу, позивајући га да настави са својим борбама како би
одвраћао све султанове снаге са Балкана и подунавских
утврђења. То је и био разлог да у новој верзији свога Поклича
допева још петнаест стихова и посвети их Пазваноглуу. За-
нимљиво је да при том у обраћању балканским народима
изоставља Србе а наводи Јермене (Рашић, 16).
Од наших историчара, Душан Пантелић у својој на архи-
вској грађи заснованој студији Погибија Риге од Фере, најпотпу-
није говори о издаји и Ригином хапшењу 19. децембра 1797. у
Трсту, потом како је спроведен у Беч, где је одлучено да се из-
ручи Великој порти, заједно са седморицом својих сународни-
ка, пошто су поседовали турско држављанство. Реч је, у ствари,
о модерној политичкој трговини људима. Аустрија је, зауз-
врат, тражила изручење одређених политичких бегунаца,
пољских родољуба, који су пребегли у тадашњу Турску (Пан-
телић, 28–34). Овај нехумани чин Аустријанаца, који се збио у
првој декади маја 1798, оштро критикује српски нобеловац Иво
Андрић у свом приповедном есеју Предаја (Риге од Фере),
оживљавајући сећање на тренутке када је велика лађа са грч-
ким родољубима пристала у подножју Калемегдана (Стојано-
вић, 202–206).
„Аустријски поручник“, пише Андрић, „читао је грчка име-
на немачким изговором, Турци својим, а хапшеници сами ка-
зивали су их грчки. Споразумевање је ишло тешко…
Аустријски поручник и његова пратња дигоше се да иду… У

том тренутку се из мрке гомиле везаних хапшеника диже
оштар глас:
- Господине поручниче!'
– Говорио је Рига Велестинац
– ,… говорио је на коректном немачком језику, оштро.
– Господине поручниче, ви сте последњи човек из европ-
ског просвећеног света кога још за који тренутак гледа-
мо својим очима. Ви сте имали незавидну дужност да
нас доведете овамо, па однесите нашу поруку томе
вашем „просвећеном“ свету: Стид да га буде због срам-
ног поступка са нама!
Говорио је брзо, као напамет…
– Да, уместо да нас као људе пострељате у Бечу, ви сте
нас нељудски предали… нашим непријатељима, да нас
на мукама поубијају… Нисте нам судили, него сте пазар
са нама направили.
Последњи чин Ригине животне драме почео је у Бечу 1795.

године, када је радио на програму заједничке борбе за осло-
бођење свих балканских народа од вековне туркократије, а за-
вршио се 24. маја 1798. године, по новом календару, а завршио
се страдалничком смрћу у Небојша кули на падинама Кале-
мегдана. Његова слободарска мисао одјекнула је најпре у срп-
ском устаничком покрету под Карађорђем 1804, а потом и у
грчком устанку 1821. Прилика је да се запитамо само каква би
тек била слободарска судбина народа балканског поднебља да
су се Рига и Карађорђе удружено нашли на остваривању про-
грама заједничке борбе. Делимично се Ригин устанички про-
грам остваривао тако што су у национално-ослободилачкој
борби Срба, браћи по вери, учествовали и многи Грци, како
они који су живели у грчким областима под турском влашћу,
тако и грчки досељеници и трговци у српским градовима, као

и они у Бечу, Западној Европи и Русији.
Многи грчки добровољци значајно су помогли српске уста-
нике. Посебно се истакао бимбаша Конда, из Епира, у борбама
за ослобођење Београда 1806–1807, као и Јоргакис Олимпиос,
„капетан Јоргаћ“, Хајдук Вељков побратим.
Није сасвим познато када се Олимпиос упознао с Ка-
рађорђем, али се зна да је октобра месеца 1803. године војвода
Константис Ипсилантис у Влашкој спремао војску против Ту-
рака, сличну оној у Србији. Олимпиос је тада, у договору са
влашким челником, а према једном румунском извору Несто-
ра Камариано, напустио Србију и прешао у Влашку. За нас је,
дакле, сасвим нов податак да се „капетан Јоргаћ“ налазио у Ср-
бији неколико месеци пре избијања устанка под Карађорђем.
Остаје отворено питање када се и како чувени „капетан Јоргаћ“
домогао Србије и упознао с Карађорђем.
Прво историјско дело у стиховима о српском устанку под
Карађорђем оставио нам је земунски трговац Триандафил Ду-
ка, родом из Касторије у западној Македонији. Његова Исто-
рија Славено-Срба, писана у јампским петнаестерцима, засно-
вана је на провереним подацима, али сеже само до ослобођења
Београда (1807). Дукина устаничка песмарица о борби Срба са
дахијама од 1804. до 1807. била је већ тада популарна у свим по-
дунавским областима, међу образованим трговцима и трго-
вачком омладином од које се тражило знање грчког језика.
Међу њима се нашао и грчки образовани песник Сима Милу-
тиновић Сарајлија. У његовој Сербианки и Дукиној песмарици
неке песме иду по једном истом реду. У том смислу издваја се
Дукина пoема XX Бекство Конде из града Србима и Симин
Конде прибјег (Пападрианос, 293–300). Тај догађај уобличио је и
народни песник у стиховима Освојење Београда (1806).
У једном хронолошком прегледу, пажњу читалаца усме-
равамо на неке чисто историјске и етнографске одјеке Ка-
рађорђевог животног пута и његовог устаничког дела у грчкој

историји, књижевности и култури.
Анонимни грчки аутор књиге Грчка префектура или реч о
слободи, објављеној 1806, дакле, само две године по избијању
Првог српског устанка, обраћа се својим сународницима речи-
ма:
„Срби нам дају овај велики пример, о Грци! …чу-
десни њихов вожд и ослободитељ Ђорђе показао се
способним да подигне све своје сународнике и за ве-
ома кратко време … да ослободи Отаџбину од јарма
отоманскога тиранина.“ (Стојановић, 25–26)
У народној песми о Одисеју Андруцосу, једном од покрета-

ча грчке борбе за ослобођење, на северозападу земље, под
Олимпом, око Аграфа и Карпениса, помиње се и Карађорђе. У
песми грчка мајка проклиње све старешине и самог Ка-
рађорђа, што јој сина одведоше – „јунака тако врлог“. За нас је
овде посебно занимљиво да је ово прва грчка народна песма
уопште преведена на српски језик, али са руског превода Н. И.
Гнедича. Песму је превео и објавио у Летопису Матице српске
1833, њен тадашњи уредник Теодор Павловић.
У атинском часопису Пандора јављају се два написа – један
етнографски под насловом Србија, са илустрацијом Београда и
старе српске куће, и други – Карађорђе, српски вожд, са сликом
и освртом на његове устаничке подвиге. Полазећи, у ствари, од
Карађорђевих људских особина, преко његових устаничких
подухвата – руководио је битком на Мишару и борбама за
ослобођење Београда, аутор написа иде до вождовог трагичног
пораза 1813, када је прешао у Русију. У даљем тексту непозна-
тог аутора стоји записано:
„Последњи пут у Србију Карађорђе се вратио јула
месеца 1817, а тај податак о коме неки другачије
мисле, управо се доводи у везу са припремом нашег

/грчког/ устанка. Познати хетерист Галатис и капе-
тан Јоргакис Олимпиос сугерисали су му да поново
побуни своју отаџбину, и пошто поново постане
њен господар, да колико буде неопходно помогне
грчки устанак. Карађорђе је прешао преко Јашија,
где се задржао три дана на двору хетеристе Галатиса.
Човек који нам је дао (један од познатих хетериста,
који више није жив), видео га је тада у Јашију и раз-
говарао је с њим; видело га је и око 70 наоружаних
Срба Господаревих (Милошевих), али власт није до-
била никакво обавештење о његовом тамошњем бо-
равку. Од јашија до Махадије Карађорђе је прешао
као болесни слуга неког Пелопонежанина Михаила,
који је ово путовање платио 800 флорина. До српске
границе пратио га је и капетан Јоргакис. За српског
Вожда ово путовање било је доиста напорно, пошто
се, будући крупан, мучио читаве дане чекајући и
клечећи у колима. Када је дошао у Србију, Ка-
рађорђе се поверио војводи Вујици са којим је био у
вези, али га овај изда Милошу који допусти да га у
ноћи секиром погубе и тако је био ометен онај план
Хетерије. Колике је жртве изгубио наш устанак, а да
и не зна њихова имена.“ (Стојановић, 154).
Историографска литература о устанцима код Срба и Грка у
првим деценијама XIX века бележи знатно поузданије научне
резултате у односу на књижевно-историјске студије о тим
истим устаничким покретима и њиховим челницима. Штави-
ше, и оно што је добијало неке књижевно-историјске обрисе
своди се углавном на прилоге о српском и грчком устаничком
народном песништву и о узајамном превођењу тих истих пе-
сама. Хронике у стиху о организовању и вођењу устаничке
борбе српске и грчке раје против Турака, у исто време осветља-
вају и многе детаље из живота и револуционарног деловања

најодважнијих устаничких вођа. Да би проникли у ову вели-
чанствену епоху српске и грчке историје, и научник и песник
морали су да сагледају политичке и културне премисе онога
времена, да открију неке особености у друштвено-економском
развитку српског и грчког народа, које су им омогућиле да се
боре за свој национални, политички и културни препород пре
других балканских народа.
Доста података о српским устаницима и о Карађорђу пру-
жио је грчком читаоцу Превод Ранкеовог дела Die serbische
Revolution, најпре делимично, само IV поглавље, објављено у
часопису „Пандора“ (1861), а потом, и посебно, у целини, већ
наредне 1862. године ( Стојановић, 155).
О Карађорђу је код Грка најзанимљивије писао новинар у
публиицист Коста Пасајнис у својој антолошкој књизи Српске
песме, у коју је унео и свој фрагментарни превод Његошеве
Посвете праху оца Србије.
Победоносни одјек српског устанка имао је међу најодваж-
нијим грчким паликарим-јунацима, посебно међу клефтима
(грчким хајдуцима) и арматолима (мартолосима) под Олим-
пом. О томе је драгоцене и у нас готово непознате податке
оставио грчки историчар XIX века Константин Сатас, у свом
обимном делу Грчка под турском влашћу (К. Сатас , 587–588).
Реч је о Карађорђевој посланици грчким клефтима са Олимпа
и о њему сачуваним стиховима. Наиме, грчки арматол и Ха-
сије Папатимије Влахава, подстакнут Карађорђевом поруком,
у пролеће 1808. Године, позове све знатније грчке клефте и ар-
матоле на договор, позове штавише и неке Турке из Трикале и
ларисе, који су се и сами борили против Али-пашиних зулума.
Влахава је хтео да се дигне један општи устанак против Турака,
о чему постоји већи број грчких народних и уметничких песа-
ма, од којих су посебно карактеристичне оне које је забележио
К. Сатас. Реч је о Хаџи Сехретисовој поеми Али-пашиада, из
које је издвојио стихове о томе како је Али-пашин везир погу-

био Влахаву. Међу другим догодовштинама у песми о Папати-
мију јавља се демон, речима које се односе на Карађорђа:
Не видите ли Србина шта он и Москва чине?

А Турчин се уплашио на мегдан да намине…
Јер Карађорђе устаде, никако да поклекне,
Од Москве би у Србији и краљевство да стекне.
Са Москвом то потписују св, и велики и мали,
Како би Црног Ђорђија и они краљем звали. (К. Сатас,
594–596).
„Јер Карађорђе је са сабљом на плећима и београд освојио“,

каже још песник, да би потом још певао и о томе како је клеф-
тарматол Влахава пожелео да се по узору на српског вожда и
сам удостоји таквог имена и да подигне рају на све четири
стране балканског поднебља.
Читалац је и сам запазио да у грчкој култури нема ориги-
налних књижевних остварења било ког жанра, инспирисаних
темама и мотивима из Карађорђевог живота и ондашње уста-
ничке Шумадије и Србије. Нема, дакле, ниједне уметничке пе-
сме о Карађорђу као што су надахнути стихови В. Илића Гла-
сник слободе посвећени страдалничкој судбини Риге од Фере.
Нема ни приповедака каква је Улица Риге од Фере у збирци
Дорћол Светлане Велмар Јанковић. Уместо тога, видели смо,
нису изостали многи историјски текстови и етнографски запи-
си о Карађорђу.
Пантелић – Д. Пантелић, Погибија Риге из Фере, Београд 1931.
Пападринос – Ι. Α. Παπαδριανός, Η Ιστοριία των Σλαβενο-Σέρβων του
Τριανταφύλου ∆ούκα και η „Сербијанка“ του Сима Милутиновић,
vol. 5 (Τιµητικός Κ. Βαβούσκου), Θεσσαλονόκη 1992.

Рашић – В. Рашић, Из грчкке слободијаде. Београд 1891.
Сатас – Kων. Σάθα, Τουρκοκρατουµένη Ελλάς 1453–1821, Αθήνα 1869
Стојановић – Рига од Фере и Карађорђе, Београд 1999.
MIODRAG STOJANOVIĆ
Rigas Feraios and Karañorñe: Coryphaei of the Balkan

Revolution
Summary
The pan-Balkan significance of Rigas Feraios’ revolutionary pro-
gramme was reflected in the awakening of the spirit of liberty and na-
tional consciousness of the peoples living in the Balkans under Ottoman
rule. Rigas’ ideas of liberty first resounded in the Serbian insurgent
movement led by Karañorñe (1804) and subsequently in the Greek up-
rising for liberation and independence (1821).
In a chronological overview, the author of the paper seeks to focus
readers’ attention on historical and ethnographic echoes of Karañorñe’s
life and heroic exploit in Greek history and culture. However, writings
about Rigas Feraios as perceived by Serbian writers (V. Ilić, I. Andrić, S.
Velmar Janković) fail to find a counterpart in Greek literature since
there are no literary works of an original genre in which the character of
Karañorñe as the leader of the uprising has been depicted.
Прегледни рад
НЕПОТПУНА МОСКОВСКА
ЛЕГЕНДАРНА КАРАЂОРЂЕВА
БИОГРАФИЈА ИЗ 1880. ГОДИНЕ
НЕПОЛНАЯ МОСКОВСКАЯ ЛЕГЕНДАРНАЯ
БИОГРАФИЯ КАРА-ГЕОРГИЯ
МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ1
ПРВА МУШКА ГИМНАЗИЈА
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У низу руских биографија о Карађорђу издваја се једна

непотпуна биографија из 1880. коју је објавио познати часопис
„Лекције у Царском друштву историје и древности руске“ при Мо-
сковском универзитету. Очигледно да су легендарна прорицања
гатаре у турској средини о неминовној појави Црног Ђорђа укази-
вала на чињеницу да је и међу Турцима Карађорђева појава добија-
ла посебну димензију. Занимљиво је да се та легендарна прича из
турске средине прелила у Црну Гору, гдје је остао писани траг у не-
1. nina. radusinovic@gmail. com
МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ 81
ком забаченом селу. Тај запис је пронашао руски гроф Григориј

Милорадович (поријеклом Србин из Херцеговине) и публиковао га
у Москви. Уз све драгоцјене податке, историјског и легендарног ка-
рактера, биографија стиже тек до првих година Карађорђевог ус-
танка, али нам ускраћује потпуније податке о његовом току и сло-
му Србије, као и о Карађорђевој погибији.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Карађорђе, везир, дели(лакрдијаш), вјештица, це-
сарци.
Легенде о Карађорђу, још за живота, шириле су се на Западу,

али и на руском Истоку. Ову легендарну (непотпуну) биогра-
фију записао је руски конзул у Боки Которској Алексеј Осипо-
вич Мазуревски (на служби 1804–1807), а податке је добио у Цр-
ној Гори од црногорског владике Петра Петровића Његоша
(1747–1830) и истакнутих неидентификованих главара. Како је
руски конзул умро већ 1809. године, стари запис о Карађорђу,
који је настао у времену кад вожд Првог српског устанка још
био жив и предводио устанике, остао заборављен све док га,
шест деценија након Карађорђеве смрти, није објелоданио
гроф Григориј А. Милорадович. Очигледно да је легенда по-
никла и и да се развила у турској средини, затим је и на ауст-
ријском тлу добила своју димензију, али је пригрљена у Црној
Гори, чак је у тој епској средини добила нови подстицај. Био-
графија, публикована у московском часопису,2 обилује број-
ним турцизмима, што је и разумљиво, али руски приређивач
се није увијек трудио да читаоцу објасни значење тих ријечи,
поготово оних израза који су имали вишеструко значење.
2. Чтения в Императорском обществе истории и древностей российских, №
4, Москва 1880. Своје напомене сам означио бројкама, док сам оне које потичу
од руског приређивача обиљежио звјездицама. Часопис је важио као славја-
нофилски, излазио је 1846–1848. године, а онда непрекидно 1858–1918.
82 МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ
Непотпуна московска легендарна Карађорђева биографија…
Осим тога, присутан је и један број руских архаизама, што из-

лагању приређивача и записивача даје атрибуте старине и
древности.
Уз пропратне коментаре грофа Милорадовича доносимо не-
потпуну Карађорђеву биографију како ју је подробно, на не-
што мање од 30 страница, предочио поменути московски часо-
пис за руске читаоце: „Подаци о рођењу, животу и пређашњим
активностима КАРА-ЖОРЖА ПЕТРОВИЋА3 или ЦРНОГ
ЂОРЂА преузета у Црној Гори од господина митрополита Пет-
ра Петровића Његоша и најистакнутијих главара.
ЊЕГОВОЈ СВЈЕТЛОСТИ
КНЕЗУ НИКОЛИ ПЕТРОВИЋУ
ВЛАДАРУ ЦРНОГОРСКОМ
ВАША СВЈЕТЛОСТИ,
Дрзнуо сам се да рукопис који сам пронашао о
Црном Ђорђу или Карађорђу Петровићу посветим
Вашој Свјетлости. Ти подаци које је наш конзул у
Црној Гори прикупио преузети су од господина мит-
рополита Петра Петровића Његоша, претка ваше
Свјетлости. Пошто сам по поријеклу Херцеговац,
сматрао сам да ми је пријатна дужност да упознам
Вашу свјетлост с тим да је мој предак, који су досе-
лио у Русију у доба Петра Првог, Михаило Иљич
Милорадович, био први руски посланик у Црној Го-
ри у вријеме родоначелника Ваше Свјетлости, Гос-
подара Данила Петровића Његоша.4 Народна пјесма
сачувала је међу Црногорцима сјећање о овом по-
сланству.
3. Руски приређивач је чешће примјењивао израз Кара Жорж, ми смо оду-
стали од тог облика.
4. Владика Данило (1677–1735), родоначелник династије Петровића Његоша.
С осјећањем најдубљег поштовања имам част да

будем
Вашој Свјетлости
најпокорнији слуга
Григориј Милорадович.
Његовом Превасходству
Господину тајном савјетнику, управнику канцелари-
је Државног савјета, сенатору, члану Колегије ино-
страних послова и каваљеру Ивану Андрејевичу Веј-
демејеру.
Ваше Превасходство
Милостиви Господар
Доброчинство, којим је ваше превасходство изво-

лело да награди мог старијег брата, милост и бла-
гост која се испољила према мени, док сам служио
под вашим руководством, усрећивши сав наш род,
утиснули су у мојој души захвалност и жељу да то
отворено изјавим не на ријечима него на дјелу, ко-
лико ми то може допустити моје скромно знање.
Сређујући записе које се тичу мјеста, у којима сам
обављао дужност конзула, и гдје сам стицајем окол-
ности био приморан да имам утицај на питање Цр-
не Горе, пронашао сам податке о рођењу, животу и
најранијим активностима Карађорђа, данас позна-
тог широм Европе, осмјелио сам се слабим пером да
их опишем и поднесем најпокорније вашем превас-
ходству, молећи милостиво пажњу, ако не због сла-
бог труда а оно због оданости моје душе, коју сам

имао, коју имам и коју ћу сачувати и након смрти
са дубоким високим поштовањем остајем
Милостиви Господару
према Вашем Превасходству
Читаоцу
Херој, чије рођење и пређашње активности због

бројних разлога заслужују посебну пажњу читаоца,
родио се у пуком сиромаштву у крају, гдје је упоре-
до с богатством необразованост ушла као заштитно
средство ка спасењу живота, како из разлога неогра-
ничене самовоље отимача законите власти, тако и
због тога што оружани изгреди и пљачке, толико
својствене народима који тамо живе, не само да нису
забрањени него су још овлашћени од владе да то чи-
не.
Пошто је био на служби у европској држави, Ка-
рађорђе није имао ни средстава, ни прилике, ни вре-
мена да се бави наукама. – Војна вјештина, којој је
био склон овај јунак, толико га је интересовала да го-
тово није налазио ни начина, ни времена како би се
од ње отуђио. Нико не може да зна шта је хтио да
постигне тим што је постао аустријски официр, он
ни до данас није никоме открио разлог своје заинте-
ресованости. Може се претпоставити да је главни уз-
рок био у томе што је имао урођену склоност да
стекне славу. – Она га је подигла на такав ниво да је
цијела Европа обратила своју пажњу на њега.
Вјештина, с којом је почео и извршио истински
велики подухват, толико задивљује колико и слично
необично прорицање старице о његовој величини и
о томе да ће он побједити непријатеље вјере и из-

вући своју отаџбину из срамног, теготног и погуб-
ног ропства. – Чврстина вјере и храброст, пружајући
му сва средства и могућности ка успону, коме иде
чврстим корацима, чине се чудним, несвакида-
шњим и заносним чак и онима који се с њим такми-
че у слави. Он је разуман, побожан, скроман, саос-
јећајан и једнолик. Његови подвизи, пошто су
увијек промишљени, још нигдје нису наишли на по-
раз. Биће жалосно ако завист, раздор, и частољуби-
вост подређених старјешина помраче славу човјека,
који је без икаквих веза и интрига, само про-
виђењем, сам себи изградио вјечни споменик!
Предосјећање босанског везира паше

Ја желим да знам: ко ће ме побиједити и лишити
породичног насљедства? Порта је више пута поку-
шавала и користила је све силе и лукавства, али уза-
лудно; увијек остајем неокрњен и увијек побједоно-
сан, свемоћан, богат, здрав, весео и спокојан, али ми
се причињава као да ћу бити побијеђен и да ћу из-
губити живот и све оно што су моји преци стицали
вјековима. – Имам начин, свемоћни везиру, да удо-
вољим твојој жељи, говорио је дели, 5 али се бојим да
познавање будућности не би заувијек потамнило
сјај твог живота и због тога зар није боље остати, ка-
ко причају старци, свако при своме? – Ти си глуп као
магарац, приговорио је везир, и, не желећи никад
изаћи из свог круга, хоћеш што би се све кретало у
непоколебљивом свом ходу и да би… Да, да, везиру,
5. Дворска луда.
рекао је узбуђено дели, 6 ја сам глуп, али много муд-

рих глава завиде ми на судбини. Ћехаја бег5) 7 ваше
свјетлости радо би мијењао своју судбину са мојом;
али ја – опрости ми велики Мухамеде, нећу је
мијењати ни са судбином високославног врховног
везира, иако је, слушао сам, његова судбина свјет-
лија да саме наше Порте, али још једном, до ђавола,
свака мудра судбина! Хоћу да будем још сто пута
глупљи током цијелог мог живота, него да изгубим
главу у трену зато што је све укупно узевши муд-
рост и с глупим осјећањима неће вратити на раније
мјесто. Осим тога, једна врачара гледала ми је у де-
сну обрву и лијеву руку. Она се куне у свог пророка
да ако ја не бих био лакрдијаш, давно би био обје-
шен. – А ко је та гатара, питао је везир, зијевајући.
– То је једна ђаурска старица, одговорио је ла-
крдијаш, она зна будућност тако добро, као сви ве-
зири на свијету, искључујући само вашу свјетлост,
не знајући прошлост она чини чудеса и сви је у гра-
ду познају, боје се и поштују је далеко више него
што ваше хурије8 уважавају кизлар–агу. 9 – Нареди у
моје име да дође пред ноге свог властелина. – Вели-
ки Мухамеде! – вриснуо је лакрдијаш, – немојте је
љутити. Она је тако зла, толико зла да може очима
да прогута човјека. – Саопшти моју вољу ћехаја-бегу
и остави ме на миру.
6. Дели (тур. ) луд, силовит, помаман. У тексту значи лакрдијаш.
7. Помоћник, заступник везира.
8. Рајска (џенетска) љепотица.
9. Управник двора (некад и главни надзорник султановог харема – напомена
М. П. Радусиновића).
Кајање лакрдијаша
Гдје си само нестала, добра вјештице, причао је
лакрдијаш, лупајући у старичина врата. Сад ће да
стигне гарда високомоћног везира и да те одведе у
дворац, а ако не смогнеш да му угодиш по вољи, твој
живот неће стајати ни аспре,10 ни парице. – Јеси ли
то ти, лакрдијашу? – рекла је баба, отварајући врата.
Добро дошао, којим добром? – Ништа, ничега доб-
рог, нано, дошао да ти јавим да се, у жељи да обра-
дујем господара народа и власника стоке, избрбљао
твој јадни и незахвални лакрдијаш… рекавши да ти
погађаш будућност… Везир хоће да зна ко ће да га
побиједи? И ако не будеш у причи испунила његове
прохтјеве, ти знаш, добра моја старице… Ја знам да
побједник над њим одавно напаса стадо оваца, знам
да никаква сила неће уклонити онога који је пре-
додређен, и рећи ћу му истину, не плашећи се ни
његове власти, ни његовог гњева… – Тог часа везиро-
ва гарда, упадајући под оружјем, одвлачи старицу,
не дајући јој ни времена да се преобуче.
Везир при здравом разуму

Каква лудост и одакле је то проистекло да мучиш
себе будућношћу, значи ли то исто оно што и нога-
ма газити по божанском Корану?11 Коме је потребно
да ме победи, осим Порте отоманске? Па сад је и она
сама у таквом положају да се боји и своје сјенке. –
10. Аспра (грч. бијела) у Турској најмања новчана јединица, пара.
11. Коран, руски приређивач нигдје ни писао Куран, муслиманска света
књига, у основном значењу „рецитовање, учење“.
Није рат, него су се проклети иностранци успјели

кришом да се увуку у земаљски рај, дрзнули се да
навале на дрво отоманско које је бацило сјенку на
сво источно царство12 и толико ранијих царевина и
република, савијајући гране, подсијекли га до самог
корјена, остављајући га клонулим, без сока и не-
плодним. Ја и мени слични владамо тамо гдје је на-
шим прецима омогућено због изузетних заслуга.
Али ми не владамо на исти начин и попут њих, него
са жестином и самовољом. Народи нас слијепо при-
знају за свемоћне и слијепо се покоравају нашој хи-
ровитој вољи. Ми смо прави султани, а онај кога др-
же за султана остаје само при својој титули да је
господар правовјерних. Од рођења имам добра
осјећања, љубав према Богу и његовом великом про-
року, знам да ако се противим законитој власти,
противим се и њеним наређењима, али ја нисам
изузетак;па и вратити се у првобитно стање није ви-
ше у мојој вољи: ако би данас помислио да се поко-
рим светој власти и нашој високославној Порти и
ако би дао главу као данак за моју непокорност, ис-
тог дана би се други који би дошао на моје мјесто
свим силама успротивио султану. Судећи веома чес-
то о успону и паду нашег царства, упоређујем и оно
кандило које се, колико би се год трудили да долива-
мо уља, гаси у часу кад се фитиљ запалио. Управо та-
ко ми се чини да и свака власт на свијету плане, гори
и угасне.
12. Источно (Римско) царство, тј. Византија.
Старица прориче
Твоје наредбе су извршене, високомоћни везиру,
извјештава ћехаја-бег, невјерничка старица13 оче-
кује твој миг хиљадама јатагана који јој сијевају око
главе… Ипак, она не показује ни зрнце страха, пре-
кинуо га је лакрдијаш, мрмља нешто кроз зубе и не
прича гласно, ево једино ове ријечи “што је суђено,
десиће се“. 14 – То су свете ријечи Корана, изговорио
је везир с уздахом, и опет се замислио. – Лакрдија-
шу, рекао је потом, попричај с њом, нареди да јој се
да нешто у виду шорбета, 15 а ја нећу ни да је видим,
ни да причам с њом. 16 – Ти нећеш, али она хоће, од-
говорио је лакрдијаш. – О, ако она хоће, нека стане
преда мном… Велики заповједниче правовјерних, 17
господару хришћана, узвикнула је плачући рашче-
рупана старица, чиме сам навукла на себе твој вели-
ки бијес? –
– Шта сам ти нажао учинила? Зашто, зашто си на-
редио да оронулу, времешну и потиштену старицу
срамно вучеш кроз град и да је изложиш бруци и
срамоти од стране свих година старости и свих
13. Невјерничка старица, ђаурка, тј. хришћанка, она која није муслиманка.
14. Овај израз допушта више превода, а један од њих је: “Од судбине не мо-
жеш умаћи“.
15. Врста миришљавог меда.
16. Ова арапска ријеч шербет има више значења. То је добро заслађена води-
ца у коју се ставља миришљави зачин или лимун. Муслимани најприје госта
часте са шербетом, па тек онда га госте с кафом. Даје се и медено шербе (ме-
довина), а некад се гости услужују са слатким воћним соком (шуруп), а шер-
бетом се зове и узаврела вода у шербетњаку која се припрема за кафу.
17. Правовјерни у руском тексту су заправо муслимани, јер они хришћане
доживљавају као невјернике (ђауре).
слојева друштва? – Реци, кажи каква ми је кривица и

примјерно казни, да се умири дух мој и осјећања
моја… Да ли си ти род мом лакрдијашу, упитао ју је
везир, па си се дрзнула као и он да у мојим палатама
пореметиш мој мир? – Не, одговорила је старица уз-
дахнувши, само лакрдијаш има изузетну душу и
добро срце. Да, узгред, замјерио је везир, ти си вјеш-
тица, зар не? Ти си му прорекла да неће бити обје-
шен? Хоћу да прославим твоје звање и да му покло-
ним живот за цијели вијек, који, како је свему
свијету познато, зависи само од мига мојим оком. –
Везиру, прозборила је старица, ја се држим принци-
па да без оног који је створио небо и земљу ништа
не може да буде… То су свете ријечи Корана, узвик-
нуо је везир! Старице, ти си или правовјерна или на-
дахнута! – Ја тачно поштујем моју вјеру, као што
свако треба да поштује своју, праву; надахнуће је с
годинама прошло, само ја знам неке ознаке на осно-
ву којих могу да погодим судбину сваког, на при-
мјер ја видим на челу ваше високомоћности ду-
говјечну црту, али околности, провиђење и чак
својеглавост могу да је прекину. – И ти то видиш на
мом челу? – Да, одговорила је старица, имам погод-
ну прилику да спасим мојим савјетима живот ваше
свјетлости. А шта то они садрже? – Садрже то, вели-
ки везиру, да никада не би ступио у бој ни са каквим
Црним човјеком.18 – А због чега то? – Због тога што
ти од Црног можеш само да изгубиш живот, тако ис-
то као што ћеш на крају да изгубиш сва своја имања.
18. Црни човјек или само Црни заправо је Карађорђе. У тексту га је руски
приређивач тако означавао у више наврата све док читаоцу није разјаснио
ову мистерију око имена српског вожда.
– Па ко је тај Црни? – Гдје је он? – Ни то, ни друго не

знам. Знам само, да је одавно на овом свијету, родио
се, порастао и живи на твојим посједима. – Везир се
замислио, па ударивши дланом о длан наређује да
се позове ћехаја-бег и говори му: узми ову вјештицу,
испитај је подробно, сазнај гдје живи Црни, нареди
да га ухвате, доведи га овдје окованог и пред прозо-
рима мојих двораца посади га на колац. Ако ли Цр-
ног не пронађеш, или уколико старица не хтједне да
укаже на мјесто гдје он борави, ти ради с њом што
хоћеш, а ја ћу наредити да тебе посаде на његово
мјесто. – Везир улази у унутрашње просторије с изу-
зетном срџбом и потиштеношћу, а јадни лакрдијаш,
дрхтећи као јесењи лист, рече сједнувши на ћилим:
истину су рекли – често чиниш зло оном коме
хоћеш да будеш од користи, страдаће јадна старица,
а ни ћехаја-бег неће мимоићи колац, ето како је тач-
на истина: Што је суђено, суђено је.
Везир се покајао
Старица, ћехаја-бег и лакрдијаш ни криви, ни
дужни испробали су мој бијес, који их је погодио не
слабије од стријеле грома, а мене? Мене то не кошта
ни колико један досадан трен. Испитај старицу, про-
нађи Црног, набиј га на колац, или ћеш сам бити по-
сађен на њ, лако ми је било пресудити, али они који
су то слушали тешко је било не само то да изврше,
него чак и да чују то што им је речено. Лупнуо је
длановима.
Лакрдијаш, коме се, у чврстом и спасоносном за-
кључку, што је суђено, десиће се, било придријемало
на персијском ћилиму, скаче, потрчи у замаху тако
да замало није оборио везира који је стајао код вра-

та, дубоко утонувши у мисли. То си ти, лакрдијашу?
питао је везир. А ко би други? одговорио је он. Ће-
хаја, спасавајући њежни дио свог тијела, окупио је
све до једног на испитивање старице. – Испитују ли
је, лакрдијашу? упитао је везир.’Али ја нећу да је
муче. У њој има неког надахнућа, то сам запазио. И
ја такође, рекао је лакрдијаш, док вас она није видје-
ла, није могла да види ни праву црту, па је зато оци-
јенила да ће вас Црни убрзо послати ка небесним
хуријама, чим је уочила црту обрадовала се, то сам
јасно опазио и мислим да се за добар знак и савјет
надала да ће добити од тебе, високомоћни везиру,
богат поклон, а умјесто тога ваша свјетлост је изво-
лила да је преда у руке бездушног ћехаја-бега.
Старицу испитују
Унесите ужарени казан, жељезне канџе, жичане
шибе и точак, на ком се се окрећу жиле, покажите
све то шкртој вјештици која се дрзнула да поремети
мир господара народа, и наоружала га ужасним гње-
вом против вјерног свога роба; или нека каже гдје
скита тај Црни, кога мора да посадим на колац или
ћу и сам да сједнем на њега. – Ја ћу ти све рећи, али
једино теби насамо. – Привремено се удаљите, извр-
шиоци правосуђа, викнуо је ћехаја-бег… Ни Црни,
ни ти нећете бити на коцу, рекла је тада мирно ста-
рица. Још нешто, видим на твом лицу срећне и не-
срећне знакове, срећне уколико овог часа одеш из
дворца и из главног града, а несрећне ако се ту задр-
жиш само на неколико минута, јер ће се на чудан
начин открити ваша завјера с циљем да се погуби
везир, а сазнаће се и за мито које си у ту сврху, зајед-

но с кизлар-агом, узео од Порте отоманске. – Вјеш-
тице, викнуо је ћехаја-бег, ти причаш оно што знају
двије главе и што су видјела четири ока. У потпунос-
ти вјерујем да си ти вјештица. Дајем ти слободу, али
ми реци гдје ћу и од чега ћу бити срећан… У мојој
кући могу да испуним твоју жељу.
Збуњеност лакрдијаша
Има ли шта пријатније на свијету од доброчин-
ства, причао је лакрдијаш, идући ка тајној соби ње-
гове свјетлости; био сам толико срећан да сам сло-
мио охолост високомоћног везира и журим да
спасим живот старице, коју је изложио мукама сви-
репи ћехаја-бег. – Отворите, викао је он, ударајући
из све снаге у врата тајне собе, носим спасоносно на-
ређење из уста велемоћног господара, не мучите ви-
ше биједну старицу. – Везир не жели да зна ни за
Црног, ни за Бијелог свог побједника, повлачи ријеч
и прву своју милост исказује према ћехаја-бегу, само
молимо да не мучите више јадну старицу. – Ње не-
ма овдје, одговорили су џелати, њу је одвукао одавде
управо ћехаја-бег. – Али куда? питао је љутито лакр-
дијаш. – Ми не знамо, јер никоме од нас, ни својим
тјелохранитељима није наредио да га прате. – Вели-
ки Мухамеде! викнуо је лакрдијаш у бијесу, окрутни
ћехаја, кога чак привлачи и џелатова судбина, сам је
одлучио да изврши нечовјечну казну над старицом.
Старица у својој кући

Сад могу да задовољим твоју вољу, честити ћеха-
ја-беже, ти крени што брже можеш у пријестоницу
правовјерних и први, кога ћеш видјети код дворца
господара над господарима, изградиће твоју срећу,
постарај се да те прими у службу и да будеш у њего-
вој милости, он ће после три недјеље, након твог до-
ласка у Стамбол, бити изабран и унапређен у ранг
врховног везира, не губи вријеме и одмах иди на
пут. – Старице, рекао је ћехаја-бег, све је у реду и
претпоставимо да си ти све предвидјела, али… Знам,
казала је старица, да немаш код себе само нешто ма-
ло пара, али знај и то да ти и све власти у земљи не
знају да ћеш чим изађеш из града срести човјека
који ће ти довести богато опремљеног коња и двјесто
златника на дар за твоја добра дјела.
Лакрдијаш у безизлазу
Гдје је моја сирота вјештица? Гдје је проклети ће-
хаја-бег? говорио је лакрдијаш, лупајући у врата ста-
ричине куће. – Нико ништа не одговора. О, тачно је
окрутни ћехаја убио јадну моју старицу. Враћајући
се у дворац, употребићу све своје способности како
би развеселио велечеститог везира и, ако ми то пође
за руком, замолићу га да ми поклони главу крвопије
ћехаје, нека и она пројури и искревељи се на моје
бескрајно задовољство. Ја од рођења не могу да тр-
пим ову ужасну бруку, али сам спреман због моје
убоге старице, због доброчинитељке чаробнице, да и
сам постанем џелат како би се за њен живот осветио
свим ћехајама. – Шта ти мрмљаш, проклети човјече?
узвикнуо је везир, угледавши у даљини лакрдијаша

који се примицао. Гдје је мој ћехаја? Гдје су моји тје-
лохранитељи? Гдје си ти напокон био? Говори вјет-
ропиру, или ћу ја тебе…
– Тјелохранитељи, гарда и џелати ваше свјетлости
очекују у тајној соби ћехаја-бега и старицу; ћехаја и
старица или су пропали у земљу или ћехаја, зави-
дећи џелатима, гуши, дави и сијече на комаде сиро-
ту старицу. Ако посљедња мисао није лажна, то љу-
бећи земљу испод ногу велемоћног везира,
најпонизније молим вашу свјетлост, пошто је живот
џелата постао примамљив и ћехајама, да ме унапри-
једите из лакрдијаша у џелате ваше, с, ипак, једним
условом да ми дозволите да прву пробу моје вјешти-
не покажем над главом вашег ћехаја-бега. Та ствар је
могућа, рекао је везир, али нареди гарди и мојим
тјелохранитељима да заузму своја прва мјеста и да
се ћехаја-бег појави или да се појави с одговором
пред господаром својим.
Извјештај кајмакама19
Посједниче безбројних народа! Господару Србије!
Велики, силни и многославни везиру! Испуњавајући
вољу твоје свјетлости, разаслао сам свуда кулукчи-
је,20 али ни ћехаја-бега, ни старицу нигдје нису мо-
гли да пронађу у твојој пријестоници, па сам пре-
узео обавезу на себе да у то твоје високо име
19. Виши полицијски службеник (поред ове напомене руског приређивача
са своје стране додајемо да је кајмакам /кајмекам/ често био заступник, па и
замјеник везира или валије, а некад је обављао и функцију среског начелника
– примј. М. П. Радусиновића)
наредим да телали вичу три пута на дан с минаре-

та21 базара и главних мјеста: „Пашће у невољу онај
ко се осмјели да сакрије ћехаја-бега и невјерну ста-
рицу од твоје праведне срџбе. Награду и благонакло-
ност добиће онај који их доведе у дворац”. – Ти си
добро урадио, рекао је везир, предај своју дужност
другом и заузми мјесто ћехаја-бега. – Веома сам за-
довољан, рекао је гласно лакрдијаш, што ће частан
човјек заузети мјесто дангубе.
Завјера се открива
Немој ме казнити за моју оданост, рекао је лак-

рдијаш везиру који је лежао на богатој софи,22 ја сам
нашао ову футролу испод тајних степеница кизлар-
аге, које воде у унутрашње одаје твоје палате, и ма
шта се чувало у њој одлучио сам прије свих осталих
да о томе упознам мог великог начелника. Он се од-
мара, а ја сам се осмјелио да пореметим његов мир,
његова љутња према мени је оправдана, али и моја
несебичност је за похвалу, а ја сам, по мом мишље-
њу, заслужио да будем и кажњен и награђен, а ако
20. Полицајци (поред овог објашњења руског приређивача турска ријеч ко-
лукчија /кулукчија, криукчија/, буклавно значи сабљар, онај који носи сабљу
или је занатлија који израђује и продаје сабље. Неки муслимани у Босни и
Херцеговини имају презиме Кулукчија – примј. М. П. Радусиновића)
21. Стубови који су уз џамију (поред овог обавјештења за руског читаоца,
треба додати да арапска ријеч минара /мунара, турски минаре/ је заправо ви-
соки витки торањ џамије одакле мујезин позива муслимане на молитву – пр.
М. П. Радусиновића)
22. Софа (арап.) тријем, надкривено или уздигнуто сједиште у башти, али
овдје се ради о широкој клупи на којој се лежи или спава, нешто као диван.
наредиш да ме објесе, онда ја нећу моћи да добијем,

без обзира на твоје снажно милосрђе, задовољавају-
ћу награду… То је свети Коран, зијевајући, рекао је
везир, спусти то поред моје главе и иди одавде. Хоћу
да отјерам досаду која ме убија и овдје очекујем киз-
лар-агу. – Велики и високомоћни господару народа!
приговорио је лакрдијаш, клекни, удостој се до до-
ласка твог кизлар-аге отворити ову свету књигу, узи-
мам први псалм као небески показатељ моје судби-
не. – Тако, и ти то знаш? говори везир, узевши
футролу у руке. – Први псалм господину, а други ро-
бу. Ја сам и због тога срећан, одговорио је покорно
лакрдијаш… Велики Мухамеде! Шта то ја видим? –
загрмио је везир, скочивши са софе, то није Коран,
него писма и писма издајничка. Како? – рекао је ла-
крдијаш, скочивши на ноге, у овој прекрасној футро-
ли чувала се гнусна издаја. А против кога? – Против
твог господара. Па ко га је издао? Сви, сви гнусни,
дрски и недостојни његови робови. – Како, зар сам и
ја ту? Не, лакрдијашу, не. Ти си довољно глуп, па не
би личио на звијери, ти си добродушан и из тог ис-
тог разлога опасан за зле. То овдје говоре… Ту говоре
и о мени? Гдје је издаја, ту је и лакрдијаш… свемо-
гући Боже! Ти знаш све тајно, ти знаш да ли сам ка-
да, да ли сам макар некад помислио о издаји?… Ве-
зир је летимично прегледао неколико писама,
дајући лакрдијашу познати знак да све сачува у нај-
већој тајности и наређује да најхитније позову онога
који замјењује ћехаја-бега! Боже мој, гунђао је лак-
рдијаш, одлазећи, ја у златној футроли! – Ја у из-
даји! – Ето шта се још догађа с невинима, што и вје-
штице не знају да предвиде!
Унапређење кајмакама
Одјените кајмакаму бунду од соба, наређује везир

чиновницима, сједнувши на пријестону софу, оки-
ћену брокатним бисером и драгим камењем. На-
грађујем те да будеш мој ћехаја-бег и сву покретну
и непокретну имовину одбјеглог дајем ти да с њом у
потпуности располажеш… А шта ћеш мени? питао
је, осмјеливши се, лакрдијаш. – Фаланге,23 с бијесом
је узвикнуо везир. – Уобичајена милост ваше свјет-
лости. – Ако ти је и то мало, наредићу да те објесе. –
Превише, захваљујем, али Ви сте обећали… Сјећам
се, сјећам се, и пошто је Црни, црни тијелом и ду-
шом, кизлар-ага испустио под мукама своју прљаву
душу, то поштујући предсказање вјештице најми-
лостије ти поклањам живот на сва будућа времена.
Ево како се богато награђују важне услуге, рекао је
лакрдијаш… Везир му је дао знак да обавезно ућути,
продужавајући да се обраћа своме новом ћехаја-бегу
који је раскошно одјевен клечао на кољенима при
дну софе с десне стране. Окупи свештенство, чинов-
ништво и војна лица правовјерних, упознај их са
ужасном издајом кизлар-аге и бјекству ћехаја-бега,
увјери свакога о мом милосрђу и о неограниченој
великодушности и кад све буде у жељеном реду јави
се и очекуј код мојих ногу нова наређења, срџбе и
милости. – Везир устаје из свог сједишта, иде у
23. Шиба по петама(овом оскудном објашљењу руског приређивача ваља до-
дати да је то справа за шибање по табанима, под именом фалака. Састављена
је од кладе, мотке и ужета које полукружно повезује крајеве мотке. Ноге се
стегну изнад чланака, двојица држе крајеве мотке с двије стране, а трећи не-
умољиво шиба по табанима кажњеног – примј. М. П. Радусиновића).
унутрашње одаје, праћен тјелохранитељима и ције-

лом свитом, а нови ћехаја-бег, преузевши команду
над гардом и организујући је на свој начин и по
својој вољи, одлази у одаје и шаље телале како би се
сви функционери и истакнуте личности окупили на
савјетовање, које ће, како сви знају, ћехаја-бег одр-
жати у огромној дворани дворца, заузевши мјесто
заповједника правовјерних, или што би племство
рекло, високомоћног, многочеститог и властољуби-
вог везира паше.
Чудно размишљање лакрдијаша

Добра дјела су од пророка, а заслуге од везира,
прије или касније се увијек награђују, говоре наши
имами,24 али опрости ми, велики Мухамеде, ја то не
видим, зар они све изврћу? О, тада је све то оправда-
но и тако истинито као што сам ја лакрдијаш и зато
што сам лакрдијаш ни до дана данашњег нисам
објешен. – Или како каже свети Коран: без Божје
воље ништа не може да се деси. – Ове свете ријечи
су тако истините, тако спасоносне, и да ми нису у
прави час пале на ум, кад сам се усудио да се смјело
препирем с великим везиром, сигурно би висио на-
пољу, не испољавајући ни незадовољство због тога
што због мојих заслуга другог награђују, ни наду да
ћу за добра дјела бити награђен. И хоће ли бити шта
лакше ако натјерам моћне и велике људе да повуку
своју задату ријеч? И ко сада држи до часне ријечи?
– Лакрдијаш је плашљив и милосрдан, а код вели-
24. Муслимански свештеник (или вјерски образовано лице) које предводи
групно клањање намаза у џамији, пет пута на дан.

ких људи ријеч бива само онда толико тврда кад на-
гињу уништењу одушевљених створења која пузе
пред њиховим стопама. – Ја сам лакрдијаш, нема
ничега праведног, али сам се родио и одрастао при
двору његове свјетлости, много сам видио, чуо и
прилагодио се томе, тако да ми се није учинило
ништа необичним да будем лакрдијаш. Али ја у
празно ломим главу и, како се каже, латим празну
сламу, али зар ми није боље да се држим увијек ис-
тинитих ријечи светог Корана: што је суђено, десиће
се.
Унапређење лакрдијаша
Обуците га у богату кратку бунду од соба и стави-
те му капу са звончићима од репа соба, наређује ве-
зир чиновницима, унапређујем те у мог делибашу25
и награђујем те са петсто златника за твоје ћефове. –
Твоја нескромност и смјелост били би строго кажње-
ни, али ћеш ти да добијеш награду само због тога
што је тако угодно великом пророку правовјерних. –
Он је теби скренуо пажњу на ову футролу, у којој се
данас умјесто одвратних писама чува свети Коран,
којом те награђујем као израз мојих великих и осо-
битих милости према теби и твојим заслугама. Да-
нас ступи на своју дужност и сам прогласи народи-
ма мојим: “Како везир строго кажњава недјело, тако
богато награђује и заслуге“. Амин, викнуо је новопе-
чени делибаша, скочивши и чинивши смијешне
25. Гласник, онај који прокламује нешто (уз ово преба додати да је делибаша
најбољи јунак међу делијама и заповједник одреда делија – примј. М. П. Ра-
дусиновића).

покрете тијелом. Зар нисам погодио? Што је суђено,

десиће се.
Везирово расуђивање
Умирио сам моју земљу, прибрао сам своју душу
и смирио све народе који су ми били потчињени.
Предосјећај у души о предстојећој опасности био је
темељит и готово сталан. Велики Мухамед, покрови-
тељ свих правовјерних, саопштио је, самилости до-
стојном лакрдијашу, чудесну милост откривањем
футроле. – Вјештица је у издаји играла улогу да тач-
но предвиди. Она ми је, знајући за паклени насртај
на мој живот, прорекла опасност од Црног. – Црни је
био кизлар-ага,26 па пошто га више нема, а Бијели се
сакрио с невјерницом од мог оправданог гњева, онда
више немам чега да се бојим. – Само једна околност
у овом необичном догађају нанијела ми је осјетљив
губитак. Мој дворац не може да дуго буде без коман-
данта. – Потпуно га је немогуће наћи на мојој тери-
торији. Треба га тражити у пријестоници правовјер-
них, па ћу поручити мом вјерном делибаши да
привидно врши надзор над њим, он је бескрајно
глуп, па је због тога и лојалнији од других. На тај
начин распршићу остатак моје утучености и у себи
ћу се смијати по примјеру мени сличних властели-
на, запажајући чуђење и чак бијес заслужних људи
26. Везир је повјеровао да је објешени кизлар-ага заправо Црни, којега је оз-
начила врачара као завјереника који му угрожава живот, а Бијели је ћехаја-
бег који је, спасивши врачару, умакао везировој одмазди. Пошто је био у за-
блуди, везир је утувио у главу да му опасност не долази од хришћанина Цр-
ног (Ђорђа), него од муслимана из његова окружења.

који нису могли да схвате тајанствени узрок, који

смо самовољно одредили да будала некад може да
заузме мјесто паметног.
Закључак
У тачно таквом положају се налазио босански ве-
зир паша, када је позната старица, дошавши код Ка-
рађорђеве мајке, савјетовала да сина што брже преда
у руке њој познатог цесарског генерала, који је тада
заузео Београд од стране војске војске Римског цар-
ско-краљевског величанства,27 она прориче неутјеш-
ној матери о славној судбини њеног сина и о тој ве-
ликој опасности којој је подвргнут уколико остане
да живи на територији коју контролише високомоћ-
ни везир паша. – Њежна мати, слушајући од стари-
це детаљно о предстојећој опасности која пријети
њеном вољеном сину, упркос својим топлим
осјећањима, извршава њен спасоносни савјет и,
узевши Ђорђа, води га у Београд.28
Генерал прима младог Србина са раширеним ру-
кама, држи га код себе, припремајући га да савлада
војну вјештину, забрањујући свим посилним и пот-
чињеним га разговарају с њим на српском, и кад је
Ђорђе у некој мјери разумио њемачки језик и служ-
27. Гидеон Ернст фон Лаудон (1717–1790), аустријски фелдмаршал, освојио
Београд 8. октобра 1789. у вријеме владавине римско-њемачког цара Јосифа II
(1741–1790). Карађорђе је био у аустријском фрајкору знатно прије заузи-
мања Београда, чак је био учесник у неуспјешним покушајима Аустријанаца
да запосједну Београд 1787. и 1788. године.
28. Ово само потврђује да се талог легенде о Карађорђу стварао и у турској
средини, али и међу Србима у Аустрији.

бу записао га је на петнаестогодишњу војну обавезу.

Онима, од којих сам преузео ове податке, непознато
је како је напредовао у служби; знају само толико да
је због изврсних подвига и знања која је показао у
служби прелазио из чина у чин, па је најзад био уна-
пређен у старије ниже официре. Редовна служба се
толико допала Карађорђу да он и по истеку рока од
петнаест година није тражио оставку, него је одлу-
чио да служи до вишег официрског чина ма шта га
то стајало. Својим добрим владањем стекао је по-
штовање виших старјешина и пријатељство војних
службеника. – По њиховом савјету молио је да га на-
граде наредним чином, али су му у томе отказали,
што га је принудило да поднесе дефинитивну остав-
ку.29 – Кад му је одобрена, пробио се до Трста, гдје се
потрудио да се упозна с трговцима из своје нације,
више од осталих скренуо је пажњу на себе чувеног и
богатог трговца Куртовића, коме се у замјену за
испољено пријатељство отворио да је спреман и да
има толико духа да би уз малу помоћ посегнуо да
ишчупа из пљачкашких руку угњетача православља
и слободе своје љубазно отачество. Куртовићу се вео-
ма допао толико племенит подухват. Он је чуо не-
што о некадашњем пророчанству Карађорђевог мла-
дог дјетињства и о успаничености босанског везира
паше. Упоређујући ово с неустрашивошћу хероја
који зна војну вјештину, Куртовић је одлучио да по-
дупре ову хвале вриједну намјеру свим могућим и
познатим снагама; он тим поводом окупља све
тршћанске трговце из своје нације у својој кући на
29. Легенда оправдава Карађорђев војни талент наводним дугим боравком у
аустријској војсци, иако је његов стварни боравак био знатно краћи.

вечерњој сједељци, описује им одлучност Карађорђа

и представља га у својој бесједи. Средства, која испо-
љава овај херој како би постигао жељени циљ, до-
падљива су, као и он сам, свима се уопште тако сви-
дио да су се једнодушно сложили да му помогну по
могућности, и први пут прикупљају суму од хиљаду
и по бечких гулдена, обавезујући се потписима да
годишње дају исто толико за војне потребе. Све је то
урађено толико тајанствено да и дан-данас нико не
може тачно да каже о свему овом ни у вези Курто-
вића, ни у вези његове братије, зато што се акт чува
једино у рукама самог Карађорђа.
Карађорђе, напуштајући Трст, жури у своју отаџ-
бину, тамо већ не налази више ни рођаке, ни прија-
теље. Цесарска униформа му помаже да се упозна са
свима, али је он читаву годину провјеравао коме да
повјери тајну свог подухвата.30
Прве војне старјешине које су данас код њега су
они исти којима је мало помало повјерио суштину
ствари, сви ти, пошто су најстарији у братствима,
предали су ове, а он није хтио да их друкчије узме
под своју команду, тек пошто су положили заклетву
да ће по његовој вољи у потпуности свето и ненару-
шиво чувати војни поредак. У случају тврдоглаво-
сти, дрскости, самовоље или непослушности подвр-
гавао је себе смртној казни. – Скупивши на тај
начин корпус, који је прелазио 30.000 наоружаних
људи, оставио је свако братство и племе у резерви
код њихових кућа све дотле док то не буде затреба-
30. Прича о боравку у Трсту такође је са слојем легенде, иако се не може за-
немарити новчана и друга помоћ српских трговаца из Аустрије, али је акце-
нат стављен на српску трговачку колонију у Трсту.

ло. Пажљиво је бирао сам како своје тјелохранитеље,

тако и гарду међу најсиромашнијим људима које је
одјевао, наоружавао и сваком је одредио плату, не
држећи никог код себе, него их је размјештао по
кућама брастава и племена која су му била одана.
Кад је све довео до жељеног циља и организовао
гарду јачине до 10.000 људи, тада је изабрао одважне
и заслужне старјешине и подијелио свој корпус на
четири дијела, дајући сваком од старјешина пуно
повјерење да свој одред повећа колико год може, са-
мо тајно и хитно.
Цесарци (тј. Аустријанци – примј. М. П. Радусино-
вића) су први открили ово изненадно наоружавање
и Карађорђеву намјеру, послали к њему поуздане
чиновнике и заједно с њима пољску и дио опсадне
артиљерије, довољну количину барута и олова, а та-
кође искусне инжењере и артиљерце.
Карађорђе, добивши те драгоцјене поклоне, по-
звао је ловце из цијеле своје војске и дао да их обуча-
вају поуздани цесарски артиљерци из своје нације.
Први пораз непријатеља учинило га је славним у
цијелом Турском царству. Босански паша присјетио
се и схватио је тек тада старичиног пророчанства, он
се наоружавао против њега свим силама, али сви та-
кви покушаји су били разбијени или су били протје-
рани.
Порта му шаље једног од капиџи-паша31 и тражи
да зна шта жели да се постигне. Карађорђе одговара
да не жели ништа друго него да умири паше које су
се побуниле против султана, они, због користи, му-
чењима извлаче хришћанима посљедњу мрвицу
31. Главни вратар, надкоморник, почасна титула коју су добијале и неке аге.

хљеба.32 – Након овога Порта му шаље ферман и кне-

жевско достојанство, дајући му пуномоћ да кажњава
све који се буне против законите власти и пљачкају
хришћане. – У овом случају Црни Ђорђе је открио
цесарцима, који су му упућени, своју истиниту на-
мјеру да он дејствује против Турака на основу султа-
новог фермана.
Све његове активности и посланице теже само јед-
ном циљу и он се показује свакоме у лику обнови-
теља Србије, који се пред свима труди да то сакрије.
Уз то прилажем читаоцу једно од његових посла-
ница да је погледа.
Овдје је руски приређивач донио превод са српског позна-

тог Карађорђевог писма од 27. августа 1804. из главног логора
у Београду, којег је упутио пивском архимандриту Арсенију
Гаговићу у којем се нада да ће Београд ускоро пасти у турске
руке, а да Срби бити „слободни по примјеру браће наше Црно-
гораца“. Писмо изостављамо, јер је доцније више пута цитира-
но у цјелини у низу српских и руских публикација: Вукиће-
вић М. Карађорђева писма. – Нова искра, Београд 1904, к. VI, с.
272; Первое сербское восстание 1804–1813 гг. и Россия, к. первая
1804–1807, Москва 1980, с. 42–44. итд. А онда је приређивач до-
дао и остатак легенде у којој се приказивало оно што се навод-
но обистинило у причама старе врачаре.
Ево шта сам могао да узмем док сам био у Црној
Гори, а што се односи на славног и храброг Карађор-
ђа. Црногорци га уважавају као истинског обновите-
32. Карађорђева тактика, да је устао против дахија, а не против султана, била
је присутна на почетку устанка, док је праве намјере сакривао. Тако се пона-
шао и пред Бећир-пашом, настојећи да прибави аустријске гаранције, што је
Турска одбијала да прихвати.

ља Српског царства и некадашње његове славе. Све-

штенство види у њему непоколебљиви стуб вјере,
заснован на једном необичном догађају, за који ја
нисам ни сумњао у његову истинитост, пошто ми га
је потврдио и сам митрополит црногорски Петар Пе-
тровић Његош, па ћу га овдје препоручити читаоцу.
Карађорђе је, пролазећи кроз мјесташце са својих
8.000 изабраних војника у сусрет једном паши, који
је ишао против њега са 25.000 ратника, опазио је код
цркве много људи и, чим је чуо црквено звоно, пало
му је одмах на памет да је то била недјеља и да је
окупљени народ дошао да се помоли свемогућем Бо-
гу. Он је својим ратницима дао одмор, а сам је ушао
у цркву и молио се с дубоким поштовањем. – Готово
на самом почетку литургије јавили су му да се паша
већ приближио овом мјесташцу. Један од истакну-
тих војних команданата који се налазио у близини
пришао му је и тражио да изда наређење. Карађорђе
даје знак да се он моли Господу Богу. Кроз неколико
минута почело је препуцавање. Српски ратници, не
видјевши свог побједоносног хероја, почели су да
одступају. Паша, користећи ове околности, извршио
је најснажнији притисак на њих; трећи и четврти
војни старјешина бјеже у цркву и још вичу да се вој-
ска, пошто не види његово присуство (тј. Карађорђе-
во – пр. М. П. Р.) налази у највећој опасности, вјер-
ници и свештеник већ су намјеравали да напусте
Божји храм. Карађорђево гласно и љутито наређење
да се литургија настави утицало је на на окупљене
да се не мрдну, а свештеник је некако окончао мо-
литву и благословио јунака и вјернике. – Карађорђе
с највећим поштовањем излази из цркве и сви га
прате. Он извлачи своју страшну сабљу, зауставља

покличом Србе који одступају и узвикне: За крст

часни! Баца се у гомилу непријатеља вјере и попут
удара грома убија их и све их претвара у лешеве.
– Кроз четврт часа Турци не само да губе положај
који су задобили, него су оставили и цјелокупну ко-
мору; паша са малобројном коњицом је потражио
спас у бјекству, жртвујући сву пјешадију и препу-
штајући је разјареним Србима. – Овог пута је Кара-
ђорђе изрекао строге казне својим војним командан-
тима због тога што су они, умјесто да одржавају
чврсту дисциплину, први нарушили ред.
Према вијестима добијеним из Цариграда, ћехаја-
бег је по предсказању старице стварно постао руме-
лијски паша с два бунчука33 и ево како се то десило.
Он је ступио у службу првог племића кога је срео
код султановог дворца и стекао код њега такве сим-
патије да кад је овај унапређен у великог везира
први ферман који је потврђен печатом његовог сул-
танског величанства постављао нашег ћехаја-бега за
пашу са два бунчука и након неколико недјеља упу-
ћен је у Румелију као би скупио војску и како би ис-
пунио друге важне препоруке.
Лакрдијаш је при његовој свјетлости до краја ос-
тао делибаша. Упркос своме новом звању, он се гото-
во увијек бавио својим ранијим послом и увесељавао
је високомоћног везира онолико колико му су допу-
штале могућности и колико је био расположен, са-
вјетујући понекад смјело његову свјетлост да вјерује
светом Корану, јер без воље Божје ништа не може
бити, а што је суђено, десиће се. – Непријатне окол-
33. Паша са два бунчука, тј. са штапом са два коњска репа, овај статусни сим-
бол турских властодржаца преузели су и хетмани из Украјине.

ности су готово у потпуности потиснуле код везира

вољу да се забавља са земаљским гуријама, па према
томе и није било журбе да се постави нови кизлир-
ага, чија би примања и таин34 могли да издржавају
годишње корпус јачине двадесет пет хиљада људи, и
тако је још увијек споља надзорником двораца био
господин делибаша. – Његова свјетлост је у потпу-
ности био увјерен да ће му ријетки квалитети роба
заувијек сачувати корпус од двадесет пет хиљада
људи, а да би се што јаче утемељио у томе, кратко
прије тога најмилостивије му је изволио поклонити
једну Черкескињу, која је била тако добра да делиба-
ша стално, плачући, моли да његова високомоћност
изволи наредити да се направи златна, сребрна или
у крајњем случају стаклена футрола у висини њеног
раста, говорећи да ће без таквог оквира прашина мо-
же помрачити бљесак њених очију, коју он не зна да
обрише, а другом то нећу допустити за сва блага
цијелога свијета.
Старица је не тако давно још била жива и живјела
је доста добро у горњој Албанији. Она је прорекла
везиру Махмуд-паши албанском,35 који се наоружа-
вао против Црне Горе са тридесет пет хиљада иза-
браних војника, па ако он не убије сопственим рука-
ма великог црногорског попа, митрополита, то ће он
сам бити разбијен од њега и оставиће своју главу за
34. Пуно издржавање.
35. Скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија, далеким поријеклом од оних
Црнојевића који су примили ислам и настанили се у селу Бушати код Ска-
дра. Постао је скадарски паша 1775. и погинуо 22. септембра 1796. у боју на
Крусима. Том приликом је био рањен и црногорски владика Петар I Петро-
вић Његош. По предању, спасио га је златан крст који је његов претходник
владика Данило добио 1715. од руског цара Петра Великог.

сва времена у Црној Гори. Ово предсказање се десило

1796. године и глава овог везира, набијена памуком
стоји и дан-данас у резиденцији црногорских ми-
трополита. Имао сам непријатност да видим такву
драгоцјеност црногорског народа, исто тако и дио
наоружања и одјеће његове бивше свјетлости и висо-
комоћности албанске.

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЧ
Неполная московская легендарная

биография Кара-Георгия
Резюме
Личность Кара-Георгия оставила свои глубокие исторические
следы, но постепенно принимала и легендарный характер. Данную
биографию написал русский консул в Черногории Мазуревский до
1809 года, пока Кара-Георгий был еще жив и возглавлял Первое
сербское восстание, а только благодаря ходатайству графа Григо-
рия Милорадовича ее опубликовали в Москве, в 1880 году. Главный
элемент легенды возник в турецкой среде, где анонимная христи-
янка, гадалка, предсказала, что приход Кара-Георгия станет угро-
зой для жизни турецких пашей. Гадалка предупредила мать Кара-
Георгия, что сыну необходимо обеспечить австрийскую защиту и
так он стал их офицером. Здесь складывается легенда о его продол-
жительном пребывании в австрийском царстве, из которой проис-
текает, что австрийские функционеры и сербские купцы способс-
твовали сербскому восстанию. Третий элемент легенды, появив-
шейся в Черногории, снова рассказывает о гадалке, предсказавшей
судьбу скадарского визиря Махмуда-паши Бушатли и его погибель
в 1796 году, в Черногории.

Кратко или претходно саопштење
УДК: 94(497)"17/18"
82:929 Рига од Фере
КАРАЂОРЂЕ И РИГА ОД ФЕРЕ
БРАНКО И. НАДОВЕЗА1
ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: Карађорђе и Рига од Фере су били савременици, изме-

ђу њих је било битних сличности и разлика у погледу идеја о осло-
бођењу балканских народа од отоманског ропства, као и у погледу
судбине српског и грчког народа.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Карађорђе, Рига од Фере, Србија, Грчка, Русија, Ев-
ропа, Хетерија, Балкан, Турска.
Карађорђе (1762–1817) и Рига од Фере (1757–1798) су били

савременици, мада се никада нису лично упознали, иако су из-
БРАНКО И. НАДОВЕЗА 113

весно време истовремено боравили на тлу Хабсбуршке импе-

рије.
Заједничко им је било то што су обојица желела ослобођење
својих народа и свих других поробљених народа Балкана од
Отоманске империје, пре свега Срба, Грка, али истовремено и
Бугара, Румуна, Арнаута и других народа. Рига од Фере је
сматрао да се то ослобођење мора спровести уз помоћ Западне
Европе, њених међународних организација, пре свега масоне-
рије чији је део била Хетерија, па Царске Русије. Али, он је
сматрао да је обнова Византије, чији би темељ чинила Грчка,
мора бити основа ослобођења балканских народа. Он је сма-
трао да се античка вредност Грчке може обновити и модерни-
зовати. Риги није било јасно да је град Цариград, турски Истан-
бул, етнички изгубљен за хришћанство и Грчку, а да Западна
Европа има своје посебне интересе на Балкану, и да је за њих је
Русија већа опасност за Балкан, него Турска.
Карађорђе је сматрао да сваки поробљени народ на Балкану
мора извести своју револуцију против Турака, национално се
ослободити и ујединити, а тек онда су могуће балканске инте-
грације. Рига је сматрао да се пре свега Турска империја мора
уништити, а Карађорђе је био за постепен пут, пре свега због
војне моћи Турске империје.
„У преговорима после пораза дахија, Срби су тра-
жили обнову аутономије што је узнемирило Турке.
Устаници су се повезали са Србима из других дело-
ва Отоманског царства и полунезависном Црном Го-
ром. Карађорђе је послао делегацију у Русију да тра-
жи помоћ и говорио о збацвању јарма који Срби
носе од Косова.”(Џуда Т. 2003: 46)
Карађорђе и Срби тек касније почињу размишљати о својој

државности и уједињењу Српства, прво у оквиру бивше Ото-
манске империје. Од 1806. године се почиње размишљати у
114 БРАНКО И. НАДОВЕЗА

Карађорђе и Рига од Фере
том правцу, а Србија, Црна Гора и Босна и Херцеговина су три

основне српске земље, као основа борбе за слободу и независ-
ност. Ослобођење од Турске, уједињење Српства, савез са Ру-
сијом, Карађорђе или руски принц на челу државе су основни
циљеви устанка.
„Између устаничког програма и идеја, с једне
стране и устаничке ратне политике с друге стране,
нема разлике. Устаници су планирали и покушали
да остваре уједињење Српства на просторима Ср-
бије, Црне Горе, Босне, Херцеговине и Старе Србије.
Устанички планови и идеје и њихов ратни напор
могу се оквалификовати само српским, а ни у ком
случају великосрпским.” (Љушић Р. 2003: 291)
Европа је на источно питање гледала другачије него Срби и
Грци, или Карађорђе и Рига од Фере. Једно је била просвећена
и културна Европа, а друго политичка (и економска) Европа.
„Али, политичка Европа, европски државници и дипломати са
почетка 19. века, пожаром Првог српског устанка у (Северној)
Србији – после искуства са Француском револуцијом и Напо-
леоновим ратовима – нерадо су гледали на побуњене плебејске
масе Срба на Балкану и политичке тековине њиховог устанка
(1804–1813) и одрицали им подршку – све до граница негирања
њихових природних права на националну слободу и сопстве-
ну државу.” (Стојанчевић В. 1996: 46)
Стварањем Свете алијансе после Бечког конгреса 1815. годи-
не, створен је политички status quo у Европи и на Балкану, уз
сагласност Русије, што је онемогућило стварање независних
држава, али не и независног политичког статуса поробљених
балканских народа.
Карађорђе је био разочаран у велике силе, поготову у Фран-
цуску, док је Рига од Фере и даље веровао у покровитељство ве-
ликих сила. Покушао је и стварање наднационалних и над-

државних организација уз помоћ масонерије, али у томе за

живота није успео.
„Није пошло за руком грчким завереницима да уз
српску помоћ покрену један велики устанак против
турских власти. Хетерија је рачунала да ће Ка-
рађорђе Петровић, тада у емиграцији и под руском
заштитом, успети да поново припреми Србију за тај
велики подухват. Кад је Карађорђе, по повратку у
Србију 1817. био убијен од стране људи кнеза Мило-
ша Обреновића, веровало се да би нови кнез могао
да сам попуни то упражњено место. Он је ипак рађе
остао веран сарадњи са турским султаном.” (Екме-
чић М. 1997: 34)
Карађорђе је фактички жртва Свете алијансе, као што је и

Рига жртва политичких интереса Аустрије.
Бечки конгрес 1815. године и његова последица Света
алијанса су сматрали да национална борба на Балкану доводи
Русе уместо Турака, због тога је и даље на Балкану задржала
турску власт уз повластице, а Русију задржала на Балкану само
формално. „Русија је намеравала да добије на основу тога до
Конгреса мандат за заштиту православних хришћана, али је у
том правцу наишла на опозицију Енглеске и Француске. Јави-
ло се поново супарништво у утицају на Балкану.” (Ћоровић В.
1997: 584)
Карађорђе је био разочаран, највише у Францизе, не само
због дипломатског неуспеха, већ и због отвореног војног, а не
само политичког, сврставања на турску страну. Наполеонови
ратови су били више империјалног него просветитељског ка-
рактера, он сам се прогласио за монарха. Рига од Фере је посеб-
но веровао у Француску, више него у било коју другу велику
силу, укључујући и Русију. Пре свега, он је полазио од фран-
цуских просветитеља, од Русоа и Волтера, од Велике француске

буржоаске револуције и њених тековина, као једног од нај-

већих догађаја у историји човечанства.
Сличности и разлика између Карађорђа и Риге од Фере има
много, али им је заједничко то што су жртве сличних неприја-
теља и околности, обојица су трагично окончала живот, насил-
ничком смрћу. Обојица су започела борбу против надмоћнијег
непријатеља и трасирала пут за будућност.
Рига од Фере је био усмерен према балканским народима, а
с друге стране према Француској, њеној култури, политици и
утицају на балканске народе.
„Рига ће коначно напустити Влашку и Молдавију августа
1796. и по други пут доћи у Беч где ће остати до децембра 1797.
Одлазак Риге Велестинца из румунских кнежевина запазио је
аустријски конзул у Букурешту, Маркелиус, и све учинио да о
томе обавести одговарајуће владајуће кругове у Бечу. При-
мећује се још и то да у аустријској престоници преовлађује не-
повољна клима за ширење Ригиних демократских идеја.
Револуционарни програм Риге Велестинца који је обухватао
све балканске народе, јасно се види из његовог списатељског
дела и, посебно, из његовог устаничког Поклича, револуцио-
нарног гласника слободе. Њиме он на устајање против турског
завојевача позива, поред осталих народа, и Бугаре, Албанце,
Молдовлахе и Црногорце. Сви ови народи, после свога осло-
бођења, створили би једну „грчку државу”, како то Рига изно-
си, у којој би сви имали равноправан положај, осим „аутархије
тирана”.
Ватреног борца за слободу Балкана ценили су не само њего-
ви савременици него и доцнији припадници балканских наро-
да. Тако је веома рано драма са темом о Ригином животу и смр-
ти постављена на сцену позоришта у Софији; наиме, бугарски
филозофи превели су Поклич (Thourion), тумачећи посебно она
места која су поименце позивала балканску рају да устане про-
тив турског тиранина. Област румунских кнежевина љубомор-

но је чувала и сачувала устаничка дела Риге Велестинца, а срп-

ска историографија, књижевност и поезија бавила се и
наставља да детаљно проучава „Гласника Слободе“.
На крају саопштења учињени су напори да се осветле нека
нејасна питања која се односе на последње животне тренутке
Риге Велестинца и његових другова на падинама Калемегдана
у Београду.
Нема никакве сумње да Рига својим пореклом и језиком
припада искључиво Грцима, док се његово устаничко дело од-
носи на све народе Балканског полуострва. За тему овог саоп-
штења управо су и изабране везе Риге Велестинца са балканс-
ким народима које до сада нису проучаване са потребном
пажњом. Оно се креће унутар одређених временских и про-
сторних оквира; временски полази од 1786, када Рига одлази у
Влашку, а завршава се 1798, дакле са годином његове трагичне
смрти. Са просторног становишта, саопштење се односи само
на балканске земље.
На почетку се излаже Ригин боравак у Влашкој до јуна 1790,
када је овај народни предводник први пут посетио Беч. Ова
прва Ригина посета аустријској престоници, иако краткотрајна
(трајала је само пола године), пуна је нових устаничких плано-
ва и неуморног деловања. Рига тада у Бечу штампа две књиге,
Антологију физике и Школу деликатних љубавника,
најављујући објављивање и треће – Духа закона од Монтескјеа,
до чега ипак није дошло.
Почетком 1791. године Рига Велестинац се враћа у Влашку и
тамо остаје све до 1796. године. Према неким доцнијим пода-
цима, чини се да је Рига одржавао везе са многим Грцима, ње-
говим истомишљеницима; није сасвим јасно које су врсте биле
те везе. Зато се у овом саопштењу настоји да разјасни да ли је
грчки револуционар основао један тајни савез коме су неки
практично дали назив Хетерија, а многи га и усвојили.” (Па-
падрианос Ј. 2003: 62.)

За читав балкански простор под османском влашћу Рига Ве-

лестинац (1757–1798) био је важан весник новог доба, рани ви-
зионар и изузетно значајан посредник у распростирању идеје
националне слободе, пре свега у круговима малобројне про-
свећене елите међу балканским народима. Његови самостални
политички списи, доступни на грчком језику – који је у бал-
канским оквирима тада још увек био универзално средство ко-
муникације учених кругова међу Власима (будућим Румуни-
ма), Бугарима, Албанцима и Србима – нудили су први
заокружени политички програм произашао из креативног
прожимања балканских реалности у подстицајима из идејног
корпуса Француске револуције. Мало је примера у савремној
балканској историји да је једна трагично кратка, и у форматив-
ној фази пресечена политичка каријера имала тако снажан
одјек међу савремницима, одјек који ће, временом постати
узор којим су се, у снивању националне слободе, надахњивали
следећи нараштаји.” (Батаковић Д. 2003: 81)
Рига од Фере (Ригас Велестинлис – 1757–1798) је један од
првих весника интеграције балканских народа. Он је радио на
јединству балканских народа – Срба, Грка, Бугара, Румуна, Ал-
банаца и других у борби против Отоманске империје, он је же-
лео да „народи Балканског полуострва договорно и сложно,
поштујући узајамно сваки свакога права и особине, раде на де-
лу ослобођења и уједињења увиђајући (…) да је савезима међу
народима Балканским за одбрану њихових заједничких инте-
реса, прва и последња реч политике коју они могу и морају
имати како у садашњости тако и у будућности.“ (Лапчевић Д.
1921: 388)
У Бечу је Рига од Фере израдио географску карту европске
Турске са прецизно уцртаним градовима, војним окрузима,
стратегијским положајима и слично, он је ту карту назвао
„Карта Грчке и њених острва с једним делом њених многоброј-
них колонија у Европи и Малој Азији, граничећи се са истока

градом Миром у Ликији до планине Аргантониоса у Бити-

нији, са севера Акерманом, планином Карпатима и рекама Ду-
навом и Савом, са запада Уном и Јонским Морем, са југа Ли-
бијским Морем..” (Милутиновић К. 1921: 388) Ова карта
обухвата, са већим или мањим одступањем, све територије
које су некада припадале Византији, са старим или измење-
ним називима држава и територија. Балканске земqе носе сле-
де}е називе: Молдавија, Влахија или Дакија, Унгарија, Склаво-
нија, Илирија, Боснија, Сербија или Горња Мезија, Булгарија
или Доња Мезија, Македонија, Румелија и Тракија. Било је до-
ста непрецизности на тој карти, на пример Босна је обухватала
Ужице и Приштину и слично.
Та карта била је под великим утицајем такозваног „Грчког
пројекта” „Руске царице Катарине II, која је на неки начин хте-
ла обновити Византију, али је Рига од Фере био више наклоњен
„савезу Балканских демократских република, под руковод-
ством грчке републике”, (Исто) него Византији под хегемо-
нијом Русије.
Политичке концепције Риге од Фере полазе од критике Аус-
трије и Русије које су издале балканске народе у борби против
Турске, Грци су 1737, 1760 и 1769. године узалуд „проливали
крв” на позив Русије, а румунски народ 1769 и 1752. године када
је стао уз Русију у борби против Турске. Стога се Рига од Фере
окренуо Француској револуцији и Наполеону Бонапарти, мада
су његова очекивања од Француза била превелика и недовољно
политички процењена. (Арш Л. Г. 1968: 17-18)
Пошто је у Бечу основао тајно друштво „Хетерију” која је де-
ловала у смислу ослободилачке борбе Грчког и других Балкан-
ских народа, о чему је у историји остало врло мало трагова, Ри-
га је 1797. године упутио „Прокламацију Грчком народу” с
позивом на оружани устанак. У истој прокламацији написао је
пројекат будућег грчког устава, израђен по угледу на францус-
ки републикански устав из 1793. године. У уставу је прокламо-

вана једнакост и равноправност свих грађана и народа, без об-

зира на етничке разлике, веру, језик и слично; равноправност
се односи и на турски народ. Предвиђа се пуна солидарност
балканских народа, „Бугарин се мора дићи ако је Грк на муци,
а исто тако и овај због Бугарина, а обојица због Арбанаса и Вла-
ха”. (Милутиновић К. 1921) Прокламује се опште право гласа,
„бирање се врши једино већином гласова”. Прокламује се и на-
ционални суверенитет „маса народа представља целокупан на-
род, а не богаташи и – силни” – писао је Рига у нацрту Устава.
Војна обавеза је општа а „сви грађани су војници”.
У његово тајно револуционарно друштво били су учлањени
представници свих балканских народа, а задаци тог друштва
били су велики и тешки „да се сруши режим у Турској држави
и заједнички извојује слобода у којој ће свако племо по својој
вери и на свој начин моћи живети”. (Џуда Т. 2003: 388) Он је ра-
дио на припреми „опште револуције” која би захватила све
балканске народе, с тим у вези саставио је „песму за јуриш” у
којој позива балканске народе на револуцију. „За јуриш” Рига
од Фере зове све балканске народе „са Истока, Севера, Запада и
Југа у заједничку борбу за општу отаxбину; зове оне, које је ти-
ранство на страну одагнало, да се врате на своје место. Руме-
лија их, вели, с раширеним рукама чека, да им да отаxбину,
части и славе; за тим узвикује Али-беју Египатском паши од
Халепа, ветезовима на Малти, Пазваноглу у Видину, Сулиоти-
ма у Арбанији, Манијатима у Пелопонезу, Србима и Црногор-
цима, становницима поморских градова, уопште свима
хришћанима и мухамеданцима, белцима и црнцима, да се ди-
жу, да се сложе и да сруше режим ком сви заједно робују”. (Ис-
то: 389) Очигледно је да акција није уперена против турског на-
рода већ против режима, и Рига се ослања на сваког ко је
против тог режима.
Иако, по некима изгледа „више као велики Јелин него као ве-
лики Балканац” он је један од претеча многих идеја које су се

касније развиле у смислу ослобођења балканских народа.

„Покрет, организован од Ригаса, био је први национално-осло-
бодилачки покрет у историји вишевековне борбе грчког наро-
да против Турског ропства”. (Стојанчевић В. 1996: 37)
Идеје Риге од Фере прихватиле су многе организације све до
ослобођења и стварања независне Грчке државе 1830. године.
Резиме:
Карађорђе и Рига од Фере желели су ослобођење својих наро-
да од турског ропства. Карађорђе је био за национално осло-
бођење и уједињење Српства и равноправност свих балканс-
ких народа. Рига од Фере је био за обнову Византије, мисију
Грчке на основу античких вредности. Карађорђе је веровао у
Русију, а Рига од Фере у Западну Европу, поготову у Францус-
ку. Обојица су били чланови Хетерије.
Арш Л. Г. (1968). Ригас Велестинлис, грческиј револуционер-демок-

рат, борец против османского ига. У: Балканскиј исторически
сборник I, Академија наук Молдавској ССР, Инститиу историј,
Кишнев.
Батаковић Д. (2003). Рига Велестинац: Посредник у преношењу фран-
цуских утицаја на балканске народе. У: Велика Србија – истина,
заблуде, злоупотребе, Београд.
Екмечић М. (1997). Улога ислама у социјалном и политичком развоју
Балкана. У: Ислам, Балкан и Велике силе (14–20 век), Београд.

Лапчевић Д. (1921). О Балканској федерацији - Рига од Фере. У: Мисао

6, Београд.
Љушић Р: (2003). Српска, великосрпска и југословенска државна по-
литика Србије (1804–1918). У: Велика Србија – истина, заблуде,
злоупотребе, Београд 2003.
Милутиновић К. (1921). О Балканској федерацији - Рога од Фере. У:
Мисао 6, Београд.
Пападрианос Ј. (2003). Рига Велестинац и балкански народи. У: Вели-
ка Србија – истина, заблуде, злоупотребе, Београд.
Стојанчевић В. (1996). Србија и Европа 1804–1918. године. У: Европа и
Срби, Београд.
Ћоровић В. (2003). Историја Срба. Београд.
Џуда Т. (2003). Срби – историја, мит и разарање Југославије, Београд.

ЗА ХРОНОЛОГИЈУ ПРЕНОШЕЊА
КАРАЂОРЂЕВИХ ПОСМРТНИХ
ОСТАТАКА У ЦРКВУ НА ОПЛЕНЦУ
БОРИША И. РАДОВАНОВИЋ1
ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ШУМАДИЈЕ
КРАГУЈЕВАЦ
АПСТРАКТ: У раду се говори о Карађорђевом убиству и збивањима

после убиства, преношењу његових посмртних остатака из Радо-
вања у његову задужбину у цркву у Тополи и у цркву на Опленцу,
на основу до сада мало познатих сведочанстава.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Карађорђе, посмртни остаци, црква, Опленац,
1. radovanovic.borisa@gmail.com
БОРИША И. РАДОВАНОВИЋ 125

I
Карађорђева биографија не завршава се убиством у Радо-
вањском лугу 1817. године и одсецањем његове главе и слањем
образине у Цариград, него се тек преношењем његових по-
смртних остатака у цркву на Опленцу наставља, дајући тако
његовој личности митско значење.
Вођа Првог устанка, Карађорђе Петровић налазио се јула
1817. године у изгнанству у Русији.2 Немирног духа, оптерећен
идејом ослобођења Србије од вековног тлачитеља, у најтежим
тренуцима изгнанства није губио наду у скоро ослобођење ср-
пског народа. У току боравка у Русији Карађорђе је у Петрогра-
ду ступа у везу са грчком организацијом Хетерија и на њихов
наговор доноси одлуку да пређе у Србију.3 Из Хотина где је та-
да боравио, кренуо је у Србију јула 1817. године (на Петровдан),
са још два момка - Кара Павлом и Радованом Тошковићем.
Они су путовали самостално, одвојено од Карађорђа, како у
скупини не би изазвали сумњу.
2. Карађорђево порекло губи се у предањима и легендама сачуваним код ср-
пеког народа. Карађорђе се оженио са Јеленом Јовановић из села Маслoшева
код Страгара, са којом је имао три сина: Симу, Алексу и Александра и четири
ћерке: Саву, Сару, Полексију и Стаменку. Учествовао је као фрајкор у ауст-
ријско – турским ратовима скраја 18 века и хајдучким четама а 1804. на збору
у Орашцу изабран је за вођу устанка и осланајући се на револт народа про-
тив турака предводио ослободилачку борбу српског народа из које је “васкрс-
ла“ српска држава. Године 1808 признат је за „врховног предводитеља српс-
ког” а 1811. године уставном реформом скупштина му је потврдила звање вр-
ховног вожда и право наслеђа у његовој породици чиме је установљен мо-
нархијски облик владавине у ослобођеној Србији. Почетком октобра 1813.
године прешао је у Аустрију (Земун) и све до 1817. живео у изгнанству. Виде-
ти П. В. Крестић, Карађорђе Петровић Ђорђе, биографија у Српском био-
графском речнику, том 4, И-К, Матица Српска, Нови Сад, 2009, стр. 826 – 829
и литературу.
126 БОРИША И. РАДОВАНОВИЋ

За хронологију преношења Карађорђевих посмртних остатака…
Пошто је вест да се Карађорђе налази на територији Србије

стигла од Вујице Вукићевића,4 кнезу Милошу Обреновићу, уз-
немирили су се духови. Одлуку да се убије Карађорђе, кнез
Милош није могао донети сам, па је затражио мишљење српс-
ких кнезова окупљених у „Народној канцеларији“ у Београду и
београдског везира. Пошто су му сви они дали сагласност, а не-
што доцније и представници Турске и Русије, створени су ус-
лови да се овај чин поткрепи „народном вољом”. Тиме је било
омогућено кнезу Милошу да се пред народом, оправда, али и
да се у обрачун два господара у Србији Милоша и Карађорђа,
умеша Турска и Русија. Обе ове силе ставиле су се на страну
Милоша, што је утицало и определило даљи ток ствари у Ср-
бији.
Милан Ђ. Милићевић о том догађају пише:
„На Петров дан 1817. Караћорће на Раму пређе

преко Дунава у Србију. С њим је био само момак му
Наум Крнар. На Орашју се превезу преко Мораве у
нахију Смедеревску, и ту се Ђорђе јави Вујици Вули-
ћевићу, нахијском кнезу, који га смести на колиби
неког Драгића Војкића из села Радовања, докле се је
3. Хетерија је тајно удружење грчких патриота основано 1814. године у Оде-
си са циљем организовања устанка за ослобођење од Османског царства.
Покрет је на своме почетку имао циљ да се обнови Византија. Међу Србима
имао је своје присталице. Једна српска организација налазила се у Нишу, где
су били 1821. године похапшени и јавно обешени. Најпознатији међу обеше-
ним је био Владика Милентије. Карађорђе је ступио у везу са овом организа-
цијом у преко Ђорђа Јоргаћа, Грка, учесника првог српског устанка.
4. Вујица Вулићевић, кнез (Азања, 1773 - Грачац код Врњачке Бање, 1828), ис-
такнути учесник оба устанка. Војвода Смедеревске нахије постао 1805. годи-
не после погибје брата Ђуше. После пропасти устанка избегао у Аустрију а
потом живео у Бесарабији. На Карађорђев подстицај вратио се у Србију 1815.
године.

он дописивао и споразумевао с кнезом Милошем,

који је у то доба находио у Београду.“5
Драгићева колиба била је у густом лугу, начињена од про-
шћа уз један грм. Дању је Ђорђе ходао по околини, а у вече је
долазио колиби, где: вечерао и ноћивао. По неко вече долазио
му је Вујица те су заједно вечерали и разговарали се. То је
трајало докле Вујици није стигла од кнеза Милоша заповест: да
Карађорђа убије и главу његову пошаље у Београд. Сад је кнез
Милош могао мирно да оде везиру и саопшти да је Карађорђе
у Србији. Није га држао у неизвесности, пошто је обавестио и о
одлуци кнезова.6 Марашлија је тиме Обреновића подсетио на
верност султану и, за сваки случај, претио му огромном војс-
ком која би пошла на Србију уколико наум не оствари. Кнез је
замолио везира за стрпљење од пет; за које време намерава да
обави посао. Састанак кнеза и везир; могао је бити 23. јула 1817.
године. Пошто је донео одлуку кнез Милош је наредио писару
Анта Протић, кнежев поверљив човек Тома Вучић Перишић и
Павле Сретеновићу да оду код Вујице Вулићевића са поруком
да се Карађорђева глава донесе у Београд.
Аустријске власти похапсиле су и испитале саучеснике у
пребацивању Карађорђа у Србију. Поповић и Стојковић су ка-
жњени, a Остојић и Миљковић су пребегли у Србију где су се
крили од српских власти. Кнез Милош је дошао до Миљковића
и одсекао му главу, док се Остојић извукао и вратио кући. О
убиству Карађорђа записао је Милићевић и ово:
5. М. Ђ. Милићевић, Карађорђе у говору и твору и твору, Београд 1904.
6. Боравећи у Београду почетком јула 1817. године, кнез Милош је окупио
кнезове који су били чланови Народне канцеларије и изложио им цео случај,
нагласивши при том да је решено да се погуби вожда Првог устанка. Кнезови
су дали сагласност а у доношењу такве одлуке посебно се истицао Павле Сре-
теновић из Лисова.

„Јула 12. у вече, (24. јул 1817) за вечером, Вујица је

нуткао Карађорђа ракијом: - Не могу, брате, рекао је
Карађорђе: нешто ми стоји ево овде! и покаже пр-
стом на грло. Док су они у колиби вечерали, Вујичи-
ни су момци стајали пред колибом и гледали како
они једу и разговарају се. На један мах рећи ће Ка-
рађорђе Вујици: - Коекуде, Вујица, онај ме момак не-
како врло ружно погледа. Баш мy реци да се одмак-
не даље! То је био Вујичин момак Никола
Новаковић, тај исти који је и доведен ту да Вожда те
ноћи убије.”
Међутим, још је за дана, док је Карађорђе ходао по лугу,

прошће од колибе, Карађорђу с леђа, било повађено из земље
па тек само прислоњено да се врло ласно може размаћи.
По вечери и по дужем разговору, Вујица прилеже да спава,
Карађорђе је био дуго будан. Тек пред зору савлада га сан, и он
заспи. Уто време Наум се лагано дигне из колибе, и сиђе малко
ниже на воду, да се умије, и за Вожда да донесе јаковне воде.
Никола Новаковић тада размакне оно прошће од колибе, и се-
киром тресне Карађорђа, и главу му одсече. Наума пак убију
кад се с воде враћао. Карађорђе Петровић је убије у Радовањс-
ком Лугу, код Велике Плане, у срезу Јасеничком 25. јула 1817.
године.7 Овим чином отворено је династијско питање у Србији
које ће оптерећивати политичке односе током читавог девет-
наестог и прве половине двадесетог века у Србији.
7. В. Б. Савић, Карађорђе III, 1503-1506, 1508-1510; Кнез Милош прича о себи,
Београд 1893, стр. 15; М. Милићевнћ, Карађорђе у говору, нав. Дел. стр. 114-117;
С. Милутиповић-Сарајлија, Сербијанка, стр. 501-513; М. Гавриловић, Милош
Обреновић I, 357-360; А. Ивић, Смрт Карађорђа, стр. 7-8; Г. Елезовић, Ко је из-
дао наређење да се погуби Карађорђе, Политика, 25. децембар 1935; Д. Страња-
ковић, Карађорђе, стр. 68-70.

Грижа савести брзо је обузела Вујицу Вулићевића. Он је, у

знак покајања, подигао цркву брвнару (1818), између Велике
Плане и Радовања, коју је народ тога краја назвао „Покајница“
Момци који су требали да пређу у Србију (Кара Павле и Ра-
дованом Тошковић) пошто су у Белој Цркви чули за вождову
трагедију, a у Земуну су сазнали за неке појединости нису сме-
ли у Србију да пређу, као Карађорђеви момци, већ су се врати-
ли у Бесарабију да породици и емигрантима кажу шта су чули
о Карађорђевој смрти.
II
Место где се налазила трла у ливади Драгића Војкића, који
је био из Старог Аџибеговца, зове се Драгићевица. Оно лежи
северно од села Радовање, на брду Крушчици. Овде је некада
био густ луг, (отуда „Радовањски луг“), а почетком двадесетог
века остао је „само један лужник и на њему запис - урезан
крст”. Убиство је извршио Никола Новаковић из Лапова (по не-
кима из Брзана), по наредби кнеза Милоша, а под руководс-
твом војводе Вујице Вулићевића.
Црква Покајница није подигнута на том месту већ ниже у
Грабовачком Потоку. Она потпада под атар Велике Плане (Ја-
сеница). И за подизање ове цркве везано је предање по коме је
она подигнута од стране војвода Вујица у знак покајања за из-
вршени злочин, a пo другима кнез Милош од онога новца који
је убица нашао код убијеног. Још једна легенда забележена у
народу овог краја каже да је првобитан сандук који су намени-
ли Карађорђу био кратак због чега су морали да Вожду скрате
ноге и да су они који су то урадили добили надимак „Пикље“.
Ово не одговара стварности јер се као оснивач села помиње не-
ки Радован „Пикља“ много раније.
Интересантно предање сачувало се код Лепеничана и о пре-
ношењу вождових моштију из Радовања у Тополу. Према за-

бележеним казивањима Миодрага Стевановића из Сипића,

после другог светског рата, о преношењу Карађорђевих посмр-
тних остатака из Радовања у цркву у Тополи, постоји и ова ле-
генда коју је он слушао од свог деда. Карађорђе је у селу Си-
пићу код Раче имао побратима неког Милосава, кога су
називали „Милосавац“. Књегиња Љубица Обреновић, храбра и
одважна жена, одмах после убиства тражила је да се посмртни
остаци њиховог кума пренесу у његову задужбину у Тополу, да
ли без знања или са знањем кнеза Милоша тешко је утврдити.
Она је чак и пронашла ко би то могао најбоље да уради. Био је
то гореспоменути Карађорђевоог побратима Милосавац. Ње-
му је речено да преко ноћи откопа Карађорђево тело и пренесе
у цркву у Тополу. Он је прихватио ову понуду и једне ноћи са
још неколико сељана отишао у Радовање на место Драгићевац
и откопао вождово тело. Тело су из предострожности умотали
у мокру детелину и на волујским колима преко ноћи дотерали
у Сипић, где је у подруму Милосавчеве куће остављено преко
дана све до идуће ноћи када је пренето у Тополу и ту сахрање-
но.8
Званична историографија каже да је вождово и Наумово те-
ло истог дана, (25. јула 1817), без главе, било закопано на месту
погибије, код једнога бреста. Према казивањима која су забеле-
жена доцније о том како је тело први пут сахрањено каже се да
је “најпре положено тело Наумово па по њему Карађорђево“. У
том гробу је лежало Карађорђево тело све до 1820. године, када
је извађено и пренет у Тополску цркву, коју је подигао Ка-
рађорђе у време првог устанка.
То место брзо је заборављено јер се из једног описа из 1870. го-
8. Видети о томе: Р. Љушић, Карађорђе, биографија, Завод за уџбенике и на-
ставна средства, Београд, 2005; Т. Радивојевић, Насеља у Лепеници, књ. 27,
СКА, Београд, 1930, стр. 199. Казивање фотографа Срећка Бранковића поре-
клом из Сипића, дато аутору јуна 2012. године.

дине види да се на том месту, где је Карађорђе био сахрањен у

Радовањском лугу, налази само „један граничев крст, па и он
није стајао усправо него изваљен, а више крста имала је једна
велика граница (дрво).“ Шта је било са вождовом главом, коју је
према наређењу кнеза Милоша требало послати у Београд?
Карађорђеву главу послао је Вујица Вулићевић у зору 25. ју-
ла 1917. године, на св. Арханђела Гаврила летњег, по Павлу
Сретеновићу кнезу Милошу Обреновићу. Вождова глава стиг-
ла је у Београд истог дана кад је и одсечена. Сутрадан 26. јула
1817. године, кнез је дао главу једном београдском касапину да
је одере, да скине кожу и да је осушио и испунио памуком и та-
ко му је врати. Касапин је за један дан завршио посао. Ово доз-
најемо по томе што је обрађено вождово лице – образина (мас-
ка), предата београдском везиру већ 27. јула 1817. године. Он је
треба да је упути у Истамбул султану како би се она изложила
у Сарају, како је у Турској био обичај у то време.9
Марашли-али паша био је веома задовољан оваквим исхо-
дом догађаја. Пошто су му предали Карађорђеву образину, од-
мах је о томе известио све околне везире. Потом је наредио да
вождову образину не носе поуобичајеној процедури у Цари-
град татари, него царски чокадари. И на овај начин хтео је да да
томе чину велики значај Чокадари су из Београда кренули 31.
јула 1817. године. Заједно са Карађорђевом образином послата
је Цариград и Наумова образина.10
9. Р. Љушић, Вожд Карађорђе, биографија, Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд 2005, стр. 469. Касапина који је од кнеза Милоша добио на-
ређење да одере главу, како није био обавештен чију главу је морао препари-
ра, дао се на посао. Међутим, када је препознао Карађорђа, пренетразио се,
ухватила га је грозница и врло брзо је преминуо.
10. Али–паша предао чокадарима 17/30. јула, а они из Београда кренули
18/31. јула 1817. године. Видети: М. М. Стојановић, Карађорђево убиство и
амбасадори Данске, Политика од 26. јула 1928. године.

Образина вождова стигла је у Цариград, после 31. јула 1817.

године, где је у турским круговима изазвала велику радост. У
једном извештају Дански амбасадор из Цариграда која је из-
вестила свог Министра спољних послова види се да је глава
послата на Диван 31. јула 1817. године и да и да још није истак-
нута на капији харема, како је то обичај налагао. То потврђује
и Владан Ђорђевић, док М. Гавриловић у свом делу о кнезу
Милошу Обреновићу (књ. I, стр. 360), наводи да је глава упуће-
на у Цариград 30. јула 1817. године. Највероватније да је обра-
зину Марашли Али–паша предао чокадарима 30. јула, а они из
Београда кренули 31. јула 1817. године. Када је образина била
поднесена султану, он није могао да верује да је то Карађорђе-
ва глава. Тек када су му српски депути у Цариград предали
Милошево писмо и превели га он је поверовао и веома се обра-
довао. Потом је издао наредбу да татарина, које је главу донео,
заогрну ћураком од скупоцена зибелина.
Народно предање зна да је образина била истакнута пред са-
рајем на бедему са натписом: „глава чувенога харамбаше срп-
ских хајдука званог Карађорђе”. Доцније је „некакав Грк хе-
териста украо ону испуњену Карађорђеву главу и однео у
Атину, и да је она тамо чувана у музеју“. У историјским доку-
ментима о овоме нема помена.
Што се тиче саме главе без образине (лобања) њу је опојао
протопрезвитер београдски Јован, 29. јула. 1817. године и по-
том је сахрањена „о деснују страну цркве београдске", близу да-
нашње Саборне цркве. Тако је лобања Карађорђева била укопа-
на у Београду поред Саборне цркве, па је доцније, када је 1819.
године тело Карађорђево ископано и пренесено у Тополу тамо
и погребена.
Кнез Милош Обреновић је истовремено, у Цариград ,,упутио
српским депутатима” писмо које су носили кнежеви татари.
Колико се Турцима журило да вести о Карађорђевој смрти
стигне у Цариград пре писма види се по томе што су чокадари

стигли у Цариград дан пре. Требало је што пре показати вож-

дов лик султану, пред којим су се донедавно „мрзле сузе фара-
она источнога”. Султан је био сумњичав, и тек пошто су при-
стигли кнежеви татари, и кад му је преведено Милошево
писмо, султан Махмуд II се уверио се да је пред њим била об-
разина Карађорђа Петровића. Султан је потом огрнуо чокада-
ре и татаре ћурковима од зибелина.
Карађорђева образина није истакнута на бедеме Сараја, како
је било уобичајено, из обзира према Русији, будући да је вожд
носио највиша руска одликовања.
III
Карађорђевим убиством започиње трећи, завршни чин по-
литичке драме,који је потресала Србију од почетка XIX века до
1817. године. Драма започета првим устанком, настављена дру-
гим устанком и завршена Карађорђевим убиством, једна је од
оних драма које су потресале српску политичку сцену крпз чи-
тав дуги деветнаести век.
Један од протагониста те драме био је кнез Милош Обрено-
вић, коме је урођена ерска лукавост и жестока и напрасита на-
рав,омогућила да савлада све препреке, доносећи често одлуке
у јарости и бесу, и да се ослободи јединог од такмаца за српски
кнежевски престо – Карађорђа Петровића. Биле су то судбо-
носне одлуке и за даљи развој Србије. И управо после убиства
Карађорђеви посмртни остаци постају предмет живог интере-
совања јавности у Србији. Ни научна јавност није у довољној
мери обратила пажњу на догађаје око преношења вождових
посмртних остатака. Ми ћемо покушати да реконструишемо
шта се све збивало са вождовим посмртним остацима до ко-
начног упокојења у Цркву на Опленцу.
Утврдили смо да су се Карађорђеви посмртни остаци почет-
ком августа 1817. године налазили на три различита места: 1)

тело без главе лежало је близу места на коме је убијен, 2) глава

без образине лежала је близу саборне цркве 3) а образина у Ца-
риграду на Султановом двору.
Карађорђево убиство изазвало је велике последице у народу.
Кнез Милош се због тога одмах потрудио да код народа себе
оправдаа кривицу пребаци на Карађорђа и Вујицу Вулићевића
а код Порте као покоран кнез издејствује привилегије, као што
је плаћање пореза одсеком.
Зна се да је писмо депутатима у Цариграду припремљено
неколико дана пре него што су Карађорђева и Наумова образи-
на послате султану. То писмо најречитије говори колико је
кнезу Милошу било стало да се оправда јер Карађорђа назва
„губитељем рода Сербскаго“, кога „сиротињски плач и сузе
уфатише и убише“. Није то само било правдање за убиство већ
и покушај кнеза да од Порте ишчупа неку привилегију за Ср-
бију.
Положај кнеза Милоша, после Карађорђевог убиства у Ср-
бији није био чврст и сигуран. Убивши вожда Првог устанка,
кнез Милош је Карађорђу „ставио мученички венац на главу и
учинио га трагичним јунаком“, приметио је Михаило Гаври-
ловић. У народу је жаљење за вождом било веома живо и опш-
те. Сви друштвени слојеви су га жалили.
Увиђајући то, књегиња Љубице Обреновић, супруга кнеза
Милоша, којој је Карађорђе био кум на венчању, прва је 1819.
године покренула питање преношења посмртних остатака
вожда Карађорђа из Радовањског луга у цркву у Тополу. Она је
захтевала од кнеза Милоша да Карађорђеве посмртне остатке
пренесе у Тополу и и ту сахрани у његову задужбину, како то и
наши обичаји налажу.
Цркву у Тополи Карађорђе је подигао у периоду између
1811. и 1813. године у време када је градио утврђени град, с про-
страним кулама. Тада је изградио и два конака за своју породи-
цу и госте. Црква је поред иконостаса имала и живопис. Осли-

кавање Карађорђеве цркве започео је Јеремија Михаиловић, а

довршио Петар Николајевић-Молер. Првобитно је та стара Ка-
рађорђева црква била покривена ћерамидом, док су кубета би-
ла покривена клисом. Црква у којој је лежали посмртни остаци
Вожда Карађорђа преправљан је неколико пута. У црквеној
порти подигао је Карађорђе школу и стан за учитеља. Ктитор-
ски натпис на цркви био је исписан на каменој плочи узиданој
изнад западних врата рељефним славено-сербским језиком:
„Изволенијем оца поспешенијем сина и соверше-
нијем стаго духа совршесја сејсти храм рождеста
пресвајатије Бциприимператору Александру свеји-
руском самодржцу трудом благоверного гдина Геор-
гија Петровича врховнога вожда сербскога народа и
супруге еро Елене и наследника их Алексија: лета
господње 1811”.11
Тако је по наредби кнеза Милоша Обреновића 1820. године
је откопана Карађорђева глава и пренета у Тополу, где је
састављена са телом. У Архиву Србије у документима Кнежеве
канцеларије налазимо податак да је 10. марта 1820. кнез Ми-
лош послао Герману ордене Карађорђеве: две звезде, две ленте
и на једној лентп крст, да он преда посланству у Цариграду а
ово Карађорђевој породици. Код Карађорђа није био нађен нн-
какав пасош. Већ следећег дана 11. марта 1820. године кнез Ми-
лош је писао Ђорђу Поповићу: “да одкопа главу почившега
господара Георгија, за које ће му Вуле показати где је закопата,
и да пошље к Господару да ју господар с телом састави“. У пе-
риоду од од 11. до 15. марта 1820. године глава је откопана и
упућена у Тополу. Ово дознајемо из одговора који је Ђорђе По-
повић упутио кнезу Милошу 15. марта 1820. године. У том пис-
му он каже: „Пошаљем главу покојног Господара Георгија“.
Кнез Милош је 16. марта 1820. наредио игуманима манастира
11. Б. Радовановић, Огледи из архивистике, ИАШК, Крагујевац 2010, стр. 102.

Вољавче и манастира Благовештења, Михаилу и Јосифу да оду

у Тополу са свештеничким окрутом и тамо „надгробну молит-
ву сотворе“.
Михаило Гавриловић је на основу докумената из Кнежеве
канцеларије у Архиву Србије у књизи о кнези Милошу Обре-
новићу (књ. I, стр. 360) утврдио да је 15. априла 1820. кнез Ми-
лош наредио београдском митрополиту „да у Тополу дође и
гроб поч. Господара Ђорђа Петровића посвети и пошто испра-
ви парастос учини нека к нама у Крагујевац дође.“ То је сигу-
ран датум после кога су Карађорђеви посмртни остаци, глава и
тело, сахрањени у цркву у Тополи, његову задужбину.
Хаџи-Никола Брзак је 9. јуна 1822. кнезу Милошу послао са-
бљу коју је Карађорђе поклонио генералу Червенки. Ову је са-
бљу касније кнез Милош 12. јуна 1822. поклонио своме брату
Јовану Обреновићу.
По наређењу кнеза Милоша од 16. марта 1820. године,
Београдски митрополит Агатангел и игумани манастира
Вољавче и Благовештења, Михаил и Јосиф, су „гроб поч[ив-
шег] Господара Ђорђа Петровића посвети[ли]” и „исправни
парастос учинили”.
Кнез Милош Обреновић је 16. Априла 1820. године тражио
од Београдског митрополита да дође у Тополу и Карађорђев
гроб „посвети“,што значи да је „парастос“ Карађорђу могао би-
ти само после тог датума. Пошто је завршена „надгробне мо-
литве“ кнез Милош је у зиду изнад гробнице поставио плочу
од црвеног мермера са натписом: „Овде леже кости Георгија
Петровича Чернаго, подавшаго сербскому народу начаток ко
избавленију у 1804 лета, бившаго по том верховним вождем и
господаром до 1813 лета тогоже народа, a у овому наведен инт-
ригами непријатеља сербскиј уклони сја у Аустрију, но отуда
после јединогодишњаго ареста пресели сја в Росију, где со воз-
можноју почестију от правителства приемлен; но не-известно
из какова узрока избеже отуда и в Сербију возврати сја, но овде

от турскаго правителства усеченијем глави живота лиши сја,

месеца јулија 1817 года.”
У тополској цркви, вождовој задужбини, налазиле су се ње-
гове тело до 1930. године, када су пренете у Опленачки маузо-
леј, где и данас почивају.12
Зна се да је Карађорђев гроб био предмет опсежне анализе,
први пут 1911. године, на захтев краља Петра I Карађорђевића
када је он наредиода се отвори вождов гроб и да се провери да
ли је тело сахрањено с главом. Радовима је руководио архитек-
та Коста Јовановић, поверљива личност краљева. О том до-
гађају остао је запис из пера Душана Шијачког: “Нађено је у
једном потпуно иструлелом храстовом сандуку не само цело-
купно тело, но на највеће изненађење и сама лобања стављена
тачно на своје место. То је било веома важно откриће. Апсолут-
но сигуран доказ да је то била вождова лобања јесте чињеница
да се на њеној левој страни, више уха, види удубљење које је
открило тачно начин како је Карађорђе убијен. На лобањи се
врло јасно види да је покојник ударен тупим оруђем по глави,
сасвим сигурно ушицом од секире.” У запису се наводи да је
цело тело сачувано у потпуности и да само недостају атлас (но-
сач) и још два кичмена пршљена испод њега. То се објашњава
тиме да су убице када су одсекле вождову главу, са њом су од-
неле и та два пршљена, која су највероватније бачена кад су
ћурчије главу одрале.
IV
Црква посвећена Св. Ђорђу на Опленцу у којој су коначно
похрањени вождови посмртни остаци припада Задужбинском
имању „Опленац“ у Тополи, Задужбину је основао Крађорђев
12. АС, ф-КК; М. Гавриловић, Милош Обреновић, књ. I, Београд 1908, стр. 360,
/напомена 934/.

унук Петар I Карађорђевић (Београд 1844–1921), 18. новембра

1914. тестаментом. Управа двора је 1922. године започела је ак-
тивности око формирања задужбине. Црква Светог Ђорђа на
Опленцу је освештавана неколико пута мада сви радови нису
били готови а нарочито свечано 1930. године, када су пренесе-
ни посмртних остаци вожда Карађорђа Петровића из цркве у
Тополи у цркву на Опленцу. Отварање цркве у Тополи и пре-
нос посмртних остатака добило је свој епилог тако поводом ос-
већења цркве на Опленцу 1930. години. Како је било планирано
да се сви Карађорђевићи сахране у овом храму, априлу 1930.
године „законским црквеним обредом отворене су нишане у
зидовима”, и у њих је смештено једанаест чланова династије
Карађорђевића, да би потом били привремено смештени у пет
празних гробница испод пода крипте.
Припреме за освећење храма настављене се те године по
плану. Из гробнице у јужном краку крипте су 24. јула 1930. го-
дине. пренети посмртни остаци краља Петра, оснивача „За-
дужбине на Опленцу“ у северну певницу и смештени испод
саркофага са натписом „Петар I 1844-1921”.
Освећење храма извршено је 8. септембра 1930. године. Ос-
већење је почело у 8 часова. Чин освећења вршио је патријарх
Варнава са епископима др. Георгијем Летићем и Јованом
мостарским уз асистенцију дворског проте М. Поповића, прота
С. Гужвића и В. Бранковића и свештеника из Тополе Чеде
Ђорђевића као и два ђакона.
Тога истог дана, уз присуство Управника двора артиљеријс-
ког бригадног генерала Вуковића, намесника среза Јасеничког
проте Стевана Гужвића и инжењера Управе двора Смирнова,
пренети су посмртни остаци мајке Kapaђорђа Петровића, Ма-
рица, из привременог смештаја у ризници Св. Ђорђа, у гроб-
ницу јужног крака крипте, где су били остаци краљ Петра.13
Програм свечаности било је предвиђао и пренос Карађорђе-
вих костију из цркве у Тополи на Опленац. Припреме за свеча-

но полагање Карађорђевих остатака опленачку гробницу

обављене су још тога дана.
Отварању Карађорђевог гроба приступило се у недељу 31.
августа 1930. године после литургије коју је држао дворски про-
та Михаило Поповић, око девет часова. Пошто је прота окадио
гроб, скинута је плоча, а затим је почело откопавање вождовог
гроба. На пола метра дубине ископана је Карађорђева глава а
потом остале кости. Том приликом извршено је мерење поје-
диних делова костура, бедрењаче, вилице са двадесет два зуба.
Антрополошка мерења његових посмртних остатака – костију
извршено је тога дана. Доцнија израчунавања указују да је
вожд могао бити висок између 180 и 190 см.14 Потом је све поло-
жено ковчег, а с тим, у металној цеви, и записник о вађењу пос-
мртних остатака.
Дописник листа „Политика“ Миливоје Поповић описао је
овако вађење вождових посмртних остатака из гробнице то-
полске цркве. Пажљиво и лагано вађене су кости Вожда Ка-
рађорђа из мрачне гробнице, која лежи у задњем десном делу
тополске цркве, задужбине вожда Карађорђа. Редом су вађени:
глава, у којој је прво синула мисао о ослобођењу и у којој су се
стварали велики планови за борбу, руке које су крчиле нашем
народу путеве слободе, ноге које су прелазиле брда и долине
потоке и реке и свугде доносиле слободу потиштеном народу
и уништење азијатске власти, обележавајући прве границе Ср-
бије. И то не само у име и за слободу српског народа, него и у
име хуманости и цивилизације.“15
13. М. Јовановић, Опленац, храм светог Ђорђа и маузолеј Карађорђевића, 2
издање, Задужбина краља Петра I, Топола 1990, стр. 100.
14. Видети: Р. Љушић, нав. дело, стр. 510 и напомена 1 на страни 521.
15. Политика од 4. и 9. септембра 1930. године.

У Историјском архиву Шумадије у Крагујевцу сачуван је За-

писник о преносу посмртних остатака Ђорђа Петровића Ка-
рађорђа из тополске цркве у цркву на Опленцу:
ЗАПИСНИК
О преносу посмртних остатака Вожда народа српс-

ког Георгија Петровића из гробнице у цркви варо-
шице Тополе у нови ковчег, ради смештања 8. сеп-
тембра ове године, у цркви Блаженопочившег Краља
Петра на Опленцу.
Дана 31. августа 1930. године у 9,30 часова пре под-
не дошли су у цркву варошице Тополе управник
Двора арт. бриг. ђенерал Војислав Вуковић, дворски
прота Михајло Поповић и инжињер Управе Двора
Сергије Смирнов, у циљу да по налогу Њ. В. Краља
отворе гробницу Караћорћа, покупе његове кости и
сместе их у један нови ковчег.
За израду овог ковчега било је поручено архит.
Николи Краснову да изради неколико варијанти. Њ.
В. Краљ благоволео је одобрити пројекат бр. 2. Ков-
чег има споља дужину 1,90 м., ширину 0,65 м, виси-
ну 0,60 м., који је сав од храста тамне боје. Унутра
има један сандучић од плеха дужине 0,80 м., а ши-
рине равне ширини ковчега. Цео сандучић је обло-
жен са сомотом отворено црвене боје, на поклопцу
ковчега израћен је инкрустацијом стари српски грб.
Крсте и 4 оцила су од липе, а глава од црвене вишње.
Испод грба урезане су дате 1762-1817. Ковчег има и
ливене ручице.
У десет сати и десет минута горе поменути пуно-
моћници заједно са тополским протом Стеваном
Гужвићем и свештеником Чедомиром Ђорћевићем

и техничким пословоћом Управе Двора Милутином

Бонином, у присуству старешине среске испоставе у
Тополи Радишом Стојковићем, почели су скидати
решетку у десном углу цркве око мермерне плоче
изнад гробнице. Ово је трајало све до 10 сати и 30
минута, када је била скинута и мермерна плоча.
У једанаест часова приспео је Први Ађутант Њ. В.
Краља дивиз. ђенерал Рад. Ж. Стојановић, који је ос-
тао до краја церемоније. После скидања плоче иста
је остала привремено у цркви, док Њ. В. Краљ не од-
реди место за њу. У средини цркве био је намештен
један дрвени постољак у црнини, а на који је пос-
тављен нов ковчег.
Чим је била скинута плоча, појавила се једна
гробница, која је била празна на дубини око 70 сан-
тиметара, где се на дну видела земља.На западном
делу гробнице на земљи лежала је лобања потпуно
ван земље.Остали део скелета био је скоро сав пок-
ривен земљом. Видело се да је дрвени сандук истру-
лео, и земља, која је била у гробници изнад сандука,
пала на костур.
Лобања је добро очувана, две вилице лежале су
око ње. У обе вилице има 21 зуб и још један зуб
нађен је који је испао из вилице.Зуби су потпуно
здрави.Обим главе је 51 сантиметар.
Са највеђом пажњом а под надзором г. г. пуно-
мођника и свештенства, рукама је копана земља и
вађене кости. Копање је почето од главе, и нађено да
костур није био дирнут, тако да су кости биле свака
на своме месту.
Приликом копања прве су се појавиле, у једанајест
сати, ребра, и даље делови кичме и лопатица. Друга
лопатица откопана је у 11,10 сати, даље у 11,20 сати

кости од руку од рамена до лаката имала је 36 санти-

метара. Измерене су биле даље и кости ногу. Од бу-
тине до колена има 52 са-нтиметара, а кост од коле-
на на ниже 43 сантиметара.
Од старог дрвеног сандука није остало ни парчета,
све је иструлило, само на месту где је било дно ста-
рог сандука земља је била сасвим црна.
Крај ногу био је испод зида (источна страна гроб-
нице) тако да вађе-њем овога дела костура овај зид
био је порушен и извађен.
Кроз разне делове костура продрле су жиле од баг-
рема, који је ван зида цркве.
Земља која је вађена била је још једанпут прегле-
дана и нађени су ситни делови кости, покупљене за-
једно са свима остацима, а земља је смеш-тена на-
траг у гробницу, изнад које ђе бити намештен патос
од камених плоча као у осталој цркви.
Кад су посмртни остаци били покривени у нови
ковчег био је потпи-сан следеђи акт: 1930. год. авгус-
та 31. ми доле потписани по налогу Њ. В. Краља
Александра I отворили смо гробницу у Тополоској
цркви у којој је до сада почивао блаженопочивши
ВОЖД СРПСКОГ НАРОДА ГЕОРГИЈЕ ПЕТРОВИЋ
и скупили смо ове посмртне остатке његове, сложи-

ли их пажљиво по реду у нарочити ковчег, који се
има пренети у Задужбинску цркву Бла-женопочив-

шег Краља Петра на Опленцу ради смештања под

мермерни саркофаг где ђе вечно да почива.
УПРАВНИК ДВОРА
арт. бриг. Ђенерал Војислав Вуловић, ср.
ДВОРСКИ ПРОТА
Михајло Поповић с. р.
ИНЖЕЊЕР УПРАВЕ ДВОРА
Сергије Смирнов с. р.“16
V
Посмртни остаци вожда Карађорђа пренети су из Тополске
цркве у Цркву Св. Ђорђа на Опленцу 8. септембра 1930. годи-
не. Ова церемонија била је у склопу освећења Цркве на Оплен-
цу. Службу, која је на Опленцу почела у 8 часова, вршио је пат-
ријарх српски Варнава са епископима Георгијем Летићем и
мостарским епископом Јованом уз асистенцију дворског проте
М. Поповића, проте С. Гужвића В. Вранковића и свештеника
тополске цркве Чеде Ђорђевића. Освећење цркве и прва служ-
ба уз присуство краља, његове породице и најугледнијих зва-
ничника Краљевине Југославије била је завршено у 9 и 30 часо-
ва.17
За време док је на Опленцу вршено освећење цркве и служе-
на прва литургија у варошици Топола испред Карађорђеве цр-
кве окупило се мноштво света. У црквеној порти стајало је око
400 сељака из Шумадије који су за ову прилику нарочито поз-
вани. Они су направили шпалир лево од улаза у цркву. Десно
16. Историјски архив Шумадије, Крагујевац, књ. I, I, 3-1930. Записник је пу-
бликован у Зборнику докумената које је објавио Велибор Берко Савић, Ка-
рађорђе III, документи, Дечје новине, 1988, књ. 3, стр. 1519.
17. Политика од 9. септенбра 1930. године, стр. 1.

од улаза у црквену порту стајали су војници краљеве гарде а

пред црквом лево од улаза високе званице на челу са председ-
ником владе Живковићем и члановима владе. Од цркве према
Опленцу било је много позваних гостију из Београда и других
места али и радозналог света који је дошао да испрати вожда
до његовог вечног боравишта. Почетак износа Карађорђевих
посмртних остатака започео је у 10 и 45 часова, а наговештај су
дала звона која су се огласила са Карађорђеве цркве.
Пошто је су цркву ушли: краљ Александар Карађорђевић у
генералској униформи, кнез Арсен у генералској униформи и
кнез Павле у мајорској служен је у цркви кратки обред над ков-
чегом са вождовим земним остацима. За то време шест црних
коња довукло је лафет близу улаза у цркву. Потом је поред ла-
фета стало 12 официра из краљеве гарде, шест са једне шест са
друге стране, који ће пратити ову поворку до Опленца. У Певн-
ци је било Певачко друштво „Карађорђе“ које је због скученог
простора у цркви било преполовљено. Из цркве је први изашао
Патријарх српски Варнава, са епископима и свештенством а за
њим маршал двора генерал Димитријевић.
Ковчег са вождовим костима изнет је из цркве тачно у 11 ча-
сова. Најпре су из цркве у Тополи изашла два сељака и краљев
ађутанта г. Пекић затим су ишли чланови краљевског дома и
сељаци из Тополе. Они су подигли са катафалка ораховог црни
сандук увијен српском заставом (црвено-плаво-белом тробој-
ком), изнели из цркве и положили на лафет. Око лафета обра-
зовао круг а звона су почела да звоне. Иза краљевске породице
стајао је председник владе са министрима.1817
Тополске свештеник Чеда Ђорђевић, говорио је код ковчега.
Његов говор преносимо у целини:
„Данас из велике прошлости наше освежавамо је-
даи највећи моменат из логендарне историје наше
18. Исто, стр. 2.

изазивамо најлегандарнију лкчност. Захсалном ду-

шом клечимо пред највећим великаном нашим, це-
лом снагом нашом поздрављамо еног са којим је по-
чела нова историја нашега племена и нова слава
нашег имена. Сви скупа, спонтано, кроз пратњу и
манифестацију свих осећања наших и свих мисли
наших славимо онога кога је неумрли песник на
првим страницама свог неумрлог „Горског Вијенца“
прославио са речима „Ал' хероју тополскоме, Ка-
рађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху, к
циљу доспје великоме: диже народ, крсти земљу, а
варварске ланце сруши,из мртвијех Срба дозва, дуну
живот српској души.“
Славимо заједнички понос наш, славимо великог
Вожда Карађорђа, и на тај начин искупљујемо нај-
мањи делић дуга од огромне величине његове. Сли
има дугова неисплативих, као што има тренутака у
животу, када се једанпут изгубе, никада се више не
поврате. Дуг Карађорђа може испунити само огро-
ман пожар љубави, самопрегорења и патриотизма
према Краљу и Отаџбини.
Велики Вожде, дозволи ми да пред Твојим пра-
унуком, који је сада главни носилац наших циљева
и наших идеала који прегнућа свих нас марљиво
збира и упућује их на добру миле нам домовине.
Пред твојим унуком који је делом потврдио жарки
патриотизам према родној груди, и пред многоброј-
ним потомцима Твојим, који су, све, дошли да те
лично поздраве и да ти кажу: хвала; дозволи да од
многобројних момената из живота Твога изнесем са-
мо један, и сад, као у полусну, видимо под заставом
једног необичног човека, мрка погледа препланулог
лица, избраника у народном оделу у гуњу и чакши-

рама, са шубаром на глави и опанцима на ногама,

видимо Карађорђа и још нам се у ушима покреће
талас од оног силног узбудљивог вапаја, у који се
слише стотине гласова: с тобом ћемо и у ватру и у
воду.
Велики Вожде, семе из Твојих руку бачено на ово
плодно шумадијскио поље уродило је обилатим
плодом. Жетву на тој њиви довршили су Твој унук
Блаженопочивши Краљ Петар Велики Ослободилац
и твој праунук Краљ Југославије Александар, уз ис-
крену сарадњу Твојих потомака. Застава на брду
Орашцу развијена достојно је извршила своју за-
даћу, она је наше име као славно широм целог света
пронела; свуда, где се појавила доносила је прија-
тељима велику радост, а непријатељима велики
страх.
Велики Вожде, данас захвални потомци Твоји, на
челу са својим праунуком и нашим добрим Краљем,
земне остатке твоје преносимо из ове Твоје задсуж-
бине, која беше симбол Твоје државе у велелепну за-
дужбину Твога унука, која речито значи синтезу на-
шег расног уметничког израза и енергије, брду иза
кога се после 550 година робовања родило прво сло-
бодно сунце наше. Свети ликови са сводова смирено
ће Те тамо обасјати благошчу, која је божански дар.
Ту, у кругу њиховом, дочекаће се опет нашем наро-
ду она велика и дирљива бајка из прошлости када су
наши црквени поглавари и одлични стратези ства-
рали народну судбину. Никоме више не би прили-
чио овај велелепни дом за вечити одмор као Теби и
Твојим крвним потомцима, јер је ту сређена цело-
купна наша средњевековна уметничка снага,али и
наша народна величина. И та велелепна задужбина,

кад буде примила мошти Тоје, засјаће нарочитим

сјајем и постаће симбол расе, а Ти ћеш, узорати
Вожду, са витешким Краљем Ослободиоцем роди-
тељски бдити над победоносном Југославијом, коју
чаробно васкрсну и створи Твој Праунук, наш оми-
љени Краљ Александар I.
Нека ништа не поремети Твој лепи сан, нека ниш-
та не поремети молитву Твоју за добро наше домо-
вине.
Буди горд, Велики Вожду јер Ђорђе на Опленцу –
на обресан Твој прекаљује Твог Праунука у коме цео
народ наш, као некад у теби, и у Том Унуку гледа
највећег градитеља Отаџбине и да му нема равног
под сунцем.
Ова задужбина вечно ће потсећати наша по-
кољења на побожне ктиторе Блажено почившег
Краља Петра I ослободиоца и данашњег нашег Узви-
шеног Краља Александра I.
Вечна слава Вожду Карађорђу Краљ Александру и
његовом Унуку Краљ Александар и његов узвишени
Дом!“19
Читав овај обред завршен је у 8. септембра 1930. године у 12

часова и 15 минута. После полагања моштију вожда Карађорђа
и кратког опела, Краљевска породица и званице упутили су се
пешице кроз парк ка дворцу где је био приређен ручак.
Закључак
Збивања у Србији на политичком плану у лето 1817. била су
обогаћена једним новим великим догаћајем: погибијом Ка-
раћорћевом у Радовањском лугу 13/25. јула. Овај догађај ће
19. Политика, бр. 8025, Београд 9. септембар 1930, стр. 2.

одиграти важну улогу у даљој изградњи српске државе. Уби-

ство врховног Вожда српског народа Карађорђа Петровића у
Радовањском Лугу код Велике Плане одјекнуло је у српском на-
роду Београдског пашалука снажно, али и у осталим српским
крајевима, нарочитио код српског живља у Аустрији и Црној
Гори. Када је Митровска скупштина народних старешина 6.
новембра 1817. године прогласила кнеза Милоша Обреновића
за наследног кнеза Србије, а како је то право већ раније било
признато Вожду Карађорђу, отворен је “династијски рат“, из-
међу Карађорђевића и Обреновића, који ће трајати готово чи-
тав један век, а најречитије ће се испољити кроз однос према
посмртним остацима вожда Карађорђа „трагичног јунака“ ове
драме.
Утврђивање хронолошког следа догађаја око преношења
посмртних остака Вожда Карађорђа, важно је питање за исто-
риографију, али и за националну историју српског народа у
целини. Догађаји око преношења посмртних остатака вожда
Карађорђа представљају једиствен процес који је започет уби-
ством, а чији је природни наставак био преношење посмртних
остатака Карађорђа Петровића на неколико различитих места
да би се 1930. године упокојило у цркву Св. Ђорђа на Опленцу.
Извори и литература
Историјски архив Шумадије – Крагујевац Фонд Задужбинско имање

Опленац Топола 1922 – 1945, к I -XXII.
Миле Недељковић, Задужбина Краља Петра I, Опленац 1997.
Миленко М. Вукићевић, Карађорђе, I—II, Београд 1907-1912.
Миладин Стевановић, Кнез Александар Карађорђевић, Службени
гласник, Београд 2008.
Миодраг Јовановић, Опленац - храм светог Ђорђа и маузолеј Ка-
рађорђевића, Топола, 1989.
Радош Љушић, Вожд Карађорђе, биографија, Завод за уџбенике и

наставна средства, Београд 2005.

Драгољуб Р. Живојиповић, Краљ Петар I Карађорђевић, I—III,
Београд 1988-1990-1994.
Петар Мркоњић (Петар А. Карађорђевић), Дневни записи једног уста-
ша о босанско-херцеговачком устанку 1875-1876. године, Београд
1983.
Милан Ђ. Милићевић, Поменик, Београд 1990.
Милан Ђ. Милићевић, Успомене 1813-1855, Београд 1952.
Миле Недељковић, Топола, Карађорђсв град, Опленац, Топола 1989.
Велибор Берко Савић, Карађорђe I, II, III, Београд 1990.
Бориша Радовановић, Крагујевац у првом устанку 1804 – 1813, Кра-
гујевац 2011.
Бориша Радовановић, Архивски фонд „Задужбинско имање 'Опле-
нац' – Топола (1922 – 1945), Зборник радова „Огледи из архиви-
стике“, ИАШК, Крагујевац 2010.
Политика од 4. и 9. септембар 1930. године.

УСТАНАК
УДК: 929.65(497.11)"1804/1813"
929.651(497.11)"1804/1813"
929.9(497.11)"1804/1813"
СФРАГИСТИЧКО – ХЕРАЛДИЧКО –
ВЕКСИКОЛОШКО НАСЛЕЂЕ
ИЗ КАРАЂОРЂЕВА УСТАНКА
1804–1813. ГОДИНЕ
VEXILLOLOGICAL SPHRAGISTIC AND HERALDIC HERITAGE

OF THE FIRST SERBIAN UPRISING
МАРКО П. АТЛАГИЋ1
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У ПРИШТИНИ,
КАТЕДРА ЗА ИСТОРИЈУ
МИЛЕНКО Ђ. МАЦУРА
ТРЕЋА БЕОГРАДСКА ГИМНАЗИЈА
ЉИЉАНА М. МИХАЈЛОВИЋ
О.Ш. „БРАНКО РАДИЧЕВИЋ”, БЕОГРАД
1. atlagicmarko@gmail.com
МАРКО П. АТЛАГИЋ, МИЛЕНКО Ђ. МАЦУРА, ЉИЉАНА М. МИХАЈЛОВИЋ 153

АПСТРАКТ: У Првом српском устанку успостављени су хералдич-

ко-сфрагистичко-вексиколошки симболи као знаци српске држав-
ности, а произишли су из српске сфрагистике, хералдике и векси-
кологије средњег вијека. Ови симболи били су снажан мотив
устаницима у борби против Туракa. Аутори су обрадили један дио
печата, застава и грбовних симбола.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: грб, печат, застава, устанак, хералдика, сфрагисти-
ка, вексикологија.
Тема је веома широка и да би се ваљано обрадила и презен-

товала требало би много више простора и времена, па смо се
одлучили да обрадимо само области три помоћне историјске
науке – хералдике, сфрагистике и вексикологије – из Ка-
рађорђева времена. Наравно да све садржаје везане за ове три
помоћне историјске науке на овако скученом простору не мо-
жемо обрадити, па смо се одлучили само на основне проблеме
из споменутих научних дисциплина у задатом времену.2
Када је започео Први српски устанак 1804. године Србија се
нашла пред веома тешким задатком.3 Требало је водити борбу
за ослобођење од Турака и радити на изградњи српске ново-
вијековне државности. То су била два основна задатка која су
се поставила пред устанике.
Од избијања Карађорђева устанка 1804. године до краја вије-
ка, у политичкој историји Србије постоје два периода развоја.4
Први период је раздобље ослобођења од Турака, а други из-
2. Данас се, нажалост, у многоме занемарују помоћне историјске науке, а без
доброг познавања помоћних историјских наука нема историје. Помоћне ис-
торијске науке су, у ствари, историјски извори. Жалосно је што српски уни-
верзитети не посвећују значајну пажњу овим наукама, како на основним, та-
ко и на докторским студијама.
3. Владимир Стојанчевић, Први српски устанак, Београд 1994, 10.
4. М. Стевановић, Први српски устанак, Горњи Милановац 1994; Прота Ма-
тија Ненадовић, Мемоари, Београд 1980.
154 МАРКО П. АТЛАГИЋ, МИЛЕНКО Ђ. МАЦУРА, ЉИЉАНА М. МИХАЈЛОВИЋ

Сфрагистичко – хералдичко – вексиколошко наслеђе
градње нове српске државности. То нимало није био лак зада-

так. Та два раздобља политичке историје одразила су се и на
хералдику, сфрагистику и вексикологију, као веома важне по-
моћне историјске науке.
У том смислу, тај период развоја можемо подијелити на два
раздобља:
1) Устанички период – револуционарни или период хе-
ралдичко сфрагистичко вексиколошке дјелатности
2) Раздобље изградње хералдичких, сфрагистичких и век-
сиколошких симбола нововијековне српске државност,
које траје од 1830. до краја 19. вијека.
Основни циљеви Првог српског устанка били су, ослобођење
српског простора од Турака, а основни субјект тог ослобођења
била је војска, а њу обавезују заставе5 (оне су основни предмет
изучавања вексикологије), и изградња нове власти у тек осло-
бођеним српским крајевима, а ту област обавезно прате печа-
ти6 као основни предмет изучавања сфрагистике и грбови као
хералдички симболи.7 У ствари, формирање слободне српске
државе у крајевима тек ослобођеним од Турака захтјевало је
правну сигурност, како званичних тако и приватних аката, а
печати су били неопходан фактор осигурања правне аутентич-
ности докумената.
У раздобљу српске историје од једног вијека основни сфра-
гистичко хералдичко вексиколошки извори били су грбови
или грбовни симболи, заставе и печати, зато приликом изуча-
вања српских хералдичко сфрагистичких и вексиколошких
симбола овог времена, треба добро познавати основне постав-
5. Драгана Самарџић, Војне заставе Срба до 1918, Београд 1983, 36.
6. С. Шакота, Прилог сфрагистици Првог српског устанка, Београд 1960, 106.
7. Bartol Zmajić, Heraldika, Zagreb 1971, 197; Whitney Smith, Zastave i grbovi
svijeta, Zagreb 1980; Марко Атлагић, Помоћне историјске науке у теорији и
пракси, Београд 2007; Милић Милићевић, Грб Србије, Београд 1995.

ке хералдике, сфрагистике и вексикологије као помоћних ис-

торијских наука.
Већ приликом извијања устанка 1804. године устаничка
војска имала је заставе.8 Поред осталог, познато нам је да се
устаничка војска снабдјевала заставама из Хабзбуршке монар-
хије.9 Израда застава повијерена је била тада познатим слика-
рима Стефану и Илији Гавриловићу и Николи Апостоло-
вићу.10
У вријеме Првог српског устанка заставе су биле разнобојне.
Углавном су биле тробојне у разним комбинацијама, али су по
правилу биле црвено бијеле боје. У току устанка није постојала
једна јединствена застава устанка, већ је сваки поједини вођа
имао заставу. Поред оваквих застава биле су у употреби и за-
ставе барјаци крсташи.
Код израде заставе није постојало јединствено правило којег
су се морали устаници придржавати. Што се тиче броја херал-
дичко вексиколошко сфрагистичких симбола, он није био ве-
лик, али су симболи били различити. У заставама устаника,
8. Ђ. Петровић, Карађорђево доба. У: Весник војног музеја II, Београд 1954,
142.
9. Застава је разнобојни симбол, а означава припадност борбеној јединици,
броду, државно јединство и суверенитет. Различито се зове код разних наро-
да: Руси је зову знамја или флаг, Чеси је називају прапорац или прапор, али
и врло ријетко застава, Пољаци је именују хоругвом, Словенци је зову заста-
вом, а Мађари заско, Румуни стегом, стандартом и прапорцем. Турци је име-
нују барјаком, а Срби заставом и барјаком.
10. О српским заставама током средњег вијека, ми, нажалост, знамо врло ма-
ло, због недостатка вексиколошких извора из тога доба. Први подаци о заста-
вама код Срба потичу тек из друге половине 11. вијека (1078). Зетски владар
Михајло је те године, у тежњи да добије све знакове који су тада обиљежава-
ли државну независност, тражио од папе Гргура VII, поред круне, да му по-
шаље и заставе као знакове краљевске власти. Папа му је обећао да ће му по-
слати заставе које је он тражио.

симболи су били преузети из раније средњовијековне српске

хералдике, сфрагистике и вексикологије.
Карађорђе је већ 18о4. године имао своју заставу. Она се на-
лази у Историјском музеју Србије.11 Та застава се састоји од
плавог и блиједо жутог платна са два репа. На жутој страни за-
ставе налази се икона Св Стефана Првовијенчаног, који је
представљен опточеним крзном, у десној руци држи крст, а у
лијевој скипетар. Натпис на обје стране гласи:
„СТЬIЙ СТЕФАН КРAЛЬ СЕРБСКḮИ”
На другој страни заставе насликан је на црвеној подлози
златни крст са оцилима, а испред њега је текст:
„Србија носи као знак крст и одњила у црвеном

пољу; за крст она је претрпела многе ватре. Сада ка-
да је крст оборен, она наново подноси ударце. Стога
је судбина и стварно названа Сервијом“
Читава застава је опшивена црвеном свилом. Најинтере-

сантнија је војводска Карађорђева застава из 1811. године. Она
је добијена из Русије. Зато се на једној страни заставе налази
грб Русије – црни двоглави орао уздигнутих крила, са круном
изнад главе, а око коријена вратова, на грудима орла налази се
штит са ликом Св. Ђорђа који убија аждају, а око коријена
врата орла је орден Св. Андреја Првозваног; испред крила орла
избијају двије руке, које држе, лијева куглу, а десна скиптар.
Испод орла је натпис на руском језику, који симболизује руску
заштиту над Србијом. У пријеводу натпис гласи:
11. М. Валторовић, Заставе од 1804, Старинар III, IV, Београд 1893, 124; M. Ву-
кићевић, Из Карађорђева доба. У: Ратник, за 1913, 68; М. Карловић, О пореклу
и ауторима неких застава из Карађорђева доба. У: Зборник Mузеја Првох ср-
пског устанка II, Београд 1960.

„Овај орао руски милостиви штити Србију за

храброст, ствара је пространом. Утврђује да се унап-
ријед општа слобода српског народа заштити од по-
гибли. Даје своју ријеч да ново лице и име буде по-
тврђено“.
Друга страна има натпис, који гласи:

„Једна је воља свијетским дјелима општа и очита.
То се за земље плодне чине страшне борбе: снагу
вечним силама утврђује многа дјела ужасава, Србију
помаже, по ваздуху до небеса своје хвале сеју, крвљу
утврђује златомне оцијењује“.12
Испод натписа налазе се три грба: с десне стране крст са

оцилима, а с лијеве грб Трибалије (црна вепрова глава пробо-
дена стријелом), а испод оба симбола налази се савијена рука
која у шаци држи кривошију. Крст са оцилима на овој Ка-
рађорђевој застави симболизује српски народ13, док црна веп-
рова глава прободена стрелом симболизује Србију, а савијена
рука са исуканом сабљом или копњем знак је Раме (Херцего-
вине).
Симбол вепрове црне главе прободене стрелом, налазимо у
Жефаровићевој Стематографији и Витезовићевом грбовнику
(„Стематографији“). Међутим, овај симбол налазимо и раније
и то у грбовнику Улриха Рихентала из 1415. године, а ту је
представљен као симбол-грб „српског царства“, а тада српског
царства није било.
На српским средњовијековним споменицима овакав симбол
није пронађен све до данас. Симбол црне вепрове главе пробо-
12. Превод путописа и рецензија од Јована Ердељановића, Задругина из-
дања Јоакима Вујића, Путешествија по Србији, СКЗ, Београд, I, 164–165.
13. А. Соловјев, Историја српског грба, Мелбурн 1958, 43–45.

дене стрелом као грб Србије коришћен је у новом вијеку али га

нису вјероватно користили Срби, него угарски краљеви, и то
као претензиони грб.14 Касније ће овај симбол постати грб Бра-
ничева, односно Шумадије. У 19. вијеку, он ће неко вријеме, би-
ти разлог размирица између Мађара и Срба. Као претензиони
грб начи ће се, приликом крунисања Матије II, на медаљону, а
затим и у вријеме Фердинанда II. Испод сваког симбола, на
овим грбовима видљиво је слово „С“. Симбол црне вепрове гла-
ве, налази се понекад и на медаљону Фердинанда III. Међутим,
у колекцији краљевских печата од времена Матије II до добра
Фердинанда V, на великом краљевском печату значајну улогу
имао је грб са главом вепра, и то у разним варијантама. Сам
симбол вепрове црне главе старијег је поријекла. Како је рече-
но, био је презентован на сабору у Констанци 1415. године у
Рихенталовом грбовнику, као грб срспског царства. Највијеро-
ватније је црна вепрова глава, прободена стрелом, коришћен
као симбол средњевековне Србије, коју већина византијских
историчара у то вријеме назива Трибалијом. То потврђују и
мађарски краљеви, који уз остале симболе стално, од Матије II
до Фердинанда V, стављају и симбол Трибалије. Иначе, овај је
симбол из доста старијег времена, тј. из времена Трибала, а
Трибали су се стопили са осталим становништвом за вријеме
римског царста и за Србе били далека прошлост.
Шта симболизује крст са оцилима на Карађорђевој застави
из 1811. године? Тај симбол је коришћен као симбол васколи-
ког српског народа, и то у најзападнијим крајевима Славоније
и Хрватске у 18. и 19. вијеку (Гарешница, Бјеловар). Сам симбол
црне вепрове главе прободене стрелом коришћен је као симбол
Србије у свим српским земљама, а користили су га као нацио-
нални симбол васколиког српства, па и на Карађорђевој заста-
ви има такво значење, иако испод њега пише Сервиа, јер је Ср-
14. Вечерње новости, бр. 108, од 19. 4. 1896.

бија већ представљена црном вепровом главом прободеном

стрелом на застави, па не може једна земља бити представљена
са два грба два пута на истој застави.
На Карађорђевој застави налази се као симбол савијена рука
са исуканим мачем.15 О поријеклу овог симбола постоје разна
мишљења. У аустроугарској војсци је означавао храброст, јуна-
штво и снагу, а врло често су га носили и Срби у аустроугарској
војсци. Можда је то био један од разлога што га је Карађорђе
поставио на своју заставу из 1811. године, јер је сам вожд слу-
жио у тој војсци, која га је употребљавала као симбол јунаштва.
Међутим, тај симбол је највијероватније означавао териториј
Раме (Херцњговине), јер је Рама била једна од српских земаља,
а сам вожд је је ослобађајући Србију од Турака имао на уму
ослобађање и осталих српских земаља, па и саму Раму, те је
овај симбол био јак мотив за ослобођење Раме.
Слободно можемо констатовати да је на Карађорђевој заста-
ви из 1811. године црна вепрова глава прободена стрелом озна-
чавала Србију, савијена рука са исуканим мачем Раму (Херце-
говину), а крст са оцилима свеукупно српство. Са оваквим
симболима на застави, Срби су кретали у ослобођење свог про-
стора од Турака у Први српски устанак. Они су им били јако
мотивационо средство у борби и снажно будили национално
осјећање и патриотизам.
Из времена Првог српског устанка постоји и застава са чети-
ри симбола, а то је застава Хаџи-Мелентија Стефановића, која
се чува у ризници манастира Раче, а потиче из 1807. године. За-
става је плаво црвене боје, а на њој су приказани симболи крст
са четири оцила, окруњени црни кључеви, двоглави бијели
орао и савијена оклопљена рука која у шаци држи кривошију.
За примјетити је да се крст са четири оцила разликује од пред-
15. Р. Грујић, Аполигија српског народа у Хрватској и Славонији, Нови Сад
1900, 275.

става које се налазе на осталим заставама, пошто се на овој за-

стави налазе оцила која су окренута унутра ка крсту, што нам
говори да се ради о оцилима која симболизују српску право-
славну вјеру. Црни окруњени укрштени кључеви су знак Бо-
сне, пошто је то био један од симбола који је означавао
средњовјековну Босну. Бијели орао као Симбол Рашке означа-
ва Србију, а савијена оклопљена рука са исуканом сабљом сим-
болизује Раму (Херцеговину). Иначе, симбол бијелог двоглавог
орла користио се често као насљеђе куће Немањића и не-
мањићке Србије. Такве симболе налазимо, углавном, и на
осталим заставама из Првог српског устанка, а и касније. Такве
симболе имају и тзв. Регулашке заставе.
Што се тиче печата који носе обиљежје устанка, они се
јављају врло рано, неколико мјесеци по његовом избијању.16 У
вријеме устанка печате су добијали, углавном, имућни кнезо-
ви, војне страјешине и установе. Било је и појединаца са два и
више печата.17 Пошто је ово вријеме у Србји било вријеме опш-
те неписмености, улога печата је због тога имала посебан зна-
чај. Сам документ добија аутентичност тек када га снабдијемо
печатом, који се по правилу налази код власника. Печатом су
се служила и неписмена лица, јер је његова симболика била
свакоме разумљива.
Печати из времена Првог српског устанка имају изразито за-
падноевропску хералдички форму. Хералдички обичаји има-
ли су своју послије устаничких побједа, а посебно од појаве
Жефаровићеве Стематографије. Пошто су тада биле пригуше-
не националне аспирације, оне долазе до изражаја на печати-
ма. Зато су централни сфрагистички симболи били, у ствари,
16. Архив САН, бр. 377, од 14. јула 1804. Документ се налази у Музеју Првог
српског устанка.
17. За сада се зна за такве печате Карађорђа, Јакова Ненадовића и Луке Лаза-
ревића.

национални симболи. Као главни сфрагистички симбол поја-

вљује се крст са оцилима, наравно постављен на штиту, онако
како га је приказао витезовић, односно Жефаровић и њихови
предходници. Oвај сфрагистичко хералдичко вексиколошки
симбол, као и други симболи, штит, челенка, круна, савијена
оклопљена рука, двоглчави бијели орао, вуку своје поријекло
из Средњег вијека, тј. из његовог изворног хералдичког репер-
тоара.18
Представе симбола на печатима почесто су одражавале
смјернице устанка. У почетку устанка били су симболи који су
приказивали борбе уопште, а касније борбу за национално
ослобођење. Устанички печати, углавном, припадају грбовном
типу печата. Трофејни знаци као симболи војничких моћи та-
кођер су омиљени мотив устаничких печата, а састоје се од
различитог оружја и војне опреме.
За нас може бити посебно интересантно и Карађорђев печат
из 1806. године.19 Тај велики печат којим се служио Карађорђе
има три основна симбола. Први и најбитнији је крст са четири
оцила, јер је хералдички најважнији. Други укрштени кључеви
(симбол Босне), и трећи бијели двоглави орао – симбол куће
Немањића. Испод тога су заставе, копље, топови, ђулад и бојна
секира, дакле разне врсте оружја. Доњи део печата уоквирују
маслинове и храстове гранчице.
Сличног изгледа је и печат Правитељствујушћег совјета.20
Печат је округао са два централна симбола. У доњем дијелу на-
лази се крст са оцилима, симбол васколиког српства, а у лије-
вом дијелу је црна вепрова глава прободена стрелом – симбо-
лом Србије. Изнад њих су круне. Поврх свега налазе се зраци
18. Алекса Ивић, Сртари српски печати и грбови, Нови Сад 1910, 13, 9, 20.
19. Опис тог печата обрадио је Ј. Шафарик у: „Опис старих српских печата“,
Гласник српске словесности III, Београд 1851.
20. С. Шокота, Прилог сфрагистици првог српског устанка, Београд 1960, 108.

сунца лучно распоређени. Између оба симбола, надоље је го-

дина 1804, тј. година почетка устанка.
Са националног становишта врло интересантан је и печат
Луке Лазаревића.21 Има елипсасти облик. Типа је грбовног пе-
чата. У средини се налази крст са оцилима изнад којег је круна,
а око њега војни амблеми: топови, ђулад заставе, бојна сјекира,
сабља, копље и барјак крсташ, а све је ово постављено као по-
стоље. Легенда гласи: “Комедант шабачки Лука Лазаревић“
(ћирилицом).
На крају можемо констатовати слиједеће:
1. У вријеме Првог српског устанка постоје многе заставе,

чији су основни (централни) симболи крст са оцилима (сим-
бил васколиког српства), двоглави бијели орао (српски не-
мањићки и руски), савијена оклопљена рука, која у шаци држи
копље или исукану сабљу (симбол Раме), црни укрштени
окруњени кључеви (симбол Босне) и црна вепрова глава про-
бодена стрелом симбол Србије – Трибалије.
2. Ови симболи су произишли из српских средњовијековних
хералдичко сфрагистичко вексиколошких симбола, а пред-
стављају симболе српске државности и националног идентите-
та, а касније ће се наћи у грбу Србије.
3. Ови национални симболи су врло снажно дјеловали на ус-
танике, јер су им служили као мотив у борби против Турака,
поготово ако се зна да већина устаника није знала читати ни
писати.
Владимир Стојанчевић, Први српски устанак, Београд,1994.
Миладин Стевановић, Први српски устанак, Горњи Милановац, 1994.
Прота Матија Ненадовић, Мемоари, Београд,1980.
21. М. Милићевић, Исто, 70, 73.

Драгана Самарџић, Војне заставе Срба до 1918, Београд 1983.

С. Шакота, Прилог сфрагистици Првог српског устанка, Београд 1960.
Bartol Zmajić, Heraldika, Zagreb 1971.
Марко Атлагић, Помоћне историјске науке у теорији и пракси,
Београд 2007.
Милић Милићевић, Грб Србије, Београд 1995.
Ђ. Петровић, Карађорђево доба. У: Весник војног музеја II, Београд
1954.
М. Валтровић, Затаве од 1804. У: Старинар III–IV, Београд 1894.
М. Карловић, О пореклу и ауторима неких застава у Карађорђево до-
ба. У: Зборник музеја Првог српског устанка III, Београд 1960.
Александар Соловјев, Историја српског грба, Мелборн 1958.
Јоаким Вујић, Путешествије по Србији, СКЗ, I.
Вечерње новости, бр. 108, Београд 1996.
Радомир Грујић, Апологија српског народа у хрватској, Нови Сад
1900.
Архив САН, бр. 377, од 14. 7. 1804.
Алекса Ивић, Стари српски печати и грбови, Нови Сад 1910.
Гласник српске словесности III, Београд 1851.

MARKO ATLAGIĆ, MILENKO MACURA, LJILJANA MIHAJLOVIĆ
Vexillological sphragistic and heraldic heritage of

the First Serbian Uprising
Summary
Vexillological sphragistic and heraldic symbols during The First Ser-
bian Uprising During the First Serbian Uprising, flags, seals, coat of
arms and their symbols were used which were mostly the continuation
of medieval Serbian national sphragistic heraldic and vexillological sym-
bols.
Those symbols, especially the ones on the flags were strong motiva-
tional tool in the struggle for national freedom from the Turks. The main
Serbian national symbols, which are found on flags, seals and coats of
arms in the First Serbian uprising were: a cross with four symbols C
(symbol of the entire Serbdom), white double-headed eagle (symbol of
home of Nemanic), black boar's head (Simbil of Serbia ), bent arm hold-
ing a spear in its hand (the symbol of Rama-Herzegovina), crossed and
crowned keys (symbol of Bosnia) and various types of weaponry. Al-
though there was no single flag of the Uprise but every Duke had his
own flag. In addition to this the flag known as the banner of the crusad-
er was used as well.

УДК: 94(497.11)"1804/1813"
БОРАВАК КАРАЂОРЂЕВ У РЕСАВИ

ПРЕД ИЗБИЈАЊЕ УСТАНКА
ОЛИВЕРА М. ДУМИЋ,
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ1
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У раду је покушана реконструкција кретања Карађор-

ђа од лета 1803. године до почетка устанка са посебним освртом на
његов боравак у Ресави у зиму 1803/04. године. Oвај његов боравак у
Ресави прилично je јак доказ о помном планирању устанка. На кра-
ју су дате и кратке биографије попа Миљка и кнеза Петра.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Први српски устанак, Карађорђе, кнез Петар, поп
Миљко, Станоје Главаш, Миљков манастир, Ресава, Стеван Синђе-
лић, Гложане.
1. ndjokic05@gmail.com
ОЛИВЕРА М. ДУМИЋ, НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ 167

Премда је о Првом српском устанку и Карађорђу написан

огроман број књига, а о научним и стручним радовима да и не
говоримо, јасно је да има још доста тога да се расправи. Још су
неки радови академика Стојанчевића од пре три деценије по-
казали да у српској историографији, кад је реч о Првом срп-
ском устанку, има много заблуда, али на жалост у међувреме-
ну није било запаженијих покушаја да се те заблуде исправе.
Да није било научног скупа у Вишеграду 2004. године, органи-
зованог пре свега заслугом Академије наука Републике Срп-
ске, не би било ни обележавања два века Првог српског устанка.
Чак ни Матица српска није успела да попуни ни један број свог
Зборника за историју текстовима посвећеним устанку. Ни на
научним скуповима посвећеним Делиграду и Чегру готово да
није било истраживачких радова. Никако није за похвалу за ср-
пску историографију што се на поменутим скуповима, уз још
неколико других ретких изузетака, само радови аутора ових
редака оцењивани као производ нових истраживања. (Ђокић
Н., 2004; Ђокић Н., 2006; Ђокић Н., 2007; Думић О., 2007; Ђокић
Н., 2010; Ђокић Н., Думић О., 2010) Готово у потпуности су пре-
овладале компилације. У међувремену су и М. Недељковић, Б.
Савић и Ж. Андрејић (Андрејић Ж. 2003; Андрејић Ж. 2003.б;
Андрејић Ж. 2004; Андрејић Ж. 2004. б; Андрејић Ж. 2004. в; Ан-
дрејић Ж. 2011; Андрејић Ж. 2011. б) дали неколико вредних ис-
траживачких радова али су и они, на жалост, остали без дужне
пажње у научним круговима.
Циљ овог по обиму невеликог рада је пре свега да скрене па-
жњу управо на то колико је постојећа објављена грађа остала
неискоришћена. Инсистира се на великим темама а детаљи
нису добро обрађени. Због тога и синтезе имају много недоста-
така. Овог пута смо узели да обрадимо управо један такав де-
таљ – боравак Карађорђев у Ресави неких месец дана пре из-
бијања устанка. Премда на први поглед неважна тема, као што
ћемо видети, она ће нам омогућити доношење неких много
168 ОЛИВЕРА М. ДУМИЋ, НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ

Боравак Карађорђев у Ресави пред избијање устанка
ширих закључака и покретање нових питања која за сада оста-

вљамо нерешена.
Први је озбиљније о овоме писао Стојан Новаковић. Он ка-
же:
„Пред Божић исте године отиде Карађорђе с Јо-

кићевим братом Андријом на Остружницу, где се
састане с Милошем Урошевићем и Костом Добанов-
чанином, свињарским трговцима из Земуна, те на-
бави нешто пушчаног праха. Одмах потом Кара-
ђорђе отиде преко Мораве к неким пријатељима у
Ресави да нешто предузме и приуготови. Јокић по-
миње да је Карађорђе преко Мораве имао и неког
друга Миленка, који се био примио да друштво за
тај посао врбује по нахијама Пожаревачкој и Смеде-
ревској. Је ли то потоњи чувени војвода Миленко
Стојковић или неко други, тешко је одлучити. По
причању Јокићеву Карађорђе се отуда вратио око св.
Саве 1804 с неким хајдуцима.” (Новаковић С., 1954,
66)
Интересантно је да је да се тим „неким” хајдуцима знају

имена и презимена и да је њихов вођа био, нико други, до Ста-
ноје Главаш. И остали хајдуци су људи који ће играти запаже-
ну улогу касније у устанку – као рецимо Милосав Лаповац.
Новаковић је вероватно намерно прећутао ове детаље јер се не
би уклопили, као шта ћемо даље видети, с његовом основном
тезом да је устанак избио спонтано и да није било никаквог
планског припремања од стране народних вођа. Сви аутори
после Новаковића га или преписују тј. препричавају или дају
још много мање од њега. Тако рецимо М. Ђорђевић у својој,
иначе врло детаљној, монографији о прве три године устанка
само лаконски наводи:

„Нема података о припремама за устанак у источ-

ној Србији. Помиње се да је крајем 1803. године Ка-
рађорђе обишао Ресаву и Пожаревачку нахију ради
договора о устанку у тим крајевима.” (Ђорђевић М.,
1967, 44)
И код других аутора је слично па нема потребе да их наводи-
мо.
Да видимо шта ми у ствари знамо на основу изворне грађе о
Карађорђевом боравку у Ресави у зиму 1803/04. године. Међу-
тим, да би добили јаснију слику о његовом раду у Ресави мо-
раћемо да се осврнемо и на неке друге догађаје из лета и јесени
1803. године.2
Kарађорђе се, по Јанићију Ђурићу, у лето 1803. године крио
на планини Руднику, или код самог Јанићија или код архи-
мандрира Глигорија у манастиру Благовештење. Са Карађор-
ђем се су крили хајдук Станоје Главаш, хајдук Вуле Коларац,
Милосав Лаповац са зетом Милетом из Глибовца и Карастева
из Влаола. Те јесени, дошао је на бербу грожђа у Страгаре Са-
ли-ага, познат у народу као Руднички Бик. Карађорђе догово-
ри са Јанићијем Ђурићем да убију Сали-агу и његову пратњу.
Њима су се придружили Јанићијев брат Милован Ђурић из
Страгара и хајдук Милован из Плане. Од напада су на крају
одустали, али је за нас битно да видимо с ким се то Карађорђе
крио по Руднику у лето и јесен 1803. године. (Ђурић Ј., 1852,
107) Гаја Пантелић приповеда такође о покушају напада на Са-
ли-агу али нешто раније, у манастиру Вољавчи, на летњи
Аранђеловдан. По Гаји са њим и Карађорђем су били калуђер
Максим из манастира Драче и кнез Матија из Тополе. Сали-ага
је по околним селима био завео обичај краљице при коме су
морале да га лично служе младе девојке назване краљ, краљица
2. Сви датуми са дати по старом календару.

и барјактар. Но на захтев кнеза Матије напад је одложен за дру-

гу прилику. (Стојановић И., 1849, 252–254)
Гаја даље приповеда како су након Св. Илије у припрему
устанка постепено укључивани Васа Чарапић и његов синовац
Марко из Белог Потока, Јанко Катић из Рогаче, Младен Мило-
вановић из Ботуње, Милан Обреновић из Бруснице, Милоје
трговац из Црнче код Јагодине, с којима је разговарао сам Гаја
Пантелић као Карађорђев изасланик. Милан Обреновић је
даље ступио у контакт са Лазаром Мутапом из Прељине, Васи-
лијем из Катрге, Милићем и Стефаном Дринчићем, Николи-
ном браћом из Луњевице, Јоксимом Карамарковићем, Јованом
Курсулом, Раком из Леваје и многим другим. Јанко Катић се
договорио са Симом Марковићем из Борка и Спасојем из Зео-
ка. Сима Марковић се опет договорио са Јаковом и Алексом
Ненадовићем, а ови са Радованом Грбовићем и другима. Сам
Карађорђе је отишао код Обрада у Крсну и у Азању Ђуши Ву-
личевићу, у то време главним трговцима. На крају „и у Мораву
отиде кнезу Стевану Синђелићу.“ (Стојановић И., 1849,
254–257)
У међувремену, у новембру 1803. године, негде око зимског
Аранђеловдана, на Карађорђев позив су се у Орашцу, а пово-
дом једне свадбе, састали неки виђенији људи из Шумадије и
прота Атанасије Антонијевић из Буковика. Том приликом је
договорено да се марта 1804. године крене у устанак, а Јокић је
причао да је после тога Карађорђе мало излазио у село, бавећи
се понајвише на свом трлу. (Новаковић С., 1954, 66)
Негде пред Божић 1803. године отишао је Карађорђе са Ан-
дријом Јокићем у Остружницу да се састану са Милошем Уро-
шевићем и Костом Добановчанином, свињарским трговцима
из Земуна. Кад су стигли у Остружницу послали су поруку тр-
говцима у Земун да им донесу барут. Ови су им донели 6 ока
барута од којих је Карађорђе узео 4 а Андрија 2 оке. Неколико

дана по доласку из Остружнице Карађорђе је опет дошао на тр-

ло код Јокића и рекао му:
„Петре, ово више не може овако бити. Ја се морам
или куд уклонити, или ћу погинути; него ти поме-
шај моју стоку па чувај! Тополци знају да ја немам
деце да ми је чувају, па ће рећи да сам вама платио
да је ви чувате, а ја ћу да идем у Ресаву, у село Реса-
вицу, неком мом пријатељу Марку. Ако погинем, та-
мо ме тражите, ако ли останем жив, ја ћу доћи на
оно што смо у Орашцу рекли.”
Петар је отишао до Карађорђевог трла где је била и Кара-

ђорђева жена Јелена и саставио Карађорђеве овце са својим на-
кон чега је Карађорђе преко жабарског гаја отишао у Ресаву.
(Сечански Ж., 1954, 94)
Да видимо сад када се Карађорђе вратио из Ресаве.
На два дана пред Св. Саву, Петар Јокић је затекао Карађорђа
са још пет хајдука у Карађорђевом трлу у Крћевцу. Премда од
пет хајдука спомиње само Станоја Главаша као харамбашу Ја-
нићија Ђурића, као што ћемо касније видети, сазнајемо ко су
била четворица других хајдука. Интересантно је и споменути
речи које му је, по Петру Јокићу рекао Карађорђе:
„Ја сам дошао да видим оне пријатеље који су би-
ли у Орашцу… Тек ти ћути. Ја ћу као што кажем, сад
све разгледати па ћу опет онамо отићи: а кад март
наступи, ето мене…” (Сечански Ж., 1954, 95)
За нашу тему је интересантно ко је био у друштву са Кара-

ђорђем кад га је Јанићије Ђурић, најкасније 15. јануара нашао
у кући Мате Каратошића у селу Копљару. Били су то хајдук
Станоје Главаш, Вуле Коларац, хајдук Милован из Плане, Ка-
растева из пожаревачке нахије, Милосав Лаповац и Миле из

Глибовца, не рачунајући самог домаћина Мату. (Ђурић Ј.,

1852, 111–113) Напоменимо да на основу других извора знамо
да су се читава два месеца до почетка устанка у Миљковом ма-
настиру, крај Мораве, крили Марко из Аџибеговца и Милосав
из Лапова. (Перовић Р., 1954а, 126)3
Покушајмо да хронолошки средимо ове податке који се
одлично допуњују. Покушај напада на Сали-агу у манастиру
Вољавчи је био 13. јула 1803. године (на летњи Аранђеловдан).
Са припремама за устанак се почело после Св. Илије, тј. после
20. јула. До поновног покушаја напада на Сали-агу у Страгари-
ма је дошло вероватно првих дана октобра. Овог пута је са Ка-
рађорђем био Станоје Главаш са својом дружином. Постоје вр-
ло јаке индиције да је Карађорђе са њима био све до састанка у
Орашцу око 8. новембра (зимског Аранђеловдана). По свему
судећи после овог састанка на коме је одлучено да се у устанак
крене у марту идуће године Карађорђе је поново сам. По Јоки-
ћу Карађорђе је све време проводио у свом трлу. Ово потврђује
и податак да се Милосав Лаповац до првих дана јануара нала-
зио два месеца у Миљковом манастиру што значи да је у мана-
стир дошао почетком новембра. Станоје Главаш се са дружи-
ном, по свему судећи, након састанка у Орашцу повукао код
јатака. Око 20. децембра, Карађорђе је са Андријом Јокићем
отишао у Остружницу, а 26. или 27. децембра је отишао у Реса-
ву. Најкасније 12. јануара се вратио из Ресаве јер га тог дана Јо-
кић затиче у његовом трлу у Крћевцу. Пар дана касније Јани-
ћије Ђурић га налази код Мате Каратошића у селу Копљару.
Врло је значајно да су скоро исти људи који су са њим били по-
четком октобра у Страгарима и почетком јануара са њим у ње-
3. Значајан извор је био каснији чувени архимандрит Св. Романа Сава Пе-
тровић. Он је као момак живео са оцем Петром у Баточини где га је 1808. го-
дине затекао Карађорђе и одредио га за писара код војводе Здравка. Сава је у
то време већ две године био у Миљковом манастиру, „учећи књигу” код ка-
луђера Мелентија. Перовић Р., 1954а, 126.

говом трлу и Копљару. Још један датум је врло битан. Баталака

наводи како је Карађорђе припремајући се за устанак отерао
своје свиње на скелу у Остружницу. При повратку 25. или 26. ја-
нуара он је пролазећи кроз Зеоке присуствовао сахрани кнеза
Станоја, убијеног одмах по погубљењу кнеза Алексе Ненадо-
вића. (Детаљније у: Новаковић С., 1954, 81 и даље. Ту видети и
старију литературу и изворе.) Ако узмемо у обзир спорост кре-
тања чопора свиња Карађорђе није могао да крене за Остру-
жницу много после 15. јануара. Значи да се Карађорђе вратио
из Ресаве најмање десетак дана пре него што је 23. јануара по-
губљен први кнез Алекса Ненадовић. На крају споменимо по-
датак који, без навођења извора, даје М. Ђорђевић, да се, враћа-
јући се из Остружнице где је продао свиње, Карађорђе задњих
дана јануара 1804. године поново састао са Стеваном Синђели-
ћем и Милосавом Здравковићем. (Ђорђевић М., 1979, 45)4 Ово
отвара читав низ нових питања, али најпре да видимо шта је
Карађорђе радио у Ресави.
Премда Јокић наводи како је Карађорђе отишао код неког
пријатеља Марка у Ресавицу да би се привремено склонио дру-
ги извори говоре другачије. Наиме, чим је почео да ради на по-
дизању устанка, Карађорђе је користио монаха Мелентија из
Миљковог манастира да га повеже са попом Станишом Алек-
сићем из Црквенца, Ђурицом Сточићем из Свилајнца, ресав-
ским кнезом Петром, попом Ђорђем из Гложана, Синђелићем
из Грабовца, (Перовић Р., 1954б, 97)5 бимбашом Милованом из
Радошина, Ћор Милојем из Брестовца, кнезом Паном и њего-
вим братом, протом Милијом из Ломнице и чика Јовом из Ве-
лике Ресавице. (Перовић Р., 1954б, 60) Када је последњих дана
4. Ђорђевић наводи да је до овог сусрета дошло око 20. јануара али у то време
је Карађорђе сасвим сигурно био на путу за Остружницу.
5. Гаја Пантелић наводи да је Карађорђе лично обишао Стевана Синђелића,
и упознао га са намерама о дизању устанка.

децембра 1803. године стигао у Ресаву, као што смо већ навели,
налазили су се у Миљковом манастиру Милосав Лаповац и
Марко из Аџибеговца његови стари знанци и саборци. По пре-
дању које је забележио каснији старешина Миљковог манасти-
ра јеромонах Филарет Карађорђе је управо боравио у Миљко-
вом манастиру. Разлози су вишеструки. Пре свега Миљков
манастир се налази у атару села Гложана а у Гложану је живео
у то време један од најзнатнијих српских кнезова познати Пе-
тар из Гложана. У непосредној близини су и Свилајнац, Цркве-
нац, Радошин и Грабовац. А у њима су живели скоро сви зна-
менити људи Ресаве осим кнеза Пане и његова брата проте
Милије који су живели у Ломници и чика Јове из Велике Реса-
вице. У Грабовцу се налазила и барутана а ни барутана у Се-
длару није била далеко. Управо код Миљковог манастира је би-
ло и најпогодније пребацивање барута из Ресаве у Шумадију.
Ове барутане ће имати веома велику улогу у првим устанич-
ким данима а спомињаће се и у припреми српске офанзиве ка
Нишу 1809. године. Биће и главни снабдевачи барутом касније
чувеног Делиграда. Одатле није далеко ни Пожаревачка нахи-
ја. Због свега овог сматрамо да је податак да је Карађорђе бора-
вио око Миљковог манастира много вероватнији од податка да
је био у Ресавици која јесте заклоњена али би у њој Карађорђе
био ван свих збивања.
Ако погледамо ко је све био ангажован на устанку у лето и је-
сен 1803, године видећемо да је реч о људима из целог Смеде-
ревског санџака осим Пожаревачке нахије и Ресаве. За устани-
ке је много значајнија била Ресава јер би устаници из Ресаве
имали главни задатак борбе против евентуалне интервенције
видинских Турака као што је и било у време Мустафа паше,
управо под командом кнеза Петра. Поред тога они би штитили
и од заобилазног напада, старим римским путем,6 којим ће
6. Овај пут иде од Ћуприје на Медвеђу у Ресави.

Турци и покушати да се пробију 1805. године, а којим ће се ка-

сније неколико пута и пробити. Што се тиче Пожаревачке на-
хије проблем су представљали само пожаревачки Турци али
они нису сви били за дахије тако да бар у почетку нека реална
опасност од њих није постојала. Због свега напред реченог би-
ло је неопходно да се координирају акције са Србима у Ресави.
Наравно не мало је значајна била је и набавка барута.
Пре него што напишемо нешто о барутанама у Ресави, мора-
мо се осврнути на врло важну улогу коју је имао кнез Петар из
Гложана у припреми устанка. Сви извори о томе ћуте. Говоре
само о томе да је међу другим првацима и он погубљен. Међу-
тим, његова улога је морала бити значајна. Да би то показали,
даћемо на крају једну кратку његову биографију, поготово што
не постоји готово никакав рад о њему, осим два краћа рада
објављена пре две године (Божић С., 2010, 25–29; Николић Д.,
2010, 391–394). Поред тога осврнућемо се у пар реченица и на
свештеника Миљка у монаштву јеромонаха Мелентија. Али
најпре да кажемо неколико речи о барутанама у Ресави.
Постојe записи о двe барутанe у Ресави из врeмeна Првог
српског устанка. Јeдна од њих сe налазила у Грабовцу а друга у
сeлу Сeдлару, и обe су билe на рeци Рeсави. Грабовачка водени-
ца служила је за млевење липовог угља, док се у Седлару овај
млевени угаљ мешао са шалитром и сумпором. Барутана у Сe-
длару била јe, за оно врeмe, замашно постројeњe састављeно од
дeсeтак зграда: порeд водeницe (барутанe) и ваљавицe, постоја-
лe су и зградe у којима сe сушио, млeо и сeјао барут, као и згра-
дe којe су служилe као складишта сировина за израду барута и
за готов барут. Тeрeн са зградама барутанe био јe ограђeн про-
шћeм и на њeму јe било око хиљаду стабала брeста, липe и хра-
ста, а уз јаругу (канал којим јe вода Рeсавe скрeнута за потрeбe
барутанe и ваљавицe) јe било доста лeсковинe. Лeска и друго
дрвeћe су коришћeни за добијањe дрвeног угља потрeбног за
производњу барута. (Стаматовић А., 2003, 99)

О барутани код Сeдлара јe писао и Милосав Милојeвић који

наводи:
„За време боравка у Ресави (јануара 1804) Карађор-
ђе је са Синђелићем извршио припремање воденица
на Ресави у Грабовцу и Седлару за производњу бару-
та и делимично снабдео оружјем мањи број будућих
устаника. Воденица у Грабовцу била је у власни-
штву Синђелића (мираз жене Милунке) а она у Се-
длару узета је под закуп. Грабовачка или Петлова,
како је и данас зову, налазила се у близини пута Ћу-
прија–Свилајнац, недалеко од турског хана и амама
које су устаници порушили на почетку устанка.
Припремљен барут Синђелић је обично ноћу прево-
зио до Миљковог манастира одакле су га монах Ми-
лентије Ристић и његов шурак скелом пребацивали
на другу обалу Мораве и уступали Карађорђевим
људима.” (Милојевић М., 1995, 51–52; Стаматовић А.,
2003, 99–100)
Вратимо се, споменутом, попу Миљку тј јеромонаху Мелен-
тију. Под владом Мустафа пашином, у време митрополита Ме-
тодија, свештеник по имену Миљко, који се доцније закалуђе-
рио и добио име Мелентије, још једном је обновио Миљков
манастир (о манастиру детаљније у Ђокић Н., Поповић Љ.,
2005. и Думић О., Ђокић Н., 2006). Мелентије је био веома рев-
ностан, па је због тога манастир добио многа признања у време
Карађорђа и митрополита Леонтија, који је монаха Мелентија
најпре у јеромонаха, а 1806. године и у игумана произвео. (Ве-
селић I., 1867, 113)
Наречени поп Миљко Ристић је, до аустријско-турског рата,
живео у селу Аџибеговцу обављајући свештеничку дужност у
том селу и у Марковцу, Великој Плани и још неким околним
местима. Родом је био из села Вирине код Ћуприје, због чега се
сам, са поносом, прозвао „Виринац”. (Перовић Р., 1954, 60 Ми-

тошевић Д., 1962, 10) Миљко је био ожењен Карађорђевом се-

стром од тетке7 или од стрица.8 Нешто после аустријско-тур-
ског рата умрла му је жена, па поп Миљко, немајући од срца
порода, оде у Миљков манастир и ту се замонаши. Успео је да
добије од Турака дозволу да мало оправи манастир, па се сле-
дећих година углавном бавио тиме. (Перовић Р., 1954, 60)
Међу значајним људима Србије тог времена био је (поред
Алексе Ненадовића, Радича Петровића, Стевана Јовановића и
многих других) и ресавски кнез Петар. Иако се помињао у мо-
нографијама посвећеним догађајима који су претходили Пр-
вом српском устанку, (Новаковић С., 1906, 357–358; Пантелић
Д., 1949, 99–100, 111; Караџић В., 1969, 500–504) о кнезу Петру до
сада није написан ниједан посебан научни рад. На прве поме-
не о њему наилази се у сећањима савременика: проте Матеје
Ненадовића, Јанићија Ђурића, Петра Јокића, Лазара Арсеније-
вића Баталаке. (Ненадовић М., 107 Сечански Ж., 1954, 44–45,
89–90; Арсенијевић Л., 1888, 49)9 Мало подробнију белешку
оставио је Вук Караџић (Караџић В., 1969, 203) и, касније, Ми-
лан Ђ. Милићевић. (Милићевић М., 1959, 159–160) Ни савреме-
ници, а ни потоњи истраживачи ништа не говоре о години ро-
ђења кнеза Петра. Нешто више информација сачувано је о
његовом пореклу, али су делимично противречне. У Вуковим
посмртним рукописима сачувана је ова белешка о кнезу Пет-
ру:
„Родио се у Ресави у селу Црквенцу. Његова је се-
стра била за Кочом, зато је он уз њемачки рат све
7. Карађорђева рођена сестра Милица је била удата у Марковцу за Радована
Мишка. Тетка му је била из Страгара, и била је удата за неког Рајковића. Пе-
ровић Р., 1954б, 60
8. Карађорђев стриц је био насељен у Мраморку. Перовић Р., 1954б, 60
9. Помиње се и у народној поезији, у једном стиху Почетка буне против да-
хија, као и код Симе Милутиновића-Сарајлије: Србијанка I, 83–84.

ишао уз Кочу, и с њим се десио и онај пошљедњи

дан кад ће Кочо погинути, па му срећом пред битку
заповједи Кочо те му изведе ата уз брдо; и тако по-
слије утече на Кочину ату. Пошто Нијемци изиђу из
Србије, он се преда Турцима, и постане кнез ресав-
ски. За времена Хаџи-Мустајпашина држали су га
да је најстарији и најпаметнији кнез у Србији; и та-
ко је кнезовао док га нијесу дахије посјекле 1804 го-
дине.” (Караџић В., 1947, 439)
Милићевић даје нешто другачију биографију кнеза Петра.
По њему Петар је био старином из ужичке нахије. Његов деда
Јован се иселио из ужичке нахије у Поморавље. Петров отац
Ђурко се населио у Гложану, тачније у заселак Лавадинац. Пе-
тар је имао три брата, Вучка, Андреју и Милована. Петар се вр-
ло брзо почео истицати не само по богатству већ и по памети и
одважности па је постао и кнез ресавски. У турским размири-
цама насталим после Аустријско-турског рата кнез Петар је
увек био уз „царске” Турке. Тако је, по наређењу Мустафа паше
ратовао против турских одметника. (Милићевић М., 1959, 159;
Споменица парохије гложанске, 8) У новије време, један од по-
томака шире породице кнеза Петра, Божидар Г. Поповић, уста-
новио је да је његов предак син једног од четворице браће По-
повић који су се, из околине Мостара у Херцеговини, у првој
половини 18. века, доселили у ужички крај. Један брат, каже да-
ље Б. Поповић, доселио се у Каран, други у Субјел, трећи је по-
стао калуђер по имену Сава у манастиру Овчар код Чачка, док
се отац кнеза Петра настанио у селу Кремна, западно од Ужица.
Син се, затим, у другој половини 18. века доселио у село Гложа-
не јужно од Свилајнца. (Поповић Б., 1984, 1–2)10
По предању, село Гложане на овом месту потиче из времена
прве сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем. Том приликом
се овде населило неколико породица из околине Гњилана, не-
колико породица из околине Врања и неколико из околине

Прокупља. У прво време су се населили уз саму Морави и ту

основали засеоке Тушево, Златенац, Лавадинац и Плочник.
Ускоро се становништво у засеоцима повећало досељавањем
из Кривог Вира и Извора у Крајини. Насељеници из Ужичке
Каменице населили су се у Лавадинцу. Међу досељеницима из
ужичког краја који су се скућили у Лавадинцу био је и споме-
нути Ђурко Јованов, отац кнеза Петра. Скоро читав век споме-
нути насељеници живели су у својим засеоцима, које је често
плавила Морава, повремено их остављајући без крова над гла-
вом. По предању, свако од ових малих села или заселака имало
је своју цркву и гробље. (Споменица парохије гложанске, 8)
Историјски извори из XVIII и почетка XIX века дају нешто
друкчију слику догађаја. Најпре су још почетком XVIII века
спојени засеоци Лавадинац и Плочник у село Гложане, које је
под тим именом постојало бар од 1720–1730. године. Тек на по-
четку владавине књаза Милоша пресељена су мала села Туше-
во и Златенац у данашње Гложане. Али то већ излази из теме
овог рада.
На историјску позорницу Петар је ступио у време аустро-
турског рата који је почео 1788. и трајао до 1791, током којега је
Аустрија пренела поприште борбе на тле Србије. Међу Срби-
ма, који су се одмах укључили у борбу, посебно се истицао Ко-
ча Анђелковић са својом четом. Не могавши више да се носи са
јаким непријатељским снагама, Коча Анђелковић је погинуо у
покушају да одбрани рударско место Брзаску, 7. септембра
1788. Као веома близак Анђелковићев сарадник, будући ресав-
ски кнез био је уз њега све до последњег дана. Уочи одлучне
битке по Кочином наређењу одвојио се од јединице повевши и
његова коња, да би на њему, када су Турци однели победу,
10. И данас у Доњем крају села Гложане живе Ерчићи – Кукљаши (почетком
XX века било их је чак 90 кућа, славе Св. Луку и Марковдан). Они су по пода-
цима до којих је дошао С. Мијатовић дошли из Старог Влаха и управо из ове
продице је био кнез Петар.

успео да побегне и тако избегне судбину свог команданта. (Па-

вловић Д., 1910, 288–289; Пантелић Д., 1930, 18; Караџић В., 1969,
203) Међутим, истраживачи раздобља које је претходило Пр-
вом српском устанку уопште нису разматрали питање учешћа
и улоге будућег кнеза у Кочиној крајини; реконструишући Ан-
ђелковићеву смрт, уопште нису узели у обзир Вуков опис Пе-
тровог бекства нити тврдњу да је Коча погинуо у борби, твр-
дећи да се Анђелковићев коњ вратио без господара, а да се за
Кочу није поуздано знало да ли је погинуо или је заробљен. У
Вуковој белешци се налази и врло значајан податак да је Петар
учествовао у Кочиној крајини зато што је његова сестра „била
за Кочом“, што значи да је Петров отац Ђурко, поред четворице
синова, имао и кћи. Потоњи истраживачи нису разматрали из
које је породице била Анђелковићева супруга, задовољавајући
се открићем да је потицала из имућне куће и да се звала Јанка
(Јованка). (Павловић Д., 1904, 138 Павловић Д., 1910, 53 Панте-
лић Д., 1930, 142 и даље)
Аустро-турски рат завршен је миром у Свиштову 4. августа
1791, који је за Србију и Србе значио повратак под турску власт
и амнестију. У то време, у Османском царству, под султаном
Абдулхамидом I (1774–1789), а затим и под његовим наследни-
ком Селимом III (1789–1807) почео је период реформи и осавре-
мењивања војске, управе и финансија. У склопу тих реформи,
после потписивања мировног уговора са Аустријом, на чело
Београдског пашалука постављен је Абу Бећир-паша. Изврша-
вајући одлуку султана он је из пашалука протерао јањичаре,
највеће угњетаче хришћана, како би се „раја“ умирила и оду-
стала од исељавања на аустријску територију. Судећи на осно-
ву Вуковог записа, управо у том периоду, непосредно по завр-
шетку Кочине крајине, после повлачења аустријске војске из
Србије, пошто се предао Турцима – вероватно у јесен 1791 –
Ђурков син Петар је постао ресавски кнез. (Караџић В., 1969,
203) Он се, како каже Милан Ђ. Милићевић, истицао као веома

интелигентан, храбар и богат човек, па је на тај положај иза-

бран захваљујући угледу и уважавању које је уживао у целој
Ресави. (Милићевић М., 1959, 159)
Међутим, покушаји султана Селима да унесе извесне про-
мене изазвали су незадовољство конзервативних и реакцио-
нарних кругова, нарочито јањичара који су, пришавши видин-
ском паши Осману Пазваноглуу, одметнику од централне
власти, упорно покушавали да се врате у Београдски пашалук.
У почетку одбијајући да се мешају у борбу између Турака, Ср-
би су најзад морали да поступе по наређењу новог београдског
везира Хаџи Мустафа-паше, који је искрено настојао да учини
крај злостављању „раје“ и успостави ред у пашалуку, и да му
притекну у помоћ. Као награда, уследило је увођење народне
самоуправе. Пошто је успостављањем тог новог уређења 1793.
и 1794. било предвиђено да народ бира своје органе власти –
кнезове и оборкнезове, а паша само да их потврђује, на поло-
жају ресавског поглавара морао је бити потврђен и кнез Петар.
(Пантелић Д., 1927, 66 и даље) У сукобима који су још извесно
време трајали између присталица и противника Селима III он
је остао на страни султана, ратујући против јањичара. (Мили-
ћевић М., 1959, 159) Будући да су Срби поново прискочили у
помоћ Хаџи-Мустафи, ангажујући се у одбрани Београда, па-
ша је морао учинити нове уступке, у виду проширења већ до-
бијених повластица. У сећањима проте Матеје Ненадовића
остало је забележено казивање његова оца да се „најстарији и
најпаметнији кнез у Србији“, (Караџић В., 1969, 203) како је Вук
описао кнеза Петра, налазио међу српским кнезовима који су
се са пашом договарали о проширивању аутономије. (Ненадо-
вић М., 16) Као резултат тих договора уследило је потврђивање
оборкнезова у дванаест нахија и проширивање њихових над-
лежности правом и обавезом прикупљања државних дажбина;
изабран је врховни кнез који је био надређен свим осталим на-
хијским кнезовима и чија је дужност била да прикупљен порез

предаје београдском паши. Положај врховног кнеза, који је

требало да представља неку врсту споне између поглавара на-
хија и турских власти, заузео је Петар из „Великог Мостара“,
односно Ћуприје, дакле – ресавски кнез. (Пантелић Д., 1949,
98–99) Међутим, осим у аустријским извештајима који говоре
о овом проширивању аутономије из априла 1796, на институ-
цију врховног кнеза истраживачи више нису наилазили у из-
ворима. Сматра се да, иако је врховни кнез изабран, турске вла-
сти нису дозволиле увођење такве установе, тако да она,
изгледа, није заживела. (Караџић В., 1969, 503)
Како би сачували тешко стечене повластице Срби су морали
остати верни Мустафа-паши и ратовати против јањичара. Ра-
ди тога је створена српска војска коју је у борбама код Јагодине
и Ћуприје 1797. и 1798. године предводио ресавски кнез. (Нова-
ковић С., 1906, 357–358; Арсенијевић Л., 1888, 23) Но, кнез Петар
није само водио битке. Једном од уредби којима је требало по-
бољшати положај Срба у пашалуку и придобити их на страну
централне власти против побуњених јањичара било је одобре-
но подизање цркава и манастира. Народ је, са својим свеште-
ницима и кнезовима, одмах прионуо на обнову верских здања.
У томе је учествовао и ресавски кнез, заузевши се за обнављање
цркве у Врбовцу, селу у моравском округу, 1796. године. (Стоја-
новић Љ., 1983, 304)
Петар из Гложана кнезовао је, да поново цитирамо Вука Ка-
раџића, све док га дахије, преузевши власт крајем 1801, после
неколико година нису посекле. (Караџић В., 1947, 59) Да је
управо тај српски вођа био један од оних који су страдали у се-
чи кнезова налазимо потврду и код Петра Јокића. (Сечански
Ж., 1954, 89–90) Јанићије Ђурић је био још прецизнији, сећају-
ћи се да га је убио ћупријски војвода. (Сечански Ж., 1954,
44–45)11 Најподробнији опис смрти Петра из Гложана дао је М.
Ђ. Милићевић. Према његовом казивању, кнез је почетком
1804. отишао у Ћуприју да однесе данак, али су га Турци ухва-

тили и убили код моста на Раваници. Његову главу однели су

у Београд, а тело, које су бацили у реку, доспело је у Мораву.
Мртвог кнеза, када га је река избацила, препознали су по одећи
и прстену сељаци из Крушара код Ћуприје. Породица је затим
преузела тело и однела га на Мијаиловац, омиљено место свог
најугледнијег члана на његовом имању, да би га, пошто је ту
опеван, сахранила на гложанском гробљу. У време М. Ђ. Мили-
ћевића, на гробу је још постојао камени крст, али на њему није
било никаквих записа који би упућивали на то ко је у њему по-
ложен. (Милићевић М., 1959, 159–160)
На крају наведимо да је жена Стевана Синђелића била ћерка
кнеза Петра, а да је ћерка коју је Синђелић имао из тог брака
била прва жена Милосава Здравковића Ресавца.
Зашто је било битно посветити пажњу Карађорђевом борав-
ку у Ресави? Најпре због тога што јасно показује да је устанак
на дахије био озбиљно планиран и никако се није догодио сти-
хијски. Ми, за сада, немамо доказе о планирању устанка само
у Пожаревачкој нахији, што никако не значи да и ту није пла-
ниран. Постоје индиције да је Карађорђе приликом боравка у
Ресави свратио и до Пожаревачке нахије. У сваком случају он се
у Ресави састаје са свим значајнијим личностима тог краја. По-
ред тога, организује не само набавку него и производњу барута
– неопходног средства за рат. Нешто пре тога, специјално иде
у Остружницу да би набавио барут. Враћа се из Ресаве да би
распродао своје свиње, такође у Остружници, само да би до-
шао до новца за предвиђени устанак јер крај јануара није баш
најпогодније време за продају свиња. Међутим, сеча кнезова
започета 23. јануара доводи до прекида даљих припрема и
устанак, уместо почетком марта, избија почетком фебруара.
11. Сима Милутиновић Сарајлија певао је да је Кучук-Алија, одјуривши из
Баточине, преко Јагодине, у Ћуприју, домамио Петра из Гложана и одсекао
му главу (Сима Милутиновић Сарајлија, н. д., 83–84).

Тако је Карађорђев боравак у Ресави један од битних, премда

наравно не једини доказ да је устанак врло пажљиво планиран,
једино што је избио месец дана раније него што је планирано.
Најзад, остаје да се разјасни предвиђена улога кнеза Петра из
Гложана у устанку. И коначно, треба наставити истраживање
породичних веза тадашњих водећих људи Србије.
Необјављена грађа
Поповић Б., 1984: Божидар Г. Поповић, Родослов, Гложане 1984.
Споменица парохије гложанске, Гложане, 8
Објављена грађа
Ђурић Ј., 1852: Янић. Ђурићева Повестница Карађорђевогъ времена,
Гласникъ Дружтва србске аловесноти свезка IV, Београд 1852.
Перовић Р., 1954а: Радослав Перовић, Грађа за историју Првог српског
устанка – Из успомена архимандрита Саве Петровића, Београд
1954.
Перовић Р., 1954б: Радослав Перовић, Прилози за историју Првог срп-
ског устанка, Београд 1954.
Сечански Ж., 1954: Причања савременика о Првом устанку, приредио
Живан Сечански, Београд 1954.
Стојановић И., 1849: Исидор Стојановић, Покушешє противъ живо-
та Карађорђева у време даıя, Гласникъ Дружтва србске слове-
сноти свезка II, Београд 1849.
Стојановић Љ., 1983: Љуб. Стојановић, Стари српски записи и
натписи II, Београд 1983
Андрејић Ж. (2003). О Карађорђу и Старовишевцима. У: Шумадијски
записи I, Аранђеловац.
Андрејић Ж. (2003б). Владарска идеологија, инвеститура и инсигније
Карађорђевића. У: Митолошки зборник 9, Рача.

Андрејић Ж. (2004). Карађорђе, Рача.

Андрејић Ж. (2004б). Карађорђеви претци из архиве Андрије Лубу-
рића. У: Архивско наслеђе 2, Зајечар.
Андрејић Ж. (2004в). Карађорђево порекло у светлу до сада не ко-
ришћених извора. У: Митолошки зборник 12, Рача.
Андрејић Ж. (2011). Нека питања о Првом српском устанку у вези са
запостављеним сазнањима о Карађорђевом пореклу. У: Шума-
дијски записи IV-V, Аранђеловац.
Божић С. (2010). Софија Божић, Петар из Гложана, ресавски кнез – је-
дан покушај биографије, у: Бој на Чегру 1809. у историји и тра-
дицији балканских народа, Институт за новију историју Србије
Београд и Народни музеј Ниш, Београд 2010, 25–29.
Веселић I, 1867: Iосиф Веселић, Опись монастира у Србии, част I,
Београд 1867, 113
Думић О., Ђокић Н., 2006: Оливера Думић, Небојша Ђокић, Просуо се
бисер крај Мораве – Миљков манастир, Историјски архив – Кру-
шевац, Крушевац, 2006.
Думић О., 2007: Оливера Думић, Османска војна сила у доба Првог
српског устанка, у: Делиград од устанка ка независности,
ИНИС Београд 2007, 103–122.
Ђокић Н, 2004: Небојша Ђокић, Ратне операције у Босни и Рашкој об-
ласти током Првог српског устанка, у: Српка револуција
1804–1815. и Босна и Херцеговина, Академија наука и умјетности
Републике Српске, Бања Лука, 2004, 395–459.
Ђокић Н., Поповић Љ., 2005: Небојша Ђокић, Љубодраг Поповић,
Браничевска епархија у првој половини XIX века, Пожаревац
2005.
Ђокић Н., 2006: Небојша Ђокић, Први српски устанак као коалицио-
ни рат и српска устаничка војска као коалициона снага, у: Бра-
ничево кроз војну и културну историју Србије I свеска 3, Пожа-
ревац, 2006, 51–65.
Ђокић Н., 2007: Небојша Ђокић, Ратне операције на Делиград
1806–1813 – стратегијска разматрања, у: Делиград од устанка ка

независности 1806–1876, Институт за новију историју, Београд,

2007, 123–147.
Ђокић Н., 2010: Небојша Ђокић, Варваринска битка – покушај ре-
конструкције, у: Историја Поморавља и два века од Варваринске
битке, Историјски архив Крушевац (ed. проф др Синиша Ми-
шић и др Андреј Шемјакин), Крушевац, 2010, 225 – 238.
Ђокић Н., Думић О., 2010: Небојша Ђокић, Оливера Думић, Битка на
Чегру (Један покушај реконструкције), у: Бој на Чегру 1809. у ис-
торији и традицији балканских народа, Институт за новију ис-
торију Србије Београд и Народни музеј Ниш, Београд 2010, 75 –
103.
Ђорђевић М., 1967: Мирослав Ђорђевић, Ослободилачки рат српских
устаника 1804 – 1806, Београд 1967.
Ђорђевић М., 1979: Мирослав Ђорђевић, Србија у устанку 1804–1813,
Beograd 1979.
Караџић В., 1947: Вук Стеф. Караџић, Први и други српски устанак,
Београд, 1947.
Караџић В., 1969: Сабрана дела Вука Караџића, књ. 16, Историјски
списи II, приредио Радован Самарџић, Београд 1969.
Милићевић М., 1959: Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих
људи у српског народа, Београд 1959.
Милојевић М., 1995: М. Милојeвић, Ој војводо Синђелићу – истине и
легенде, Свилајнац, 1995.
Митошевић Д., 1962: протојереј Душан Д. Митошевић, Миљков ма-
настир на Морави, код Лапова, Смедерево, 1962.
Ненадовић М., 1893: Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, Београд 1893.
Николић Д., 2010: Драган Николић, Прилози за историју Првог српс-
ког устанка у Ресави, у: Историја Поморавља и два века од Вар-
варинске битке, Историјски архив Крушевац (ed. проф др Си-
ниша Мишић и др Андреј Шемјакин), Крушевац, 2010, 391 – 394
Новаковић С., 1906: Стојан Новаковић, Турско царство пред српски
устанак, 1780–1804, Београд 1906
Новаковић С., 1954: Стојан Новаковић, Устанак на дахије 1804,

Београд 1954.
Павловић Д., 1904: Драг. М. Павловић, „Прилог историји Кочине
крајине и Михаљевићевог фрајкора“, Глас СКА, LXVIII, 1904.
Павловић Д., 1910: Драг. М. Павловић, Србија за време последњег аус-
тријско-турског рата (1788–1791), Београд 1910.
Пантелић Д., 1927: Душан Пантелић, Београдски пашалук после
Свиштовског мира 1791–1794, Београд 1927.
Пантелић Д., 1930: Душан Пантелић, Кочина крајина, Београд 1930.
Пантелић Д., 1949: Душан Пантелић, Београдски пашалук пред Први
српски устанак (1794–1804), Београд 1949.
Стаматовић А., 2003: А. Стаматовић, Од тршњевог топа до савремене
артиљерије (1804–1878), Бeоград 2003.
Резиме
Карађорђев боравак у Ресави у зиму 1803/04. године јасно

показује да је устанак на дахије био озбиљно планиран и никако се
није догодио стихијски. Ми за сада немамо доказе о планирању
устанка само у Пожаревачкој нахији што никако не значи да и тамо
није планиран. Постоје индиције да је Карађорђе приликом
боравка у Ресави свратио и до Пожаревачке нахије. У сваком
случају он се у Ресави састаје са свим значајнијим личностима тог
краја. Поред тога организује не само набавку него и производњу
барута – неопходног средства за рат. Нешто пре тога специјално
иде у Остружницу да би набавио барут. Враћа се из Ресаве да би
распродао своје свиње такође у Остружници само да би дошао до
пара за предвиђени устанак јер крај јануара није баш најпогодније
време за продају свиња. Међутим, сеча кнезова започета 23.
јануара доводи до пекида даљих припрема и устанак уместо
почетком марта избија почетком фебруара. Тако је Карађорђв
боравак у Ресави један од битних премда наравно не једини доказ
да је устанак врло пажљиво планиран једино што је избио месец
дана раније него што је планирано. Најзад, остаје да се разјасни

предвиђена улога кнеза Петра из Гложана у устанку. И коначно,

треба наставити истраживање породичних веза тадашњих водећих
људи Србије.

УДК:94(497.11)"1809"
355.48(497.11)"1809"
КАРАЂОРЂЕ КАО КОМАНДАНТ

1809. ГОДИНЕ
KАRАDЈОRЈЕ АS A CОMMАNDЕR IN 1809
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ1
ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ, БЕОГРАД
САЊА Р. ЉУБИСАВЉЕВИЋ
ЧАЧАК
АПСТРАКТ: Преломна година првог српског устанка је неоспорно

1809. Раздор у руководству устанка и лош ратни план који је још и
као такав лоше спровођен довео је до тешког пораза на Каменици.
Помало закаснела лична интервенција самог Карађорђа довела је
до слома фронта ма Моравском стратегијском правцу. Ипак је Ка-
1. ndјоkic05@gmаil.cоm
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ, САЊА Р. ЉУБИСАВЉЕВИЋ 191

рађорђе успео да вештим командовањем спречи потпуни крах, за-

устави Турке и затим вешто вођеном противофанзивом успостави
стратегијску равнотежу.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Први српски устанак, Карађорђе, Рашка област,
Санџак, Каменица, Чегар, Делиград, Младен Миловановић, Мило-
је Петровић, Петар Добрњац
Карађорђе је током Првог српског устанка у више наврата

показао да је врло способан војни командант. Нарочито је то
долазило до изражаја у кризним ситуацијама када су многе
друге старешине губиле главу и паничиле. Све до кобне 1813.
године Карађорђе ће остајати присебан и одлучан чак и у нај-
тежим ситуацијама. То ће се најбоље видети у критичној ситу-
ацији 1809. године, након пораза на Каменици, када ће својим
вештим командовањем на стратегијском нивоу успети да ста-
билизује фронт, да сачека да се изрази посредно дејство Руса
на Дунаву, и да затим у вешто вођеним офанзивним операци-
јама у потпуности поврати стратегијску ситуацију из пролећа
те године.
Стратегијска ситуација
На Каменици су Срби доживели чувени пораз. Народна тра-
диција је одмах нашла разлоге за слом: Синђелић је хтео сам
да се докопа богатог Ниша, Милоје Петровић је од Турчина до-
био лубеницу пуну дуката, Добрњац је издао. Паника је захва-
тила земљу. Босански везир се у августу спремио „да доврши
запоседање Србије”. Певало се о погибији као смрти Сењанина
Иве: Турци су јуришали у коњичким редовима: белци, зелен-
ци, алатасти, доратасти и напосле црни коњи. (Винавер В. 1954:
116) Током 1809. и 1810. јако су се заоштриле супротности из-
192 НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ, САЊА Р. ЉУБИСАВЉЕВИЋ

Карађорђе као командант 1809. године
међу старешина и народа и између самих старешина. Jош

1806. године плашиле су се војводе у Мачви да их народ не по-
бије. „Бој на Салашу” уместо Милоша Обилића, Реље Крилати-
це и Краљевића Марка опева три нове српске војводе – Катића,
Вујицу и Чупића који пију док народ гине. Милоја је народ
хтео каменовати после Каменице. Легенда је износила да је у
мачванским селима Новом Селу и Прњавору за седам година
само седам људи умрло на поњави код куће а двеста седам па-
ло у боју. „Народ жели само да престане рат и беспокојство и
нека стална власт да наступи” бележио је Стратимировић. И
док је народ гинуо стварала се и јачала нова власт чији се при-
тисак почео осећати. По В. Ћоровићу, смисао чувених стихова
из песме „Почетак буне на дахије” је управо незадовољство на-
рода старешинама у 1809. години. (Вукићевић М. 1900: 102; Ђо-
ровић В. : 65; Винавер В. 1954: 116–117) Истовремено је и добро
познати сукоб међу војводама дошао до усијања. Тако је, на
пример, Младен Миловановић 7/19. септембра 1809. године пи-
сао да се тајно убије Миленко Стојковић. (Медаковић В. 1888:
89; Дубровин Ф. 1866: 215; Винавер В. 1954: 116)
Није спорно да 1809. година представља прекретницу у исто-
рији Првог српског устанка. Наиме, из општег развоја поли-
тичко дипломатске ситуације тога времена међу великим ев-
ропским силама, укључујући и Турску, могло се видети да
примирје закључено у Слобозију између Русије и Турске има
обележје привремености. Премда је ово примирје формално
обухватало само српске јединице на граници према видин-
ском пашалуку, оно је у пракси обухватило и све остале српско
турске фронтове.
Скоро цела 1808. година је прошла у руско-турским прегово-
рима. Септембра 1808. године, сусрели су се у Ерфурту руски и
француски император. Због проблема које је имао у Шпанији,
Наполеон се сложио да Русија присаједини Молдавију и Вла-
шку у замену за руску подршку у случају евентуалног францу-

ско-аустријског рата. Ово је омогућило слободу дејства Aлек-

сандру I у његовом сукобу са Османским царством. Тако су
почетком 1809. године неуспели руско-турски преговори дове-
ли до обнове ратних дејстава између Русије и Турске, чиме је и
примирје потписано у Слобозији престало да важи. Самим
тим и Србија се нашла у ситуацији да настави ратовање са Ос-
манским царством, о чему је Карађорђе на време обавештен.
(Ivić A. 1920: 349; Ивић A. 1965: 142 – Извештај из Петроваради-
на од 17. априла 1809; Anоn, 1953: 3 – Ферман султана Махмуда
II од средине маја 1809; Стојанчевић В. 1987: 54)
Устаничке старешине поставиле су 1808. године сасвим
отворено захтев да њихова држава добије „некадашње (древне)
границе”, тј. границе средњовековне српске државе (којом су и
правдали те границе). Укључивали су у те границе и Скопље,
Нови Пазар и Ниш. (Попов Н. 1869: 484–485; Винавер Б. 1954:
115) Чак кад су устаници током 1808. године водили преговоре
да евентуално дођу под Aустрију са статусом нове војне грани-
це, тражили су да им се прво обезбеди Ниш. (Винавер В. 1954:
115, нап. 54) Устанички делегат Иван Jуговић захтевао је поче-
тком 1809. године од генерала Прозоровског да усвоји план
устаника: потпуна независност Србије и ослобођење свих срп-
ских земаља. Генерал се није сложио са стварањем царства на
шта му је Jуговић узвратио: „Aко нећете да нам помогнете, ми
ћемо сами тући Турке!” (Вукићевић М. 1902: 395)
Са првим данима априла 1809. године и Срби су поново би-
ли на границама спремни да, као и у 1807. години, пређу у Тур-
ску са знатним војним снагама у нади да ће овог пута бити по-
стигнута не само независност, већ и ослобођење нових крајева
и нових делова српских територија. Српско питање, поставље-
но у контекст са ширим, руско-турским конфликтом, могло се
решити само новим ратом. Било је јасно да се, због општег по-
ложаја у коме се налазила Србија, само офанзивним ратом у
коме би се ратне операције пренеле на турску територију може

доћи до стицања слободе и независности. При томе је од изу-

зетног значаја била помоћ околног становништва које би деј-
ствовало у турској позадини. (Гавриловић М. 1904: 400; – Изве-
штај Меријажов из Крајове 18. фебруара 1809 и 405 – Меријажов
извештај од 1. марта 1809; Стојанчевић В. 1954: 138) Митропо-
лит Стратимировић је бележио о избијању непријатељства на
граници:
„Идите Срби за Мораву и држите што вам је цар
дао, ми вас вала нећемо дирати, не дирајте у нас кад
вас ми не дирамо, говорили су Турци. Но Срби гор-
до су им одвикивали и говорили да до Цариграда
неће престати, псујући душу и веру Мухамеда.” (Ви-
навер В. 1954: 115)
На основу многобројних и разноврсних извештаја из Србије

с почетка 1809. године, Срби су првобитно планирали да тежи-
ште напада усмере на простор измеђи Ибра, Дрине и Саве.
Требало је сопственим снагама најпре разорити како османску
војну моћ, тако и саму османску политичку власт на том про-
стору. Крајина као и сектор ка Видину на коме је долазило до
додира српских и руских трупа такође су сматрани као знача-
јан фронт али је било предвиђено да се на овом правцу опера-
ције изводе у координацији са Русима у Влашкој. Широком
пространству између Ибра и Тимока додељена је другостепе-
на улога, упркос чињеници да су према Нишу требали да се
налазе неки од најугледнијих српских старешина као што су
Милоје Петровић, Петар Добрњац и Хајдук Вељко. Тако су за
главну позорницу будућих операција биле предвиђене Босна,
Рашка област, Херцеговина и Црна Гора а просторима око Jуж-
не Мораве, Косова и Метохије била је поклољена другостепена
пажња. (Ivić A. 1920: 324, 326, 330 и даље; све извештаји обршта-
ра Перша барону Симбашену из фебруара 1809. године; Сто-
јанчевић В. 1954: 138)

Српски ратни план за рат са Османлијама

из 1809. године
Оборкнез Сима Марковић, Jанићије Jуговић и Феодор Ива-

новић Недоба су се 27. марта/8. априла 1809. године вратили из
Jашија и истог дана дошли са Карађорђем у Београд. Они су
донели информације из Каравлашке да Руси настављају рат са
Турцима. Због тога је 29. марта/10. априла 1809. године одржан
састанак Совјета коме су, осим свих чланова Совјета, прису-
ствовали и Карађорђе и Родофиникин. На састанку је одлучено
да и српске снаге крену у офанзиву на Турке на свим фронто-
вима. Истог дана је послато наређење свим граничним коман-
дантима да одмах по примљеном наређењу предузму офанзи-
ву на свом сектору. За разлику од ранијих намера нарочито је
наглашено да треба покушати освојити Ниш, а ако то није мо-
гуће, онда да опколи уз поседање свих прилаза овом граду.
Истовремено су именоване и четири војводе од којих је Jаков
Ненадовић одређен за команданта снага предвиђених за напад
на Босну. На Ниш су били одређени Милоје Петровић Трна-
вац, као главни командант и Петар Добрњац, док је снагама
које су нападале ка Новом Пазару командовао сам Карађорђе.
Миленко Стојковић је требало да продире у правцу Тимока.
(Илић T. 1961: 152–153)
Мислимо да је јасно да је овај ратни план био и главни узрок
српског пораза. Распарчавање снага за офанзиву на више пот-
пуно одвојених стратегијских праваца се косило основним на-
челима ратне вештине. Није било никаквог стварног тежишта
премда се не може спорити да је вероватно операцијски правац
којим је дејствовао Карађорђе сматран најзначајнијим. Чудно
је што је Карађорђе прихватио овакав ратни план премда су
основна начела ратне вештине налагале да се офанзивне опе-
рације изводе у координацији са јачим савезником тј. Русијом.

Српска офанзива
У пролеће 1809. године Срби су, у складу са ратним планом,
кренули у офанзиву на свим фронтовима. Почетни успеси на
свим фронтовима ће се након пораза на Каменици показати
недовољним да успоставе равнотежу на фронту након неуспе-
ха код Ниша. Биће потребна, чврста воља и одлучно командо-
вање самог Карађорђа да се успостави стратегијска равнотежа
на Морави која ће омогућити, након започињања руске офан-
зиве, да и српске снаге крену у одлучну контраофанзиву и ос-
лободе привремно запоседнуту територију.
Српска офанзива преко Дрине

Око 1. марта 1809. године стигле су поуздане вести у Србију
да је сарајевски епископ успео да наговори православне Србе у
неколико нахија да се припреме за устанак против босанских
Турака. Због тога су, како наводи један аустријски извештај од
22. марта 1809. године, капетан Радич Петровић и Павле Попо-
вић отишли на Дрину са 10 људи да се сједине са побуњеници-
ма када се ови буду приближили реци. (Илић T. 1961: 121) Кра-
јем марта су свакодневно из Београда упућиване велике
количине муниције према Дрини и Нишу а повремено су
одлазили са њом и топови. (Илић T. 1961: 129; Ivić A. 1920:
342–343)
Средином марта 1809. године Карађорђе је послао Босанца
Петра Шкуљевића (Скула) у Босну са наређењем да покуша да
наговори Босанце на устанак против Турака. (Илић T. 1961: 173)
Jаков Ненадовић је одређен за команданта снага предвиђе-
них за напад на Босну. Он је имао задатак, који је добио пре
2/15. априла, да са својим јединицама пређе Дрину и да се онде
ушанчи и тако пресече све комуникације ка Соколу. Под ко-
мандом Jаковљевом налазиле су се следеће нахије: Пожешка,
Ужичка, Ваљевска, Шабачка и Мачванска. Jакову су били пот-

чињени Милан Обреновић, Хаџи Продан Глигоријевић, Лазар

Мутап, поп Лука Лазаревић и Стојан Чупић. (Илић T. 1961:
152–153)
Што се тиче босанског војишта Лука Лазаревић је, пре 9/21.
априла, са снагама из шабачке нахије и Jадранима прешао
Дрину низводно од Лешнице и започео „одметати” православ-
не Србе и нападати Турке Бошњаке. (Илић T. 1961: 158; Ка-
раџић В. 1960: 151) Лука Лазаревић је, том приликом, био бој са
Турцима на Главици, „повише” Бијељине, када је погинуо раз-
глашени турски мегданџија Мехо Оругџић. (Милићевић М.
1959: 400) У наставку српске офанзиве, Лука Лазаревић је ус-
пешно сузбио Турке и између Зворника и Сребрнице, при на-
ступању на Сарајево. (Милићевић М. 1959: 334 и 400)
Кнез Сима Марковић са трупама из београдске и ваљевске
нахије напао је, пре 19. априла/1. маја, Соко град и спалио под-
грађе али пошто је био одбијен у нападу на саму тврђаву оста-
вио је око ње само слабија стражарска одељења каква су и ра-
није постојала на том фронту. (Илић T. 1961: 164; Караџић В.
1960, 151) Он је. пак, са главнином својих снага прешао преко
Дрине узводно од Сребренице па је на том простору почео пра-
вославне Србе „одметати” истовремно нападујући тамошње
Турке Бошњаке. (Караџић В. 1960: 151) По аустријском изве-
штају од 30. априла/12. маја код Сребрнице је већ била бијена
жестока битка али то још није било потврђено. (Илић T. 1961:
172) По извештају од 12/24. маја изгледа да се радило о томе да
је босански харамбаша Карамарко Васић Осаћанин прешао
Дрину код Сребрнице, са доста својих људи и добровољаца
скупљених у Србији, да Турке узнемирује и диже на устанак
тамошње Србе. (Илић T. 1961: 184)
Офанзива ка Новом Пазару

Карађорђе се није одрекао офанзиве према Босни, Херцего-
вини и Црној Гори јер је на стварању ослободилачког савеза ра-

дио и током 1808. године о чему је Jуговић обавестио Прозоров-

ског. Уочи офанзиве, Карађорђе је 30. марта/11. априла 1809.
године поручио црногорском владици Петру да ће почети
офанзиву и позвао га да и он крене у борбу. (Ђорђевић М. 1979:
265) Карађорђе је пошао на југозападни фронт због велике важ-
ности ове офанзиве и тешке ситуације у окупираним подру-
чјима коју су изазвали неуспели покушаји устанка.
По аустријском извештају од 29. априла/11. маја, када се Ка-
рађорђе приближио Новој Вароши Турци су све хришћанске
породице сакупили и све, без обзира на пол и године, поклали
и са својим најбољим стварима повукли се у Нови Пазар. Кара-
ђорђе је један део своје војске поставио према Новом Пазару да
га блокира, под командом бимбаша Димитрија Кујунџије и
Пљакића, док је он сам са главнином продро према Сјеници да
би се сјединио са Црногорцима који су били на шеснаест сати
хода од Сјенице. Интересантно је да су аустријски обавештај-
ци сматрали да је и црногорски владика Петар I такође био код
Сјенице где се, наводно, састао са Карађорђем са којим се дого-
варао пуна четири сата, а затим се вратио ка црногорској вој-
сци. По аустријском извештају од 30. априла/12. маја, Карађор-
ђе је упутио један одред и ка Бијелом Пољу. (Илић Т. 1954: 169
и 171)
Током наступања ка Сјеници српска војска је у селу Буђеву
наишла на арнаутску предстражу под командом Ганића. Срби
су њега и његових осамнаест људи, ноћу, у једну кућу затвори-
ли и жива спалили. Када су други Aрнаути видели шта се до-
годило са њиховим старешином, одмах су се разбежали. У овој
борби су се прославили бинбаша Кара Павле Симеоновић и
војвода Лазар Мутап. Сјеница је освојена 23. априла/5. маја
1809. године. (Anоn, 1980: 287 – Повестница Aнте Протића; Ми-
лићевић М. 1959: 226)2 По завршеном сјеничком боју кренуо је
29. априла/11. маја Карађорђе за Београд ради договора са Ро-
дофиникином и Совјетом. Како је у међувремену, пре 30. апри-

ла/12. маја, Милан Обреновић заузео Нову Варош, српске једи-

нице су опколиле и Пријепоље пресекавши друм који је спајао
Босну са Истанбулом. „Сада стоји наша војска на реки Лиму,”
писао је сам Карађорђе Прозоровском. Пред одлазак Карађорђе
је издао потребна наређења војсци на Лиму, вероватно у погле-
ду њене одбране. Карађорђе је стигао у Београд 6/18. маја и то-
ком следећих неколико дана водио је више разговора са Родо-
финикином да би 10/22. маја изјутра поново отпутовао из
Београда на фронт. (Ђорђевић М. 1979: 268; Илић T. 1961:
178–179, 181)
Карађорђе је у повратку 24. маја/5. јуна дошао на Jавор где је
сазнао за пораз на Каменици. Одмах је упутио писмо Родофи-
никину са захтевом да овај затражи од Прозоровског и Исајева
да крену у офанзиву и привуку Турке на себе. У међувремену,
док је он био одсутан, Сулејман паша Скопљак је стигао у При-
јепоље одакле су се устаници повукли а када је овај упутио сво-
ју претходницу ка Новој Вароши Срби су напустили и ове по-
ложаје, претходно запаливши место. Усиљеним маршем се
приближавао и Нуман паша из Пећи са својим Aрнаутима, ра-
ди спајања својих снага са снагама Сулејман паше. Карађорђе
је правилно оценио да у циљу задржавања иницијативе на
овом фронту мора да почесно туче најпре Сулејман а затим
Нуман пашу пре него се они сједине. (Ђорђевић М. 1979: 271)
Управо пошто је стигао у Сјеницу, Сулејман паша је са знат-
ним снагама, мислећи да Карађорђе још није вратио напао,
српске положаје код Сјенице. После жестоке битке Османлије
буду до ногу потучени. По Протићевом тврђењу имали су око
2500 мртвих док су српски губици били мали. У овом боју су се
2. Код М. Ђ. Милићевића је прича нешто другачија: приликом борби за Сје-
ницу Лазар Мутап и Карапавле Симеуновић, смедеревски бимбаша, сатера-
ли су арнаутског старешину Ганића у једну кућу где је он бранећи се са 30
друга изгорео. Том прилико је Карапавле рањен у леву ногу. Одмах затим, 28.
априла/10. маја 1809. године освојена је Сјеница.

нарочито истакли српски регулаши. (Anоn, 1980: 288 – Повест-

ница Aнте Протића; Ђорђевић М. 1979: 271)
Након боја Карађорђе је издао заповест да војска крене на
пећког Лиман пашу који се налазио у Суводолу. Српска војска
је стигла у Суводол после подне 26. маја/7. јуна 1809. године и
одмах је напала војску Лиман паше, која се састојала искључи-
во од Aрнаута. У силовитом нападу Срби су потпуно разбили
Aрнауте, након чега су предузели тактичко гоњење ради екс-
плоатације победе. У боју је, по Протићу, погинуло најмање
600 Aрнаута док су Срби имали преко 120 мртвих и рањених.
(Anоn, 1980: 289 – Повестница Aнте Протића; Ђорђевић М. 1979:
271)
Након победе на Суводолу, Карађорђе се са главнином нај-
пре повукао ка Сјеници, одакле је кренуо на Нови Пазар. Кад је
српска војска стигла у Нови Пазар предузела је 3/15. јуна 1809.
године опсаду града. Карађорђе није намеравао да напада град
већ је планирао да наговори Турке да се добровољно предају и
напусте Нови Пазар. Међутим Турци су очекивали да им дође
помоћ јер су већ били чули за српски пораз на Каменици. Када
је увидео да од предаје Турака нема ништа Карађорђе је наре-
дио ноћни напад на Нови Пазар који је и извршен 6/18. јуна
1809. године. До поднева следећег дана сва варош је била по-
паљена али због слабе координације српских нападних колона
новопазарска тврћава се успешно одбранила а и многи Турци
су се одржали у самој вароши затворивши се по кућама и по-
друмима одакле су гађали српске војнике. У овим борбама
Турци су имали тешке губитке, преко 300 погинулих не рачу-
најући заробљене, али су и Срби имали око 70 мртвих и
рањених. Међу рањенима су били и капетан Димитрије Паре-
зан и бимбаша Кара Павле Симоновић. Када је добио вест о
критичној ситуацији код Делиграда Карађорђе није хтео више
да се задржава око Новог Пазара већ је 10/22. јуна увече наредио

повлачење које је извршено у реду. (Anоn, 1980: 290 – 291; – По-

вестница Aнте Протића; Ђорђевић М. 1979: 271)
По подацима Петра Шкуљевића које је овај дао једном ау-
стријском конфиденту у Београду средином маја, код Сјенице
се већ ујединило са Карађорђем 8 барјака са 800 Црногораца.
(Илић T. 1961: 173)
Турска противофанзива на западном војишту

По неким, не баш поузданим информацијама, до којих је до-
шао до 10/22. маја 1809. године командант Војне команде у Зе-
муну, Срби су, „изгледа”, били посели и Вишеград и добро
учвршћени мост који се у том граду налази. Такође, вести које
су стигле у Земун до 22. маја/3. јуна 1809. године недвосмисле-
но су потврђивале да су се Срби морали повући преко Дрине
како из околине Сребрнице тако и из Бијељине, јер су Осман-
лије извршиле противнапад врло крупним снагама. Чак се био
пронео глас да је погинуо и бимбаша Стојан Чупић. Исте вести
су јављале и о српском поразу код Новог Пазара где су Турци
потисли бимбашу Димитрија Кујунџића, чије су снаге имале
30 мртвих и врло много рањених. (Илић T. 1961: 181, 187; Ivić A.
1920: 375)
Око 2/14. јуна 1809. године прешли су Турци Дрину на пет
места, али су их Срби тако жестоко притисли да су морали да
се после 4 до 5 дана повуку преко реке. Међутим, негде око 8/20.
јуна око 100 Турака је поново прешло Дрину код Jање и недале-
ко од реке се ушанчило. Они су довикивали Србима да иду
кући и обрађују своја поља јер ће они ускоро бити на Врачару
и тешко ономе кога не затекну код куће у домаћем послу. Исто-
времено је Карађорђе наредио оборкнезу Сими Марковићу да
никако не прелази Дрину већ да се утврди и припреми за од-
бијање турске офанзиве. Иначе од самог Карађорђа је 26. јуна
стигло у Београд писмо у коме пише да намерава да од Новог

Пазара крене преко Куршумлије и Прокупља за Ниш где би на-

пао Турке са леђа. (Илић T. 1961: 212)
По вестима пристиглим у Земун 29. јула 1809. године поп
Лука Лазаревић је јула 1809. године поново прешао Дрину код
Бјељине са, до тада, непознатим резултатима. Исти конфидент
„Ф” је, 2. августа, дао детаљније објашњење о догађајима на
Дрини. Наиме, најпре у петак 28. јула бијена је код Лознице ве-
лика битка у којој су Срби до ногу потукли Босанце међу који-
ма су били Ибрахим паша из Маглаја, Хасан паша из Сребрни-
це и Aли паша Видајић из Зворника. Срби су заробили 2 топа,
сву муницију, 6 застава, врло много коња, сав пртљаг и уопште
све оно што су Турци имали у логору. Срби су заробили и
Хаџи Хасана, управника свих рудника у Босни, који им је за
откуп понудио 100 кеса блага, што су Срби прихватили. A за-
тим у суботу 29. јула 1809. године, Срби су код Ранитовца по-
тукли турске снаге на том правцу. Турци су изгубили већи број
логорских шатора и сав пртљаг, а преко 1000 Турака је натерано
у Дрину где су се многи подавили. Том приликом је, међу дру-
гима заробљен и капетан из Брцкограда (вероватно Брчког), са
осам босанских хришћана. Након ових победа, оборкнез Сима
Марковић и кнез Aнтоније Богићевић известили су Совјет да
су од Зворника па до ушћа Дрине у Саву сви турски логори
уништени и сви Турци протерани преко Дрине. Истовремено
поп Лука Лазаревић је јављао да је преко Дрине уништио добро
изграђене турске шанчеве код Бијељине и Jање побивши, уз то,
много Турака. (Илић T. 1961: 252, 261, нап. 3)
Чим је сазнао за пораз на Каменици Карађорђе је наредио
потчињеним старешинама да се одмах повуку са новоосло-
бођених територија и да запоседну старе границе које је треба-
ло да обезбеђују војне јединице из пограничних нахија. Са ос-
татком војске требало је да сместа пожуре даноноћним
маршевима ка Морави. (Караџић В. 1960: 153)

Тако су трупе из београдске нахије стигле са Дрине на Мора-

ву управо у време када је Родофинкин напуштао Србију побе-
гавши из Београда (27. августа/8. септембра 1809. године). Када
се српска војска вратила са Дрине, Бошњаци су се прикупили
на Дрини према Jадру а када су завршили са прикупљањем
прешли су Дрину и опколили Лозницу. Лозница је била тако
јако притиснута да је била у великој невољи. Турске војске је
било толико много да Jаков Ненадовић, који је био стигао у по-
моћ, не само није мога да их одбије него није мога ни да уђе у
опседнуту Лозницу. (Караџић В. 1960: 155)
Октобра 1809. године владало је затишје на свим фронтови-
ма у Србији осим на Дрини где је 6 до 7000 Турака још увек
држало под опсадом Лозницу и Лешницу. Из једног аустриј-
ског извештаја од 19/31. октобра 1809. године сазнајемо да је
Карађорђе због тога наредио старешинама нахија: Београд-
ској, Крагујевачкој, Ужичкој, Рудничкој и Ваљевској да своје
снаге сместа пошаљу на Дрину. У року од три дана само из Бео-
града је отишло 300 до 400 људи. Војним обвезницима из око-
лине Тополе, иначе директно потчињеним Карађорђу наређе-
но је да буду спремни да могу да крену на прву заповест. После
пар дана у једном аустријском извештају од 3. новембра 1809.
године тврдило се да Турака са срспке стране Дрине има
18–20.000 људи. Босански везир се налазио са босанске стране
код Бјељине одакле је слао поруке Jакову Ненадовићу да се
преда обећавајући да си ни њему а ни његовим људима ништа
неће десити. Босански везир је, такође, убеђивао Jакова Нена-
довића да немају чему да се надају од Руса па је Ненадовић по-
слао гласника у Букурешт у руски штаб да се распита о њихо-
вим плановима. У Београду и нарочито Шапцу владало је још
увек велико узбуђење и неспокојство. Међутим, 5. новембра
стигла је у Београд вест из Подриња да су Срби у потпуности
потукли Турке на Дрини и потисли их преко реке. Много Тура-

ка је погинуло а нарочито много их се због несташице бродова

подавило у Дрини. (Илић T. 1961: 353–354)
На срећу, чим је одбио Турке са Мораве Карађорђе је пожу-
рио у помоћ са нешто војске. Пошто се састао са Jаковом Нена-
довићем заједничким снагама су ударили на Турке и у потпу-
ности их одбацио преко Дрине. (Караџић В. 1960: 155–156)
Српска офанзива ка Тимоку

На већ споменутом састанку 29. марта/10. априла војвода
Миленко Стојковић је добио наређење да крене у офанзиву ка
Тимоку. Под његову команду су стављене нахије: Пореч,
Звижд, Крајина и половина пожаревачке нахије. Њему су пот-
чињени бимбаша хајдук Вељко, Џода из Црне Реке и Миша из
Неготина. Бимбаша Jован Стефановић је вероватно 2/14. апри-
ла 1809. године блокирао Фетислам. (Илић T. 1961: 153–154)
Jош пре 3/15. априла 1809. године генерал Исаијев је са неко-
лико хиљада људи прешао Дунав и у боју на Великом Острву
жестоко потукао Турке након чега је продужио наступање
главнином ка Видину. По аустријским вестима до 5/17. априла
20.000 Руса је опсело Видин. По вестима од 13/25. априла 1809.
године Руси су заиста посели Велико острво и да настоје да на
дунавском рукавцу спрече прелаз с друге стране у Видин и
обратно. (Илић T. 1961: 156–162)
Хајдук Вељко је пре 9/21. априла заузео Нови Хан код Гургу-
совца, неке Турке побио а 12 заробио. У Београду су 13/25. апри-
ла кружиле вести да је Хајдук Вељко напао и заузео утврђену
паланку Белоградчик. Том приликом је многе Турке побио и
заробио, задобивши велики плен. Ова вести је потврђена и 19.
априла/1. маја с тим што се тврдило и да је Вељко сасвим спа-
лио Белоградчик. Иначе, он је примио најстроже наређење од
Карађорђа да не сме учинити ни најмње зло месту које се до-
бровољно преда али да може по свом нахођењу да поступа са
местима која пружају отпор. У извештају од 30. априла/12. маја

се наводило да је Хајдук Вељко из великог дела пиротске на-

хије подигао све хришћанско становништво и превео их у Ср-
бију. Иако није јасна хронологија овог Хајдук Вељковог продо-
ра зна се поуздано да је он, на челу снага јачине око 8000 људи,
упао у Загорје и подигао на устанак тамошње сељаке и потом
опсео Белоградчик. Савремене вести се разилазе у томе да ли
су Срби том приликом, после краће опсаде, овладали само бе-
лоградчичком вароши или су успели да заузму а потом и разо-
ре и саму цитаделу. (Илић T. 1961: 158, 162, 164 и 171; Стојанче-
вић В. 1954: 139)
Срби су пре 29. априла/11. маја заузели Текију и наставили
напредовање ка Кладову које су опколили. У извештају од 30.
априла/12. маја се наводило да је Миленко Стојковић већ запо-
чео бомбардовање Кладова (Фетислама) а да се неготински
кнез Миша Карапанџић налази код Брзе Паланке. Срби под ко-
мандом Миленка Стојковића повукли су се од Видина тек кра-
јем маја 1809. године пред притиском снага Исмаил беја ајана
сереског. (Гавриловић М. 1904: 432; Стојанчевић В. 1954: 140,
нап. 79; Илић T. 1961: 170, 171)
Српска офанзива ка Нишу

О српској офанзиви ка Нишу скоро смо објавили један врло
обиман рад па се овде нећемо детаљније тиме бавити (Ђокић,
Н. Думић О. 2010). Само ћемо укратко, ради целине приче, да-
ти основне чињенице. За пораз на Каменици 19/31. маја 1809.
године сматрало се да је главни кривац био Милоје Петровић
Трнавац, командант српске војске на Нишком фронту. Његов
сукоб са Петром Добрњцем и другим нижим командантима,
узимао се као узрок за неслогу и нејединство у руковођењу
операцијама, и за грешке које су учињене око опсаде Ниша
што је, на крају, довело до пораза на Каменици и до брзе про-
пасти јужног српског фронта. Милоје Петровић је, углавном
због тога, касније платио главом: на њему је остала љага да је

својом неспособношћу, себичним разлозима и кукавичлуком

допринео погибији Стевана Синћелића и пропасти неколико
хиљада бораца на Чегру, чиме је учињен одсудан преокрет у
даљем развоју Српског устанка.
Као што смо већ навели за наступање ка Нишу за командан-
те су били одређени Милоје Петровић Трнавац, као главни ко-
мандант, и Петар Добрњац (под чијом непосредном командом
су биле ресавска, параћинска, ражањска и половина пожаре-
вачке нахије). Милоје је из Београда отишао 31. марта/12. апри-
ла а с њим и за њим послато је још 12 топова, 3 веће хаубице,
мерзери и двоја потпуно уређена ковачка кола са једним мај-
стором и 12 помоћника. До тада је отишао из Београда и совјет-
ник Jован Протић у Ресаву, да би из тамошњих барутана одве-
зао барут у логор Петра Добрњца. До тада је на Делиграду
командовао Петар Добрњац и то веома успешно. Младен Ми-
ловановић је био убеђен да ће српске снаге заузети Ниш, али
није желео да сва слава за тај успех припадне Добрњцу који је
био његов и Карађорђев противник, те у договору са Карађор-
ђем постави за главног команданта српских снага према Нишу
Милоја Петровића. (Илић T. 1961: 150, 152–154; Караџић В. 1860:
28)
У Београду се 13/25. априла причало да су Турци из Ниша
евакуисали у Софију своје породице и драгоцености јер су
сазнали да Срби планирају да нападну град. И поред тога што
су старешине биле дубоко подељене на милојевце и петровце,
кренула је српска војска у наступање ка Нишу. (Караџић В.
1828: 14–15; Караџић В. 1860: 29; Илић T. 1961: 163)
О томе како је дошло до застоја српских операција око Ни-
ша, и шта је представљало тешкоћу у спровоћењу српског
офанзивног плана, најбоље говори сам Милоје Петровић, на
две недеље пре Синђелићеве погибије на Чегру и српске про-
пасти на Каменици. У писму Совјету, из Каменице, од 5/17.
маја он извештава:

„Познато вам творим, како сам досад већ три по-

ште послао, да ми џебане и војску што брже овамо
пошљете, зашто војска Турска сваки дан долази у
Ниш и из сви страна, и ето до данас нити одговора
од вас неимам, а камо ли да сте ми џебане и војску
послали. Зато ако мислите у животу сачувати и ову
сиротињу не изгубити, незадержано мезулски џеба-
ну и војску овамо пошљите; зашто знате ли да ће нас
Турци умуасерити до неколико дана, ако војска не
дође. А колико сам џебане понео из Београда позна-
то је Вам – и ето до сад до толикое дошло да више од
7 сандука неима у целом логору. А сваки дан бијемо
се и по 1000 пушака избацимо, из тога можете суди-
ти каковае нам нужда и невоља. Из тога узрока, ако
знате шта је невоља и како може од нас бити расуди-
те и нама у помоћ ускорите што брже можете, докле
пут нам Турци нису пресекли, тако, да нити писмо
можемо вам послати. Кое ако неускорите с џебаном
и с војском, будите уверени да ће се скоро то нам
случити…“.
Милоје сугерира Совјету да се о томе известе Родофиникин

и сам Прозоровски,
„зашто овамо оживе Турчин са сви страна, као
лист на гори, и сваки дан долази у Ниш војска (…) да
незнам од бриге шта ћу чинити, нити како ће се ово
место одржати. А камо ли што је Делиград остао го-
тово празан и ево се бојим да Турци какову штету у
њему неучине; а нама нека буде Бог у помоћи!“
Милоје је извештавао још и о томе да су видински Турци

кренули (на Тимок) да харају „сиротињу“, па да је тамо послао
Хајдук Вељка „на сретеније Турака“. Како се види, за кратко

време, Милоје је у три маха молио за помоћ, износећи разлоге

за своја тражења у Совјету. Колико се зна из друпих извора,
било је то у време када су арнаутске паше из косовских санџа-
ка и из Лесковца дошле у нишку околину, а да је Исмаил бег
из Сереза био на путу за Ниш са око 18 000 војника — управо
колико је бројао цео српски корпус према Нишу! (Борчевић В.
1892: 22–23; Вукићевић М. 1909: 983–984; Стојанчевић В. 1983:
280–281; Ђокић Н. Думић О. 2010: 86–88)
У Београд је 17/29. априла стигао гласник кога су послали
Милоје Петровић и Петар Добрњац Совјету а који је изјавио да
је Ниш опкољен. Такође су Милоје и Петар јавили да су прили-
ком продирања ка Нишу били жестоку битку са Турцима у
којој су, премда су потукли Турке, имали велики број рањени-
ка. Због тога су тражили да им се хитно пошаље већи број љу-
ди који знају да превијају рањенике. По аустријском извештају
од 29. априла/11. маја Милоје и Петар су продрли до Матејевца
на два сата од Ниша. Jедне ноћи су напали предграђа Ниша
али су Турци, изгледа били унапред извештени о овом нападу,
па су успешно одбили Србе који су изгубили 66 људи уз много
рањених. Четрдесетак бећара је продрло до предграђа Мала Jа-
година али су били присиљени да се склоне у један подрум у
коме су их Турци опколили намеравајући да их уморе глађу.
(Илић T. 1961: 162, 169)
Младен Миловановић је 28. априла/10. маја добио писмо од
Милоја Петровића у коме га овај извештава да је у свим лого-
рима својих јединица објавио да се траже добровољци који би
кренули у Бугарску и Македонију да тамо дижу устанак. Ми-
лоје је потенцијалне добровољце бодрио обећањем да ће и он
ускоро кренути за њим са свим својим снагама, да ослободе
једноверну браћу. (Ivić A. 1920: 364; – извештај обрштара Пер-
ша барону Симбашену од 12. маја 1809. године; Стојанчевић В.
1954: 138–139; Илић T. 1961: 169) Нешто касније, стигла је вест да
је Милоје „у различите крајеве Бугарске поверљиве људе иза-

слао, који ће позивати хришћане да се дижу на оружје”. (Ivić A.,

1920, 364 – извештај обрштара Перша барону Симбашену од 15.
маја 1809. године; Стојанчевић В., 1954, 138)3
У аустријском извештају од 30. априла/12. маја се наводило
да су Милоје и Петар писали Совјету да су у једној борби код
Ниша заробили 12 Турака које је совјетник Jован Протић доте-
рао у Београд. Истовремено се тврдило да су Срби опколили
Лесковац а да је крушевачки кнез са својим људима кренуо у
наступање према Пустој Реци. У аустријском извештају од 24.
маја/3. јуна писало је да је у Ниш већ стигао Карафејза са 10.000
људи а да је пристизао и серески бег са 15.000 и да се већ нала-
зио у Софији. Шта више, по истом извештају, Карафејза је већ
покушао испад из Ниша при чему је продро до Бање или Де-
лиграда али да је одбачен назад у Ниш. (Илић T. 1961: 171, 187)
У време Каменичке битке Карађорђе се још није налазио у
опсади Новог Пазара и освајању новопазарске вароши. До 24.
маја/5. јуна он нема извештаја од Милоја Петровића о догађа-
јима, како сам каже, „да знам зацело какосе је та несрећа дого-
дила“. (Богишић VI, 192) Тек тога дана, по паду Сјенице, ту му
је курир Стеван Ковачевић донео из Делиграда писмо Милоје-
во у коме је стајало да се код Ниша несрећа „случила“ – да је
шесдесет хиљада Турака ударило на Србе и да су они, по цени
од десет хиљада погинулих, савладали Србе и приморали на
повлачење: „а наши нису се могли обдержати него једва су се
курталисали и ретерирали у Делиград, а наше 3 нахије што су
биле јесу се искорениле“, и да нове турске трупе стално придо-
лазе у Ниш. (Богишић VI, 199 – Писмо из Сјенице од 26. маја
1809) И по примитку овога писма Карађорђе још не сматра да
је српско повлачење од Ниша пораз великих размера (Милоје
је наводио, нешто касније, само хиљаду погинулих Срба), те он
тек 30. маја/11. јуна (пошто је рашчистио са Турцима на овој
3. Вероватно је реч о крајевима око Софије и Трна и изворном делу Нишаве.

страни) креће из Сјенице за Нови Пазар. (Збирка Исидора

Стојановића. Архив Српоке академије наука и уметности,
Београд. Инв. бр. 508) Тога дана, при одласку из Сјенице, Кара-
ђорђе извештава Родофиникина да Турци са великим снагама
наваљују свуда на „српске логоре” и моли за руску помоћ, а за
пораз на Каменици каже како је на десет хиљада погинулих
Турака пало хиљаду Срба („а ми смо њи 20 ката више побили
него они нас“) и да су се остали Срби вратили у Делиград. (Бо-
гишић VI, 234) После тога, тек 16/28. јуна, пишући из Тополе
Родофиникину, говорећи о поразу под Нишом, Карађорђе ја-
вља „а за у Делиграду јесам разумео из писма кума Стевана из-
весно како народ на г. Милоја жали а не промишља да може би-
ти да је оно и наша погрешка богу те се оно онако случило…“
(Богишић VI, 335) Овако је писао Карађорђе док су Турци још
узалуд нападали на предње Делиградске положаје, пре него
што су га сасвим опсели, и када су трпели велике губитке на
његовим прилазима.
Главни извори о самој бици су Вук и Баталака. Њихови опи-
си битке су усвојени као аутентнични иако су они сами при-
лично контрадикторни и између себе а поготово са претход-
ним званичним извештајима. Њих смо детаљно анализирали
у поменутом раду, па се овде нећемо задржавати на томе пого-
тово што су општепознати.
За то време Турци су, настављајући ратовање са Србима по-
сле битке на Каменици, водили све жешће борбе на прилазима
Делиграда. И овде, током остатка маја и у јуну 1809. године
српском одбраном руководи Милоје Петровић, заједно са Пе-
тром Добрњцем! Турци су свим силама настојали да заузи-
мањем овог утврћења себи отворе пут до Смедерева и Београ-
да, па су стално довлачили појачања, у пешадији, коњици,
артиљерији и у инжињерији. Тако се, на пример, до краја маја
у Нишу скупила силна турска војска, и само Исмаил паша се-
рески довео је собом 18.000 људи. Делиград је за то време био

изложен све јачој блокади и све жешћем бомбардовању. (Ђо-

кић, Н. Думић О. 2010: 102–103)
О овим збивањима, 2/14. јуна Милоје и Добрњац из Делигра-
да обраћају се заједничким писмом Родофиникину извешта-
вајући га да се налазе у тешком положају, и да су сазнали од
шпијуна, да је турско командовање одредило „да сви (Турци)
сложно доћу на нас и да остане пешака да нас обколе и да бију
топом и кумбарама нас, а коњици сви да ударе по наијама да
робе и плењу до Дунава (…), и надамо се до сутра да ћеду доћи
и ми се преправљамо и утврдимо што боље можемо, а једну
смо војску оставили на пољу ако би нас обколили да све споља
ударе на Турке, ако ли Турци пођу у наију да опет ове пошаље-
мо за Турцима“. У писму Родофиникину они вапију за руском
помоћи, јер је народ изложен великој опасности да постарада и
пропадне. (Богишић VI, 232)
Делиград су Турци потпуно опколили тек 28. јуна/10. јула.
Тога истога дана, потписан као „комендат“, Милоје Петровић
извештава из опкољеног Делиграда Родофиникина да су борбе
крваве и тешке:
„Ми се сваки дан непрестано бијемо и (…) свагда
ји (Турке) млого на плацу остане, него ми сили њио-
вој противстати не можемо зашто толико (ј)и има
свуда да се нигди један комад земље празан видити
не може“.
И у овом писму моли се за руску помоћ: „има ли какове на-

дежде роду србскому от обећанија нашего царја и оће ли скоро
доћи“. (Богишић VII, 26)
За ово време, после више од месец дана од пораза на Чегру,
и Карађорђе је, боље обавештен о великим борбама око Дели-
града, молио стално Родофиникина за помоћ руске војске. Још
16/28. јуна у писму из Тополе (где је био дошао из Новог Пазара
идући преко манастира Студенице) Карађорђе јавља како је

наредио да смедеревска и крагујевачка нахија „да ступају час

пре Делиграду“, куда ће бити упућени и делови београдске и
грочанске нахије, као и половина војске Миленка Стојковића
из Крајине. (Богишић VI, 335) А, 12/24. јула, из Ћуприје, моли
опет Родофиникина да Исајев упути „ако је возможно (…) неку
част војске уз Тимок да би се одовуд Турци потеглили Видину,
зашто управо на нас јесте весма мложество Турака и сваки дан
непрестано баталије јесу да је тешко очима гледати“. (Боги-
шић VII, 85 и 121) Једна од таквих „баталија“ била је и 16/28. ју-
ла у којој су Турци „пострадали“, али ни то их није омело да
стално изнова нападају. Уз то су Турци једну војску оставили
да и даље опседа Делиград, док је Гушанац Алија са пет хиљада
војника кренуо у ражањску нахију, па је опасност по безбед-
ност и остале Србије била очигледна. (Богишић VII, 218–223)
О овом најновијем развоју догаћаја, 25. јула/6. августа из То-
пољака, јављао је Карађорђу и Младен Миловановић, кукајући
за најбржу помоћ: „а ти (Карађорђе) крени старци од 70. година
и дете од 12 година не би ли бог милостиви с нас скинуо ову
муку и велику силу турску“. Најзад, Делиград је пао 4/16. авгу-
ста, док се Карађорђе налазио у Јасици борећи се са Турцима
да ослободи један одред Срба од три хиљаде људи који су били
опкољени „у муасери“ на Расини. (Богишић VII, 193, 358–370)
Све до тада, у опкољеном Делиграду, командовао је Милоје
Петровић, али се преко Топољака и Јасике затим повукао преко
Мораве на леву обалу у Темнић. (Богишић VII, 340 – 344, Изве-
штај из Јасике од 5. августа 1809. године)
За напуштање Делиграда, а нарочито губитак Топољака, Је-
ремија Гагић, који је био на том ратишту, оптужује Милоја Пе-
тровића који се, по њему, није држао договора са Миленком и
Добрњцем о току и начину извлачења српске војске и артиље-
рије. (Богишић VII, нав. место) То је значило да је Милоје био,
и овде, кривац за нови пораз Срба на јужном фронту. Са друге
стране, и Петар Добрњац је, одбацујући каснији Карађорђев

прекор да је изневерио и допринео српском поразу, обавешта-

вао „високородног и високопочитајемог господара Ђорђа“ (у
писму од 17/29. августа, из Панчева) како је „познато и богу и
народу“ да он, Добрњац, „није изневерио ни на Каменици ни
на Делиграду“, него да су за српске несреће одговорни Младен
Миловановић и Милоје Петровић. Због ова два човека Добр-
њац није ни мислио да се враћа у Србију, јер каже: „доклегод
узживе ја у Сербију не долазим. Са та два човека пропадосте и
ви и сав народ пак им јошт верујете не видите докле вас ти љу-
ди доведоше“. (Богишић VII, 360)
Необјављена архивска грађа

Богишић VI и VII: Богишићева збирка исписа докумената из руских
архива о Првом српском устанку. Богишићев Музеј у Цавтату.
Свежањ VI.
Збирка Исидора Стојановића. Архив Српоке академије наука и
уметности, Београд. Инв. бр. 508.
Објављена архивска грађа

Anоnim, (1953): Турска документа за македонска историјата
1809–1817; Скопље.
Anоnim, (1980): „Повестница Aнте Протића”, у: Казивања о српском
устанку, Београд.
Борчевић В. (1892). В. Борчевић, Богишићеве Збирке, Отаџбина, књ.
XXII, св. 125, Београд.
Вукићевић М. (1900): М. Вукићевић, Деловодни протокол писама
Петра Теодоровића Добрњца, српског војводе из првог устанка,
Споменик СКA 37, Београд.
Гавриловић М. (1904): М. Гавриловић, Исписи из париских архива,
Београд.
Ivić A. (1920): Dоkumеnti о ustаnku Srbа pоd Kаrаñоrñеm Pеtrоvićеm,
Vјеsnik Krаlјеvskо Hrvаtskо – Slаvоnskо – Dаlmаtinskоg аrhivа gоd.

XXI i XXII, Zаgrеb.

Ивић А. (1965): Списи бечких архива о Првом српском устанку књ. VI,
Београд.
Илић Т. (1961): Грађа из земунских архива – Извори за историју Првог
српског устанка, књига II – 1809, Београд.
Винавер В. (1954) Историска традиција у Првом српском устанку, Ис-
ториски гласник 1–2/1954, Београд.
Вукићевић М. (1902) Односи Србије према Русији У: Дело 23, Београд.
Вукићевић М. (1909) Каменичка погибија 19. маја. 1809. године и ње-
ни узроци. У: Ратник, LXVII, св. I (за јули 1909).
Дубровин Н. (1866) (Милорад Медаковић), Устанак србски од
1806–1810 године I и II, Нови Сад.
Ђокић Н. Думић О. (2010) Битка на Чегру (Један покушај реконструк-
ције). У: Бој на Чегру 1809. у историји и традицији балканских
народа, Београд.
Ђорђевић М. (1979) Србија у устанку 1804–1813, Београд.
Караџић В. (1828) Милош Обреновић Књаз Сербије или грађа за српску
историју нашега времена, Будим.
Караџић В. (1860) Правителствујушчи Совјет за времена Кара-
Ђорђијева, Беч.
Караџић В. (1960) Правителствујушчи совјет сербски у Први и Други
српски устанак – Живот и обичаји народа српског, Нови Сад –
Београд.
Медаковић В. (1888) Учествовање Срба у девестогодишњој прослави у
Кијеву и повеснички подаци о Србији и Црној Гори, Нови Сад.
Милићевић М. (1959) Поменик знаменитих људи у српског народа,
Београд.
Попов Н. (1869) Россiя и Сербiя I, Москва.
Стојанчевић В. (1954) Први српски устанак према Бугарској и Буга-
рима. У: Историјски гласник 1–2/1954, Београд.
Стојанчевић В. (1983) О одговорности Милоја Петровића за пораз на

Каменици. У: Историјски часопис књ. XXIX – XXX, Београд.

Стојанчевић В. (1954) Лесковац и лесковачка нахија у XIX веку
(1804–1878), Лесковац.
Ћоровић В. (1935) Хисториска вредност Вишњићеве песме “Почетак
буне на дахије”. У: Зборник у част Филипа Вишњића и народне
песме, Београд.

NEBOJŠA ĐOKIĆ, SANJA LJUBISAVLJEVIĆ
Kаrаdјоrје аs cоmmаndеr оf thе 1809th
Summаry
In 1809 аftеr аftеr thе оrdеr оf Alеxаndеr I tо Russiаn trооps tо аttаck
Turks оn Dаnubе dirеctiоn, Sеrbiаn trооps hаvе bеcоmе аn impоrtаnt
аlly оf thаt 20,000 mеn strоng grоup оf Russiаn fоrcеs which hаd thе
аim tо fоrcе thе Dаnubе аnd cоmе tо its right bаnk. Thе 45,000 mеn
strоng аrmy оf Kаrаdјоrdје tоgеthеr with Russiаn trооps оf Gеnеrаl
Prоzоrоvsky аnd аlsо with fоrcеs оf Mоntеnеgrins undеrtооk аn
оffеnsivе оn Turks, аnd Sеrbs sеizеd Sеnicа in thе sоuth оf Sеrbiа аnd
bеsiеgеd Nоvi Pаzаr, аnd thеn thе аrmy оf Kаrаdјоrdје dеfеаtеd thе
Turkish аrmy оf Numаn – Pаshа Mаhmud Bеgоvic аt Suvоdоl. In thе
Drinа rivеr dirеctiоn Sеrbiаn trооps аttаckеd Bјеlјinа аnd аftеr thе
cоuntеr – оffеnsivе оf Turkish trооps frоm Bоsniа hеаdеd by Ibrаhim –
Pаshа frоm Mаglај, Hаsаn – pаshа frоm Srеbrеnicа аnd Ali – pаshа
frоm Zvоrnik Sеrbs dеfеаtеd thеm аt Lоznicа. In this cаsе it is nеcеssаry
tо rеmind thаt fоrmаtiоn оf thе thеn Sеrbiаn аrmy wаs cоnductеd frоm
spоntаnеоusly crеаtеd vоluntееr dеtаchmеnts withоut аny оrgаnizеd
аnd systеmаtic fоrеign аssistаncе which Turks hаd, bеing suppоrtеd by
Nаpоlеоn. Aftеr Turks hаvе intrоducеd nеw fоrcеs, dispаrity wаs
еvidеnt еnоugh аnd dеfеаt оf Sеrbs аt thе villаgе Kаmеnicа wаs lоgicаl.
Bеsidеs, thе thеn Russiаn оbsеrvеrs nоtеd thе fight оf еgоs оf diffеrеnt
Sеrb wаr lоrds. Aftеr thе Kаmеnicа victоry thе 50,000 mеn strоng Turk-
ish аrmy аttаckеd Dеligrаd аnd sеizеd it аftеr thе lоng siеgе. But Sеrbs’
stubbоrn dеfеnsе оf thаt tоwn аlоng with Sеrbs’ victоry оf 2,000 strоng
mеn dеtаchmеnt оvеr 12,000 strоng mеn fоrcе оf Aliа Gushаnаc nеаr
Tаbоrin gаvе thеm thе оppоrtunity tо gаin timе. Thеn аftеr chаngеs in
thе militаry cоmmаnd оf thе Russiаn аrmy Princе Bаgrаtiоn – whо hаs
rеplаcеd Prоzоrоvsky – hаs bеcоmе cоmmаndеr-in chiеf , аnd аftеr thе
succеssful Russiаn оnslаught аt Dаnubе thе nеw аttаck оf Sеrb trооps
еnsuеd in Sеrbiа, аnd lоst tеrritоriеs wеrе rеgаinеd.

УДК: 347.97/.99(497.11)"1804/1813"
ОРГАНИЗАЦИЈА СУДСТВА У ПРВОМ

СРПСКОМ УСТАНКУ
ORGANIZATION OF THE JUDICIARY SYSTEM

IN THE FIRST SERBIAN UPRISING
МИРОСЛАВ М. ПОПОВИЋ1
БИБЛИОТЕКА OДЕЉЕЊА ЗА ИСТОРИЈУ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: Циљ чланка је да представи у кратким цртама развој

институције правосуђа у Првом српском устанку 1804–1813. годи-
не, са тежиштем на његовој организацији и прописима који су га
дефинисали, уз осврт на законе којима се регулисало суђење и суд-
ски поступак током Првог устанка.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: суд, судије, сеоски суд, кнежински суд, нахијски
суд, Савет, Велики вилајетски суд, магистрат, Закон проте Матеје,
Карађорђев законик
1. miroslavpopovic15@yahoo.com
МИРОСЛАВ М. ПОПОВИЋ 219

Правосуђе је унутрашње огледало државе, као што је дипло-

матија спољашње, и установи суда се зато поклањала посебна
пажња. Једном од најпречих, примарних функција у свакој но-
воствореној држави сматра се судска. Добар део државотворне
енергије Првог српског устанка био је усмерен на стварање
правосудног система, а постављање првих судија односно
успостављање судства у првој устаничкој години представља-
ло је темељ државној организацији у ослобођеној Србији. Још
1804. године започет је озбиљан рад на утемељавању законо-
давне, извршне и судске власти као основних функција једне
државе. (Љушић Р. 2001: 171; Јанковић Д. 1955: 24; Живковић Ј.
2006: 9)
Према казивању Јанићија Ђурића, које представља прву
вест о успостављању српских судова у Првом устанку, Кара-
ђорђе је сазвао Скупштину у Остружници после протеривања
Кучук Алије из Јагодине у Београд и наредио Ђурићу да позо-
ве нахијске старешине да дођу на Скупштину и поведу двоје-
троје истакнутих људи за избор судија, јер устаничка држава
није могла функционисати без судова. Према Баталаки, старе-
шине су повеле људе који су изабрани за судије и постављени
по разним нахијама. Теодосије Марићевић, трговац из Ораш-
ца, изабран је за судију у Крагујевачкој нахији. Будући незадо-
вољан добијеним положајем, сукобио се са Карађорђем и изгу-
био живот. Остружничка скупштина у мају 1804. бирала је
судије, али не знамо да ли су успостављени сви или само неки
нахијски судови. (Ljušić R. 1992: 354; Самарџић Д. 1980: 67; Арсе-
нијевић Л. 1979: 139–140)
У петој тачки Захтева које су устаници пре избора судија
поднели дахијским представницима у Земуну тражило се да
се у свакој нахији успостави судница (кадилук), у којој би се
праведно судило и само прави кривци хапсили, а судије биле
праведне, богобојажљиве и неподмитљиве, које не би раји чи-
нили неправде. Преговори нису успели, те је турска организа-
220 МИРОСЛАВ М. ПОПОВИЋ

Организација судства у Првом српском устанку
ција суда постала непотребна. (Перовић Р. 1978: 68 – Пунктови

од Сервијанаца изискујеми месеца маја 1804 года, т. 5; Ljušić R.
1992: 354)
Након што се приступило избору судија, немамо података у
изворима о спровођењу ове одлуке и начину организовања су-
да, осим Баталакине изјаве да су судије на неки начин поста-
вљене, али и да се народ радије обраћао војним старешинама
него судијама, те су судије, стога, по Баталаки, биле на почетку
беспослене. Значају одлуке о организовању суда доприноси то
што је донета на првој Скупштини којој су присуствовали
представници свих ослобођених нахија Београдског пашалу-
ка. (Ljušić R. 1992: 355; Арсенијевић Л. 1979: 140)
На уређењу суда радило се и током Ваљевске нахијске скуп-
штине (мај 1804). У периоду између неуспелих преговора са да-
хијским представницима и сабирања српске војске пред Бео-
градом, у Топчидеру, Прота Матеја и Јаков Ненадовић
окупили су представнике Ваљевске нахије на Рељином пољу.
На Скупштини су одредили ко ће чувати нахију од упада Ту-
рака из Сокола и Ужица и ко ће предводити Ваљевце у борбама
око Београда. Том приликом изабрана су на Скупштини, на
предлог старешина (кнежинских кнезова), два човека (Петар
Читак из Мушића и Јован Рабас из Рабаса), који су, по мишље-
њу учесника Скупштине, били поштени и прави кметови, па
им је дата власт да буду и судије. Секретар је испрва био поп из
бранковачке цркве, затим Сава из Купинова, који се запопио, а
после њега Петар Новаковић из Осека. Додељена су им три
пандура и начињени колибе и апс у немачком шанцу код Кли-
чевца. Чланови суда су се су се издржавали од својих кућа; по-
сле две–три године по нахији се на два члана опорезивало по
35 дуката цесарских, једно говече и 500 ока жита на годину.
(Ненадовић М. 1947: 135–137, 312–313; Ljušić R. 1992: 355; Janković
D. 1984: 82)

Прота Матеја је на основу Крмчије саставио тзв. Закон Проте

Матеје,2 (Ненадовић М. 1947: 136) који је проглашен на Ваљев-
ској скупштини, наводећи на једном месту да се састојао од
„14, 15 ли пунктова”, (Ненадовић М. 1947: 136) а у Кратким за-
пискама наводи да је на Скупштини било 1000 људи и попова
и да је у Законику било „до 15–20 пунктова”. На истом месту
наводи да су мање кривице остављене „на чисту савест судија-
ма и по обичају нашем, а што баш не могу нек нам на Врачар
шаљу”. (Ненадовић М. 1947: 312–313) Већина писаца, историча-
ра и правника који су се бавили Законом Проте Матеје (Нил
Попов, Б. Калај, Т. Живановић, Р. Петровић, А. Соловјев) разу-
мело је Протино казивање као да се он, поред Крмчије, служио
(или да је бар претходно читао) и Јустинијанове законе и „Мој-
сијеву строгост над Јеврејима”.3 (Ненадовић М. 1947: 135) Рад-
мила Петровић је показала да се Прота служио у ствари једино
Крмчијом, а из ње нарочито Јустинијановим законима, који
представљају главу 47 рукописних Крмчија и Мојсијевом стро-
гошћу, која сачињава главу 48 Крмчије. (Janković D. 1984: 82;
Петровић Р. 1929: 380–384) Ни у Мемоарима Проте Матеје, ни у
другим изворима, нема потврде да је овај Закон важио у целој
2. Побројани су неки параграфи: „1) Ко би убио човека, да се убије и на коло
метне; 2) Ко отме девојку силом (као што је гдегде бивало, а особито у каквим
бунама кад се судови побркају), тај женик, кум и стари сват шибу да трче, а
други штаповима да се каштигују; 3) Ко украде јагње, прасе, коња или вола,
тај да плати двоје и да се каштигује штаповима; 4) Ко утече из војске без до-
пуштења, да трчи шибу; 5) са страже који побегне да се стреља; 6) Ко се криво
закуне и криво сведочи, тај сву ону штету за коју је сведочио, да плати, шта-
повима да се каштигује, и да му се никада више ништа не верује, и да се за
свагда лажом проглаша; 7) Кад се сваде и псују, који се привати за оружје, као
пола убиства, да трчи шибу”, итд.
3. Прота је писао: „Сад требало је народу суд оставити. Ја сам имао Кормчију
и читао законе Јустинијанове и Мојсеову строгост над Јеврејима и испишем
неколико параграфа из Кормчије”.

земљи, па се сматра да то није био закон за читаву тада осло-

бођену територију Србије (Београдског пашалука), већ само за
Ваљевску нахију, чија га је Скупштина и донела, односно по-
тврдила. Без сигурног одговора остају и питање примењивања
поменутог Закона у устаничком животу Ваљевске нахије, као и
у ком временском периоду су његови чланови могли важити.
(Janković D. 1984: 84; Ljušić R. 1992: 355)
О установи суда у првој години устанка сведочи податак да
су Јадрани, склопивши сепаратни мир са Турцима, трећом та-
чком мира осигурали право да самостално уреде судску власт,
што је можда једна од последица Остружничке скупштине.
(Ljušić R. 1992: 356; Караџић В. 1979: 99)
Према Д. Јанковићу, прве судије у почецима устанка нису
вршиле искључиво судску функцију, већ истовремено управну
и судску; народ је под судијама, нарочито на почетку устанка,
подразумевао у ствари уопште органе власти. Тада изабране
судије нису играле значајну улогу, јер су, у рату и револуцији,
војне старешине имале одлучујућу улогу и у војним и у дру-
гим цивилним, па и судским пословима. (Janković D. 1984: 84)
До оснивања Правитељствујушчег совјета 1805. године, о
установи суда нема значајних података у изворима. Долазак
Божидара Грујовића у Србију био је пресудан у погледу осни-
вања Савета и организовања врховне земаљске власти. У том
циљу он је саставио више значајних аката, међу којима су За
памјат и Слово, у ствари правна акта о двема установама, Пра-
витељствујушчем совјету и о поглавару земље (вожду). Пред-
стављају темељ скоро свих каснијих законодавних радњи из
1805, али и оних из 1808. и 1811. године. Прота Матеја и Вук Ка-
раџић тврдили су да је Правитељствујушчи совјет основан на
Скупштини у Борку, на Велику Госпојину, 27. августа 1805. го-
дине.4 (Љушић Р. 2010: 87) Не може се изричито тврдити када је
настала ова установа, јер је о Савету било речи на Пећанској
скупштини, а одлука о његовом оснивању пала је у војном ло-

гору у Ужичкој нахији, пре напада на Карановац и Ужице; се-

диште логора био је манастир Боговађа. После Скупштине у
Борку, Карађорђе је допустио Проти да изабере чланове за Са-
вет и да се са њима смести у Вољавчу, уз вождово обећање да ће
допустити пресељење Савета из Вољавче у Смедерево, чим
град буде ослобођен. Према Грујовићу, Савет се делио на две
целине; прва би била Влада, састављена од шест министара:
војни, финансија („касе вилајетске”), правосуђа („великиј су-
дија”), цркве и просвете, иностраних дела и унутрашњих дела
(„попечитељ мира, реда и трудољубија”). Њихове дужности су
појединачно, кратко и уопштено, више наговештене, него про-
писане. Предвиђена је одговорност за рад, али се не види коме.
Остављена је могућност да једна особа обједини дужност два
министра – војске са унутрашњим делима, правосуђа са про-
светом и црквом. У Слову је Грујовић указао на предности
правне државе, по њему је први господар и судија у вилајету
закон, који је требало да заповеда господарима, војводама, Са-
вету, свештенству, владикама, и малим и великим. Наглаша-
вао је да се судије морају повиновати само разуму и правди.
(Љушић Р. 2003: 109–112)
Не зна се колико је дуго Савет остао у Вољавчи и чиме се све
бавио, осим да пресуђивао мања кривична дела народу из око-
лине. Карађорђе је, после обиласка, дозволио саветницима да
се преселе у Боговађу. У Вољавчи су саветници од једне собе у
конаку направили судницу и почели да раде нацрте о уређењу
врховне управе, суда и осталих институција. Према тврдњи
Проте Матеје, тада су уређени магистрати у свакој нахији и
припремани други правни акти. У Боговађи су настала сва
правна акта о уређењу државе, у периоду од 16. до 24. октобра
4. Устаничка Влада није имала устаљено име, па су коришћени разни нази-
ви: Правителствујушчи совјет сербски, Совјет народњи сербски, Обшћена-
родни собор, Национални собор сербијански, Синод, Савет, Управни савет.

1805. године. Уредба о суду, један од најзначајнијих аката,

Учрежденије судејств, донета је 23. октобра. Према Вуку Кара-
џићу, Савет је из Смедерева слао по нахијама кратке уредбе ка-
ко ваља судити. Савет је ове уредбе вероватно започео да упу-
ћује магистратима из Боговађе, а потом наставио у Смедереву,
где се убрзо преселио, осталим властима. (Караџић В. 1969: 59;
Ljušić R. 1992: 360; Љушић Р. 2003: 109)
Првим делом Учрежденија судејств уређени су мирски (све-
товни) судови. Судство је било четворостепено: 1) сеоски суд, 2)
кнежински суд, 3) нахијски суд и 4) Велики суд народни. Прва
три суда налазила су се у свакој административној јединици –
селу, кнежини и нахији, док је четврти суд био сам Савет. У
сваком селу нахије постављена су два или три кмета и један
сеоски кнез. Сеоски кнез се са кметовима и попом сваке недеље
и празником састајао код цркве и ту су судили сељацима. Шта
није могао да суди сеоски суд, пресуђивао је кнежински суд,
који је функционисао на принципу сеоског. Предмете које није
могао да пресуди кнежински суд слати су кнезу нахије, који је
позивао себи једног кнеза, три или четири кмета изабрана од
нахије, проту, свештеничког намесника и још једног свеште-
ника, па су сва седморица заједно судили. Оно што ни нахиј-
ски суд није могао да пресуди, слато је с писмом нахијског су-
да у Велики суд народни – Савет. Када је неки од поглавара,
кнезова или који други од судија морао да иде у војску, уместо
себе је остављао другога у нахији да суди, прима заповести и
јавља народу. Други део Учрежденија посвећен је свештенич-
ким судовима, који су имали исте степене: 1) суд намеснички,
у свакој кнежини, 2) суд протојерејски, у протопопијату, 3) суд
архијерејски, у свакој епархији и 4) Велики народни суд, који је
Врховни мирски и свештенички суд. Прописан је састав суда и
судски поступак. Пропис, донет на наредној седници Савета
(24. октобра), пратио је претходне одлуке и допуњавао их. Са-
мо Врховни суд могао је доносити смртне пресуде и упућива-

ти кривце на извршење казне. Глоба, харање и батињање топу-

зом и секиром забрањени су. Кривци су се могли кажњавати
батинама и апсом. Сваком је било допуштено да тражи од Са-
вета „облагчение тјаготе своје”, да подноси разне представке,
протесте и предлоге. Свако је својим иметком могао слободно
да управља, без икаквих ограничења. Проглашена је слобода
трговине, забрањена је препродаја и куповање унапред. (Ljušić
R. 1992: 363–365; Љушић Р. 2003: 113) По Уредби од 7. децембра,
донетој на Смедеревској скупштини, Савет је био највиша суд-
ска установа и радио као Суд вилајетски (у претходним актима
Врховни суд и Велики суд народни), једини имао право да из-
риче смртну пресуду и казну равну „пол смертне”. Ови пропи-
си су везани за одлуке донете у Боговађи 24. октобра, пред-
стављају наставак раније донетих законодавних прописа и са
њима чине јединствену целину. Прота Матеја је потврђен за
председника Савета, и сви саветници су имали једнаку власт
да суде и да се саветују, а Савет је могао да самог себе допуња-
ва, поправља и уређује. (Ljušić R. 1992: 366–367; Љушић Р. 2003:
118–119)
Из сведочанства о поравнању између Јакова Ненадовића и
Проте Матеје Ненадовића, на Скупштини у граду Кличевцу 25.
априла/8. маја 1806, види се хијерархија судова. Инстанце су
биле сеоски кнез, буљукбаша од среза, кнез велики, командант
нахије и Синод, Суд велики (Савет). (Живанoвић Т. 1967: 9; Ар-
сенијевић Л. 1979: 227–228)
Могуће је да све до августа 1807, када је закључено примирје,
због ратних догађања судови нису свуда устројени, а и уколи-
ко су били устројени онда нису свакако почели са нормалним
радом. После заузећа Београда Савет је поново предузео кораке
за јачање правосудног апарата, на шта је утицао, по свом до-
ласку, и руски изасланик Родофиникин. У његовом пројекту
организације власти, Основанију правитељства сербскаго
(8/20. август 1807), два члана су посвећена правосуђу. (Папазог-

лу Д. 1954: 23) Дајући кнезу право помиловања, додао је да он

не може и судити, већ да „право или власт наказовати повине
остаје непремено у руку законог суда”. Предвиђао је да у свакој
нахији њен управник (губернатор), са још двојицом саветника,
које му нахија одреди „сваке године држи суд над људма своје
нахије” и да ти нахијски судови важнија дела, нарочито она
која заслужују смртну казну, достављају Савету на пресуђи-
вање. (Савић В. 1988: 284–285; – Основаније правитељства серб-
скаго, чл. 1, 6, 7; Janković D. 1984; 211)
Основаније није добило подршку руског цара, али су судови
установљени крајем године на иницијативу Савета. Према Ву-
ку Караџићу, крајем 1807. Савет је послао распис нахијама да се
у свакој постави суд од три судије (председника и два члана) и
једног писара. Судије је бирао народ, а ако нису имали писара,
Савет је био дужан да га нађе и пошаље. Председник је имао
годишњу плату од 400 гроша, а чланови и секретар по 300.
Овом суду је сваки човек могао тужити и војводу и он је морао
изаћи пред суд. Ко није био задовољан нахијским судом, могао
је поднети тужбу Савету. Новембра 1807. године Савет је упу-
тио позив војсци и становништву да се у најкраћем року јаве
сви који знају да читају и пишу српски, а желе да ступе у
државну службу, и пријављени су били постављени за судије.
Већи део школованих Срба из Аустрије, који су прешли у Ср-
бију, су такође намештени по судовима за писаре. (Папазоглу
Д. 1954: 24; Караџић В. 1969: 59; Арсенијевић Л. 1979: 256; Вуки-
ћевић М. 1996: 177)
У писму Карађорђу од 13/25. маја 1808. године, А. А. Прозо-
ровски се залагао за начело да без суда нико не може бити каж-
њен, које се налази у мудрим законима великих руских владара.
Одлука о приступању изради прописа из области правосуђа
донета је на састанку у Малом Борку, у кући Симе Марковића,
24. маја/5. јуна. Родофиникину је том приликом успело да сми-
ри духове и добије пристанак Карађорђа и чланова Савета да

ради на законима Србије. После неколико дана Родофиникин

је обавестио Карађорђа да ради на пројекту уређења судства у
Србији (писмо Родофиникина Карађорђу од 29. маја/10. јуна
1808). Карађорђе је у писму Родофиникину од 31. маја/12. јуна
узгредно прихватио његов рад и изнео намеру да се састане са
генералом Прозоровским. Родофиникин је у писму Карађорђу
11/23. јуна јавио да је написао неколико закона, које му шаље
на разматрање. У писму од 26. јуна/8. јула 1808, Карађорђе се за-
хвалио на послатим законима и одао пуно поверење у Родофи-
никинов рад. Родофиникин је 2/14. новембра саставио „консти-
туцију” о унутрашњем уређењу Србије, која није прихваћена
од руског двора. (Савић В. 1988: 352–356, 368, 370, 376–379, 385,
447–448)
Родофиникин је поднео рапорт Прозоровском 9/22. новем-
бра 1808, који се односи на организацију судства у устаничкој
Србији. Прво је дао опис судских места која су постојала у Ср-
бији. Као првостепена инстанца постојао је сеоски суд, који се
састојао од попа, кнеза или сеоског старешине и два до три
кмета, који су судили сваког празника по изласку из цркве.
Другостепени, кнежински суд састојао се из кнеза одељења (?),
два или три кмета и свештеничког намесника. Суд трећег сте-
пена, нахијски, састојао се од поглавара, тј. нахијског стареши-
не, једног кнеза, три или четири кмета, једног свештеника, све-
штеничког намесника и протопопа. Ако парничари нису били
задовољни пресудом овог суда, ишли су пред Савет. Родофи-
никин је тврдио да су поред наведених судова у Србији по-
стојали по свим варошима магистрати за суђење трговачких
спорова и да су они вршили и полицијску дужност по вароши-
ма. (Вукићевић М. 1996: 179–180) М. Вукићевић, Д. Папазоглу и
Д. Гавриловић с правом су посумњали у упоредно постојање
магистрата у варошима, поред нахијских судова. (Опширније
погледати у: Janković D. 1984: 212, нап. 24) Родофиникин је
сматрао, како је изнео у напоменама, да је потребно завести и

утврдити само сеоски суд, јер за друге, више судове, нема до-
вољно писмених људи, а да другостепени орган буде Савет
или вожд. Напомиње да „већим делом ово судска зборишта да-
нас нису у снази”. Сматрао је да је Правитељствујушчи совјет
требало претворити у Народни суд и поделити на два
одељења: за кривична и за грађанска дела. После тога би треба-
ло уредити Правитељствујушчи совјет или Сенат и у њега
увести све главне устаничке старешине. (Вукићевић М. 1996:
180; Janković D. 1984: 212–213)
Током 1808. године оснивани су магистрати по варошима,
али се из једне наредбе Савета 1808. године од 10/23. септембра,
која је издата свим старешинама и народу у Шабачкој, Ваљев-
ској, Зворничкој и Ужичкој нахији, види да у неким варошима
још нису били установљени. Савет наређује да се нико не усу-
ди да стане на пут магистрату, а да његови чланови суде по
правди и савести. Према Баталаки, судове је Савет снадбео не-
ким упутствима, која су више упућивала судије да се човечно
понашају према људима, који долазе пред суд, него како да су-
де. (Вукићевић М. 1996: 179; Арсенијевић Л. 1979: 361)
На Скупштини у Тополи усвојен је нацрт основног уставног
акта 10. децембра 1808. Договор у Тополи довршен је у Београ-
ду и преточен у правна акта којим је конституисана врховна и
локална власт у Србији. На Народној скупштини, одржаној на
Светог Николу у Београду 1808. године, донет је уставни закон,
а за проблематику судства најважније је да је Савет признат за
врховни суд. (Љушић Р. 2003: 237)
Веома важна су два „урежденија” за судове, једно за суд варо-
ши Ваљева и Ваљевске нахије и друго за Шабац и Шабачку на-
хију. Прво је издао Савет 1/13. јануара 1809. године. Њиме су
регулисани персонални састав Ваљевског суда, начин његовог
рада и друга питања у вези са тим судом и његовим суђењем.
Савет је именовао четири лица која су улазила у Ваљевски суд,
с тим да су деловали као колективни орган. Први од њих, сена-

тор, сматрао се најстаријим и називао судијом, а четврти је био

секретар. Сви су морали сваког дана да буду у судници и ван
ње нису смели да примају појединачно тужбе ни жалбе.
Странке у суд нису смеле да улазе наоружане, оружје се оста-
вљало испред канцеларије. Војводи Јакову Ненадовићу и дру-
гима забрањено је да пред судом и од њега штите своје рођаке
и ортаке. Судије су морале да суде непристрасно, објективно и
свима једнако. Постојале су три врсте казне: новчане, затвор и
телесне (батине). Од батина су изузети кметови, буљубаше и
трговци, којима се телесна казна замењивала новчаном, сем у
случају кад је и по трећи пут неко учинио исти преступ. У слу-
чају убиства, починилац се са описом дела упућивао вожду
или Савету, који је доносио одлуку. Суд је наплаћивао таксу од
3% од вредности спора коју је кривац био дужан да плати.
Ваљевски суд је имао 9 пандура, од којих је шест именовао Ја-
ков Ненадовић, који су служили бесплатно, а остала три пан-
дура издржавала је ваљевска варош. Пасош је био обавезан и за
све становнике Ваљева ако су се удаљивали најмање 5 сати од
вароши. Ваљевци нису смели да се у Београду жале на Ваљев-
ски суд без његовог писма, морали су да поштују суд и да му се
покоравају. Сваки судски акт морао је носити потпис судије и
секретара. Био је забрањен кулук судијама, осим у случају на-
родне потребе. (Janković D. 1984: 207–208; Новаковић С. 1988:
141–144)
Урежденије суда за Шабац и Шабачку нахију, од 12/25. јануа-
ра 1811. године настало је у преломној години, када је на скуп-
штини устаничких старешина од 3/15. до 11/23. јануара спрове-
дена реформа државне управе и установљен нови уставни
поредак, којим је било обухваћено и судство. У поређењу са
Урежденијем за Ваљевски суд, које је имало 14 чланова, Урежде-
није за Шабачки суд има 17, али ова три члана (4, 5 и 14) више
су формалне природе и односе се на амбијент суда и суђења.
Назире се друштвени карактер суђења у формулацијама чла-

нова 3 (3), 4(6), 6(8), 12 (15), 13(16), односно редукција неких сти-
лизација у Урежденију од 1811. године. Текст Урежденија из
1811. је мање зависан од русизама, што може да буде интере-
сантно и за питање изворног текста према коме су конципира-
ни српски текстови. (Стојанчевић В. 1975: 61–64)
Уредбом о Совјету, 23. јануара 1811, Савет је потпуно рефор-
мисан. Реорганизацијом власти је у виду Министарства правде
основан Велики вилајетски суд, а судска организација нешто
упрошћена изостављањем кнежинских судова. (Љушић Р.
2001: 66) Члан Савета, министар правде био је истовремено и
велики вилајетски судија. Велики суд састојао се од председ-
ника и министра правде Илије Марковића,5 чланова суда Јанка
Ђурђевића, Павла Поповића и Велисава Станојловића. За се-
кретара Великог суда постављен је Гаврило Николајевић 8/20.
фебруара 1811. године. Овај суд, као другостепени, апелацио-
ни, решавао је о жалбама на пресуде магистрата, али је судио и
у првом степену за кривична дела убиства, силовања, за пљач-
ке, злоупотребе војводске власти, насиља војвода итд. Уз дип-
ломе војвода Луке Лазаревића, Милисава Ђорђевића и Вељка
Петровића, налазе се и упутства, којима се одређују дужности
војводе. У овим упутствима налазе се наредбе да се, у договору
са кметовима, изаберу два или три кмета и писар, који ће чи-
нити магистрат, што говори да је 1811. извршен нов избор свих
магистратских судија. Ту је и наредба да се изабрани кметови
са писаром пошаљу у Београд Савету, где ће примити поуке и
упутства како да суде и поступају. Магистрата је после 1811. до
слома устанка било укупно 20. Пресуђивали су о отмицама де-
војака, о деоби задруга, крађама, о породичним стварима, на-
слеђивању. Као полицијске власти, магистрати су људима, на-
рочито трговцима, издавали тзв. сточне пасоше, забрањивали
5. Први министар правде био је Петар Добрњац, али је он напустио земљу и
није се прихватио звања.

сечу шума, издавали разна уверења, водили надзор над трго-

винама и механама, одређивали цене пићу и јелу, постављали
старешине еснафа, гонили хајдуке итд. (Живановић Т. 1967:
17–26; Janković D. 1984: 213–214; Вукићевић М. 1996: 188)
Судску власт у широким границама вршио је и вожд Ка-
рађорђе, у истражном поступку и самом пресуђивању, у над-
зору над судовима и њиховом раду. После уставног акта од
1811. Карађорђе је и даље обављао судску власт као врховни
судски орган. Суђењем и изрицањем казни бавили су се у
устанку и многе војводе. Карађорђе и друге старешине често су
се мешали у рад судова, вршили притисак на судије, спречава-
ли људе да се обраћају магистратима, штитили своје рођаке и
пријатеље, поништавали магистратске пресуде.
Карађорђев законик
Требало би се осврнути и на други правни извор Првог срп-
ског устанка, поред Закона проте Матеје. То је Карађорђев за-
коник, који је знатно обимнији и садржи одредбе кривичног,
војно кривичног, државног и породичног права. Састојао се од
41 члана, од којих су првих осам, као и чланови 11, 12 и 13 из-
губљени. Тома Живановић је датирао Карађорђев законик 1807.
годином у својој књизи Основи кривичног права – општи део,
Београд, 1922, 39. С. Новаковић у књизи Уставно питање и за-
кони Карађорђева времена, Београд, 1988, 132 сматра да би
текст Законика требало ставити у рад Савета после 1810, кад се
у Србији већ развило неко уредније стање. В. Берко Савић га
смешта у децембар 1808. године. (Живановић Т. 1967: 10–13; Са-
вић В. 1988: 444–448; Новаковић С. 1988: 132–136) Највероват-
нији terminus post quem за настанак Карађорђевог законика је
11. јануар 1811. године, време кад је после сломљене старешин-
ске опозиције устанички врх са Карађорђем на челу могао да-
ти да се испишу оштре норме, попут чланова 9, 22, 37, који по-

казују одлучност у борби против мита и протекције код судова

и у војсци и заштите лопова; члана 16, који тражи беспоговор-
ну послушност и прети сваком, а посебно старешини, који би
макар само против правитељства и државе српске говорио;
члана 33, који прописује забрану кулука осионим старешина-
ма; чланова 34–36 о разбојницима и хајдуцима, који су, такође,
имали у виду старешински слој. Аутора текста би требало тра-
жити у кругу образованих аустријских Срба који су имали
истакнуту улогу у устанку, између Ивана Југовића, Михајла
Грујовића, Миљка Радоњића, Лазара Војиновића, а неколико
важних чињеница би упућивало на Ивана Југовића. Доступна
грађа из Првог устанка, Карађорђев Деловодни протокол,
(Стојановић И. 1848) Протокол Шабачког магистрата, (Попо-
вић Р. 2010) аустријски конфидентски извештаји и други изво-
ри дају потврдан одговор на питање да ли је оно што је пропи-
сано у Законику примењивано у животу устаничке Србије, тј.
да ли је оно што је прописано изражавало правна схватања
оног доба. (Мирковић З. 2008: 15–20, 196)
Пример Београдског магистрата 1807–1813.

Београдски магистрат основан је крајем октобра 1807. годи-
не, према Уредби Савета од 26. октобра исте године. Тачан дан
установљења могао би да буде 31. октобар или 1. новембар. На
челу се налазио председник суда, који је у исто време био и
управник вароши. Унутрашњу структуру Магистрата чинили
су суд и полиција. Суд се састојао од председника, два члана,
односно двојице судија, које су називали саветницима, већни-
цима – и секретара (или писара). Председник је био постављан,
а судије је требало да буду биране на нахијским скупштинама,
што се није доследно спроводило у пракси. Полиција је пред-
стављала извршни орган суда, састојала се од полицај-дирек-
тора, комесара или полицаја, писара и једног броја пандура.

Београд је тада био подељен на три кварта, па је сваки имао по

једног полицијског службеника, комесара.
Београдски магистрат имао је у својој надлежности судску,
управну и полицијску власт, коју је задржао и после реоргани-
зације власти извршене 1811, и није се разликовала од оне коју
су имали магистрати у унутрашњости. Судска надлежност
Магистрата се простирала на Београд и Београдску нахију,
расправљао је и доносио пресуде у грађанским споровима и
кривичним делима, а понекад и у брачним, иако су они спада-
ли у делокруг духовних судова. Убиства, силовања, пљачке,
злоупотребе војводске власти, насиље војвода испитивао је и
пресуђивао Велики суд. Виши надлежни орган за Београдски
магистрат, нека врста апелационог суда, био је Совјет односно
Велики вилајетски суд, који је, и после 1811. године, вршио
судску власт у првом и у другом степену. Функције првостепе-
не и другостепене власти вршио је и Карађорђе. Команданти
нису представљали никакву надлежну власт за магистрате.
Београдски магистрат је прегледао и примао тужбе, осим
оних који се односе на убиства, утврђивао међе између села,
потврђивао исправе нижих власти, издавао сведочанства, уве-
рења, тапије. Суд је узимао таксу за предмете које је пресуђи-
вао. Послови из делокруга управе су се првенствено односили
на прикупљање прихода. У дужности полиције спадали су по-
литички надзор и чување јавне безбедности. (Гавриловић Д.
1972: 7–14)
На организацији судства се од прве године устанка, па на-
даље, константно радило, што говори да је организовано пра-
восуђе била нужна потреба револуције, развоја и сазревања ср-
пске државе Првог устанка, као један од стубова власти у
земљи. Говори о свести српских устаничких власти о важности
правне државе и законитости и представља одраз друштвеног
стања у устаничкој Србији. Како се развијала државност и за-
конодавство, тако је и судство постепено попримало своју фор-

му и развијало се. То је била етапа у утемељавању правосудног

система српске нововековне државе, који ће се развијати током
прве половине, а коначну форму добити шездесетих година 19.
века.
Живановић Т. (1967) Законски извори кривичног права Србије и исто-
ријски развој његов и њеног кривичног правосуђа од 1804. до 1865,
Београд.
Мирковић З. (2008) Карађорђев законик (кривично, породично и
државно право устаничке Србије), Београд.
Ненадовић М. (1947) Мемоари, Београд.
Перовић Р. (1978) Пунктови од Сервијанаца изискујеми месеца маја
1804 года, т. 5, Први српски устанак. Акта и писма на српском
језику I, 1804–1808, у редакцији Р. Перовића, Београд.
Петровић Р. (1929) Законик Проте Матије Ненадовића. У: Гласник Ис-
торијског друштва у Новом Саду, књ. II, св. 3.
Поповић Р. (2010) Протокол и регистар Шабачког магистрата од
1808. до 1812. године, прир. Радомир Ј. Поповић, Београд.
Савић В. (1988) Карађорђе: документи I, 1804–1809, Горњи Милано-
вац.
Самарџић Д. (1980) Копија историје сербске сочињавана Јанићијем
Ђурићем, Казивања о српском устанку 1804. (приредила Д. Са-
марџић), Београд.
Стојановић И. (1848) Деловодниј протокол од 1812. Маја 21. до 1813.
Августа 5. Кара-Ђорђа Петровића, прир. Исидор Стојановић,
Београд.
Стојанчевић В. (1975) Урежденије суда за Шабац и Шабачку нахију, од
12. јануара 1811. године. У: Зборник Историјског музеја Србије
11–12 (1975).

Арсенијевић Л. (1979). Историја српског устанка I, Београд.
Вукићевић М. (1996). Судови и њихово уређење за време устанка од
1804–1813. године у Криминалистика у Србији (Ковчежић за ис-
торију) 1793–1914, приредио и обрадио Живојин Л. Алексић,
Београд.
Гавриловић Д. (1972). Београдски магистрат у време Првог устанка.
У: Годишњак града Београда 19, Београд.
Живковић Ј. (2006). Судство као сегмент српске државности
1804–1914, Пожаревачки суд од Магистрата до Првостепеног
суда округа пожаревачког, Пожаревац.
Јанковић Д. (1955). Историја државе и права Србије у 19. веку, Бео-
град.
Janković D. (1984). Srpska država Prvog ustanka, Beograd.
Караџић В. (1969). Правитељствујушчи совјет српски, Историјски
списи II, Београд.
Караџић В. (1979). Прва година српског војевања на дахије,
Тршић–Београд.
Ljušić R. (1992). Srpska sloboda. У: Arhiv za pravne i društvene nauke 2.
Љушић Р. (2001). Историја српске државности II, Србија и Црна Гора
– нововековне српске државе, Нови Сад.
Љушић Р. (2003). Вожд Карађорђе: биографија, Београд.
Новаковић С. (1988). Уставно питање и закони Карађорђева времена,
Београд.
Папазоглу Д. (1954). Кривично право и правосуђе у Србији (1804–1813),
Београд.

MIROSLAV POPOVIĆ
Organization of the Judiciary System

in the First Serbian Uprising
Summary
Justice is one of the most important functions in a newly-created
state. Larger part of state-creative energy of the I Serbian Uprising
(1804-1813) was directed to creation of the new Serbian state’s judiciary
system. Serious work on the foundation of legal, executive and judiciary
authority had already begun in 1804, when first courts were founded.
First legal acts regarding Serbian courts were brought in 1805 and later
in 1809 and 1811. The court and judicial authority were under jurisdic-
tion of the Council, founded in 1805. New constitutional reform of 1811.
created the Great Vilayet Court (Veliki vilajetski sud), as some kind of
the Ministry of Justice. Two important laws, on the basis of which judi-
cial proceedings took place during the I Serbian Uprising, were the Law
of Prota Mateja and the Code of Karañorñe.
Key words: court, country court, district court, Council, Great Vi-
layet Court, magistrate, Law of Prota Mateja, Code of Karañorñe.

УДК:811.163.41'373.45
811'276.6:355
НА ИСТОЧНИЦИМА СРПСКЕ ВОЈНЕ

ТЕРМИНОЛОГИЈЕ
On the sources of Serbian Military Terminology
БОЖИДАР М. ЈОВОВИЋ1
ВОЈНА АКАДЕМИЈА
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У напису се излаже настанак и развој српске војне тер-

минологије, која је своје исходиште заметнула у Првом српском
устанку. Управо у тим догађајима српски језик је почео, први пут,
да ствара једну своју нову, посебну стручну грану, које до тада није
било. Српска војна терминологија је уједно и прва језичка стручна
формација у нас.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: семантика, терминологија, назив, оружје, устанак.
1. sanjola@sbb.rs
У српском језику читаво мноштво речи је „војничког” поре-
кла; и, без обзира на то што их нису правили надахнути ства-
раоци уметничкога казивања, у њима се очитује изванредна
мера и осећај за језик и његове могућности. То се добро уочава
на самом почетку стварања српске војне терминологије, још
пре него што је Вук Караџић изнео европској јавности лепоту
стваралаштва српског народног језика. У нашем случају најза-
нимљивија је управо чињеница да један језик, који тек ступа у
званични комуникативни простор, потпуно је способан да
ствара сложени терминолошки појмовник области, која у ње-
му први пут настаје. Ретки сведоци тога напорнога посла, и са-
ми њихови поступци, остали су изван истраживања у нашој
науци о језику. О упућености у дух језика и једноставност ње-
гова стварања говоре нам речи које су примери економичности
и одмерености у одређивању значења неког појма. У том сми-
слу стари српски термин браниште неупоредиво је приклад-
нији и једноставнији од каснијег „ученог” и „европског” израза
одбрамбени положај. Управо и ради тежње ка једноставности,
поред осталог, српски језик је био широм отворен туђим ути-
цајима. Одмеравајући страни појмовник са својим могућно-
стима, српски језик се није устезао да посрби страну реч ако је
она прикладнија, информативнија и одмеренија у исказивању
садржаја неког термина.2
2. У нашим војним књигама и часописима налазимо мноштво покушаја да
се „посрби” назив новог брзометног оружја па су га називали топом карте-
чуном, аван-топом, топом аваном, револверским топом, топом-револвером.
Особито су на то указивали први модели митраљеза где су се неколико цеви
вртеле укруг, прилегајући на лежиште метка. На крају су видели да му нај-
боље одговара његово изворно, иако туђе име, па су га тако и прихватили –
митраљез. Ова реч је иначе у свом изворнику мотивисана германским нази-
вом за мољца – мите, па је од мотива „онај који ситно сецка (мољац)” настала
и реч митраљез.
Извори устаничког називља
Да бисмо јасније разумели и одредили тешкоће културног
узнесења српске устаничке државе и свега онога што је из тога
покрета израстало као његова тековина, потребно је, на основу
сазнања, измаштати слику Србије на почетку XIX века. То је
време малаксалости Отоманског царства; покушаји да му се
живот продужи реформама, ублажавањем пореских обавеза,
давањем културних и других аутономија хришћанским наро-
дима; заједничко учешће у гушењу побуна одметника од цар-
ске власти само су одлагали њен крај.
Успостављањем устаничке државе под Карађорђем, Србија
ће се обновити и у језичком смислу. Нарочито ће томе допри-
нети рад великог језичког установитеља и реформатора Вука
Стефановића Караџића (1787–1864).
У тим околностима настаће први покушаји примене српског
војничког називља, али и одређивање стручног појмовника и у
другим наукама. Тих година српској деци у тек основаној Ве-
ликој школи сасвим разумљиво и успешно излаже Лазар Вои-
новић Наставленија права державнога, а Карађорђе одсечно
издаје војничке заповести кнежинама и њиховим народним
старешинама.
У одређивању терминолошке грађе, која чини основу за из-
градњу војничког називља у Првом српском устанку, ваља ко-
ристити неколико упоредних језичких слојева. Први слој су
изворни документи: деловодни протоколи, расписи, дописи-
вања устаничких вођа и записи људи онога времена. Једном
речју: све у чему се испољавао језик устаничке делатности. У
други слој би спадала грађа из причања и записа виђенијих
устаника, настала касније,3 а особито стваралаштво Симе Ми-
лутиновића Сарајлије (1791–1847) и Вука Караџића, чији је
3. *** Казивања о Првом устанку 1804, Београд 1980.
Рјечник у том смислу особито занимљив. Каснија историо-
графска литература, која расправља о Првом устанку, термино-
лошки је произвољна и непоуздана. Тамо се разни појмови на-
зивају речима које својевремено нису постојале или су имале
другачије значење. Истраживачи устаничког времена кори-
стили су се више савременим језиком у називу војних старе-
шина, војних јединица или тактичких поступака, него што су
се изражавали тадашњим терминолошким лексиконом. У том
смислу је ова грађа за терминолошко истраживање непоуздана
и некорисна.4
Посебан значајан извор за проучавање војне терминологије
Првог српског устанка су Мемоари проте Матеје Ненадовића
(1777–1854), а исто тако и његова преписка с вођама устанка. Он
је спадао мећу најученије људе у Србији тога времена, био је
војни заповедник и оснивач државне власти, а истакао се и у
вођењу међународне политике и дипломатије устаничке Ср-
бије
Карловачки митрополит Стефан Стратимировић
(1757–1836) и пензионисани аустријски капетан Константин
Јовановић у заједничком писму, још 10. августа 1805. године,
писали Јакову Ненадовићу и Божидару Грујовићу5: „Воинство
и то је перво и најважније по којему све стројеније ваља да вам
иде… војску уредити по начину краишника наших, но ако мо-
жете и странога кога добити …”6 Знајући да устанак подразу-
мева и духовну слободу за националну реч, он саветује Грујо-
вићу „да употребљава колико је могуће, све чисте сербске и
словенске речи, сва турска реченија колико је могуће изо-
4. Чак су и устанички документи „превођени” на савремени српски језик, па
су тако потпуно неупотребљиви за истраживање војне терминологије. Виде-
ти: Бранислав Ј. Пантић, Лична преписка вођа Првог српског устанка (Извор-
на грађа за историју Србије 1804–1813). Прилог Пешадиско-артилериском
гласнику, св. 29, Сарајево 1938.
5. Теодору Филиповићу.
стављајте и истребљавајте. Н. П. Буљуг Паша, Харамбаша и
прочаја: све ово колико је могуће промените, и место тога ме-
тите друге речи. Н.П. Десетоначалник, Педесетоначалник и
сим подобнаја”.7
Познајући европску војну организацију и наоружање, они
настављају: „Што вам је свагда препоручивано, то вам се и сад
препоручује и совјетује да помало прибављате вами пушке с
бајонетами… ускорите дакле ви и учите се војевању, и оружју
чиновне војске”.8
Овај њихов добронамерни савет ушао је у основу напора и
намера устаничког вођства. Иако је сав народни покрет подре-
дио својим назорима, Карађорђе је, ипак, највише пажње по-
свећивао војсци и томе остао доследан до краја.
Европска војна терминологија устаника

Долазак фрајкораца у Србију није се осетио само у позна-
вању ратних процена и вођења војске, већ и у речнику што су
га собом донели. Иако су ти нови заповедници говорили срп-
ским језиком, њихове заповести у обичној народној војсци до
тада нису могле бити познате. Тај први војнички лексикон
унесен је у Србију из Војне границе, где се примењивао у једи-
ницама аустријског фрајкора. Прве потврде о томе дао је Вук
Караџић у Рјечнику. Он називе командат, комендант своди на
јединствени лик комендат,9 напомињући: „Ова ријеч није би-
6. Летопис Матице српске (ЛМС), књ. 300, 1921. Тврдњу Николе Радојчића да
је то доситејево писмо, што је касније прихватила и наша научна јвност,
убедљиво је оспорио Радослав Перовић у књизи Прилози за историју Првог
српског устанка, Београд, 1980. Видети такође: АСАНУ 409, 411, 417. Аутор се
у овом раду придржавао Перовићеве тврдње.
7. Исто.
8. Исто. Чиновна војска – редовна, регуларна војска.
ла позната у Србији до године 1804, него је по том прешла ова-
мо одовуд (из Сријема и из Бачке)”, упућујући ово значење на
речи поглавар, управитељ. Потврђује то примером из епске пе-
сме тога времена: „Та Јакова Српског комендата”. Тако је у срп-
ску војску доспела и реч капетан, мада се она осећала више као
апелатив, реч општег значења, што се види из многих епских
песама („Сестра Леке капетана”). У нашим крајевима ова реч је
била и одраније позната и носила је значење свога етимона.10
Ово значење Вук у Рјечнику упућује на кнез, а од речи капе-
тан набраја се више изведеница, што говори о њеној лексичкој
вредности и учесталости употребе. Семантичко поље овога на-
зива биће дуго времена „преполовљено” и двозначно у срп-
ском језику. Заједничко ће им бити службена ознака неке вла-
сти у грађанству и у војсци. Касније ће та реч остати само у
војсци (и полицији) као чисто терминска одредница, али ће и
као војнички термин остати и даље ,,располућена” све до да-
нас.11
И реч муниција несумњиво је дошла посредством фрајкора-
ца; они су је донели у Србију и помешала се с турском речи џе-
бана, која је била одавно у домаћој употреби па ће се дуго њих
две задржати у напоредној примени.12 У Карађорђевом дело-
9. Ипак се у документима устаничких вођа налазе сви ови облици: комен-
дат, комендант, командант. Овај последњи облик налазимо и у писму Ми-
лана Обреновића из Бруснице 5. септембра 1810. Тако се и Врховни совјет
обраћа Петру Добрњцу 7. маја 1810: „Господину Петру Тодоровићу добрнцу
команданту Нахије Пожаревачке”
10. Лат. Caput, capitis – глава. Отуда: главар, поглавар, поглавица; глава: по-
родице, рода, племена…
11. За време кнеза Милоша постојали су чинови капетан и полукапетан; да-
нас је то капетан и капетан прве класе. Пишући прве заповести за увођење
„регуларног воинства”, Карађорђе помиње само капетане и капларе.
12. Понекад сусрећемо и лик амуниција, али више у значењу војничке (рат-
не) спреме.
водном протоколу сусрећемо је четири пута, а у синтагми му-
ниција војена исто тако, у деловодном протоколу Петра Добрњ-
ца.13 Упоредо с њом реч џебана употребљава се 34 пута. Овај
податак јасно говори о томе да је реч муниција устаничка по-
зајмљеница. Дуго времена употребљаваће се заједно с речју џе-
бана и на крају ће је потпуно истиснути из употребе. Да је реч
муниција заиста нова придошлица из почетка устаничког вре-
мена види се и по томе што је Вук није забележио у Рјечнику,
као ни многе друге војне називе, али џебану јесте.
Из фрајкора су могли доћи називи: аријергарда, армада, ар-
мија, бајонет, батерија, граната, генерал, дивизија, ескадрон,
карабин, касарма (и казарма), команда, командирац, комора,
марш, маршовати (и марширати), парада, позиција, рапорт,
ребелија (доста честа у Карађорђеву протоколу), солдат, стра-
жмештар, фендрик, шанац, шарампов… Неке од њих су ис-
кривљене у народном изговору (фендрик, фељбаба, маширати
артолерија…), неки облици су добили српски наставак (коман-
дирац), а неке су настале у прилагођавању страног и српског
назива (обер-обор + кнез = оборкнез), и тако редом.14 Иако су сви
ови називи долазили из једне знатно културније средине, ипак
је српска језичка основа била веома јака да ове изразе прихвати
и понароди. Многи од њих ,,прескочиће” време Првог српског
устанка и ући ће у домаћу војну терминологију касније, после
Другог устанка и стварања Србије кнеза Милоша. Тада ће се у
српску војну терминологију „настанити” војни чинови и нази-
13. Како се чини, према овој синтагми, реч муниција није имала, или не само,
војничко значење у оном терминолошком смислу који ће добити касније.
Пољ. munition, amunicja; material wojenny.
14. Др Велимир Михајловић, Грађа за речник страних речи у предвуковском
периоду I–II, Нови Сад, 1972. Неким називима у овом речнику није добро
одређено војно значење, јер га је аутор одређивао према данашњем, а не он-
дашњем времену.
ви војних јединица, оружја и опреме. Али, тада ће страни ути-
цај бити много јачи и свестранији.
Артиљеријско називље устаничке војске

Сав овај део називља за топове пореклом је из европске тер-
минологије, мада би се за неке могло рећи да су доспели у срп-
ски језик посредством Турака, у непосредном додиру, а неке су
заиста собом донели Турци, преносећи их из источних језика.
Србима је била позната реч топ, коју су пренели Турци, при-
хвативши је претходно из персијског језика. Устаници у почет-
ку нису ни имали правог топовског оружја; тек ће га касније
добити од Срба из Војне границе. Зато им се један босански
Турчин руга, мислећи на Карађорђа, да ,,он нема гвоздених то-
пова, него вуче топе трешњеваке”. Сви називи које касније су-
срећемо у списима устаничке администрације, несумњиво су
настали тек после 1807. године, када је основана и опремљена
устаничка тополивница. Тополивци су били са стране па су са
својим умећем ливења топова увели и називе топовских оруђа.
Занимљиво је да се у Карађорђеву протоколу не помиње реч
артиљерија, а ни Вук је није забележио. Међутим, врло је веро-
ватно да је она била позната устаницима јер су и за њу морали
знати српски фрајкорци и добровољци из Војне границе. Па
ипак, овај назив налазимо у протоколу Петра Добрњца, који ју
је, вероватно, чуо од Руса, приликом првог сусрета устаничке
војске са њима у јуну 1807. године.15
15. То је било приликом доласка неких руских јединица са средњег Дунава у
помоћ српским устаницима и заједничких борби на Штубику и Малајници.
Опсада Малајнице трајала је од 13. маја до 18. јуна 1807. Тога дана (18. јуна, по
старом) војска ђенерала Исајева и Карађорђеви устаници потукли су Турке.
Ови успеси морали су бити повезани с употребом топова приликом освојења
утврђених опсађених места.
У записима из јануара 1811. ова реч се помиње неколико пу-
та, искривљена у изговору: „Стефан Живковић артолерију и
тјажест16 (да превезе)…, Ради вожње артолетије и тјажести…,
више помјанута артолерија…” Уместо таквог назива, у Ка-
рађорђеву протоколу, који је настао годину дана касније него
што су ови Добрњчеви записи, налазимо само множински
облик топови – седамнаест пута. Такође у разликовању врста
топова којима су се устаници служили, налазимо само домаће
називе: велики топ, мали топ; затим, према начину прево-
жења: топови коњички, а налазимо и топовске волове и топ-
чијске коње. Помињу се и тобчије (топчије) 24 пута, и, нарав-
но, топчибаша. Међу тим називима налазимо и батал-топ.17
Из Европе су касније доспели међу српске устанике и нази-
ви разних врста топовских оруђа. Заправо, ти називи нису до-
лазили заједно с оруђима, јер такве трговине није било. Врло је
вероватно да су ове називе давали мајстори тополивци, који су,
одреда, били са стране.18 Језик устаника сачувао је још неке на-
зиве за топове: топ-гушанац и топ брадоња. Могуће је да су
ово два назива за једну исту врсту оруђа, којима су их, „од ми-
лоште”, како је то било уобичајено, називали тобџије или вој-
ници. Овај назив, по свој прилици, потиче од задебљања или
ојачања при дну топовске цеви и односи се на топове већега ка-
либра. У једној песми из времена устанка говори се: „Те Бра-
доња и плану и рикну”. За велике топове налазимо још и назив
бељемези (баљемез).19
16. Тјажест, рус. тяжесть – терет. Вероватно се мисли на топовску муницију
и другу опрему.
17. Неупотребљив, оштећен топ.
18. И Милисав Петровић (Таузенкинстлер, како га назива Сима Милутино-
вић – Сарајлија), и Јован Ковач, и Томо Милиновић, иако Срби, дошли су као
аустријски поданици. Касније су им се, од 1808. до 1812. придружила два Ру-
са, Кузма Калоњин и Григориј Пољаков.
Од осталих назива устаничка документација помиње још:
кумбус (и варијанте: кумбуз, кумфуз, кунбус), кумбара (која је
могла бити и кумбара мала, а кумбуз је могао бити велики),
лумбарда, реч коју Вук упућује на значење као и кумбара.20
Али, овде се појављује и раздвајање назива лумбарда: на оруђе
и на његову муницију; исто се то десило и с називом топ, али
се то у српском језику заборавило: име набоја пренесено је на
оружје и настала је особита врста синегдохе, што је, иначе,
појава у свим развијеним језицима.21
И топовска муниција се сва одреда називала страним речи-
ма: ђуле (тур. gülle), картеч (картач, нем. Kartätsche), kumbara
(тур. Kubur). To је био типичан пример језика у додиру, где се
19. Етимолози, готово сви одреда, овом називу приписују турско порекло,
насилно се трудећи да га вежу за турски етимон. Аутор овога рада прихватио
је мишљење и тврдњу немачког турколога Кисинга, који га изводи од назива
„лепа Меца” – нем. Faule Metze, што се касније у говору изопачило у облик
бељемез. На сличан је начин добио име и немачки топ из Првог светског рата,
Дебела Берта, којим је бомбардован Париз. Постоје речи мотивисане тим на-
зивом (бељмез, биљмез) којима се означава неотесан, груб човек.
20. Тако тумаче и други речници. Према Кунибертову писању постојали су
и посебни заповедници артиљеријских јединица: „…допаде се он једном бо-
гатом господару, ђенералу бомбардовача (кумбараџи-баши)”. (Б. Куниберт,
н.д., стр. 340)
21. Заборавља се да је реч топ староперсијска и означавала је оно што су Тур-
ци касније назвали, а ми примили од њих, „ђуле”, тур. gülle, што је, у ствари,
било топовско тане, хитац, зрно, а онда је с тога назива читаво име прешло и
на средство које избацује танад. Тако је назив једног дела направе читав пре-
шао на њу и дао јој име. Прихватањем ове речи од Турака потпуно се забора-
вило на српски назив прашта, што се лепо види у биографији деспота Сте-
фана Лазаревића од Константина Филозофа. У издању: „Друштва за српски
језик и књижевност Србије”, Београд, 2007. ови су стари називи изостављени
и преведени савременим обликом топ, стр. 79: „Остаде и њихов топ звани
„хумка” са друга два (топа). Деспот заповеди да велики (топ) носе у
Београд…”
с предметом (или појмом) прихватало и његово име (нем.
Worter und Sachen). Међу њима спада и назив бомба, који се у
тумачењима упућује на реч кумбара. У време устанка била је
позната и реч граната. Опсађени Срби на Штубику пишу 4.
маја 1807. да је „у овај логор стигао … и сам Мула-паша с топо-
вима и гранатама…” Поред оружја и муниције Карађорђева
Тополивница производила је још и друге потребе, као: „кугле
за паљење, топовске каре, фитиље за топове, сигналне ракете,
фишеке и другу џебану”.22 Да ли су ракете служиле само као
сигнални меци или су примењиване и као оружје – није нам
познато. У једном писму Карађорђе се обраћа Совјету „да даду
официру Топчиским (!) што му треба, да прави раклете”. По-
знато је да су се ракете употребљавале у европским ратовима и
пре Првог устанка. Њих помиње и прота Матеја у Мемоарима:
„Оне ракетле што сам из Беча донео почнемо бацати”.23 У про-
токолу Петра Добрњца наводи се записник о пријему топова и
опреме, вероватно из руске помоћи, али се нигде не помињу
ракете, мада има доста других назива, од којих нам неки нису
познати:
„Прикљученије квите од примате муниције 1. топ, 94. ћуле-
та, 13 картача 84 артача (?)… 3. 2. топа, 30 картача, 30 фишека с
ћуладми 4 ана24 од великог Топа, 29 с картачим, 69 с ћуладми,
23 свеће, 1 Трубашник с трубами (?)25, 4 ама од малог топа, 2 су-
ма (?) од малог топа, 28 ћулади, 2 палника…500 тајпова … 5242
тестера патрона…26 прими 6 Јунија 1810 у Лагеру под бирзом
Паланком. Петар Тодоровић”.27
22. Борба, 1. јануара 1955, стр. 15.
23. М. Ненадовић, Мемоари, Београд 1947, стр. 212.
24. Вероватно ама, дела коњске опреме.
25. Труба у руском значи цев, али не оружну. Цев оружја је ствол.
26. Требало је рећи „тестета патрона”, тесте – 10–12 комада „у паковању”.
27. Миленко Вукићевић, Протокол Петра Добрњца.
У причањима о Првом српском устанку наводе се ракете
које су прављене од трске.28 Никакви други подаци о употреби
тога оружја у време устанка нису познати, што не значи да те
употребе није и било. Из Мемоара проте Матеје Ненадовића не
види се да ли су ракете биле сигналне направе или врсте
оружја.
Свакако је било још много тога у опреми устаничке артиље-
рије. Назив палник (и паљник) појавиће се у правилима
тобџијске службе 1845. године, као и много других назива раз-
ног алата и прибора који је спадао у оправу топова. Врло је ве-
роватно да неки од тих назива потичу још из Карађорђева вре-
мена, јер је назив очник (и очàнūк), у значењу нишан забележио
и Вук у другом издању Рјечника. До нас нису дошли списи о
раду и организацији устаничке Тополивнице па не можемо
знати ни називе многих предмета који су били укључени у из-
раду топова или су спадали у њихову опрему. За једног од
мајстора, Тому Милиновића из Мориња у Боки Которској, на-
води се да је био пушколеј, чак и он сам себе тако назива,29 мада
му је морала бити позната изведеница тополивац. Поред тур-
ских назива за топовску послугу, у народним песмама налази-
мо и српски назив топовски управници.30 То ће бити једина
руска реч (пушколеј) која је сачувана у овом називљу, као пре-
28. Споменик СКА, XIX, 1892, стр. 10. Повесница од почетка времена вожда
српскога Карађорђа Петровића, написана од пензионираног советника кња-
жества српског, полковника и кавалера Антонија Протића 1853 године у Сме-
дереву.
29. Рус. пушколей . дословно: тополивац. Иначе руска реч пушка није никако
прихваћена у Србији, али јесте у писању бокељских књижевника у називу
бродских топова: колне пушке. То се види из једног песмотвора католичког
свештеника Ненадића Шамбек сатарисан. Томо Милиновић је родом Бокељ
и сигурно му је била позната реч пушка у значењу топ.
30. Те речи нема у Вука, али је има у поменутом Правилу тобџијске службе
из 1845, стр. 12.
веденица (калк) мада су руски мајстори у Тополивници ради-
ли у времену од 1808. до 1812, у ствари до Букурешког мира.
У редовима устаничких записа налазимо имена топова из
којих сазнајемо њихову величину и намену: велики градски,
мали коњички. Ови велики градски (топови) могли би да буду
намењени за одбрану утврђења или за њихово рушење. Таква
оруђа налазимо током деветнаестога века под именом градска
артиљерија, намењена одбрани тврђава (градова). Мали
коњички топови свакако представљају мање, преносне топове,
али није јасно да ли помоћу коњске запреге или управо на
коњима, у деловима, какве су правили мајстори тога времена,
али и знатно раније, а правио их је и Томо Милиновић за по-
требе устаника.31 Из протокола Петра Добрњца видели смо да
су за вучу топова употребљавани топовски волови, свакако за
превоз тешке артиљерије.
Постоји још једно име за топове устаничке војске, несумњи-
во мотивисаног порекла; то је кава(ј)лија топ. Ако је у називу
мотив дувачког инструмента, онда би то била нека врста топа
дуже цеви. Кавал је, наиме, свирала слична фрули, али знатно
дужа и дубљега гласа. Вук је то име забележио, али није по-
дробније објаснио, већ га је само упутио на латинску одредни-
цу flintae genus.32 У Вукову Рјечнику налазимо реч кавал само
као назив пушке,33 па је, вероватно, и назив топа узет од назива
пушке, што је у овом случају врло сумњиво. Много је вероват-
није да је назив овога топа мотивисан према називу и облику
музичког инструмента. Објашњавајући назив пушке кавала,
31. Израдом сличних топова бавио се потоњи ђенерал Сава Грујић док је као
капетан радио у крагујевачким оружним заводима. Иначе, устаничка ар-
тиљерија није била посебан „род оружја”, већ је стално пратила пешадију
приликом напада на турске шанчеве.
32. Дословно: врста пушке.
33. Што би значило да Вук није знао за име дрвеног музичког инструмента,
или га није записао јер се није употребљавао у српском језику.
Вук за њу каже да је „споља као и шешана, само што изнутра
нема анета”, (то јест није изолучена). Занимљиво је да Vojna
enciklopedija не зна за овакав назив пушке или топа, па их не
налазимо ни у њеном другом издању.
Нема српских речи ни у означавању топовске муниције; она
је пореклом из турског или европских језика. Од Турака је
остала реч ђуле, а картеч (картач), граната, бомба (европски
назив за кумбару) дошли су заједно с називима оруђа, која су
касније набављали устаници.
У чудном путовању назива артиљеријских оруђа најбоље го-
вори шароликост и странпутице имена које данас сви европ-
ски језици приближно називају обликом хаубица, зависно од
законитости које владају у појединим језицима. Наиме, назив
хаубица је немачки облик Haubize за чешку реч houfnice, којом
су Чеси називали краткоцевно великокалибарско топовско
оруђе, које се пунило комадима камења. Касније ће се у српској
војној књижевности деветнаестога века ово оруђе назвати
авантопови или једноставније авани,34 свакако мотивисани ку-
хињским прибором, на који је ово оруђе подсећало. Из чешког,
преко немачког, овај назив је доспео у француски и талијански,
а одатле, највероватније, у турски као назив кубус.35 На тај на-
чин и називи оружја сведоче о додирима и прожимањима
европских и других језика и њихових култура. Овај ток могуће
је пратити слéдећи етимологију многих врста оружја од најра-
нијих времена људске цивилизације.
34. Још ће и српски војни писац Станојло Стокић употребљавати назив
аван: „авани од 9см, 12 см, 15, см и 21 см; аван олучни, озадњи аван, глатки
аван”. (Станојло Стокић, Рат и ратовање, Београд, 1885, стр. 27. и 75)
35. Траг ове речи у европским језицима је: енгл. howitzer, фр. obusier, тал.
obice, пољ. haubica, шпан. obus, рус. гаубица, укр. гаубица. буг. Гаубица. Нема
сумње да су ови последњи називи доспели из руског језика.
Називи пешачког и коњаничког оружја и
опреме
За време устанка није могло бити говора о некој организова-
ној војсци, а устаничко оружје била је његова слика и прилика.
Распон примене тога оружја био је врло велик: од најстаријих
облика до најсавременијих модела, којима су биле наоружане
европске војске, укључујући ту и руску. Од хладног оружја,36
српски устаници су имали бојне ножеве: јатагане и ханџаре.
Касније су дошли и бајонети на пушкама. Читава та пешачка
оружна спрема звала се турским именом п у с а т. Уз то су до-
лазиле још и по једна или најчешће две мале пушке, задевене
за појасом, у силаву или у кубурама на коњу, о седлу. Таква је
била пешачка опрема Срба док су још војевали заједно с Тур-
цима против дахија одметника. О томе је оставио запис прота
Матеја:
„Чуј, чојече! Ко је Србин, а нема дуге пушке, два
пиштоља и велики нож, нека прода једну краву и
пусат себи купи. Тако је од честитога ветира запо-
вест. Ко то не набави, педесет штапа по табани и пе-
десет гроша глобе”.37
Од европских назива за пушке у списима Првог српског

устанка налазимо шоцу и гарабиљ (карабиљ, у ствари пона-
рођени облик назива карабин). Много су чешћи називи, по-
знати још из времена робовања под Турцима. У њиховим име-
нима налазимо података о месту израде (граду или крају, а
понекад је уз њих везано име народа коме припадају њихови
мајстори, облику и украсу, знатно чешће него што су њихове
36. Некад га називају и бело оружје.
37. Матеја Ненадовић, Мемоари, стр. 74.
убојне особине. Заправо, искусан ратник је већ по имену пу-
шке могао да цени њене убојне могућности. Јер, по стручно-
сти израде и лепоти украшавања већ су се одавна истицале
многе радионице оружја на Балкану и на Блиском истоку. Нај-
чешће се помињу крџалинке, али се не може са сигурношћу
тврдити да ли су се оне тако звале по крџалијама, који су их
носили и продавали, или по месту Крџи где су израђиване.38
Највероватније ће бити да су оне међу српске устанике дола-
зиле куповином у крџалија, најамника у турској војсци („А он
крџалинку довати да убије…”). Из турског лексикона је и назив
шишана (шешана, шејшана…), која је, по записима, била слич-
на карабину („Марко убије Зеина, пак баци шоцу, а узме Зеи-
нову шешану”; „…но Станоје потеже из шешане и убије га”).39
Позната је била и арбанашка (пушка) или чешће арнаутка,
коју су неки називали још и тоска, по великом арбанашком
племену Тоскама. За њу каже Вук Караџић да је „дуга пушка
какову носе Тоске, звана и арнаутка”. Међу пешачким оружјем
ретко се помиње старинска пушка звана кавал, која се у изво-
рима различито објашњава па сматрамо да је описују више по
чувењу него по личном сазнању, јер су многи подаци међу-
собно несагласни па чак и супротни. У овом „пушчаном арсе-
налу” налазимо и џефердар (џевердар, џевердан…), омиљено
оружје наших старих ратника.40 Без обзира на то како им је би-
ло име, те пушке су се, вероватно, производиле у познатим
„туфегџиницама” Скадра и Призрена.
38. У ствари град је назван према имену његовог оснивача Кирча-Алије, што
би на српском значило „сиви Али(ја)”. Према том турском облику настао је и
наш натив крџалија а по њему и пушка крџалинка.
39. Шешана је названа по шестоугаоном вањском пресеку, према перс. Шеш
– шест; шешххан. Поред облика шишххане, назива за карабин, Турци су је
звали још и ат-туфенги – коњичка пушка.
40. Арапско-персијски џевхердар – сјајан, светао; џевер – дамаски челик;
перс. чевхер – драги камен. Џeфердар је, дакле, заиста „свијетло оружје”.
У вези са израдом и поправком оружја устанички записи не
помињу занатлије пушкаре, већ само уобичајени турски назив
за ту врсту заната туфегџије (туфекџија, туфекчија), а опет,
реч туфек – пушка, никако не помињу. Међу војницима по-
знати су били још називи за пушке: диљка, шара, мотивисана
имена за било коју врсту пушака „кићене” израде или дугачке
цеви. Устанички документи врло ретко помињу пушке поједи-
начно, по њиховим називима, већ само као множински апела-
тив – п у ш к е.41
Уз назив пушка редовно иде и придев: велика пушка, мала
пушка. Ово је последица још неизграђеног терминолошког
система, па су придевске одреднице ближе означавале врсту
оружја. Тако је било и с топовима: велики топ, мали топ. По-
миње се и нека необична оружна направа метеризњача, о којој
не налазимо никаквих података који би је ближе одређивали.
Реч метериз означавала је врсту пољског утврђења или, боље
рећи, заклона, односно, како су тада устаници говорили, бра-
ник или браниште. Ако је та пушка метеризњача42 била везана
за утврђење, а не за њеног носиоца – војника, онда је та напра-
ва морала више припадати топовима него неком другом руч-
ном ватреном оружју, како би се закључило према овом називу
пушка. Није ли то, можда, податак да су и Срби некада топ на-
зивали пушком, као Бокељи? Или би то, можда, могла бити из-
губљена веза у прелазу назива пушка са артиљеријског оруђа
на ручно оружје?
41. У причањима Чолак-Анте Симоновића помиње се некаква велика пушка
прангија: „Турци из Брзе Паланке убију из велике пушке зовоме прангија
војводу Ђорша звижданина…” АСАНУ – 1426.
42. У Вукову Рјечнику налазимо објашњење које нам не даје никакав ближи
опис или одговор: Schanzflinte, teli maioris genis. Ни највећи оружни стручња-
ци не би могли одгонетнути из ових латинских „објашњења” о каквом је
оружју реч.
Придевске одреднице велика и мала (пушка) морали су по-
стојати све док их није заменила нова реч пиштољ, који се све
чешће почео помињати у именослову устаничког оружја. И
ово оружје истицало се више лепотом израде него убојном
моћи, те је тако допуњавало укупни ратников изглед. Вук је
добро уочавао да се у обликовању малих пушака јасно запажа-
ла рука произвођача: рукохвати једних били су више шиљати,
док су других били више заобљени. Богатство накита зависило
је од наручиоца и његове платне моћи. Ову врста оружја поне-
кад су звали самокрес или леденица, али устанички документи
не дају потврде за то.43
Коњичко наоружање није било ништа особито. Пушке су
биле као у пешака: аустријске шоце или карабини, мале пушке
у кубурлијама о ункашу седла, сабља и копље, које најчешће
сусрећемо под именом миздрак. Копље је било општи назив за
ову врсту „бодног” оружја, које су и Турци употребљавали.
Миздраком се називало кратко, управо коњичко копље, за раз-
лику од дугог, које су махом носили пешаци: „…искупљају се
Крајишници, сви са миздравцима”.44 Да је то оружје обилно
произвођено за потребе устаника, нарочито у почетку, док још
није било другог оружја, види се по данашњем називу једног
села у Шумадији – Копљари.
За коњску опрему био је уобичајен турски назив рахт (у на-
родном изговору рат), који је подразумевао богат и кићен ја-
хаћи прибор.45 Треба знати да, ни са српске ни са турске стране,
у коњици није могао бити свако, него само онај ко је имао свога
коња којега је сам издржавао. Поред назива рахт за означа-
43. Самокрес помиње Сима Милутиновић Сарајлија у „Сербијанци”.
44. Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, стр. 191.
45. На српском језику није ни могло да се развије називље коњске опреме јер
Срби у Турској нису ни смели да носе ни богато рухо, ни јахати добре коње,
а још мање имати кићену опрему. Они нису ни смели бити на коњима при
сусрету с Турцима.
вање коњске опреме налазимо још једну турску реч – такум.
За нарочиту ознаку „ратног (војничког) коња” у српском језику
нема посебне речи, што је помало чудно с обзиром на средњо-
вековну војничку коњичку традицију. Турци су јасно раздваја-
ли називе сејсана (сеисана, сексана) за товарног, теретног
коња.46 Устанички документи сачували су речи ат и атлија,
које су означавале коња и коњаника у војничком смислу, да-
кле, припадника коњице а не обичног јахача. За коњанике у
српској коњици налазимо и називе коњици и брзокоњици. Ве-
роватно коњичка јединица за насилно извиђање. Помиње их
прота Матеја у Мемоарима.
Називи муниције стрељачког оружја из времена Првог
устанка сачували су се све до данас. Тамо налазимо речи: кур-
шум, фишек (вишек), тане, зрно… Назив метак не помиње се
нигде, нити га је забележио Вук, што значи да је то каснија
појава у српској војној терминологији. Осим речи зрно, све су
друге турског порекла, односно, преко турског језика су дошле
у српски. Међутим, у документима из времена устанка, права
је реткост глагол пуцати. Та се радња најчешће исказује опи-
сно: бацити пушку, избацити пучку; метнути, изметнути
пушку (сви се ови изрази односе и на топ). У старијем српском
језику глаголи метнути и бацити по значењу су синоними.
Од глагола метнути, метати изведен је девербијал метак, је-
дан од најуспешније обликованих термина у српском језику. У
Мемоарима проте Ненадовића налазимо значење ове речи. Он
синтагму топовски метак употребљава да означи раздаљину
домета топа, оно што ћемо у каснијој српској војној књижев-
ности сусретати као топомет. Наравно, та раздаљина никако
не одговара данашњим величинама: „Тек што сам топовски
метак у шумар био измакнуо…”. Иако су Протини Мемоари ве-
46. И у савременом руском језику назив за војничкога коња разликује се од
назива за теретног, ораћег, сељачког коња: конь – лошадь.
ома занимљиви за истраживање војне терминологије Првог
устанка, они су и замка за истинско одређивање појединих ре-
чи, а нарочито термина. Прота се одлучио за писање својих
„прикљученија” много касније од догађаја који су се збивали и
у којима је и сам учествовао. О томе је почео бележити тек по-
сле 1833. године, пуних двадесет лета од пропасти устанка. Та-
да је већ постојала друга, богатија језичка грађа за војничко на-
зивље. Србија је већ имала Хатишериф, наследног кнеза и, не
само заметке нове војске, већ и војничку „банду” Јозефа Шле-
зингера.47 Нема сумње у то да је прота користио и нове речи,
којих није било у његову времену. Поред устаљених израза: из-
метнути, избацити пушку или топ, у Мемоарима налазимо и
реч пуцати: „Чујем где много пушака и плотуна пуца”, „наша
парада што без команде пуца”. Тамо налазимо још и синтагму
опалити пушку: „Бошњаци би с оне стране опалили хиљаду
две пушака у гомилу”, „извезе Карађорђе топ у винограде па-
раћинске, опали на Параћин”. Наићи ћемо и на метафорички
израз просути пушке: „просу се око стотине пушака”. У при-
чањима Антонија Протића уместо пуцати налазимо израз да-
ти ватру (као у народним песмама: „Земљи паде, пушци огањ
даде”): „Даду једној кумбари ватру”. Док у проте Матеје нала-
зимо како „мого пушака и плотун пуца”, Протић прича како би
добро било „да бацимо по један плотун”. Уз, иначе ретке нази-
ве пуцати, пуцање, Протић је додао још и пукот: „но смо чека-
ли док се није уталожио пукот”.
47. Мађарски Јевреј; први је донео музичку културу у Србију. Прво је био у
служби код Милошева брата Јеврема, а затим га је кнез Милош позвао у Кра-
гујевац. Задужио је нашу музичку културу.
Старешински војни називи устаничке војске
У сваком случају, почетком устанка превлађују старешин-

ски називи, наслеђени још из времена сарадње Срба и Турака
у борби против јаничара, односно турски старешински нази-
ви. Дакле, помињу се, углавном, два имена за старешине, и оба
су турска: буљу(к)баша и бимбаша. Јесу ли ови чинови одгова-
рали оном броју војника који се подразумевао у турској војсци
– то не знамо; највероватније да нису, јер се види да су мањим
скупинама људи заповедали по неколико буљубаша. За ову
прилику то није ни важно, али на основу ових података знамо
да су први називи српских војних старешина били турски:
буљубаша (буљумбаша, буљукбаша, буљугбаша, како се све из-
говарало у народу) и бимбаша.48 Занимљиво је да за српске вој-
нике, било како да су се звали, нема ниједног турског назива.
Може бити вероватна претпоставка да су српском војском, по-
ред српских старешина, заповедали и Турци, па су тако за себе
везали и турске старешинске називе. Литература о Првом срп-
ском устанку не потврђује такве могућности па би се у таквом
случају ова појава могла протумачити припадношћу српских
војничких одреда турском војничком систему и организацији
у којој су били јединствени називи заповедника. Нешто слич-
но је било и с пандурима, неком врстом жандармерије, чији су
припадници најчешће били Срби, али је њихов заповедник ре-
довно био Турчин. То потврђује и Вук у Рјечнику, објашња-
вајући што су то пандури: ,,За владања турскога свака је кне-
жина имала по неколико пандура, који су са буљубашом ишли
по кнежини те тјерали хајдуке и друге рђаве људе хватали. Ови
48. Овај назив је одговарао српском средњовековном тисућнику, који је мо-
гао бити и војвода, односно заменик владара у рату. То је у Турској војсци
био сераскер. Реч бимбаша (изворно: бинбаша) изведена је од арапског обли-
ка бин – хиљада и баша – глава (Вук, Рјечник).
су пандури највише били Срби, а било је и Турака међу њима;
буљубаша пак свагда им је био Турчин”.49
У Причањима Петра Јокића налазимо да „код Радича Ка-
рађорђе постане буљубаша над четницима”.50 Иза тога налази-
мо на нешто јаснији однос у броју војника и њихових стареши-
на: ,,У сваком срезу постави по једног Србина за буљубашу и
изда им бурунтије да сваки има по 70 момака са собом”. Уоп-
ште, војне јединице се називају по именима крајева у којима
су сакупљане. Тако видимо како се сабира устаничка војска
уочи похода или пред неки други задатак: ,,Он (Карађорђе) пак
са својом Јасеницом…, Младен са нахијом крагујевачком. Ча-
рапић с грочанском нахијом…”. И, како каже прота Матеја:
,,поставимо логоре, свака нахија башка”. Њихови заповедници
били су бивше народне старешине, које су сада, у новим усло-
вима, преузеле војничке обавезе. Устанку су се, као старешине,
прикључивали и богатији домаћини, трговци и други виђе-
нији људи у народу. То нам врло разговетно прича прота Ма-
теја у Мемоарима: ,,…у најпрвом востанију против Турака, у
1804, февравија ове су старешине и буљубаше постале од наји-
мућнији Срба: који је био кнез, или трговац, или поп, или
кмет, или тако имућан, који је имао добру баштину, задругу,
доста стоке, воденице, и друге приходе, које смо звали газда-
ма”.51
Ти људи нису имали никакве представе о војничким чино-
вима, јер ни за какву војску пре тога нису ни знали, осим оног
мањег броја који су били у фрајкору. Као најчешћи знак вој-
ничког старешинства дојучерашњега кмета или кнеза био је
49. Вук Караџић, Рјечник. Српски етимолози ову реч изводе из мађарског, а
мађарски лексикони упућују на српско порекло: Akademiai Kiado, Budapest
1978, pandur.
50. Oво је још један доказ о првим називима српских војника. Реч је о време-
ну између 1793. и 1801.
51. Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, стр. 311.
назив буљубаша. Мале приватне војске – момци, ових доскора-
шњих сеоских домаћина, чија су се „дејства” огледала у паље-
винама ханова и вароши, нису ни захтевала нека особита вој-
ничка знања. На срећу, ни њихови противници, босански
муслимани, нису их у томе надмашивали. Тек у одмицању и
развоју народне буне те умножавању устаничке војске јавила
се потреба за савременијом војном организацијом, која је има-
ла узор у Војној граници. У запису проте Матеје: „Сви комен-
данти, војводе и старешине су сваки међу својом војском”, или:
„Ту је био кнез Милић Кедић, наши сви капетани и Мутап,52
војвода Милош Обреновић и прочи…”, не разабирамо ни коли-
ке су биле њихове „војске”, нити у њиховим звањима можемо
препознати какве војничке чинове. То што ћемо у Протиним
Мемоарима и у другим причањима устаника наићи на подо-
фицире и официрске чинове, они се односе на оне који су поје-
динци добијали за време службе у фрајкору. Тако Прота по-
миње Ђуку фендрика53 и Ђоку Милановића стражмештра,54
Радич Петровић је био капетан, а Петар Новаковић Чардакли-
ја ритмајстор.55 To што је Радич Петровић читавог устаничког
времена носио раније стечени чин капетана, не значи да вој-
нички није био способнији од било којег војводе или „комен-
дата”. Устаничка организација Србије од почетка је стала да
уводи новине у систем државних установа „и ми смо буљуба-
ше капетанима а њихове срезове кумпанијама за боље код на-
рода уваженије звали од 1804 до 1811 года”.
Овде имамо запис да су срески (раније кнежински) управи-
тељи постали буљубаше и да су преименовани у капетане. С
52. Лазар Мутап (†1815), буљубаша Драгачевског среза (1804), моравски, кас-
није руднички војвода (1811); у оба устанка истакао се јунаштвом; смртно
рањен при ослобођењу Чачка 1815.
53. Нем. Fenrich – заставник.
54. Српско-њемачка сложеница за подофицирски чин у фрајкору.
55. Немачки назив за коњичког капетана – Ritmeistеr.
друге стране, врстан познавалац вожда Карађорђа и његова
времена, Миленко М. Вукићевић, пише да је Карађорђе „имао
40 момака с четворицом буљубаша, над којима је био на поло-
жају најстарији Петар Јокић”. Према овом сведочанству изла-
зило би да су буљубаше могли бити заповедници војсци једне
читаве кнежине, односно среза, а могли су бити и у рангу десе-
тара, чак испод каплара. Све ово говори о потпуној произвољ-
ности и неуједначености чинова и звања војних старешина у
почетку оснивања устаничке војске.
Нешто више разабирамо тек при крају 1808. године из рас-
писа Управног савета (Правитељствујушчи совјет) и вожда, ка-
да се озбиљније пришло војној организацији. У њему се кумпа-
није први пут помињу као војне јединице а не као простори
административне поделе земље, како наводи прота Матеја Не-
надовић. Ови расписи јасно истичу неколико чисто војничких
назива, управо наглашавајући да су то војнички појмови: ,,уре-
дити две компаније војника, који би егзерцир знали'', ,,капларе
на 25 људи”, „а капетане да наречете који су вешти регули”,
„људе за старешине и капетане паметне избирајте”…56
Решењем Управног савета и Карађорђа да се уведе уређена
војска, која би се више вештином (тактиком) него снагом мо-
гла носити с турском силом, условило је и прихватање страних
назива, којих дотада није било ни у српском језику, ни у срп-
ској војсци. Ту сусрећемо реч егзерцир (у народном изговору
зекцир), несумњиво позната још из службе у фрајкору.57 Ову су
реч употребљавале све европске војске; руска је употребљавала
домаћи облик упражнение. Поред тога, устаничка војска при-
56. Миленко М. Вукићевић, Из војних установа Карађорђева времена. У: Го-
дишњица Николе Чупића (ГНЧ) XXXI, 1912, стр. 157.
57. Ова реч је у војсци била позната још старим Римљанима: exercitus – веж-
бање; exercitus gymnasticus. Обучена или увежбана војна јединица, војска;
exercitus equitatusque – увежбана коњица.
хвата правни термин регула, са значењем: уређење војске, вој-
нички ред, дисциплина. Реч кумпанија дошла је из админи-
стративне поделе Војне границе (крајине), јер је она била
организована и живела потпуно војнички. Према оваквој ад-
министративној подели називала се и војна јединица на ње-
ном простору. Овако ће се касније и у Србији организовати
војска.58 Реч каплар као да је створена за војску и одређује ста-
решину двадесеторице војника.59
Овде нисмо сигурни да ли је реч капетан имала само вој-
ничко значење или је употребљавана у традиционалном сми-
слу – заповедник, као и до тада. Јер, ако се зна да је кумпанија
имала 250 људи, како пише у расписима, није јасно ко је по-
пуњавао старешински распон од капетана до каплара. У оном
што је остало од Карађорђева протокола не налазимо чинове
поручника и потпоручника или оне који би њима одговара-
ли.60 У њему се реч капетан појављује осам, а каплар пет пута;
једанпут се помиње каплар топџијски. Петар Јокић помиње
„Вићентија космајског капетана”, али то не значи да је он био
исто што и Радич Петровић.
На основу Карађорђевог расписа од 22. децембра 1808. (3. ја-
нуара 1809. по новом календару) види се да је почело увођење
редовне војске, али се у томе не разазнаје и прикладно старе-
шинско људство, осим капетана и каплара. У Основанију пра-
витељства сербскаго, одељак VIII, од 8. августа 1807. види се да
се још нису увели војнички чинови. Ако се зна да овај докуме-
нат никад није проведен у живот, јер га није прихватио руски
цар, онда је јасно да појединости из његова садржаја нису
58. Сама реч је социјалног порекла и упућује на друштво. Сложена је од ла-
тинских облика cum + panis, са значењем: „с ким једемо заједнички хлеб”,
„са(су)хлебник”; у грађанству: друштво, удружење (у привреди).
59. У европске војске доспела је из француског: caporal.
60. Од протокола је сачуван само део од 21.маја 1812. до 5. августа 1813. годи-
не.
остварене, у овом случају – нису уведени војнички чинови. У
том спису наслућујемо каснију организацију војске и распон
њеног старешинства: „…то нужно је уредити за сада61 почести
какове за награжденије докле се види какви ће бити приходи
земље, а после ће се свакоме по заслуги и по способностима на-
гражденије дати. Тако ће се онда и чини војнички учредити62 и
војска у поредак свој довести, што тако бољшеће се бринути63
сваки капетан о својој роти64 а полковник о свом полку”.
Будући да је предлагач овога списа био Константин Родофи-
никин, дакле Рус, помињу се и називи својствени организа-
цији руске војске: капетан, рота, полковник, полк. Наравно, ту
се размишљало о будућој уређеној војсци, у којој ће све бити
формацијско – штатско; ту су се, свакако, подразумевали и
одговарајуће војне јединице, које тада Карађорђева војска још
није имала; она ће такве чинове још дуго чекати, иако их, фор-
мално, налазимо у једном батаљонском правилу, насталом не-
посредно пред слом устанка. Тај спис је чиста копија руске вој-
не формације, а и писан је мешавином више руског него
српског језика. И да је Први устанак успео, то правило би могло
имати само привремени значај.
Све до пред крај устанка, појавом батаљонског правила, у
називљу војних чинова помињу се: капетан65, бимбаша (рет-
ко), буљубаша (често) и каплар. Остали називи, као: фељбаба,
фендрик и стражмештар, помињу се само као чинови стечени
у фрајкору, али не и у формацији српске устаничке војске, чак
61. Значи да се ни тада још није темељитије размишљало о увођењу војних
чинова, а то је већ била трећа година устанка.
62. Ово потврђује претходну поставку.
63. Искривљени руски облик са значењем: да би свак што боље бринуо.
64. Чета.
65. То је традиционални српски изговор. У руском се изговара капитан што
у нашим документима не налазимо јер овај нови облик није могао потисну-
ти већ устањени, традиционални назив.
ни у јединицама регулаша. У званичним документима и други
списима најчешће се помињу старешине народне војске, која
је и била најбројнија. Они су своје „грађанско” знамење власти
једноставно пренели у војничку организацију. То се може пра-
тити од самог почетка па до краја устанка. У једном писму срп-
ских војних старешина Константину Ипсилантију66 9. јуна
1805. каже се: „Ми комендати, војводе, вирези, буљукбаше, кне-
зови и кметови сербианског народа: армии својаја не посила-
ла…”.67 Слично чини и Карађорђе у обраћању старешинама по-
водом одлуке о прогонству Миленка Стојковића и Петра
Добрњца: „От верховнаго вожда сербскаго народа собрани по
воли мојеј господам комендантам, војеводам, кнезовом и кме-
товом…”68 Нема сумње да је и подофицирски чин уредник до-
шао из руске војне терминологије; помиње се у боју на Малај-
ници.69 Постоји мишљење да је овај назив узет из народног
живота, где је означавао надгледника и организатора
пољопривредних радова. У овом случају је то мишљење тешко
прихватити, мада су такви токови језика природни. Овај чин
уведен је и у називље топовских послуга, па ћемо га срести и у
Правилу топџијске службе из 1845, али не и у пешадији и
коњици.
66. Константин Ипсиланти потомак је грчке кнежевске породице која је вла-

дала у Влашкој и Молдавији. Његов отац Александар осуђен је на смрт кад
му је било осамдесет година због наклности према грчком ослободилачком
покрету. Константин је такође био владар Молдавије (1799 – 1802). Због рево-
луционарног деловања морао је да бежи у Русију, где је и умро 1816. Био је у
вези са српским устаницима и помагао им је.
67. Первое сербское восстание 1804 – 1813 и Россия I–II. Документы, Москва,
1980, 1983, стр. 273.
68. Исто. Писано 11(23). јануара 1811 .
Основ за будућу српску војну терминологију
Две су значајне околности настале у Првом српском устанку
које су потакле развој националне војне терминологије. Прва,
устанак је покренуо народ у ком није било особитих класних
разлика да би се могле значајније испољити. Неједнакост у ма-
теријалним добрима, која није била уочљиво истакнута, није
ни у чему носила у себи знак било какве више културне над-
градње или разлике у говору. Срби нису становали у вароши-
ма па се није ни могао развити слој школованог грађанства,
који би се истицао или одвајао културом или језичком над-
градњом. Из тог народа потекле су све државотворне установе:
војска, судство, просвета и привреда и развијале су се онако ка-
ко је то сам народ одређивао.
Друга значајна околност била је ступање на званичну говор-
ну позорницу и културни простор нове језичке појаве, коју су
њени ученији припадници са одвратношћу именовали јези-
ком свињара и говедара. У том простору настаје културни пре-
пород, својеврсна „цивилизацијска револуција”. На њеном се
челу нашао представник оног истог слоја из којега је поникло
69. Међу руском војском, која је помагала српским устаницима на Штубику
и Малајници јуна 1807. помињу се урјадњики (урядники), али и „арнаут Сто-
ян Стойкович”. Руси су Арнаутима звали Србе пореклом из Старе Србије,
Косова и Метохије.
У дописивању српских устаничких вођа с Русима помињу се многи војни
називи, које не налазимо у међусобном дописивању. Они су се трудили да
Русима што боље објасне своје потребе па су настојали да то искажу што ви-
ше „руски”, чинећи притом и грешке. То је био један од „пролаза” кроз који
је руска војна терминологија попуњавала велику празнину српског језика у
тој области.
Валтазар Богишић (1834–1908) сматра да је та реч узета из народа и увр-
шћена као војни термин – подофицирски чин наредник. (Порота, лист за
управне и државне науке, бр. 16, (10/22. jуна) 1880, стр. 243.
и целокупно вођство устанка. Тако су се у истом народу нашли
у спрези два међусобно блиска и зависна покрета: један с ма-
чем у руци, а други с књигом. Они ће се успешно допуњавати
током устанка.
У односу на велике и развијене језике, какви су били грчки и
латински, српски језик је развио плодну мотивацију, спретно
користећи њене облике и преносећи их у свој терминолошки
систем. Давна и вишеслојна повезаност нашега језика с јези-
цима суседних цивилизација уочава се у многим облицима.
Следећи такве примере, на почетку настајања домаћег војнич-
ког називља, развили су се сложени склопови за употребу
оружја: бацити, избацити, метнути, изметнути оружје – топ
или пушку. Из овога склопа ће се касније појавити термино-
лошка одредница метно оружје. Ово се прво односило на
стреле и копља, затим на бацачке справе, а касније и на ватре-
но оружје, док овај назив није сасвим превладао и усталио се.70
Занимљиво је управо због те језичке везе да се никад није гово-
рило: избацити, бацити, изметнути, метнути – зрно, хитац,
ђуле…, него се увек подразумевао „бацач” – топ или пушка. То
је због тога што су се у језичким узорима бацала копља и стре-
ле, што је тада и било метно оружје, а избацивала га је снага
руку. Касније се мотив са хица (метка, зрна) пренео на оруђе
које их баца. Отуда и паралела: избацити пушку – према ла-
тинском: mittere, iacere + telum, iaculum, missile.
У језику устаника налазимо право врело народног лексико-
на. Он је свом изговору и логици подвргавао све стране утицаје
и туђице. Али су остале турске „војене” речи до прве прилике
и појаве домаћих назива: фишек куршум, топ, миздрак, шеша-
на, буљукбаша, бимбаша, бусија, метериз, каик, муасера… Ове
ће речи опстојати све до новог уређења војске, када ће се пока-
70. И данас у руском језику за исти појам налазимо два назива: метательное
оружие и огнестрельное оружие, један старији и један савременији облик.
зати све могућности српског језика у изградњи војне термино-
логије.
BOŽIDAR JOVOVIĆ
On the sources of Serbian Military Terminology
Summary
In this text there are cited some sources which were a basis for the
birth and development of Serbian military terminology. In the text there
are underlined some linguistic phenomenons and directions within
which an origin and development of military and military name “Kara-
djordje’s Times” was reflected. In the text there is also underlined signif-
icance of Serbian national language (Serbian people’s language) which
was the basis for development of comprehensive structure of military
terminology.
Within the lines on a creation of national military naming there is un-
derlined a persistence of the Serbian national language to resist foreign
influences although it has been exposed and open toward them. Despite
three strong influences – Turkish, German and Russian ones — on the
still “unrecognized” national language at that time, the Serbian national
language proved itself to be up to creation of a comprehensive expert
and scientific structure based on its own roots and forms. Not even a
powerful Russian language turned itself to be successful in this case.
The language of Serbian military literature in the end of nineteenth
century reached such a level of harmony and beauty of expression that
it was considered equal to artistic literature creation of that time. After
all, many Serbian officers were writers, too.
Key Words: semantics, terminology, name, weapons, uprising.
УДК: 94(497.11 Смедерево)"1805"
94(497.11)"1804/1813"
ТРИ ОСВРТА НА ДЕШАВАЊА У

СМЕДЕРЕВУ И У РЕГИОНУ ИЗ ВРЕМЕНА
КАРАЂОРЂА ПЕТРОВИЋА
МЛАЂАН С. ЦУЊАК1
ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ,
СМЕДЕРЕВО
АПСТРАКТ: Нема никаквог спора да је предаја кључева града Сме-

дерева веома битан историјски догађај и њега треба обележавати,
али никако на погрешном месту далеко од оног где се то стварно и
догодило. У овом раду био ми је циљ да на време укажем на то и да
се овако значајан детаљ обележава на правом месту, месту које у
сваком погледу доличи висини и значају догађаја. Предаја кључева
је симболична радња која указује на промену власти, која се увек
одвија у што непосреднијем окружењу, или испред самог објекта.
Предаја кључева од Смедеревске тврђаве Карађорђу Петровићу из-
1. cunjakm@gmail.com
МЛАЂАН С. ЦУЊАК 271

вршена је испред главне капије Великог града, на истом месту где је

примио кључеве од тврђаве 1867. године кнез Михајло. О томе све-
дочи и мермерна плоча која је била узидана у бедем, десно од улаза
у Велики град.
Оснивање Синода је веома битан елеменат у формирању државе,
што је на време схватио и Карађорђе, који је инсистирао да се на
скупштини у Борку изаберу поштени и одговорни људи за тај по-
сао. Седиште Совјета из манастира Боговађе премештено је у Сме-
деревску тврђаву и смештено у једну веома лепу кућу. Совјет је сто-
ловао у Смедереву све до 1807. године када је премештен у Београд.
Стара је пракса да се ниједно зло не исплати и да свако лоше учи-
њено дело чека своју правду, односно Божији суд. Истини за вољу
мора се рећи да је он спор али је засигурно достижан. Најбољи до-
казе о томе пружају збивања везана око подизања цркве Покајнице,
нарочито они сегменти који су постали непобитни разлози за њено
подизање.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Предаја кључева, тврђава, дуд, Карађорђе, Милош
Обреновић, Синод, Совјет, Матија Ненадовић, Божа Грујовић, По-
кајница.
Предаја кључева Смедерева 1805. године

На основу сачуване архивске грађе и описа очевидаца јасно
је да је Карађорђе са својим јуришницима 08. (21) 11. 1805. годи-
не примио кључеве града Смедерева (мислећи на Смедеревску
тврђаву) из руку турског заповедника тврђаве Мухарема Бо-
шњака, мада је исто тако јасно да није нигде записано, или
описана локација, где је то извршено. Непрецизност сачуване
грађе народ је веома вешто користио, све у духу старе жеље да
поједине објекте или догађаје везује за позната имена из бли-
же или даље прошлости, мада има случајева када је то повези-
вано са ближим или даљим рођацима који извор састављају.
То најбоље документује легенда чија је суштина да су кључеви
272 МЛАЂАН С. ЦУЊАК

Три осврта на дешавања у Смедереву…
предати испод дуда, који ће касније добити назив „Карађорђев

дуд”, мада се нигде у писаној грађи или усменом предању не
помиње врста дрвета испод кога су преузети кључеви тврђаве.
Данашњу легенду која се везује за поменути догађај је забеле-
жио и пристрасно обликовао Милан Константиновић, јер је са-
горевао од жеље да макар и на индиректан начин истакне и
сопствени допринос, које се очитава у чињеници да своје коре-
не што је више могуће доведе у везу са истакнутим историј-
ским личностима и догађајима везаним за њих.
Данас се тај дуд зове „Карађорђев”. Назив је очигледно но-
вијег датума и темељи са на произвољним размишљањима и
тврдњама, као и личним тежњама да тако буде, а све у духу на-
родне изреке, чије је присуство неминовно, да у ери опште де-
струкције, сачувамо макар оно, што се сачувати може. Најверо-
ватније је да је то било у оном делићу времена када је легенда
о Карађорђу и Првом српском устанку почела да бледи, насил-
но да ишчезава, онда су овакве маске биле озаравајуће, јер су у
довољној мери задовољавале и једну и другу страну. (Павло-
вић Л. 1980: 262) На овакав начин једна страна је настојала да
значајне датуме из скорије Српске историје маргинализује, од-
носно да дезавуише будућу јавност, јер је била убеђена да ће
овако маскираним називима задовољити жеље друге стране. У
том духу заговорници поменуте тезе позивали су се на извесну
старост поменутог дуда и чињеницу да другог дуда нема на
простору испред тврђаве, не објашњавајући и не позивајући се
на изворе који би указивали да је баш дуд у питању.2
Међутим, присталице изнете тезе запостављају низ других,
веома битних чињеница. Да бисмо што правилније приступи-
ли решавању овог питања чини ми се да би било потребно да
2. Према једном од урбанистичких решења ових простора било је предвиђе-
но уклањање дуда ради просецања улице, да би се то спречило историчари
су измислили причу да је под њим Карађорђе примио кључеве.

се укратко осврнемо на град Смедерево и прилике које су га

окруживале током 1805. године, као и то да је поменуту тезу са
великом резервом обнародовао Милан Константиновић, из по-
родице Јанићија Константиновића, који је наводно био вла-
сник те парцеле где је извршена примопредаја кључева. Одмах
треба рећи да се у писаним изворима нигде не помиње Кара-
ђорђев дуд до 1977. године, за кога поборник погрешне тезе ка-
же такозвани „Карађорђев дуд”. Занимљиво је нагласити да ау-
тор тезе не наводи ниједан податак који би ишао у прилог
његовој тврдњи.
У решавању овог проблема битно је рећи да савременици за-
узимања Смедерева и уласка Карађорђеве војске у град, ни јед-
ном речју не истичу место где је Карађорђе примио кључеве,
нити помињу ритуал како је то изведено. У тим документима
нигде се не помиње дуд као дрво испод кога је извршена пре-
даја кључева. Истина је да савременици тих збивања доста де-
таљно описују поједина дешавања, која са данашњег аспекта
посматрања не заслужују да буду поменута, а камоли описана,
за разлику од протокола предаје кључева, која у сваком погле-
ду има праву симболичну и историјску вредност. И поред чи-
њенице да савременици Првог српског устанка не помињу ни-
какав дуд где је извршена предаја кључева, слична је ситуација
и код истраживача смедеревске прошлости све до 1977. године
до појаве књиге Смедерево у слици и речи, чији аутор уводи у
литературу термин „Карађорђев дуд”, као место за које се ве-
зује народно предање примопредаје кључева. (Павловић Л.
1980: 262-264) Очигледно је да ни сам аутор није био убеђен у
своју тврдњу, јер у самом наслову ставља термин „такозвани”.
Чињеница је да М. Константиновић нити Л. Павловић за овак-
ву тврдњу не упућују читаоце ни на какве изворе, чак занема-
рују да нагласе да се у старијој литератури нигде не помиње
дуд, а камоли Карађорђев дуд, као дрво испод кога су преузети
кључеви града. Из овога произилази да су оба занемарили Љ.

Петровића, који је 1922. године објавио књигу под насловом

„Град Смедерево у српској историји и књижевности”, као и то
да у одељку где говори о Првом српском устанку нигде не по-
миње дуд и да су испод њега преузети кључеви тврђаве, чак не
наводи ниједно дело у коме је тај мотив описан или опеван.
(Петровић Љ. 1922: 14-18)
У трећем додатку исте књиге, аутор говори о значајним ме-
стима и догађајима која се односе на град Смедерево, међу ко-
јима спомиње: Карађорђево брдо, Редут, Краљеве винограде,
Аду и друге. За Аду чак је забележио причу како ју је Карађор-
ђе продао Аустријанцима за муницију, а ниједном речју не по-
миње „дуд” или „Карађорђев дуд” и предају кључева испод ње-
га, што је за историју Смедерева знатно значајно. Поред
реченог занимљиво је да се подсетимо да предају кључева ис-
под дуда чак не помиње ни Анта Протић у својој историји о
Карађорђу. (Протић А. 1992)
Познато је да се Смедерево у доба Карађорђа простирало око
ушћа Језаве у Дунав са југоисточне и ушћа Петријевског пото-
ка у Дунав са северозападне стране. Овог пута истичемо да је
веома значајно да се нагласи да је Петријевски поток, у то доба
протицао поред данашње цркве светог Горгија и да је ишао де-
лом данашње улице краља Петра Првог. То све говори да је на
овом делу потока десна, а поготово лева обала била неурбани-
зована, ненасељена. Ако овоме додамо да се Карађорђе догово-
рио са Турцима који су били у тврђави о ширини одбрамбене
зоне између тврђаве и вароши у којој су живели трговци и за-
натлије, који су били под српском управом, то значи да је гра-
ница пролазила средином вароши, тј. простором између дана-
шње гимназије и цркве светог Георгија.
Непобитна је констатација да је у близини данашње цркве
светог Георгија постојао мост, који је ишао преко Петријевског
потока. Трагови моста и део корита Петријевског потока от-
кривени су током 2002. године, приликом реконструкције скве-

ра око Цркве. Тада је пропуштена прилика да се истраже и

остали делови овог простора, да се открију веома битни еле-
менти регулације Петријевског потока, санирање подводног
терена, габарити некрополе, као и побијање шипова за сани-
рање темеља цркве. У вези са тим треба рећи да су у близини
моста били такозвани „Рашићеви дућани”, десно од моста, у
правцу тврђаве налазило се турско гробље, док је на левој стра-
ни било српско. Стражу на турској страни моста давали су тур-
ски војници, који су цензурисали улазак у турски део града.
То све говори да је простор где се данас налази „Карађорђев
дуд” био далеко ван насеља, обрастао шумом и коровом, па се
онда само по себи намеће питање да ли је на овом простору, у
доба Карађорђа постојао икакав дуд. У ситуацији да је дуд и
постојао, он вероватно није био тако велик да би на себе скре-
нуо пажњу. Поред тога отварају се два, суштински слична пи-
тања, али, с обзиром на две различите стране, она представља-
ју сушту супротност. Наиме, поставља се питање да ли су
Турци или Срби били у ситуацији да условљавају. Ако су и би-
ли, да ли би пристали да из безбедоносних и других разлога да
иду у такву дивљину ради предаје кључева, односно да ли би
устаници на челу са Карађорђем у освајачком заносу били са-
гласни да приме кључеве, највећи симбол власти у овако за-
пустелом, дивљем амбијенту. Устаници су били ти који су
диктирали услове и вероватно је, што је у духу саме ратне по-
беде и симболике овог чина, да је то урађено испред улаза у Ве-
лики град.
Ако овоме додамо и саму симболику предаје кључева, онда
наша теза добија на значају. Предаја кључева у правно-фор-
малном смислу нема никакав други значај осим да Турцима
који су у тврђави да до знања да власт над њима, као и другима
који су у тврђави преузимају устаници, а устаницима означа-
ва награду за уложене напоре.

Чини нам се да је управо из тих разлога и побуда бирано по-

себно место, које би било видно са свих страна. Преузимање
власти (кључева) у шуми далеко од тврђаве било би поража-
вајуће и за самог Карађорђа, нарочито за његове устанике, који
су били у пуном заносу, испуњени славом и инатом према
Турцима.
Ако узмемо све у обзир, чини нам се да су кључеви предати
неколико метара испред улаза у Велики град, у сваком случају
на делу простора од улазне у Велики град па до простора где је
некада била црква светог Георгија. Потврду оправданости из-
нете тезе донекле потврђује и народно предање, забележено од
Милана Константиновића, које на првом месту помиње да су
кључеви предати у центру вароши, недалеко од цркве Св. Геор-
гија. Ако узмемо у обзир изнету концепцију простирања гра-
да, јасно је да наша теза добија на значају, јер овај простор у
сваком погледу представља центар вароши, јер је на том делу
територије постојала црква светог Георгија, а традиција каже
да су кључеви предати у близини цркве.
Ако прихватимо да је у нашој прошлости поштован прин-
цип континуитета, онда се са пуно оправдања може тврдити да
је Карађорђе примио кључеве од Смедеревске тврђаве испред
главне капије за улазак у Велики град. На такву констатацију
указује чињеница да је на делу овог зидног платна била укле-
сана мермерна плоча са натписом да је кнез Михаило 1867. го-
дине преузео све градове у Србији од Турака.
На крају овог одељка потребно је да нагласимо да остајемо у
нади да ће се ова, као и многе друге погрешке исправити и да
се у будућности сећање на овај свечани тренутак почне обеле-
жавати испред Смедеревске тврђаве, који ће у том смислу до-
бити прави свој смисао.

Оснивање Совјета
Прота Матија Ненадовић у својим мемоарима јасно истиче
да се идеја о оснивању једног највишег управног тела родила
код српске делегације приликом њеног боравка у Петерсбургу
крајем 1804. године. О овом догађају прота Матија Ненадовић
пише да је српска делегација док је била у посети у Петерсбур-
гу често укоравана од стране домаћина да у Србији нема реда
јер Карађорђе убија и неправде чини. На такве приговоре про-
та Матија је децидно одговорио да то није тачно, јер Карађорђе
из сваке нахије која се на оружје дигла по једног најпоштенијег
човека са собом води. На протино казивање, руски министар је
одговорио ако је то тако, онда је то добро, али ако није нека бу-
де тако, јер не само Русија, него ниједна земља света неће да
одржава добре односе са једним човеком, већ са народом, од-
носно Синодом – Совјетом.
Предлог руских домаћина нашој делегацији се допао, и она
је узела у обавезу да то спроведе у дело. Половином јануара ме-
сец 1805. године, када се делегација вратила у Србију, чланови
делегације су се зарекли да ће убедити народне вође да се иза-
бере и успостави Синод – Совјет. Јован Протић, као члан деле-
гације из Пожаревачке нахије, узео је на себе обавезу да придо-
бије Миленка Стојковића, док је Матији Ненадовићу остало да
придобије кнеза Симу Марковића и Јакова Ненадовића а они
Карађорђа.
За скупштину народних вођа која је требала да се састане и
да изабере и крунише Карађорђа за вођу,3 реферат је припре-
мио Божо Грујић. У дневном реду скупштине било је да се по-
сле избора Карађорђа за вођу, приступи избору чланова Сино-
да. То све говори да је састанак био добро организован и
осмишљен, само се очекивао Карађорђев долазак. (Ненадовић
М. 1974: 186; Аксентијевић А. Историја 1: 175–176) Међутим, уместо
Карађорђа, на састанак је дошао његов изасланик са вешћу да

Карађорђе не може да дође, па зато предлаже да се скупштина

одржи у Борку, селу које је било у Београдској нахији, тачније
у кнежевини Симе Марковића, односно у његовој кући.
Актери овог скупа нису имали другог избора но да изаберу
око 300 младића и да се упуте ка Борку, а остали учесници да
се мирно разиђу. Тако је делегација на челу са епископом Ан-
тимом4 стигла у село Борак, где је било све спремно за почетак
скупштине. На скупштини је углавном вођена расправа око
ратних планова и циљева, док о другим питањима није било
ни говора, иако је то у припреми скупштине било планирано.
При крају самог заседања, прота Матија Ненадовић се обратио
Карађорђу речима: „Господару будући да сте обећали да на
првој скупштини синод поставимо, а ово је скупштина, и сада
3. Божо Грујовић рођен је у Руми, право име му је било Теодор Филиповић.
Почетак Устанка затиче Теодора на месту професора Универзитета у Крако-
ву. У Србију долази по позиву устаничког посланства, о чему је дао саглсност
и митрополит Стефан Стратимиоровић, са којим се Божа срео у Сремским
Карловцима када се враћао у Србију. Том приликом донео је доста књига које
је поклонио митрополиту. Да би се лакше кретао по земљи Аустријској, на
предлог митрополита Тодор узима име Божо Грујичић. Божа Грујичић је био
слабог здравља и о њему се водило рачуна. Божа је умро 1807. године, а место
њега за секретара је именован Јован Савић-Иван Југовић, који је рођен у Но-
вом Саду, који је као професор рдио у Сремским Карловцима, а потом и на
Великој школи, а после Доситеја Обрадовића био је и министар просвете.
4. Епископ Антим био је грчког порекла, рођен је око 1762. године на острву
Миконос. Када је ужичко-ваљевски мирополит Данило премештен у Трново,
на његово место Цариградска патријаршија је поставила 1802, године прото-
синђела Антима, чије је седиште било у Ваљеву. За време Првог српског
устанка био је уз устанике, чак је уз митрополита Леонтија био на састанку у
Топчидру. Године 1805. Антима срећемо у Боговађи, а потом и на скупшти-
ни у Борку. За њега прота Матија Ненадовиђ каже, иако је био Грк, био је све-
та душа, јер је стално радио за народ, и тако је стекао велико поверење ми-
трополита Стефана Стртимировића, који му је у време избеглиштва пружио
уточиште.

је време.” Карађорђе чувши ово, знајући за своје обећање, уз

познату узречицу „којекуде” рече: „ето у скупштини бирај нај-
боље људе или кога хоћеш и води у Вољавчу и тамо седите”.
(Ненадовић М. 1974: 187)
На овај начин Карађорђе је избегао да скупштина бира чла-
нове Совјета, јер је знао да би тако изабрани Синод постао ор-
ган скупштине, већ је то пребацио да то самовољно уради про-
та Матија Ненадовић. Избор Вољавче за седиште Совјета није
случајно одређено. Карађорђе није желео да седиште Совјета
буде у ваљевској нахији, јер је настојао да га на било који начин
удаљи од утицаја Јакова Ненадовића и проте Матије Ненадо-
вића.
После ових речи прота Матија Ненадовић одмах предложи
Весу Велимировића из Љубинића за ваљевску нахију, Коју
Ивановића из Свилеуве за шабачку нахију, Стојана из Берчића
за рудничку, Павла Павловића за београдску нахију, док за
остале нахије није било представника. По завршетку скупшти-
не у Борку, Божа Грујовић упутио је писмо осталим нахијама
да изаберу најпоштенијег човека за члана Совјет-Синода. (Ис-
то: 143)
Након извесног времена одређене нахије су изашле у сусрет
и изабрале су своје представнике. Тако је крагујевачка нахија
именовала Младена Миловановића, смедеревска Јанка Ђурђе-
вића а ћупријска Милоја Здравковића. Ако се узму у обзир ови
представници као и они који су изабрани на састанку у Борку
долази се до сазнања да је Совјет формиран у Борку бројао де-
вет, односно десет чланова, рачунајући и Божу Грујовића, се-
кретара као члана. То указује да све нахије нису имале своје
представнике у Совјету, али и поред тога могло би се констато-
вати да је на тешке муке формиран, али му није одређен ника-
кав статус, нити су му одређена било каква овлашћења. За та
права морали су се изборити сами чланови Совјета. По консти-
туисању Совјета, а по упутству Карађорђа чланови новофор-

мираног тела прешли су у манастир Вољавчу и наставили свој

посао.
Одлуке састанка у Борку и све оно што је везано за избор
чланова Совјета у многоме је изненадило Јакова Ненадовића,
Јанка Катића, Миленка Стојковића и остале вође нахија преко
Мораве, који су сматрали да ће изабрани Совјет имати врховну
власт и да ће на тај начин донекле ограничити Карађорђеву са-
мовласт. За разлику од њих, Карађорђе је сматрао да ће изабра-
ни Совјет припомоћи њему да примора непослушне кнезове
на послушност и одређену лојалност. Треба још рећи да је
већина сматрала да ће Совјет судити у неким појединостима,
онако како вође хоће, јер у супротном вође ће и даље имати
главну реч у нахији. За разлику од свих, прота Матија Ненадо-
вић, као председник Совјета и Божо Грујовић као његов секре-
тар сматрали су да Совјет има врховну власт у земљи и да свим
поглаварима заповеда, све у духу натписа на печату „Прави-
тељствујушчи совјет србски”, што практично означава врховну
власт.
Формирани Совјет иако је био у крњем саставу, ипак се мора
рећи да је имао свој печат са пуним натписом. Према сведо-
чењу Лазара Арсенијевића печат је био састављен из два грба,
од грба Србије и грба Тривалије. Грб Србије је са крстом и че-
тири оцила, а грб Тривалије је свињска глава прободена стре-
лом. Изнад ових грбова налази се круна. (Арсенијевић Л. Исто-
рија 1: 175)
Међутим, треба рећи да изабрани Совјет у Борку није добио
никаква статусна овлашћења, осим да се премести у Вољавчу и
да настави да води спорове онима који на суд дођу, али то није
обесхрабрило поједине народне вође да се преко својих заступ-
ника боре да ово тело добије одређене позиције. Рад Совјета у
Вољавчи одвијао се у веома тешким условима, што се најбоље
види из сачуване архивске грађе. О тим условима председник
Совјета је рекао следеће: „Манастир је сиромашан, ћелије ма-

лене и ниске. Велике Рудничке планине до манастира прити-

сле, и једва човек са са коњем може прићи, а кола никако. Нас
шесторица и шесторо момчади једемо оно мало калуђерског
брашна, али скоро да нестане. Нађемо једног сељака, те нам
отеса и начини од липовине астал и две клупе; наместимо у
једну собицу, простремо једну мара му на астал, метнемо Је-
ванђеље и манастирски крст, и око тога чинимо заседаније.”
(Ненадо9вић М. 1974: 187-188)
О овако тешком стању и условима у којима радо Совјет био
је обавештен и Карађорђе, који је настојао да се то побољша. У
договору са Јанком Катићем и Јакоовом Ненадовићем, Кара-
ђорђе је успео да премести Совјет у мананстир Боговађу, где су
услови за рад били бољи и подеснији. Чланови Совјета били су
смештни у калуђерским собама, а заседање Совјета обављано
је у игумановој соби. О условима рада Совјета у Боговађи, про-
та Матија Ненадовић је описао речима да боље услове није
имао ни цар. (Исто: 188)
Међутим, временске прилике и историјска збивања нису
била наклоњена томе да седиште Совјета остане дуже времена
у Боговађи. На то су знатно утицала напредовања устаника, јер
заузимањем Смедерева и преузимањем кључева од смедерев-
ске тврђаве, свима је било јасно да су створени оптимални
услови за рад овог тела. Таква идеја се спонтано наметала и Ка-
рађорђу, а до правог изражаја је дошла када је у Смедерево до-
шао председник Совјета прота Матија Ненадовић, вероватно
да тражи неку материјалну помоћ. Док су се њих двојица ше-
тали тврђавом, Карађорђе изненадно изусти: „Хајде прото, да
бирамо куће за Синод.” Након обиласка и разгледања објеката
у тврђави наиђоше на једну доста лепу кућу. Карађорђе нагло
застаде и рече: „Ево ти куће за Синод, а ево около других за
ноћивање синоџија; но иди у Боговађу, и све пренесите овде у
ову кућу”. (Исто: 190)

Нема никаквог спора да је премештањем Совјета у Смедере-

во дошло до извесних промена, јер је Совјет постепено почео
да преузима и статус извршне власти. У том правцу велику су
улогу одиграли председник Матија Ненадовић, секретар Божо
Грујовић и београдски митрополит Леонтије,5 који је тада био
у Смедереву у избеглиштву. Њихова заслуга огледа се у томе
што је Карађорђе био решен да сазове скупштину у Смедереву
на којој би се Совјету доделила врховна власт. Историјски из-
вори и сачувана казивања очевидаца у потпуности су сагласна
да је Карађорђе после 8.(21) октобра 1805. године преместио
Совјет из Боговађе у Смедерево, где је био све до 1807. године
када је премештен у Београд.
Премештање Совјета у Смедерево било је усаглашено са
председником Совјета и осталих чланова. Међутим, и поред
свих тих договора и усаглашавања, данас се ипак не може са
поузданошћу тврдити где је било седиште Совјета. Према при-
чању проте М. Ненадовића, а по Карађорђевом предлогу за за-
седање Совјета изабрана је турска кућа која је у то доба лепо
5. Митрополит Леонтије је био је грчког порекла, у Београд га је довео као
ратно сироче његов претходник митрополит Методије, кога је замонашио и
у чин протосинђела произвео. По убиству Методија, Леонтије је изабран на
његово место, и многи су сматрали да је учествовао у том чину. У току Првог
српског устанка народ га није волео, јер је схватио да он води дволичну по-
литику, помагао је Турке а истовремено је учествовао у појединим акцијама
српских устаника. Због једног геста пао је у немилост српских устаника, који
су настојали да га затворе у манастир или да га убију. Цариградски патри-
јарх послао је свог посланика у личности митрополита Аксентија да са Леон-
тијем преговара са устаницима, и да траже од њих покорност према Турци-
ма. Српске вође нису желеле то, већ донесу одлуку да протерају митрополита
Аксентија и Леонтија са њим. С обзиром на раније заслуге, Карађорђе је по-
звао Леонтија и упозорио га на одлуке устаника. Митрополит Леонтије знао
је о плану убиства Карађорђа, могао је то да спречи али очигледно то није
желео.

изгледала, док су друге куће из околине биле намењене за ста-

новање чланова овог тела. (Ненадовић М. 1974: 193)
Према сведочењу проте Милана Влајковића, изабрана кућа
је била двоспратна, бондручара и налазила се близу Дунава,
где су се налазиле и две куће проте Аксентија Радосављевића,
које су порушене 1941. године, данас је ту улица Српског Совје-
та. Ова претпоставка осим покушаја да се неки проблем реши
нема никаквог другог оправдања и значаја. Мора се рећи да
она уноси не само забуну, већ и одређену пристрасност проте
М. Влајковића и осетно непознавање хронологије урбаног раз-
воја Смедерева. Очигледно је да је аутор изнете тезе изгубио из
вида да у време Карађорђевог боравка у Смедереву, куће које
он помиње нису ни постојале.
У низу забележених казивања ваља истаћи и тврдњу Вука
Караџића, која се само на први поглед увелико разликује од
својих претходника. По њему Совјет је био смештен у једној со-
би где су чланови спавали, судили и писали. (Караџић В. 1898:
67) Ако ова причања упоредимо са казивањем проте Матије
Ненадовића стиче се утисак о њиховој опречности. Извесна оп-
речност се може правдати чињеницом да су Вукови записи из
знатно каснијег времена и да су настали на основу сведочења
појединаца, где је лако могло доћи до субјективних закључака,
за разлику од проте Матије Ненадовића, који је писао о до-
гађајима као непосредни учесник. Ако би се прихватила Вуко-
ва тврдња, онда се поставља питање како су чланови Совјета
пристали да се из бољих услова рада преместе у горе. С тога
смо мишљења да је кућа у коју је био премештен Совјет била
лепа и пространа.
Међутим, ако се детаљније сагледају Вукови списи, нарочи-
то они делови који се односе на рад Совјета у Смедереву, лако
се може сагледати да његова тврдња није опречна казивању
проте Матије Ненадовића. Описујући догађаје везане за засе-
дање Совјета, описао је и један немио догађај, за кога Вук де-

цидно каже: „Ђорђије, видећи да му се гледа власт из руку да

узме, изиђе напоље, па са својијем момцима опколи ону кући-
цу где је Совјет био, промоливши кроз прозоре пушке у канце-
ларију повиче…” Из овога се јасно види да је кућа била само-
стојећа и да је имала више просторија. Чак и канцеларију за
рад. У том правцу занимљиво је да се зна да и сам Вук прави
разлику између собе и канцеларије, што је сасвим и разумљи-
во. Ако се овоме дода да је прошло доста времена од када се
Совјет изместио у Београд до момента када су настали Вукови
описи, што јасно указује на могућност доста оронула.
У новије време појавило се мишљење М. Вукићевића са око-
сницом да је Совјет заседао у најлепшој кући у тврђави. (Ву-
кићевић м. 1981: 298)На крају овог одељка могло би се рећи да
све изнете тезе се слажу да је седиште Совјета било у Смедере-
ву и да је заседало у најлепшој кући у тврђави, као што је то ис-
такао и прота Матија Ненадовић. Ако се узме у обнзир да је
Совјет претендовао да постане најважнији орган власти, онда
је сасвим и оправдано што је заседао у најлепшој згради. У вези
са трим занимљиво је истаћи да ниједан савременик не говори
о броју чланова Совјета, док је он столовао у Смедереву.
На основу писаних извора произлази јасан закључак да су
чланови Совјета много очекивали од одржавања скупштине
Совјета у Смедереву. Међу првим очекивањима било је изгла-
савање Совјета за врховно, законодавно и извршно тело, а по-
том и доношење уредби од виталног значаја за државу у раз-
воју, са освртом на концепт како одбранити земљу од Турака и
како заштитити тешко стечена права. У вези са тим треба рећи
да су многи чланови Совјета као и његов председник живели у
очекивању да Совјету буде потврђена врховна власт, јер су
сматрали да би се на тај начин, са једне стране, могло ограни-
чити Карађорђева самовоља, а са друге ублажио би се ривали-
тет између вођа појединих нахија.

Међутим, током заседања дошло је до извесних преокрета,

тако да је на Скупштини у Смедереву основни задатак био до-
ношење уредбе о суђењу по нахијама и уредбе о уређењу при-
хода о скелама. На том заседању усвојена је уредба да се све
скеле на Сави, Дунави и Морави ставе Совјету на располагање,
како би приход од њих ишао у државну касу, одакле би се фи-
нансирао устанак. (Арсенијевић Л. Историја: 221) Поред ове,
донете су и друге одлуке, као и уредба о престанку плаћања по-
реза султану, пошто је напао Србију, затим одлука о наплаћи-
вању пореза у натури у корист издржавања војске. Уредба о
обавези плаћања пореза не само Срба већ и Турака који мирно
живе у Србији, уредба да се увек на окупу држи око 4.000 војни-
ка уз могућност обезбеђивања материјалних услова за њих. На
истом заседању донета је одлука о преименовању Синода у
Правитељствујушчи совјет сербски, уредба о што већем броју
војника за напад на Београд и напокон уредба да се град Сме-
дерево обнови. (Петровић М. 1901: 378-379)
Раније је већ наговештено да су поједини чланови Совјета,
нарочито они из нахија чије вође нису желеле да прихвате Ка-
рађорђа као општег вођу, намеравали да на овом заседању, у
присуству Карађорђа одреде статус овом телу, односно на-
стојали су да му се призна судска и извршна власт. То практич-
но значи да би Совјет био надређен Карађорђу, међутим, када
је он схватио куда се усмерава даљи рад скупштине и да му на
тај начин измиче главна власт из руку, није му ништа друго
остало но да се одупре тој жељи. Из свега онога што се касније
збило, а везано за рад скупштине у Смедереву произлази да
Карађорђе није знао шта су намеравали чланови Совјета, јер да
је знао вероватно би заседање условио нечим другим, тако да
до тога не би ни дошло. Да је то тако јасно потврђује и брзи Ка-
рађорђев поступак, када је у пуноћи беса и очајања изашао на-
поље, обративши се својим момцима, којих је било више него
свих осталих, да опколе кућицу где је Совјет био, промоливши

кроз прозор пушке у канцеларију, рече: „Напоље, курве, по ду-

ши вас…! ласно је у врућој соби уређивати и заповједати, него
да вас видим сутра у пољу када Турци ударе”. (Караџић В. 1898:
173) Док су сви мирно посматрали, Јанко Катић скочи и рече:
„Бог с тобом Ђорђије, ниси ваљда полудео, уђи унутра”. Јаков
Ненадовић, највећи заговорник признавања Совјета за врхов-
но тело, није био на скупштини јер се плашио из своје нахије
да излази, а поготово да одлази у оне градове где је Карађорђе.
Оваквим збивањима окончана је идеја о Совјету као врховном
телу, а његовим члановима је остало да се и даље боре за такав
статус
Из архивске грађе везане за боравак Совјета у Смедереву
сазнајемо да је дошло до извесних промена у његовом саставу.
Чланство у Совјету намеравао је да напусти Матија Ненадо-
вић, јер је желео да оде на свој стари посао, односно да помаже
Јакову Ненадовићу на ратишту. Прота Матија Ненадовић је
довео као личну замену Весу из Љубинића. О томе је обавестио
Карађорђа, који је у извесном запрепашћењу запитао проту:
„А што си људе искупљао, када ниси мислио са њима седети”,
а потом се обратио Веси из Љубинића: „Но иди ти, брате Весо
кући, а када ја мој стари занат почнем радити, онда ће и чича
прота свој стари занат.” (Ненадовић М. 1974: 191)
Пошто се Матија Ненадовић у последње време није слагао са
Карађорђем, настојао је да се ослободи председавајуће улоге у
Совјету, па је настојао да ту улогу преузме митрополит Леон-
тије. Међутим, народ није хтео Леонтија, због његова грчког
порекла и очите пристрасности према Турцима, јер их је стал-
но саветовао да са Турцима не праве кавгу и да у сукоб са њима
не увлаче Русе. У вези са тим потребно је рећи да је постепено
улогу председавајућег преузимао секрета Божо Грујовић. Из
Совјета је истеран само Ђурица из Космаја.6
Поред свега до сада реченог занимљиво је да се нагласи да је
на првом заседању Совјета у Смедеревској тврђави, донета и

одлука да се тврђава што пре обнови и оспособи да може при-

мити и хранити гарнизон од 4–5.000 војника.
Мотиви подизања цркве Покајнице
Да бисмо донекле схватили праве разлоге за подизање цркве

посвећене преносу моштију Св. Николе, у близини Велике
Плане, која је данас познатија као црква Покајница, чини нам
се веома битним да се укратко осврнемо на догађаје који су то-
ме претходили. Чињеница је да подизање цркве представља
кулминацију резултата мрачних збивања средином друге де-
ценије 19. столећа. Убеђени смо да је она исход дубоке гриже
савести и народног проклетства за учињена злодела. У циљу
6. С обзиром на то да је Ђуричина заклетва и његов поступак веома близак
понашањима савремених посланика, и да би им могла послужити како треба
и не треба чинити, текст заклетве доносимо у целини, као и опис даљих де-
таља везаних за његово искључење. Избацивање Ђурице из Совјета узнеми-
рило је остале чланове, који су тражили објашњење од Карађорђа, на то им је
вожд одговорио донесите ми његово пуномоћје од нахије. Када је стигло пу-
номоћје Карађорђе ја затражио да се оно и прочита: У њему се Ђурица за-
клиње: „да ћу ја Ђурица са другим синоџијама старати се о свему нашему
народу, а и наипаче о својој нахији, мотрити, истраживати, распитивати и
чувати да не би јачи слабијега, старешина, буљубаша, или газда сиромаха
праведнога нападао и газио, и ако то не бих могао мојим добрим савето-
вањем прекрити, да ћу без лицемерја, без пристрасја по мојој части у Синоду
јављати, да Синод, како знао буде права одбрани и крива да коштигује и про-
че.” Потом је Карађорђе запитао совјетнике да ли вам је познато како је један
буљубаша једнога поштена и права човека испребијао, ногама и чизмама га-
зио, а да је тај човек после четири дана сав испребијан умро. Пошто су сви од-
говорили „не Господару”, онда је Ђурица устао рекао „заборавио сам”. На то
му је Карађорђе одговорио: када си заклетву прекршио, ниси над народом
надзирао и ниси овце чувао, а ти ипак узми капу и иди чувај свиње, и срећан
ти пут. На место њега у Синод је именован Милија Здравковић.

изношења праве платформе пред поколењима која долазе, а

ради стицања праве истине и степена осећања персоналне
кривице, о неким догађајима и личностима везаних за њих из-
нећемо детаљне податке. У сваком случају истичемо да немамо
намеру да то чинимо са циљем да бисмо неке осудили а друге
ослободили одговорности пред генарацијама које долазе. То
чинимо не у жељи да одредимо степене одговорности, јер смо
уверени да сви који раде на злу да су свесни да ће када тада
доћи на суд правде, већ ради добијања што реалније платфор-
ме за било какво овоземаљско расуђивање.
Да би будућим генерацијама било јасније, потребно је да се
укратко осврнемо на главне догађаје и личности из Првог срп-
ског устанка. После слома Првог устанка многи устаници мо-
рали су напустити Србију, међу њима био је и Карађорђе, који
је након дугог лутања по свету, пред сами повратак у Србију
настанио се у Хотину у Бесарабији. Уз помоћ Руса тамо је до-
шао у везу са тајним грчким удружењем „Хетерија”, чији је
основни циљ био ослобађање хришћана од турског јарма. Када
се Карађорђе учланио у поменуто друштво, уз чију је помоћ
дошао у Галату близу Јаша, Бесарабски митрополит Леонтије
обавестио је Милоша да Карађорђе има намеру да дође у Ср-
бију да поново дигне народ на устанак. После извесног боравка
у Јаши, када је схватио да му је погодно време за повратак у Ср-
бију, дошао је до Нове Паланке, пограничног места са Србијом.
Из Нове Паланке Панта Остојић са још два граничара, Кара-
ђорђа је превезао преко Дунава. Карађорђе је у рано јутро сти-
гао у Рам, где га је дочекао влашки кнез Максим Рашковић,
који је тада био у функцији скелеџије. Пошто се љубазно изљу-
био са Остојићем и Рашковићем, са својим момком брзим ко-
рацима упутио се ка Морави, коју је прешао код Великог Ора-
шја, где су га чекали чамци. По доласку на тло Србије неколико
дана је живео у качари код кмета Стојадина, скривајући се по
подрумима све до доласка кума Вујице Вулићевића, који је та-

да био кнез смедеревске нахије. Истога дана у поподневним са-

тима Вујица је стигао у Велику Плану. Сусрет кумова није био
тако јак, кумовски као што је то било пре, што је Карађорђа из-
ненадило. Вујица је покушавао, али није успео, да сакрије своје
нерасположење због Карађорђева доласка, своје нерасполо-
жење пренео је куму речима да није требало да дође у „ову ва-
тру”.
Нема никаквог спора да је Карађорђе сматрао Вујицу за по-
верљивог човека, а да би дао већи значај свом доласку, нагла-
сио је да је дошао по заповести руског двора, да започне нову
борбу. Од Вујице је тражио да обавести Милоша о томе. С об-
зиром на чињеницу да су се дуго убеђивали и да је дошло вре-
ме да се растану, глумећи безазленост, Вујица је свог кума Ка-
рађорђа са момком Наумом Крнаром сместио у колибу
Драгића Војкића, богатог мештанина из Радовања, која се на-
лазила у густом лугу. Колиба је била направљена од прошћа,
побијеног у земљу уз неки грм. Треба рећи да избор Драгићеве
колибе није био случајан, јер је Вујица знао да се власник коли-
бе споразумевао и дописивао са Милошем Обреновићем који
се тада налазио у Београду. Код ове колибе често је долазио и
Вујица да би са Карађорђем водио дуге и тешке разговоре. За
сада није јасно да ли је Вујица долазио из чистих побуда или је
свака његова посета била шпијунског карактера.
После овог мало дужег сусрета сваки се упутио ка своме
правцу и у остваривању својих планова. Вујица се упутио у Ве-
лику Плану, где је сажео све теме и по Анти Протићу их је по-
слао кнезу Милошу у Београд. Милош је примио поруке, с об-
зиром на то да није имао поверења у Анту Протића, већ је по
Павлу Сретеновићу (Кретеновићу) послао депешу за Вујицу
која је гласила да Карађорђе мора бити убијен. Поруке са наве-
деном садржином Вујица је примио од Милоша 7. јула 1817. го-
дине.

Чекајући на одговор од Милоша, Карађорђе није смео да по

цели дан седи код колибе, већ је обилазио оближње шуме, же-
лећи да на тај начин заметне траг. Из тог поступка самог Кара-
ђорђа јасно је да је он знао да га власти неће разумети, за раз-
лику од обичног народа који му је пружао илегалну подршку.
У том ишчекивању дочекао је 12. јули, а по устаљеном догово-
ру, у сумрак дана Карађорђе је дошао у Драгића Колибу, да би
дочекао кума Вујицу, не слутећи да му овај уместо кумовског
благослова носи смртни очај, а уместо кумовског даривања до-
бија секиру иза врата.
Када су Карађорђе и Наум дошли близу колибе, власник ко-
либе био је неколико метара ниже, радећи нешто у свом кован-
луку – пчелињаку. Пошто га је видео, Карађорђе му је пришао
уз уобичајени поздрав, коме је у устаљеном духу Драгић и от-
поздравио, не указујући ни на какве новине или промене у по-
нашању. Карађорђе му је затражио мало меда кога није одавно
јео. Узбуђени Драгић му је одмах изашао у сусрет, те му је по-
нудио мед, а Наум свежу воду са извора. Са Драгићем су били
све док се није заноћило а онда су пришли колиби.
Карађорђе као ни његов момак Наум, ниједног тренутка ни-
су помишљали да би кум Вујица могао нешто лоше учинити.
Чињеница је да је Карађорђе био у тако растрешеном психич-
ком стању, тако да и није могао ништа расуђивати или на-
слућивати, јер му се стално у глави врзмало пребацивање у Цр-
ну Гору и подизање народа на оружје. У тим размишљањима
није чак ни осетио да је већ пао густи мрак и да је са њим пао
и Вујица Вулићевић са својом пратњом, међу којом је био и
Никола Новаковић, коме је Вујица крстио дете и на тај се на-
чин и са њим окумио. Никола је још пре крштења свог детета
замрзео Карађорђа, јер је сматрао да је он крив што је Јагодин-
ски суд осудио Николиног брата на смртну казну. Кривица Ка-
рађорђева била је у томе што је инсистирао на Совјету да се по
нахијама оснују судови.

Поред свега тога треба рећи да су кумови испред Драгићеве

колибе дуго разговарали уз вечеру и напијање ракије. За време
вечере Вујица је наздравио Карађорђу, на шта му је овај одго-
ворио: „Не могу, брате, нешто ми стоји у грлу”. Док су кумови
у колиби вечерали, тихо ћаскали уз напијање ракије, Вујичини
момци су будно мотрили на њих. Тако, док су ћаскали једног
момента Карађорђе се обрати Вујици речима: „Којекуде Вуји-
ца, онај ме момак некако врло ружно погледа, упирући прст на
Николу Новаковића, па те молим куме да му кажеш да се мало
одмакне.” Тог момента срели су се погледи, поглед праведне
жртве у лику Карађорђа и зликовачки поглед џелата у лику
Николе Новаковића. То је код Карађорђа изазвало одређену
сумњу, али, пошто је имао неограничено поверење у кума
Вујицу није ни помишљао на нешто најгоре.
С обзиром на то да су разговори дуго трајали, тако разгова-
рајући, пред саму зору Вујица је заспао, нешто слично, убрзо је
задесило и Карађорђа, који је заспао ослоњен на брвно. У дубо-
кој ноћној тишини свима се спавало осим Николи, коме је у
души ђаво коло играо тако држећи га будним да се не би сну
одао.
У сами прасак зоре, по уобичајеној навици, Наум се пробу-
дио и са тиквама отишао на извор да се умије и да донесе за
свог господара свеже воде. Недремајући сатана подстакну Ни-
колу, који је зграбио секиру, прошавши кроз раније повађено и
овлаш постављено коље на другој страни колибе, удари Ка-
рађорђа по врату. Карађорђе је по инерцији хтео да се дочепа
сабље, али га је у томе смрт омела, а Никола је другим ударцем
одсекао главу Карађорђу и избацивши је напоље, а затим је
шчепао пушку са којом је убио и Наума који се враћао са изво-
ра. Вујуица је узео Карађорђеву главу са оделом, одликовањем
кога је одликовао руски цар са још око 4.000 дуката који су би-
ли у бисагама и све је то однео у Паланку и предао Милошевом

поверенику, Павлу Сретеновићу (Кретеновићу) да све то преда

великом кнезу у Београд.
Осамнаестог јула исте године глава је, после осољавња од
стране Пере Чурчије, уз присуство турских чадара послата у
Цариград, као доказ да нема више оног који је у стању да по-
дигне голоруки народ да се бори за сопствену слободу. Сва је
јавност брујала како је кнез Милош на спавању веома подло
убио Карађорђа. Обезглављено Карађорђево тело заједно са
беспомоћним телом Наума Крнара мештани су сахранили ис-
под оближњег храста. Прво је положен Наум, а затим Ка-
рађорђе. Опело је над унесрећеним и унакаженим телима из-
вршио аџибеговачки свештеник Вучко Поповић.
Тело Карађорђево није дуго било у Радовањском лугу, јер га
је након две године, по захтеву удове Јелене, кмет села Ракинца
Петар Радосављевић, у договору са Филипом Чолом, сином пр-
вог досељеника у Радовање ископао и пренео у Тополу. Филип
Чоло је био дрводеља, па је чак умео и да сандук направи, али
пошто је знао да је Карађорђу одсечена глава направио је сан-
дук знатно мањи, тако да у њега није могао стати цео скелет.
Пошто је то рађенио кришом, тако да није имао времена да
прави други, он је Карађорђу поломио потколенице и тако га
ставио у сандук. Тело се и данас налази у Тополи у крипти цр-
кве коју је подигао његов унук краљ Петар Први.
Тим гнусним чином угашена је једна искра српског устанка,
нестао је Вожд Карађорђе, нестао је вођа српске слободе, али је
у народу остао суд о овом језивом догађају и вера у правду Бо-
жију, да ће једног дана сви учесници у овом очају бити кажње-
ни.
Време је пролазило а Божија казна је стизала све учеснике.
Како је Вујица опљачкао мртвог Карађорђа, тако је кнез Ми-
лош опљачкао живог Вујицу, који је умро у највећој мизерији
у месту званом „Грци”, које је настало од грчења Вујичина тела
од отрова кога му је подметнуо неки Гмитар (Гитара), Карађор-

ђев рођак. Место где је Вујица проводио последње дане добило

је назив Грчац, као сећање на тешке болове у последњим дани-
ма живота.
Сличну судбину доживео је и власник колибе Драгић Вој-
кић. Богатство му је разнето, како дошло тако је и отишло. По-
томство му се угасило. Никола Новаковић је окончао живот у
највећим мукама, умро је од живих рана, пошто је претходно
доживео да му се ћерка удави а син убије. Говорећи о правди
Божјој не би било уносно а да не истакнемо да је слична казна
сустигла и главног виновника свих дешавања, тј. кнеза Мило-
ша, чијег сина Михајла убише из освете, док му други син
млад умре, а убиством Александра Обреновића 1903. године
угашена је династија Обреновића. У задовољавању правде Бо-
жије, најбоље показује случај убиства краља Александра и Дра-
ге Машин, јер је у њиховој ликвидацији учествовао праунук
Наума Крнара, човека који је стално био уз Карађорђа, официр
Мирко Наумовић.
Настанак цркве „Покајнице”, везан је, пре свега, за две особе,
које су у сваком погледу дале печат првој половини 19. столећа.
Неоспорна је чињеница да су оне отелотворење вечито супрот-
стављених принципа. Први принцип, чија је основна каракте-
ристика позитивна енергија, која жели да ослободи заробље-
ног еона, са жељом да му удахне искру слободе, не либећи се
пролаза кроз трновита поднебља, све у жељи остварења општег
циља, што означава круну сопственог успеха, и да у име за-
хвалности добије ловоров венац око врата, добија секиру иза
врата као одличје најгнуснијег злочина. Тај принцип отелотво-
рен је, за наше прилике није потребно именовати особу, али
због оних који долазе неопходно је рећи да је у питању Кара-
ђорђе Петровић, који је након брзог успона и општег успеха, у
пуноћи личног поноса и сопствене скрушености и убеђења у
успешан завршетак устаничке идеје, мученички напустио овај
свет, јер је постао жртва подмуклог, ласкавог и увек злокобног

принципа оличеног у лику кнеза Милоша Обреновића, који је

посредни извршилац најгнуснијег злочина у српској историји.
Наведена збивања и друге околности биле су главни разлози
што се о цркви Покајници више писало него о осталим црква-
ма брвнарама из поморавља. Писани извори и досадашњи ис-
траживачи су сагласни око локације, мотива и времена подиза-
ња као и њеног ктитора. Овог пута морамо истаћи да поједини
истраживачи наводе да је црква подигнута на месту Карађор-
ђевог убиства, иако се поуздано зна да таква тврдња нема ни-
какве основе, јер је место погибије удаљено од Покајнице око
три километра. Под местом убиства могло би се подразумети
место где су се Карађорђе и Вујица Вулићевић често састајали
и разговарали како да убеде Милоша у добре намере Карађор-
ђа. Можда је то место где је Вујица донео одлуку да изврши
убиство Карађорђа, што би се могло схватити да је на том ме-
сту потписан смртна пресуда Карађорђу, а само се чекао пого-
дан моменат за њену реализацију. У том смислу то би могло
бити оно место где је Вујица из дубине душе искајавао и опла-
кивао злочин. То је место где је осетио сву горчину гриже са-
вести за убиство праведника.
О месту подизања цркве М. Милићевић је записао да је она
подигнута на врло лепом месту у Грабовачком потоку, четврт
сата хода од друма.7 (Милићевић М. 1875: 151) Имајући то на
уму онда је сасвим и логично што је Вујица изабрао локацију
поред потока, јер га је она асоцирала на место где је извршен
злочин, а као слабић није имао храбрости да то управо учини
на њему.
Сви истраживачи су сагласни да је црква подигнута 1818. го-
дине. (Михајло М. 1874: 19; Милићевић М. 1876: 152; Гавриловић
7. Да је Вујица учествовао у изградњи цркве сведочи нам натпис кармином
изведен на икони светог Ђорђа, који помиње Вујицу и годину 1818. Иста го-
дине длетом је урезана у брвно цркве са леве стране од улаза.

М. 1931: 36; Споменици културе. 1951: 92) На оправданост овак-

ве констатације указује и натпис на икони светог Ђорђа, који
гласи: „сију церков огради господар Вујица за спомен 1818”, за-
тим урезана година на брвну цркве са северне стране од улаза.
За сада је сасвим јасно да је црква подигнута из истих побу-
да: код појединих тај мотив је окарактерисан термином „отку-
пљење свога злочина” (Споменици културе. 1951: 92) у знак
„покајања” и за „покајање свога греха за убиство Карађорђа.”
(Гавриловић М. 1931: 152) Међутим, ако се пажљивије прочи-
тају извештаји и описи Вујичиног злочина над Карађорђем од
М. Милићевића и М. Гавриловића, као између редова намеће
се закључак да је у злочин умешана и трећа рука, оличена у ли-
ку Милоша Обреновића, који је дотурао новац Вујици за из-
градњу цркве. То би могло да значи да је на неприметан начин
желео да искаје своје грехе, односно да откупи своју умешаност
у злочин. Свима је јасно да је његова умешаност била директ-
на, јер је као претпостављени наредио Вујици да убије Ка-
рађорђа. У складу са тим М. Милићевић износи претпоставку
да је цркву подигао Милош Обреновић од новца кога је Вујица
нашао у Карађорђевим бисагама, одмах по извршеном злочи-
ну, а које је однео и Милошу предао. (Милићевић М. 1876: 152)
Када је реч о нађеним дукатима М. Гавриловић је знатно пре-
цизнији јер наводи да је нађено ни мање ни више него 4.000 ду-
ката, али одмах додаје да је по заповести Милоша и жељи кне-
гиње Љубице саграђена црква. (Пајкић П. 1974: 191; Вуковић Б.
1972: 135-151; Исти. 1998: 102, 108, 194-198, 203, 152-155)
Из изнетог произлази да је црква подигнута у знак искупље-
ња сопственог греха и да је била посвећена Преносу моштију
Светог Николе, коју је народ касније прозвао „Покајницом”.
Такав назив производ је народне етике, која се није могла по-
мирити са убиством, а поготово не на спавању или убиство
старих и болесних. Народ није могао да прихвати да кнез крва-
вих руку и даље кнезује, што је напокон схватио и сам Вујуца,

па је непуну годину дана од убиства подигао цркву у знак

кајања за учињено недело, што је код народа окарактерисано
као добром врлином, који је ктиторију прозвао симболом по-
кајања – Покајница.
*** Споменици културе. Београд 1951.

Аксентијевић Л. Историја 1, Београд.
Вујовић Б. (1972). Цркве брвнаре у околини Београда. У: Годишњак
Града Београда 19, Београд.
Вујовић Б. (1986). Уметност у ослобођеној Србији, Београд.
Вукићевић М. (1981). Карађорђе, Београд.
Гавриловић М. (1931). Смедеревско Поморавље, Нови Сад.
Караџић В. (1898). Сакупљени историјски и етнографски списи,
Београд.
Милићевић М. (1876). Кнежевина Србија, Београд.
Михаило Митрополит. (1874). Православна Српска црква у Кнежеви-
ни Србији, Београд.
Ненадовић М. (1974). Мемоари, Београд.
Павловић Л. (1980). Смедерево у слици и речи, Смедерево.
Пајкић П. (1974). Црква св. Николе у Гложану код Свилајнца. У: Саоп-
штења 10, Београд.
Петровић Љ. (1922). Град Смедерево у српској историји и књижевно-
сти, Панчево.
Петровић М. (1901). Финансије и установе обновљене Србије од 1842, 1,
Београд.
Протић А. (1992). Повјесница од почетка времена вожда српског Ка-
рађорђа Петровића. У: Споменик САН, 19, Београд.

УДК: 61:355(497.11)(091)
623.4(497.11)(091)
ЛЕЧЕЊЕ РАНА КАРАЂОРЂЕВИХ

УСТАНИКА ЗАДОБИЈЕНИХ
ТУРСКИМ ОРУЖЈЕМ
ВЛАДО М. БАТНОЖИЋ1
МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА СРБИЈЕ
СВЕТЛАНА Л. НИКШИЋ
СПЕЦИЈАЛНА ЗАТВОРСКА БОЛНИЦА
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У овом раду аутори пружају преглед оружја које је Тур-

ска војка употребљавала током устанка против Карађорђевих уста-
ника и начин збрињавања рана и развој ратне хирургије у том пе-
риоду.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Први српски устанак, медицина, оружарство, ране.
1. zoransolunac@gmail.com
Владо М. Батножић, Светлана Л. Никшић 299

Развој оружарства на Балкану

од XVI до XIX века
У време доласка Турака Османлија на Балкан, занатство је,
као и у претходним вековима, било везано за тргове и руднике.
У складу са својим војничким потребама, Турци су на освоје-
ном Балкану највише полагали на оружарске занате.
Израда оружја, прво хладног, затим и ручног ватреног
оружја са системом паљења на кремен, развијала се на Балкану
под утицајем Турака. Занатлије, који су долазиле заједно са
војском из занатских центара Османског царства, припадале
су јаничарском војном реду и били су учитељи овдашњим
мајсторима.
Хладно оружје Балкана

Турци Османлије, у својим освајачким походима на Балкан,
стигли су користећи хладно оружје које је по тактичко-технич-
ким својствима било већ усавршено. Сабље, јатагани и ханџа-
ри су оружје које је одавно било познато источним народима.
Веома рано почело је да се, за потребе турске војске, израђује и
у радионицама на Балкану – сабље у Сарајеву, одмах по заузи-
мању Врхбосне, а јатагани у Фочи у првој половини XVI века.
Израђивано је све до краја XIX века, а било је основно оружје и
турске и српске војске у Првом и Другом српском устанку, као
и у Босанском и Херцеговачком устанку 1875. године.
ЈАТАГАНИ. Јатаган је бодно-сечно хладно оружје за борбу избли-

за. Јатаганом се назива специјална врста дугог кривог ножа са
ојачаним сечивом и оштрицом на унутрашњој кривини сечи-
ва. У литератури се појављује шароликост у одређивању имена
и облика јатагана и ханџара. Бавећи се овом врстом оружја,
многи аутори нису правили разлику између јатагана и ханџа-
300 Владо М. Батножић, Светлана Л. Никшић

Лечење рана Карађорђевих устаника задобијених турским оружјем
ра, чак су понекад и сабљу називали тим именом. Бавећи се оз-

биљно темом јатагана, Лубинка Рајковић је правило осветлила
овој проблем. Јатагани су имали квалитетно челично сечиво, а
фочанске кујунџије украшавале су их сребром, позлатом и ко-
ристили су технику гранулације уместо тордиране жице на ха-
шерми (спојници дршке). Ово оружје је источног порекла, из
источне Индије, одакле се проширило по целом Оријенту.
Упоређујући сачуване примерке, нож нађен у области Јенисеја
и турске јатагане из XII века у цариградском музеју, те јатагане
из XII–XIX века, Љ. Тајковић сматра да је „порекло јатагана
Азија, и то онај дeо где су некад живели многи турски народи.“
Јатаган је оружје које се, по облику, вековима није мењало.
Томе су, вероватно, допринела специфична својства овог ору-
жја, његова снага и погодност при сечи и боду. При сечењу је
лак jер се при удару вуче од дршке ка врху, док је код сабље
обрнуто. Због тога је имао предност над осталим оружјем.
Управо због специфичног облика сечива, снага му је при убоду
лежала при врху. Био је погодан за борбу у јуришу. И када је
ватрено оружје узимало премоћ над хладним, јатаган је задр-
жан у наоружању јаничара управо због добрих техничких свој-
става. Онда када би пушке посустајале, јатаган је одлучиво бој.
Јатаган се носио за појасом, тј. бенсилахом, обично уз кубуре
кремењаче, уз које је лепо пристајао (бенсилах је део ношње за
који се задевало оружје, па га неки аутори с правом сматрају и
делом оружане опреме).
Постоји и подела јатагана по облику сечива, на криве и пра-
ве (кривци и правци).
ХАНЏАРИ И НОЖЕВИ. Кратки ножеви који су израђивани у ра-

дионицама широм Балкана могу се сврстати у два типа: први,
једносекли прави ножеви за сечу и други, криви бодеж-ханџар
за бод и сечу. На Балкану се употребљавао и трећи тип, бодеж-

кинџал, пореклом са Кавказа, а врло ретко се производио у бал-

канским радионицама.
САБЉЕ. Сабља се носила на вуненим или свиленим уплетеним

црвеним или зеленим гајтанима, преко рамена. Касније се ве-
шала о левој страни ивисила низ бедро, или пасала кајасама
око паса. Турци су је увек носили о рамену. Везивање сабље за
гајтан био је посао казаза, али томе послу, врло компликова-
ном, није био вешт ни сваки казаз. На сабљи је, уз гајтан, била
и кајаса. Сабља се састоји из кривог сечива, дршке и корица. За
турску сабљу је карактеристично благо закривљено једносекло
сечиво, које се према врху поширује у део звани јалман.
Сабље се разликују по облику дршке и сечива. По облику др-
шке разликују се два типа: први, где је дршка у облику стили-
зоване птичије главе, назван карабела и други, где је дршка по-
вијена и задебљана у облику луковичасте главице. У збирци
Војног музеја заступљене су турске сабље, а углавном преовла-
ђују оне са луковичастом гавицом. Ове сабље употребљаване
су до краја XIX века.
У време освајачких похода на Балкан, Турцима Османлија-
ма справљање барута није било непознато, што се види из
писма Махмут-паше од 19. 07. 1463. године, којим се од Дубров-
ника тражи да им опреми два кантара сумпора и кантар шали-
тре. Касније су Турци барут справљали чак и на бојиштима у
походима на Европу, али су га и допремали из Истамбула.
Оружарски занат био је нарочито развијен у градовима Боке
Которске. Рађено је оружје система паљења на кремен и хладно
оружје у Котору, Рисну, Перасту, Херцег Новом, за локалне
потребе. Производи бокељских радионица одликовали су се
прецизношћу израде, високим техничким умећем и раскош-
ним изгледом, што се може приписати добро негованој поро-
дичној традицији у изради оружја. Изузетности производа

ових радионица допринели су складни утицаји Истока и Запа-

да и развијено бокељско златарство.
Которски златари традиционално су украшавали оружје.
Они су са великом умешношћу, по чему се на овом простору
издвајају, примењивали различите стилове у орнаментици.
Бокељско оружарство било је у успону почетком XVIII века, ка-
да је ова област потпала под власт Млетачке Републике. Током
XVIII века у Херцег Новом радила су 22 пушкара, у Котору 16, а
у другој половини XIX века Котор је добио примат у њему је
радило 29 пушкара и он је постао „највећа радионица пушака
и пиштоља кремењача“. После Морејског рата, када се повећа-
ва број досељеника у Боки, нарочито из Херцеговине, у њеним
радионицама израђују се и други типови оружја, који до тада
нису овде израђивани, нарочито џефердари (заслугом фочан-
ских туфекчија). У Боки су, под утицајем Италије и северне Ал-
баније, рађени пиштољи кремењачи (леденице) и пушке кре-
мењаче танчице, те богато украшено хладно оружје.
Из бележака путописаца из XIX века сазнајемо да су се у
Скопљу почетком XIX века производиле пушке, пиштољи и ја-
тагани. Чак је и у време измака заната, у другој половини XIX
века, у Скопљу растао број пушкарских радионица. На то је, ве-
роватно, утицала „ренесанса“ пушкарског заната у Тетову, које
је трговином било упућено на Скопље. Такође, главни оружари
у Скопљу били су из Тетова.
Појава и развој ручног ватреног оружја са системом

паљења на кремен
У освајачким походима према Европи. Турци Османлије
упознали су се са ручним батреним оружјем. Ударну снагу
турске стајаће војске чинила је пештадија, састављена од јани-
чара, па тек онда коњица – спахије, подељена на лаку и тешку.
Османлије су доста полагале на наоружање своје војске и так-

тику. У XVI веку Турска је пушкама наоружавала стајаће војску

(добијали су је припадници и јаничарског и спахијског реда).
Нерадо и ретко Турци су прихватили колашицу, која је била ја-
ко скупа и слабо се користила у војничком наоружању (више је
била у употреби као ловачко оружје). Турци се у XVII веку
опредељују за сигурније војничко оружје – пушку кремењачу.
У другој половини XVI века изумљен је савршенији механи-
зан за окидање и паљење ручног ватреног оружја. То је механи-
зам са паљењем на кремен, те отуда и кремењаче.
Кремен је замотаван у оловне листиће да би се боље држао у
стопи на орозу. Кремен се брзо трошио ударањем у тврди че-
лик, па се морао често мењати.
Прецизност овог оружја временом се усавршавала, па се
оружје са системом паљења на кремен задржало до краја XIX
века, а негде чак и у прве две деценије XX века.
Већ смо рекли да су Турци Османлије у XVII веку прихвати-
ли за своје наоружање кремењачу с механизмом шпанског ти-
па мигуелет (до тада су се наоружавали из Европе пушкама
фитиљачама, ређе колашицама), од 1610. године производили
су оружје у пушкарским радионицама у Цариграду, у којима
су радили већ искусни мајстори са балкана, нарочито из Со-
фије.
ПУШКЕ СИСТЕМА ПАЉЕЊА НА КРЕМЕН. Израда ватреног оружја са

системом паљења на кремен у балканским радионицама била
је под великим утицајем радионица из северне Италије. Од це-
ви увожених из Италије прављене су врсне пушке. Временом
су и цеви почеле да се израђују у балканским радионицама.
Ове пушке рађене су на Балкану од половине XVII века. Међу-
тим, док нас преовлађују сачувани примерци из XVIII и XIX
века. Израђивале су из туфекџије (на турском туфегџија значи
пушкар). Турци су већ половином XVII века основали пушкар-
ске радионице у европслом делу Турског царства. Њиховим

посредством на Балкан је стигла пушка кремењача типа ши-

шана. То је први тип пушке са системом паљења на кремен
употребљаван код Турака Османлија, а она се уједно и најдуже
задржала у наоружању јаничара.
Код највеће шишане калибар је 30мм, а просечна дужина це-
ви је око 90 цм. Њихова тежина досеже и до 4, 5 кг. Табан вој-
ничких шишана је једносаван и верованто домаће израде. И
обарача им је нетипична – округлог је, уместо облика језичка.
Имају изражен предњи нишан, а домет им је до 1200 корака. У
збирци Војног музеја налази се шишана са веома ретким и не-
обичним нишаном. Тешка је 16, 5кг, а дуга 141 цм.
Други тип шишане је доста краћи. То је тип пушке кремења-
че зване штуц (према немачкој речи кугел-стутзен). Цеви ових
пушака имају просечну дужину од 70 до 90 цм, а по облику су
исте као цеви ловачких пушака које су рађене у северној Ита-
лији и средњој Европи.
Варијанта пушке шишане назива се парагун. То су пушке са
дугачким и танким цевима. У задњем делу цев је осмобридна,
у предњем округла, а са унутрашње стране увек глатка. Кундак
парагуна је са мало или нимало украса, осим плишане облоге
(навлаке) украшене везом. Код парагуна се често на усаднику
јавља инкрустрирани седеф. Углавном имају велики табан (ва-
ријанта турског табана). У литератури су различита тумачења
о пореклу назива и места израде ове пушке.
На Балкану је израђиван специфичан тип пушака са систе-
мом паљења на кремен, назван танчице или арнаутке. Као и
остало оружје, настале су у посебним војно-политичким при-
ликама. Турска власт бранила је хришћанском становништву
на Балкану да носи оружје пто је нарочито пооштравано у вре-
ме када су се наслућивале буне и устаници.
Приликом формирања овог новог типа пушке, тзв. танчице,
преовладавали су оријентални утицаји. За ту пушку каракте-
ристична је дуга и танка цев, шпански тип механизма тзв. Ми-

гуелет, врло танак, повијен кундак и, у зависности од типа, бо-

гат украс. Одликује их и прецизност у гађању и велики домет,
а биле су погодне у герилском начину ратовања. Сам назив
танчица потиче од облика пушке, а други назив арнаутка суге-
рише место где се најпре почела призводити. Постоје два типа
пушака танчица. Први је пушка кремењача танчица, типа џе-
рардар. Назив је добила од рече џехвар, која је персијског по-
рекла, а означава накит. Ова раскошна пушка веома је цењена
код наших устаника, хајдука и ускока у Херцеговини, Црној
Гори и Далмацији.
КУБУРЕ И ПИШТОЉИ СИСТЕМА ПАЉЕЊА НА КРЕМЕН. Истовременo

када су почеле да се израђују пушке кремењаче, почело се са
израдом „малих пушака“ система паљења на кремен. Ношене
су у пару, заденуте за појас (у бенсилаху), па су у песми и сећа-
њу забележене као запашњак. Носиле су се у пару у кубурлуци-
ма, обешене на јабуци на седефу коњаника. Добро опремљен
коњаник, поред осталог оружја, носио је два пара пиштоља и
једну дугу пушку. Пиштољ је ручно ватрено оружје, и погодан
је за борбу на кратким одстојањима. Његови називи потичу од
места израде или по материјалу од којег су направљени и укра-
шени.
Пиштољ се у народу често назива и кубура. Кубуре кремења-
че имају повијену дршку надоле са широком јабуком и са си-
стемом опруга са унутрашње стране. Ови типови углавном но-
се називе по месту израде. Најтипичнија кубура код нас је
кубура кремењача пећанка.
Шиља је варијанта целине. За шиљу је карактеристично да је
цео пиштољ нешто краћи, с дршка, у односу на целину, може
бити краћа, ужа или дебља и слива се с јабуком.

Артиљерија
Почетак употребе артиљерије у Отоманском војсци није баш
одређено. Један од аргумената је да Турци користе топове у
биткама на Косову (1389) и Нукап (1396) и свакако од 1420. дру-
ги аргумент наводи да терену оружје ушле у употребу убрзо
после битке (1444 Вана ) и више сигурно користити у Другој
бици на Косову (1448).
Балкан је коришћен од стране Турака, као и људске и техни-
чки извор у вези унапређења и коришћења њихових артиље-
ријских оруђа. Србија посебно заједно са Италијом и Немач-
ком била важна карика за турске војске. Специјалиста ’Топцу’
или артиљеријске јединице су формиране углавном од хри-
шћана, јединице као што Таифа и ефрециjе. У опсади Багдада,
где су Турци поново заузели град од Персијанаца (1638), арти-
љерци европског порекла били су на линији.
Датум 1514 1527 1567 1574 1598 1609 1660 1669 1687 1699 1702 1739 1769
Тобџије 348 695 1204 1099 2827 1552 2026 2793 4949 4604 1269 7279 1351
Артиљеријск
372 943 678 400 700 684 282 432 670 1074 470 2274 180
а колица
Оружје Смит 451 524 789 625 3000 5730 4180 4789 3503 9629 2462 9877 3691
Укупан 1171 2162 2671 2124 6527 7960 6488 8014 9122 15307 4201 19430 5222
Табела 1: Величина отоманског артиљеријског корпуса 1514–1769
Један од највећих достигнућа у османском царству и појаве

ватреног оружја дошло је у време владавине Бајазита II који је
побољшао дизајн типа теренских артиљеријских оружја и
многим другим ватреним оружјем, од мускета до „туфекса”.
Овим оруђем и оружјем је била опремљена велика турска
војска тада моћна у односу на устанике вожда Карађорђа.

Медицина у Србији у средњем веку пред

Карађорђев устанак
ВЕРСКА МЕДИЦИНА у Србији може се поделити на апокрифну,
канонску и српску верску (таургијску) медицину. Најстарији
српски медицински запис, Зборник попа Драгојла, с почетка
XIII века верска је лекаруша на 270 страна, а садржао је разне
молитвне, сказања и чарања за лечење људи, али и један ре-
цепт за лечење од уједа змије. На жалост, зборник је изгорео 6.
априла 1941. године у бомбардовању Београда. У кодексима
верске медицине помиње се 29 обољења, највише у Дечанском
враџбенику.
АПОКРИФНА МЕДИЦИНА је у суштини демонска и магијска. Ме-
шавина је старословенске и илирско-трачанске верске медици-
не која је потиснула словенску. Лечило се молитвама и магиј-
ским формулама којима се истеривао зли дух (изазивач
болести). Развијала се несметано до покрштавања, а и после све
додоласка Св. Саве. Ова медицина се задржала до данас. Ко-
ристила се и за „лечење“ хируршких обољења, и то рана и крва-
рења (и крварења из рана). Како је куративни ефекат изостајао,
углавном су молитве и формуле корипћене у „превентивне
сврхе”. Старословенски лекари били су цењени. Тако нпр. забе-
лежен је податак да је почетком IX века надбискуп у Салцбургу
тражио од суседног грофа да му пошаље његовог лекара Слове-
на.
КАНОНСКА ВЕРСКА МЕДИЦИНА је против магија и формула не-
хришћанске верске медицине, а демон је узрок свих зала и бо-
лести. Лечење је молитвама и обредима које је признала црква,
а многима се придају чудотворне моћи, као нпр. Св. Кузми и
Камјану.
СРПСКА ВЕРСКА МЕДИЦИНА у суштини иста је као и претходна.
По Теодосију, Симеон и његов син Сава чувају Србију од спољ-
них непријатеља, епидемија, болести (исто као и словенски бог

Световид). Многим српским свештеницима се придодају чу-

дотворне моћи излечења (нпр. излечења у гробу архиепископа
Арсенија, на гробу Стефана Уроша III). Чак и архиепископ Да-
нило, најкултурнији човек свог времена, каже да су већу лечи-
ву моћ имале мошти српских светитеља него знање тадашњих
лекара.
СВЕТОВНА МЕДИЦИНА развила се поготову у I и II веку под ути-
цајем грчке, византијске и западњачке (латинске) медицине и
имала је све одлике хипократско-галенске медицине. Преко
византијске медицине трпела је утицај и арапске медицине.
Утицај западњачке медицине био је изразит преко примор-
ских градова, Дубровника и поготову Котора после његовог за-
узимања (Немања, 1186). У прилог томе говоре многобројни на-
лази хируршких инструмената, записи о болницама и о
грчким градским лекарима. Византијска световна медицина
продире у Србију преко првих донесених списа (књижевних,
филозофских и религијских) и касније преко првих основаних
болница. И једни и други везан је, пре свега, за Св. Саву и први
такав центар у Хиландару. Ова медицина доживљава процват
у XIII и XIV веку, а пропаст после пропасти српске државе
(1459. године). Вероватн највреднији рукопис ове медицине је
дело Шестоднев, на црквенословенском језику српске рецен-
зије, које је сачинио 915. године у Преславу Иван Егзарх, буга-
срски писац и свештеник. Најстарији сачувани препис овог де-
ла налази се у Москви, а сачинио га је 1263. године Теодор
Граматик у Хиландару. Можда је још лепши препис, нешто
касније, сачинио је монах Гаврило. Дело је коментар прве књи-
ге Библије о стварању света у шест дана, а има изванредна по-
главља из анатомије и физиологије главе и унутрашњих орга-
на.
У кодексима световне медицине помиње се 90 обољења. Нај-
старији кодекс српске световне медицине је Ходошк кодекс из
XIV века, а познатији су: Хилендарски Ијатрософија о всакој ве-

шти (XI век), Хилендарски медицински кодекс бр. 517, Григоро-

вићев кодекс, Врачбени типик и др. Кодекси су често били пре-
води грчких кодекса, али и Хипократових, Галенових,
Диоскоридових и дела Симеона Сета. Често су допуњавани и
искуствима народне медицине. Поред тога, кодекси су међу-
собно преписивани и поједини примери су исти кроз више ве-
кова у различитим кодексима, типицима и лекарушама Према
Ј. Роману у српској медицини има 73 кодекса, типика и лекару-
ша. То је била једина медицинска литература на српском и њи-
хов значај је велики. Никола Врач у XIV веку преводио је и са
латинског „на српску књигу“.
За лечење су коришћене траве, биљни и животињски произ-
води и минерали. Уситњене траве су често коришћене за лече-
ње рана, као и вино, сирће, уље и лој.
РАНЕ нанете оружјем, по Ходошком кодеску и Хилендарској
ијатрософији, пране су сунђером натопљеном у вину и потом
„увезане“, а по Врачебном типику мазане смолом помешаном
са маслом. Ране које крваре засипане су и рђом и винском тре-
шом. Инфициране ране, по Ходошком кодексу, лечене су ста-
вљањем на рану семена коприве помешаног са пепелом и уту-
цаним листом дивље смокве и матичњака помешаног са
медом, а за пероралну примену препоручиван је бели лук. Ре-
цепт је допуњен препоруком стављања на рану јечеменог
брашна са соком од цвекле, листом цвекле и истуцаним црним
луком. У Григорићевом кодеску препоручује се засипање рана
ситним прахом од шипкове коре, а у Врачебном типику мага-
реће млеко са јечменим брашном и разно биље укувано са са-
лом. Гангренозне ране, по Ходошком кодексу и Хиландарској
ијатрософији, треба лечити посипањем прахом од иситњених
коштица трешње. На апсцесе се испод овчије коже стављала
маст, лој или маса од куване лисице! Опекотине, по Ходошком
кодеску, требало би лечити линиментом од куваног дудуовог
лишћа у мешавини сирћшета и масла.

ТРАУМАТОЛОГИЈА је главни део народне хирургије. Ране се ле-

че слично као у наведеним лекарушама. Страна тела из рана се
одстрањују, а ране испирају ракијом и вином, а врло ретко
врућим уљем. Поред тога, народни видари били су врло вешти
у намештању преломљених костију и ишчашених зглобова и
све су то боље радили од школованих западних лекара. Добро
су познавали имобилизацију, чак и неку врсту естензије у слу-
чају прелома. За имобилизацију користе дрво и смесе за учвр-
шћивање (беланац, конопља, уситњен сапун и опека). У току
ратовања са Турцима они су збрињавали српске рањенике и
њихов значај је немерљив.
Народни хирурзи су обављали и велике операције: трепана-
цију, херниопластику, одстрањивање камена из мокраћне бе-
шике, реклинацију катаракте, чак и шивење црева и трбушног
зида.
ТРЕПАНАЦИЈА, на подручју Србије, Космета и у Црној Гори
рађена од преисторије, а од народних хирурга и до XIX века.
После опијања болесника ракијом (литар низуст) трепанација
се радила трепанима у виду цевчице која је на једном крају
имала оштре зупце. Овај инструмент звао се шара, а поступак
шарање или вртење главе. Индикације за трепанацију биле су
најчешће повреде, али и епилепсија, неуралгија, душевне бо-
лест, „зли дуг“, неверство жене, а у Црној Гори и као крвна осве-
та (ради задовољења). Трепанација није рађена код деце испод
14 година. Одстрањена кост се често носила и као аманет око
врата. Болесници су најчешће преживљавали процедуру, али
се по правило унапред склапао уговор у случају нежељеног ис-
хода. На Космету је забележен и случај једног Арбанаса које су
успешно урађене три трепанације у различита времена.

Пројектили мале почетне брзине

из пушака тог времена
Заостала страна тела

Све до Првог светског рата био је далеко већи број заосталих
страних тела од пушчаних зрна, јер је раније пробојна снага
пушћаних зрна била много слабија од данашње. Зрно је тада
било оловно и далеко мекше од савременог челичног зрна, па
се лакше деформисало и чешће заостајало у телу. Као последи-
ца развоја експлозивног оружја за последњих 50 година, све је
већи број рањеника повређен парчадима овог оружја која се
због свог неправилног облика много лакше задрже у телу него
шиљато пушчано зрно. Зато се данас, и поред веће брзине са-
дашњег пушчаног зрна, јавља знатно више заосталих страних
тела него у ратовима XIX века.
Пројектили малих почетних брзине од око 150–250 м/с ста-
билни су, задобијени од пиштоља или пушке старе генерације.
Краткоћа путање чини да користи само 10–20% своје ударне
енергије у стварању ране, предавајући кинетичку енергију
ткиву.
Код ових повреда нема привремене шупљине, него је прису-
тан резидуални стрелни канал, који одговара мишићноткив-
ном оштећењу. Пенетрацијом метка ткива се раздвајају, раски-
дају и повреда није озбиљна уколико нису оштећени витални
органи. Метак оштећује ткиво са којим долази у директни кон-
такт, рана се може упоредити с убодом ножа. Мала кинетичка
енергија преноси се на околно ткиво и оштећење које се види
приликом примарне хируршке обраде цијелокупно је оштеће-
ње. С обзиром на минимално коштано и мекоткивно оштеће-
ње, исход лечења је бољи и могућност компликација мања у
односу на рану изазвану пројектилом велике почетне брзине.

Ратне ране и њихове класификације

А) Ране се деле по врсти оружја које изазива повреду на: 1.
Пројектилне (просте и експлозивне), 2. Од парчади (арти-
рељијска оруђа „секундарни погоци“, парчад дрвета, камена и
других предмета); 3. Оштре, убодне и контузионе (хладним
оружјем).
Б) Према особинама стрелног канала деле се на:
1) устрелене,
2) прострелне,
3) тангенцијалне,
4) пенетрирајуће,
5) непенетрирајуће и
6) мултипне.
В) По изгледу спољних отвора разликујемо раздерине и на-

гњечине и мешовите ране.
Г) Према области тела разликујемо ране лобање, лица, вили-
це, ока, уха, грла, носа, врата, груди, трбуха, карлице, кичме,
десно, левог, горњег и доњег екстремитета, зглобова и осталих
области.
Д) У односу према костима разликујемо ране са повредом и
без повреде кости.
Лечење је пролазило кроз векове разним фазама. Рањеници

су одувек тражили да им се извади страно тело, била то стре-
лица, бодеж или зрно. Одстрањивање страног тела је најчешћа
операција страних ратних хирурга. У преасептичкој ери она је
била главни узрок „терцијарне инфекције“ (Франц) и огромне
смртности херојског доба хирургије. Лареј, велики хирург На-
полеонових армија, обилазио је својим фамозним колима
бојишта и, осим ампутација, уредсређивао свој рад на одстра-
њивању страног тела

Пиргов је први влики хирург који је манију вађења сваког

зрна по сваку цену систематски почео сузбијати. Он је први
поставио научне индикације за вађење страног тела, које уг-
лавном још и данас важе.
Лечење рањених и повређених непосредно

пред устанак и у току самог устанка
Ко су били најбољи видари?

„Нико други до учитељи и свештеници, јер нико
није у тако непосредном додиру са народом као
они”, образлажући да: „нико нема толико прилике
да загледа и у најскривенији кутић народног живо-
та, и да добије њихово поверење као они; јер без тога
поверења било би на много места немогуће сазнати
што треба, јер се неки обичаји начелно крију, а за-
тим, како каже В. Ђ. „народ врло зазире од људи који
дођу да га испитују за нешто.
„Они знају да парчета коже, одсечена савршено из
њихове свезе са телом, могу ипак да прирасту на ис-
том или на другом рањеном месту тога или баш и
туђега тела…” Наводећи пример црногорца Ива
Мартиновића, коме су у боју нос одсекли, да је: „на-
мештен тај исти нос на своје место… и то тако што…
привезаше га добро, протакоше му кроз обе ноздрве
неке цевчице, да би дисати могао, да не би ноздрве
зарасле. … И, како се наводи… за 40 дана нос је био
потпуно срастао са својим старим земљиштем, само
се из близа могла видети белега где је био одсечен.
У одељку „Народни лекари и њихови болесници” ВЂ даје
разлоге због којих је наше становништво, немајући довољно

стручњака, било у прилици само да се лечи или да прихвата

помоћ самозванаца, народних лекара, самоука. Један од разло-
га је познавање грађе тела животиња које је сточар гајио, за
сопствену храну клао и, транжирајући сазнавао подоста, иску-
ствено је погодовало па су се појединци, емпирици, постепе-
ном праксом прочули, извештили и, захваљујући јавном мње-
њу, постали тражене личности. Неки су знали добро
наместити сваку кост; поједини су успешно намештали и ста-
ре и нове луксације зглавака; било је и оних који су се прихва-
тали да помогну у опасним фрактурама. Чак су и наново ломи-
ли кост да би исправили дислокацију примењујући добре
непокретне завоје. Успешност ових обликовала је јавно мњење,
добар глас се ширио, а репутација таквог емпирика расла. Чак
и у варошима где је било доктора медицине, свет као да је за-
зирао од „учењака” доктора а поготову од хирурга. Помињући
многе нешколоване помагаче, указује на „килореџе", који су
вршили и радикалне хируршке операције; истиче популарног
чича-Димитрија из Параћина за кога се тврдило да је на стоти-
нама људи успешно обавио реклинацију катаракте; многе ба-
бице и акушерке, као и поједине шарлатане због чијег неуког
поступања касније „дипломисани лекари морају да трљају гла-
ву", како каже ВЂ, и исправљају ужасне последице нестручно-
сти.
Последњи, најобимнији део, свакако је најинтересантнији
када говори о народној хирургији. Ово и образлаже, убедљиво
и сажето:
„У нашем народу, који је вековима лежао на мр-
твој стражи за своју народост и слободу, и коме се и
данас највећи део ни у сну не одваја радо од оружја,
добро познају ране од пушке и ножа, уопште од
убојног оружја. Није било те чете хајдучке, ни те
војске устаничке за време небројених устанака и по-
кушаја, која није имала свога народног хирурга, ва-

спитаног у богатом, скоро свакидашњем искуству

ранарском, а ни данас нема тог краја, па ма имао и
„најмирније” становнике, који не би имао каквог ис-
кусног чичу који уме ране да гледа, или какву бабу
видарицу, и закључује да би се о томе могла написа-
ти позамашна књига колико је у овој области народ-
них поступака и чувених ранара. Издвајамо приказ
карактеристичног делања народних видара, који, уз
помоћ трапана на разголићеном месту лобањске
кости „проврте” и изваде плочицу кости, а затим ме-
ким сунђером пажљиво покупе просуту крв с мозга,
а затим отвор мелемом и парчетом тикве затворе.
Да су ове тешке трепанације имале успеха, тврде савреме-

ници или писци, или хроничари, и да су тако оперисане особе
живеле без последица још дуги низ година.
Руска помоћ и прилике санитета

у руској војсци
Сигурно је да нико није боље од Руса могао да разуме исто-

ријска стремљења српског народа како због блискости по крви
и вери, тако и због тешких историјских искушења кроз која су
оба народа морала да прођу на путу кроз време и догађаје. Ср-
би, као мали, али историјски врло свестан народ, због покушаја
других да их потчине, чему су се најчешће одупирали натпри-
родним снагама, да Косовским бојем и свему што му је следи-
ло највећим делом потпадну под дуготрајни турски иго, Руси,
иако далеко бројнији, у сличним искушењима на своме тегоб-
ном, мукотрпном и дуготрајном путу од више феудалних
државица до јединствене велике силе.

За време периода српских устанака (1804–1815). Према ра-

сположивим изворима није нам са сигурношћу познато да ли
су руски санитетски органи учествовали у овим догађајима.
Међутим, индиректно, може се прихватити као врло реална
могућност да су у периоду 1807–1810, у време када је генерал
Исајев са својим трупама помагао српским устаницима и са
њима заједно водио неколико крвавих битака са Турцима у Ти-
мочкој Крајини (1807) и Поморављу (Варварин, 1810) и држао
гарнизон у Београду, заједно са регуларним трупама ишле и
руске санитетске јединице и да су у борбеној сарадњи вероват-
но пружале медицинску помоћ и српским устаницима. До
увида у архивску грађу ондашње руске подунавске војске, уко-
лико је сачувана, ово за сада остаје само реална претпоставка
коју би било корисно истражити. Из ситуације у руској војсци
за време рата са Наполеоном сазнајемо тежину тог времена.
Барклеј и Багратион команданти 1. и 2. Руске армије
касније главнокомандујући Котузов и најбољи руски генерал
српског порекла Милорадовић пише Котузову. Врло је лоша
била и санитетска служба. Лекара је било врло мало, а и они су
били рђави. Организација помоћи рањеницима била је ника-
ква.
„Већи до рањених официра и војника после првог превијања
не добија даљу помоћ“ консатује Вилије, главни санитетски
инспектор руске војске, већ у првим данима рата. После то није
пошло набоље, већ је било још горе. Војници који су почетком
јула рањени код Витепска тек 7. августа стижу у Вјазму, без
икакве, чак и најпримитивније лекарске помоћи: „Многи од
њих су још од Витепске довезени без икаквог завоја, јер су тамо
била свега два лекара, а у лековима и завојима била је крајње
оскудица. Многе једу црви већ за живота“ – пише Александру
министру унутрашњих послова, Козодављев 19 августа, дакле
још пре доласка хиљада и хиљада нових рањеника после од-
бране и напуштања Смоленска. Тако су се, гоњене од Францу-

за, обе малене руске армије повлачиле одвојене једна од друге

а тешко рањени били препуштени сами себи.
Лекари и хирурзи у устанку

и њихово лечење рањених
Санитетске прилике у Србији почетком XIX века нису се ни-
мало разликовале од оних у претходном веку или како каже
Вук Караџић: „Код Срба кад се неко разболи слабо тражи лека-
ра, он тражи попа или калуђера”. У исто време (од средине
XVIII до средине XIX века) у Новом Саду радило је 30 Срба ле-
кара. Они су ретко прелазили у Србију, а никако се нису на-
сељавали због опште, личне и економске несигурности.
Још пре устанка у Београду и Крагујевцу било је по неколи-
ко калоијатара, било их је и путујућих, а скоро свако село има-
ло је свог видара. Вероватно је већина њих учествовала и у
лечењу рањених устаника. Познато је да је у збрињавању рање-
ника учествовао и Цинцар Петар Ичко, шабачки хећим Глиша,
Гаврил Савић из Ћуприје, Баба Стоја, Баба Станија и други.
Прота Матеја Ненадовић помиње и народног лекара Јована Вр-
бицу, који је раније био хајдучки харамбаша, а који је „по војс-
ци видао и танита из момака вадио". Убрзо после избијања ус-
танка, већ 1805, долазе из Грчке у Београд Ћирамана (Госпа-
мајка) и њен син хећим Тома Константиновић. Обоје су били
врло вешти у лечењу рана и омиљени код народа.
Знање и умеће народних хирурга-видара много је критико-
вано на основу записа Вука Караџића о рањавању буљубаше
Петра Јокића: „У онај мах потегне из пиштоља те га здраво ра-
ни више лијеве сисе под раме, али зрно не прође на другу стра-
ну него се устави у некакој кости, и наши самоуки нијесу га
могли извадити, него се рана онако замлади, и тако је он зрно
носио неколико година, докле му га у Земуну не изваде њемач-

ки учени видари". Међутим, учени хирурзи тек у Другом свет-

ском рату прихватили су став да та метална страна тела не тре-
ба вадити по сваку цену, јер корист може бити безначајна у од-
носу на накнадна оштећења. Као што су се италијански
хирурзи у средњем веку чудили излечењима тешких повреда
које су лечили српски и црногорски хирурзи-бербери и вида-
ри, тако се чудио и Ото Пирх после Првог српског устанка који
каже да су ране лечене од народних хирурга, које је он видео,
биле тако излечене „да би при вештачком лечењу повукле са
собом губитак уда, а које су овако потпуно залечене и без оста-
вљања икаквих последица”. И њихов „колега” Емерих Линден-
мајр више пута је истицао да су народни хирурзи често преду-
зимали и успешно вршили врло сложене хируршке интервен-
ције. Ови народни хирурзи опијали су рањенике ракијом да
„тако опијени они ништа за себе не знају и по њиховим ранама
траже зрно, врше свакојаке операције и да им не дају од себе
никаква знања бола”.
Обично се наводи да су прве ратне бласт повреде вероватно
уочене у Кини, а да су описане у Балканском рату. Међутим,
може се рећи да су ове повреде уочене још у бици на Чегру:
„Кад кнез Стефан види да Турци обладише, он из пиштоља за-
пали џебану и отиде у вјетар с многијем Србима и Турцима
који су били око њега. И тако изгину сви Ресавци, којијех је, као
што се онда говорило било око 3.000…” После битке уочено је да
су „бљували крв” многи преживели Срби и Турци који су оста-
ли на бојном пољу. Од глава погинулих српских јунака Турци
су сазидали Ћеле-кулу у Нишу.
Битан податак даје Вук Караџић да је кнез Милош, после
битке на Љубићу 1815, желећи да се пред Турцима покаже ху-
ман, наредио лекарима да и рањеним Турцима завију ране.
„Сутра дан рањенима поградише носила па их испратише у
Ужице и предадоше Турцима”. Хуманост на делу била је при-
сутна 50 година пре Солферина и Анри Динана.

За време Првог српског устанка 1804–1813, по Бартоломеу

Куниберту, као хирурзи код српских устаника били су аустриј-
ски војни хирурзи српског порекла. Међутим, нема других
података о њиховом боравку и раду у Србији. С једне стране
њихов долазак и рад били би веома значајни, али у организа-
ционом и материјалном погледу безначајни, јер би морали
доћи као дезертери и поред аустријске симпатије за борбу срп-
ског народа. У прилог томе говоре и подаци да је, после битке
на Мишару, војвода Цинцар-Јанко Поповић, да би лечио ране,
морао да пређе у Земун код контумацијског хирурга Ендре-
дија, а Узун-Мирко Апостоловић да иде у Беч.
Међутим, било је хирурга на другој страни, у руској војсци
која се борила заједно са Србима. Извештај аустријског обаве-
штајног агента од 30. јула 1809. говори да су у Смедерево стигла
двоја кола са рањеницима, а да су у Београд дошла три руска
хирурга. Ово поткрепљује и тврдња народног хирурга Нићи-
фора Нинковића да је у боју код Јасике 1810. год. рањен и руски
пуковник Никић, који „оде у Беград да се лечи”. Дилеме су раз-
решене почев од 1980. год, после отварања Архива Академије
наука СССР. Санитетска сарадња српске и руске војске почиње
1807. год, када су се војске сјединиле. Генерал-мајор Исајев,
после једне заједничке победе 1807. год., хвали главнокоманду-
јућем генералу А. Милорадовићу, који је по пореклу Србин,
српске ратнике и самог Карађорђа. Карђорђе, као српски пред-
водник, упућује молбу 12. јула (28. 6) 1807. год. главнокоманду-
јућем генералу Молдавске војске генералу Михаиловском
„…српски рањени војници леже без икакве лекарске помоћи,
немајући лекара ни апотеке, па зато молим да се српској војсци
ставе на расположење војнилекари (Feldspitäler) и да би за њи-
хово лечење требало организовати у Београду војну болницу са
апотеком”. Пре упућивања ове молбе, генерал Исајев извешта-
ва 1. и 4. јула 1807. год. генерала Михаиловског да је млађи
трупни лекар Орловскиј, који би могао бити додељен на служ-

бу српској војсци, „велика пијаница и да би им због тога био од

мале користи”, а у другом извештају:
„…рањени Руси и Срби лече се у руској болници,
али немају довољно лекова и зато се моли да се што
пре доставе и изврши тражена замена трупног лека-
ра”.
Убрзо је уместо др Орловског стигао др Кузмињскиј „да ра-

њени и болесни Срби, потражују код нас лекарску помоћ и по-
требне лекове”.
Међутим, стање се поправило 1809. год. када је за штаб док-
тора руских трупа у Београду постављен доктор Иван Мора-
чевски, виши војни доктор и хирург, који је Србима донео ма-
теријалну и новчану помоћ, хируршки инструментаријум и
опрему. Он је дошао заједно са фелчером Алањином, а повре-
мено је боравио 1811. и 1812. год. у Шапцу што се види из про-
токола Шабачког магистрата и извештаја господина Недобе,
руског дипломатског представника код Карађорђа. Доктор Мо-
рачевски повукао се из Београда 1812. год, када се повукла и ру-
ска војска журећи у сусрет Наполеоновој војсци. Доктор Мора-
чевски је први доктор (војни хирург) који је дошао у Србију,
знатно пре Александридија. Запамћен је као пожртвован рат-
ни хирург који се посебно истакао октобра 1811. у борбама око
Ниша и Видина, као хирург који је неуморно оперисао и лечио
српске рањенике и становништво.
Зачеци организованог збрињавања рањеника потичу још од
почетка устанка. Према Вуку Караџићу нахијски кнезови су из
државне касе плаћали лекаре и лекове за лечење рањеника, а на
крају године ради накнаде подносили цео обрачун Правитељ-
ствујушчем совјету. Пред пропаст Првог српског устанка у Ср-
бију је прешао на захтев српских власти и др Хрудимски, хи-
рург земунског контумаца, да би извршио вакцинацију деце
против великих богиња. Значи, постојала је и превентивно-ме-

дицинска заштита, а др Хрудимски је управо онај хирург који

је лечио ране Цинцар-Јанка Поповића, или је то лечење макар
било под његовом контролом, о чему говори и његов извештај
земунском магистрату. Такође, извештај аустријског коман-
данта из Земуна од 19. маја 1809. год. каже: „Један лекар устани-
чке војске са југозападног фронта дошао је хитно у Београд по
лекове и узео собом разног платна за завоје… и лекове и пожу-
рио према Нишу", што би значило да је постојало санитетско
складиште за снабдевање устаничке војске. Колико је систем
функционисао тешко је проценити, али није био на нули како
га је проценио Владан Ђорђевић. Највећи недостаци били су у
организацији санитетске службе.
Рањенике су из борбе извлачили њихови саборци. Војвода
Васа Чарапић изнео је из боја 1805. год. тешко рањеног Павла
Поповића, саветника нахије Београдске и Грочанске, кога је
Хећим-Тома излечио.
Рањеници су лечени у кућама добрих људи у близини рања-
вања (Милован Перушић, рањен на Делиграду 1813. год, изле-
чен је у кући неког сељака) или, најчешће, код своје куће. Ране
и од хладног и од ватреног оружја биле су опаке. Помињу их и
народне песме, а зна се да су поједини јунаци, као, на пример,
Узун Мирко, који је више пута рањаван, лечен и успешно је ра-
не преболео. Јован Курсула имао је 17 рана, а најстрашнија би-
ла је од џида копља које га је на Делиграду, како наводи проф.
Влада Станојевић, „пронизало”, копље се преломило а више од
аршина остало да штрчи ван тела. О оперативним подухвати-
ма тога доба тешко је судити. Зна се да је храбри Курсула знао
да га чека сигурна смрт, те је тражио да га тако, са копљем које
штрчи из његова тела, натоваре на воловска кола и жива кући,
у село однесу, да се види и поздрави са укућанима. Пошто се
опростио, поиште ракије, добро се напије и затражи да му
копље из тела ишчупају. Наравно, није потребно наглашавати
да је тако, у тим приликама било немогуће очекивати оздра-

вљење, те храбри Курсула одмах душу у најгорим мукама ис-

пусти.
Исто тако има података како су тадашњи борци, иако рање-
ни, и даље остајали у боју и управо први јуришали, дајући
осталима пример. Војвода Анта Чолак, прозван је тако баш
због своје изузетне храбрости. Њега је 1806. године у борби код
Остружнице један Турчин сабљом преко пиштоља у леву руку
ранио, пошто је знао да је Анта левак. Анта Турчина убије, но
у руку остане сакат, али је ипак могао оружјем владати.
И за највећег крајинског јунака, Хајдук Вељка, зна се, да га је
непријатељско пушчано тане погодило у последњи чланак на
палцу и на другом прсту до палца леве руке и заправо их раз-
мрскало. Од болова једва је и даље узду том рањеном руком
држао, али је пред устаницима српским са исуканом сабљом у
руци на Турке јуришао.
Рањеници су лечени и у манастирима. Тодор Војиновић, ју-
нак Првог устанка, тешко је рањен у кук и излечен у манастиру
Радовишници. Рањени капетан Жика који је основао делиград-
ска утврђења (зајажало Турства), са Делиграда, на велику субо-
ту, однешен је у манастир св. Романа. Тражено млеко није до-
био „јербо је пост”, а на први дан Ускрса је умро.
У време устаничких борби за Београд, постојала је на Таш-
мајдану устаничка болница. Према неким подацима болница
је била у пећини и вероватно је функционисала само као при-
хватилиште и завојиште. Међутим, постоји запис да се у њој
лечио, годину и по дана, Хајдук Вељков војник Ђорђе-Топал
Петровић.
Међутим, велика већина рањеника наше војске из оба устан-
ка лечила се код својих кућа. „Ма како да је појединцима била
кућа далеко од бојишта где је рањен, ма како да је имао тешке
ране, он је морао кући – само кући".
Тадашње лечење је било поглавито конзервативно и сводило
се на покривање рана лишћем зеља и лековитим травама у

циљу гашења запаљења и извлачења гноја из ране. Изгледа да

је народ уочио корисна својства биљке па је најупотребљава-
нију назвао рањеник.
О оперативним подухватима тога времена нема детаљних
података. Зна се да су обављане ампутације, али у то неасеп-
тичко време са свакако великим ризиком и процентом смрт-
ности. Спас се очекивао од самоисцељења и употребљених ме-
лема. Вук пише да наши самоуки лекари нису могли 1809.
године извадити куршум из ране Петра Јокића, те је зрно но-
сио неколико година, док му на крају у Земуну не извадише
немачки учени видари. А Милан Ђ. Милићевић наводи пода-
тке за Вићентија Петровића из Кораћице, који је учестрвовао у
оба устанка, да је током живота носио у себи низ танади. Тек
када је умро, сазнало се да је имао 12 куршума у телу.
Народна санитетска служба: народни лекари,

видари, ранари, хећими
Из тога времена зна се, захваљујући Јанку Веселиновићу, за
баба Стоју. У историјском роману „Хајдук Станко” Веселино-
вић описује живот у збегу, ноћење у склепаним колибицама и
ископаним земуницама, где су склањали нејач и рањенике. И
приказује погурену баба Стоју, видарицу, како се ослањајући
се на штап, достојанствено креће и обавља своју дужност. Тако
сазнајемо да је прала погођенима ране, утезала пребијене ко-
сти, но, најважније, она је психосугестивно деловала дајући на-
ду. Њено храбрење је много значило. Говорила је: „Млада крв,
здраво месо. Оздравиће и пре него што ми мислимо. . . Чекај
само док му привијем овај мелем што чисти”. И писци и исто-
ричари здравствене културе, наши чувени лекари који су у
својим радовима говорили о народним видарима, нису изос-
тављали ове људе, чија је делатност несумњиво била корисна.

Веома често се истицао код појединих вештака њихов завидан

положај који су стекли захваљујући општедруштвеној и јавној
оцени њиховог залагања. Такви народни видари, самоуци, би-
ли су лица која су из свог интереса и жеље да другима помогну
почињала да се баве особама које су повређене. Користећи
своја или туђа искуства тек када би се више пута осведочили
да нека метода помаже, стицали су више самопоуздања. Такви
емпирици, о којима се причало, постајали су тражени и без
икаквих реклама постизали су својим ставом према пацијенту,
својом умешношћу, велику популарност.
Поред наших људи видара, у народу су били цењени и амбу-
лантни, путујући страни видари, хећими и калојатри. Калојат-
ри (добри лекари) у нашим крајевима били су најчешће Грци,
који су говорили да потичу из Епира. У нашим областима било
је и Турака хећима. Хеким (ећим) на арапском значи лекар, а
хаким на арапском значи мудрац и филозоф. Хеким на турс-
ком значи такође лекар, а хећимбаша је било звање за главног,
првог лекара у турској војсци. Из тог времена зна се и за Јанка
ећима, Врбицу и још неке али је несумњиво један од највиђе-
нијих, најпожртвованијих и најуспешнијих био ећим Тома.
Карађорђев главни војни лекар – Ећим Тома

У списку особља Правитељства, евидентиран као службеник,
био је главни доктор ећим Тома Костић, ма да се овај хећим
потписивао Костадиновић. Према Милану Ђ. Милићевићу,
ећим Тома рођен је 4. априла 1774. године у месту Кожане крај
Олимпа. У Србију је дошао са мајком, такође касније веома
познатом бабицом Ћира Маном и од устанка обоје излазе на
глас као тражени народни лекари.
У својој пракси забележио је много успеха, а има сведочан-
става да је био изузетно предузимљив и пожртвован, благ и
предусретљив према рањеним и болесним. Због тога је већ 15.

јула 1806. године постављен за војног лекара са платом од 60

гроша.
Залагање Томино и брига за рањенике учинили су да је о То-
ми све најлепше говорио и писао и сам прота Матија Ненадо-
вић. Тома се није устручавао и, кад је то било неопходно, иси-
савао је својим устима гној из најгорих рана да би се рана
лакше и брже обживчила. За време Првог устанка имао је вео-
ма много посла. Поред тога, бавио се, да би живео, и механџијс-
ким занатом. У Београду је држао и кафану (? – знак питања).
Емерих Линденмајр (Emerich P. Lindenmayr) има изванредно
мишљење о њима, по његовој препоруци хећим Тома при-
мљен је 1806. год. као војни лекар у српску војску, а о њему ка-
же: „Овај човек одликовао се не само својом техничком способ-
ношћу, него и својим поштењем и својим скромним
понашањем. Од почетка српских бојева за ослобођење до у
своју дубоку старост радио је неуморно према своме знању и
умењу. Од тог његовога видарскога рада, међу хиљадама слу-
чајева…” Међу многима, хећим Тома излечио је Конду Бимба-
шу који је 1806. добио пет рана, Радича Петровића који је 1806.
тешко рањен у крста, Павла Поповића кога је донео војвода Ва-
са Чарапић и многе друге. Заслужује пажњу његово лечење
Милоша Обреновића. О овоме Вук Караџић пише: "Милош. . .
у години 1807. тако се страшно био ранио на Ужицу, кад су не-
какав шанац узимали на јуриш, да су га сви били ожалили:
ударило га тане пушчано више леве сисе, па изашло кроз
плеће; но и ту му срећа његова. . . одржи живот, и он после
10–12 недеља оздрави сасвим". Надовезује се казивање др Лин-
денмајра: ". . . кнез Милош Обреновић, који је онда био још
млад војвода, буде смртно рањен при јуришу на Ужице, кад га
Срби отеше. Доказано је да је куршум продрео у груди и то ис-
под средње трећине на предњој ивици леве кључнице и да је
пројурио кроз доње поље десне лопатице, дакле да је пројурио
кроз груди. Пошто је кнез лежао у очајном стању без икакве по-

моћи неко доба, и пошто Хећим-Томо није могао никако оста-

вити Београда, морали су се најзад одлучити да га носе у
Београд, и однели су га на платну које беше разапето међу то-
варним коњима. У Београду предузме Хећим-Томо лечити ту
тешку рану, и за сразмерно кратко време кнез Милош оздрави.
У том лечењу између осталога јавља се и тај куриозум да је
Хећим-Томо из разних гнојних канала, посисавао гној својим
устима". Хећим Тома је посебно награђен од кнеза Милоша ка-
да је успео излечити ногу Димитрија Русијанца "за коју је др
Ђорђе Мушицки тврдио да се не може излечити и да је једини
спас да се отсече". За неколико недеља војвода се опоравио,
дигне се и опет оде на војску”. Милош је касније народног ле-
кара ећим-Тому веома ценио и његове услуге увек тражио. „За
заслуге мени и народу у рату указиване, ослобађам ећим Тому
и мајку му Ману од сваке дације и кулука” обнародовао је тада
кнез Милош.
Ећим Тома је један од ретких народних лекара коме никада,
ни касније када су у Србију пристигли учени доктори, рад није
забрањиван. Он је у првој српској војсци имао ранг војног лека-
ра, био награђен сталном платом, а међу својим пацијентима
имао све виђеније људе онога доба и њихове породице. О ећим
Томи је писао свако или га је бар помињао онај ко је говорио о
здравственим приликама тога доба. И оно што је нарочито ин-
тересантно, јесте огромно поверење у традиционалну медици-
ну, којој народ, па и представници власти, поклањају веру и
онда када су консултовани и доктори медицине. Никако не
треба заобићи чињеницу да тадашњи лекари нису могли, и
нису хтели, давати гаранције за исход лечења.
За разлику од њих, народни лекари, самоуци, веома често су,
бар како се причало, били убеђени у своје, „гарантоване” мето-
де лечења, па су неки чак унапред давали и писмене гаранције.
Уговарало се о лечењу (о чему је сачувана документација), те
знамо да је ећим Тома више пута ангажован од стране Управи-

тељства. Навешћемо да се обавезао да ће практиканта Прода-

новића моћи излечити. Лечио га је три месеца погодивши се са
пацијентом (о чему је сачињен писмени договор) да пацијент
плати само 10 гроша цесарских за лекарије, а када га Тома из-
лечи, за награду да му поменут Продановић, по правичности,
да колико мисли да је заслужио.
Тома је лечио и имућне и сиромашне. Ећим Тома није био
човек који се на туђој невољи богатио. Био је веома уважаван и
поштован, али само својом лекарском каријером није успео да
обезбеди угодну и мирну старост. Обраћао се писмено да му се
„за његове раније ратне заслуге у ратовима око лечења рањени-
ка да признање и уживање” јер, како је у својој молби написао:
„ја под старост моју кафеџија бит не могу, нити пак могу од ка-
фану уживати”. Молбу је поднео у Београду 17. октобра 1833.
године и потписао: „Есам верни поданик Тома Костадиновић,
лекар житељеи београдски”.
Тек следеће 1834. године молба је уважена и кнез је у Неготи-
ну, решењем Но. 3320, одредио лекару Томи „(обшченародно
познатому под именом Ећим Тома из Београда) пенсију од сто
и педесет талира на годину за услуге његове које је указивао
роду србскому лечећи рањенике”.
На тадашњем списку ећим Тома се налазио одмах после др
Бартоломеа Куниберта, лекара, и Вука Караџића, списатеља,
али је Тома од обећаних сто и педесет добио само сто талира
пензије годишње, која му је исплаћена тек од Ђурђева дне
1835. године из државне касе. Уз то се написмено изричито за-
хтевало да у међувремену пружа и даље своје услуге и не отка-
зује сарадњу. У Београду је проводио своју старост, увек се ода-
зивао, лечећи и оне који су имали и оне који не би имали да му
плате, дајући им своје лекарије и најревноснију услугу ви-
дања. Умро је активан, на послу, видајући рањенике из мађар-
ске буне. Живот овога народног лекара угасио се исцрпљен
страшном колером 9. октобра 1848. године. Сахрањен је на ста-

ром београдском гробљу крај храма св. Марка (данашњи таш-

мајдански парк).
Закључак
Као лекар хирург и саборац учествовао сам у патњама српс-
ког народа почев од средине 80-их па до 2000. године. Ово ис-
куство ми је помогло да лакше схватим тежину мука устаника
а поготово санитетског збрињавања рањених бораца. Они су
били свесни да немају шта да изгубе сем голог живота који су
предали на олтар отаџбини. Ми смо дужни да то поштујемо
негујемо и очувамо, да покажемо младђима да се херојски-
ишло у смрт и да се није мислило о ранама. Ови лакше рањени
устаници нису ни примећивали да су рањени све док тако
рањени не би пали од изнемоглости и губитка крви. Ето такви
су били Карађорђеви јунаци!
Литература:
Агоштан Габор – Оружје за султана. 2005

Антић Радиша – Удео хришћанства у развој европске и српске меди-
цине средњег века, Студеница, 2010 године
Буне и устанци у Босни и Херцеговини у XIX веку – Војни институт
ЈНА, Београд 1952
В. Ф. Воино – Очерки гноинои хирургии – сенецкии медгис – 1946,
Москва
Гнојна обољења у хирургији СЛД – Београд, 1963.
Грубор Предраг – Третман коштаних дефеката
Драговић М. – Оперативна хирургија – Медицинска књига 1987,
Београд
Đorñević Д. – Skabies, epidemiologija i lečenje – Beograd 1986
Ђорђевић Др Владан – Народна медицина у Срба – Гордана Јовано-
вић, Сребрица Кнежевић, Етнографски музеј 2009

Живановић Србољуб – Болест древних људи

Игњатовић Миле – Медицина, хирургија и ратна хирургија у Србији
у средњем веку – ВМА Војно санитетски преглед 2003
Игњатовић Миле – Збрињавање рањеника у Првом српском устанку
– ВМА
Јуричек Константин – Историја Срба – Ј. Радовић 1952
Кнежевић Сребрица – Карађорђев устанак, збрињавање рањеника и
здравље народа, Тимочки медицински гласник 2004
Kappis Max Prof. Dr – „Chirurgische diagnostic“ – 1937 Wurzburg
Лаловић Анка – Српска медицина у средњем веку – Тимочки меди-
цински гласник, Зајечар 2004. године
Mayer Linder: Serbien, dessen entwickelung und fortscritt in sanitat
swesen. Temesvar 1876
Михајловић Војислав – Из историје санитета у обновљеној Србији
1804–1860 – САНУ, Београд, 1951
Министарство војске и морнарице Краљевине Југославије 1940 –
Апотекарска служба I
Недок А. – Руска санитетска помоћ у Србији и њеним ослободиоци-
ма у одбрамбеним ратовима XIX и раног XX век (1804–1912) –
Академија медицинских наука СЛД 2009
Николић Драган – Ратне повреде екстремитета – ВМА 2003
Обрадовић Вук кустос – Збирка фабричког оружја XIX век до 1918. го-
дине –
Пелагић Васо – Народни учитељ – Светионик 1990
Радовић Анђелија – Занатско оружје Балкана XVII – XIX век – Војни
музеј Београда 2002 године
Раковић Дејан – Срби претече у светској медицини – Прибој
Ратна хирургија – Санитетска Управа ЈНА 1953
Ратна хирургија – Војно Санитетски Преглед 1950, Београд
Tarle Е. – Napoleonova najezda na Rusiju 1812. godine – Beogradski
državni izdavački zavod – Jugoslavija 1945
Трансфузија крви – Савезни завод за здравствену заштиту, Београд
1960

Чајкановић Веселин – Мит и религија у Срба

Хиландарска медицинска правила 2001

VLADO BATNOŽIĆ, SVETLANA NIKŠIĆ
The wound healing of Karadjordje’s revolutionaries

following the attact by the Turkish weaponry
SUMMARY
The Turkish army was well armed immediately before the event of
“Karadjordjev’s uprising” in comparison with the Serbian revolutionar-
ies organizing the uprising against the Turks. In terms of cold weapons
the Turks had Yataghans, used for close attacks, chopping from the han-
dle to the top, which is the opposite direction in comparison with Sabre.
The Turks also had single-side straight knives for cutting, and curvy
knives, so called “Handzar’s”. Their rifles had a flintlock type “Shis-
han’s” with a caliber of 30 mm and a range of 1200 steps. They had rifles
and pistols based on the flintlock mechanism. In terms of the artillery
the Turks had a significant amount of weapons ranging from “Mus-
ket’s” to “Tufeks’s”. The revolutionaries suffered injuries from missiles
and artillery fragments, physical cuts from the cold weaponry, as well as
puncture wounds and contusion wounds. Wounded revolutionaries had
been treated by the healers, folk wound healers and gatherers, from the
beginning of the uprising. It was only in the year 1807. that the first Rus-
sian military doctors appeared and treated the revolutionaries. Howev-
er, they provided their services for a short period of time, since they re-
treated with the Russian army in 1812. The most famous healer in
Karadjordjeva’s Army was “ecim” Toma Kostadinovic.

ПОЕТИКА
УДК: 821.163.41:929 Караџић В. С.
008(497.11)"18"
ВУКОВ ДОПРИНОС ПРОУЧАВАЊУ

КЊИЖЕВНОСТИ У УСТАНИЧКОЈ
СРБИЈИ
CONTRIBUTION OF VUK STEFANOVIC KARADZIC TO THE THEORY OF

LITERATURE IN THE REBELLED SERBIA
СЛАЂАНА М. АЛЕКСИЋ1
КАТЕДРА ЗА СРПСКУ КЊИЖЕВНОСТ И ЈЕЗИК
АПСТРАКТ: Српски устанци под Карађорђем и Милошем имају

одјека и у култури, и у књижевности Срба. Са Првим и Другим срп-
ским устанком почиње обнова српске државе и славеносербски
писци духовно се приближавају устаничкој Србији. Филолошка
димензија српских устанака, на почетку 19. века, најбоље се може
1. momcilo.aleksic_070@open.telekom.rs
СЛАЂАНА М. АЛЕКСИЋ 335

сагледати кроз деловање једног од најистакнутијих филолога и

књижевника, Вука Караџића. У раду су изложени његови књиже-
внотеоријски погледи.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: српски устанци, Карађорђе, Вук Караџић, проуча-
вање књижевности.
Процес ослобађања српског народа на почетку 19. века у са-

гласности је са идејама славистике. У време формирања наци-
оналних филологија јавља се и процес формирања модерних
европских народа и устанака који су донели национално осло-
бађање. Миодраг Поповић у Историји српске књижевности го-
вори о обнови српске државе и каже:
„У устанку ће оживети и идеја о великој нацио-

налној држави. У Карађорђевој војсци биће добро-
вољаца готово из свих крајева под Турцима. Владика
Петар I Петровић Његош поћи ће на челу црногор-
ске војске у жељи да се састане с Карађорђем. Из
Студенице ће пренети у Београд мошти Стевана Пр-
вовенчаног, светог краља, а на зиду зграде у којој је
заседавало устаничко вођство барокни сликар изра-
диће портрете некадашњих српских владара”. (По-
повић, 1985: стр. 8)
Од самог почетка устанка Доситеј Обрадовић морално и ма-

теријално помагао је устанике. Велика школа у Београду осно-
вана је 1808. године, а две године касније и Богословија „Свети
Сава” (1810). Министар просвете, Доситеј Обрадовић, стајао је
иза оба подухвата. У Београду је основано и Друштво српске
словесности (1841), Народни музеј и Народна библиотека
(1844).
336 СЛАЂАНА М. АЛЕКСИЋ

Вуков допринос проучавању књижевности у устаничкој Србији
Вук, Прота Матеја Ненадовић, Сима Милутиновић Сарајли-

ја и Његош, надахнути усменом књижевношћу, стварају нову,
другачију књижевност од славеносербске, пуну устаничког не-
мира, отварајући епоху предромантизма код Срба. Устаничке
борбе донеле су афирмацију српских тема и у словенском и у
општеевропском свету. Срби су имали и устанке за национал-
но ослобођење, али и једног од најзначајнијих филолога, Вука
Караџића. Гете је у Разговорима са Екерманом и поводом срп-
ске народне поезије, под именом светска књижевност, под-
разумевао књижевности писане разним језицима. Гетеовски и
хердеровски схваћена светска књижевност, обухватала је и
српску књижевност и била на добром гласу.
Вук Караџић није само први, систематски сакупљач народ-
них умотворина, него и „(…) зачетник књижевно-историјских
и теоријских изучавања српске усмене књижевности, на осно-
ву свог познавања њених одлика, распрострањености и начина
живота и преношења, као и њене улоге у усменој култури”.
(Пешић, Милошевић-Ђорђевић, 1997: стр. 113) Књига Други
ток српске књижевности (2012), Петра Милосављевића, почи-
ње текстом о књижевнотеоријској мисли Вука Караџића. Ми-
лосављевић је Вукове ставове књижевнотеоријске природе ра-
суте по његовом делу који нису систематски изложени,
груписао око неколико основних питања: „1) на оне који се ти-
чу књижевног стварања, 2) на оне о примаоцу (тј. о публици),
3) на оне о тексту, 4) на оне о нашој народној књижевности, 5)
на оне о односу наше и других књижевности, 6) на ставове о
књижевној критици”. (Милосављевић, 2012: стр. 10).
Вукова сведочанства о настанку народних песама, посебно
су важна са становишта поетике, али и као могућност жанров-
ске систематизације српске народне књижевности. Поетику
колективног народног стваралаштва Вук је сагледао кроз де-
латност појединаца коју други прихватају, преносе и мењају:

„Једни пјесама различно пјевање по народу пока-

зује очевидно, да све пјесме нијесу одма (у првом
почетку своме) постале онаке, какве су, него један
почне и састави што, како он зна, па послије идући
од уста до уста расте и кити се, а кашто се и умаљује
и квари; јер какогођ што један човек љепше и јасније
говори од другога, тако и пјесме пјева и казује”. (Ка-
раџић, 1987: стр. 536–537)
Решење проблема примаоца, Вук даје у тексту Примjечанија

на преводе г. Томе Љубибратића (1845), у којем инсистира на
аутентичном стваралачком чину, али и на аутентичном чину
прималаца, не којекаквих, него „правих”: (…) треба писати за
потомство, које ће бити чисто од будалаштина нашијех и које
неће толико питати, ко је написао, и шта вели о њему овај или
онај, него ће гледати оно што је написано, и по ономе судити
о уму и срцу списатељеву”. (Милосављевић, 2012: стр. 13). Ова-
кав став близак је позитивистичком схватању, потенцира „оно
што је написано”, односно текст, као документ о писцу.
Вук Караџић је на оригиналан начин у народну књижевност
унео ред са књижевнотеоријске али и са књижевноисторијске
тачке гледишта, из синхроне и дијахроне перспективе:
„Што се тиче старине наши пјесама, ја би рекао,

да имамо старији ж е н с к и, него ј у н а ч ки; јер ју-
начки пјесама мало имамо старији од Косова, а од
Немањића нема старије ниједне; а међу женскима
може бити да и има и од иљаде година (…) Ја ми-
слим, да су Србљи и прије Косова имали и јуначки
пјесама од старине, но будући да је она премјена та-
ко силно ударила у народ, да су готово све заборави-
ли, што је било донде, па само оданде почели наново
приповиједати и пјевати”. (Караџић, 1987: стр. 539)

Народну српску епску поезију Вук је разврстао на оне о нај-

старијим, средњим и новим временима. Вуков дијахрони мо-
дел поделе послужио је будућим проучаваоцима да српску
књижевност поделе на три периода: стару, средњу и нову.
Вук се бавио и генолошким проблемима, и конкретна гено-
лошка решења остваривао из материјала који је сам сакупљао.
Народну књижевност класификовао је на особен начин, особе-
ном теоријском терминологијом, у Предговору уз народне срп-
ске пјесме, књ. I, у Липисци,1824: „Све су наше народне пјесме
раздијељене на пјесме ј у н а ч ке, које људи пјевају уз гусле, и
на ж е н с к е, које пјевају не само жене и ђевојке, него и муш-
карци, особито момчад, и то највише по двоје у један глас”.
(Караџић, 1987: стр. 529)
Четири књиге српских народних песама које је сакупио, Вук
је поделио на мушке и женске или савременом терминоло-
гијом, на лирске и епске. Књигу прву, испунио је различним
женским песмама. Епске песме распоредио је у остале три
књиге овако: Књига друга – у којој су пјесме јуначке најстарије,
Књига трећа – у којој су јуначке пјесме средњијех времена, књи-
га четврта – у којој су пјесме новијих времена о војевању за сло-
боду. Тако је разврстао и приповетке на женске и мушке, одно-
сно, има ли у њима чудеса (фантастичне) или да ли се у њима
приповеда оно што би заиста могло бити (реалистичке). Вуко-
ва подела допуњена је класификацијом на подврсте. Међу фан-
тастичне (женске) убрајају се бајке, легендарне приче и услов-
но приче о животињама и басне. Реалистичне (мушке)
обухватају новеле, шаљиве приче и анегдоте.
Вукови теоријски искази о књижевном тексту везани су за
прву и другу рецензију романа Усамљени јуноша Милована
Видаковића. Прва рецензија тиче се рецензијe језика романа,
критика је пишчевог излагања са аспекта српког језика, али и
стила. Друга рецензија српска значајна је и по зачетку темато-

лошких истраживања изражених Вуковим ставом да се у делу

гледа на језик или ствар о којој се пише:
„У свакој се књизи гледа на двије ствари. 1. на
ствар о којој се пише. 2. на језик којим се пише”. Сва-
ка се ствар може представити различним начинима,
нити се у том може гледати од свакога (особито сад
код нас) да буде Класическиј Списатељ; али језик
може (и мора) знати сваки списатељ: Зато смо у
првој рецензији Српској говорили само о језику; (…)
(Караџић, 1987: стр. 26).
Вуково гледиште је претходило приступу Светозара Марко-

вића који је давао предност садржају над формом.
Естетичке и књижевнотеоријске опозитне појмове садржај-
форма, Вук је осмислио на њему својствен начин, као појмовни
пар ствар-језик, „садржаније”-језик. Према хердеровским схва-
тањима, језиком се изражава дух једног народа и његовог ауто-
ра, што указује на примарни, природни језик, за разлику од
секундарног или језика поезије и пренесених значења. Мило-
сављевић каже: „Писање у духу тог језика подразумевало је на-
пор да се за сваки садржај нађе најпогоднији језички израз, у
којем би се исцрпљивала и његова стилизација”. (Милосавље-
вић, 2012: стр. 16).
Критикујући роман Милована Видаковића Љубомир у Јели-
сијуму (1814), Вук је отворио дугу полемику о роману, а један
од резултата те полемике био је и пародични Роман без романа
Јована Стерије Поповића. У теоријском смислу, у Вуковој Дру-
гој рецензији српској поводом наведеног романа, формулисана
је природа српске филолошке критике која је трајала кроз цели
19. век. На Вукове преокупације језичком страном дела насло-
нила се филолошка критика. Посебно изучавање садржаја и
посебно проучавање форме, упућују на позитивистички на-
чин мишљења који је имао упоришта у вуковској традицији и

чијем се критичком моделу одазвао и Лаза Костић у књизи о

Змају.
Као непосредни сведок догађаја из Првог српског устанка,
Вук је написао у облику писма Карађорђу, чланак о пропасти
Србије (1813). Тај рад није штампан и није нађен у његовој за-
оставштини. Текст је прочитао слависта Јернеј Копитар, цен-
зор словенских књига у Бечу, чија је помоћ и посредовање пре-
судно утицало на Вуково формирање у духу Хердерових идеја.
Захваљујући Вуковом деловању на сакупљању и објављивању
народног блага, представљени су домаћој и европској јавности
српски светитељи, краљеви, цареви, војводе и јунаци, „жива
старина”, оно што из прошлости утиче на садашњост и усло-
вљава будућност народа. „Српска народна књижевност је сво-
јим садржајима сведочила о старости и културном значају
српског народа. У другом дискурсу она је саопштавала исте са-
држаје као и писана српска средњевековна књижевност”. (Ми-
лосављевић 2002: стр.188)
Вуково откриће српске народне поезије имало је највећи
одјек у свету. Популарности његових открића допринела је и
подршка неколико немачких филолога и књижевника, међу
којима се издваја посебна заинтересиваност Гетеа српским
народним песмама показаним у Разговорима са Екерманом.
Преводе српских народних песама на немачки језик објавила
је у две књиге Тереза Албертина фон Јакобс насловила их као
Народна поезија Срба. (1825–26). Преводе песама на енглески је-
зик објавио је Џон Бауринг (1827), а италијански писац српског
порекла Никола Томазео, објавио је на италијанском у Вене-
цији Илирску народну поезију (1842). Француски романтичар
Проспер Мериме је у књизи Гусле, или избор илирских песама
скупљених у Далмацији, Босни, Хрватској и Херцеговини (1827),
песме сам саставио на основу сазнања о српској историји и на-
родном духу, али је његову мистификацију први открио Гете и
признао да је била успешна. (Милосављевић 2002: стр.194). Зна-

чај усмене књижевности као сведочанства идентитета српског

језика и националног бића, Вук је предочио и у Предисловију
своје Мале простонародње славено-сербске песмарице из 1814,
рекавши да су те песме садржале и садрже, „битије Сербско и
име”.
Од самог почетка свога рада, научног и књижевног, Вук Ка-
раџић имао је подршку у Русији која се током Првог српског
устанка приближила Србима. По изласку Српског рјечника Вук
је посетио Русију и ускоро добио руску доживотну пензију.
Његове збирке српских народних песама и у Русији су приву-
кле пажњу. Пушкин је у својој збирци Песме западних Словена
(1835) објавио своје преводе неколико песама из Вукових збир-
ки. Достојевски се дивио Пушкиновим песмама о Карађорђу.
(Милосављевић, 2002: стр. 195). У то време јавила се и мисао о
обнови славјаносербског царства о којој Владимир Ћоровић у
Илустрованој историји Срба V, износи интересантне чињени-
це:
„Тај план носио је и образлагао архимандрит ма-
настира Пиве, Арсеније Гаговић. То је био калуђер
нешто ширег видокруга. Своју каријеру почео је у
Хиландару; био је на хаџилуку у Јерусалиму, одла-
зио у Русију, путовао по нашим земљама. Он је био
у везама и са митрополитом Стратимировићем, ко-
ме је свраћао у Карловце. Гаговић је крајем јесени
1803. године дошао у Петроград и допро до саме цар-
ске канцеларије. Развијао је план да се обнови
'славјаносербско' царство с једним руским принцем
на челу, а народ сам да је већ 'готов за буну и да ко-
начно неће дуго сносити турска угњетавања”. (Ћоро-
вић, 2006: стр.18).
Већ првих деценија 19. века, највише Вуковом заслугом, Ср-

би су се представили свету особеном културом. Српска фило-

логија, конституисана у првој половини 19. века, као систем

ставова и идеја о српском народу, српском језику и српској
књижевности, једна је од највећих грађевина српског народа.
Деценијама изграђивани ставови српске филологије уткани су
у граматике, речнике, правописна правила, библиографије,
историјске прегледе српске књижевности, књижевне критике,
реторике и поетике, историјске прегледе српског народа, етно-
лошка истраживања, енциклопедијске зборнике, националне
институције, све оно што чини србистику као целину.
Вукови ставови о књижевности израсли су из његове богате
стваралачке праксе. Његова теоријска мисао изнедрена је из
конкретне књижевне и културне стварности устаничке Србије,
и у њој има пуно значење и вредност. Иво Андрић у пет текс-
това о Вуку Караџићу (које је за штампу припремио Ђуро Гаве-
ла), каже:
„По свом упорству и непоколебљивој вери, Вук из
првих година борбе подсећа понекад на морепловце
који су веровали у далеке и непознате земље (упра-
во, не веровали, него тврдо знали за њихово по-
стојање) и који су се борили и страдали да убеде и
друге у то, да разбију предрасуде и нађу средства за
своја открића”. (Иво Андрић о Вуку Караџићу 1972:
стр. 15).
Иво Андрић о Вуку Караџићу, 1972. Београд: БИГЗ.
Милосављевић, 2002: Милосављевић, П. (2002). Увод у србистику, Ко-
совска Митровица, Београд: Филозофски факултет у Косовској
Митровици, Требник.
Милосављевић, 2012: Милосављевић, П. (2012). Други ток српске књи-
жевности, Београд, Грачаница: Матица српска у Дубровнику,
Мирослав, Књиготворница Логос.

Пешић, Милошевић-Ђорђевић, 1997: Пешић, Р. Милошевић-Ђорђе-

вић, Н. (1997). Народна књижевност, Београд: Требник.
Поповић, 1985: Поповић, М. (1985). Историја српске књижевности I,
Романтизам, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Стеф. Караџић, 1987: Стеф. Караџић, В. (1987). О језику и књижевнос-
ти, Београд: Просвета, Нолит,
Стеф. Караџић, 1987: Стеф. Караџић, В. (1987). Српке народне пјесме I,
Београд: Просвета, Нолит.
Ћоровић, 2006: Ћоровић, В. (2006). Илустрована историја Срба V,
Београд: Политика, Народна књига.

SLAĐANA ALEKSIĆ
CONTRIBUTION OF VUK STEFANOVIC KARADZIC TO THE THEORY OF

LITERATURE IN THE REBELLED SERBIA
Summary
The Serbian uprising led by Karadjordje and Milos reflected also in
Serbian literature and culture. With the First and Second uprising Ser-
bian state was rebuilt and Slavenoserbian writers started to adopt the
rebelled Serbia. The philological dimension of Serbian uprisings at the
beginning of the XIX century is best understood through the under-
standing works of one of the most distinguished philologist and writer
Vuk Karadzic. This work displays his views in the field of literary theory.
Key words: Serbian uprisings, Karadjordje, Vuk Karadzic, literary
studies.

УДК:821.163.4:929 Вишњић Ф.
ИСТОРИЗАЦИЈА ГУСЛАРА
ФИЛИПА ВИШЊИЋА
РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ1
КАТЕДРА ЗА ИСТОРИЈУ УМЕТНОСТИ
АПСТРАКТ: По свему судећи, гуслар Филип Вишњић је рођен 1765.

године у селу Трнови. Живео је касније у Међашима, надомак града
Бијељине, у Босни. У месту где је умро, селу Грк, на његовом гроб-
ном месту подигнут је обелиск, тзв. пирамида, сто година после ње-
говa рођења. Веома импозантни камени споменик израдио је Р.
Срешњак, у Бечу, постављајући Вишњићеву слику и две картуше са
пратећим текстом. На једној картуши се говори о разлогу подизања
Вишњићевог споменика, док је други текст био искључиво по-
свећен стиховима који су величали Вишњићеву славу.
Између два светска рата, од 1918–1941. године, место Вишњићеве
смрти, село Грк, сто година после његове смрти, добило је име
1. dr.petrovic@hotmail.com
РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ 347

Вишњићево, како се и данас зове.

Вукове песме су најпре биле гусларски испеване. Најзапаженији
гуслар од свих Вукових сарадника у тим песмама био је Филип
Вишњић, који је успео, на најбољи начин, да опише важност и зна-
чај Првог српског устанка, усменим казивањем, што је Вук Караџић
потом записао и сачувао од историјског заборава.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Трнова, Међаши, Грк,Вишњићево, Карађорђе, По-
четак буне на дахије
Ни Вилићем, ни Ђорђевићем, ни
Стојановићем већ Вишњићем1
Легенда о Филипу Вишњићу данас је, после 245 године од
времена рођења и 178. година од тренутка смрти,2 већ некако
избледела.
Све око овог човека било је необично, на моменте, хомеровс-
ко. И место рођења, Трнова,3 и место његовог живота, Међаши4
код Бијељине, и место његове смрти, Грк5 у Срему. А најза-
нимљивије је била успомена на његову песничку и гусларску
славу.
По свему судећи, Филип је био рођен у месту Трновину, на
огранцима Мајевице,6 на месту где се налазила Дринска речна
питомина, а не планинско горје. Филипов отац, Ђорђе, као и
његова браћа, Марко,7 Лазар и Лука, били су чланови некада-
1. М. Панић-Суреп, Филип Вишњић. Живот и дело, Просвета 1967, стр. 14.
2. Исто, стр. 128
348 РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ

Историзација гуслара Филипа Вишњића
шње добростојеће породице Вилића.1 Филипова мајка се кр-

штеним именом звала Марија, али сви њени сељани су је звали
Вишњом.2
Као осмогодишњак, Филип је прележао богиње, оставши ро-
шав и потпуно слеп.3 Тако да је рајску лепоту свога места рође-
ња, само сликом запамтио, а све оно што ће касније доживети
у свом мучном животу, потпуно без вида, само је био глас, ми-
рис и додир.
Не одвећ много година пре но што ће ослепети, узраста од
четири године, Филип ће доживети трагичну смрт оца Ђорђа.4
Тада му се мајка преудала у Међашима и повела сина Филипа
са собом.5 Филип, ће у Међашима изгубити вид.6
Носећи лепу успомену на родно место, Трнови, он ће се у њу,
из Међаша, често враћати. Али, у само једној трагичној години
свога живота, негде око 1787. када је већ био превалио двадесе-
ту, стицајем околности, у Трнови ће Турци убити све његове
стричеве, а у исти час ће, у Међашима, умрети и његова мајка
Вишња.7
Онај специфични колорит Босне тога доба, краја XVIII и по-
четка XIX века давала је њена етничка и религиозна разноли-
кост. На пример, Вишњић се родио у Српској Трнови,8 а у
његовом суседству се налазило турско село Јањари и мусли-
манско Шепак, па онда, некако у круг, Турски Рајчевић.9 Друга
1. Исто, стр. 14–15
4. Исто, стр. 15–16
9. Исто

димензија слепог гуслара, народног песника и путника, била

је страст да што више, личним контактом искуси и упозна свет
око себе. Тако да је, добар део живота, Вишњић провео на путу
од Скадра до Темишвара и од Котор Вароши до Београда.1 Поз-
навајући лично и Турке и Србе, на простору на коме ће се не-
колико година касније распламсати крвави рат Првог српског
устанка, Вишњићево искуство и поуздано писање о томе, било
је плод добре информисаности о свему и личног искуства, а у
многим ратним збивањиа у Семберији,2 Равњу3 и Лозници,4 он
ће присуствовати и за своју храброст бити лично одликован од
Карађорђа.5 Гусларски певачи тога доба били су врло популар-
ни код Срба, па чак и код Турака.6 Они су били у стању да им-
провзују савремене догађаје и да им дају, на неки начин, и свој
коментар и своје наравоученије.Свуда присутни7 и свуда жељ-
но очекивани, нарочито у времену Првог српског устанка, они
су постајали народне величине, налик Карађорђу, Станоју Гла-
вашу, Вељку Петровићу и осталим српским јунацима.
Судећи по сачуваном, Филип Вишњић је написао 13 изузет-
но значајних поема и око 5000 стихова,8 мада је он, уз своје гус-
ле, певао песме и других гуслара, или је покаткада, давао своје
интерпретације познатих песама тога доба.9
1. Исто, стр. 2. Карта Вишњићевих путовања.
2. Исто, стр. 37; Семберија, кнежевина у североисточној Босни (Према:
Илустровани Лексикон, 1933, стр. 391)
3. М. Панић-Суреп, 1967, стр. 126, 306
9. Исто, стр. 27–30

Одјек за живота и одјек после смрти

Вишњићевог рада1
Вишњићеви савременици Сима Милутиновић Сарајлија,2
Лукијан Мушицки,3 Вук Караџић4 и нешто касније, Петар Пет-
ровић Његош,5 били су свесни Вишњићевог изузетног дара и
дела. Оно што је у уметности увек најважније јесте утицај на
савременике, па и на наследнике, у чему је Вишњић достигао
зенит много пре свих наведених песника и књижевника. Ако
су Сима6 и Лукијан7 у Вишњићу видели пре народну искру но
Хомеровски дар, Вук8 и Његош9 су чврсто песнички крочили
Вишњићевим путем. Бежећи од пречанске покондиране уче-
ности Видаковића10 и осталих, Вук11 је уз Копитареву12 помоћ,
а касније и Гетеову,13 чудесно повољну рецензију, на немачки
преведене српске народне поезије, веома брзо разумео у чему
је права српска суштина не само војничка ослободилачка која
1. Исто, стр. 131–136
2. Исто, стр. 137; Илустровани Лексикон, 1933, стр. 300, Сима Милутиновић
Сарајлија (1791–1847), песник и исторограф, за живота славан, после смрти
потпуно заборављен.
3. Исто. стр. 321, Мушицки ће 1817. у књизи О првом српском устанку споме-
нути и Филипа Вишњића. Лукијан Мушицки (1777–1837), песник, епископ и
народни просветитељ (Према: Илустровани лекискон)
4. Исто, стр. 125, 131–136.
5. Исто, стр. 131–135, Вук Караџић (1787–1864)
6. Сима Милутиновић Сарајлија (1791–1847)
7. Лукијан Мушицки (1777–1837)
8. Исто, стр. 131–136.
9. Исто
10. Исто, стр. 134
11. Исто, стр. 125, 131–136.
12. Исто, стр. 125.
13. Илустровани Лексикон, стр. 129.

је била одговор турским зулумима, већ могући пут српске кул-

турне револуције која је у Европу, почетком XIX века, самоуве-
рено закорачила, смело из опанка и шубаре, чистом народном
душом и срцем, а не ученошћу и грађанским пренема-
гањем.Дубоко свестан суштине османлијског мрака и
неизбежне судбине српског духовног нестанка, Филип
Вишњић ће, много пре свих осталих, високо подигнути српски
сељачки барјак, својим гуслањем и песмом.Та свежа сељачка,
правовремена мисао, брзине птице у лету, зеца у шуми и збега
у гори испред турских погрома, водиће Вишњића све више и
више у незамисливе висине славе тога времена и утицаја на
савремену српску средину, увелико преплављујући границе
српства и ширећи се унутар германског духовног ткива. Њего-
ви савременици, Ранке,1 Гете2 и Грим3 ће убрзо разумети сву хе-
роику српског сељака који се без икаквих средстава супротста-
вио моћној Отоманској империји, сломивши заувек њену
бахатост и понижавање балканске хрићанске раје.Ненавикну-
ти на отпор српске раје која је показала све своје скривене енер-
гије некадашњих прошлих дана, Европа је скинула капу пред
српским песничким даром који још од времена античког доба,
није у Европи био виђен.
Шта је то у српској народној поезији толико потресло циви-
лизоване људе тога доба, у првој четвртини XΙX века, да убрзо
схвате и разумеју величанствену моралну снагу српског необ-
разованог сељака? Отац Јустин је то у једном свом раду пос-
већеном видовданској етици једноставно артикулисао метафо-
ром: „Нигде се парадоски неба и земље нису тако срдачно
1. Леополд Ранке (1795–1886) је написао књигу „Српска револуција“ (Према:
илустровани Лексикон, 1933, стр. 372
2. Јохан Волфганг Гете (1749–1832) (Према: Ил. лекискон, 1933, стр. 128–129)
3. Грим Јакоб (1785–1863) је 1820. довео у везу Вука и Гетеа. (Према: ил. лекси-
кон, 1933, стр. 138)

загрлили као у историји рода српскога“ (Чланци и мањи спи-

си, Београд 2007).
Вишњић је схватио да је једном пробуђена српска раја из
турског ропства, после више од тристотина година чамотиње
оставши на ивицу егзистенције испред амбиса,није желела да
у њега скочи, већ да одатле сачека непријатеља и да га сатре. То
је била идеја српског хришћанског национализма који је своју
духовност артикулисао у форми патриотизма у тренуцима ка-
да се налазио на ивици свог нестанка, добијајући ону већ поз-
нату форму Лазареве Видовданске етике, жртвовања за будући
нараштај и чудесно васкрсење, уједињавањем свега што је срп-
ски вредно, у непробојни штит који спасава српску отаџбину
од уништења.
Тај изузетни песнички дар Филипа Вишњића да опише тра-
гичност тренутка српског рајетинског робовања, бахатости
турске силе и безизгледности ситуације у којој су се Срби на-
лазили, било је нешто невиђено до тада у Европи и да на тај на-
чин осветли улогу Карађорђа1. И свих оних јунака и градитеља
српске државне куће. Вишњиће све то триумфално претворити
у хомеровски патос. Пратећи лично све важније битке и пона-
шање турске стране у њима, сви су схватили да је било тешко
победити српски род када је овај одлучио да се супротстави,
избори и не дозволи да нестане, иако је све било против њега,
осим његовог срца и жеље да само издржи и тако претекне. Ка-
ко су Срби издржали првих педесет година XIX века, то само
може бог да зна у тренутку када се француско-руски рат прело-
мио преко Првог српског устанка. Аустрија је тада из прикрај-
ка посматрала развој догађаја на Балкану, не мешајући се због
страха од Француза и Руса, надајући се и очекујући да ће Срби
можда коначно поклекнути и нестати.2
1. М. Панић-Суреп, 1967. стр. 44.

Тај страшни рат хришћана против ислама Вишњић је појед-

ноставио уметничком интерпретацијом које у књижевности
тога доба није било. Стихови су се код њега низали као бисери,
градећи слике, одсликавајући битке, сеобе, умирање и дизање,
показујући корак по корак рађање велике српске нације и
државе.Али шта би било да није било једног Карађорђа и јед-
ног Милоша. Првога који је ратном вештином и челичном вој-
ничком дисциплином и вољом да издржи, све задивио а у исти
час и уплашио.И другога, Милоша, који је из пепела, циглу по
циглу изградио и српску цркву и српску државу и све институ-
ције, омеђавши српски животни простор који је Србима, много
векова раније, био одузет. Мудар, сртпљив, вешт, свестан снаге
новца и тренутка, Милош је све учинио у правом тренутку и
све заувек цементирао, убедивши при томе, Турке да је то што
он ради, само због њихове сигурности, а не због јадних Срба
који са тим немају, ама баш никакве везе. Осион и бахат, као и
Турци, он је својим оријенталним менталитетом успео да саче-
ка и узме оно што ни ратом, ни миром, није било могуће: Крст
часни и слободу златну.1
Тај дух пробуђене српске нације коју је чекала лепша судби-
на било је дело ходајућег певајућег слепца који је, гудећи на
својим гуслама, био посматрач своје савремености, а у исти
час, инспиратор српске будућности, који је свуда стизао и све
предвиђао2.Вишњић као да је без очију боље видео, без новца
2. Аустроугарска царевина је обухватала територију од 676,000 км2, са
52.608.000 становника. Под њеном влашћу су биле све наше покрајине преко
Саве, Дунаца и Дрине, један део Пољске, цела Чехословачка, Мађарска и је-
дан део Румуније. Сенжерменским миром од 10. септ. 1919. је престала да
постоји, распадајући се на поједине државе. (Према: Илустровани лексикон,
1933, стр. 39–40)
1. То је била парафраза хришћанске видовданске парадигме „Крст часни и
вера хришћанска“ (Према: Јустин Поповић, Видовданска етика, Еванђелист,
год II, бр. 6, јули–август–септембар 2012, стр. 4.

боље стизао на циљ и коначно више учинио да својим стихови-

ма покрене успавану прадедовску снагу и отресе нагомилану
прашину османлијског ропства.Враћајући српску историју као
точак уназад, па опет унапред, Вишњић је све сажео у српску
хероику и искрену жељу да се не посустане и прекине оно што
је већ почело и што се вековима очекивало, ослобађање од ос-
манлијског ропства, од турске бахатости и насиља, неправде и
присиле да се живи под диктатом непријатеља и покоритеља.
Једном народу је увек потребна прво мисао о слободи, па тек
онда да у глави створи могућност да се за њу избори. Вишњић
је био инспиратор те идеје о будућој српској слободи много ви-
ше и боље од свих других. Јер, он је српску слободу и без очију,
као неки пророк, боље сагледао од оних који су били сигурни
да се у том тренутку, у Србији, не може ништа променити.
Два величанствена Босанца

Филип Вишњић и Иво Андрић,1 иако их увелико раздвајају
време и простор по свом схватању историје, доба у коме у жи-
вели и босанског менталитета, они увелико превазилазе све ис-
торичаре XIX и XX века. Било је и других великих историчара,
фактографа, какав је на пример био Константин Јиречек2 у XIX
веку. Или пак савремених историчара свога доба какав је био
Винстон Черчил3 који су својом логиком и антиципацијом до-
2. М. Панић-Суреп, 1967, стр. 87–102.
1. Слободан Ж. Марковић, Историјски дух у књижевном делу Иве Андрића.
У: Књижевност и језик 1, 1992, стр. 21–28.
2. Јосиф Константин Јиречек (1854–1918) рођен у Бечу, унук чувеног слависте
Павла Јосифа Шафарика, написао је књигу Историја Срба (Према: ил. Лекси-
кон, 1933, стр. 219)
3. Винстон Черчил (1874–1965) написао је Други светски рат (мемоари) у 6
књига.

гађаја успели да начине потпуну реконструкцију свега прош-

лог и да то преточе у целину дајући томе јединстену истину.
Али када је реч о Босни која се као вода увек преливала свуда
где живе Срби, и Вишњић и Андрић су били некако више ту
лично присутни у ономе о чему су казивали, иако им факти,
архиве и датуми нису увек били примарни.1
Слободан Ж. Марковић2 у раду под насловом: „Историјски
дух у књижевном делу Иве Андрића” то добро уочио мишљу
да писац3 тражи, налази и ослобађа покретачке снаге чији је
смисао у самом стварању дела. То дело израња из таме... и у
суштини је судар са стварношћу, израстање из немогућег.4 У
паклу на земљи у периоду османлијског царства они су као ис-
торијске ознаке времена исповедали борбу “без колебања и по-
мирења”, чак и онда када се и нада склањала са видика. То је,
уствари, непристајање на тамницу и на ужас који тренуци ис-
торије носе а које је и Андрић сјајно дочарао.5 Људски грч да се
неки сан оствари није увек подупрт рациом.То је морање које
произилази колико из историјског трајања друштвених систе-
ма у којима је укљештен човек, толико и из приватних исто-
рија личности које су условљене животним околностима и
својом природом.6
У свим тим сплетовима околности води се борба за људски
опстанак и она подстиче да се тражи смисао човековог и живо-
та народа.
1. Слободан Ж. Марковић, ibidem.
2. Исто
3. Исто
4. Исто
5. Исто
6. Исто

Истините ратне легенде

Занимљиво је споменути овом приликом да је већ 1815,1 на
умору Устанка, у Европи постојало интересовање о Србима о
недавним ратним догађањима. Тај дух занимања кретао је из
Босне и Србије и прека, у Беч, свугде где су Срби живели. Уп-
раво тих година је Вук Караџић2 први пут видео Филипа
Вишњића. Пошто се тада Вишњић налазио у Грку,3 у Срему,
надомак Шишатовца и владике Лукијана Мушицког.4 Вук је
тада из Беча често молио архимандрита да му овај помогне не
само да нешто од Вишњићевих песама забележи већ да му да
податке када се овај оженио, где је путовао, и томе слично. У
оваквој јагми за слепцем Филипом, како га Вук тада ословља-
вао, имао је удела и Јернеј Копитар који је веома добро проце-
нио и прозрео значај српског Хомера Првог српског устанка.5
Најбољи Вишњићев биограф М. Панић-Суреп6 је у својој
књизи под насловом: “Филип Вишњић, живот и дело” дао је
једну ефектну слику о дружењу Вука, Мушицког, Копитара и
Филипа Вишњића тих година, после пропасти Првог српског
устанка. Различити по свом пореклу, годинама, образовању и
друштвеном статусу, сви они су били ланцима повезани7 срп-
1. М. Панић-Суреп, op. cit.
2. Исто
3. Исто
4. Филип Вишњић се оженио у Босни 1796, девојком из села Мртвице, из уг-
ледне породице Ћуковића. Филипова жена се звала Наста, Бијела. Они су
имали шесторо деце. Године 1813 ће доћи у Срем, Вишњићи, са само двоје
деце, десетогодишњим Ранком и тек рођеном Милицом, Мандом. Касније ће
се сместити код Гаје Ноћајца. Ранко ће ту почети да ради код Трифуна Ста-
нишића. Жена Наста-Бијела умрла је 1817. (Према: М. Панић-Суреп, 1967,
стр. 40, 123)
5. Исто, стр. 125; Јернеј Копитар (1780–1844)
6. М. Панић-Суреп, 1967, наведено дело

ским гусларским народним песмама1. Вук је тада имао триде-

сетак година,2 а већ је био славан написавши Речник,3 Грамати-
ку4 и објавивши у Европи најважније српске народне песме.5
Мушицки је имао око четрдесет година,6 био је епископ, пес-
ник и народни просветитељ. А Филип Вишњић, само просјак-
луталица и гуслар, стар преко педесет година.7
Српска избегличка саборност

Улога Филипа Вишњића није престала песниковом смрћу, у
Грку 1834. године. Српски егзодус започео је већ Великом Се-
обом 1690. године,8 наставио се Кочином Крајином 1788. годи-
не.9 Слом Првог српског устанка 1813. године10 био је бескрајна
српска рајска река која је у Војводину довела избеглице, мошти
српских краљева и светаца, ратне српске барјаке и српске руко-
писне манастирске књиге и српске војводе, и црквене велико-
достојнике, на челу са Карађорђем и Протом Матијом Ненадо-
вићем. Затим, ковчег са телом српског краља Стефана
Првовенчаног,11 који је дошао у Фенек.Мошти кнеза Лазара12 су
7. Исто, стр. 131–136.
1. Исто
2. Исто, стр. 126.
3. Исто
4. Исто
5. Исто
6. Исто
7. Исто
8. Исто, стр. 127–128.
9. Исто
10. Исто
11. Исто
12. Исто

стигле у Врдник, а мошти цара Уроша у Јасак.1 Тело Деспота

Стевана Бранковића у цркву св. Луке, крај Купиника.2
Правда држи земље и градове3

Занимљиво је да српски народ свој етички закон назива
правдом4 и следствено томе мери добро и зло. Српски народ је
дубоко уверен да је мир, ред и благостање могуће ако се правда
у народу не нарушава.5 С временом овај вид правде био је на-
дограђен светосавском идејом наслеђеном из времена средње-
вековне славе, доба краљева-светитеља и краљева-мученика.6
Српска правда постала је за турског времена окупације, арти-
кулисана само у народним песмама, јер њена функционалност
није тада била могућа. Она је тако остала само форма песничке
надоградње. Филип Вишњић је у свом песништву пренебрега-
вао некадашња псеудо-историјска казивања о прошлости, уво-
дећи прецизне временске дате, личности и ситуације, па и но-
ву моралну диспозицију. Али, његова песничка поетика и
поред иновативности, остајала је увек у оквирима српске пое-
зије. Слепи гуслар је успео да створи мост са претходним
средњевековним добом, иако тога није био ни свестан нити је
то могао намерно да учини.
Опијен трагичном савременошћу, Вишњић као песник није
имао потребе само за прошлошћу, јер се управо пред његовим
очима кројила једна нова српска херојска историја чији је све-
1. Исто
2. Исто
3. Тихомир Илић, Српска народна етика (Према Народној књижевности,
Београд 1975, стр. 14)
4. Исто
5. Исто
6. Јустин Поповић, Видовданска етика, стр. 4.

док био и он сам. Нови јунаци, хероји и мученици су се у срп-

ском народу поново рађали и тај њихов племенити дух ће про-
будити већ успавану српску средњевековну херојску
прошлост, стварајући темеље за бољу српску будућност.
Стога се Вишњићева хероика, као барда Првог српског ус-
танка огледа, пре свега у чињеници да је он као сведок Устанка,
стилски уобличио своју савременост дајући јој капацитет ве-
лике европске цивилизацијске стварности. Али оно што је овде
било српско и јединствено, била је чињеница да је он драмску
радњу стварао као песник-гуслар.
Хомеровски даровит, осетљив на све што чује, он истину
није замењивао, нити персифлажом нити метафором. Он је са-
мо покушао да се једном истином надмеће са другом, ства-
рајући при том једну потпуно нову и још истинитију. Та доку-
ментарност Вишњићевског песничког исказа бивала је
исклесана као у камену, остајући тврда и стамена, а у исто вре-
ме и убедљива, пењући се у висине своје етичке виртуелности.
Код Вишњића је врлина проговорила истином и правдом, а не
вулгарним чињеницама и догађајима. Јер је он овај српски ус-
танак разумевао не само као коначни обрачун са злом и непри-
јатељем, већ и као могућност за стварање неке боље српске
стварности која се у том тренутку, рађала пред његовим очима.
Поезија Филипа Вишњића
Почетак буне против Дахија1

Ову Вишњићеву песму Вук Караџић је два пута објавио за
песниковог живота, а још три пута, после његове смрти.2 Ова
1. М. Панић-Суреп,1967, стр.138
2. Исто

песма се с правом сматра најкарактеристичнијим обележјем

Првог српског устанка.
Почетак песме :
Боже мили, чуда великога !1
Кад се сћаше по земљи Србији
По Србији земљу да преврне
И да друга постане Судија…
Увод песме даје основну диспозицију драмске радње, ефек-

тно у форми просторне слике. Након распламсавања Устанка
дахије се веома сликовито представљају на веома ефектан на-
чин:
Сузе роне а прилике гледе2 :
Па од јада сви седам дахија
Начинише од стакла тепсију,
Зграбише воде из Дунава,
На Небојшу кулу изнесоше,
Наврх куле вргоше тепсију
У тепсију зв’језде поваташе
Да гледају небеске прилике,
Што ће њима бити до пошљетка.
Око ње се састаше дахије
Над тепсијом лице огледаше.
Кад дахије очима виђаше :
Ни на једном главе не бијаше.
Поетски сагледана и саживљена драма, овде је оркестрирана

као историјска сага која веома јасно говори о свему ономе што
ће се догодити касније и о већ безизгледној ситуацији за Тур-
1. Исто,стр.139
2. Исто, стр.139

ке.
У овој песми Вишњић потанко описује све учеснике Устан-
ка, начин њиховог ангажовања и цео историјски ток битака и
све догађаје. Али ипак један стих ове песме као да даје потпуну
слику српског менталитета :
Турци мисле да је раја шала1,
Ал’ је раја градовима глава ;
Уста раја ко из земље трава...
Бој на Чокешини2
Вук је објавио ову песму два пута.Чокешина3 је било место
где се налазио манастир, испод Цера, где је 1804. године вођена
крвава битка између Срба и Турака, несрећна по Србе.
Сам увод песме говори о будућој трагедији у боју :
Полећаше два врана гаврана4
Са врх Цера, изнад Чокашине,
Крававијех кљуна до кољена,
Саљећеше у богату Мачву
Те падоше насред Прњавора,
На бијеле Крсманове дворе,
Баш Крсмана кнеза Вујичића.
Вишњић уводи гавранове као нараторе догађаја да би избе-

гао да он лично суди о трагичности онога што ће се догодити :
Ал’ бесједе двије тице вране5 :
“О госпођо, Крсманова љубо,
1. Исти, стр.154–155
2. Исти, стр.158
3. Ил. Лексикон, 1933, стр. 450.
4. М. Панић-Суреп, 1967, стр. 159.
5. Исто, стр. 160–161.

Радо бисмо добро казат гласе,

Не можемо, већ каконо јесте –
Ми смо јутрос са Цера планине
А јуче смо ваздан почивали
На бијелој цркви Чокешини.
Виђели смо Аџи-Константина,
Константина , славна игумана,
Де Србиње јунак причешћује
Без канона и без испов’једи,
Ђе Србиње на бој опремаше
Заклиње их крстом и законом
Да брат брата у боју не изда ;
Трагични догађаји са Чокешине проистекли су из односа

два протагониста битке харамбаше Ћурчије и Јакова Ненадо-
вића,1 пошто Јаков није довео довољно војника да би се Срби
одбранили од Турака. Ћурћија је у току битке побегао.2 Поги-
нули хероји са Чокешине су били два млада Ненадића,3 Да-
мњан Кутишанац4 и Дамњановић Панто.5 Песнички их
Вишњић овако описује :
Сва четири јесу једнолика6,
Једног растом а једног погледа,
1. Јаков Ненадовић (1765–1836) је био млађи брат Алексе којег је 1804. убио
Мехмед-ага Фочић. Касније је био први српски министар унутрашњих пос-
лова(према:Ил.Лексикон,1933,стр 313;Ђорђе Ћурћија,Харамбаша подрињски
убијен је од Јакова Ненадовића (према: исто, стр. 422)
3. Исти, стр. 161.
4. Исто
5. Исто
6. Исто

Једне ћуди, а једне помисли;

Јадној мајци, сви ти су јединци !
Вишњић целу радњу заснива на свађи између Ћурћије и Ја-

кова Ненадовића која ће касније, због Ћурћијиног бекства, уз-
роковати и српску пропаст. Песник то овако артикулише:
Ал’ бесједи Ваљевац Јакове:1
“Ти Ћурчија, једна пржибабо,
Ни стари ти четовали нису,
Већ чували краве по Сријему.
(Ћурћија је био родом из села Босута).
И поред трагичности ситуације Вишњић даје ефектан

увод песме:
Боже мили, срца слободнога2
У два брата, два Недића млада
Ђе с Турцима завргоше кавгу
Триста Срба са седам хиљада
Трагична ситуација српске малобројности и недостатка му-

ниције, уздиже се до свог неизбежног краја. Вишњић овако по-
чиње своју песму:
Ђе је срећа, ту је и несрећа,3
(импресивно убацује опис смрти Дамјановић Панте на сле-

дећи начин):
И погибе Дамњановић Панто,4
1. Исти, стр. 162.
2. Исти, стр. 165.
3. Исти, стр. 166.
4. Исти, стр. 167.

Погуби га Дервиш од Зворника:

Дервиш-Ага Панту долећао
Удари га сабљом изненада
Уједном му одсијече главу,
Пантелија оста на ногама,
Глава паде у траву пред тело,
Мртва глава са земље говори:
„Ти си Дедо, ј…у ми ти нену,

Јер ме тако из преваре тучеш?”
Сви се Турци онда зачудише
Та што рече мртва српска глава.
Поенту целокупне пропасти на Чокешини Вишњић сажима

Јаковљевом претњом Ћурћији који је напустио битку :
„Еј Ћурчија, да те бог убије,1
Јер ме данас издаде Турцима?
Ако бог да и срећа од бога
Ти се нећеш наносити главе.
Наносити за ту пријевару.
И што рече Јаков не порече.
Бој на салашу2
Ову песму је Вук Караџић објавио три пута.3
Вишњић, опет налик Хомеру, песму започиње ефектним
стиховима:
Вино пију три српске војводе4
1. Исти, стр. 168.
2. Исти, стр. 170.
3. Исто

У богатој и поносној Мачви,

У лијепу селу Метковићу.
Реч је о три српска јунака: Јанку Катићу,1 војводи Вујици2 и

Стојану Чупићу.3
Када су јунаци чули да су Турци опљачкали народ, Вишњић
то стихом овако слика:
Три војводе заједно пођоше4
Три војводе као три сокола
А за њима до двијеста Србина
На атима, а под миздрацима,(копљима)
Коно сродно јато голубова-
Боже мили, да лијепе ките!
После веома пластичног описа битке са свим могућим де-

таљима, песник даје ефектан завршетак налик фанфарама и
античким херојским двобојима.
Откако је гавран поцрнио,5
Није змија гују дочекала
Као Ћупић Мехмед-капетана
У широку Пољу Салашкоме;
Ако ли тко вјеровати неће
Нека иде те очима види:
Знати ће се турска коштурница
Докле тече сунца и Салаша.
4. Исти, стр. 171.
1. Исто
2. Исто.
3. Исто
4. Исти, стр. 175.
5. Исти, стр. 183.

Овде се мисли на салаш који се назива Црна Бара који се на

око скоро двадесет километара пружа од Бијељине до села
Равња.1 Овај простор је једна бескрајна равница која је својом
лепотом и богатством помогла и Јанку Веселиновићу2 да опи-
ше у њему живот Хајдук Станка, који је такође био историјска
личност из Првог српског устанка.3
Бој на Мишару4
Ову песму је Вук Караџић објавио три пута.5 Она је после ње-
гове песме „Почетак буне против Дахија” најпознатија и стил-
ски најпрепознатљивија. Мишар6 је висораван, у близини
Шапца где су Срби извојевали једну од најславнијих победа у
Првом српском устанку. Вишњићев пролог, да би драмска
радња добила свој природни почетак било је везивање поља са
битком и учесницима у њој. Овде се такође појављују гаврано-
ви као гласници лоших вести дајући увод у танани опис свега
онога што ће касније уследити.
Полећела два врана гаврана7
Са Мишара, поља широкога
А од Шапца, града бијелога,
Крвавијех кљуна до кољена,
Прелећеше сву богату Мачву,
Валовиту Дрину пребродише
1. Исти, стр. 117.
2. Јанко Веселиновић (1862–1905), приповедач из Мачве, написао је роман
Хајдук Станко чија се радња дешава у Црној Бари (Ноћајској) Прем: Ил. Лек-
сикон, 1933, стр. 105.
3. Исто
5. Исто
6. Илустровани Лекискон, 1933, стр. 303.
7. М. Панић-Суреп, стр. 303.

Те падоше у Крајину љуту,

Баш у Вакуп, проклету паланку,
А на кулу Кулин-капетана;
Како па’ше, оба загракташе.
Овде гравранови започињу да воде дијалог са кадом Кули-

новом о томе какав је био ток битке и какав је она коначни ис-
ход имала.Гавранови веома детаљно описују као у неком дија-
логу и учеснике битке и све радње у току битке. Иако ово није
дуга поема, она је крцата и догађајима и детаљима, што гово-
ри не само о песниковом проседеу већ и о лапидарности поет-
ског исказа који десетерцу не само даје моћ да се гусларски
интерпретира, већ и снагу да исказ буде синтетичан и лак за
рецепцију.
Вишњић као у некој античкој драми, завршава ридањем не-
срећне жене Кулин-капетана:
Кад то зачу Кулинова када,1
Љуто цвили до бога се чује,
Јадикује кано кукавица2,
А преврће како ластавица;
Па овако проклињати стаде:
„Бјео Шапцу, не бијелио се,
Већ у живој ватри изгорјео,
Јер код тебе Турци изгибоше !
Она потом објашњава како су у бици погинуле славне турс-

ке војсковође и ко их је лично и на који начин убио. Када нађе
све апсурдне односе и јунака и њихове смрти она каже:
То говори Кулинова када,3
1. Исти, стр. 189.
2. Исто

То говори,а с душом се бори;

Доље паде, горе не устаде,
Већ и она црче од жалости.
Овде Вишњић показује песничке квалитете који су већ код

његових савременика били признати и високо уздизани. Гра-
дећи историјску истину из поетске слике, он достиже не само
лирску дубину, већ ту истину да уздигне до финалног патоса.
Концепт, литература, идеје и могућности

Овај рад је био започет само једном малом цртицом о
Филипу Вишњићу, у енциклопедијској књизи под насловом :
’Споменичко наслеђе Србије, непокретна културна добра од
изузетног значаја, друго измењено и допуњено издање,
Београд 2007, Републички Завод за заштиту споменика култу-
ре Београда, посебна издања, одговорни уредник Гордана
Марковић, уредник Светлана Пејић. Објављивање ове
публикације финансирало је Министарство културе Републи-
ке Србије. Ова књига има 664 енциклопедијских одредница
непокретних споменика културе које су публиковане на 451.
страници. Рад о Филипу Вишњићу је био започет одредницом
број 7. на 47. страни, под насловом: “Вишњићево, споменик
Филипу Вишњићу. Иза Вишњићева се крило место Грк, у Сре-
му, у коме је 1834. године умро Филип Вишњић где је живео са
женом и децом до своје смрти. После првог светског рата, из-
међу 1918–1941. године, сремско село Грк је било преименовано
у славу Филипа Висњића, у село Вишњићево.
Основ мог рада о Филипу Вишњићу дала је књига једног
дивног човека, министра и родољуба, Миодрага Панића-Суре-
па, коју је он публиковао уз помоћ београдске издавачке куће
3. Исти, стр. 190.

Просвета 1967. године, под насловом : Филип Вишњић, живот и

дело. Темељно проучивши Вишњићев живот и дело, на 337.
страница текста са картом његових путовања и најбољих поет-
ских текстова. Суреп је то све стилски урадио језиком из
времена Првог српског устанка. Сурепово бриљантно писање у
потпуности осветлило је Вишњићев рад на најједноставнији
начин и тако постало веома поуздано за све даље закључке и
детаље из песниковог живота и стварања.
Рад уваженог, сад већ покојног професора Филолошког фа-
култета, Слободана Ж. Марковића, под насловом: „Историјски
дух у књижевном делу Иве Андрића» који је публикован у
часопису Књижевност и језик, број 1, Београд 1992, стр. 21–28,
помогао је да се боље разуме „феномен босанског схватања ис-
торијског трајања“. Марковић скенира суштину Андрићеве
стваралачке радионице. Психологизација Андрићевог дела уп-
раво као да је произилазила из његовог схватања историје. Ан-
дрић по свом основном фаху историчар, нити је фактографски
увек желео да буде релевантан нити је био фактографски опсе-
сиван, као да је у историји видео само језик прохујале про-
шлости. Управо је и песник, Филип Вишњић, тако приступао у
свом књижевном проседеу на такав начин да је српска исто-
ријска свест код њега увек била само форма покрертача његове
књижевне поетике и интерпретације.
Слабо запажен и већ увелико заборављен текст који је наш
светац, Ава Јустин Поповић, тада још свештеник, изговорио
1939. године у емисији Радио Београда, поводом 500 го-
дишњице Видовдана под насловом „Видовданска етика“, дао је
прави смисао Вишњићеве књижевне поетике. Отац Јустин је
наведени текст усмено исказао 1942. године у Београдској црк-
ви Свете Ружице, на Калемегдану. Овај текст се по први пут
публикује у парохијском листу цркве св. Марка у Београду,
под насловом листа Еванђелист, година ИИ, број 6, за јули-ав-

густ-септембар 2012 (лист излази тромесечно, на страници од

1–5).
Књига свештеника Тихомира Илића коју је Свети Архије-
рејски Синод Српске Православне Цркве својом одлуком бр.
3048/зап. 760 од 10. XИИ 1974. године одобрио за штампу под
насловом: Српска народна етика, према народној књижевнос-
ти, Београд 1975, 186 страница текста, јесте покушај верског
образложења српске народне поезије. Иако је књига пре
теолошка но књижевна, по свом проседеу има много тога
теолошки тачнога, иако за лаике, недовољно јаснога. Али,
Илићева књига погађа своју суштину, нарочито у свом
поглављу на 14 страници под насловом: Правда држи земље и
градове (морални закон).
Енциклопедијски Илустровани Лексикон, издат 1933. године
даје енциклопедијске податке који нам данас нису увек до-
ступни, или се пак данас другачије тумаче него што је то био
случај пре осамдесет година када је овај „Илустровани Лекси-
кон“ био публикован. Занимљиво је како су данас поједине
ствари потпуно нестале из наше свести и поред тога што ми о
њима имамо неку представу. Другачија улога градова Србије,
на пример, историјских личности и томе слично. Српски дух је
данас постао некако формалистички и искључиво фактографс-
ки тако да му већ полако недостаје комплетно и потпуно
сазнање о сопственој прошлости.
Закључак
Наместо закључка о Вишњићевом проседеу мале опсерва-
ције о детаљима његове песме коју је због њене лепоте Вук Ка-
раџић објавио два пута, под именом Лука Лазаревић и Пејзо,
помоћиће нам да разумемо Вишнићеву персифлажну игру,
ритам, десетерачки слик и уопште све оно што га чини српс-
ким Хомером. Вишњић песму почиње роматничном сликом:

Још ни зоре ни бијела дана

Али паша Дрини води дође,
Али Паша као у монологу говори шта ће потом учинити:

“Прећићу Дрину, прегазити Мачву, прећи Шабац, доћи у дво-
рове Луке Лазаревића”..., свештеника и великог војсковође из
првог српског устанка, да би му се осветио. Један други јунак,
али овог пута, турски, под именом Пејзо, Мехмед-ага говори
Али-паши зашто је он код њега дошао да би се борио против
Луке Лазаревића:
«Господине, пашо, Али-пашо,
Ев’ у нашој Босни каменитој
Има, пашо, тридесет капетана,
И имаде седам паша малих
И велики паша учтуглија;
У свакога има по ђевојка,
У ког шћерца, у ког мила сеја,
Рад је сваки да ми је поклони,
Сваки жели да ме зетом зовне,
Ал’ сам богу јемин учинио
Да с’Туркињом оженити нећу,
Него ћу се оженити влахињом
Из Поцерца главитом ђевојком,
Којано је б’јела и румена,
Та њом ћу се јунак оженити,
Влахињу ћу младу обљубити
На срамноту Лазаревић-Луки.
Али и поред велике предности Турака битку је коначно до-

био Лука Лазаревић што Вишњић ефектно у духу античких
драмских успона завршава:
Откако је свијет постануо

Није Србин Турке дочекао,

Мало Срба а млого Турака,
Разма тада Лазаревић Луко
Сто дочека Турке код Новога,
И погуби Пејзу Мехмед-агу
О Крстову дану јесењему.
Ова пјесма свима Србињима,
Од мен’пјесма, а од бога здравље!
Вишњић налик римским надгробним споменицима, уз по-

моћ апсурда и изненадне среће, тријумфално завршава и стих
и целу песму.
Лакоћа да песму изнесе, опреми се са много реконструиса-
них и темељно зграђених ситуација, дворова, битака, двобоја,
некада чак и дијалога међу Турцима, гаврановима и људима,
са пуно моралних препирки које су изазвале смрт на бојном
пољу, коју потом чека освета, дали су поезији Филипа
Вишњића ону изузетну свежину какву српски народ и данас
има у свом народном казивању. Он иако тужан, несрећан, по-
нижен, а само покаткада разгаљено еуфоричан и узвишен, у
свему види логику живота и смрти, победе и пораза, божанско
провиђење и своју неумитну судбину коју никако не може да
се избегне. Па зар то није оно схватање античког агона да се не-
умитној смрти увек можемо супротставити, некада успешно, а
много више са нашим трагичним крајем. Али српска песничка
агонистика истрајава тако већ миленијум и по и поред својих
проживљених недаћа, јер је српски духовни и морални модел
искључиво његова предачка парадигма.

RADMILO D. PETROVIĆ
Importance historique de Filip Višnjić
Résumé
Au lieu de conclusion sur le procédé de Višnjić, quelques observations
sur les détails du poème « Luka Lazarević et Pejzo » que Vuk Karadžić a
publié deux fois à cause de sa beauté,.nous aideront de mieux compren-
dre je jeu pérsiflagique, le rythme, la rime décasyllabe et tous cela qui le
présente comme Hommer serbe. Višnjić commence son poème par une
image romantique:
… Ni aube ni jour blanc encore,
Ali-pasha sur au bord de Drina arriva...
Et Ali-pasha dans un monologue s’adressant a soi-même: ....je
traverserai Drina, écraserai Mačva, traverserai Šabac, arriverai au château
de Luca Lazarević „...le prâtre et le général du Premier sulevement serbe,
... pour me venger“.
Un autre héros, cettte fois-ci turc, nommé Pejzo, Mehmed-aga, expli-
que ses propres raisons pourquoi est venu le rejoindre dans la lutte con-
tre Luca Lazarević:
„Monsieur le pasha, Ali-Pasha,
Me voilà dans notre Bosnie de pierre
Il y a, Pasha trente capitaines,
Il y a sept petits pashas
Et le grand pasha - učtuglija;
Chaqu’un d’eux a une fille
Quelqu’un fille, autre soeur aimée
Chaqu’un d’eux voudrait m’en faire cadeau
Ils sont tous prêts m’appeller leur gendre
Mais j’ai juré devant Dieu
De ne pas marier une Turque
Et prendre une valaque
De Pocerc joli fille
Blanche et rouge
Et c’est avec elle ce héro va se marier...

Une jeune valaque va baiser

A la honte de Lazarević Luca.
Cependant, et malgrès tout, c’est Luka lazarević qui a gagné la ba-
taille, ce que Višnjić, nous explique, dans l’esprit du drame antique, en
terminant son poème avec les vers suivants:
Depuis que ce monde existe
Un Serbe n’a pas ainsi accueilli les Turcs,
Peu de Serbe et trop de Turcs.
Lansa alors Luca lazarević
Qui a atendu les Turcs près de Novo
Et tua Pejza Mehmed-aga
Je jour de la Croix d’automne.
Ce chant pour tous les Serbes
De ma part ce chant, de la part de Dieu, santé!
Pareil comme sur les monuments funeraux romans , par la voie de
l’apsurdité et la bonheur inatendu, Višnjić termine avec le vers et le
poème entier.
La facilité de porter le chant, da le décorer avec un tas de situations
reconstruites, de batailles, de châteaux, parfois des dyalogues entre les
Turcs, les corbeaux et les gens, avec plein de disputes morales qui ont
provoqué la mort sur le champs de bataille, et la vengeance qui suivait
après, tout cela a donnné à la poésie de Filip Višnjić une fraicheur ex-
traordinnaire qui se retrouve encore dans le parler populaire chez les
Serbes.Bien que souvent triste, malhereux, humilié, et rarement eu-
phorique et sublime, il voit en tout la logique de la vie et de la mort, de
la victoire et de la défaite, la providence et le destin inéxorable auquel il
ne peut echaper.Ne serait-il pas ce même agôn antique qui nous ap-
prend qu’on peut se confronter à la mort inéxorable, parfois avec succès,
mais à la fin tragique, elle nous saisit.L’agônistique serbe pérsiste ainsi
plus d’un milenium malgrès tous les malheurs vecus, parceque le model
spirituel serbe et ethique se fonde uniquement sur le paradigme des an-
cêtres.

УДК: 821.111.02 РОМАНТИЗАМ
94(497.11)"18"
ДА ЛИ ЈЕ БАЈРОНОВ РОМАНТИЗАМ
ЗНАО ЗА КАРАЂОРЂЕВО ЈУНАШТВО
WAS BYRON’S ROMANTICISM AWARE

OFKARAĐORĐE’S HEROIC STRUGGLE
СЛОБОДАН Д. ЈОВАНОВИЋ1
ФАКУЛТЕТ ЗА ПРАВНЕ И ПОСЛОВНЕ СТУДИЈЕ „ДР ЛАЗАР ВРКАТИЋ”
КАТЕДРА ЗА АНГЛИСТИКУ, НОВИ САД
АПСТРАКТ: Ствараоци најблиставијих домета, Бајрон, Шели и

Китс, чине другу генерацију у енглеском романтизму и пред-
стављају изузетак, по висинама до којих се винула њихова умет-
ност, а посебно по интензитету карактера. Они су означили појам
песника изнад друштвених закона који важе за смртнике, али је са-
мо с Бајроном настала појава хероја, популарне звезде. Колико год
свестан сопствених моћи и вредности, био је необуздан и неукро-
тив у потреби да одбаци национални идентитет добијен рођењем
1. jovanovic072@sbb.rs
СЛОБОДАН Д. ЈОВАНОВИЋ 377

да би стекао домовину своје мисли, која би више одговарала њего-

вој личности. Током боравка у Италији снажно је кренуо да пре-
сађује себе, да би у последњим годинама живота сву енергију и
имагинацију ставио у службу грчке војске. Међутим, док је тако
покренут бајронизам тек требало да крене да бележи своје трагове,
на српским просторима је романтизам, такође храбар и необуздан,
доносио оно старије и прече – национални препород. Док је Бајро-
на тек чекало упуштање у велику потрагу за боравиштем свога ду-
ха, у Србији се водила жестока национално-ослободилачка борба.
Мала и скоро сасвим непозната земља је својом крвљу и јунаштвом
свога вође и њему равних стварала узор једном доста каснијем
устанку уз који је цела Европа стала морално, али и великом мате-
ријалном и војном силом.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: романтизам, национални идентитет, поетски иден-
титет, бајронизам, устанак, револуција, ослобођење.
Сензибилитет занесених душа
Романтизам у најширем смислу треба схватити као врло

сложен покрет на пољу уметности и интелектуалних присту-
па стварности који је настао на сâмом крају осамнаестог века,
у време све снажнијег замаха индустријске револуције у за-
падној Европи. У почетку је био потакнут бунтом против
аристократских норми доба просветитељства, а касније се раз-
вијао и као реакција против немилосрдне индустријализације
и рационалног доживљаја природе произведеног великим на-
учним достигнућима.
Представници романтизма исказују нескривено дивљење
према народној уметности и бескрајно је величају. У до-
живљају света, у уметност уводе снажна осећања као што су не-
заустављива љубав, страх, борбеност, дивљење, занесеност,
задивљеност. Лични доживљај природе, њена естетика и не-
378 СЛОБОДАН Д. ЈОВАНОВИЋ

Да ли је Бајронов романтизам знао за Карађорђево јунаштво
пролазност, неисцрпна су им тема. Зато они заступају стари

народни облик живљења и сматрају да је он једини у складу с
природом.
Овај снажан талас превршио је границе класицизма и раци-
онализма, њихову круту форму, непромењиве шаблоне и уз-
држано изражавање. Романтизам је у свему бујан, храбар, не-
обуздан, помало чак и претеран. Најупадљивији носилац
оваквог погледа на свет је истински талентован песник, надах-
нут али усамљен, који се не сналази у свету бескрупулозног бо-
гаћења. Бајроновски идеал несхваћеног уметника представља
човека који дубоко доживљава све: и природу и људе, и сиро-
маштво и неправду, и живот и смрт. Пропуштене кроз сензи-
билитет занесених душа романтичарских песника, настале су
неке од најлепших и најпознатијих песама које су икада напи-
сане. Оне могу да утичу на читаоца на разне начине, а сигурно
је само да никада никог неће оставити равнодушним. Песме
романтизма су искрене, дубоке, занесене. Ако говоре о смрти,
вуку у дубине због размишљања о смислу живота. Ако говоре
о љубави, досежу небеске висине. (Ousby, 1998)
Енглески песници највишег ранга, Бајрон, Шели и Китс,
представљају читаву једну поетску генерацију – другу у енг-
леском романтизму (Куић, 1981). Путеви којима су се кретали
били су различити, али су снажне склоности које их спајају,
мада разнородне, оно што их обједињује. Реч је о усхићеној
нестрпљивости душе и о силном и незаустављивом заносу. Фи-
зички путеви им се спајају у Италији, која је у првим деценија-
ма деветнаестог века била стециште револуционарног духа и
слободом вођених уметника. Мада не представљају школу у је-
динственом смислу, имају толико заједничког да је немогуће
не посматрати их заједно (Legouis and Cazamian, 1971: стр.
1041). А исто као што се некако природно групишу, истина је и
да заједно припадају ширем контексту историјских чињеница,
сједињених и потврђених у једном интелектуалном и социјал-

ном покрету. Бајрон је рођен у сâмо предвечерје француске

буржоаске револуције, Шели и Китс убрзо потом, али нису не-
посредно погођени утицајима које је ова бура донела. Ипак, ре-
волуционарне идеје, снажно обнародоване и страствено при-
грљене, свуда су у обиљу које није могло да их не дотакне. А
испада да је општа ситуација у Енглеској, пошто се снажно ус-
противила ширењу таквих доктрина, у ствари допринела при-
влачној сили која је њих окупила. Наставак либерализма после
1815, трајање стања политичког немира у Европи после деце-
нија превирања, припрема за нешто што ће бити уређена и
сређена викторијанска ера кроз немир који ће деловати де-
структивно по ред и поредак – то су најочевиднији утицаји ко-
јима овај нови период привлачи и поздравља приступ младих
и загрејаних умова борби за прогрес (Trevelyan, 1974: стр. 380).
Идеали француске буржоаске револуције – слобода, једнакост,
братство – снажно су утицали на нове политичке и друштве-
не прилике у Енглеској (Ћуковић, Ковачевић, 1971: стр. 143), та-
ко да се романтичарски талас може посматрати као реакција на
ове нове, измењене прилике.
Идеал несхваћеног уметника

Шели је искључен с Универзитета у Оксфорду због тога што
је написао један трактат о „неопходности” атеизма, а и Бајрон
је волео да своја схватања изрази гласно, ироничним језиком и
с много алузија. Упркос свему, тај њихов психички бунт, који
је представљен романтизмом ослобођеним свих унутарњих
стега и граница, не насрће отворено на чврсте стубове морал-
ног поретка. И није могло да буде другачије, кад се има на уму
укупан тон целе епохе. Јер, чињеница је да је Енглеска око 1820.
године била све само не револуционарна. Постоје знакови
спајања између истакнутих појединаца и просечног послени-
ка културе, али не од превеликог значаја. Међу писцима већи-

на остаје далеко од храбрих и великих подухвата који су при-

вилегија оних малобројних генијалних (Ousby, 1998). И никада
једна група стварно великих песника није била толико јасно
одвојена од општег талента, тако да међу сувременицима Бај-
рона, Шелија и Китса не може да се нађе још особа чији је опсег
имагинације издигнут на толико висок ниво. У поређењу с њи-
ма, остали ствараоци тог времена као да су само напола роман-
тичари – тон им је много сталоженији и уобичајенији. То зна-
чи да ова тројица чине групу величанствених изузетака, не
само по висинама које је додирнула њихова уметност, већ пре
свега по интензитету њиховог психолошког карактера. Ако се
поставе у правилну и одговарајућу историјску перспективу,
они делују, између осталог, као претече, као изоловане појаве.
Стога је и укусу опште јавности требало доста времена да се
привикне на њихово дело (Kуић, 1981). Поезија Шелија, Бајро-
на и Китса увела је два нова, изузетно важна концепта у живот
у Енглеској, у машту људи, књижевност и културу. Шели и
Китс, посебно својом прераном смрћу, покренули су идеју о
песнику као усамљеном генију, тужном и пуном патње. Они су
утврдили статус песника изнад друштвених закона који важе
за обичне смртнике. С Бајроном је настала форма хероја одно-
сно популарне звезде; он је покренуо култ личности у књижев-
ности. И када је једном врхунски овладао свим сопственим
моћима, остао је без своје родне земље а освојио је Европу
(Legouis and Cazamian, 1971: стр. 1044).
Презир према постојећем

Џorџ Гордон Ноел Бајрон (George Gordon Noël Byron) свакако
је највећи песник енглеског романтизма. Заувек је остао кон-
троверзна личност, запамћен по великим делима, али и по са-
свим неуобичајеном приватном животу. Бајрон је у европску
књижевност унео нов, слободан и необуздан стих; донео је

снажне емоције и нову врсту – поему. Бунтовна расположења,

незадовољство, презир према постојећем и неукротивост
осећања – само су неке од карактеристика тог новог певања.
(Ousby, 1998)
Бајрон је рођен 22. јануара 1788. године у Лондону. Дошао је
на свет с тада нерешивим деформитетом десног стопала
(clubfoot), због ког је доживотно био хром. Крштен је као Џорџ
Гордон по свом деди с мајчине стране, који је био потомак
краља Џемса I. Катарина, Бајронова мајка, поседовала је бо-
гатство, али је морала да прода имање да би исплатила дугове
свог мужа, Џона Бајрона, за ког се верује да се њом и оженио
привучен њеним богатством. Пошто је протраћио новац, на-
пустио је жену и дете. Катарина је одвела малог Џорџа Гордона
у Шкотску, у Абердин, где га је отхранила. Тамо је похађао
„граматичку” школу. Пошто је наследио титулу и имање Њу-
стид, смрћу дедовог брата, „злог" Лорда Бајрона, млади Џорџ
Гордон се вратио у Лондон с мајком. Тада је имао десет година.
Неко време је живео у Саутвелу у Нотингаму, и у том периоду
је написао и одштампао прву књижицу поезије – Дела Бегунца
(Fugitive Pieces). То су биле песме које је створио кад је имао са-
мо четрнаест година, а у збирци се налазила и позната песма
За Мери (To Mary), посвећена његовој даљој рођаци Мери Ча-
ворт, у коју је био заљубљен. Касније се појавила збирка Песме
поводом разних прилика (Poems on Various Occasions). После
повратка с колеџа Тринити у Саутвел, 1806. године, објавио је
Часове Доколице (Hours of Idleness), колекцију свог раног ства-
ралаштва. То дело је примило оштре критике. Године 1809.
постао је члан Горњег дома у Парламенту, а објавио је и ано-
нимну сатиру под насловом Енглески бардови и шкотски кри-
тичари (English Bards and Scotch Reviewers).
Значајна путовања започео је тако што је отпловио у Лиса-
бон са својим пратиоцем Џоном Кам Хобхаусом. Касније пре-
лази кроз Шпанију и одлази чак на Малту, где се заљубљује у

једну удату даму. Потом одлази у Грчку, па и у Албанију, где

је упознао Али Пашу. Током тог путовања почиње да пише
своју аутобиографску поему Ходочашћа Чајлда Харолда (Chil-
de Harold’s Pilgrimage). Отприлике у то време написао је и пое-
му Дева од Атене (The Maid of Athens), инспирисан Терезом
Макри, ћерком удовице код које су привремено становали то-
ком пута. У марту 1810. Бајрон одлази у Константинопољ, и по-
сећује Троју. Био је импресиониран Грчком толико да је желео
да се једног дана врати. Након повратка у Лондон 1811. године,
мајка му је преминула. Одржао је свој први говор у Горњем до-
му Парламента и објавио дело Ходочашћа Чајлда Харолда по-
четком марта 1812. Постао је угледан и врло омиљен у аристо-
кратским круговима, нарочито ход женског света и младих
интелектуалаца који су патили од досаде, тесно уоквиреног и
испразног живота. У то време се догодила и афера која је уздр-
мала британску јавност. Наиме, иако је због урођене телесне
мане много патио, поседовао је изузетну привлачност и лепо-
ту, због чега је био врло омиљен код жена. Био је у вези с уда-
том дамом, Каролином Ламб. Иако је прекинуо ту везу након
избијања афере, Каролина је почела да га прати, што је обома
могло да значи потпуну срамоту у друштву. После ове афере,
међутим, Бајрон улази у другу непримерену везу, и то са сво-
јом полусестром Аугустом Ли, која је такође била удата. У
априлу 1814. Аугуста је родила своју трећу ћерку, Елизабету
Медору Ли, која је, према неким изворима, била Бајроново де-
те. После ових и оваквих романси и афера, песник је добио ин-
спирацију да напише Оријенталне приче (Oriental Tales). Же-
лео је да побегне од свих својих афера, па је тако у септембру
1814. запросио Ану Изабелу Милбенк. Венчали су се 1815. годи-
не и преселили у Лондон. У децембру им је рођена ћерка Ау-
густа – Ада. Већ у јануару, међутим, Анабела је узела дете и
отишла од Бајрона без објашњења. Кренуле су гласине да га је
напустила због насилничког понашања, прељубништва с не-

ким глумицама, инцестуозног односа с Аугустом Ли, па чак и

содомије. (MacCarthy, 2002) После службеног развода, Бајрон је
отишао из Енглеске и никада се више није вратио.
Након посете Ватерлоу отишао је у Швајцарску, где се спри-
јатељио с Персијем Шелијем, његовом будућом супругом Ме-
ри Годвин и њеном сестром Клер Клермонт, с којом је раније
имао везу у Лондону. Сада је она родила кћерку Алегру, коју
Бајрон испрва није хтео да призна. Касније ју је ипак прихва-
тио, на убеђивања свог пријатеља Шелија. Током тог периода
написао је дело Заточеник Шајлона (Prisoner of Chillon) и треће
певање Чајлда Харолда. Потом одлази на зимовање у Венецију,
где се заљубљује у Маријану Сегати, а касније и у Маргариту
Коњи. Опет су у питању биле удате даме. Маргарита је чак
оставила мужа и доселила се код Бајрона; међутим, када јој је
он рекао да напусти његову кућу, бацила се у венецијански ка-
нал. Током лета 1818. године написао је прво певање Дон Жуа-
на (Don Juan), сликовите сатире у којој има и елемената личног
искуства. Убрзо му је Клер послала њихову незакониту кћерку
Алегру на старање. Пошто је продао имање, финансијски се
мало опоравио од дугова у које је био запао због несмотреног и
раскалашаног живота. Упркос томе, и даље је био незадовољан
и депресиван.
Бајрону се живот у великој мери променио у априлу 1819. го-
дине, када је упознао грофицу Терезу Гуићоло. Она је такође
била удата, али је имала само деветнаест година. Песник ју је
пратио на путу до Равене, где је упознао живот италијанског
народа који га је опчинио, а касније су се њих двоје заједно вра-
тили у Венецију. Бајрон се спријатељио и с њеним оцем и
братом, који су га увели у тајно револуционарно друштво Кар-
бонара – Carbonari („Угљари”, или „Ћумурџије”), чије су рево-
луционарне тежње играле значајну улогу у историји Италије и
Француске почетком деветнаестог века. Били су вероватно
огранак организације Слободних зидара, а по први пут су по-

чели да стичу значај на југу Италије у време Наполеонових ра-

това. Циљ им је био да поједине делове земље ослободе стране
власти и да освоје уставне слободе, а крилатице су им биле сло-
бода и независност. (Garrett, 2001) Уопштено може да се каже
да им Бајронова свесрдна подршка није била просто ограниче-
на на идеолошко и поетско охрабривање. Тако је на дан 18. феб-
руара 1821. у свом дневнику писао да су му просторије на
доњем нивоу куће пуне њихових бајонета, пушака, свега не-
опходног за оружани отпор и борбу. И свестан да га можда тре-
тирају као магацин, који се може жртвовати у случају незгоде,
није имао ништа против, опчињен мишљу да би Италија мо-
гла да буде ослобођена. У томе је видео велики циљ, саму пое-
зију политике. Одушевљавала га је помисао о слободној Ита-
лији. (Marchand, 1973: IV, 230). Разочарење неуспешним
исходом покрета довело је до тога да се огласи спремним да се
дође до слободе по сваку цену, решеним да уради све што може
новцем, свим другим средствима и лично да би се постигла
њихова слобода (Marchand, 1973: V, 178). У писмима из 1821.
„њихова” слобода је чак постала „наша” слобода.
У потрази за домовином свога духа

Управо је Италија дала Бајрону један нов поетски идентитет,
појаву самоизгнаног песника који је несхваћен у сопственој
земљи и неприхваћен од сопствених сународника, а инспира-
цију налази у другој земљи, културно и политички другачијој.
Бајроново својство да негира сопствени национални иденти-
тет и његова способност да своју енглеску природу и енглеско
порекло претвори у израз некога ко је другачији откривају сло-
жену унутрашњу неусаглашеност између песникове жудње за
слободом и ограничења наметнутих сопственом националном
припадношћу. Овај осећај одударања прикривена је слика
унутарњег недостатка схватања сопствене културе, и отуд

потреба за сталним трагањем, за тражењем испуњења и потпу-

ности. Овакав став је, међутим, у сукобу с романтичарским на-
чином доживљавања националних оквира и покреће значајно
питање преформулисања националне припадности. Бајрон је
осећао потребу да делом одбаци национални идентитет стечен
рођењем да би стекао домовину свога духа и своје мисли која
би више одговарала његовој личности. (MacCarthy, 2002) Током
живота у Италији Бајроново преношење себе, то пресађивање
сопствене личности, приближило се некаквој потпуности.
Управо тај период, прожет свим овим догађајима, био је и
најплоднији у Бајроновом стваралаштву. Написао је дела Дан-
теово Пророчанство (The Prophecy of Dante), три певања Дон
Жуана, поетске драме Марино Фалијеро (Marino Faliero), Сарда-
напал (Sardanapalus), Два Фоскарија (The Two Foscari), Каин
(Cain), и сва их објавио исте, 1821, године, а касније и сатиру
Визија страшног суда (The Vision of Judgement).
Када су Терезини отац и брат били протерани због неуспе-
лог устанка, и она је кренула с њима. Бајрон је тада отишао у
Пизу, у Шелијеву изнајмљену кућу. Дошао је у новембру 1821,
пошто је ћерку Алегру оставио у манастиру, да се образује. На
жалост, она је умрла већ наредне године. Терезу је песник по-
сећивао сваки дан док су јој отац и брат били смештени у ази-
лу у Пизи. Касније, током лета, отишли су заједно у Легхорн,
где је Бајрон упознао песника Лија Ханта, који се спријатељио
с њим и Шелијем. Заједно су покренули новине The Liberal, у
чијем је првом броју, 15. октобра 1822, објављено Бајроново де-
ло Визија страшног суда. Убрзо потом умрла му је маћеха, а он
је узео њено презиме Ноëл и наследио велико богатство. Те ис-
те године Шели је у једној прилици отишао чамцем на пучи-
ну, где је страдао, па је Бајрон присуствовао спаљивању остата-
ка свог пријатеља на песку, на обали. Крајем септембра Бајрон
се био преселио у Ђенову, јер је Терезина породица онде про-
нашла азил. За њима је пошла и Мери Шели, заједно с Ханто-

вима. Након неслагања с претходним издавачем, Бајрон је сав

свој каснији рад поверио Џону Ханту – од VI до XVI певања Дон
Жуана, Век Бронзе (The Age of Bronze) и Острво (The Island). Ме-
ђутим, живео је у сталном немиру, неиспуњен везом с Терезом
и незадовољан својим животом.
Немири су га повели у Грчку, где се коначно прикључио
устанку против Турака и борби грчких устаника за незави-
сност. Априла 1823. Грчки комитет са седиштем у Лондону сту-
пио је с њим у везу и тражио да он крене у дејство као агент за
подршку борби Грка за независност од Турске. Ту понуду је
Бајрон сместа прихватио. Сав онај његов већ легендарни енту-
зијазам, сва енергија и свеукупна имагинација били су сада у
служби грчке војске. Јула 1823. године испловио је из Ђенове,
да би 2. августа стигао на Кефалонију и сместио се на Матакса-
ти. Као да његов удео у рату већ није био довољан, дао је чети-
ри хиљаде фунти за јачање грчке флоте. У децембру је отишао
у Мисолонги, да се прикључи принцу Александру Маврокор-
датосу. Тамо се разболео, тамо је схватио да у војсци није онако
како је очекивао, али његова жеља да помогне Грчку није се из-
губила.
Последње песме које је Бајрон написао у Мисолонгију биле
су посвећене једном дечаку с којим се тамо спријатељио. Наиз-
глед опорављен, у пролеће 1824. године, које је било влажно и
кишно, песник је био и даље посвећен борби када га је изнена-
дило једно олујно невреме, после чега му се стање драстично
погоршало. Добио је јаку прехладу, коју су лекари лечили
пуштањем крви, али му је било све лошије. Највероватније је
да инструменти које су лекари користили нису били стерилни,
па је дошло до сепсе. Све је ово водило толиком погоршању
стања да је уследила кома. Увече 19. априла 1824. године вели-
ки песник и револуционар је преминуо.
Након смрти Бајрон је остао херој у целој Грчкој и дубоко је
ожаљен. Његово тело је балсамовано, а срце извађено и

сахрањено у Мисолонгију. Тело је послато назад у Енглеску, са-

мо што није било допуштења да се оно сахрани у Вестминстер-
ској опатији, због „сумњивог морала” којим се за живота пе-
сник одликовао. Због тога је био покопан у близини свог
имања, у цркви Св. Марије Магдалене у Хакналу, а касније је
ћерка коју никада није упознао, Ада Лавлејс, на сопствени зах-
тев сахрањена поред њега. Лобирање за његов достојан укоп уз
одавање почасти као великом енглеском песнику почело је го-
дине 1907, када је у Њујорк Тајмсу објављен чланак на ту тему.
Бајронови пријатељи су сакупили новац за израду статуе која,
и кад је била начињена, није нигде била постављена. Да изло-
же Бајронову статуу одбили су Британски Музеј, Катедрала Св.
Павла, Вестминстерска опатија, Национална галерија. После
читавих десет година нашла је место у библиотеци Колеџа
Тринити у Кембриџу. На 145. годишњицу смрти, 1969. године,
обележје у спомен Бајрону ипак је постављено у Вестминстер-
ској опатији.
Бајронизам
Многи велики европски песници били су под утицајем Бај-
рона и његових дела. Славни Гете, Пушкин, Љермонтов, Бран-
ко Радичевић, Ђура Јакшић, Лаза Костић – хвалили су његово
песништво и тежили да му се што више приближе по снази и
лепоти певања. Тако је настала посебна струја, једно нарочито
песничко и духовно усмерење – бајронизам. Основне особе-
ности бајронизма као посебног песничког означења у роман-
тизму су: наглашена индивидуалност песника и јунака или
лирског субјекта у делу; превелика осећајност; побуна против
постојећег устројства света; сан о сопственој али и општој сло-
боди, туга, бол што светом владају неједнакост и ропство – та-
козвани светски бол; неспоразум и сукоб са светом око себе и у
самоме себи, па отуд перманентно неспокојсво и склоност ка

пустоловинама; нарцисизам или песничко самољубље; не-

обузданост у писању и велико присуство реторских фигура
које воде у повишен тон и патетику. ‘Бајрон мора увек да буде
велик изазов за поредбену књижевност. И био је. У безмало
свим европским књижевностима које је дотакло крило његовог
књижевног, а и животног, заноса проучавао се разлог Бајроно-
вог огромног успеха у духу оних који на овај или онај начин
припадају романтици. Бајронисти су били и они који га нису
ни читали, јер је бајронизам продирао једном литерарном ос-
мозом чије је закучасте путеве врло тешко откривати.’
(Stipčević, 1996: стр. 176). Тај бајронизам, такво себи својствено
духовно опредељење, као да је бојило својим жаром и борбу за
независност целог једног народа и свега што се тој борби слило
и прикључило.
Борбе за независност Грчке 1821–1832.

Почетком деветнаестог века припадници грчке аристокра-
тије покренули су неколико настојања за подизање буне и за
ослобађање Грчке. У тим напорима истицала се породица Ип-
силантис, чији је један припадник, Александрос Ипсилантис,
1820. стао на чело групе која је себе називала Филики Етерија
(Philiki Etaireia – Група Пријатеља). Групу су 1814. основали Гр-
ци који су живели у руској луци Одеси на Црном мору. Као и у
случају њихових сувременика, носилаца покрета Карбонара у
Италији, њихова конкретна сврха је била да домовину ослобо-
де страног угњетавања. Ови Грци су, међутим, имали више ам-
биције и покушаје на вишем нивоу. Намера им је била да се
пробију ка југу преко Балканског полуострва, уз руску помоћ.
Марта 1821. Ипсилантис је с малим снагама ушао у Молдавију.
Његова експедиција је пропала када су га поразили Турци у
близини Букурешта у јуну, али је овај покушај покренуо нове
устанке у различитим деловима Грчке, почев од 25. марта, који

се данас слави као Дан независности. Масакр неколико хиљада

муслимана који су починили грчки побуњеници праћен је
турским одмаздама, укључујући и вешање грчког патријарха у
Константинопољу. Ти хаотични почеци су типични за ратне
сукобе који су вођени током неколико наредних година.
Ниједна страна није успевала да дође до трајније предности.
Турске армије бивале су заустављене и заскочене герилским
нападима у планинским пределима Грчке. (Jelavich, Charles
and Barbara, 2000)
Грци су сопствени задатак компликовали локалним епизо-
дама грађанског рата, а од 1824. године јавила се још једна оз-
биљна претња. Турски султан је захтевао подршку од свог ви-
цекраља у Египту Мухамеда Алија, који је послао свог сина
Ибрахим Пашу с флотом и војском. Током 1824. године Ибра-
хим и Египћани узели су под своје велики део Пелопонеза. И
они, ипак, као и Турци, нису били у стању да у потпуности
угуше грчки бунт и отпор.
У међувремену су ове све разгранатије борбе привлачиле све
ширу пажњу. Као борба за слободу коју су водили далеки по-
томци првих европских демократа, ово је био најромантич-
нији од свих покрета за независност који су буктали широм
света. Године 1823. у Грчку је стигао Лорд Бајрон, а у великој
мери захваљујући и његовом писању и нови британски ми-
нистар иностраних послова, Џорџ Кенинг, определио се за
про-Грчку политику, па је за грчку ствар покренут и један ве-
лики зајам у Лондону. Британска јавност је била ганута Бајро-
новом жртвом и његовом смрћу, а британска култура је у том
тренутку била дубоко „класична” у својој идеализацији бораца
за слободу Грчке, уздижући их до висина античких јунака Тер-
мопилског кланца. (Trevelyan, 1974: стр. 470). Коначан исход
био је у алијанси Британије, Русије и Француске, чије су снаге
стигле у грчке територијалне воде 1827. године с флотама ове
три земље. Њихов непосредан циљ био је да се једноставно по-

каже бљесак гвоздене песнице и да се запрети економском бло-

кадом. У октобру, међутим, више случајем него што је ос-
мишљено и намерено, они су се сукобили с египатском и с
турском флотом у Наваринском заливу. У бици до које је неми-
новно дошло муслиманске снаге су изгубиле шездесет бродова
и неких 8.000 људи, док је на страни савезника било врло мало
страдања. Била је то коначна потврда прихваћености и успеш-
ности Кенингове политике у односу на Грчку, па према томе и
највећа прекретница на путу Грчке ка стицању независности.
Рат се отезао наредних пет година (Турци су држали Атину
све до 1832), а за то време су се одвијали интензивни међуна-
родни преговори у вези с природом и суштином једне нове, не-
зависне, Грчке. Споразумом у Константинопољу 1832. године
коначно је договорено да ће Грчкој припасти Пелопонез, коп-
нена зона све до линије између Арте и Волоса, и Кикладе, али
не и друга острва у Егејском мору, острва у Јонском мору
и/или Крит. Турска је препустила сву власт над овим терито-
ријама. Краљ је имао да буде тада седамнаестогодишњи принц
Ото од Баварске, који је по доласку у Грчку свима причинио
одушевљење тиме што је носио грчку народну ношњу а своје
име исписивао као Отон, односно Одон.
Устанак беспомоћних
Бајрон је имао само шеснаест година када је на Балкану пла-
нуо први велики национални устанак. Разгорео се из очаја и
немогућности једног малог народа да даље трпи, из његове ре-
шености да збаци турску владавину без ичије помоћи. Непо-
средан повод српског устанка 1804. године била је брутална
власт четворице дахија, који су 1801. године погубили турског
управитеља Београда и узели власт у своје руке. ‘Народ пак, ко-
ме је зулум и онако био додијао, стане се већма и већма буни-
ти; не знајући нико, за што Турци сијеку, сваки се морао боја-

ти, да и на њега ред не дође. Кад се већ стане бројити: овога су

посјекли, онога убили из пушке, онога затворили, онога нијесу
нашли код куће, овај утекао, а онај се сакрио; онда ови бјегун-
ци стану тражити један другога. Тако се састану Црни Ђорђије
и Јанко Катић (бивши буљубаша за времена Аџи-мустајпаши-
на, из наије Бијоградске из села Рогаче) и Васо Чарапић (коме
су брата убили) са млогима другим бјегунцима… … и стану се
договарати шта ће сад радити: „Турци (веле) све зулуме из-
мишљаше, пак сад најпослије наумише, да нас све исијеку и
побију. Ту сад другога суда ни спасенија нема, него да се бра-
нимо, и да бијемо и ми њи: кад ћемо везани женски мријети од
њиови џелата и сеиза, боље је да мремо јуначки, као људи, ба-
рем да замијенимо своје главе и да покајемо своју браћу; а жене
и ђеца и куће ако нам пропадну, ни онако нијесмо господари
од њи.”’ (Павић, 1969: стр. 152–153).
Срби су нашли свог вођу у генију Карађорђа, Црног Ђорђа
Петровића, који је прво погубио четворицу дахија. Потом је
победом окончао низ битака против регуларних турских снага
пре него што је освојен Београд, децембра 1806. године. Србија
је себе ослободила без икакве помоћи споља. Пуних седам го-
дина Срби су управљали својим пословима и својом државом.
Државни савет је увео Устав 1808, с Карађорђем као наследним
владаром. Отворене су српске школе, укључујући и ону Доси-
тејеву Велику школу, претходницу будућих виших школских
институција у Србији из којих је временом настао Београдски
универзитет.
Сва ова остварења била су могућа делом због тога што је
Турска била обузета, почев од 1809. године, још једним ратом с
Русијом. (Glenny, 2000) Ипак, када је 1812. склопљен мир, Тур-
ска је опет била слободна да се усредсреди на неред на својој
периферији. Три засебне војске сјуриле су се на Србију. Бео-
град је заузет октобра 1813. године. Турским војницима је до-
пуштено да током две недеље могу да убију сваког Србина ста-

ријег од петнаест година, да у робље узму жене и децу. У

једном једином дану на набрзо начињеној пијаци робља у Бео-
граду продато је неких 1.800 српских душа. Данас је, међутим,
јасно: ‘Први српски устанак под Карађорђем имао је далеко-
сежнији значај за српски народ (а можемо слободно рећи и за
све остале југословенске и балканске народе) него што се савре-
меницима чинило. Јер устаничка мисао, клица побуне против
дотадашњег реда ствари, брзо је прешла границе Београдског
пашалука и проширила се до Грка и Бугара. Разуме се да је
обухватила и Србе преко Саве и Дунава. … Револуционарном
борбом устаничка Србија и Београд постају жаришта нацио-
налног и антифеудалног отпора. Отуда већ за време устанка у
Београд, тек ослобођен од вишевековног турског ропства, хрле
бројни српски радикално оријантисани интелектуалци из
Аустрије, културни посленици, писци и професори.’ (Милин-
чевић, 2001: стр. 10)
У време када је Лорд Бајрон тек припремао прве збирке свога
стваралаштва, када је постао члан Горњег дома Британског
парламента, када је кретао на своја прва велика путовања по
Европи и постајао познат по свом пустоловном и раскалашном
животу, када је његово име почињало да значи у аристократ-
ским круговима, нарочито ход женског света и младих инте-
лектуалаца који су патили од досаде, од предвидљиво уоквире-
ног и испразног живота, романтизам је на српском простору
значио национални препород.
Појава романтизма није затекла сваки народ у истоветним
национално-етничким, друштвеним и политичким условима
(Trevelyan, 1974), тако да је и српски романтизам нужно био
другачији од романтизма других народа, и по времену настан-
ка и по начину књижевног стварања. Док је Бајрон тек требало
да крене у велику потрагу за домовином свога духа, у Србији
се водила страшна национално-ослободилачка борба на живот
и смрт. ’Устанак, дакле, изазива и условљава романтичарска

осећања у српској књижевности, а романтичарска књижевност,

односно романтичари, буде и подржавају устаничка располо-
жења у српском народу. Та тесна повезаност и испреплетеност,
односно истоветност устанка и романтизма, сасвим је логична
кад знамо да су наши први романтичари Вук, Сима Сарајлија,
Прота Матеја и Његош били уједно и устаници. Разумљиво је
онда што је мисао о ослобођењу и уједињењу српског народа
била и основно осећање нашег романтизма, не само у његовом
првом периоду него и у раздобљу тзв. грађанског романтизма.
Живот и литература код нас су, чини се, били тешње повезани
него на Западу. Романтизам је за нас био и национални препо-
род.’ (Милинчевић, 2001: стр. 26–27).
Вести о Устанку и устаницима
А да ли је, и колико је, Запад знао о догађајима у револуци-

онарној Србији? Колико се знало о устанку и његовом јунач-
ном вођи Карађорђу? На сâмом почетку деветнаестог века у
Европи су се дешавали значајни политички догађаји, одвијали
су се крвави ратови, везани пре свега за Наполеонове освајачке
амбиције, али су листови у Немачкој, Аустрији, Русији, Фран-
цуској налазили простор и за догађаје на Балкану, нарочито за
српску националну револуцију. Истина је да су догађаји веза-
ни за Први српски устанак имали известан публицитет у
средствима јавног информисања тадашње Европе, колико је то
тада било могуће. Велики и утицајни европски листови изве-
штавали су своје читаоце о збивањима у Србији, почевши од
оружаних окршаја између Срба и Турака који су уследили од-
мах после историјског збора у Орашцу 15. фебруара 1804. годи-
не, на ком је донета одлука о дизању устанка, до мировних по-
кушаја и настојања која су долазила с разних страна, с циљем
да се устанички пламен обузда.

Интересовање које је европска штампа посвећивала бурним

догађајима у Београдском пашалуку има два логична образло-
жења: пред очима европске јавности крунило се моћно турско
царство, а зачетник тог процеса био је мали српски народ. Уз
то, на Балкану се дешавао сукоб две цивилизације – хришћан-
ске и исламске. Информације о догађајима у Европи и свету су
често биле непроверене и непотпуне, а у највећем броју слу-
чајева објављиване су с великим закашњењем. То се дешавало
и с вестима о устанку у Србији, с тим што је у бројним приме-
рима била присутна и тенденција да се на ове догађаје гледа из
угла политичких интереса земаља у којима су ти листови из-
лазили. Најобавештенија је свакако била бечка штампа, што је
и разумљиво, јер се Аустрија граничила с оним делом Турске у
којем су избили немири, па су новинске редакције релативно
лако долазиле до информација везаних за Први српски уста-
нак.
Без начина и средстава комуникација какве данас познаје-
мо, без телеграфских и телефонских веза, без железничког и
друмског саобраћаја, тадашње новине су се довијале на разли-
чите начине да дођу до вести, најчешће се ослањајући на изја-
ве и утиске ретких путника који су долазили из ратом захваће-
них крајева. Међу најобјективнијим су били извештаји о
српској револуцији објављени у француским новинама, које су
одолевале притиску тадашњег политичког режима, упадљиво
туркофилског. (Богуновић, 2004)
Једна од првих вести о српском устанку објављена је већ 31.
марта 1804. године у немачком листу Алгемајне цајтунг из
Аугсбурга, непуних месец и по после славног збора у Мариће-
вића јарузи у Орашцу. ‘Та вест гласи: „Немири, који су избили
у Србији између хришћанских поданика и Турака, свакоднев-
но се шире. Велика већина народа бежи у шуму. Према добије-
ним обавештењима број српских устаника је прешао 6.000, али
он расте из дана у дан. Сви ти људи су добро наоружани и

снабдевени довољном количином муниције. По свему судећи,

они спремају напад на Београд, те само чекају погодан трену-
так. Моментално влада у Србији јака зима, па и она донекле
отежава даље ратне операције. Српски народ највише мрзи
београдске дахије, који су их последњих година страховито
угњетавали. Вођа устанка је Карађорђе, врстан организатор и
храбар војсковођа”. (Богуновић, 2004: 19. јануар) Исти извор на-
води да је међу осталим европским листовима који су прида-
вали значај првим извештајима о дизању устанка био и ау-
стријски Винер цајтунг, који је 28. априла 1804. на истакнутом
месту објавио: „Према извештајима од 28. марта ове године у
Србији је дигнут устанак тамошњих хришћана против руши-
лаца мира – београдских дахија. Међу првима сада већ има
18.000 бораца, а ускоро ће им се број повећати на 30.000. Они су
добро наоружани и увежбани, недостаје им само артиљерија”.
Колико је Британија могла да зна?

Истина о перцепцији Србије и Срба у посматраном периоду
ипак се веома разликује кад је реч о Британији. Доживљај дога-
ђања на овом простору варирао је кроз цео деветнаести век, али
је свих оних девет година Првог српског устанка, са свим вели-
ким и значајним биткама између српских побуњеника и ото-
манских снага, прошло практично непримећено, без неких ко-
ментара и показатеља схватања ситуације. Могло би чак да се
каже да је на самом почетку деветнаестог века и у његовим
првим деценијама Србија била дословно непозната у Брита-
нији, и да је чак и личностима које су путовале у Беч и Кон-
стантинопољ она била скоро terra incognita. (cf. Marković, стр.
106). Према истом извору, једини Србин који би тек понекад
био поменут у Британији био је вођа Првог српског устанка
Карађорђе, или Czerny George, како га је означавао славни
Тајмс. Карађорђе је у ствари био први од свих Јужних Словена

чија је читуља објављена у Тајмсу, и то у броју 10244 од 6. сеп-

тембра 1817. године. (Marković, стр. 106).
O личности Карађорђа у времену које је претходило покре-
тању Устанка, о његовом односу према турској власти, о фана-
тичној храбрости, o бескомпромисној плаховитости и жељи да
се коначно крене у борбу за слободу, ни британска ни ближа
европска јавност нису могле да знају, а и у самој Србији се не-
што шире тек доста касније сазнавало. О слепом и неза-
устављивом револуционарном заносу који је, у немогућности
да даље трпи ропство, био у стању да и сопственом оцу одузме
живот (Љушић, 2003: 26. август), сазнаје се из записа Вука Ка-
раџића: 'Пред Турски рат био је отишао у ајдуке, и кад су Ни-
јемци послали своје прокламације у Србију, онда је и он са сво-
јим друштвом помогао бунити народ. Кад Турска војска стигне
у Србију прије Њемачке, и народ се стане предавати, а ајдуци
побјегну у Њемачку, онда и он побјегне са својим друштво[м],
и подигне оца (Петра, а не Петровића, као што ђекоји мисле и
говоре) и цијелу кућу да бјеже; а оцу будући жао оставити кућу
и свој завичај, стане му говорити, да се врате и предаду Турци-
ма; но он није ћео ни пошто; у путу припадне оцу на ум да се
врати, и стане му говорити: „Не иди синко, тако ти проклета не
била моја рана, него ајде да се вратимо, и да се предамо Турци-
ма као и остали народ, Турци ће и нама опростити: ја нећу у
Њемачку": па се врати, а Ђорђије, пошто га немогбуде ријечма
вратити и наговорити да бјеже, рече: „Кад ћеш ићи да те Турци
вјешају или на колац набијају, боље да те ја убијем", па потегне
из пиштоља, …' (Караџић, 1989: стр. 97).
Британија је свог првог конзула у Кнежевини Србији поста-
вила тек 1837. године, па и од тада и од половине деветнаестог
века постепено се више сазнавало о Британији у Србији него
што је почињало да се схвата и зна о Србији у природној домо-
вини Бајрона, Шелија и Китса. А све до тада, па опет и знатно
касније, као да ни географски ближа Европа није желела да

спозна и призна неке евидентне истине. Приређивач др Радо-

ван Самарџић превео је и текст Вука Караџића под насловом
Грци и Срби (Самарџић, 1969: стр. 287–289) у ком је врло значај-
на напомена у Додатку написаном децембра 1836: 'Крајем
прошле године (1835) овај чланак је написан за „Allg. Zeitung” и
послан његовој редакцији; она га, међутим, није уврстила, ни-
ти га је, после поновљених захтева, вратила. …' (стр. 289). А свр-
ха текста је управо била да се начини реално поређење и да се
схвате разлике у коренима и у суштини два велика ослободи-
лачка покрета на Балкану – код Срба, и код Грка. Управо тим
редоследом, јер су Срби подлегли завојевачу 1389. а Грци 1453.
године, да би Срби започели борбу за своје ослобођење 1804. а
Грци 1821. године. Међутим, 'Семе грчке буне лежало је изван
Грчке и било је у великим градовима цивилизоване Европе
плански и дуго времена брижљиво и с великим трошковима
потхрањивано, а коначно и избијање саме буне није се десило
на грчком тлу него далеко од њега, на левој обали Дунава (у
Молдавији и Влашкој). (стр. 287) Наравно, свесрдна светска по-
моћ није дошла до изражаја само у припреми устанка: '… цела
Европа, Америка, па чак и Индија, са свим могућим средстви-
ма, златом, оружјем, лађама, војском свих родова, пожуриле су
Грцима у помоћ, и дипломатским преговорима, као и лецима
и чланцима у новинама, ставиле се у корист побуне. Тако је
ишло док најзад Порта није морала да призна независност но-
воствореног краљевства.' (стр. 288)
У Србији је све било сасвим другачије: 'Овде су домаће при-
лике изазвале буну снажно и саме од себе, она је избила у сред
земље и то без плана. У почетку била је то само очајничка ре-
шеност сваког појединца Србина да свој живот, који се налазио
у сталној опасности, колико је год могућно скупље прода у бор-
би против свога тиранина… тек касније пробудила се мисао ос-
лобођења и она се развијала сама, према приликама.' (стр. 287).
'Срби су 30 година ратовали (11 година отворено, а 19 година

преговорима) без иностране финансијске помоћи или зајма,

да! могло би се рећи, без новца и без икакве забуне због недо-
статка новца; …' (стр. 288) У почетку је то била само очајничка
решеност сваког појединца Србина.
Резиме
Бајрон, Шели и Китс, песници друге генерације енглеског
романтизма, непоновљиви су по висинама које је досегнуло
њихово песничко умеће, али и по изузетном интензитету ка-
рактера – до те мере да се о њима говори као о изолованим по-
јавама. Њихова поезија је обогатила књижевност и културу
Британије, али и целе Европе, с два сасвим нова концепта. Ше-
ли и Китс су, нарочито својом прераном смрћу, увели предста-
ву о песнику као усамљеном и паћеничком генију. С Бајроном
је настала слика хероја, односно популарне звезде. Као толико
изузетан, међутим, он је остао без своје родне земље а кренуо
да осваја Европу. После даровања велике и свепризнате мате-
ријалне помоћи, огроман романтичарски занос је крунисао та-
ко што је предао и живот борби за ослобођење нове домовине
свог разузданог духа. Питање је колико је он при свему том мо-
гао да зна о јунаштву оних који су двадесетак година раније
устали у бој против свог давнашњег тиранина. Да ли је, бо-
лујући до самог краја свој светски бол, могао да слути колики
је био очај који је нагнао сваког појединца Србина да што је
могуће скупље наплати сопствени живот?
Истина је да талас романтизма није запљуснуо сваки народ
у истоветним друштвеним и политичким условима. Због тога
је и српски романтизам неминовно био другачији од романти-
зма других народа, и по времену настанка и по начинима ис-
пољавања. Док је Бајрон тек требало да крене у пресудну по-
трагу за правом домовином свога духа, у Србији се водила
крвава борба за ослобођење и осамостаљење. Он је био тек шес-
наестогодишњи младић када је на Балкану плануо први вели-

ки национални устанак. Тај устанак је букнуо из немогућности

једног малог народа да даље трпи, из његове очајничке реше-
ности да сруши турску владавину без ичије помоћи. Непосре-
дан повод Првог српског устанка, предвођеног Карађорђем Пе-
тровићем, била је бруталност четворице дахија, који су 1801.
године погубили турског управитеља Београда и преузели
власт. O личности Карађорђа у времену које је претходило
Устанку, о његовом односу према турској власти, о фанатичној
храбрости, o бескомпромисној плаховитости и жељи да се ко-
начно крене у борбу за слободу, ни британска ни ближа европ-
ска јавност нису могле да знају, а и у самој Србији се нешто
шире сазнавало тек доста касније
За разлику од ситуације у Србији, корен грчке буне лежао је
у великим градовима напредне Европе. Та буна је припремана
дуго, брижљиво и с великим материјалним улагањима, да би
коначно избила далеко од Грчке, на левој обали Дунава (у Мол-
давији и Влашкој). Наравно, светска помоћ се није ограничила
само на припрему устанка. Цела Европа, Америка, па чак и Ин-
дија, свим могућим средствима су похрлиле Грцима у помоћ –
злато, новац, оружје, бродови, војска, потом и дипломатски
преговори, као и чланци у новинама, били су на страни побу-
не. Тако се све одвијало док напокон Порта није била примора-
на да призна независност новостворене краљевине.
Богуновић, Небојша (2004). Одјеци устанка у Европи. Вечерње ново-
сти, фељтон 19–31. јануар 2004.
Богуновић, Небојша (2006). Коекуде Србијо. Вечерње новости, фељтон
19. новембар – 2. децембар 2006.
Велмар-Јанковић, Светлана (2004). „Востаније” Вожда Карађорђа. Ве-
черње новости, фељтон 27. јун – 7. јул 2004.
Гавриловић, Славко (1981). „Срби у Хабзбуршкој Монархији од краја
XVIII до средине XIX века”, у Историја српског народа, књига

V/2 – Oд Првог устанка до Берлинског конгреса 1804–1878, уред-

ник Владимир Стојанчевић, 7–106. Београд: СКЗ.
Garrett, Martin (2001). George Gordon, Lord Byron. Oxford: Oxford Uni-
versity Press.
Glenny, Misha (2000). The Balkans. New York: Viking.
Grupa autora (Veselin Kostić, Borivoje Nedić, Dušan Puhalo, Nićifor Nau-
mov, Olga Humo, Ranka Kuić, Vida Marković, Ivo Ćurčin, Vida Jan-
ković) (1967). Antologija engleskog pesništva od šesnaestog do kraja
devetnaestog stoleća. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika Socija-
lističke Republike Srbije.
Domazetović, Ljubomir i Petar V. Terzić (1992). Likovi i dela slavnih voj-
skovoña sveta – Knjiga IV: Likovi i dela slavnih vojskovoña novog
veka. II izdanje. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar.
Domazetović, Ljubomir i Petar V. Terzić (1992). Likovi i dela slavnih voj-
skovoña sveta – Knjiga V: Likovi i dela slavnih vojskovoña savreme-
nog doba. II izdanje. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar.
Живковић, Драгиша (1981). „Културна историја Срба у XIX веку (до
седамдесетих година) – Романтизам у српској књижевности”, у
Историја српског народа, књига V/2 – Oд Првог устанка до Бер-
линског конгреса 1804–1878, уредник Владимир Стојанчевић,
381–415. Београд: Српска књижевна задруга.
Ивић Павле, Кашић Јован (1981). „Културна историја Срба у XIX веку
(до седамдесетих година) – О језику код Срба у раздобљу од
1804 до 1878. године”, у Историја српског народа, књига V/2 – Oд
Првог устанка до Берлинског конгреса 1804–1878, уредник Вла-
димир Стојанчевић, 311–380. Београд: СКЗ.
Jelavich, Barbara (1983). History of the Balkans: Eighteenth and nineteenth
centuries. Vol. 1. Cambridge: Cambridge University Press.
Jelavich, Charles, Jelavich Barbara (2000, First paperback edition 1986).
The Establishment of the Balkan National States, 1804–1920. Seattle:
University of Washington Press.
Каниц, Феликс (1985а). Србија – земља и становништво, од римског
доба до краја XIX века, књига I. Београд: Српска књижевна за-

друга; ИРО „Рад”

Каниц, Феликс (1985б). Србија – земља и становништво, од римског
доба до краја XIX века, књига II. Београд: Српска књижевна за-
друга; ИРО „Рад”.
Kaраџић, Вук Стеф. (1989). Описаније Србије (Избор и напомене –
Милорад Ђурић). Београд: БИГЗ.
Kuić, Ranka (1981). Antologija engleske romantičarske poezije – Uvodni
eseji, izbor, prevod, beleške i komentari. Drugo izdanje. Beograd:
Naučna knjiga.
Legouis Émile, Cazamian Louis (1971). A History of English Literature. Re-
vised Edition. London: J. M. Dent and Sons.
Longman Dictionary of English Language and Culture. (1992). London:
Longman Group UK.
Љушић, Радош (2003). Kaрађорђе – истина и мит. Вечерње новости,
фељтон 24. aвгуст – 10. септембар 2003.
MacCarthy Fiona. (2002). Byron: Life and Legend. New York: Farrar, Straus
and Giroux.
Marchand Leslie A. (1973). (ed.) Byron’s Letters and Journals, 12 vols.
London: Murray.
Meriage Lawrence P. “The First Serbian Uprising (1804–1813); National
Revival or a Search for Regional Security.” Canadian Review of Stu-
dies in Nationalism IV, no.2 (1976/1977): 187–205.
Милинчевић Васо (2001). Вуково сазвежђе. Београд: Завод за уџбени-
ке и наставна средства.
Ousby Ian. (1998). (ed.) The Cambridge Guide to Literature in English.
Cambridge: Cambridge University Press.
Павић Милорад (1969). (приређивач) Дела Вука Караџића – Даница
(1826, 1827, 1828, 1829, 1834). Београд: Просвета.
Самарџић Радован (1969). (приређивач) Дела Вука Караџића – Исто-
ријски списи. Београд: Просвета.
Стипчевић Никша (1996). „Бајрон и бајронизам”, у Усмено, 176–181.
Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Стојанчевић Владимир (1981а). (ур.) Историја српског народа, књига

V/1 – Oд Првог устанка до Берлинског конгреса 1804–1878. Бео-

град: Српска књижевна задруга.
Стојанчевић Владимир (1981б) (ур.) Историја српског народа, књига
V/2 – Oд Првог устанка до Берлинског конгреса 1804–1878. Бео-
град: Српска књижевна задруга.
Стојанчевић Владимир (1981в). „Српска национална револуција и
обнова државе од краја XVIII века до 1839”, у Историја српског
народа, књига V/1 – Oд Првог српског устанка до Берлинског
конгреса 1804–1878, Владимир Стојанчевић (ур.), 7–158. Београд:
Српска књижевна задруга.
Стојанчевић Владимир (1981г). „Српски народ под турском влашћу у
првој половини XIX века”, у Историја српског народа, књига V/1
– Oд Првог српског устанка до Берлинског конгреса 1804–1878,
Владимир Стојанчевић (ур.), 215–248. Београд: Српска књижев-
на задруга.
Trevelyan George Macaulay (1974). A Shortened History of England. Har-
mondsworth (England): Penguin Books.
Ћуковић Ковачевић Иванка (1971). Историја Енглеске – Кратак пре-
глед. Београд: Научна књига.
Bataković, Dušan T. “Belgrade in the 19th century: A Historical Survey”,
in The Serbian revolution: Nation-Building and Modernization
http://www.batakovic.com/en/full-story/21/2012/02/22/belgrade-in-
the-19th-century_-a-historical-survey.html (22. јун 2012)
Marković, Slobodan G. “Count Čedomilj Mijatović, a Leading Serbian An-
glophile”, Balcanica XXXVIII, 105–132 www.doiserbia.nb.rs/ft.aspx?
id=0350… (27. jun 2012)
History of the Balkans http://www.historyworld.net/wrldhis/PlainTextHi
stories.asp?groupid=3044&HistoryID=ac79&gtrack=pthc (31. мај
2012)
History of the Balkans http://www.historyworld.net/wrldhis/PlainTextHis
tories.asp?groupid=3044&HistoryID=ac79&gtrack=pthc#ixzz1vzTkd
1Un (1. јун 2012)

SLOBODAN JOVANOVIĆ
WAS BYRON’S ROMANTICISM AWARE OF

KARAĐORĐE’S HEROIC STRUGGLE
Summary
Byron, Shelley and Keats, poets of the second generation of the Eng-
lish Romanticism, remain unrivalled by the heights reached with their
artistic skill, however also by an exceptional intensity of character – to
the measure of being referred to as isolated phenomena. Their poetry
enriched the literature and culture of Britain, however also of the whole
of Europe, by introducing two entirely new concepts. Due especially to
their premature death, Shelley and Keats launched the notion of a poet
as a lonely and suffering genius. Byron’s was the picture of a hero, or
rather a popular star. So very exceptional, however, he somehow gave
up his native country and set off to conquer Europe. In addition to hav-
ing donated a big and fully appreciated material assistance, he finally
crowned his vast romatic zeal by sacrifising his life in the struggle for
liberation of his unbridled spirit’s new homeland. In all this the question
remains open of how much he could possibly have known of the hero-
ism of those who about twenty years earlier had risen against their
long-standing oppressors. To his very end suffering from the mal du siè-
cle, was he possibly able to imagine the depth of desperation driving
each and every individual Serb to charge as high a price as possible for
his own life?
It is true that the wave of Romanticism did not touch each and every
people under equal social and political circumstances. This is why the
Serbian Romanticism, too, inevitably differed from Romanticism with
other peoples in sense of both time and manners of expression. While
Byron was yet to set off into his crucial search of his spirit’s true home-
land, in Serbia blood was shed in the struggle for liberation and inde-
pendence. He was only sixteen when the flames blazed of the first big

national uprising in the Balkans. Тhe riot burst as a small people was in-
capable of suffering any longer, desperately determined to overthrow
the Turkish rule without any assistance from any side. The immediate
cause of the First Serbian Uprising, headed by Black George Petrovich,
was the brutality of those who executed the Turkish governor of Bel-
grade in 1801 and took the rule. About the personality of Black George in
the times preceding the Uprising, about his position towards the Turk-
ish administration, about his fanatic audacity, uncompromising impul-
siveness and the striving to finally engage in the armed struggle for free-
dom, neither the British nor the geographically closer European public
could possibly have known. It was even in Serbia itself that somewhat
greater detail came to be known a lot later.
Contrary to the situation in Serbia, roots of the Greek riot lay in big
cities of the developed European nations. That revolt had long and care-
fully planned preparations, with big material investments, to finally
break far away from Greece, on the left bank of the Danube – in Molda-
via and Wallachia. The world-scale assistance was not, obviously, only
limited to the preparations of the uprising. With all their might, the
whole of Europe, America, and even India, rushed to help the Greeks –
gold, money, arms, fleets, armies, subsequent diplomatic negotiations,
as well as numerous newspaper articles, they were all to be relied on by
the rebellion. And this is how everything went on all the time until the
Sublime Porte had no choice but to recognise independence of the new-
ly created kingdom.
Key words: Romanticism, national identity, poetic identity, Bay-
ronism, uprising, revolution, liberation.

УДК: 726.54(497.11)"18"
КРУШЕВАЧКЕ ЦРКВЕ У ВРЕМЕ ПРВОГ

СРПСКОГ УСТАНКА
МИЛОМИР М. СТЕВИЋ1
ИСТОРИЈСКИ АРХИВ РАСИНЕ
КРУШЕВАЦ
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У раду је дата судбина две крушевачке цркве током Пр-

вог српског устанка. Лазарица је оновљена и служила је у периоду
од 1806. до 1813. године. Другу слабо познату цркву су вероватно
срушили устаници 1806. године јер се у њој налазио гроб са натпи-
сом Вук. Лазарицу је живописао Живко Павловић 1843. године.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Први српски устанак, Крушевац, црква Лазарица,
Живко Павловић, Михаило Валтровић, Наупара, Велућа, Дренча,
Јасика.
1. istor_arhiv_ks@open.telekom.rs
МИЛОМИР М. СТЕВИЋ, НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ 407

Мало је људи у Србији који нису чули за цркву Лазарицу у

Крушевцу. С друге стране изненађује колико ми о тој цркви
мало знамо – посебно о њеној историји. Овог пута ћемо поку-
шати да дамо мали прилог историји ове цркве за време Првог
српског устанка. Поред тога рећи ћемо нешто укратко и о јед-
ној другој крушевачкој цркви о којој је писани траг оставио са-
мо аустријски обавештајац Митесер у свом опису Крушевца из
1784. године. Управо ћемо и кренути од тог Митесеровог изве-
штаја.
Успеси Русије Катарине Велике у источној политици изазва-
ли су велику забринутост у Бечу. Заузета опасним борбама са
Пруском, Аустрија није могла за читав четврт века да буде ак-
тивна на Балкану, и сада је доживела да се Руси спусте на до-
мак дунавске линије, да узму решавање источнога питања у
своје руке и да постану нека врста заштитника православног
становништва Балкана. Када није могао да у источној полити-
ци иде против Русије, Јосифу II није остајало друго него да иде
са њом, да не би, на крају, остао без икаква учешћа у добити.
Вођен тим разлозима, Јосиф II је, одмах по неуспелом рату за
Баварску, изменио своју дотадању политику и пришао Русији,
са којом је год. 1781. склопио савез. Премда су почеле и раније,
аустријске власти су најживљи рад на припремама за рат запо-
челе 1781. године. Озбиљан значај су придавали придобијању
српског народа на своју страну, као и прикупљању обавештај-
них података по Србији. Многи виђенији Срби, нарочито из
крајева близу Дунава и Саве, били су повезани са аустријским
агентима међу којима су главни били капетани Михаљевић и
Маховац и мајор Лидерскрон. (Павловић Д., 1910, 8) Међу, мно-
гим аустријским обавештајцима који су тих година крстарили
Србијом прошао је 1784. године Јозеф Паул Митесер Темнићем
и том приликом, током боравка у Јасици прикупио податке о
Крушевцу. Митесер овако описује Крушевац:
408 МИЛОМИР М. СТЕВИЋ, НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ

Крушевачке цркве у време Првог српског устанка
„У овом месту има 120 хришћанских и 150 турских

кућа, једна још добро саграђена црква и једна веома
велика озидана већ оронула црква која је била двор-
ска црква Србина Лазара, па две озидане још по-
стојеће и једна већ оронула мошеја; осим овог усред
места, зидови порушене палате Лазара у чијем оби-
му још 7 подигнутих кућа. …” (Пантелић Д., 1936, 72)
Шта знамо о овој „још добро саграђенoј цркви” која се у пи-
саним изворима помиње само код Митесера. На њу се до сада
осврнуо само Павле Васић у монографији „Уметничка топогра-
фија Крушевца”. (Васић П. 1990, 188–190) Међутим, готово све
што је уважени професор написао о овој мистериозној цркви је
нетачно. Најпре, не наводећи извор, он тврди да је та црква би-
ла саграђена на месту где се данас налази црква св. Ђорђа.
Даље наводи, да се она налазила на том месту до 1838. године
када је на њеном месту саграђена црква брвнара која је пору-
шена када је почетком XX века саграђена данашња црква св.
Ђорђа. На основу сачувана два детаљна пописа цркава у кру-
шевачком крају из 1836. и 1837. године а које смо већ публико-
вали (Ђокић Н., 2005, 266 – 274; Стевић М., Ђокић Н., 2005,
278–279) не постоји ни једна друга црква у Крушевцу осим Ла-
зарице. Постоје сумарни пописи и из 1841, 1851. и 1854. године
и ни у њима се не јавља ни једна друга црква у Крушевцу. Врло
детаљно смо прегледали архивску грађу Митрополије у Архи-
ву Србије од 1836. до 1858. године (укључујући све Деловодне
протоколе) и нигде се не јавља никакв траг другој цркви у Кру-
шевцу. Значи да са великом сигурношћу можемо да тврдимо
да приликом ослобођења Крушевца није било друге цркве
осим Лазарице. Не стоји ни тврђење П. Васића да је прошло
много времена док црква Лазарица није оспособљена за служ-
бу. Као што ћемо видети касније било је покушаја да се црква
оспособи још последњих дана 1832. године али већ крајем про-
лећа 1833. године црква је била у функцији. Не знамо одакле

подаци П. Васићу да црква ни 1838. године није била у функ-

цији. Коначно не слажемо се ни са тврђењем П. Васића да је та
друга црква била брвнара. Он то закључује на основу тога што
је митесер за њу употребио термин erbaut а за Лазарицу
gemauertte. Први термин значи саградити, подићи и није нам
јасно зашто би то значило да је црква брвнара кад у немачком
језику постоји термин за цркве брвнаре Holzkirche који су
употребљавали и аустријски обавештајци у Србији крајем
XVIII века кад су спомињали цркве брвнаре. Зашто би овде био
изузетак. Поготово што не стоји ни тврђење Васића да термин
gemauertte значи да је црква Лазарица зидана каменом – баш
напротив значи да је црква зидана опеком. Ми сматрамо да је
Митесер хтео да каже да је та друга црква била сазидана само
каменом или можда омалтерисана и окречена док се код Лаза-
рице видео њен већ познати начин зидања каменом и опеком.
Кад је реч о тој другој слабо познатој цркви она се по пре-
дању налазила у кругу данашње касарне Цар Лазар а не у пор-
ти цркве Св. Ђорђа. Ту су пре тридесетак година и нађени те-
мељи објекта који би могли да буду од цркве. Око темеља је
ископано више гробова. С обзиром да су и темељи и гробови
нађени у кругу касарне даљих археолошких истраживања није
било. Што се гробова тиче званично је саопштено да је реч о
жртвама које су Аустро – угари побили 1917. године што је
очигледна бесмислица тако да се не би ни задржавали на том
објашњењу. Само би напоменули да су, приликом разних
грађевинских радова, гробови налажени и изван касарнског
круга али наравно у непосредној близини. Средином XIX века
забележено је једно сасвим друго интересантно предање. А то
је да су ову цркву срушили српски устаници кад су ослободили
Крушевац почетком 1806. године јер се у цркви налазио гроб на
коме је био урезан натпис Вук. Устаници су мислили да је ту
сахрањен Вук Бранковић па су до темеља срушили цркву и
прекопали његов гроб. Да у овом предању има истине говори

чињеница да Срби нису ни покушали да обнове ову цркву а

после 1821. године би вероватно добили дозволу од надлежног
Шашит паше. Поготово што се црква налазила на тадашњој
далекој периферији вароши без обзира дали се налазила код
данашњег цркве Св. Ђорђа или у кругу касарне. Ни после осло-
бођења 1832. тј 1833. године нема никаквог покушаја да се ова
црква обнови – као да су Срби то место сматрали уклетим.
Међутим, могућност да се црква Лазарица оспособи за службу
јануара 1790. године само за неколико дана као и поново 1833.
године говори да је ипак у близини постојала нека црква из
које су 1790. године узете утвари а да су 1833. године иско-
ришћене утвари сачуване из те цркве. То је све што за сада мо-
жемо да кажемо о овој цркви.
Кад је реч о Лазарици у време Првог српског устанка основно
је питање кад је и у ком обиму она обнављана – пре, у време и
непосредно по устанку. О овом је већ раније писао ал ми ћемо
се задржати само оном шта је навео П. Васић који је једини по-
кушао озбиљније да датира живопис на чије је трагове наишао
Петар Поповић при реконструкцији Лазарице. Он најпре као
време кад је Лазарица могла да буде обновљена наводи перио-
де 1650. до 1690. године и од 1717. до 1739. године. Ми овде не би
ни коментарисали његове наводе јер то што он наводи се одно-
си на Смедеревски санџак и српске земље под аустријском уп-
равом. Што се тиче Крушевца још најповољније време је могло
да буде од 1690. до 1717. године кад је наступио први период
либеризације у издавању дозвола за обнову цркава и манасти-
ра. Међутим, пошто се црква налазила унутар тврђаве тешко је
да су Срби могли да добију дозволу за обнову Лазарице без об-
зира што је тврђава у то време била демилитаризована и без
војне посаде. С друге стране морамо се сложити са њим да није
било времена да се црква обнавља приликом ослобађања 1737.
или 1790. године. (Васић П., 1990, 189) Интересантно је да је Ва-
сић уопште не спомиње ослобођење Крушевца 1689. године а

управо тада је овај град најдуже био слободан пре Првог српс-
ког устанка – тачно годину дана. Наиме, трупе маркгрофа Ба-
денског су ослободиле Крушевац почетком септембра 1689. го-
дине (по старом календару) док су српски устаници негде у
исто време сами ослободили тврђаве Маглич и Козник. Када је
кроз годину дана 29. августа/8. септембра 1690. године генерал
Гвидо фон Штаремберг потписао капитулацију Ниша након
неколико дана аустријске трупе су напустиле и Крушевац. (Ве-
селиновић Р., 1972, 119 – 120; Ђокић Н., 2008, 49 – 78) Као што ви-
димо Крушевац је био слободан око годину дана и сасвим је
сигурно да је Лазарица за то време била појушча. Чак су и неке
мање поправке могле да буду обављене али је искључено да је
у то време могао да буде рађен живопис на чије је остатке на-
ишао Поповић приликом рестаурације Лазарице пре нешто
више од једног века. Ми сматрамо да је црква тад променила и
патрона (оригинални патрон је био Св. Стефан). Наиме, Кру-
шевац је ослобођен око 1. септембра а пошто црква дуго време-
на није била у употреби да би се служило у њој било је не-
опходно поново извршити освећење. Најлогичније је било да
се то уради 8. септембра на празник Рождества Пресвете Бого-
родице а управо овом празнику је бар од Првог српског устанка
посвећена црква Лазарица. Приликом прве службе јануара
1790. године неће се чекати на правилно поновно освећење али
видећемо касније и зашто.
Крушевац је следећи пут ослобођен, највероватније, 29.
јун/10. јула 1737. године када је у њега ушао обер капетан Ста-
ниша Марковић Млатишума са својом Српском милицијом.
Падом Ниша у турске руке 5/16. октобра 1737. године била је за-
печаћена и судбина Крушевца из кога су се морали повући и
пуковник Лентулус са својим одредом ћесароваца и обер капе-
тан Станиша Марковић Млатишума са својом Српском мили-
цијом и другим устаницима. (Костић М., 1930, 213 – 214; Весе-
линовић Р., 1972, 125 – 126) Јасно је да за ова три – четири

месеца није могло бити никаквих озбиљнијих радова на цркви

Лазарици осим чишћења цркве.
Трећи пут је Крушевац ослобођен 23. децембар 1789/3. јануа-
ра 1790. године након победе у боју бијеном испред самог града
а у којем је пуковник Михаљевић са својим јединицама поту-
као турски гарнизон. Сутрадан, 24. децембар 1789/4. јануара
пуковник је свечано ушао у варош и у њој остао читав тај дан.
По његовом наређењу је одмах очићена, колико се могло, за-
дужбина кнеза Лазара Лазарица коју су Турци користили за
коњску стају. У олтару је постављена часна трапеза, те је одслу-
жена служба. (Anonim, 1854, 324; Милићевић М., 1876, 754; Пав-
ловић Д., 1910, 97 – 98 нап. 2; Веселиновић Р., 1972, 130) Разлог за
овакву журбу у оспособљавању цркве је лежао у томе што је та
прва служба била на Бадњи дан. Ипак, по опису који даје Ми-
хаљевић у свом извештају изгледа да је ипак обављена нека вр-
ста малог освећења. Што се тиче радова на цркви пошто је Ми-
хаљевић морао до лета 1790. године да напусти Крушевац
наравно да није било врмена за озбиљније радове на цркве а
поготово не на изради живописа.
Из свега што смо навели можемо да закључимо да пре осло-
бођења Крушевца 1806. године није било могуће изводити веће
радове на обнови цркве а поготово не радити живопис. Смат-
рамо да је до промене патрона цркве дошло приликом новог
освећења цркве 8/18. септембра 1689. године на Рождество Пре-
свете Богородице.
Кад говоримо о обновама Лазарице споменимо једно пре-
дање које је почетком XX века забележио Петар Поповић у Кру-
шевцу: “Пред први Карађорђев устанак некој баби у Крушевцу
дође у сну један светац (Лазар) и нареди јој да оде у тврђаву и
измоли од Турака да се црква мало очисти и покрије. Она то и
учини и Турци допусте Крушевљанима да цркву дотерају. Она
је тада покривена великим старинским ћерамидама од којих
сам и ја налазио остатке, но служила није. Овако сам слушао

пре двадесет година од старих људи у Крушевцу.” (Поповић П.,

1928, 229 – 230) Ма колико овај податак изгледао сумњив не тре-
ба га и одбацити без провере јер управо су пред Први српски
устанак Турци дозволили радове на неколико цркава у околи-
ни Крушевца. Тако је 1803. године саграђена црква у Кожетину
а 1804. или 1805. године је обнављана Наупара. (Поповић Љ.,
Ђокић Н., Стевић М., 2005, 29 – 41; Ђокић Н., Стевић М., Думић
О., 2006, 95 – 112)
На основу раније донете одлуке, на смедеревској скупшти-
ни, да устаничке снаге продру на неослобођену територију и
тако предухитре турску офанзиву, Карађорђе је наредио: Ми-
ленку Стојковићу да заузме Пореч и Кладово, Петру Добрњцу
да дејствује долином Мораве ка Параћину и Ражњу а Станоју
Главашу да заузме Крушевац и наступа у правцу Куршумлије.
Радич Петровић је добио задатак да продре у долину Ибра и
наступа ка Новом Пазару, а одреди Милана Обреновића према
Вишеграду и Новој Вароши. Јакову Ненадовићу је наређено да
освоји Шабац, а према Босни да се држи дефанзиве. У почетку
своје превентивне офанзиве, јануара и фебруара 1806. године,
устаници су постигли знатне успехе. Станоје Главаш је ослобо-
дио Крушевац и очистио истоимени округ од Турака. Петар
Добрњац је освојио Параћин, Ражањ и Алексинац, а трупе Ос-
мана Пазван – оглуа (3.000 јаничара на коњима) потукао на
Џивџибари, северно од Соко – бање и нанео им велике губитке.
Мало је недостајало па да и сам Пазван – оглу буде заробљен.
Миленко Стојковић је ноћним препадом 25/26. јануара 1806. го-
дине заузео Пореч и продужио дејства ка Неготину и Кладову,
које ипак није успео да заузме. Једино су турске снаге (око 3.000
бораца) одбациле одред Радича Петровића са Дежеве, код Но-
вог Пазара. (Скоко С., 1983, 335; Стевић М., 2007, 93 – 102)
Тако се Крушевац нашао у ослобођеној Србији и остаће сло-
бодан током седам и по година (са мањим прекидима). Ово је
први период по коначном паду под Турке 1455. године да је цр-

ква Лазарица могла да буде озбиљније обновљена и готово је

сигурно да је тада на њој и рађено. То је време када су обновље-
не цркве у Орашју (Јовановић И., 2010, 201 – 206) и Својнову,
(Ђокић Н., 2011, 329 – 344) манастир Велућа и још неки други
црквени храмови у околини Крушевца па нема разлога да
сумњамо да је обновљена и Лазарица.
Морамо признати да су наша сазнања о црквеном животу у
крушевачком крају од Велике сеобе 1690. године до ослобођења
Крушевца у зиму 1832/33. године више него скромна. Тешко да
би сви познати писани извори из тог период попунили и једну
страну текста ако искључимо пар писама из времена књаза
Милоша а која се односе на манастир Св. Роман. Нема ни тра-
гова осталих у уметничким делима. П. Васић напомиње да је
вероватно, по њему, негде пред Први српски устанак у круше-
вачком крају радио један зограф, прилично сигуран у свом
послу, представник стила који наглашава графички хијерати-
зам и чија рука одаје сигурног мајстора. Он је ставио два цик-
луса икона – један у манастиру Св. Роман а други у цркви Ус-
пења Богородице у Варварину. (Васић П., 1990, 190) Ако
упоредимо са другим деловима Карађорђеве Србије рад на из-
градњи и обнови цркава је више него скроман. Немамо подат-
ке о ни једној ново саграђеној цркви (црква у Кожетину је саг-
рађена пре ослобођења Жупе) и само три обновљене цркве
(Лазарица, Својново, Орашје2) што је заиста зачуђујуће мало.
Пред устанак поред споменуте цркве у Кожетину и (вероватно)
Наупаре, постојала је већ раније спомињана црква у Крушев-
цу, црква у Великој Врбници, манастир Орашје и Св. Петка у
Трњану. Наравно ту је и манастир Св. Роман. Додуше постоје
индиције да је постојала и црква у Јасици а да је и Дренча била
појушча до 1809. године. Кад је реч о Јасици познато је да је
гроб сестрића грофа Орурка био поред самог олтара са спољне
2. Орашје је током устанка поново обновљено.

стране старе цркве за коју не постоје поуздани подаци када је

саграђена. Гроб је премештен при изградњи данашње јасичке
цркве. Тешко је претпоставити да су градитељи цркве, ако је
она саграђена на почетку владавине књаза Милоша (1824. го-
дине сигурно постоји), баш нишанили где ће градити цркву
тако да гроб буде до олтара. Пре ће бити да је црква постојала
1810. године па да је руски официр сахрањен поред олтара.
Што се тиче Дренче интересантно је да село Дренча и суседна
села нису припали Кожетинској цркви када је она саграђена
1803. године. Ми не знамо којој су цркви су припадала та села
до 1809. године ал тад су припојена удаљеној Велући а не обли-
жњем Кожетину. По предању забележеном средином XIX века
они су све до Првог српског устанка припадали цркви у Дрен-
чи (која је у то време била мирска црква) док је је Велућа ко-
ришћена као Дренчина капаела. Приликом једног напада Ту-
рака 1809. године Дренча, која је већ била у врло рушевном
стању, је дефинитивно страдала. Због тога је обновљена Велућа
која је била у релативно добром стању и парохије које су биле
при Дренчи су припојене Велући.
Вратимо се Лазарици. Као што смо већ навели Лазарица је
могла у ово време да буде живописана јер је било довољно вре-
мена. Међутим, једна од ретких ствари са којом се можемо сло-
жити са П. Васићем кад је позна историја цркве Лазарице то је
да је њу осликао Живко Павловић а видећемо касније и тачно
кад јер постоје трагови о томе. Са друге стране Лазарица је са-
свим сигурно добила иконостас. Из пописа из 1836. године јас-
но се види да црква има иконостас (2 престоне и 13 малих ико-
на, 3 завесе на дверима – види даље). Да је реч о новом
иконостасу израђеном у периоду од 1833. до 1836. године не би
Живко Павловић већ 1844. године радио нови иконостас. Поред
тога споменути период од 1833. до 1836. године је добро покри-
вен у архивској грађи и ту нема трага о некој изради новог ико-
ностаса. Тешко је претпоставити и да је било могуће негде тек

тако набавити стари иконостас. Реч је о старом иконостасу Ла-

зарице само је спорно да ли је тај иконстас стајао у цркви од
1813. до 1833. године или је 1813. године скинут па 1833. године
враћен. Пошто је овај иконостас замењен већ 1844. године а у
попису из 1836. године се не наводи да су иконе у лошем
стању3 пре ће бити да је реч о старим иконама које су најверо-
ватније 1806. године узете из порушене цркве у касарнском
кругу и постављене у Лазарици.
Значајно је напоменути да је Лазарица 1812. године добила
звоно изливено у београдској тополивници а које је цркви лич-
но поклонио Карађорђе. На звону је био урезан следећи текст:
“Сему звону бистъ титоринъ господаръ Георгie Петровичъ вер-
ховный вождъ народа сербскаго. За церковъ града Крушевца
церкве храма Рождества пресватiѧ Богородици слито въ Белг-
радъ 1812 године. Сему звону быст руководѣлецъ Иоанъ Ерде-
ланъ”. (Стошић А., 1971, 19)
На крају ћемо укратко дати податке о оспособљавању цркве
Лазарице за службу и о њеним првим реконструкцијама по ос-
лобођењу пошто о овоме код П. Васића има много погрешних
података.
Одмах по уласку устаника у Крушевац крајем новембра
1832. године (по старом календару) покушало се са оспособља-
вањем цркве Лазарице за службу. О овоме је Милета Радојко-
вић обавестио писмом књаза Милоша 14. јануара 1833. године.
Због интересантних података који се дају у њему дајемо цело
писмо у савременој транскрипцији: (AС - KK XVII – 40)
“Вашој светлости, милостивиј господару!
По вашој заповести дошао јесам у Крушевац и
нађем капетана Илију и капетана Веселина из Пепе-
љевца гди беју сабрали неколико људи да цркву от-
воре, које у тој буни и ја сам дођем и зауставим да
3. У овом попису из 1836. године увек се наводи ако су иконе у лошем стању.

не отварају цркву, но измеђ њи пошљу једног човека

да упитају шта ће бег рећи. Бег говори, аир то бити
не може. Ако оћете цркву да отворите, а ја да јашем
ата, па да идем, ал бар чекајте докле рамазан испос-
тим, после ја сам ћу идем и с нама се лепо прилично
поздрави и једнак ми се поче тужити: шта је то кне-
же Милета, јесмо ли рекли да више нема буне а сада
оћеду цркву да отварају, куда ћу ону џебану. Не под-
носи да ју у мој конак метнем, јербо, сами знате како
је она ствар и не може друго бити. Ако цркву отворе,
ваља ми једнако јаати ата па ићи, а ја сам зауставио
док од ваше светлости заповести примим.
У Крушевцу Остаје ваш покорни служитељ
14. јануариј 1833. године Милета Радојковић”
Међутим, када су после пар недеља ипак преузели цркву Ср-

би су утвдрили да су пред ослобођење Турци у Лазарици држа-
ли пексимит а не барут. Цркву су брзо колико – толико довели
у ред а да би се у цркви мого обављати богослужење књаз Ми-
лош је писмом од 20. маја 1833. године обећао суду нахије кру-
шевачке да ће им бити послан један архимандрит да цркву ос-
вети. Међутим, пошто нико није долазио суд нахије
крушевачке је 19. јуна 1833. године замолио Суд народа српског
да се омогући да се хитно освешта црква и на основу ове молбе
Крушевљана суд је 21. јуна 1833. године замолио књаза да им
хитно пошаље једног свештеник да освешта цркву. Коначно је
то по одобрењу београдског митрополита, по свему судећи, со-
већење обавио архимандрит Сава Петровић из манастира Све-
ти Роман. (AС – KK – XXXV – 559) Током 1834. године набавље-
на су и послата три звона за Крушевац – прво од 273 ½ фунте,
друго од 169 фунте и треће од 113 фунте. За сва три звона је

укупно плаћено 2110 гроша и 5 паре (укупна маса звона 555 1/ 2

фунте). (Петровић М., 1899, 617)
Прве детаљније податке о цркви Лазарици имамо из 1836. го-
дине. (АС - ДС - II Бф1Но30/836) Из пописа обављеног те године
сазнајемо следеће о цркви Лазарици. Храм цркве је Рождество
Богородице. Црква је лежала “на обрежку, после кога се даљне
равница простире, а лежи готово на крај Крушевца. Порта и
место око цркве доста пространо”. О томе ко је и када саградио
цркву комисија је записала следеће “ по сказивању у време
Србски владатељи ил’ од Кнеза лазара ил’ од сина његовог Сте-
фана, а управо се незна од кад ни од кога.” О самој цркви је ре-
чено “Од камена са циглом мешано, а у стању је худом јер је
сва излупљена а с некиј се места и обурвала.” Напоменимо да се
и по једном, нешто каснијем, званичном извештају из фебруа-
ра 1837. године црква Лазарица налазила у лошем стању. (АС
КК – XIV – 1443)
Од црквених утвара Лазарица је те 1836. године имала један
путир, један дискус, 3 звездице сребрне и калајне, једна каши-
чица, једно копље, један воздух од штофа и један од цица, 2
дарка од цица и 2 од штофа, један крст седефа, 4 чирака, 6 кан-
дила, 2 кадилнице, 4 покрова на часној трпези и 3 на проскоми-
дији, 3 завесе на дверима, један антимис, 2 престоне иконе и 13
малих икона, један барјак од “ђезије”, један полијелеј, 2 камена
чирака пред престолом чирака, маказе, 2 налоњице, 3 пос-
лужавника и једно мало звонце. Од одејанија црквеног црква је
имала један епитрахиљ, један стихар, један појас, једну нарук-
вицу и један фелон с окрутом од штофа, и поред тога још један
епитрахиљ, 2 стихара, пафте сребрне, један појас, 2 наруквице,
један фелон и 4 ђачка стихара. Црква је имала и књиге и то је-
дан Тестамент, једно Евангелије, један Апостол, 2 Осмогласни-
ка, један Служевник, један Псалтир и 2 Часловца. Црква је по-
седовала три звона. Од готовог новца је имала 2084 гроша и 20
пара а на облигацији 9755 гроша. Лазарица није поседовала

покретно имање а од 3 куће под ћерамидом од којих је једна

била на два ката са 6 соба а од преостале две једна је имала на
доњем кату две собе а друга једну собу. Поред тога постојале су
и 4 куће под сламом од које су две биле са по две собе а две са
по једном собом.
Из те 1836. године имамо и први детаљни списак свештени-
ка у Србији па тако и у Крушевцу. У то време Крушевац је имао
три свештеника. Николаја Поповића кога је још 13. јула 1792.
године рукоположио у Нишу епископ Макарије. Милована
Протића је 24. марта 1824. године рукоположио епископ Вене-
дикт у Лесковцу. Павла Тодоровића је 28. марта 1829. године,
такође у Лесковцу, рукоположио епископ Јосиф. Интересантно
је да је у то време окружни протопресвитер био Милоје Живко-
вић из Љубеша. (АС - ДС - РНо 196/837)
Коначно да пар речи кажемо о већ неколико пута спомиња-
ном живопису у цркви Лазарици. Као што смо већ навели о то-
ме је много писано нарочито о томе да ли је Лазарица била жи-
вописана у средњем веку али и о сачуваним остацима.
Интересантно је да многобројни учесници ових расправа
обично прескачу један битан извештај Михаила Валтровића
из 1888. године.
Мих. Валтровић је од 26. јула до 11. августа 1888. године пра-
тио др Белу Цобора професора археологије на пештанском све-
училишту у путу по Србији (Раваница, Манасија, Љубостиња,
Жича, Студеница, Наупаре, Лазарица, Ниш и неке старине у
његовој околини, Пирот и најзад Софија). О овом путу је оста-
вио кратке али занимљиве белешке у Старинару нарочито о
Лазарици. Лазарица, у то време није имала своју ризницу као
ни Жича ни Наупара. По подацима до којих је тад дошао Вал-
тровић крушевачка црква је оправљена и већим делом поново
живописана 1843. године док су се те 1888. године остаци старог
живописа видели само у кубету. По њима је Валтровић судио
да је сликар Лазарице био више занатлија него вештак. То исто

је тврдио и за сликара Раванице и Љубостиње у којим се црк-

вама живопис такође само у одломцима сачувао. По њему,
бољи је живопис у Манасији, где га је такође 1888. године мало
преостало. (Валтровић М., 1888, 87, 93 и 109) Пре него што про-
коментаришемо ове Валтровићеве податке споменимо, да је по
неким другим званичним подацима крушевачка црква храм
Рождество Пресвете Богородице обновљена 1858. године.
(Нишка епархија, 1899, 66)
Валтровић тврди да су се остаци старог средњовековнох жи-
вописа те 1888. године видели у кубету. Чак их упоређује са жи-
вописима Раванице, Љубостиње и Манасије. Валтровић је врло
угледан и поуздан аутор тако да ово његово тврђење треба врло
озбиљно узети у обзир при даљим расправама о томе да ли је
црква била живописан или не у средњем веку. Што се тиче ње-
говох податка да је црква обнвљана и живописана 1843. године
то се одлично уклапа са познатим чињеницама да је Живко
Павловић довршио иконостас у истој цркви 1844. године. (Ва-
сић П., 1990, 190) Поготово што би и по неком нормалном редо-
следу ишло – обнова цркве, живопис па иконостас.
Крушевац је у време ослобођења 1806. године имао две цркве
– Лазарицу и другу која се налазила у данашњем кругу касарне
Цара Лазара. По предању ову другу цркву су разрушили српс-
ки устаници јер се у њој налазила гробница са натписом Вук а
они су мислили да је реч о Вуку Бранковићу. Иконостас и оста-
ле утвари из те цркве су пренете у Лазарицу која пре тога није
била у функцији премда постоји могућност да је обнављана
1804. године. Током периода од 1806. до 1813. године црква је ве-
роватно донекле обновљена а добила је и звоно, изливено у
београдској Тополивници, које јој је даривао сам Карађорђе.
Премда је било покушаја да се црква оспособи за службу одмах
по ослобођењу последњих дана 1832. године, црква је сређена
тек у пролеће 1833. године а освештана почетком лета 1833. го-
дине.

По запажањима Михаила Валтровића Лазарица је вероватно

била живописана још у средњем веку јер је он 1888. године от-
крио остатке старог живописа у поткуполном делу. Нови живо-
пис је урадио Живко Павловић 1843. године, непосредно пре
него што је 1844. године довршио иконостас у истој цркви.
Необјављена архивска грађа
Архив Србије
АС – ДС – II Бф1Но30/836, Цркви находећих се у Окружју Крушевач-
ком и описаније сваке цркве понаособ у целости њеном состоја-
нију
АС – ДС – РНо 196/837, Списак свештенства монашког и мирског ре-
да у целој Србији године 1836
АС – КК – XIV – 1443, Списак свију црква находећих се у Окружју
крушевачком високо – војне Моравско – подринске команде, од
8. фебруара 1837. године
AС – KK – XVII – 40, Писмо Милете Радојковића књазу Милошу о от-
варању цркве Лазарице од 14. јануара 1833. године
AС – KK – XXXV – 559, Молба Суда народа србског књазу Милошу,
од 21. јуна 1833. године да, пошаље једног архимандрита да ос-
вети цркву и постави антимис
Петровић М., 1899: Мита Петровић, Финансије и установе обновљене

Србије до 1842. књ. III, Београд, 18
Anonim, 1854: Die freiwillige Theilnahme der Serben und Kroaten an den
vier letzten österreichisch – türkischen Kriegen, Wien 1854.
Валтровић М., 1888: М. Валтровић, Белешке с пута, Старинар 3/1888,

Васић П., 1990: П. Васић, Уметност у Крушевцу, у: Уметничка топог-
рафија Крушевца, Нови Сад – Крушевац 1990
Веселиновић Р., 1972: Рајко Веселиновић, Крушевац и Крушевљани у
аустро – турским ратовима XVII и XVIII века, у: Крушевац кроз
векове, Крушевац 1972
Ђокић Н., 2005: Н. Ђокић, Попис цркава и манастира у окружју кру-
шевачком 1836. године, Расински анали бр. 3 (за 2005), Историјс-
ки архив – Крушевац, Крушевац, 2005.
Ђокић Н., Стевић М., Думић О., 2006: Небојша Ђокић, Миломир Сте-
вић, Оливера Думић, Кратки прилози за историју цркава у Жу-
пи и околини у XIX веку, Расински анали бр. 4, (за 2006), Круше-
вац, 2006.
Ђокић Н., 2008: Небојша Ђокић, Ратне операције у јужној и старој Ср-
бији и Маћедонији 1689 – 1690. године, Лесковачки зборник
XLVIII, Лесковац 2008.
Ђокић Н., 2011: Небојша Ђокић, Прилог познавања историје две
средњовековне цркве посвећене Светом Николи у Својнову и
Браљини, у: Капија Поморавља, Варварин 2011.
Јовановић М., 2010: Иван Јовановић, Село и манастир Орашје код
Варварина, у: Историја Поморавља и два века од Варваринске
битке, Крушевац 2010.
Костић М., 1930: Мита Костић, Устанака Срба и Арбанаса у Старој
Србији против Турака 1737 – 1739 и сеоба у Угарску, Гласник
Скопског научног друштва књига VII – VIII, Скопље 1930
Милићевић М., 1876: М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд
1876.
Нишка епархија, 1899: Глас нишке епархије са Шематизмом нишке
епархије за 1900. годину, Ниш, 1899.
Павловић Д., 1910: Драг. М. Павловић, Србија за време последњег Аус-
тријско-турског рата (1788–1791), Београд, 1910
Пантелић Д., 1936: Д. Пантелић, Војно – географски описи Србије пред
Кочину Крајину из 1783. и 1784, Споменик СКА 82, Београд 1936.

Поповић Љ., Ђокић Н., Стевић М., 2005: Љуба Поповић, Небојша Ђо-
кић, Миломир Стевић, Прилог познавању историје манастира
Наупаре до Првог светског рата, Расински анали бр. 3 (за 2005),
Историјски архив – Крушевац, Крушевац, 2005.
Поповић П., 1928: Петар Поповић, Старинар св. 4, Београд 1926/1927,
Београд 1928
Скоко С., 1983: Саво Скоко, Карађорђеви ратни и почетни
операцијски планови, у: Историјски значај српске револуције
1894. године, Београд 1983.
Стевић М., Ђокић Н., 2005: М. Стевић, Н. Ђокић, Попис цркава и ма-
настира у окружју крушевачком 1837. године, Расински анали
бр. 3 (за 2005), Историјски архив – Крушевац, Крушевац, 2005.
Стевић М., 2007: Миломир Стевић, Ослобођење Крушевца, Ражња и
Алексинца 1806. године, у Делиград од устанка ка независности
1806 – 1876, Београд 2007.
Стошић А., 1971: Адам Стошић, Крушевац и околина, Културно – ис-
торијски споменици, Крушевац 1971.
Резиме
Крушевац је у време ослобођења 1806. године имао две цркве
– Лазарицу и другу која се налазила у данашњем кругу касарне
Цара Лазара. По предању ову другу цркву су разрушили српс-
ки устаници јер се у њој налазила гробница са натписом Вук а
они су мислили да је реч о Вуку Бранковићу. Иконостас и оста-
ле утвари из те цркве су пренете у Лазарицу која пре тога није
била у функцији премда постоји могућност да је обнављана
1804. године. Током периода од 1806. до 1813. године црква је ве-
роватно донекле обновљена а добила је и звоно, изливено у
београдској Тополивници, које јој је даривао сам Карађорђе.
Премда је било покушаја да се црква оспособи за службу одмах
по ослобођењу последњих дана 1832. године, црква је сређена

тек у пролеће 1833. године а освештана почетком лета 1833. го-

дине.
По запажањима Михаила Валтровића Лазарица је вероватно
била живописана још у средњем веку јер је он 1888. године от-
крио остатке старог живописа у поткуполном делу. Нови живо-
пис је урадио Живко Павловић 1843. године, непосредно пре
него што је 1844. године довршио иконостас у истој цркви.

УДК: 94(497.11)"1804/1813"
ПРИЛОЗИ ИЗ КАРАЂОРЂЕВЕ
УСТАНИЧКЕ СРБИЈЕ, С ПОСЕБНИМ
ОСВРТОМ НА ОБНОВУ ЦРКАВА У
ТЕМНИЋУ
ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ1
НАРОДНИ МУЗЕЈ
ПАРАЋИН
АПСТРАКТ: У раду се обелодањују неке дилеме и подаци који су у

бележницу истраживача Горњег Великоморавља ушли разним по-
водима а нису из ње изашли без остатка, из било којих разлога.
Овај покушај расветљавања тих питања треба схватити условно,
уколико нису до краја расветљена. Тежиште је на нахијама – кнежи-
нама, војводама – кнезовима, на причи о Карађорђу на Морави код
Обрежа 1810. године пред Варваринску битку, а повод је обнова цр-
кава Светог Јована у Орашју и Светог Николе у Својнову. У вези са
1. petkovic.dj@gmail.com
ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ 427

нахијама, поставља се питање броја, као и зашто све нахије нису,

како је на почетку Устанка предвиђено, имале своје заступнике у
Правитељствујушчем Совјету Сербском, што посебно важи за тзв.
„отргнуте нахије“, каква је била и Параћинска. Аутор сматра да у Ја-
годинској нахији за време Устанка, нису биле три, већ само две кне-
жине (Левач и Темнић), а да је Белица можда то била пре тога, што
се доказује сачуваним преписом дипломе војводи Јевти Касавићу,
по оцу Станојевићу. Посебно је указано на рашомонијаду око име-
на и краја живота овог темнићког (јагодинског) кнеза из Обрежа.
На крају рада, бележи се чињеница о обнови цркава у Темнићу 1812.
године, која се сада јубиларно обележава (1812-2012).
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Први српски устанак, Карађорђе, нахија, кнежина,
војвода, кнез, Јевта Касавић, Стојан Брка Ненадовић, црква Св. Ни-
коле, црква Св. Јована.
Уводне напомене
Обрадовао ме је позив Центра за митолошке студије у Рачи
да се, после неколико година ћутања, још једном огласим у
Митолошком зборнику, односно да својим прилогом, вероват-
но последњим, обзиром на болест и године, учествујем на јед-
ном еминентном научном скупу (у то не сумњам). Позив ме је
обрадовао али и забринуо, шта ја, локални истраживач про-
шлости, са територије која је у Карађорђевој Устаничкој Ср-
бији имала периферни карактер, уз оно што сам већ написао и
публиковао, могу још да допринесем у расветљавању тог бур-
ног времена. Дуго сам се мучио око тога. С једне стране, изазов
са самим поменом Карађорђа, који је самом својом величином
мамац коме се не може одолети, а с друге, страх да се не пости-
дим оним што ћу написати, јер сам се увек трудио да међу
еминентним стручњацима мој прилог буде скроман и односи
се искључиво на простор горњег тока Велике Мораве, Параћин-
ска и граничне нахије. Нека на организатору – уреднику Мито-
428 ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ

Прилози из Карађорђеве устаничке Србије…
лошког зборника, како је то уобичајено, без љутње с моје стра-

не, буде последња реч, нека он на себе прими одговорност да
ли ће пустити у зборник, односно на научни скуп ово што ћу ја
срочити.
Мада сам нека од ових питања дотицао у својим досада-
шњим радовима, подстакнут јубилејима Устанка (1804-2004),
прегледом бележнице констатовао сам да их нисам исцрпно
презентирао, увек је остајало још по нешто, било као дилема,
одраз несигурности, недостатак литературе, немоћ да се уђе у
срж питања без остатка. То не значи да ћу у свом науму овом
приликом у потпуности успети, али и у покушају, што овај
текст јесте, треба видети позитиван напор, жељу да се још не-
што позитивно уради. Писати о Карађорђевом времену, па и
кад се о историографском тексту ради, не може се другачије,
бар ја то нисам у стању. Пошто због година и болести избега-
вам путовање, користио сам литературу која ми је била при
руци, у параћинској библиотеци и код куће, уз раније белешке
са читања.
Кнежине – нахије
Када је ова стварносна и историографска дихотомија у пита-
њу, стекао сам уверење, да је на општем плану јединствена
презентација која се у најкраћем може овако описати. Турци су
у својим пашалуцима, па и у Београдском, као своје мање ад-
министративне управне јединице имали нахије, уз кадилуке
(судска власт). Седишта нахија су били градови или паланке,
насељени углавном турским живљем, све до Устанка. Истовре-
мено егзистирају и кнежине, једна или више кнежина у на-
хији, на челу са обор кнезовима. Турци су у Београдском паша-
луку, по организацији из 1796. године, имали 12 нахија с тима
што је свака нахија имала обор кнеза постављеног или по-
тврђеног од Султана. Остаје отворено питање, да ли је поред

ових нахијских обор кнезова, тамо где је у нахији било више

кнежина, било и посебних кнезова за кнежину, или је пак он и
тамо био кнез, односно да је кнез једне од кнежина биран за
обор-кнеза нахије и од Турака потврђен. Да ли су ти обор-кне-
зови били бератлије, како неке од њих у историографској лите-
ратури обично називају, а, по свему судећи, са наследним кне-
жевским правом јесу. Питање је усложњено чињеницом да су
бројни обор-кнезови, непосредно пред Устанак, побијени у да-
хијској акцији, познатој као „сеча кнезова“. И сеоска насеља су
имала своје кнезове-кметове, што се такође у историографској
литератури недоследно пише све до данашњег дана. Колико је
и какав утицај био српског народа на избор обор-кнезова и
кнезова у кнежинама, остаје као предпоставка уз градирање, не
само од историјске ситуације него и од историографа који су се
тиме бавили. Седиште кнезова је било изван седишта нахија,
тамо одакле су кнезови били.
Карађорђева Устаничка Србија је била држава специфичног
карактера, чија је основна одлика перманентно ратно стање, уз
повремена релативно мирна раздобља. Но, она је, са гледишта
Међународног јавног права, била непризната држава, без
правно регулисаног статуса. Сувереност устаничке власти на
територији која је сматрана својом (нешто проширен дотада-
шњи Београдски пашалук) брањена је организованим наро-
дом, народном војском, на челу са војводама израслим из по-
буњеног народа, без обзира да ли су то дотадашњи кнезови
или сасвим нове личности. Ти људи су се, уз нешто обогаћену
структуру из редова свештенства и самог народа, према при-
лици, окупљали на устаничким скупштинама; из њихових ре-
дова су бирани чланови новоустановљеног Правитељствујуш-
чег Совјета; од њих су биране делегације за преговоре са
Турцима или слате код представника великих сила, углавном
код Руса и Аустије. Војводе су стале на чело народа свога краја
у време „буне на дахије“, било позване од Карађорђа (нај-

чешће), било послате у одређене крајеве, опет с његове стране,

али је било и самоиницијативних, па с његове стране при-
хваћених. Отуда шаренило у њиховом статусу (велике војводе,
мале војводе, војводице), све до реорганизације врховне власти
устаничке државе 1811. године, када су од стране Карађорђа и
Совјета подељене војводске дипломе са јасно разграниченом
територијом кнежине (набрајањем села у њој) за сваког војво-
ду.
Та организација из 1811. године, односно територија коју је
тада Устаничка Србија покривала, призната је као аутономија
у Турском царству по Букурешком миру између Русије и Тур-
ске 1812. године, значи, једним међународним уговором. Та
унутрашња организација и територијални оквир послужиће у
овом тексту, да се у односу на њих сагледа историографска
фактографија, у првом реду са позиције, из угла, истраживача
прошлости једног краја Карађорђеве Устаничке Србије. Не
знам да ли ће бити обележен овај јубилеј, 200. годишњица Бу-
курешког уговора, а он је за Србију био од изузетног значаја.
Београдске и „отргнуте“ нахије

Параћинска нахија је једна од шест тзв. „отргнутих нахија“,
што значи да пре Устанка, и у прве две године Устанка, није
припадала Београдском пашалуку, односно Карађорђевој Ус-
таничкој Србији. Тек устаничким продором према југу јануа-
ра 1806. године, са циљем „да се заузму повољнији положаји за
одбрану“, уз душну подршку локалног српског становништва,
прикључена је Карађорђевој Устаничкој Србији. Уобичајена је
историографска флоскула (реторичка празна реч, по
Вујаклији), да се ради о шест „отргнутих нахија“, као што је то
и уобичајена бројка од 12 нахија Београдског пашалука. Погре-
шио би онај који би рекао да је Устаничка Србија имала 18 на-
хија (12+6), али ако би написао другачије, опет не може бити

сигуран колико их је тачно било, јер то до детаља ни до данас

није разрешено.
Никоме, наравно, не треба замерити што се држи стандар-
дизованих бројева (12+6), пошто су они и у енциклопедијским
издањима, као и у великим синтезама. (Стојанчевић В. 1981: 68,
69, 78…) Мора се даље указивати на потребу да се и то питање
на најприближнији начин реши, коришћењем и турских изво-
ра. Несумњиви експерт за ова питања, Академик Стојанчевић,
после анализе валидних устаничких докумената, закључио је:
„Из ова два најважнија документа Устаничке Србије произлази
да је било двадесет и три нахије са, колико се може закључити,
22 магистрата, пошто је у Ужицу био заједнички магистрат за
Старовлашку и Ужичку нахију! (…) У овом погледу најмање је
јасна, од свих крајева ослобођене Србије, административна си-
туација на простору од Мораве до Тимока, тј. на истоку од Па-
раћина и јужно од Крајинске нахије.“ (Стојановић В. 1994: 227)
У овај број је укључена и Параћинска нахија са магистратом у
Параћину.
Суптилном анализом другостепених извора, Академик
Стојанчевић извлачи закључке о још две нахије са магистрати-
ма (Гургусовачка – Тимочке и Заглавске – са седиштем магис-
трата у Гургусовцу; Ражањске са Алексиначком са седиштем
магистрата у Ражњу), што повећава број нахија на 27 са 24 ма-
гистрата. Он наводи и један аустијски извор, сачињен одмах
након пропасти Устанка, са 25 нахија. (Стојановић В. 1994: 227-
228)
Пошто је Параћинска нахија неспорна из свих поменутих
докумената, ваља додати један историјски докуменат од 8. ав-
густа 1807. године (Родофиникинов извештај) из кога произи-
лази да је у том тренутку Параћинска нахија заједно са Ра-
жањском и Алексиначком, а да јој је старешина кнез Милић
(Томић), што се налази у раније поменутој литератури. Акаде-
мик Стојанчевић с правом није придао посебан значај овом до-

кументу, али је код констатације о постојању магистрата за Ра-

жањску и Алексиначку нахију са седишем у Ражњу ставио
ограду „изгледа“. (Стојанчевић В. 1994: 222, 228)
Управо зато слободан сам да ово прокоментаришем, по оно-
ме што сам ја до сада прочитао у документима и историограф-
ској литератури. Од прикључења Параћинске, Ражањске и
Алексиначке нахије Устаничкој Србији јануара 1806. године,
оне су постојале као самосталне нахије, а прве две су имале си-
гурно своје војводе (Параћин Илију Барјактаревића из Извора,
Ражањ Ђорђа Крагића из Скорице, а по његовом страдању на
Чегру, Петра Ђорђевића, његовог сина до пада Делиграда 1813)
и своје кнезове (Параћин Вељка Миљковића из Параћина, Ра-
жањ Милића Томића из Ћићевца). Што се Алексиначке нахије
тиче, она је имала специфичан статус, због Делиграда изграђе-
ног на граници између Ражањске и Алексиначке нахије. По-
миње се њихов бимбаша Перша, али нити на војводу нити на
кнеза нисмо наишли.
Посебно би било занимљиво ставити под критичку лупу
тврдњу да је Карађорђева Устаничка Србија имала чак 29 на-
хија, пошто у сећањима учесника Устанка, у сачуваним доку-
ментима и протоколима постоји несигурност и неуједначен
однос око именовања нахија и кнежина у њиховом саставу.
(Недељковић М. 1988: 191)
Ово питање остаје отворено за даља истраживања.
Нахије у управљању Устаничком Србијом

Док смо још код тзв. „отргнутих нахија“, желео бих да ука-
жем на једно интересантно питање које скоро да се озбиљније
и не помиње у историографској литератури, а то је чињеница
да ове нахије нису биле заступљене у Правитељствујушчем
Совјету Сербском. Нема ни једног имена са овог подручја за
читаво време Устанка, ни пре ни после реорганизације Совјета
1811. године.

Прота Матеја Ненадовић је у вези са принципом да свака на-

хија има свог представника у Совјету забележио у време на-
станка Совјета: „Али ваља да од сваке нахије по један советник
буде, зато Божа одмах написа од његове – Карађорђеве – стра-
не заповест да свака нахија сабере од старешина, буљубаша,
калуђера, попова, кметова и од простог народа целу скупшти-
ну и да између себе изберу најбољега, најправдољубивијега
човека, у ком сва нахија има повереније, и да га закуну да ће он
са прочим совјетницима о свему народу српском безпристрас-
но бригу носити, а наипаче о својој нахији; и да ће свакога пра-
веднога заступати и бранити, а крива, био он командант, војво-
да, буљубаша, поп, или калуђер, или кмет, без разлике и
лицемерија, кривца великога за његова дела у Синоду јавити,
Синод пак Врховноме вожду Карађорђу, који ће сагласно кри-
ва каштиговати а права одбранити. И кад се закуне, нека ту
Скупштина полномошчије с потписима целе Скупштине да-
де, нека донесе у Вољавчу, и онда ће га Синод за свога садруга
и синоџију примити.“ (Ненадовић М. 1966: 190-191) Уз ово про-
тино сагласан је Вуков исказ: „Чардаклија се такође наметао да
буде совјетник, но будући да није имао нахије, није могао ни
бити.“ (Караџић В. 1987: 154)
У једном аустријском документу с почетка 1808. године (Об-
рштер Перш шаље барону Симбшену списак српских поглави-
ца) наводи се свих 12 чланова Совјета са назнаком нахије из
које су. Изричито се каже у напомени уз тај списак: „Из Круше-
вачког, Алексиначког, Ражањског,?, из Пореча из Реке Крајена-
ри још нису одређени.“ Сравњењем са немачким извором, онај
знак питања је у ствари Параћин, јер преводилац није схватио
немачки исписано: Baragin. (Савић В. 1984: 113-114)
Што се нахија и имена чланова Совјета тиче, од свих извора,
најпоузданији је Вук Караџић који такође наводи 12 совјетни-
ка из 1807. године. Међу њима нема имена из накнадно придо-
датих нахија. Он у вези са тим што нема представника из тих

нахија даје следећи одговор: „По оној првој уредби од године

1805, да свака нахије пошље у Совјет по једнога човјека ваљало
је да буде више совјетника, јер н. п. од нахије Рудничке није
било совјетника, него је Аврам Лукић био и од Рудничке и од
Пожешке, тако није било совјетника ни од нахије Кладовске (од
Кључа и од Крајине), ни од Крушевачке, Параћинске, Гургусо-
вачке и тд.; по свој прилици томе ће бити узрок, што наши љу-
ди мисле да је 12 људи доста за сваку пресуду.“ (Караџић В.
1987: 154-155) Не улазећи овде у митопоетику бројева, посебно
броја 12, у српском народу, све до 12 апостола, ствари, ипак,
треба гледати отворених очију, тражити им, попут Вука, неке
практичне, реалистичке елементе. (Калушић Ш. 1970: 47)
Да ли се заиста од оног принципијелног става нахија-совјет-
ник одустало из, тако да кажемо, практичних разлога, да се
ефикасније делује, како то бележи Вук, отворено је питање. Он
у првом делу свог исказа има исправан одговор, када је
Београдски пашалук у питању (један заступник и за више на-
хија), али се то исто није применило на придодате нахије, а мо-
гао је тај принцип, макар симболично, да буде примењен. У
тражењу одговора на то питање, на који ће се још чекати, мо-
рају се укључити још неки моменти, примера ради:
- Како се радило о држави у настајању, са перманентним
ратним сукобима, уз краткотрајна затишја, примат војног сек-
тора над цивилним је био нужност, што значи и Карађорђев
примат као врховног вожда Устанка над Совјетом, што се одра-
жавало и на функционисање овог органа. Отуда и пормене на
челу Совјета (Матеја Ненадовић, Јаков Ненадовић, Младен
Миловановић). Међутим, војводе, радећи на оснивању Совјета,
од самог почетка нису успеле у својој намери да помоћу тог но-
вог тела ограниче Карађорђеву власт. „Насупрот пак војводс-
ким намерама, Карађорђе је успео од првог момента да Совјет
потпуно потчини себи (…) Карађорђе је, дакле, од првог мо-
мента почео третирати Совјет као свој помоћни орган, као неку

своју канцеларију која ће му олакшати посао, скинути део те-

рета, а никако као орган који ће му бити равноправан или га
ограничити у власти, а такође и као тело које ће бити под њим,
под његовим надзором.“ (Јанковић Д. 1984: 108) Те 1811. године
долази до реорганизације Совјета у два органа, управни
(својеврсна влада са министрима) и судски (Врховни суд), када
више почетни принцип и није био, као раније, актуелан.
- Све до Букурешког мира, ни једним међународним угово-
ром територија Карађорђеве Устаничке Србије није третирана
као јединствена целина. За њу је тада предвиђена одређена ау-
тономија у саставу Турске. Дотле, придодате нахије („шест от-
ргнутих нахија“) су у односу на ранији Београдски пашалук
имале са политичког становишта специфичан положај. При-
знали ми то или не, оне су у преговорима са Турцима, могле у
свако доба да буду жртвоване, ако би се добио повољан ауто-
номни статус или независност. Поред тога, преко бројке 12,
могло је увек пред Турцима да се покаже како Србијом владају
оне нахије које су они успоставили 1796. године.
Кнежине у нахији
Напред је већ било речи о томе да је још 1796. године од стра-
не Турака у Београдском пашалуку, макар формално, био ус-
постављен један самоуправни (ма колико миноран) систем
преко нахијских обор-кнезова и једног који ће бити на нивоу
Пашалука. Више као помоћна линија управе при руци турс-
ким властима, око одржавања унутрашњег реда и прикупљања
пореза. Споља гледано, по форми, нахије су, мада турске инс-
титуције, сачуване за време Карађорђеве Устаничке Србије.
Међутим, без обзира што су ратни услови налагали централи-
зацију власти, управљања државом у оснивању, значајну улогу
су имале скупштине, како на нивоу државе, тако и оне у на-
хијама, кнежинама и селима. Скупштинска традиција у српс-
ком народу континуирано је чувана: „Код кнезова се, наиме,

вршењем фактичке самоуправе стицала не само пракса у уп-

рављању народом, већ се постепено, како је расла неопходност
за њима с пропадањем Турске, учвршћивала и амбиција да на-
супрот Турака поставе свој утицај на много ширем плану, из-
ван својих села и кнежина, - да на крају постепено и потпуно
замене турске органе. Растући и учвршћујући се насупрот Тур-
цима и у одбрамбеном ставу према Турцима, ове самоуправе
нашле су у себи један потенцијал који је био усмерен самим
својим унутрашњим развојем ка стварању сопствене државе –
и то онако као што су обезбеђивале и развитак посебног српс-
ког друштва. Организоване, дакле, на тај начин, представљале
су као институција – негацију турске државе.“ (Гузина Р. 1955:
54-55)
На овим основама учињен је велики помак, остварено је ог-
ромно искуство, као потенцијал за стварање будуће независне
српске државе током Првог српског устанка. Ратне потребе су
изискивале да у Карађорђевој Устаничкој Србији приоритет
има војводски систем, а не кнежински, све до Карађорђа као
Врховног вожда. То што се из литературе све до поделе војвод-
ских диплома 1811. године стиче утисак да негде управљају
кнезови а негде војводе, само је терминолошка варка. Сви су
они у суштини војводе, с тим што су кнезови из предустанич-
ког периода задржали своје кнежевске титуле. Наравно под ус-
ловом да су они сами стали на чело побуњеног народа у својој
кнежини. Такав је случај са кнезом Јевтом у Темнићу (Јагодин-
ска нахија). Тамо где је био у другом плану у односу на уста-
ничког вођу (војводу), он је могао да задржи титулу кнеза и ба-
вио се унутар кнежине цивилним питањем, као помоћ војводи
(Параћин, Ражањ).
Од поменутих, само је Јагодинска нахија за цело време Ус-
танка имала две кнежине у свом саставу: Јагодинску (Темнић)
и Левачку. Како се ова нахија у литератури често назива и Ле-
вачком, као што и Ћупријску најчешће називају Ресавском, до-

лази се до извесне терминолошке несагласности, да не кажемо

збрке, тако да се назив нахије брка са називом кнежине. То код
Ресавске не смета, код Јагодинске смета. Зато ћу задржати па-
жњу на питању кнежина у Јагодинској нахији, где се често по-
мињу и три кнежине (Темнић, Левач и Белица). Разврставајући
кнежине (75) по нахијама (29), међу оним нахијама које имају
по три кнежине наводи се и „Јагодинска (Белица, Левач, Тем-
нић)“. (Недељковић М. 1988: 192) Након што је извршио ово раз-
врставање за целу Устаничку Србију, наведени аутор је оста-
вио значајну резерву:
„Како су скупштинском одлуком о реорганизацији државне
власти од 2. јануара 1811. године, народне старешине нахиске и
кнежинске зову војводе, међу собом изједначене у власти, то ће
се тачан број кнежина у Карађорђевој Србији моћи установити
тек по сравњивању ових војводских звања и диплома што у
овом тренутку још није могуће.“ (Недељковић М. 1988: 192)
Сачувана је и публикована, додуше у препису, војводска
диплома из 1811. године кнеза Јевте из Обрежа (Темнић) и она
ће послужити да се направи покушај у разрешењу питања: две
или три кнежине у Јагодинској нахији? Логична је предпостав-
ка да је војводску диплому са у основи истоветним садржајем
добио и војвода, дотадашњи кнез Левачке кнежине, с тим што
су у њој уписана остала (левачка) села Јагодинске нахије.
Међутим, она није сачувана, колико је мени познато.
Нећемо анализирати сачувану диплому кнеза – војводе Јев-
те у целини, јер нас овде интересује статус нахијског кнеза, од-
носно шта се у овој дипломи каже о нахији као целини: „С тим
ће селима (57) командирати и рачун од свашта давати, а у до-
говору са војводом Милојем Теодоровићем и са кметови, сваг-
де ће вам једне заповести долазити а понаособ како за војну,
тако и за проче. Да изаберете за судије у Магистрат у Јагодини,
исте кметове које изаберете да их пошаљете у Совјет где ће они
примити поученије и наставленије како ће поступати и пре-

суђивати. У нахији Вашој, да учините у Јагодини да коња за

мензулану буду и мезулџије буду. Исте мезулџије храна и пла-
та да уједанпут уредите што ће им уједанпут требовати за го-
дину, како Ви за право нађете са кметовима.“ (Јовановић Д.
2004: 83) Дилеме, дакле, нема: у том тренутку 11. I 1811. у Јаго-
динској нахији постоје две кнежине: Јагодинска (Темнић) и Ле-
вачка, пошто је из дипломе темнићког кнеза Јевте јасно да два
кнеза на нивоу нахије владају, који су истовремено кнезови
својих кнежина. На нивоу нахије немају ни једну надређену
личност, сем Врховног вожда Карађорђа и Правитељствујуш-
чег Совјета Сербског, од којих је војводска диплома добијена.
Они један другом нису ни надређени ни подређени у уп-
рављању повереним пословима која се односе на нахију као це-
лину и њене обавезе. Свако је, колико сам досадашњу истори-
ографску литературу могао да разумем, седео (живео) у своме
селу (Обреж, Црнча) а не у Јагодини, што остаје отворено пи-
тање. У једном документу кнез Јевта се потписао да је из Бачи-
не, вероватно зато што је она, после Јагодине, била најпозна-
тије место, не само у Темнићу, него и у целој Јагодинској
нахији. Или је у питању покушај скривања правог места борав-
ка? Они су, њих двојица кнезова – војвода, били „међу собом
изједначени у власти“, како каже Недељковић.
Каква је ситуација у вези са кнежинама у Јагодинској нахији
била претходних шест ратних (устаничких) година, као и у го-
динама пред устанак, тешко је са сигурношћу рећи. Међутим,
нема озбиљнијих индиција да је било другачије. Јагодинска
нахија је била подељена на источни део у односу на планину
Јухор – великоморавски део, од Јагодине до Велике Дренове и
западни део, од Багрдана до Велике Дренове на Западној Мо-
рави. Дакле, Темнић и Левач.
Ово се наглашава због тога што се у историографској лите-
ратури могу срести и другачија виђења овог питања, све до да-
нашњих дана. Тако један аутор, тврдећи у старту да је Милоје

Тодоровић био обор-кнез Јагодинске нахије, по дикцији из

текста за цело време устанка, наводећи њему подређене уста-
ничке старешине наводи изричито и Јевту Стан(к)овића из
Обрежа. Оно к у загради је коректорска грешка, у односу на до-
тадашња сазнања о презимену кнеза Јевте са војводске дипло-
ме. (Станојловић Н. 2004: 115-116)
Пошто је из напред већ цитираног јасно да овај аутор није у
праву, задржаћу се за тренутак на једном другом аутору. Он
елегантно прелази преко овог питања, узгред помињући Бели-
цу као област, уз Левач и Поморавље, па каже: „Као један од
предводника устанка, Милоје је постао један од седам српских
војвода именованих 1811. године (уз Стевана и Јована Јаковље-
вића, Илију Вукомановића, Јевту Кисовића, Стевана Кара и
Јевту Стновића).“ (Здравковић Љ. 2004: 126) Код овог аутора, се
очигледно ради о терминолошкој збрци, тако да све војводе
који се под тим именом зову у историографској литератури,
изједначује и тврди да су добили војводску диплому 1811. го-
дине. Међутим, може се са сигурношћу тврдити, да су војвод-
ске дипломе добили само двојица дотадашњих кнезова и фак-
тички војвода у својим кнежинама, Милоје Тодоровић и
Јевта Касавић, по оцу Станојевић. Управо ова збрка која пос-
тоји у историографској литератури, не само у сећањима учес-
ника, нагнала ме је, да се у више наврата овим питањем бавим
и да постепено разоткривам које је право име кнеза-војводе
Јевте из Обрежа.
Дакле, једно су војводе по сећањима учесника устанка, као
народне вође, предводници, друго су војводе које су се намет-
нуле, по том основу као старешине кнежина, односно нахија,
или послати у одређене крајеве од стране Карађорђа да поди-
жу народ на устанак, а сасвим треће војводе које су добиле вој-
водске дипломе од Совјета и Карађорђа 1811. године. Милоје
Тодоровић и Јевта Станојевић, били су кнезови (да ли и обор-
кнезови друго је питање) и пре Устанка, водили су своје кнежи-

не од почетка Устанка, што значи биле су тамо њихове фактич-

ке војводе, мада су и даље титулисани као кнезови, с тим што
је то фактичко стање санкционисано (потврђено) војводским
дипломама из 1811. године. То што се у Левчу појављују као
војводе браћа Јаковљевић а у Темнићу Стеван Кара, значи само
да су у једном делу тих кнежина они водили народ у борбама,
али то не умањује улогу поменуте двојице кнезова-војвода за
кнежине, односно Јагодинску нахију као целину. Значи, те го-
дине у Јагодинској нахији нити има више војвода са војводс-
ким дипломама, нити више кнежина, две кнежине – двојица
војвода. Оно обор-кнез може да значи само да су они били ис-
товремено на тој функцији за Јагодинску нахију. Да ли и за
време Турака, пред Устанак, што је мало вероватно, али се не
може потпуно искључити, али сигурно је да су били, не само
кнезови својих кнежина за време Устанка, већ и за Јагодинску
нахију као целину, што је војводским дипломама 1811. године
само потврђено и од тада око тога нема дилеме.
Контраверзе о имену кнеза – војводе Јевте из Обрежа

Добро је, чак пожељно, да се о неким питањима из историог-
рафије појављују различита мишљења, да се осветљавају из
различитих углова, али није добро када се извесне чињенице,
а тако је, примера ради, име историјске личности исписује та-
ко различито, да се под различитим именима крије иста лич-
ност, чак и у истим корицама. Мада сам о томе нешто већ пи-
сао (Петковић Ђ. 2006: 37-46), има додатних података о кнезу –
војводи Јевти из Обрежа које треба презентирати јавности.
Утолико пре, што се у међувремену, од појаве тог текста,
јављају нова издања са истим или новим грешкама. Тако се у
новом издању једне веома озбиљне и посве вредне књиге, без
обзира што је произашла као приватна иницијатива, кнез Јев-
та опет јавља у двема одредницама: Јевта Н, обор-кнез из Об-
режа и Јевта Кисовић из Бачине. Узгред да кажем, у оба из-

дања сам наведен као први сарадник на тексту, мада сам за

прво издање дао бројне одреднице за Темнић и Ћићевац, а за
друго сам послао допуне. Нисам помињао одреднице о кнезу –
војводи Јевти, пошто сам знао да аутор има мој поменути
текст. (Симоновић С. 2011: 163, 187) За разлику од енциклопе-
дијских одредница, у основи погрешних, други аутор, уз ко-
ректну биографију, именова га као: Јевта Бркић из Обрежа
(код Варварина). (Микић С. 2010: 76)
Рашомонијада са именом кнеза Јевте траје од почетка Устан-
ка, пошто се у првим документима двоструко потписао: на не-
кима Јевта Касавић (читано при приређивању за штампу као:
Кисовић и Косовић). У каснијиј документима га налазимо као
Јевта, кнез Јагодински, или кнез Темнићки, али и као: Јев-
фимиј Косович.
Својевремено сам био рецензент монографије о општини
Варварин Топлице Симића, у којој се наводи више извода из
историографске и мемоарске литературе (Лазар Арсенијевић
Баталака, Константин Н. Недадовић) и докумената („Закон
Совјета“ из 1805, „Прошеније Султану“ с почетка 1806). и дру-
гих, у којима се помиње име кнеза Јевте (Јефте). Приметио
сам да га аутор ове мнографије, на основу својих сазнања из са-
мог Обрежа, именује као Јевта Бркић. Скренуо сам аутору па-
жњу да при коначној редакцији рукописа за штампу, слободно
упише Јевта Касавић, јер су Јевта из Обрежа и Јевта Кисовић
из Бачине једна иста личност, што је разрешено код Станоја М.
Мијатовића, у његовој атропогеографској студији о Темнићу
из 1905. године, а она је аутору позната према наведеној лите-
ратури на крају рукописа. Тада, 1995. године, нисам знао да је
сачувана и публикована Јевтина војводска диплома, при чему
је његово име протумачено као Јевта Становић. Сматрајући
да је то довољно, аутор поменуте монографије само је на јед-
ном месту исписао: обор-кнез Јевта Бркић – Касавић, на ос-
талим оставио је углавном: Јевта Бркић. (Симић Т. 1995: 42, 44,

45, 174) На неким местима, аутор је употребио само кнез Јевта,

додајући му неки од епитета. Када сам аутора касније, по из-
ласку књиге из штампе, упитао зашто је то тако урадио, рекао
ми је, да је његова мајка из фамилије Бркића у Обрежу, да се у
тој фамилији с колена на колено, преноси да су пореклом од
неког кнеза и да то не може да буде нико други до кнез Јевта.
Касније сам дошао до књиге Добривоја Јовановића, чије сам
друго издање из „Корена“ напред цитирао, где сам нашао био-
графије кнеза Јевте Становића и Јефте Кисовића, али и крат-
ку биографију Стојана Брке: „Рођен је у Својнову. У време
Првог српског устанка био је обор-кнез. Стојан је дао свог сина
Симу у залог Турцима да се Срби више неће бунити.
Сахрањен је код цркве у Својнову.“ (Јовановић Д. 2004: 102)
Између ова два издања, појављује се монографија села Обре-
жа из пера Александра Д. Цветковића, археолога, који је крајем
XX века предавао историју у обрешкој основној школи. Ту сам
нашао ово сазнање: „Бркићи воде порекло од Стојана Брке, на-
званог тако зато што је имао веома дуге бркове. Са женом Ду-
шанком имао је само једног сина, Милоја. По причању њихово
старо презиме је било Ненадовић. За успомену на свог деда
Стојана, Милојев син Мита је узео презиме Бркић.“ (Цветковић
А. 2000: 35) Први је Стојана Брку забележио Јован Мишковић. У
његовом раду који ми је при руци само је нотиран. (Мишковић
Ј. 1885: 224)
Станоје Мијатовић је запазио да је на размеђи између XIX и
XX века било скоро 200 породица од Касавића, нашао их је у 4
насеља (Срње, Обреж, Својново и Поточац), а Бркиће само у
Обрежу, за које је забележио да су старинци, ја додајем да по
тим подацима не славе исту славу са Касавићима. (Мијатовић
С. 1905: 324, 375-376, 379-380) Касавићима презиме долази од
краја одакле су са Косова дошли, Касаве, било да је у питању
село или крај. То ми је потврдио Томислав Марјановић из По-
точца, у чијој породици се чува успомена на то. Мијатовић је

за њих констатовао да су у Темнић дошли пре 180 година. Када

тај податак ставимо под историографску лупу, реално је за-
кључити да је то могло бити у време Друге сеобе Срба са Косо-
ва, под Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом. (Мијатовић С.
1905: 375)
Ценећи све ове информације, ја сам одбацио могућност да је
Стојан Брка био за време Првог српског устанка обор-кнез, да
је то могао бити само после пропасти Устанка, а највероватније
након убиства кнеза Јевте после Хаџи-Продавнове буне 1814. у
којој је са Темнићанима учествовао и страдао у Београду. Дак-
ле, само кратко време пре Другог српског устанка, када он због
сина који је талац код Турака није могао да учествује и када
примат има Милета Радојковић.
Што се тиче презимена Становић, осим на војводској дип-
ломи, кнез Јевта није нигде употребио. То би било презиме по
мајци. То у овом случају, уверен сам, није у питању. У питању
је презиме Станојевић, да је забуна настала или при преписи-
вању или при публиковању дипломе.
Да закључим: обор-кнез Јевта из Обрежа са сигурношћу се
може рећи звао се Јефтимије (крштено) Јефта Касавић, по
оцу Станојевић.
Јубилеј обнове храмова у Темнићу 1812

После победе над Турцима у славној битци на Варваринском
пољу 1810. године, захваљујући и здушној помоћи руске војске
на челу са грофом Орурком, за овај погранични крај је насту-
пило време релативног мира. Народ је могао да се окрене при-
вредним, али и духовним активностима. Једна тако значајна
победа, могла је да буде снажан замајац на том плану, захвали-
ти се Богу обновом храмова.
Изнећу два примера, обнову два храма из Темнића, који су
обновљени 1812. године, у време Карађорђеве Устаничке Срби-

је, када је кнежином Темнић управљао кнез-војвода Јевта Каса-

вић. Сигурно је да су у тој обнови храмова учествовали, зајед-
но са народом, и ова двојица поменутих народних старешина,
Стојан Брка Ненадовић и Милета Радојковић. Ово истичемо
због тога што се појављује интересантна чињеница да су њих
тројица сахрањени код три првообновљена храма у Темнићу
(Орашје, Својново, Варварин – обновљену за време кнеза Ми-
лоша).
Пошто је обнови прва два храма сада јубиларна година
(1812-2012), Књижевна колонија „Јухорског ока“ са с(р)едиштем
у Својнову, обележила је овај јубилеј, пригодним излагањем о
њиховој прошлости.
Јоаким Вујић о манастирима у Својнову и Орашју

Обилазећи Србију 1826. године, Јоаким Вујић је забележио
следеће:
„Свети Никола. Овај манастир лежи на лепом
месту измежду шумни гора, на једном потоку. Црк-
ва је скоро сва порушена, јербо су је Турци попалили
и похарали; зато и горњег свода нема, него је с дас-
кама покривена. Основатељ овог манастира био је
кнез Лазар, а храм церкве јест свјати отац Николаје.
(Уз ове речи, у фусноти стоји примедба приређивача
издања које користим, Јована Ердељановића: Манас-
тир Св. Николе сад је црква села Својнова.) Ову цер-
кву покрио је и неке мале келије дао је устроити г.
Милета Радојковић, кнез нахиски, из села Катуна.
Овде нема ни једног калуђера, него свештеници, то
јест поп Јанко и поп Милош из окресни села, о праз-
ници и недељама овамо долазе и богослуженија тво-
ре, а вместо калуђера јест један мирски младић,
именом Ђорђије ђак, који овај манастир чува. К

овом манастиру принадлеже и неки мали грунтови,

обаче он не плаћа Турчину спахији ни паре, јербо
лежи на земљи еминској.“ (Јоаким Вујић. 1901: 134)
О другом напред поменутом храму Вујић је записао:

„Орашје. При концу овог села находи се један ста-
ри манастир, који се равно именује Орашје и сада
нема никаквог калуђера него је потпао под мирску
церкву, и свешченик ове церкве, са сингелијом пот-
вержден, зове се чест. отац Радован Василијевич.
Церква ова јест мала и споља горе има једно труло.
Основатељ ове церкве био је св Милутин, краљ Серб-
ски, а храм је свјати Јоан Претеча, 24. јунија. Церква
унутра јест свуда измолована, пак у женској препра-
ти више врати к востоку стоји овај натпис: сеи мо-
настир Обор-кнез Јевта патоса и пола двери откупи
на свои спомен живима за здравље, а мртвима за ду-
шу. 1812 Јунија 17. (Напомена: Прилагођено савреме-
ној транскрипцији.) Обаче у време рата серпског
вожда г. Петровича бјаше ова церква от Турака по-
паљена, разорена и много тиранства и разбојничест-
ва по њој почињена. Ништа мање опет за то по не-
ком малом времену бјаше иста церква помошчију
благоверни христијана паки возобновљена и поп-
рављена. Ова церква держи неки грунд за који отац
Радован 12 гроша главнице на годину плаћа и от
сваког плодородија Турчину спахији даје десетак.
(Напомена приређивача издања из фусноте: Манас-
тир је Орашје био доиста врло стара грађевина. У
време Мустај-пашино године 1797. народ га је био
обновио. Његова даља судбина види се из горњег
описа. Он је и сад мирска црква села Орашја.) (Вујић
Ј. 1901: 137)

Цркве у Орашју и Својнову

Пошто у историографској литератури о овим храмовима по-
стоје контраверзни подаци, упућују се истраживачи и знати-
жељни читаоци на најновије прегледне текстове о томе, уз њи-
хов кратак коментар овде с моје стране:
- Нема разлога у овом случају да се не верује народном

предању, када је настанак ових храмова у питању, како
их је Вујић забележио. Бар у начелу, да је храм у Ора-
шју старији од храма у Својнову.
– Оба храма у току своје историје били су и манастирс-
ки, и мирске цркве, што значи са различитим статусом.
– За оба храма су остала предања да су се у њима лечили
рањеници из Варваринске битке, мада озбиљнијих
историографских доказа нема, осим чињенице да је на
њима нешто рађено 1812. године. Код Вујића је то изри-
чито наведено за Орашје. За Својново се ослонац може
наћи код Небојше Ђокића: Црква у Својнову је обновље-
на и освећена „за владу вожда Карађорђа“ 8. децембра
1812. године. Он је то навео по Павлу Васићу.
– За Орашје бих поверовао да је последњи пут, од стране
Турака, паљено за време Карађорђа, било 1809. године,
када су Турци били и у Темнићу, пошто су освојили
Делигрд (тада је спаљена и капела испод Својнова код
садашње цркве Св. Петке), или између бојева на Јасици
и Варварину, када се зна да су продирали дубље према
Левчу. То може да буде и 1813. године, по пропасти
Првог српског устанка. За Својново, највећа је вероват-
ноћа, да је последње страдање од Турака било 1815.
године, када се овде водила борба између Турака које је
предводио син чувеног Кара Фејзе и где се истакао и
страдао Старац Пејко (о томе је сачувано предање код

његових потомака у Својнову; с једним од њих, Томом

Пејковићем, сам о томе недавно разговарао.) (Јовановић
И. 2007: 47-50; Јовановић И. 2010: 201-206; Ђокић Н. 2011:
324-344)
Контраверзе о судбини темнићских кнезова.

Овде је погодна прилика да се, ради целине текста, пошто
сам о томе и раније писао, укаже и на контраверзе о животном
крају и месту вечног починка војводе Јевте Касавића. (Петко-
вић Ђ. 2006: 38)
Милан Ђ. Милићевић је први на то указао и показао пут по-
томцима, како треба трагати за гробовима предака. Он о кнезу
Јевти каже:
„Јокић за њега каже кратко: 'Погибе на Београду', па се узи-
мало да је морао пасти 30 новембра 1806, кад је варош београд-
ска отета од Турака.“ (Милићевић М. 1979: 202) Потом цитира
Јоакима Вујића, онај натпис из цркве у Орашју, па закључује:
'Ако је ово онај кнез Јевта из Обрежа, онда је јасно да је био жив
1812, а тада већ на Београду није било боја. Или, дакле, кнез Јев-
та из Обрежа није пао на Београду 1806, или овај Кнез Јевта
што је патосао Манастир Орашје са свим други човек. Тек гро-
бови својим записима, могли би расветлити ову таму, али за-
писи тих још нисам могао добити, ма да сам се, неколико пута
обраћао познаницима у Темнићу.“ (Милићевић М. 1979: 203)
Милићевићеву дилему о страдању кнеза Јевте у Београду,
потомци су у међувреену отклонили историјском чињеницом
да је погубљен од Турака 1815. године, заједно са још 150 људи
из Јагодинске нахије, после гушења Хаџи-Проданове буне
1814. године. Међутим, где је сахрањен, у Орашју или Београ-
ду, још није до краја разјашњено. Топлица Симић је записао:
„Обор-кнез Јевта (…) заједно са браћом војводама левачким
Стеваном и Јованом Јаковљевићем 1814. године пошли на веру
Милоша Обреновића у Јагодину, где их је са још око 150 нај-

виђенијих људи Јагодинске нахије предао Турцима, а они по-

вели везане (оковане) у Београд, где их је Сулејман-паша на
Савиндан 1815. погубио набијањем на колац. Хроничари су за-
бележили да је глава великога кнеза Јевте набијена на колац.
Његову утробу крвави турски џелати повели су калдрмама
београдским да заплаше непослушну и бунтовну рају. Народ
Темнића сакупио је 2500 дуката, откупио тело свога кнеза и до-
стојно га сахранио у цркви у Орашју.“ (Симић Т. 1995: 67) Из
овога није јасно, да ли је с телом у Темнић донета и глава или
је она остала у Београд. Треба проверити информацију, узгред
сазнату, да се у старом гробљу Лештани према Вишњици
(Београд) налази споменик са именом кнеза Јевте.
О обор-кнезу Стојану Брки Ненадовићу, полазећи од цити-
раних аутора када су разрешаване контраверзе поводом имена
кнеза - војводе Јевте, написао сам енциклопедијску одредницу
која се налази у оба поменута издања: „Стојан Брка, обор-кнез
Темнића. Личност која је у историографској литератури
скромно забележена. Обор-кнез Темнића је највероватније
постао пошто је кнез Јевта из Обрежа убијен после угушења
Хаџи-Проданове буне 1814. године. Забележено је да је С. свог
сина Симу као залог дао Турцима да се Срби неће бунити.
Отуда њега нема у Другом српском устанку, када у Темнићу
имају примат Милета Радојковић из Катуна и Никола Мандр-
да из Пајковца. Сахрањен је код цркве у Својнову, те се отуда
може срести податак да је рођен у Својнову. Ветроватније је да
је из Обрежа, пошто код обрешких Бркића постоји сећање да
им је предак био кнез, док код својновачких тога нема.“ (Симо-
новић С. 2011: 429)
Појава контраверзе око имена његовог сина, тешко да ће
моћи да буде лако отклоњена. По мом мишљењу, није искљу-
чено да је син дат Турцима (Сима) касније из памћења потома-
ка избрисан, тако да се помиње само други син (Милоје) који у
Обрежу има потомке до данашњих дана.

Двестогодишњица (1812-2012) обнове храмова у Орашју и

Својнову леп је повод да се, као захвални потомци, сетимо ве-
ликог вожда Карађорђа коме обележавамо 250 година од
рођења, али и његовог војводе Јевте Касавића из Обрежа, као и
других знаменитих људи, у Својнову код цркве сахрањеног
Стојана Брке Ненадовића и Милете Радојковића, сахрањеног
код цркве у Варварину, пошто сам уверен да су сва тројица, за-
једно са ондашњим народом, учествовали у обнови цркава у
Орашју и Својнову.
Прича о Карађорђу на скели код Обрежа 1810

Једна опаска мог саговорника, Томе Пејковића из Својнова,
када смо недавно разговарали код цркве у Својнову, побудила
ме је да и тај догађај овде поменем. Помињући Варвариску
битку 1810. године и обнову цркава у Темнићу, он је поменуо
још један догађај, једну причу из народног предања о сукобу
кнеза Јевте и Карађорђа: „Вероватно се покајао што је убио
оног момка на обрешкој скели, па је помагао обнову цркава па
и ове.“ Мислио је на Карађорђа. Времена су била сурова а на-
род их преноси и чува у свом памђењу, према својим тешко до
краја ухватљивим критеријумима. Мени је била позната та
прича, овде ћу је пренети како сам је нашао записану и публи-
ковану, мада сам је слушао и нешто разуђенију:
„Успомену на свога деду и његову свађу са Ка-
рађорђем чува Топлица Симић, бунтован и непоко-
ран, као и дед му. А било је то кад оно Јевта вожду
тврдоглаво не хте да поклони три бурета вина, а Ка-
рађорђе, јаростан, напусти варвариску битку оста-
вивши је руском грофу Орурку на команду и преко
скеле обрешке оде за Параћин, тобоже тамо Турке да
сачека. Кад осиони Петровић једним замахом са-
бљом преполови поносног младог обрешког ске-

леџију што гласно не зајеца, но увређеном вожду до-

стојанствено баци у лице истину о разлогу
неразумне наредбе да се скелаџије бичују што брже
не возе – Карађорђе своју нервозу пред могућу бит-
ку с Турцима не беше ублажио Јевтиним вином.“
(Симић Т. 1996: 143)
Овом причом закључујемо своје скромно излагање са комен-
тарима својих бележака која се односе на горње Великомо-
равље из времена Карађорђеве Устаничке Србије, чиме се као
потомци одужујемо својим славним прецима.
Путешествије по Сербији, од Јоакима Вујића, прва књига, Српска
књижевна задруга, Београд, 1901.
Ружица Гузина, Кнежина и постанак српске буржоаске државе, Кул-
тура, 1955.
Деловодни протокол Карађорђа Петровића, приредили: Миле Неде-
љковић, Миливоје Станковић, Новинска радио-информативна
и издавачка организацја „Светлост“, Центар за културу „Душан
Петровић Шане“, Крагујевац, Топола, 1988.
Небошјша Ђокић, Прилог познавања историје две средњевековне цр-
кве посвећене Светом Николи у Својнову и Браљини. У: Капија
Поморавља тематски зборник, Скупштина општине Варварин,
Историјски архив, Крушевац, 2011.
Љубинка Здравковић, Кнез Милоје Теодоровић и његова заоставш-
тина. У: Корени II, Историјски архив, Јагодина, 2004.
Историја Српског народа, пета књига, први том, Од Првог устанка
до Берлинског конгреса 1804-1878, уредник пете књиге Владимир
Стојанчевић, Српска књижевна задруга, Београд, 1981.
Драгослав Јанковић, Српска држава Првог устанка, Нолит, Београд,
1984.
Добривоје Јовановић, Јагодинска, Ћупријска и Параћинска нахија у
Првом српском устанку 1804-1813, Историјски архив, Јагодина,

1994.; Исти, исто, У: Корени I, Јагодина, 2003.

Иван Јовановић, Манастир Орашје код Варварина – прилози за про-
учвање историје манастира. У: Корени V, Историјски архив, Ја-
година, 2007.
Иван Јовановић, Село и манастир Орашје код Варварина. У: Расинс-
ки анали 8, Историја Поморавља и два века од Варваринске бит-
ке, тематски зборник, Историјски архив Крушевац, 2010.
Калушић Ш, П. Ж. Петровић, Н. Пателић, Српски митолошки речник,
Нолит, 1970.
Вук Стеф. Караџић, Описаније Србије, изабрана књижевна проза, из-
бор и напомене Милорад Ђурић, Српска књижевна задруга,
Слободан Б. Микић, Темнић у борбама за слободу, ауторово издање,
Варварин, 2010.
Станоје М. Мијатовић, Темнић, антропогеографска студија, СКА,
Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа
новијега доба, репринт издања из 1888, „Слово љубве“, Београд,
1979.
Јован Мишковић, Кратак опис Јагодинског округа. У: Гласник српског
ученог друштва, LXIV, Београд, 1885.
Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, Нолит, Београд, 1966.
Ђорђе Петковић, Покушај разјашњења контраверзи у савременој ли-
тератури о историјским личностима Поморавља с почетка
XIX века. У: Корени IV, Историјски архив, Јагодина, 2006.
Прота Матеја Ненадовић, акта и писма, приредио Велибор Берко
Савић, Дечие новине, Горњи Милановац, 1984.
Топлица Симић, Варварин, Скупштина општине, Варварин, 1995.
Топлица Симић, И на небу и на земљи, аналекта, Дом културе „Херој
Мирко Томић“, ДДИП „Вук Караџић“, Варварин, Параћин, 1995.
Слободан Симоновић, Мала енциклопедија крушевачког краја,
Librokompany, Краљево 2006; Исти, Енциклопедија Крушевца и
околине, Milirex, Београд, 2011.

Нинослав Станојловић, Кнез Милоје Тодоровић (1762-1832) и његови

потомци. У: Корени II, Историјски архив, Јагодина 2004.
Владимир Стојанчевић, Први Српски устанак, огледи и студије, Вој-
на књига, Београд, 1994.
Александар Д. Цветковић, Обреж, историјско-топографска моногра-
фија од настанка до 1941. године, КПЗ, Београд, 2000.

ĐORĐE PETKOVIĆ
ПРИЛОЗИ ИЗ КАРАЂОРЂЕВЕ УСТАНИЧКЕ СРБИЈЕ С

ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА ОБНОВУ ЦРКАВА У
ТЕМНИЋУ
Резиме
У раду се указује на чињеницу да у историографској литератури
није до краја расчишћено питање броја нахија у Карађорђевој
Устаничкој Србији. Уобичајени подаци о 12 нахија у Београдском
пашалуку и о 6 тзв. „отргнутих“ нахија су флоскуле, присутне и у
енциклопедијским јединицама и великим историографским син-
тезама. Њих је далеко више, али колико их је заиста било, остаје
отворено питање. Постављено је питање, зашто 6 „отргнутих“
нахија није имало своје представнике у Правитељствујушчем
Совјету Серпском, како је прописима било предвиђено. Оповргава
се податак, да је Јагодинска нахија имала три кнежине за време
Устанка, констатује се да су постојале две (Темнић и Левач), док се
за ранији период оставља могућност постојања и треће кнежине,
Белице. Разрешава се контраверза из историографске литературе о
имену темнићског кнеза – војводе Јевте Касавића, по оцу Станоје-
вића.
Констатује се значај три велика јубилеја, 250. годишњице од Ка-

рађорђевог рођења, 200. годишњице Букурешког уговора, изузетно
значајног за стварање српске државе, као и на локалу, 200. годи-
шњице обнове манастирских цркава у Темнићу, Светог Јована у
Орашју и Светог Николе у Својнову. У рад је укључено и једно би-
зарно народно предање о догађају на Моравској скели код Обрежа
1810. године, када је Карађорђе наводно убио младог скелаџију.

УПУТСТВО ЗА ИЗРАДУ РАДОВА
Лиценца
Радови које пошаљете за Зборник Центра за митолошке сту-
дије Србије објављују се под лиценцом Creative Commons Име-
новање–Дели под истим условима 3.0 нелокализована лицен-
ца.
Уговорни услови под којима је дело лиценцирано су јасно
изложени на страници: http://creativecommons.org/licenses/by-
nc-sa/3.0/rs/.
Уредништво и рецензенти Зборника Центра за митолошке
студије Србије не прихватају никакву одговорност за ориги-
налност објављених радова. Поред тога, аутори су одговорни за
језичку исправност сопствених радова.
Садржај рада
Молимо Вас да се строго придржавате одговарајућих упут-
става надлежног Министарства и овог упутства. Структура ра-
да мора бити следећа:
1) наслов;
2) поднаслов на страном језику;
3) име, средње слово и презиме аутора; електронска адре-
са у подножној напомени;
4) афилијација (установа коју наводите мора бити правно
лице – детаљније у одговарајућем упутству Министар-
ства науке);
455
5) апстракт (сажетак);
6) кључне речи;
7) сам рад;
8) литература;
9) грађа (уколико је има);
10) резиме на страном језику;
11) кључне речи на страном језику;
12) година рођења аутора, ради каталогизације.
Рад неће бити прихваћен уколико недостаје неки од наведе-
них елемената.
Форма рада
Текстови на српском се куцају искључиво ћирилицом, уз
употребу стилова. Образац за израду радова се може добити од
секретара редакције зборника. Стилови у обрасцу су именова-
ни тако да је њихова употреба јасна сама по себи.
Уколико не користите образац – што није неопходно – мора-
те водити рачуна о следећем:
СЛОВНИ ЛИКОВИ. Писма која користите морају бити у unicode

стандарду; радови писани нестандардним писменима неће
бити прихваћени, јер Центар за митолошке студије Србије мо-
ра плаћати њихову конверзију током припреме за штампу. У
таква спадају: Times New Roman, Lucida Sans Unicode, Arial, MS
Serif; можете користити и квалитетна писма доступна на ин-
тернету: Linux Libertine, било који од DejaVu писама и било
који од SIL словних ликова (Charis SIL, Doulos SIL). Последње
две породице словних ликова су погодне за транскрипцију ди-
јалекатских текстова, и за текстове из фонетике и историјске
фонетике.
Исто важи и за текстове са одломцима на грчком, црквено-
словенском или старословенском. Предлажемо Вам да употре-
456
Упутство за израду радова
бите једно од следећих писама за старословенски: Kliment Std,

Damase, док Dilyan има словне ликове за глагољицу. Сви ти
словни ликови су бесплатни и могу се преузети са интернета.
Још једном Вас упозоравамо да не користите ascii или yuscii
писма, као ни власничке словне ликове.
ТАБУЛАТОР. Табулатор се не употребљава у тексту. Уколико

имате текст у две колоне, молимо Вас да направите одгова-
рајућу невидљиву табелу.
НУМЕРИСАЊЕ. Нумерисање параграфа се не врши, као ни нуме-

рисање наслова и поднаслова. Наслови и поднаслови се син-
таксички издвајају од остатка текста. Молимо Вас да адекватно
структуришете свој рад.
НАВОДНИЦИ. У тексту користите немачке наводнике – какви се

употребљавају код нас. Пример за њих имате у овом зборнику.
Уколико пишете на страном језику, можете користити интер-
пункцију прилагођену том језику.
ЦИТАТИ. Наводи се издвајају у нови пасус кад год је то могуће.
ТАБЕЛЕ. Табеле морају бити једноставне, без боје и сенчења, и

свака мора имати наслове на језику рада и језику резимеа. Све
табеле ће бити преформатиране у зборнику, те нити треба да
се трудите да изгледају као у зборнику, нити треба да им дајете
посебан изглед.
ИЛУСТРАЦИЈЕ. Илустрације се не уносе у документ, већ се при-

лажу у посебним датотекама. У тексту само пишете наслов
илустрације на месту на ком треба да се налази, на језику рада
и језику резимеа. Графикони остају у тексту.
457
ВЕРТИКАЛНИ РАЗМАЦИ. Вертикални размаци се не уносе ручно,

већ аутоматски или никако.
СТИЛОВИ. Уколико користите сопствене стилове, именујте их

тако да њихова употреба буде јасна.
НАГЛАШАВАЊЕ. Основно правило при писању је да наглашавате

текст онако како наглашавате и у говору. При наглашавању,
најбоље је користити курзив, док су црна и подвучена слова не-
пожељна, и ваља их користити само када је неопходно. Такође,
избегавајте писање великим словима, чак и наслова.
Све остало је слободно. Можете писати текст у величини

која Вам одговара, ставити размак по свом нахођењу, и марги-
не какве год желите. Што се величине рада тиче, уколико пре-
лази педесет четири хиљаде карактера, молимо Вас да се кон-
султујете са уредником и секретаром редакције зборника.
Навођење литературе
Навођење литературе се врши по АПА стандарду, како је у
овом зборнику. Такав избор омогућава да користите аутоматс-
ке функције које постоје у Microsoft Word-у, што знатно олак-
шава посао на изради литературе. Примери из овог зборника
су адекватни. Обратите пажњу на следеће:
– парентезе у тексту се бележе ћирилицом, и понављају
се испред библиографске јединице; уколико не постоји
референца на дело, не наводите је. Парентеза се бележи
на следећи начин:
• (Презиме, година: стр. број стране) [курзивом су
обележене променљиве, црним словима стални еле-
менти].
458
– Библиографска јединица – књига, наводи се на следећи

начин:
Станишић, 2006: Станишић, В. (2006). Увод у индоевропску филоло-
гију. Београд: Чигоја штампа.
Уколико није наведена у тексту, изоставља се референца.
– Библиографска јединица – чланак из часописа, наводи
се на следећи начин:
Стојменовић, 2000: Стоjменовић, Ч. (2000). „Фонетско-fонолошке од-
лике Службе и Житиjа Стефана Дечанског (Дечански препис)”.
У: Годишен зборник (књ. 26; стр. 411–412). Скопје: Филолошки fа-
култет „Блаже Kонески”.
Уколико није наведена у тексту, изоставља се референца.
– Чланак из зборника се наводи на следећи начин (овде
без референце):
Formigari, L. (1999). „Grammar and Philosophy in the Age of Comparati-
vism”. У: Embleton S. и Joseph J. E. (Ур.), The Emergence of the mo-
dern Language Sciences; Studies on the Transition from historical-
comparative to structural Linguistics in honour of E.F.K. Koerner
(стр. 3–12). Amsterdam: John Benjamins Publishing company.
Из ових примера можете видети који су обавезни елементи

и који је њихов начин форматирања. Уколико наводите доку-
мент доступан на интернету, страну са интернета, молимо Вас
да наведете датум када је та страна посећена, или када је тај
документ био доступан.
Формат датотеке
Радови се шаљу у rtf, doc, или odt формату.
Цртежи, карте, фотографије се достављају у посебној датоте-
ци у pcx, jpg или tiff формату, у резолуцији већој од 150 х 150
тачки по инчу, иначе неће бити унети у рад. Векторски цртежи
неће бити унети у рад.
459
Начин достављања рада

Радови се достављају у електронској форми на адекватном
диску и у штампаном облику. У договору са уредником, радо-
ви се могу послати електронском поштом.
Финалне напомене
Највише пажње треба поклонити елементима које рад мора
садржати, као и елементима које литература мора садржавати.
За помоћ можете се обратити секретару редакције зборника.
460
461
CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
355:929 Карађорђе(082)
94(497.11)"1804/1813"(082)
94(497)"17/18"(082)
НАУЧНИ скуп Карађорђе - корифеј Првог српског

устанка (2012 ; Рача)
[Научни скуп] Карађорђе - корифеј Првог
српског устанка, [Рача, 15. новембар 2012.
године] / [приредио Живојин Андрејић]. - 1.
изд. - Рача : Центар за митолошке студије
Србије : Културни центар "Р. Домановић", 2012
(Крагујевац : Interprint). - 461 стр. ; 21
cm. - (Митолошки зборник = Mythology
Collection ; 27)
На спор. насл. стр. : Karageorges -

coryphée du Premier soulévemenet serbe. -
Тираж 300. - Напомене и библиографске
референце уз текст. - Библиографија уз сваки
рад. - Summaries.
ISBN 978-86-83829-47-7
a) Карађорђе (1762?-1817) - Зборници b)

Први српски устанак 1804-1813 - Зборници c)
Србија - Историја - 19в - Зборници d)
Балканске државе - Историја - 18-19в -
Зборници
COBISS.SR-ID 194668044
462

Karadjordje Korifej I Srbskog Ustanka PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Karadjordje Korifej I Srbskog Ustanka PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК

ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ

Главни и одговорни уредник

Високо племенско порекло српског вожда

Господар Ђорђе Петровић према дијалектици мита .............. 49

Рига од Фере и Карађорђе – корифеји

Непотпуна московска легендарна

Карађорђе и Рига од Фере............................................................... 113

За хронологију преношења Карађорђевих

Сфрагистичко – хералдичко – вексиколошко

Боравак Карађорђев у Ресави пред избијање устанка ......... 167

Карађорђе као командант 1809. године ..................................... 191

Организација судства у Првом српском устанку .................. 219

На источницима српске војне терминологије ........................ 239

Три осврта на дешавања у Смедереву

Лечење рана Карађорђевих устаника

Вуков допринос проучавању књижевности

Историзација гуслара Филипа Вишњића ................................ 347

Да ли је Бајронов романтизам знао

Крушевачке цркве у време Првог српског устанка ................ 407

Прилози из Карађорђеве устаничке Србије,

Упутство за израду радова ............................................................ 455

ВИСОКО ПЛЕМЕНСКО ПОРЕКЛО

THE HIGH NOBLE ORIGIN OF THE SERBIAN VOZD KARADJORDJE IN

АПСТРАКТ: У овом раду се бавимо валоризовањем високог племен-

том се врши поређење и анализа на основу паралела са пророчким

Рођење Ђорђа Петровића означава и почетак нове велике

Шумадијско село Вишевац, код Раче, најчувеније је село у

пред турским законом, Петар је принуђен да напусти Вишевац

Рођен је око 1665. године у селу Клименте – Краљи, а погинуо

До сада некоришћени етно-мемоарски материјал обиљем

у околини Гусиња. Предање каже да је „Карађорђев дјед Јован

вали, а особито и најчистије неки стари Тополац.”

То је прича коју ће поновити Јанићије Ђурић, Гаја Панте-

„Но када се Карађорђе родио у Вишевци, исту ноћ

О овом догађају зна и Карађорђев друг из детињства Гаја

„Приповедала ми је Марица, мати Ђорђијева, да

И Петар Јокић парафразира мајкине речи:

Ненадовић додаје да је код Карађорђевог оца Петра на кона-

Вукићевић додаје приповедања која тврде да је дете рођено

што слично томе учинио је и српски народ с

знак стишавања божије срџбе, склапање новог савеза с Богом,

тични су стањима која доживљавају адепти у периодима само-

У сну му се јавише два лица сијајући великим сјајем од којих

знањено народу и његовом будућем вођи, свиње се скупе у го-

Како у будном стању, тако и у сну могу се појавити код људи

говим силама, а народи са развијеним религијама као на сред-

Симболи митског нису произведени већ су спонтани про-

У тим представама се као вечита појављује иницијација зре-

ра примитивом облику мишљења. Стога је сасвим јасно да се и

Џозеф Кембел, позивајући се на Шопенхауерова тумачења

Према староиндијској филозофији постоје четири различи-

митови односи се на дух… Митологија, поред осталог, делује

Један од најпознатијих снова о стаблу је онај цара Навукодо-

рађању владара се исказује: „Ево, зачеће ће девица и родити

Мухамеда, према томе и свих следбеника ислама и верника,

сну видела како из њене утробе израста огромно златно дрво

Месец се уздигао и изједном потонуо у Османове груди а истог

Едебалија у легенди о сну његог деде Османа коме је била про-

дубине. Бор се у старогрчком културном кругу, коме су припа-

у јелу да би шкропљењем крви жртвених животиња васкрсавао

У средњем веку се мотив дрвета живота из палеохришћанске

Христа и вишњих сила над акантусовом лозом српских дина-