Professional Documents
Culture Documents
Увод у славистику 1
Садржај
Предговор
Славистика
Предмет славистике
Структура славистике
Задаци славистике
Словенска филологија
Словени
Словени данас - кратак преглед основних података
Лингвистички аспект
а) Словенски језици
б) Словенска писма
Етнички аспект
Конфесионални аспект
Антрополошки аспект
Старословенски језик
Српски књижевни језик
Словеначки књижевни језик
Бугарски књижевни језик
Македонски књижевни језик
Библиографска напомена
Предговор
Да овај уџбеник буде што ближи циљу са којим је писан, допринели су мр Вера
Борисенко и Богдан Терзић. Аутор им за рецензентски труд и корисне предлоге
срдачно захваљује.
Славистика
Предмет славистике
Иако се реч славистика налази у насловима многих научних радова и називима
многих научних и наставних установа, обим значења тог термина, мењајући се
од случаја до случаја, показује велику разноврсност његове употребе. У
најширем и најпотпунијем значењу славистика је комплекс наука о словенским
језицима и књижевностима, о историји материјалне и духовне културе Словена,
као и о њиховој политичкој и економској историји. Уколико се термин
славистика употребљава у неком ужем значењу, његов обим своди се на оне
компоненте које су у датом случају битне (лингвистичке, историјске,
антрополошке и др.). Најчешће се славистика односи на проучавање словенских
језика и књижевности. У најужем значењу славистика је наука о словенским
језицима и култури створеној на тим језицима. У том значењу појам славистике
врло је близак нешто старијем појму словенска филологија.
Структура славистике
Задаци славистике
Веома важан сегмент образовања увек је био, а и данас је у свим друштвима која
држе до своје културе, настава матерњег језика. Она има низ специфичности у
порећењу са наставом страних језика, пре свега с обзиром на то да крајњи циљ
наставе матерњег језика није оспособљавање за комуникацију на датом језику,
пасивно разумевање текста ка том језику или боље упознавање са неком
страном културом којој припада језик који се учи, него теоријско осмишљавање
углавном спонтано стечених језичких знања, развијање индивидуалних
изражајних могућности комуникације на матерњем језику, што боље усвајање
његове књижевнојезичке норме (изговорне, акценатске, обличке, правописне и
др.). Примењено на наставу словенских језика као матерњих то значи да се сви
ти и други њима блиски појединачни задаци могу остваривати умногоме у
зависности од општег прогреса у лингвистичкој славистици. Практична питања,
као што су, на пример, питања да ли неку српску реч треба изговарати на овај
или онај начин, неће добити задовољавајући прецизан одговор доку
одговарајућој грани славистичке науке не буде дато научно добро
аргументовано решење.
Словенска филологија
Филологија је комплексна хуманистичка научна дисциплина усмерена на
откривање, тумачење к описивање (најчешће старих) текстова. Корени
филологије сежу у најдаљу прошлост људске цивилизације јер је настанак
филологије везан за постојање писмености и текстова, као и за потребу за
њиховим тумачењем и описивањем. Филологија је изразито интегративна
дисциплина. Она обједињује знања из више наука и научних дисциплина: из
лингвистике, литературологије, фолклористике, текстологије, палеографије и
архивистике, али та знања у филологији не постоје аутономно, него су
међусобно тесно повезана заједничком функцијом и усмереношћу на текст.
Објекат сваког филолошког истраживања је текст, али предмет истраживања
текста као филолошког објекта може бити различит (нпр. књижевноисторијски,
правни, теолошки итд.) у зависности од тога са ког се становишта тај објекат
проучава и шта је циљ истраживања.
Филологија има, поред поменутог старијег и још живог значења, иједно новије,
шире значење, у оквиру којег се филологијом назива комплекс хуманистичких
наука које имају за предмет одређени језик и културу на том језику. Тако
схваћена словенска филологија обухватала би лингвистичку славистику и науку
о словенским књижевностима и другим језички фиксираним облицима
словенских култура, што чини заправо главни део славистике, али неке друге
њене аспекте ипак не би обухватала, на пример археолошки, антрополошки,
музиколошки итд.
Словени
Словени данас - кратак преглед основних података
Словени данас заузимају већи део Европе и знатан део Азије. У Европи су
најбројнија етничка скупина (око 35%).
Лингвистички аспект
а) Словенски језици
Словенски језици обично се деле на три групе и мада та подела није без
недостатака, за сада је боља од других које су предлагане (в. о томе више у
одељку о словенским језицима у оквиру индоевропских). Источнословенска
група обухвата руски језик (159 милиона говорних представника), украјински
(42,5 милиона) и белоруски језик (9,3 милиона). Западнословенска група
обухвата пољски језик (39 милиона), чешки (10 милиона), словачки (5 милиона)
и лужичкосрпски језик (око 50 хиљада). Јужнословенска група обухвата српски
језик (њиме, заједно са варијантама истог језика које данас имају друге називе,
говори око 17 милиона људи), бугарски (8,9 милиона), словеначки (2 милиона) и
македонски језик (1,5 милион).
Пољским језиком говори у Пољској, поред Пољака, и око сто педесет хиљада
Кашуба (данас готово сасвим измешаних са Пољацима), које неки сматрају
засебним словенским народом, док су, према (преовлађујућем) мишљењу
других, Кашуби данас део пољског народа.
Друкчији је пример Лужичких Срба. Тај словенски народ има два књижевна
језика (горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски) који се у новијој
славистици са доста основа третирају и као две књижевне варијанте истог
језика. Варијантна књижевнојезичка подељеност Лужичких Срба у знатној мери
је историјски условљена њиховом конфесионалном подељеношћу (в. у књизи
одељак о формирању лужичкосрпских књижевних језика).
Савремени словенски језици су, по природи ствари, живи језици, али у историји
словенских језика било је и таквих који више не постоје. Поред старословенског
језика (в. о њему посебан одељак у књизи), који данас постоји као богослужбени
језик православних словенских цркава (у том случају се назива
црквенословенски) па се зато и не може сматрати мртвим језиком у правом
смислу речи, у мртве словенске језике спадају западнословенски језици:
полапски и словински.
Полапским језиком говорило се на широкој територији између доње и средње
Лабе (Елбе) на западу и доње Одре на истоку. Од Х века Полапски Словени
потпали су под германску власт, у XVIII веку су изгубили национални
идентитет, а ускоро затим нестали су и последњи људи који су говорили
полапски језик. Захваљујући неколицини научника и аматера који су посветили
извесну пажњу полапском језику пре него што је дефинитивно престао да
постоји, записани су текстови на том језику и састављен мали речник, што је
касније омогућило његову граматичку реконструкцију.
б) Словенска писма
- бугарска ћирилица Й, Щ, Ъ, Ь, Ю, Я;
- македонска ћирилица Ѓ, S, Ј, Љ, Њ, Ќ, Џ;
- руска ћирилица Ё, Й, Щ, Ъ, Ы, Ь, Э, Ю, Я;
- српска ћирилица Ђ, Ј, Љ, Њ, Ћ, Џ;
У пољској латиници постоје и графеме и диграми: Ć, CZ, CH, DŻ, DZ, DŻ, Ł, Ń,
Ó, RZ, SZ, Ś, Ź, Ę, Ą,Y;
Етнички аспект
Конфесионални аспект
Антрополошки аспект
Словени динарске групе су високог раста, ужег и дужег лица, обично правог
носа, развијене косматости, смеђе или умерено депигментиране боје очију (очне
дужице), док је за индекс главе карактеристична брахикефалија.
Постоје две врсте најстаријих историографских извора који се са мање или више
поузданости односе на Словене. Једни су они у којима се не помињу Словени
него неки други народи који би, у ствари, према опису могли бити Словени, а
други су они у којима се употребљава етноним Словени или неки други етноним
за који се зна да се употребљавао за именовање Словена или неког њиховог
дела. Што се првих извора тиче, погрешно идентификовање далеких или мање
познатих народа и подвођење мање познатих под име суседног, познатијег
народа представља лако разумљиву појаву. Тако су антички историчари често
називали Скитима различите народе северно од Црног мора иако је познато да
то нису увек били Скити.
Етноним Словени (као Склавени) први пут помиње Псеудо-Цезарије (IV-V век;
видети: Византијски извори за историју народа Југославије I). Знатно
опширније о Словенима се говори у делу историчара Јорданиса (VI век)
посвећеном историји Гота. Користећи различите изворе, између осталог и нека
старија историографска дела која до нас нису дошла, Јорданис је, поред осталог,
са доста података одредио границе територије на којој живе Венеди. На једном
месту наводи да се Венеди већином зову Словени и Анти, а на другом да
описану територију насељавају народи који потичу од истог племена: Венеди,
Словени и Анти, тако да се назив Венеди једном појављује као општији, а други
пут у ужем значењу. Територија на којој су живели одређена је, према
Јорданису, северним обронцима Карпата, горњим током Висле, реком Прут на
западу и Дњепром на истоку. Јорданис прецизира и где живе поједини поменути
народи у оквиру те територије, али тумачење неких топонима које он користи у
науци још увек су спорна.
Археолошке културе могу бити моноетничке, када је само један народ носилац
одређене археолошке културе, или полиетничке, када је извесна археолошка
култура заједничка за више народа, што је лако разумљиво јер је у даљој
прошлости човечанства било много миграција и продирања једне етничке групе
или неколико етничких група на територију других. Такве археолошке културе
разликују се од других пре свега по томе што се у оквиру њих срећу различити
начини сахрањивања, различити типови архитектуре, различити начини израде
грнчарије и друга обележја. Међу археолошким културама које се доводе у везу
са Словенима има и моноетничких и полиетничких.
Сродни језици имају мање или више заједничких особина које су последица
њиховог заједничког порекла. На тој чињеници заснива се генеалошка
класификација језика (класификација према сродности, односно према језичким
породицама и сродним групама). Али језици могу имати заједничких особина и
када нису у односу сродности. На тој чињеници заснива се типолошка
класификација језика. У типолошком погледу словенски језици спадају у
флективне језике јер граматичка значења великим делом исказују системом
наставака, тј. флексијом, али се у њима понекад срећу и особине неких других
језичких типова. Сличности између два или више језика могу бити последица
дуготрајних језичких контаката сродних или несродних језика, у којима су
језици утицали једни на друге и изградили известан број заједничких обележја.
На тој чињеници заснива се ареална класификација језика, односно груписање
језика у језичке савезе или језичке лиге. Један од познатијих језичких савеза је
балкански језички савез, у који улазе грчки, бугарски, македонски, румунски,
албански, а према неким особинама и српски посебно његови торлачки
дијалекти (балканизми су, на пример, конструкција да + ирезенш уместо
инфинитива, образовање футура помоћу глагола са значењем
„хтети", заменички посесивни датив, нпр. мајка нам је добро, префиксални
компаратив и суперлатив, нпр. у бугарском језику, хубав, по-хубав, нај-
хубав итд.).
- индијска група, која обухвата староиндијски или ведски језик (мртав језик) и
живе језике: санскрит (из IV века п. н. е., данас живи углавном у књижевности),
хинди, урду, бенгали, пенџаби, ромски (цигански) и др.;
- келтска група, која обухвата галски (мртав језик), корнвалски (мртав језик),
бретонски, велшки, ирски, шкотски и др.;
- јерменски језик;
- албански језик;
Прасловенски језик је имао три рода, три броја, седам падежа, није имао бројеве
као посебну врсту речи, већ су они у граматичком погледу припадали
именицама или придевима; придеви су у старој фази прасловенског језика
имали именичку промену (нпр.: *новъ, *нова, *ново), а затим су спајањем
придевске основе са постпозитивном заменицом добили заменичку промену
(нпр.: *новъјь, *новаја, *новоје). У области глаголске морфологије прасловенски
језик није познавао морфолошки начин исказивања будућег времена и није имао
глаголске прилоге; имао је императив и потенцијал, а поред инфинитива
(нпр.: *brati) имао је и супин (нпр.: *bratъ). Прасловенски глагол имао је две
основе (инфинитивну и основну садашњег времена), а од глаголских времена
имао је презент, два проста прошла времена: аорист (неколико типова) и
имперфект, и два сложена прошла времена: перфект и плусквамперфект. Поред
тога, у прасловенском језику су постојали радни и трпни глаголски придеви
(партиципи), и категорија вида као једна од млађих глаголских категорија.
č( ) меко ч r р
d д ŕ меко р
e е слоготворно р
g г t т
h фриктивно г (дијалекатски) u у
i и v (w, u) в
j ј x (ch) х
k к y глас сличан
руском ы
l (ł) тврдо л z з
l’ меко л ź меко з
слоготворно л ž меко ж
m м ь кратки вокал
предњег реда
n н ъ кратки вокал
задњег реда
ń меко н
При том се, наравно, не сме губити из вида временски фактор и чињеница да се
структура језичког суседства временом мењала. У једном периоду био је веома
јак балто-словенски контакт, тако да је изнета и претпоставка о периоду
заједничког балто-словенског језика или бар балто-словенске заједнице, а у
неком другом периоду био је јак контакт са германским или иранским језицима.
Тај се контакт, природно, могао и обнављати, паје задатак научника да раздвоје
слојеве нових од слојева старијих позајмица. На пример, речи које су током
последњих векова ушле у многе словенске језике из германских језика (рецимо,
немачког и енглеског) ништа нам не говоре о германско-словенским контактима
пре две хиљаде година. Нажалост, хронологија словенско-несловенских
језичких контаката одређује се на доста неуједначене начине, у чему се донекле
одражава и чињеница да се понекад мишљења научника разилазе и када је реч о
времену формирања или распада прасловенског језика. У релативној
хронологији словенско-несловенских језичких контаката узимају се као
најстарији по сачуваним траговима контакти са праугрофинским, а затим са
иранским, германским, грчким, док се најстарији контакти прасловенског са
латинским језиком сматрају релативно новијим и везују за I век н. е. Линеарност
ове релативне хронологије треба схватити донекле условно јер су сасвим били
могућни истовремени двоструки или троструки језички контакти различитог
интензитета.
Словенски етноними
У проучавању порекла неког народа увек има важно место питање порекла
његовог имена: да ли је име аутохтоно или није, да ли говори о месту на коме је
тај народ раније живео или о простору који је касније населио, како су
представнике датог народа називали представници других народа итд. У
славистици је, у оквиру лингвистичке дисциплине која се бави проучавањем
имена (ономастика) и лингвистичке дисциплине која има за предмет порекло
речи, њихових облика и значења (етимологија), као и неких других наука и
научних дисциплина које су са овима у најтешњој вези (историја, етнографија,
фолклористика, упоредна граматика и др.), доста пажње посвећено питању
порекла етнонима Словени, али се до сада није дошло до општеприхваћеног
одговора на то питање. Словенско име први пут је записано грчким писмом
σκλαβηνός (у латиничкој транслитерацији sklabenos) у раду историчара Псеудо-
Цезарија (IV-V век). Поред етнонима Словени, који постоји са мањим разликама
у изговору у свим савременим словенским језицима, од
корена слов- или слав- изведено је и више етнонима са ужим значењем, на
пример: Словенци, Словаци, Словинци, Славонци и др.
Током XIX и, поготову, током XX века предложена су и многа друга решења тог
питања, али ни извођење етнонима Словени из речи слово није сасвим одбачено.
Штавише, 1959. године такво гледиште оснажио је један од највећих лингвиста
и слависта XX века Роман Јакобсон (1896-1982), посебно указујући на једну реч
из староруског језика која је, вероватно, настала на сличан
начин: кличане (хајкачи, који гоне дивљач виком, староруски кличь). Он је,
такође, указао и на опозицију назива за Словене као народ који је себе видео као
људе који владају словом, тј. говоре, према називу за Германе, (упор. у
српскохрватском Немци, са истим значењем и сличним изговором и у другим
словенским језицима), као народ који би, према таквој интерпретацији,
показивао особине немих људи (из перспективе оних који су говорили само
словенски језик).
Слично осмишљени етноними могу се наћи и другде, што индиректно потврђује
могућност таквог настанка опозиције Словени / Немци. У арапском
реч arab значи 'онај који јасно говори', за разлику од арапског назива за
Персијанце (Иранце) који приближно звучи а^ат, а има и значење 'онај који
нејасно говори', или 'странац'. Ближи пример налазимо у албанском, где поред
именице Shkipetar (Шиптар) постоји глаголски облик shkipónj- 'разумем'. И
грчка реч за странца βαρβαρος у етимолошким речницима тумачи се као реч
вероватно ономатопејског порекла и у вези са глаголом који значи лајање.
Уосталом, ова два решења не морају бити у односу потпуне искључивости. Оно
које је овде изложено као друго могло би у историји језика бити примарно, а оно
које је овде прво поменуто могло би бити резултат каснијег преосмишљавања
етнонима путем народне етимологије и успостављања нових семантичких веза
уместо ранијих, ослабљених или готово изгубљених. У прилог томе говори и
чињеница да је у западном суседству Словена живело германско или келтско
племе Неметес које је оставило трага у многим словенским (по структури речи)
топонимима у данашњој Чешкој, Словачкој и Мађарској, на
пример: Nemetprona, Nemetgurab, Nemetice и др., а и у честом мађарском
презимену Nemet (као и у мађарском називу за Немца - петеt). Пошто су преци
Мађара стигли у тај простор када Немета ту више није било, то значи да су
одговарајући топоними били преузети од Словена, односно да су Словени први
називали своје западне суседе *петеt, што је могло тек касније еволуирати, опет
преко народне етимологије, у петьсь.
Николај Ј. Мар, а за њим и неки други совјетски лингвисти, изнео је тридесетих
година овог века мишљење да етноним *slověne треба изводити из назива
иранског племена Сколоти; то је стари назив племена познатог и под
називом Скити, који су, према тој хипотези, чинили језгро Словена, за шта ипак
не постоје ни историографски, ни археолошки, ни лингвистички или неки други
довољно чврсти докази. У језичком погледу присталице ове хипотезе ослањају
се на чињеницу да је и у латински, и у грчки, и у арапски етничко име Словена
ушло у облику са веларом к у првом слогу: лат. sclavus, грч. σκλαβηνός,
арап. Skalab, Skaliba и сл. Што се арапског тиче, та реч ушла је у употребу
посредством грчког, што објашњава к у основи у најстаријим арапским
изворима у којима се помињу Словени. Што се грчког и латинског тиче, појава
велара к у њима објашњава се нетипичним (за фонетски систем датих језика)
изговором сонанта л, поготову у секвенци сл- (до данас се у неким словенским
језицима сачувало тзв. тврдо л, мада не увек са истом артикулацијом, нпр. у
руском, пољском, македонском, друкчије од тзв.
средњоевропског л). Карактеристично је да се у историографским изворима на
латинском језику назив реке Висле бележи и као Viscla, Viscula, и као Vistla,
Vistula, док различити византијски историчари и хроничари поред већ наведеног
и најчешћег начина бележења словенског имена са словом 'kаpа' у првом слогу
пишу на истом месту и 'tetu' и 'thetu', тако да се тај етноним налази и као
Στλαοβηνοί и као Σ#λαοβηνοί, што показује да су различити аутори налазили
различита графичка решења за записивање гласа или гласовне групе коју нису
имали у матерњем језику. Уколико би сами Словени на одговарајућем месту
изговарали к (сагласно Маровој претпоставци) не би било разлога да се у грчком
и латинском запису њиховог имена нађу и друкчији гласови.
Још је мање јасно порекло друга два етнонима, Венети и Анти, којима су
означавани или сви Словени или њихов велики део.
Етноним Венети доводи се у везу са великим бројем назива племена или народа
мање или више сличног изговора (Венеди, Венди, Виниди, Винди, Инди,
Гвинони, Гутони, Енети, Генети, Бенети, Венели и др.), који су живели од
Нормандије и Бретање до северног Јадрана, Мале Азије, Карпата и на север до
Балтичког мора, и за које се сматра да су припадали италској (или илирској),
галској (тј. келтској) и балтичкој етничкој групи. По неким мишљењима ови
последњи су могли бити Словени, односно словенизирани Балти. Оно што је,
евентуално, заједничко за све те етничке групе и племена сличног назива јесте
чињеница да су они живели у близини воде (обала мора, језера, мочваре, реке),
на шта, сматра се, упућује и сам етноним у различитим својим варијантама
(потврде се налазе у паралелама са келтским Wand, Wend, Wond - 'река', Vin
- 'вода', литавским Vanduo - 'вода', данским Vand - 'вода', немачким и
енглеским Wint(er) - ' зима' итд.). У вези с тим изгледа доста убедљива мисао
руског историчара прве половине прошлог века Николаја И. Надеждина да се
Венети, Венеди и сл. није односило на представнике одређеног племена или
народа него на становнике приобалних и мочварних области уопште,
укључујући и Словене. Карактеристично је, на пример, да Летонци зову
Естонце Vede, а Естонци и Финци пак Русе vene, venaja. Примери да један
етноним код различитих народа има различита значења нису тако ретки (упор.
различита значења именице Власи на Балкану у зависности од тога да ли је
користе Срби, Хрвати, Турци или неки други народ).
Према другим мишљењима Анти је значило приближно 'они који живе на крају,
уз границу' или, слободније протумачено 'крајишници' јер у староиндијском
имамо ántas - 'крај', ántyas - 'крајњи', у готском andeis - 'крај', (упор. и у
савременом немачком Ende, или у енглеском end).
Федот П. Филин сматра да етноним Анти треба довести у везу са туркијским ant
- 'заклетва' и монголским апd(а) 'побратим', јер су словенски Анти често морали
да буду савезници Аварима у њиховим походима на Византију. Међутим, у
византијским изворима назив Анти се среће и пре појаве Авара, а осим тога,
колико је познато, Анти су били принудни и релативно краткотрајни савезници
Авара, и нису са њима били у пријатељским односима, па је тешко наћи разлог
због којег би прихватили страну реч као свој етноним.
Постоје и друга мишљења о пореклу етнонима Анти, кош се овде као мање
убедљива сасвим изостављају. Ни о овом питању не може се дати децидирани
закључак, али чињеница да се Анти помињу у релативно кратком периоду од
педесет година (што не значи да назив Анти није могао да постоји и пре 552.
године) и да се после 602. године тај назив изненада сасвим губи, не сачувавши
се ни као етноним, нити у неким топонимима или хидронимима, даје доста
основа за претпоставку да је то био назив племенског савеза (Прокопије из
Кесарије говори о безбројним племенима Анта), словенског или словенско-
несловенског (у којем се Антима називају словенска племена), са, по свој
прилици, несловенским називом који су Словенима у том савезу могли дати
суседи (као што се претпоставља за етноним Венети) или савезници, а који су
затим преузели византијски извори. Распадом тог савеза престала је и потреба за
његовим називом па су остали само називи појединих словенских племена која
су њиме могла бити обухваћена.
Изостављајући осврт и на неке друге називе за Словене у историјским изворима
(на пример Норци, Спори и др.), може се извести као општији закључак да има
највише основа за мишљење да је аутохтони словенски етноним - Словени.
Друга два овде размотрена, али у целини мање раширена назива дали су им
вероватно суседи. При свему томе треба имати у виду, прво, да није редак
случај да се назив једног дела народа погрешно уопшти на цео народ (упор.
назив Швабе за све Немце, а не само на оне из Швабије). Тако је и Јорданис
могао Венетима први пут назвати све Словене, а не само тадашње западне. При
другом помињању наводи их упоредо са Склавинима и Антима. Друго, треба
имати у виду и то да због интензивних етничких и језичких контаката
издиференцираност аутохтоног према страном називу вероватно није била
оштра, посебно на периферији словенског простора.
Од краја XIX века у решавању тог проблема почињу све више да се узимају у
обзир и чињенице из области ономастике (лингвистичке дисциплине о
властитим именицама), а затим и археолошке и антрополошке чињенице, као и
проучавање назива биљног света и риба у словенским језицима.
Сеобе Словена
Као ни многе друге историјске чињенице ни сеобе Словена нису имале само
један узрок. У тим сеобама важну улогу имали су, поред других фактора: (1)
велика померања других народа, (2) густина насељености Словена на простору
прапостојбине и начин привређивања који је тражио померања на нове
територије, (3) развој материјалне културе, а у вези с тим вероватно и извесне
промене у друштвеној структури, (4) ослабљеност Византијског царства. Ти
чиниоци, издвојени као важнији, али не и једини, нису деловали издвојено него
у узајамној вези у којој су поједини од њих у одређеним историјским
ситуацијама имали већи значај, а у неким другим - мањи значај. Пре него што их
ближе размотримо, важно је истаћи да су сеобе Словена биле дуготрајан процес
који није почео нагло нити се завршио нагло, а одвијао се променљивим
интензитетом у више праваца. Поједностављена слика о одласку једних Словена
на запад, других на исток, а трећих на југ не одговара сасвим стварности. Нека
словенска племена, као, на пример, источнословенско племе Вјатичи,
дефинитивно су, и већим делом, кренула у једном правцу, али су многа
словенска племена, на пример Срби, Хрвати, Словени (као посебно словенско
племе) и друга, током сеоба знатно мењала смер кретања, при чему се понекад
племе раздвајало на групе које су кретале различитим, чак супротним правцима,
а касније се евентуално удруживале са другим племенима или нестајале.
Савремена трогуба подела Словенства према странама света донекле условно и
схематизовано показује пре свега резултат (а не ток) словенских сеоба кроз
локализацију њихових нових земаља у односу на прапостојбину, коју уосталом,
врло вероватно, нису сви Словени напустили у време великих сеоба.
Још је већи значај за сеобе Словена имао продор Хуна из Азије у Европу кроз
Врата народа 375. године. Он је по силовитости и огромним разарањима имао
карактер катаклизме. Разарања су чинили не само веома сурови Хуни него и
народи и племена који су пред њима безглаво бежали (Готи, Алани, Сармати и
други). Главни удар Хуна изгледа је донекле мимоишао Словене, али Словени
ипак нису били поштеђени потчињавања Хунима. Зато је најезда Хуна
подстакла сеобе Словена према западу. С друге стране, по продору Хуна у
Европу на доњем Дунаву и на територији северно од Црног мора остао је готово
ненасељен простор који су Словени, спуштајући се према југу, почели
насељавати, долазећи тако и на границу Византијског царства, одакле ће кретати
најинтензивнији таласи словенског насељавања на Балканско полуострво.
После Атилине смрти (453. год.) значај Хуна слаби, мада ће се они још дуго
одржати, али 560. године на европској историјској позорници појављује се један
народ веома сличан Хунима - Авари. Године 566. западно од ушћа Саве у Дунав
живело је германско племе Гепиди, док су западно од Гепида, на територији
данашње Славоније живели Лангобарди, који те године позивају Аваре да им
помогну у борби против Гепида. Авари су то учинили са таквим успехом и
суровошћу да су Лангобарди, уплашени новим савезницима, отишли према
Апенинском полуострву (зауставили су се у данашњој Ломбардији, којој су
дали име). Доласком Авара са средњег Дунава отишли су Германи, што је било
од далекосежног значаја за словенске сеобе према југу. Лангобарди су били
отерани. Гепиди су били разбијени. Готи су са тог простора отишли још раније
~ 488. и дефинитивно 535. године.
"(...) после извесног времена благодат мира је нестала и аварска хорда поново је
напала Византинце; истина, не отворено већ још подмуклије и свирепије.
Напред су истурили словенско племе које опустоши огромна пространства
што су припадала царству. Словени се расуше као да су из сита изашли,
нападоше целу област све до 'дугачких зидина' и уништаваху све што им се
нашло на путу."
Основни спољашњи разлози словенских сеоба према западу били су, као што је
претходно речено, одлазак Гота са територије западно од реке Висле, а затим и
продор Хуна у Европу у другој половини четвртог, као и Авара у другој
половини шестог века. Идући према западу и северозападу, Словени су
населили широк простор северноевропске низије до река Лабе и Сале, до града
Хамбурга, Северног и Балтичког мора, а према југозападу до данашње Чешке,
Словачке, Мађарске и Источних Алпа. О густини насељавања те територије
сведочи бројност сачуваних словенских топонима (властитих назива
географских објеката) у данашњој Немачкој, Аустрији и Мађарској, поред,
наравно, оних у Пољској, Чешкој, Моравској, Словачкој, Славонији и
Словенији. Словенског су порекла, на пример, називи градова Лајпциг, Либек,
Берлин, Грац, Пешта и многих других већих и мањих места, река, језера, шума
итд. Лајпциг је, на пример, добио назив по липама (у српском језику прошлога
века - Липиск, Пољаци га и данас називају Липск, упор. Липице у Словенији,
Липљане на Косову и сл.; претпоставља се да је истог порекла и презиме
филозофа Лајбница); назив немачког града Либек (Lьbeck) има исти корен као
називи градова: Љубљана, Лублин, Лубен, Лубни итд.
Поменута племена представљају, разуме се, само део словенских племена која
су учествовала у словенским сеобама према истоку. И њих су чекала велика
историјска искушења јер су вековима били први на удару и освајачима са истока
у њиховим тежњама да продру у Европу, и агресији са запада у мегаломанским
амбицијама за освајањем света (посебно у Наполеоновим и светским ратовима).
Упркос огромним људским и материјалним страдањима којима су због тога
били изложени, често препуштени да сами изборе одсудне победе, које по
резултатима нису биле само њихове, Источни Словени су у свом кретању према
истоку имали ту повољну околност да се на њиховом путу нису испречили тако
моћни противници као што је било Источно римско царство на југу и Франци на
западу. Зато је ширење Словена према истоку било и у временском и у
просторном смислу (до Тихог океана и Аљаске) најдуже. На словенском истоку
створена је и највећа словенска држава, што никада није било без значаја за
судбину осталог дела Словенства.
"Три године после смрти Јустина П (581) проклети словенски народ, који су
звали Склавинима, прешао је целу Хеладу, области Солуна и Тракије,
Поред култа предака код Словена су постојали и други култови, ме|)у којима су
нарочито били значајни аграрни култови. У најстаријим записима о Словенима
о томе је мало сведочанстава, али се ипак помињу жртве које су приношене
изворима и језерима (за кишу), биљкама итд. Више материјала за
реконструкцију старих словенских аграрних култова етнолози налазе у
сачуваним празницима и обичајима народног пољопривредног календара и у
народној књижевности (додолске песме, коледарске песме, празници почетка
пролећа, пре свега покладе, завршетка периода жетве и др.).
Књижевни језик као језик писмености једног народа (понекад и два или више
народа), језик лепе књижевности, науке, администрације, школства,
публицистике, средстава јавног информисања и свих видова културе кош имају
језички облик, представља сложену и врло слојевиту појаву која се у савременој
науци дефинише на различите начине. Важнија обележја књижевног језика су
постојање књижевности па том језику, његова функционално-стилска
издиференцираност и нормираност. Међутим, постоје и многа друга обележја
књижевних језика према којима се такви језици разликују од дијалеката и свих
облика некњижевног (супстандардног) изражавања, док, с друге стране, ни
наведена обележја нису увек у истој мери изражена код свих савремених или
изумрлих књижевних језика. Данас су, на пример, књижевни језици по правилу
стандардизовани (постоје граматике и речници којима је прописана употреба
датог језика која се сматра правилном), па се зато често уместо термина
књижевни језик употребљава термин стандардни језик. Ипак, многи књижевни
језици су на својим почецима били пре свега језици књижевности и уопште
писмености одређених народа, често са слабо израженом стандардизованошћу.
Пошто су савремени словенски књижевни језици углавном у високом степену
стандардизовани, оба та назива - књижевни језик, стандардни језик - могу се
сматрати ако не терминолошки равноправним, онда свакако врло блиским.
Старословенски језик
Најстарији словенски књижевни језик и један од најстаријих европских
књижевних језика (после грчког и латинског) јесте старословенски. На том
језику до нас су дошли најстарији словенски писани споменици из Х и XI века,
али је тај језик, као и најстарија словенска писменост уопште, настао у IX веку
заслугом Солунске браће Константина Философа (у монаштву Ћирила) и
Методија.
Почетком XX века у први план српске књижевности опет избијају песници (В.
Илић, М. Ракић, Ј. Дучић, В. Петровић, В. Петковић Дис, С. Пандуровић, А.
Шантић и многи други), који већином пишу симболистичку и уопште модерну
поезију, често елегичну, песимистичку, филозофску, понекад и негаторску. У
српској прози, која се у односу на реалистичку променила и у методу и у стилу
(нпр. М. Ускоковић, В. Милићевић), дата су такође уметнички врло снажна дела
(Б. Станковић). Трајну популарност код српске публике стекао је и комедиограф
Бранислав Нушић. У међуратном периоду, поред неких већ поменутих, почиње
да ствара и низ млађих књижевника, пре свега Милош Црњански, који је
остварио највише домете у српској прози XX века, Момчило Настасијевић,
највећи српски песник овога века, али и Исидора Секулић, Иво Андрић,
Станислав Винавер, Растко Петровић, Десанка Максимовић, Раде Драинац,
Григорије Божовић и многи други. Сви су они били оригиналне књижевне
индивидуалности, док су програмски компактније групе чинили писци
надреалистичке оријентације (Д. Матић, О. Давичо, М. Ристић, А. Вучо и др.) и
писци политички леве оријентације (Ј. Поповић, Ч. Миндеровић, Р. Зоговић и
др.). Током Другог светског рата књижевни рад је углавном био замро или је
изразито политички инструментализован. Део српских писаца се нашао у
емиграцији (М. Црњански, Р. Петровић, Ј. Дучић и др.), а они у земљи су
већином ћутали (неки истрајно пишући, као И. Андрић), док су други били
политички ангажовани било промарксистички (нпр. Ј. Поповић), било
антимарксистички (нпр. Д. Васић).
После рата, иако су тон још дуго покушавали да дају припадници некадашњег
покрета социјалне литературе, упркос сталним, а повремено и изразитијим
конфликтима са идеолошком присмотром партије на власти, српска књижевност
доживљава велики размах. Не губећи спој са традицијом, она се обогаћује
новим изражајним могућностима. Продор до светске читалачке публике
учинили су романи Иве Андрића, а касније Миодрага Булатовића, Милорада
Павића, Данила Киша, Александра Тишме и других, али независно од тога, што
је још важније, унутар српске културе и првенствено за њу у другој половини
XX века стварају врло успела уметничка дела књижевници различитих
књижевних праваца, жанрова, тема, мотива, језичких и стилских особености, на
пример Бранко Миљковић, Слободан Марковић, Десанка Максимовић, Васко
Попа, Стеван Раичковић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Иван В. Лалић,
Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Бранко Ћопић, Михаило Лалић, Меша
Селимовић, Мирослав Антић, Борислав Пекић, Светислав Басара, Душан
Ковачевић и десетине других.
На почетку епохе романтизма код Хрвата се рађа илирски покрет и нагло јача
идеја југословенства. Илиризам је дао низ значајних писаца, као што су Станко
Враз, Иван Мажуранић, Петар Прерадовић, Димитрије Деметар, Иван Трнски и
други. Из тог периода хрватске књижевности чувено је дело Ивана
Мажуранића Смрт Смаил-аге Ченгића тематиком и језиком врло слично
Његошевом Горском вијенцу После 1848. године уследио је период гушења
илиризма и покушај германизације хрватске културе. У другој половини XIX
века Аугуст Шеноа наглашава потребу савремене оријентације хрватске
књижевности, а Еуген Кумичић, посебно у оквиру своје теорије романа, иступа
као поборник реализма, и још уже - натурализма. Око Кумичића се окупила
група писаца међу којима су Анте Ковачић, Шандор Ђалски, Јосип Козарац,
Вјенцеслав Новак и низ других, чија дела имају широк круг тема и мотива - од
сатиричних анализа актуелних друштвених збивања, социјалних проблема
хрватског села и носталгичних сећања на нестајање племићких породица до
суптилних психолошких анализа.
Даљи развој словеначког књижевног језика имао је пре свега обележја борбе
између две екстремно удаљене концепције: једне крајње конзервативне, којом се
инсистирало на уској дијалекатској основи књижевног језика, и друге
утопистичке, у оквиру које се тежило стварању заједничког језика свих Словена.
Победило је схватање да треба инсистирати на општесловеначким фонетским и
граматичким цртама у словеначком књижевном језику. На тој основи развија се
словеначки књижевни језик до наших дана.
Већ у XI веку црквенословенски језик није више само сакрални језик него улази
и у друге културне сфере. Нека по садржају световна дела византијске културе
појављују се у преводу са грчког језика на црквенословенски
(нпр. Александрида, Историја јудејског рата Јосифа Флавија и др.). У Русији су
се тако у релативно кратком времену почели развијати многи жанрови
византијске књижевности и науке: богослужбени текстови, житија, апокрифи,
хронике, историјска и природно-научна литература и др. У Кијевској Русији
стварају се и оригинална књижевна дела, чији језик показује синтезу
црквенословенских са источнословенским елементима, у односу који се мењао
од дела до дела (нпр. Слово о Игоревом походу, Слово о закону и
благодати, дела Владимира Мономаха и др.). У литератури административно-
правне природе (нпр. Русская правда) црквенословенских елемената било је
мање, док је веома велика унутрашња језичка издиференцираност
карактеристична за летописе (због тога што су обухватали елементе разних
жанрова).
Крајем XVI и почетком XVII века долази до осетнијег утицаја јужних говора на
народни језик московског центра. У изговору се учвршћује"акање" (изговор
гласа /а/ на месту неакцентованог /о/, што је и данас карактеристично за руски
језик). Међутим, у књишком језику чува се "окање" и низ језичких црта које се
наслањају на црквенословенску књижевну традицију. Те и друге
противуречности превладане су тек у XVIII веку, умногоме заслугом
књижевника и научника Василија К. Тредиаковског, а посебно Михаила В.
Ломоносова и његовог филолошког, песничког и укупног научног рада. Из
Ломоносовљевог научног опуса за развој руске граматичке мисли и формирање
руског књижевног језика нарочито је значајна његова Руска
граматика, објављена 1755. [1757] године. Ломоносов је практично
стабилизовао основне тенденције развоја руског књижевног језика које су биле
наговештене у XVII веку. Посебно је била значајна његова теорија о три стила у
руском књижевном језику, а то су високи, средњи и ниски стил, од којих сваки
има и неке само за њега карактеристичне језичке црте. У току даљег развоја
руског књижевног језика дошло је до јачања жанровске разноврсности средњег
стила и учвршћивања његових норми, тако да је у првој половини XIX века,
посебно током тридесетих и четрдесетих година, формиран јединствен
књижевни језик са јединственом књижевнојезичком нормом. Велику улогу у
конституисању савременог руског књижевног језика имала су дела руских
песника, писаца, научника и публициста XIX века.
Историја белоруског књижевног језика имала је и један старији период (од XIV
до средине XVIII века), који се назива периодом старобелоруског језика. На том
језику постојала је преводна књижевност, углавном верске природе, али и
административно-правна литература, летописи, хронике и сл. Од краја XVIII
века и до наших дана траје други период у историји белоруског језика, у којем
се традиција ослонца на црквенословенски језик прекида, белоруски се развија
као књижевни језик на превасходно народној основи, и то на хетерогеној
дијалекатској основи. За развој савременог белоруског књижевног језика
посебно је био значајан развој лепе књижевности на том језику са јаким
ослонцем на усмено народно стваралаштво, на пример дела Јанка Купале,
Јакуба Коласа и других писаца.
Између два рата су се, поред старијих песника (Б. Лешмјан) и групе
"Скамандер" (Ј. Ивашкјевич, Ј. Тувим и др.), појавиле новаторске струје (Ј.
Пшибош, С. Ј. Виткјевич и др.). Поред револуционарне поезије и прозе (В.
Броњевски, Л. Кручковски) развија се роман:
Иако не постоје два лужичкосрпска народа, Лужички Срби имају два књижевна
језика, који се поред мањих језичких разлика, условљених избором дијалекатске
основе језика, разликују по територији на којој се употребљавају (премда је то у
поређењу са другим језицима у целини врло мало говорно подручје), по
претежно католичкој или претежно протестантској. вероисповести говорних
представника једног или другог језика, а у историјској перспективи и према
томе колико се некадашња граница између Саксоније и Пруске, која је делила и
Лужичке Србе и њихову земљу, подудара са границом која одваја говорно
подручје доњолужичкосрпског (северна Лужица) од говорног подручја
горњолужичкосрпског књижевног језика (горња Лужица). Тако је српски
етноним данас једини етноним који постоји на двема различитим странама
словенског простора - на словенском западу и словенском југу, а да сличност
буде већа, у оба случаја изражена је и конфесионална и књижевнојезичка
подељеност, мада, наравно, не на исти начин нити у истом обиму.
Лужичкосрпска књижевност почела је, као и код других европских народа, као
преводна књижевност - Новим заветом који је превео Миклавуш Јакубица 1548.
године. Пре тога, а и касније постоји богата народна књижевност на
лужичкосрпским дијалектима. Њено прикупљање и објављивање почело је
збирком од скоро петсто народних песама које је у време народног препорода
записао Јан Арношт Смолер и издао заједно са Јоахимом Леополдом Хауптом
(1841-1943). Горња Лужица доживела је народни препород средином XIX века,
под утицајем чешког романтизма. Развија се религиозна, патриотска и
фолклорна поезија (X. Зајлер, Ј. Барт-Ћисински, М. Б. Радлубин, Г. Вингер и
др.) која преовладава и у XX веку. У Доњој Лужици књижевност се почела
развијати нешто касније, добивши већи замах тек после Првог светског рата
захваљујући, пре свега, поезији Мата Косика, Мине Виткојца и других песника.
Средином XX века посебан углед стекле су поезија и проза Ј. Брезана, који
пише и на немачком језику, као и Јозефа Новака, Јакуба Скале, Јана Лајнерта,
М. Кубашец и низа других лужичкосрпских књижевника.
После 1620. године, када су Аустријанци недалеко од Прага нанели тежак пораз
чешким устаницима, хабзбуршка династија, која је тада владала и Чесима,
водила је политику германизације и потискивања националне и културне чешке
самобитности. Књижевна делатност на чешком језику је престала, а чешки
књижевни језик практично је нестао. Поред тога што је био државни језик,
немачки језик је у то време (друга половина XVII и већи део XVIII века) био и
разговорни језик чешког племства и чешке буржоазије. Крајем XVIII века тај
период се завршава и развој чешког књижевног језика добија нови полет у
оквиру чешког националног и културног препорода. За представнике нове
чешке књижевности језички узор представљали су Краљичка Библија и дела Д.
Велеславина, али то је ипак био језик чешке књижевности XVI века, који се у
многим особинама доста разликовао од народног чешког језика у време
препорода. Тако је настала знатна разлика између чешке књижевнојезичке
норме и народног језика. Такав књижевни језик јасно је био супротстављен
немачком језику, сједне стране, а и чешким дијалектима, са друге, и свесно је
стављен у основу обновљене чешке књижевнојезичке норме. Међутим, управо
због тога током XIX и XX века у историји чешког језика могу се уочити
сложени и променљиви односи између елемената старог књижевног језика и
елемената живог народног чешког језика. Сложеност чешке социолингвистичке
и књижевнојезичке ситуације увећавала је чињеница да су паралелно са
усменом верзијом чешког књижевног језика, са више елемената из живог језика,
постојали и регионални интердијалекти: источноморавски, средњоморавски и
шљонски.
Граница која дели мале књижевне језике од књижевних микро језика доста је
условна и променљива. Тако се, на пример, лужичкосрпски језици не сматрају
књижевним микројезицима (или микро језиком са две варијанте) иако њима
говори око сто хиљада Лужичких Срба. Истина, за разлику од русинског језика
лужичкосрпски има развијенију књижевнојезичку традицију и бољу
стандардизованост, али у погледу функционалних могућности русински је у
свему или скоро свему равноправан лужичкосрпском, а у нечему можда има и
боље могућности за даљи развој. Русини, којих у Србији (углавном Руски
Крстур, Куцура, Нови Сад) има преко двадесет хиљада, а у Хрватској око три
хиљаде, и који су се у Војводину доселили средином XVIII века из украјинско-
словачких села у источној Словачкој, имају добро организована и активна
културно-просветна друштва, могућност да на свим нивоима образовања - од
основне школе до универзитета - похађају наставу на матерњем језику (на
Универзитету у Новом Саду постоји Катедра за русински језик и књижевност),
имају издавачку делатност, односно објављују штампу и периодику на
матерњем језику - од дечјих новина до часописа за културна питања, издају
књиге на матерњем језику и уопште могу свој језик да користе као један од
језика у јавној употреби у средини где живе. Зато русински језик представља
врло добар пример како књижевни микро језик може успешно да се развија када
за то постоје повољне друштвене околности.
Библиографска напомена
издавач
Завод за уџбенике и наставна средства
Београд, Обилићев венац 5
КОРИЦЕ
Аида Спасић
ЛЕКТОР
Биљана Несторовић
ГРАФИЧКИ УРЕДНИК
Градимир Драгашевић
КОРЕКТОР
Горица Марковић
КОМПЈУТЕРСКА ОБРАДА
Агенција за обраду података "Земун"
Арсенић Синиша,
Александар Петров