bojana888

Nagib Mahfuz

SRCE NOĆI

bojana888
 1

Pogledah ga pažljivo pa rekoh:

- Ja se tebe sećam.

Nagnuo se malo preko mog stola i tmurno me je osmotrio. Bilo je jasno sa te

udaljenosti da je slabog vida i da lutajućim pogledom s mukom pokušava da nešto nazre.
Nesvestan blizine naših lica i malog prostora sale utonule u tišinu, reče potmulim,
hrapavim glasom:

- Zaista? Ne mogu više sa sigurnošću da se pouzdam u svoje sećanje, a i vid mi je

oslabio.

- Ali dani Han Džafara ne mogu se zaboraviti!

- Dobro došao. Dakle, i ti si iz tog kraja?

Predstavio sam se i pozvao ga da sedne:

- Nismo ista generacija, ali ima stvari koje se ne mogu zaboraviti.

Seo je i rekao:

- Mislim da sam se poprilično promenio i da je vreme izvrnulo moje lice u ružnu

masku. Ne, nije to više lice koje mi je otac podario - a zatim se gordo predstavio, mada za
to nije bilo potrebe:

- Ar-Ravi, Džafer ar-Ravi, Džafer Ibrahim Sejid ar-Ravi.

Nije krio ponos izgovarajući svoje ime, što je još više potvrdilo onaj oštar nesklad
između bednog izgleda i dubokog glasa. Nastavio je:

- Vraćaš me na drage uspomene, na susedstva Han Džafara i blagoslovenog El-

Husejina, na dane blagostanja i iskušenja.

bojana888
 - Bilo je tamo i uzbudljivih događaja i čudnih priča...

Nasmeja se gromkim glasom, a dugačko i mršavo telo tako se zatrese da se

zabrinuh da mu se ne raspara pohabana odeća. Podigao je prema meni lice opaljeno
suncem i prekriveno tek izbilom bradom i, češući belu, zamršenu kosu, reče:

- Mi smo porodica, pa imam pravo da očekujem povoljno rešenje za svoju

parnicu.

Upitah ga ne bih li skrenuo temu:

- Jesi li za kafu?

Bez trunke ustezanja odgovori odlučno:

- Prvo ćemo pojesti sendvič fula, a zatim može kafa.

Posmatrajući ga kako jede proždrljivo i gladno, obuze me tuga. U nosu mi

zatreperi njegov vonj: mešavina znoja, duvana i prašine. Pošto je jeo i pio, uspravi se na
stolici i reče:

- Zahvaljujem. Ne želim da ti trošim vreme više no što treba. S obzirom na položaj

koji zauzimaš, nema sumnje da si video moju molbu. Pa šta misliš?

Rekoh potišteno:

- Nema vajde. Propisi vakufa ne dozvoljavaju tako nešto.

- Ali istina je jasna poput sunca!

- I vakuf je jasan.

- Nekada su prava bila predmet mojih studija, ali pretpostavljam da se sada sve
promenilo.

- Sve osim vakufa. On se do danas nije izmenio.

Zagrmeo je hrapavim glasom:

- Moje pravo neće nikad propasti! Neka to shvati Ministarstvo vakufa!

Pošto je video moj smireni osmeh, i on se umiri.

- Omogući mi da se sretnem sa generalnim direktorom.

bojana888
 - Stvar je veoma jasna - rekoh blago. - Vakuf Ar-Ravi je najveći javni vakuf u
Ministarstvu. Njegovi prihodi su zaveštani džamijama El-Haramejna, i džamiji imama El-
Husejina, kao i dobrotvornim društvima, školama, tekijama i javnim česmama. A javni
vakuf ni u kom slučaju ne može biti u posedu pojedinca.

Oštro me prekide:

- Ali ja sam Ar-Ravijev unuk, njegov jedini naslednik kome je hitno potreban
novac, dok se u isto vreme imam El-Husejina rasipa bogatstvom u blaženom raju.

- Ali to je vakuf.

- Pokrenuću parnicu!

- Nema koristi od toga.

- Tražiću savet od advokata stručnjaka za šerijat, ali to mora biti besplatan savet -
jer novci su nepoznata stvar u mom svetu.

- Imam mnogo prijatelja među advokatima za šerijat i mogu ti ugovoriti sastanak

sa nekim od njih, ali nemoj gubiti vreme jureći za neostvarljivom nadom.

- Ophodiš se prema meni kao prema detetu!

- Bože sačuvaj, samo te podsećam na realnost koja se ne može osporiti.

- Ali ja sam Ar-Ravijev unuk, veoma je lako to dokazati!

- Da, ali bitno je da je Ar-Ravijeva zaostavština postala javni vakuf.

- Pa da li je pravično da ja sada budem prepušten prosjačenju?

- Prema proceduri koja je uobičajena u slučajevima kao što je ovaj, treba da

podneseš molbu u kojoj ćeš zatražiti isplatu mesečne pomoći od prihoda vakufa, pod
uslovom da se utvrdi tvoje srodstvo...

- Mesečna pomoć! - buknuo je. - O drski zlotvori! - i nastavi govoreći: - Vlasnik

vakufa da moli milostinju! Pa to je ludost... A koliko iznosi pomoć?

Ćutao sam nekoliko trenutaka, oklevajući.

- Pa, može dostići pet funti... Ponekad se poveća.

Podrugljivo se grohotom nasmeja, otkrivajući crne, krnjave zube:

bojana888
 - E veruj mi, boriću se! Do sada sam proveo život za koji se ni džini ne bi odvažio
da ga proživi, pa neka bude borba. Neću prestati da se borim sve dok ne povratim sva
prava na celokupnu zaostavštinu svog prokletog dede.

Nisam se uzdržao da se ne nasmejem:

- Neka mu se smiluje Alah za svu darežljivost.

Udario je o ivicu stola suvonjavom šakom i progunđao:

- Nema ničega dobrog za onog koji zaboravlja svog jedinog unuka...

- A zašto te je zaboravio?

Uhvatio se za bradu, ali nije odgovorio. Osetio sam da će pre ili kasnije bura proći
i da će napisati molbu za pomoć. Koliko je samo kod nas prosjaka koji su potomci paša,
emira i kraljeva. Bio sam siguran da se niko ne bi bez razloga odrekao svojih naslednika.
E moj Džafere, šta li si ti to učinio?

Upravio je klonuli pogled u prazno i poče govoriti:

- Zaveštao imetak u vakuf, a mene isključio iz nasledstva! Da, tako je uvek i radio,
mešajući dobro i zlo. To nastavlja i sada kada je mrtav, kao što je činio dok je i živ bio. I
eto mene, borim se sad kad ga nema, kao što sam se borio dok je bio živ... I tako ću
nastaviti sve do smrti.

bojana888
 2

S vremenom se učvrstiše odnosi između mene i Džafera ar-Ravija. U svojoj

samoći bio je sklon da se veže za svakog ko bi ga podržao, pa makar i osmehom. Hrabrilo
me je osećanje da će se ovo usputno prijateljstvo brzo okončati jer njegova smetena
ličnost nije nagoveštavala postojanost i upornost za druženjem, a i činilo se da mu je
veoma lako udovoljiti. Bilo je nespornih stvari koje su me privlačile k njemu, ali i onih
skrivenih. Tu su, na primer, stare uspomene i opčinjenost porodicom Ar-Ravi, priče o
njoj i šaputanja o Džaferovim avanturama i ludilu. Tu je i naklonost prema njemu i pored
neuglednog izgleda i sažaljenje zbog jadne sudbine. Bio je stasit i da nije nemaštine - a
možda i bolesti? - njegova starost bi blistala dostojanstvom i otmenošću.

Onomad ga upitah, pošto smo večerali kavari u restoranu u ulici Muhameda Alija:

- Kako živiš, Džafere?

- Skitam ulicama tokom dana pa sve do ponoći.

- A gde stanuješ?

- Među ruševinama...

- Ruševinama?

- To je sve što je ostalo od stare dedine kuće, a sada je moj posed gde noćim.

Pošto sam se još davno odselio iz starog kraja, nisam znao da je kuća pretvorena
u ruševinu.

- Zar nemaš porodicu? - upitah.

- Ko zna, možda ih je puna zemaljska kugla!

Nasmejah se, a on nastavi:

bojana888
 - Imam decu koja su sudije i decu razbojnike!

- Je li ti to ozbiljno?

- I pored toga živim usamljeničkim životom.

- O, kakav način da se to ispriča!

- Čuj, vrati mi vakuf i dajem ti reč da ćeš me videti okruženog decom i unucima. U
suprotnom, uvek ću biti samotan i izgnan.

- Vidim da voliš zagonetke.

- Volim dobar zalogaj i vakuf - reče uz osmeh - kao što uživam da proklinjem one
koji su zaveštali svoja dobra.

- Zar nemaš bilo kakav izvor prihoda u starosti?

- Imam neke stare prijatelje. Kad god me neki od njih sretne na putu, pruži ruku
da me pozdravi i krišom ubaci u šaku što mu se našlo. Sada se valjam u blatu, ali sam
nekad bio na nebu.

Rekoh tužno:

- Nedostojan način življenja. Odmah napiši molbu.

- To je sušti život čovečanstva. Probaj ga hrabro ukoliko smeš. Odvažno otvori

vrata, nemoj se ponižavati jer sve što tražiš, to je pravo koje ti sledi. Ovaj svet pripada
čoveku, svakom ljudskom biću. Na tebi je da se odrekneš bednih navika. Eto, u tome je
cela stvar.

- I pored toga želiš da ti se vrati dedino nasledstvo?

Grohotom se nasmeja:

- Nemoj da mi zameraš zbog protivurečnosti. Ja sam riznica suprotnosti... I ne

zaboravi da sam star čovek i da vodim rat sa dedom još od davnina.

- Želeo bih da znam zašto te je lišio nasledstva.

- To je moja bitka. Ne požuruj stvari, nisam ja tako jednostavan kako to tebi

izgleda. Mnogi su se prevarili, čak i balavci koji trče za mnom dok tumaram ulicama. Šta
oni misle, da ja uživam da pričam? Kada sam sam, razgovaram sa sobom. Pa šta? Već sam

bojana888
ostareo, a raspredanja o mom izgnanstvu još nisu prestala. Veruj mi, ja sam neobična
osoba. I kada sam živeo na planini, i u palati i u ruševinama, uvek sam se razlikovao od
drugih. Pa i pored toga što sam spao na prosjački štap i što dangubim, pred životom
stojim uzdignute glave, prkosan, jer život ceni samo one koji ga ne uzimaju za ozbiljno.

Nasmejah se posmatrajući ga kako prkosi životu u razderanoj odeći i preplanule

kože. Promrmljah:

- Aferim!

- Ali nisu živa bića jedina sa kojim sam opštio. Imam ja odavno veze i sa neživim
bićima: džinima i demonima, a da ne govorim o suštinskim elementima materijalne
civilizacije.

Zatim naglo promeni glas i upita:

- Da li si izabrao pouzdanog advokata do koga ćemo otići?

Rekoh molećivo:

- Tako ti Alaha, Džafere, zaboravi tu bezizglednu parnicu.

- Pa, zar nisam ja Džafer Ibrahim, unuk Sejida ar-Ravija?

- Svakako - rekoh - ali ovaj slučaja ne možeš dobiti, nikada!

- E, onda ću dići bunu koja će okrenuti naglavce sklad vaseljene! - povika.

- Veće su mogućnosti za to nego dobiti parnicu. Napiši molbu, ne rasipaj vreme.

Džafer se nasmeja:

- Vi u Ministarstvu živite od mrvica naših vakufa, a zatim pružate ruke da nam

udelite milostinju.

- Kažem ti, napiši molbu i ne rasipaj vreme.

Na trenutak nad nama se nadvi tanana tišina, a zatim on prozbori kao da govori
za sebe:

- Pet funti!

- Moraš nešto iznajmiti za stanovanje, makar sobu na nekom krovu.

bojana888
 - Ne, nipošto!... Iznos je dovoljan za hranu, cigare i odeću. A što se staništa tiče, pa
zar očekuješ da idem pod kiriju, a vlasnik sam palate?! Ne, nikako neću napustiti
ruševine.

- Napiši molbu što je moguće pre i pošalji Ministarstvu.

- Ne teraj me da žurim. Pusti me da razmislim. Možda ću napisati molbu, a možda

ću pitati advokata za savet. Mada nije daleko od pameti da ću nastaviti ovako da živim i
bez molbe i bez advokata. Ne požuruj me.

- U svakom slučaju, znaš šta ti je činiti.

- Nema šanse - prosikta besno - da se nas dvojica saglasimo. Ti si od onih koji se

plaše života, a ja od onih koji ga preziru. Sve od čega si ti drhtao ja sam iskusio. I sve ono
za što si molio Alaha da te poštedi ja sam prošao svojim nogama.

- Veličanstveno, Džafere.

- Da li ti se dopadaju moje reči?

- Mnogo.

- Želiš li da čuješ još?

- U to budi uveren!

- Već si me počastio izvrsnom večerom, a pružićeš mi i znatnu pomoć u danima

koji dolaze. Uostalom, mi smo deca iz istog susedstva, pa hajdemo u dragu Vadudovu
kafanu kod El-Bab el-ahdara.

I krenuli smo jedan pored drugog ka starom kraju, prolazeći ispod drevnog svoda
ka El-Bab el-ahdaru. Seli smo da popušimo buri i popijemo kafu, dok je u tišini duge noći
tekao razgovor.

bojana888
 3

Uličica El-Bab el-ahdar počivala je pod velom noći. U to doba vraćaju se čete
prosjaka u svoja skrovišta, manijaci se muvaju po ćoškovima, širi se miris tamjana iz
bogomolja. Neznanci ne zalaze ovde noću, osim malobrojnih posetilaca Vadudove
kafane. Svi su oni pušači burija.

- Dopusti da ti pričam o vremenu legendi - reče Džafer.

- Verovatno misliš na detinjstvo?

- Mislim na ono što kažem, nemoj me prekidati. Detinjstvo ne postoji, ali zato
postoje snovi i legende, vreme snova i legendi. Ono se utisne u tebe poput dražesne
miline, a možda i lažne, obično zbog mučnih, uobičajenih udara svakodnevice... To je ono
što odzvanja snažno u mojim emocijama, a kada ga analiziram, ništa ne nalazim, što
samo potvrđuje njegovu tajanstvenu prirodu. Dosta je ako ti kažem da o njegova dva
osnovna stuba - mom ocu i majci - jedva znam nešto značajno.

- Da li su preminuli dok si bio dete?

- Oca se jednostavno ne sećam, u mom pamćenju ne postoji njegova slika niti je

ostavio fotografiju koja bi me na njega podsećala. Napustio je ovaj svet, a nije imao
drugog poroda osim mene. Postoji samo jedna scena koja me povezuje sa njim, a i ona je
prilično maglovita. U pitanju je prizor kada on stoji iza prozora koji gleda na Marguš na
dan proslave mahmala, a ja sam mu se obesio za leđa i posmatram preko njegovog
ramena svetinu i vrh pozlaćenog mahmala koji se njiše u visini prozora. Slika koja budi
simpatije i nežnost, zar ne? Mahmal je jedan od najupečatljivijih znamenja vremena
legende, a što se naroda tiče, to beše zbilja posebne vrste. Te uspomene će jednog dana
oživeti u mojoj kancelariji na trgu Bab el-halk, kada sam prasnuo u lice Saadu Kabiru.

Prekinuh ga:

bojana888
 - Sada smo u legendi, nemoj zamicati izvan njenih granica.

- Pusti me da slobodno govorim. Mrzim ograničenja.

- Ali priču će razvejati vetar misli pa ću se izgubiti između njenih delića.

Grohotom se nasmeja govoreći:

- Zar mi nećeš dozvoliti da se poigravam s vremenom kao što se ono poigravalo

sa mnom?! Dobro, da se vratimo legendi, bestidnim džinima, prividnim istinama i
stvarnim snovima. Vratimo se legendi. Već sam ti rekao da se oca ne sećam, ali nikad
neću zaboraviti ruku svoje majke.

- Ruku majke?

- Polako, malo strpljenja. Otac je umro, kako i zašto - ne znam, ali je umro u cvetu
mladosti, kako sam kasnije saznao. Imao sam tada pet godina, možda i manje, čak se ne
sećam ni kuće u Margušu. Znam da je u njoj bila jedna soba do koje se dolazilo iz
hodnika, prelazeći preko dva basamaka. U njoj visok krevet na koji se penje preko
drvenog uzvišenja, što mami na igru, i nargile stavljene na vrh ormara kako ih moja ruka
ne bi dohvatila. Bilo je u toj kući i razmaženih mačaka, daska za ribanje veša, tamni
podrum koji nastanjuju razne vrste aveti, crni miš, kadionica, tegla na siniji napunjena
vodom po kojoj plivaju limunovi, peć, vreće uglja, kokoške i uobraženi i gordi petao. Otac
je umro, ne znam kako niti šta je radio, međutim, mogu ti pripovedati o samoj smrti jer
sam za to vičan. Zaslužio sam jednog dana da kažem kako sam ja onaj koji daruje život,
jer kad sukne bes i njegovi plameni jezici stanu da lutaju nebeske reči, otvaraju se
tajanstvena vrata iza kojih izbijaju đavoli, čak dolazi satana lično u vatrenoj procesiji,
okružen sudijama, žandarima i tamničarima. U tom trenutku Cafer ar-Ravi menja svoje
ime, nadimak i svoju kožu.

- Ali šta je sa smrću tvoga oca? - upitah molećivo.

- Neka ti Alah oprosti, ti zaista gušiš nadahnuće. Želiš da saznaš kako je umro moj
otac kao da je bio tvoj. Šta ja znam o tome? Probudio sam se u mraku i otkrio da me
majka nosi u naručju prema susetkinoj kući. Nema sumnje da me je san savladao, jer
kada sam se ujutro probudio, bio sam na nepoznatom mestu. Počeh da plačem. Došla je
susetka, noseći hranu, pa je upitah za majku.

bojana888
 - Mama je u šetnji, vratiće se brzo. Hajde, uzmi da jedeš.

Počeo sam da jedem i pored zbunjenosti, jer sve vreme sam čuo neku kuknjavu,
mada su jauci i vriska bili uobičajeni u našem kvartu. Vratio sam se kući istoga dana
naveče ili sledećeg dana. Dočeka me čudna i mučna atmosfera. Širila se neka bolna tajna,
čiju suštinu nisam razumeo, ali od koje sam osećao setu i nejasan nemir. Došla je i majka.
Kako se samo silno izmenila. Na njoj široka crna haljina, lice joj bolesno, iscrpljeno,
pogled utrnuo, klonuo. Kuća je izgubila prisnu atmosferu i izvornu veselost.

- Šta je, mama?

- Sve je u redu, igraj se...

- Gde je tata?

Okrenula je lice od mene.

- Otputovao je... Igraj se... Ceo krov je tvoj i nemoj mnogo da pitaš...

Počeh da se ponašam drugačije i na neki način nezainteresovano, što nije bilo

lišeno izvesne grubosti. Majka me izbegava, beži očima kad ne beži telom. Plače iza
mojih leđa. Otac se ne vraća s puta, a zatim ni ja nisam baš toliko glup, znao sam nešto
malo i o Bogu, đavolu, džinima, raju i paklu, čak i o smrti sam nešto poimao. Srce mi
oseća strah i očekuje neke nenadane, upozoravajuće i nevesele događaje. Pitao sam se
kada će se otac vratiti s puta i kada će lice moje majke povratiti poznatu vedrinu. Koliko
je trajalo moje snuždeno nadanje ocu, kada me je savladao očaj za njim, kako sam ga
zaboravio i potisnuo svest o njemu i posle toga nastavio život kao da se ništa nije
dogodilo? Sve sam to zaboravio i nema načina da se setim, ali ruku svoje majke nikad ne
mogu zaboraviti.

- Već si nekoliko puta pomenuo ruku svoje majke?

- Uhvatila bi me za ruku, ili ja nju, pa bismo zajedno išli uličicama i sukovima.

- U kupovinu ili samo šetnju?

Počeo sam da se privikavam na njegov usplamteli duh koji lebdi između ruševina
i uspomena. Izgledao je srećan i zahvalan zbog večere, burija i uspeha kod slušaoca koji
je pažljivo pratio njegovu priču.

bojana888
 - Ponekad pokušavam da se setim slike svoje majke, međutim, ne otkrivam ništa
značajno. Na primer, koliko je bila visoka. Bio sam, prirodno, mnogo niži od nje i uvek
bih uperio pogled nagore dok sam joj pričao, međutim, to ni na šta ne ukazuje i ne odaje
njenu visinu. Takođe, nemam saznanja o njenoj težini, boji očiju ili tena. Postoji jedna
opšta slika, mekih linija i pokreta i utišanih tonova. Poput priviđenja iz snova, sećam se
uznemirenih osećanja, osmeha i smejanja i grdnji. Mogu da tvrdim da je bila lepa jer da
nije bilo njene lepote, ne bi se desila nesreća. Sećam se reči naše komšinice, ne znam
kojim povodom: „O mali Džafere, sine lepe gospođe.” Međutim, nije dugo poživela da bi
mi omogućila da sačuvam uspomenu na nju od iščeznuća. Sećanje na njenu ruku jedino
je što je ostalo u meni. Čak i sada osećam njen dodir, stisak, trzaj i opuštanje dok šetamo
s jednog na drugo mesto, kroz zasvođene ili nepokrivene prolaze, među rekom žena,
ljudi, magaraca, kola, ispred dućana, grobova svetaca i tekija, mesta gde se okupljaju
umobolni, gatare, prodavci šećerlema i igračaka. Vodila me je obučenog u gilbabu, a na
glavi mi takija protkana zlatom i talismanom, što visi s prednje strane kao ukras. Njen
govor je bio raznovrstan, pun pesničkih izraza koje je koristila u ophođenju sa svim
stvorenjima, obraćajući se svakom na njegovom jeziku. Obraćala se Alahu na nebu,
prorocima i anđelima, kao što se obraćala svecima i njihovim grobovima, pa čak i
džinima, i pticama, i neživim bićima i mrtvima. Govor bi prekidala tiho, uzdišući zbog zle
sudbine. Svet oko nas bio je živ, svestan ovih razgovora koje je primao i uzvraćao,
učestvujući u njima skriveno prisutan u našem svakodnevnom životu i ne praveći razliku
između anđela i ulaza u grobnice svetih, između gukanja divljih golubova i kapija starog
Kaira. Čak bi i džini omekšao pred njenim čarobnim rečima zahvaljujući čemu sam se
spasao bezbrojnih pogibelji.

Pošto sam primetio da je ozbiljan, nisam izdržao da se ne nasmejem. Ne

napuštajući ozbiljnost, upita me:

- Čemu se smeješ?

Rekoh, izvinjavajući se:

- Pričaš o snu koji sada umeš da tumačiš i objasniš.

S ponosom reče:

- Nemoj da se zanosiš mišlju da o ovom svetu znaš i upola od onog što ja znam.

bojana888
 - Tako?

- Ja sam okean znanja, ali nimalo ohol.

- I čak ne praviš razliku između istine i privida.

- Nema privida niti realnosti, već samo raznih oblika istine koji se raspoznaju
prema periodima života i kvalitetu sistema koji nam pomaže da to shvatimo. Legende su
stvarnost kao što su to priroda, matematika, istorija i svako od njih ima svoj duhovni
sistem. Evo ti živi primer: jednog dana majka me odvela da posetim očev grob koji se
nalazio na ledini među grobovima siromaha. Zatim je počela šapatom da mu govori:
„Tvoja žena i sin te pozdravljaju i mole Alaha da ti podari milost i oprost, o najvoljeniji
od ljudi i najplemenitiji među njima. Žalim ti se na svoju samoću i patnju pa se ti pomoli
Gospodu svom za nas.” Smesta sam prilepio uvo na zid groba i tada čuo uzdisaje i reči, o
čemu sam obavestio majku, a ona mi je tada kazala: „Da si blagosloven do sudnjeg dana.”

Upitah ga sažaljivo:

- Šta ti je otac rekao?

- Pošto nisi doličan da mi veruješ, neću ti odgovoriti.

Imao sam osećaj kao da proliva bujicu šale na površinu grube ozbiljnosti ili želi
da obavije svoju bajku prikladnom tajnom ne bi li udovoljio žudnji svog srca.
Promrmljah:

- I od najmudrijeg ima mudriji!

- Naš svet je bio živ, pulsirao je željama, vedrinom i snovima. U njemu je bilo i
ozbiljnosti i šale, slavlja i tuge i sve nas je spajao - ljude, džinije, životinje, nežive stvari -
jezikom razumevanja i saradnje.

- A da li ti sve to razumeš?

- Potpuno, i to strasno i tvrdoglavo.

- Zar te nije obuzeo strah?

- Poneki put, međutim, brzo sam sticao oružje za odbranu i napad i postajao
gospodar sveta. Jedno veče sam se igrao limunovima u tegli na ivici prozora, kad
iznenada opazih glavu nekog bića u nivou prozora kako gleda u mene s ulice. Oči su mu

bojana888
svetlele u tami, stopala utonula u zemlju. Uzmakoh od uzbuđenja tako da tresnuh na
leđa nasred sobe, a moj krik razdera tišinu noći. Kasnije sam otkrio da susret živog bića
sa džinijem ne može da se zbije na ovaj način. Majka je kazala da je vreme da naučim
Samadiju. Što se tiče kućnih demona - koji inače borave u podrumu - po svojoj prirodi
bili su skloni šali i nisu činili neku ozbiljnu štetu, osim što su ponekad mešali surutku sa
medom, ili skrivali maslac za ličnu upotrebu. Neki put bi gasili svetiljke koje su nosili
noćni prolaznici. Njihova najgora šala bila je pretvaranje snova u košmare.

- Možeš li mi opisati kako izgleda demon?

- Ne, jer nisi sklon da poveruješ, a zatim demon nestaje iz života čoveka
završetkom doba bajki. Čovek ga brzo zaboravlja, pa čak poriče da je postojao, mada ga
svakodnevno sreće u novom obliku ljudskog bića. U tim situacijama iz njega izbija
istinsko zlo i velika šteta. Međutim, ti insistiraš da je demon samo prazna priča. S druge
strane, proviđenje je odredilo da ugledam blagoslovenu svetlost u Noći sudbine, dok sam
sedeo na majčinom krilu i gledao u nebo! Tada se otvorio prozor i kroz njega je uplovila
svetlost koja je nadvladala sjaj zvezda.

Rekoh, smejući se:

- Kažu da niko ne može da vidi svetlost u Noći sudbine, osim onaj kome je sreća
darovana.

Dugo se grohotom smejao, pa reče:

- Izgleda da si me ovog puta pobedio, ali samo donekle. Istina je da sam ja izraziti
primer nesreće, međutim, ono što je važno to je rasplet - a on je još uvek nepoznat.
Možda ću odgovor naći u raju sa kojim imam davnašnje veze. Majka mi je pričala o raju
kao dobro obaveštena osoba. Voleo sam ga beskrajnom ljubavlju. Opčinio me je i zaludeo
mi razum, to čudesno mesto gde možeš videti Boga, slušati ga i govoriti sa njim, bašta
ispunjena rekama, pesmama i večnom mladošću.

Ali da se vratimo priči o mojoj majci. Kako je živela posle očeve smrti? Ovo
pitanje mi je kasnije često padalo na pamet, međutim, nije bilo odgovora. Izlazili smo iz
kuće svakog dana, obilazili grobnice svetaca i dućane, kupovali što nam treba i zatim se
vraćali kući gde bi se ona sasvim predala kućnim obavezama, a ja bih našao utočište u

bojana888
svom zemaljskom raju među mačkama i kokoškama. Ponekad bi nas posetila susetka.
Nismo imali blisku rodbinu, ni ja ni majka. Da li je imala novca? Do danas ne znam pravu
istinu o tome. Odmah posle očeve smrti obukla je crninu i plakala kad god bi se osamila.
Često bih je zaticao kako plače. Shvatio sam tajnu veze između njenog plača i nestanka
mog oca.

- Zar nisi rekla da otac boravi kod Boga? - upitah je jednom.

Odgovorila je potvrdno, a ja nastavih:

- Zašto onda plačeš?

Reče:

- Znam da je to greh, sine, ali suze teku uprkos želji čoveka.

To me nije omelo u mojim svakodnevnim nestašlucima. Produžio sam veselo da

skupljam jaja, lovim miševe, prkosim avetima. Uživao sam u radosnim pustolovinama
čitavih godinu dana posle očeve smrti. Počeše da me privlače priče koje su uz zvuke
rababa dolazile iz kafane ispod mog prozora. Pratio sam ih pažljivo, već koliko je bilo
moguće razumeti, i bio svedok sukoba koji bi izbili među pristalicama raznih junaka iz
priča. Sa istog prozora posmatrao sam tučnjave futuva na svadbama. Bio sam zadivljen
futuvama kao što sam bio zadivljen džinima. Dugo sam maštao da budem futuva -
ukoliko ne budem u stanju da postanem džini.

Upitah ga:

- Da li su se obistinili neki snovi iz detinjstva?

- Nemoj se rugati i sačekaj, želim da ti pričam o ljubavi iz doba legendi.

- Ali doba legendi nije doba ljubavi.

- Ipak, ljubav je kod mene propupila u šestoj godini. Voleo sam da sedim među
devojčicama tokom ramazanskih noći. Jedine ozbiljne batine koje sam osetio od majčine
ruke bile su zbog ljubavi, kada sam prevario devojčicu mojih godina, namamio je u
škrinju pa spustio poklopac preko nas. Međutim, ljubav nije dugo potrajala. Iznenadilo
me je neočekivano podizanje poklopca - a kada sam bojažljivo podigao glavu, ugledao
sam lice majke kako bulji u mene, dok joj se pletenica njihala preko moje glave. Uzgred,

bojana888
njena pletenica je bila veoma duga i ja sam se često igrao njome kad god je bilo prilike.
Raspleo bih je, a zatim vezivao i uvijao poput konopca. Nema sumnje da je majka bila
lepotica i, kao što sam već rekao, da nije njene lepote, ne bi se desila nesreća.

- Daj, ispričaj mi nešto o dečjoj ljubavi.

Nasmejao se:

- Činila se kao šala, međutim, sećam se da je bila ispunjena snažnim uzbuđenjem

nalik na pijanstvo...

- To je suludo.

- Priznajem da nisam čistunac, ali uveravam te da nagon u mom životu nije imao
odlučujuću ulogu, osim u određenim trenucima. U detinjstvu je ljubav imala ograničenu
ulogu u stvaranju legende, mada se legenda nije mogla odupreti razornom udarcu koji
nije bio očekivan. Jednog jutra sam se probudio prvi, a ne majka kao obično. To sam
shvatio kada sam je ugledao kako spava licem zaronjenim u jastuk. Veselilo me je što mi
se ukazala prilika da je probudim, makar jednom u mom malom životu. Približio sam
usne njenom uhu i pozvao je više puta, ali nije reagovala. Nežno sam je dodirnuo,
ponavljajući poziv. Zato, sam povisio glas i snažnije je prodrmao, ali odgovora nije bilo.
Ustrajao sam u pokušaju da je probudim, bio sam uporan sve dok moj glas nije ispunio
sobu, ali bez uspeha. Potpuno izgubivši nadu, skliznuo sam sa kreveta i napustio sobu.
Uzeo sam sa police nar i popeo se na krov. Tamo sam ljuštio voćku, grickao ćilibarska
zrna i otpatke pljuckao kokoškama. Ugledao sam susetku, pa smo zametnuli razgovor o
položaju u kome sam ostavio majku. Počela je da me ispituje, a zatim je zatražila da joj
otvorim vrata. Susetka je pohitala prema majci i prignula, se iznad nje, dok sam ja stajao
kod vrata. Nije dugo potrajalo a susetka je počela da se udara rukama po grudima,
zavapivši: „O crnih vesti, o Um Džafer.” Zatim se okrete prema meni, podiže me na svoje
grudi i pođe sa mnom u svoju kuću. Steglo mi se srce zbog ovog postupka, koji me
podseti na slično ponašanje u danu kada je zauvek nestao moj otac. Počeh da vrištim:
„Mama... Hoću svoju mamu...” Proveo sam dva dana u susetkinoj kući - to behu najcrnji
dani iz perioda bajki. Uveče drugog dana susetka me umiri govoreći:

- Ne tuguj, Džafere, jer Bog je milostiv.

bojana888
 Rekoh očajan:

- Znam, majka je otišla kod oca.

Ženine oči zasuziše i ona promuca:

- Bog je uz tebe, on je i otac i majka, on je sve...

Njen muž, koji je trljao zube misvakom, dodade:

- Treba nešto učiniti, pa čak i poći vlastima ako treba.

Žena mu reče:

- I kamen bi se rastužio.

Prolazili su dani, ja sam živeo izgubljen i duševno odsutan, dok mi se susetka

jednom nije obratila, radosno govoreći:

- Dragi moj, veseli se, naložio je milost naš dragi Bog. Ići ćeš kod svoga dede.

Ništa nisam razumeo.

Tu reč sam čuo prvi put.

bojana888
 4

- Prvi put? - upitah zbunjeno.

- Prvi put.

- Zar nije pominjan za života tvoje majke?

- Nikada, mada je stanovao u istom kraju.

- Zašto je majka krila od tebe njegovo postojanje?

- Verovatno zato što je bila ljuta na njega. Bilo kako bilo, susetka mi je objasnila
da je deda otac mog oca. Njegova kuća nije bila daleko od Marguša. Znao sam tu kuću jer
smo često mati i ja prolazili pored njenog visokog zida na putu ka El-Husejinu. Sećam se
da sam jednom pitao majku o tom visokom zidu koji se uzdizao kao planina ispred
kupole sudijine kuće, a ona je žurno rekla: „To je zatvor gde zločinci provode život u
tami.” Zid nije bio izdvojen od okolnih kuća jer je u narodskim krajevima bilo uobičajeno
da se kuće bogataša i siromaha dodiruju. Nije bilo moguće videti samu kuću ni njenu
baštu, samo zid koji se nadneo nad zgradom državne blagajne. Bio je to kameni zid koji
se širio po dužini i visini kao da je odista bio zatvor ili bedem neke tvrđave, sa kapijom
što se otvarala iz pokrajnjeg slepog sokačeta.

Kada smo prešli kapiju, prvi put sam video baštu. Pre toga nisam imao predodžbu
o baštama, a od biljnog sveta video sam samo palmino drvo na trgu ispred sudijine kuće
i mala stabla fikusa na groblju. Do ušiju mi dopre cvrkut slavuja i čavrljanje vrabaca.
Posmatrao sam grane prepune malih, šarenih ptica i jato golubova kako kruži oko tornja
uzdignutog iznad isprepletanih letvica za vinovu lozu. Toranj je gledao na potok, koji je
presecao baštu po širini, a u njemu je stajao baštovan, nogu do kolena zaronjenih u vodu
sa korpom u ruci. Bio sam opijen mešavinom rajskih mirisa koji mi ispuniše nos. Toliko
sam bio zbunjen da sam skoro hteo viknuti iz dubine duše. Išao sam stazom, s obe strane

bojana888
oivičenom raznobojnim cvećem, prema selamluku. Susetka me je stisnula za ruku i
prošaptala, bodreći:

- Ovo je tvoj novi dom, Džafere.

Bio sam u opštem blaženstvu. Deda je sedeo na sredini selamluka na fotelji sa

visokim naslonom ukrašenim rezbarijama. Susetka je završila kratak razgovor sa njim,
poljubila ga u ruku i otišla. Našao sam se sam pred njegovim pogledom, još uvek ne
dolazeći sebi od čarolije ptica, cveća i potoka, ali u dubini duše tuga se nije stišavala.
Sedeo je podvijenih i prekrštenih nogu u beloj, širokoj gilbabi, ogrnut plaštom
protkanim vezom, a glava mu je bila pokrivena belom takijom. Imao je dugo, mršavo lice
pšenične boje, blag i nepomičan pogled, čelo mu je bilo visoko, istaknuto, a nos dug i
dostojanstven. Brada mu je bila bela, spuštala se niz vrat i dodirivala grudi. Razmenili
smo poglede. Ništa zastrašujuće nisam mogao da primetim u njegovim očima. Činilo se
da je na vrhuncu dugog života, ali sam primetio znake plemenitosti i blagosti. Bio je
dostojan gospodar očaravajuće bašte.

Stajao sam ni daleko ni blizu, u prugastoj gilbabi sa vezenom takijom, na kojoj je

bio talisman, obuven u šarene cipele, a pod pazuhom sam nosio zavežljaj, u kome je bila
sva moja odeća. Dugo me je posmatrao, pa sam poželeo da pobegnem.

Kao da je pročitao šta mi je u grudima, nasmejao se i dao znak da priđem.

Rekoh nabusito:

- Hoću da se vratim majci!

Pružio je ruku, pa sam se približio i pružio svoju. Rukovali smo se. Zadrhtao sam
spreman za napad plača, ali se uzdržah. Kroz telo mi prostruja toplina njegovog dodira.

Reče nežno:

- Dobro došao.

Namestio me je da sednem pored njega i nastavio:

- U svojoj si kući. Da li ti se dopada bašta?

Sagnuo sam glavu kao odgovor.

- Pričaj, ja volim priče.

bojana888
Promrmljah:

- Da.

- Da li znaš ko sam ja?

- Moj deda.

- Šta to znači?

- Otac mog oca.

- Veruješ li u to?

- Da.

- Da li se sećaš svog oca?

- Nosio me je da gledam mahmal, ali se sećam majke.

Tada briznuh u plač, a on me pomilova po leđima i upita:

- Šta još pamtiš o ocu?

- Posetio sam njegov grob.

Malo je skrenuo lice od mene pa upita:

- Kako se zoveš?

- Džafer.

- A onda?

- Džafer Ibrahim.

- A zatim?

- Džafer Ibrahim!

- Džafer Ibrahim Sejid ar-Ravi. Hajde, ponovi.

- Džafer Ibrahim Sejid ar-Ravi.

- Ko te je stvorio?

- Bog.

- Ko je tvoj prorok?

bojana888
 - Naš gospodar Muhamed.

- Da li si naučio molitve?

- Ne.

- A šta si zapamtio iz Kurana?

- „Kaži, Bog je jedini.”

- Zar nisi zapamtio Fatihu?

- Ne.

- Pa zašto si onda počeo: „Kaži, Bog je jedini”?

- Jer to koristi da se džini potčini.

- Da li sarađuješ sa džinijem?

- Da. Mnogi od njih žive u podrumu naše kuće, a preko noći ispunjavaju Marguš.

- Da li si ih video svojim očima?

- Mnogo!

- Ti lažeš svoga dedu.

- I video sam ih i družio se sa njima.

Prešao je nežno i brižno prstom ivicom mog lica. Osetio sam prisnost prema
njemu i veći deo zbunjenosti je nestao.

- Ne laži, Džafere - reče. - Ne volim laži.

- Ali govorim istinu.

- Gledaj svojim očima i nemoj uobražavati ono što ne postoji.

Ućutao je, pa sam se oglasio:

- Deda!

Pogledao me radoznalo, a ja nastavih:

- Zašto nas nisi posećivao?

Okrenuo je pogled ka bašti i rekao:

bojana888
 - Deda je u poodmakloj dobi, kao što vidiš.

- A zašto nas nisi pozivao u svoju kuću?

Posle dužeg ćutanja odgovori:

- Tvoj otac je to odbio.

- Da li ću ja ovde stalno živeti? - upitao sam.

- Ovo je tvoja kuća, Džafere.

- I igraću se u bašti?

- Da, i igraćeš se u bašti, međutim, tvoj život neće biti samo igra. Sada imaš šest
godina i moraćeš početi da živiš drugačije.

I počeo je moj novi život.

***

Džafer zastade i, nagnuvši se ka meni, oštro reče:

- To je taj moj deda, Ar-Ravi, vlasnik vakufa! Pa koji to zakon može da uskrati
moje legitimno pravo?

Obazrivo ga zamolih:

- Da se vratimo tvom novom životu.

- Nisam ja beznačajna osoba kako se to tebi čini. Ja sam u pravu, obrazovan sam i
mogu lagano da ti raspredam i o nedostacima demokratije i manama komunizma...

- Pričaćeš mi o tome kasnije tokom razgovora, ali vratimo se sada tvom novom
životu.

Sleže ramenima i tužno reče:

- Šteta. Vid mi je oslabio i moguće je da ga sasvim izgubim jednog dana. Nije mi

ostalo još mnogo od života. Ljudski rod i dalje podnosi patnje i nespokojstvo. I dalje
ćemo umirati ostavljajući iza sebe ispunjenu, ali zaboravljenu nadu, a sedam osećaja

bojana888
nezadovoljstva ne daju nam mira sve dok ne skončamo. I ti želiš od mene da ti pričam
svoju priču na način koji se tebi sviđa, a ne kako meni odgovara.

Rekoh molećivo:

- Postupnost je ono što nam treba da bih shvatio tvoju priču u onim malobrojnim
danima što su još preostali od života.

- Novi život je bio divan san. Zaboravio sam svu prošlost. Izdajničko srce je
zaboravilo umrlu majku, kojoj ni grob nisam posećivao. Sanjao sam je jedne noći i kada
sam se probudio, osetio sam težinu u srcu i zaplakao. Međutim, mala srca se brzo uteše,
što nije moguće osim kod mudrih ljudi. Bio sam potpuno zaokupljen potokom u bašti,
drvećem kane, palmi, limuna, čokotima grožđa, žabama, vrapcima, slavujima,
golubovima i grlicama. Moja mašta je bila ispunjena pozlaćenim mesinganim krevetom,
persijskim tepisima, veličanstvenom komodom, velikim biljurnim ogledalima, šarenim
zavesama, mekanim divanima, balkonom prekrivenim bršljanima, velikim kupatilom sa
pločicama i neobičnim spremištem za vodu. U svakom uglu otkrivao sam nove stvari
koje su bile skupocene i starinske i imale nova, meni nepoznata imena i divan izgled.
Mada me je sve ovo bogatstvo opsenilo, nikad nije istinski osvojilo moje srce jer palata
nije bila uređena prema dečjim željama. Baš zbog toga na mene ništa nije ostavilo veći
utisak od baštovanovog magarca. U njemu sam pronašao prijatelja i predmet uživanja.
Na njegovim leđima proveo sam duge časove jašući stazom napred-nazad, izbegavajući
niske grane drveća. Uživao sam silno i u pumpi za vodu, bunaru, vodoskoku i skulpturi
pauna na sredini mermernog stuba.

Jedna sredovečna žena bila je zadužena da brine o meni. Nežna, bakarne puti,
zvala se Behdža. Ubrzo se među nama učvrstilo uzajamno prijateljstvo. U raznim
prilikama tokom dužeg perioda od Behdže sam saznao mnogo o nesrećnim okolnostima
mog rođenja.

Bilo je očevidno da je deda živeo sam u kući, okružen sluškinjama i slugama. Baka
je nedavno umrla, a moj otac je završio život daleko od kuće. Bio mu je jedini sin koji je
doživeo zrelo doba od sedmorice drugih koji su poumirali kao deca ili mladići. Jedina
preostala nada posle silne patnje i san o budućnosti koji je okončan - po pouzdanom
mišljenju mog dede - u razočaranju mučnijem od smrti. Inače, ne bi ga tako lako kaznio

bojana888
potpunim prekidom odnosa, proterivanjem poput dušmana i izopštenjem iz kuće,
porodice i nasledstva. Sve je to je uticalo da mi deda bude zagonetan. Njegova ličnost je
otkrivala velikodušnost, trpeljivost i milosrđe, ali se u besu pretvarao u đavola i granitnu
stenu. Kada sam ga upoznao, živeo je polupovučeno u svojoj kući, mada je prethodno
završio El-Azhar i nasledio od oca i dede veliko bogatstvo i ugledne veze na El-Azharu. I
pored toga nikad nije radio u javnoj službi, bilo po verskim ili obrazovnim pitanjima.
Njegov posao je bio staranje o imetku koji je posedovao. U slobodno vreme čitao je i
proučavao verske nauke, filozofiju, ekonomiju, politiku i književnost. Njegov salon beše
mesto okupljanja ljudi religije, sufija, političara i književnika.

***

Upitao sam:

- Da li se bavio pisanjem?

- Ne, osim što je neprestano beležio obaveze i poslove koje treba završiti, ali o
tome ništa ne znam.

- Da li je to bio slučaj i sa njegovim ocem i dedom?

- Oni su uvek bili deo staleža uglednih učenjaka. Jedino je on izabrao da uživa u
bogatstvu i slobodnom životu.

- Da li ti je poznato nešto o osobi iz loze tvojih predaka koja se uzdigla vlastitim

sposobnostima? Mislim na običnog, siromašnog čoveka od koga je i poteklo sve
bogastvo.

- To je stara porodica poznata po bogatstvu i religioznosti. Verovatno da sam ja

bio prvi bednik u njoj

Nasmejao se grohotom, pa nastavio:

- Moj otac je vaspitavan u duhu verskog obrazovanja poput ostalih članova

porodice i stekao je alamiju. Želeo je da putuje u Evropu radi upoznavanja i učenja. Deda
se dugo protivio, ali je na kraju popustio. Tako je otac otišao u Francusku, gde je učio

bojana888
jezik i slušao slobodna predavanja iz filozofije i teologije zarad ličnog obrazovanja. U
zemlju se vratio bez diplome ili napisane disertacije, saopštivši želju da pomaže mom
dedi u upravljanju posedom, što je ovaj prihvatio. S vremena na vreme pisao je članke za
novine. Zatim se zaljubio u moju majku i to baš kada je deda planirao da ga oženi
kćerkom dekana El-Azhara. Ne obazirući se na njegovu želju, uzeo je moju majku. A šta je
bila mana moje majke? Siromaštvo? Istina je da nikad nisam upoznao njenu porodicu, ni
ujake ni tetke, ni bliske niti danje rođake. U svakom slučaju, Ar-Ravi je pobesneo zbog
sinovljevog ponašanja. Lišio je jedinog sina poseda, prekinuo sve veze sa njim i odrekao
ga se. Mnogima se tada učinilo da je loza Ar-Ravija, sa svim svojim istorijskim
značenjem, okončana. Nema sumnje da oca uopšte nije zanimala porodična loza Ar-
Ravija. Želeo je da ostvari sebe na drugi način. Ne krijem da sam bio oduševljen njime i
žalio zbog njegove smrti, mada tada nisam tugovao jer sam bio dete.

***

Bio sam znatiželjan:

- Znaš li nešto o člancima koje je objavljivao po novinama?

- Našao sam ih u arhivama nekih listova. U njima se raspravlja o pomirenju

između religije, s jedne, i nauke i filozofije, s druge strane. Držim, bez pristrasnosti, da su
u duhu vremena i napredni. Po opštim obeležjima, mog oca možemo svrstati u liberale.
Saznao sam da je odmah posle razlaza sa dedom radio kao prevodilac u listu „El-Fadžr”.
Sećam se da sam raspravljao sa dedom, kada sam sazreo da učestvujem u razgovorima, o
prilikama vezanim za oca. Tako sam ga jednom pitao na nekoj sedeljci:

- Deda, kako si mogao tako lako oterati oca zbog braka sa običnom građankom?
Ti si čovek vernik, čiste duše, plemenitog karaktera. Pa kako si to mogao učiniti?

Bilo je očigledno da nije dobrodošlicom dočekao moje pitanje, međutim,

odgovorio je sledećim rečima:

- Grešiš u tumačenju stvari. Po meni postoje dve vrste ljudi: nebeski čovek i
ovozemaljski čovek. Nebeski čovek je onaj koji živi s Bogom u svakom trenutku, pa

bojana888
makar bio i razbojnik, a čovek ovog sveta živi ovozemaljski život - pa makar i kao vernik.

- Da li to znači da je moj otac bio loš?

- Bio je ovozemaljski čovek, i to je dovoljno.

- Moja mati je bila dobra i plemenita.

Promrmljao je:

- Neka joj se Bog smiluje. - A zatim je posle trenutka ćutnje nastavio: - Nisam
pogrešio niti se pokajao, ali sam dugo tugovao.

Bio sam ubeđen u to jer da ne beše skrivene tuge, sigurno da ne bi njegovo srce
tako omekšalo prema meni.

- Otvorio sam ti svoje srce i svoju kuću - produžio je. - Sve će tebi pripasti jednog
dana, ali moraš biti Božji čovek. To ne znači da ću od tebe zahtevati odricanje jer je i moj
osnovni posao upravljanje posedom.

Deda mi je još od prvog dana dodelio učitelja koji me je poučavao osnovama

religije, jeziku i računanju. Bila je to neka nova religija, različita od one u koju me je
majka upućivala - religije pustolovina, legendi, čuda, snova i priviđenja. Ova religija je
počinjala ozbiljnim učenjem, pamćenjem i tumačenjem sura, upoznavanjem načela,
obavljanjem molitvi i postom. Bila je to i teorijska i praktična religija. Učitelj je bio strog,
podnosio je nedeljne izveštaje dedi i nije krio zadovoljstvo mojim napretkom.

- Ti si blagosloveno dete - rekao mi je jedanput. - Neka te Bog ispuni svojom

milošću.

Imao sam zavidno pamćenje, dobro sam prosuđivao, bio radan, molitve i postove
obavljao sam radosno, ugledajući se na dedu. Vera kojoj me je poučavala majka nije
zaboravljena, a nova saznanja su se samo taložila preko starih. Glas moje majke
neprekidno je odjekivao u mojoj duši.

Tokom jednog razgovora učitelj je kazao:

- Grob sveca je tek obična građevina, a svetac u njemu samo leš.

Odgovorio sam tvrdoglavo:

bojana888
 - Ali svaka stvar ima život koji je neuništiv!

Čovek se nasmeja i odbrusi:

- Ostavimo naše neslaganje vremenu i većoj pameti.

Izgleda da sam postigao vredan napredak jer deda je počeo da me poziva da

prisustvujem njegovim jedinstvenim sedeljkama s elitom verskih i svetovnih ljudi. Tada
je dopuštao da se zadržim kraće vreme, već u skladu s mojom podobnošću. Često sam
slušao uvažene goste kako veličaju moje pretke zbog njihovih gledišta zasnovanih na
tradiciji. Koliko sam bio ponosan na te istaknute pretke, čuvene po znanju,
velikodušnosti i plemenitim naravima, toliko je moja vedrina bila pomućena odsustvom
pominjanja mog oca i misterije koja je prekrila poreklo moje majke. Što sam bio stariji,
sve češće su me obuzimala gorka i duboka razmišljanja o majci. Bio sam uveren da je
tragedija mojih roditelja bila besmislena i suprotna verskom obrazovanju koje sam
dobijao i da je deda ponekad postupao kao nevernik! Moja mati je otišla, ali mi je
ostavila u nasleđe svoju veru i nesreću, i one će se dugo taložiti u kutku moje duše,
možda duže nego što sam mislio.

Prateći moj uspeh, deda me je obasipao ljubavlju i nežnostima.

- Džafere - reče mi jednom - vidim da si dostojan da podmladiš blagosloveno

stablo naše porodice. - I nastavi: - Koračaj noseći snagu mudrosti i čini šta želiš!

Takođe mi je izgovorio:

- Blagosloven je onaj koji je ukrašen Božjim nadahnućem. Marljivom su otvorena

vrata da stupi na presto!

A jednom, u zanosu blaženstva, izjavio je:

- Tvoji koraci ka uspehu blagosloveni su i uskoro ćeš biti primljen na slavni El-
Azhar. Da li te to raduje?

Odgovorih iskreno:

- Mnogo me raduje, deda. A posle toga bih želeo da posetim Evropu.

U njegovim očima pojavi se nespokojstvo pa znatiželjno upita:

- Zašto to želiš?

bojana888
 - Poput mog oca!

Zagladio je belu bradu i promrmljao:

- Prvo treba da se okitiš Božjim nadahnućem, a posle čini šta želiš.

Malo sam oklevao pa upitah:

- Da li je jedina očeva greška u tome što se oženio majkom?

Lice mu se namršti pa reče srdito:

- Šta je bilo, bilo je.

Sklopio je oči kao da želi da se oslobodi tereta gneva, pa nastavi:

- Već sam ti objasnio, ali ti ne želiš da shvatiš.

Rekao sam ti da mu se lice namrštilo, međutim, nikad ranije nisam video da je

bilo tako strašno. Za samo nekoliko trenutaka ono se prikazalo u novom, jezivom obliku.
Pogled mu se skamenio, mišići stegli, boja lica promenila, pričinilo mi se kao da gledam
osobu koju ranije nisam poznavao. Bio je poput lave koja izbija iz vulkana, noseći sa
sobom bes tla sličan gromu ili čak samoj smrti. Međutim, bio je to tek munjevit trenutak,
a zatim se deda povratio u prethodno stanje. Osim u ovoj prilici, nisam ga video
naprasitog, zastrašujućeg ili neprijatnog. Iz njega je uvek izbijala ljudskost, a ljubav beše
njegov beleg, tako da mi je zaista teško bilo poverovati da je učinio ocu ono što je učinio.
Često sam govorio sebi da je verovatno gajio prikrivenu želju za praštanjem, čekajući
pravi trenutak da oprosti, ali ga je u tome pretekla prerana smrt moga oca. Posle mrkog,
zastrašujućeg pogleda kroz njegove reči: „Šta je bilo, bilo je”, mogao se naslutiti bol koji
su ostavile uspomene i uporno kajanje koje ga je progonilo. Možda je njegova patnja
poticala od prekomernog idealizma jer je od drugih tražio uzvišenost, suzdržanost i
savršenstvo, čvrsto se držeći svojih životnih načela. Prezirao je slabost i ono što je
smatrao za nemoć i klonuće u uzdizanju ljudske prirode. Na taj način sam se uverio da je
put do njegove naklonosti jasan, ali je zahtevao mnogo truda, strpljenja i znoja. To je ono
o čemu je mislio kada je pominjao „Božjeg čoveka”.

Tokom verskih praznika gosti su se okupljali kod nas da slušaju muziku i pevače i
tada su se baštom prolamale pesme sufija, koje su izvirale iz zlatnih grla čuvenih
izvođača. Deda je bio zaljubljenik u pesmu i muziku i imao je ukus koji je ukazivao na to

bojana888
da je podjednako voleo i versko i ovozemaljsko. Ja sam iščekivao te sedeljke sa žudnjom
pravog ljubitelja i slušao sam pesme ostajući budan sve do zore.

Jednom me je deda zatekao kako pevam:

Podseti me na onu koju volim.

Raširio sam hasuru ispod drveta limuna i pevušio, oponašajući šejha, kad sam
primetio njegovu senku koja se nadvila nada mnom. Zbunjen i postiđen, prestao sam da
pevam. Ustao sam pred njim učtivo, a on se nasmeja i promrmlja:

- Šta je to? Pa tvoj glas nije loš, Džafere.

Sagnuo sam glavu zadovoljan i srećan.

- Šta još pevaš kada si sam?

Odgovorih:

- Pesme iz drevnih vremena.

- Šta na primer?

Malo sam oklevao, pa rekoh:

- Ptičice moja, o majko, ptičice moja.

Nastavio je da se osmehuje:

- O, pa ti znaš i blagoslovene pesme.

I produžio je korak, razgledajući baštu, sav važan i blistav.

U slobodnim trenucima sedeo sam sa Behdžom i slušao njene priče. Poneki put
sam pevao ili jahao u bašti na magarcu, a ponekad sam se igrao sa decom baštovana,
kuvara i vozača fijakera. Ipak, stalno sam čeznuo da izađem i igram se po kraju. Pa zar
sam mogao zaboraviti šetnje po kairskim uličicama sa stisnutom rukom moje majke?
Rekao sam dedi da želim izaći, a on je uzvratio:

- Pođi sa mnom u večernju šetnju fijakerom.

- Ali ja želim da se igram u kraju.

- Zar nije bašta lepša od ulice?

bojana888
 - Želim da se igram sa decom napolju.

Klimnuo je glavom prilježno:

- Pod uslovom da se ne gubiš Behdži iz vida i ne propustiš vreme molitve.

Tako sam izašao na ulicu kojom sam i došao.

Behdža je sedela na stolici ispred kapije pazeći na mene izdaleka. Ubrzo sam
upoznao decu iz susedstva, a među prvima Muhameda Šakruna, sina kočijaša fijakera.
Bio je lepa izgleda i pored velikog nosa i šepavosti. Već prvog dana pozvao me je da se
takmičimo u trčanju! Oh, kako je trčao na smešan način, ali bio je uporan i s vremena na
vreme poskakivao je đavolskim skokovima, prelazeći neverovatna rastojanja i prkoseći
urođenoj mani. Bio je mio, dobroćudan i iskren. Kada je proglašen pobednikom, reče mi:

- Znaš, ti si unuk velikog šejha, a bogati poput tebe treba da časte malban i subju.

Kada je jeo i pio, bio je veseo pa poče da peva:

Sa čuvika brda noću dopiru mi pesme

Onemoćah od ljubavi strasne čednih devojaka

Sa čuvika brda.

Imao je dopadljiv glas, od koga duša uzdrhti, i odmah sam shvatio da se neću
moći nadmetati s njim. I pored toga zapevao sam nešto što sam zapamtio od njegovih
pesama, a on blagonaklono ponovi ono što je moj deda još ranije primetio:

- Tvoj glas nije loš!

- Ali tvoj glas je uistinu bajan, Šakrune - odgovorih.

A on će gordo:

- Jednom ćeš čuti za mene da sam najveći pevač.

Ubrzo se naše druženje pretvorilo u čvrsto prijateljstvo, za razliku od mnogih

površnih drugovanja. Pesma je bila izvorište naših susreta, posebno tokom besanih noći
ramazana. Pozivao sam ga da prisustvuje večerima verske muzike u našoj kući, što ga je
beskrajno radovalo. Uživao je da sluša velikane pesme i iz blizine uči pevačko umeće,
uočava njihove glasovne osobenosti i sposobnost da ostave trag u muzici. Njegovo

bojana888
uzbuđenje je bilo snažno i išlo do granica strastvene zaljubljenosti i pomame. Jednom se
odvažio da nasrne na dostojanstvo skupa smelošću koja je nadilazila svako razumevanje:
pevač još nije završio celi stih, a Muhamed Šakrun je skočio sa sedišta pored mene i
počeo da peva umilnim glasom:

Dobrodošao pun meseče ispunjen nadahnućem lepote.

Privukao je pažnju prisutnih umetnika i gostiju slatkoćom glasa i mladošću. Čak i

moj deda nije skrivao oduševljenje. Među prisutnima bio je šejh Tahir el-Bunduki, sufija,
kompozitor i profesor orijentalne muzike i jedan od najbližih prijatelja mog dede. Bio je
zaista zadivljen Šakrunom, pa je zapodenuo s njim dug razgovor i tako saznao sve o
njemu i njegovim očekivanjima. To je bila čarolija pevanja. Džini pevaju nama, a mi
njima. Čak su pojedini stanovnici Marguša tvrdili kako su malo pre jutra čuli pesmu koju
je pevao džini...

Prekidoh ga molećivo:

- Pusti džinija, sada smo u kući Ar-Ravija. A zatim, sasvim sam uveren da ti ne
veruješ u to...

- Uspomene liju poput kiše.

- One su uvek kao kiša, a na tebi je da od njih napraviš bistar potok.

Duboko je uzdahnuo i nastavio:

- Nedelju dana posle događaja sa Šakrunom dedu je posetio šejh Tahir el-Bunduki
i upoznao ga s idejom koju je imao na umu, a to je da podučava Muhameda Šakruna
orijentalnoj muzici i uvežbava u pevanju. Deda se s tim saglasio i čak preuzeo na sebe da
podmiri sve troškove obuke. To me je još jednom uverilo u duboku ljubav koju je deda
gajio prema pesmi i muzici. Bilo je to kod njega posebno osećanje, a ne posledica
pobožnosti. Kada mi je pomenuo odluku vezanu za mog prijatelja, rekoh:

- Ti voliš pesmu, deda.

- Zašto da ne? Ona je blizak prijatelj duše.

- Da li si imao prilike da slušaš slavne pevače?

bojana888
 - Jesam, po kućama mojih prijatelja u srećnim prilikama.

Finansijska pomoć za Šakruna nije bila izuzetak - pomagao je deda i druge iz

našeg kraja kojima je to bilo potrebno.

***

Kazah spontano:

- I to je krunisao zaveštanjem imetka u dobrotvorne svrhe.

Džafer povika:

- E, to ne može. Ničeg dobrog nema u milosrđu koje počiva na zlu!

- Izvini što sam te prekinuo.

- Izvini se za ono što si mislio, to je mnogo važnije.

- Izvinjavam se.

Njegov bes je splasnuo i on nastavi priču:

- Muhamed Šakrun je postao učenik šejha Tahira el-Bundukija. Nasmešila mu se

sreća zahvaljujući našem čvrstom prijateljstvu. Bio sam onaj koji mu je otvorio dveri
uspeha. Veselio sam se zbog toga pred dedom, čak preteranom radošću, što kod njega
izazva sumnju pa me upita:

- Da li je tvoja sreća možda pomešana s ljubomorom?

Odlučno sam ga odbacio, ali on ne beše zadovoljan:

- Ljubomora je loša. Možda za nju imaš opravdanja zbog svojih godina, ali za laž
nema izgovora. Nemoj lagati, Džafere. Budi uvek iskren. Nemoj ljutiti svog dedu jer on
voli čestitost. Bog ti je podario savršeni um kao što je obdario tvog druga lepim glasom.
Zato uživaj u onome što ti je darovano. Nemoj pomutiti svoju bistrinu onim što nemaš.
Da imaš dara za pevanje, ne bi mi bilo žao da postaneš pevač, jer i pevač može biti Božji
čovek. U Božjoj milosti je da svakoj osobi bude dopušteno da postane Božje stvorenje, pa
čak i đubretaru. Ali što se tebe tiče, Džafere, pripremi se za upis na El-Azhar.

bojana888
 Rekoh iskreno:

- Deda, moja najveća želja je da uspem u verskom životu.

Ne poričem da sam osećao izvesnu ljubomoru. Mučilo me je to što je deda uspeo

da zađe u moju dubinu svojom čudesnom sposobnošću da čita šta je u srcima ljudi. U
svakom slučaju, osećao sam delić ljubomore. Šakrun je posedovao nadarenost koja nije
zahtevala naprezanje, dok sam ja bio zaokupljen protivurečnim osećanjima u
prostranstvu napaćenog srca. Ipak, moji snovi su kružili oko religije i verskog života.
Imao sam nedorečena osećanja da mi je namenjena određena misija na ovom svetom
polju i strasno sam je iščekivao, ali ne gubeći iz vida veliki imetak koji ću naslediti
jednog dana, farmu El-Marg, zgrade i tekuće prihode. Posao me nije zanimao, samo sam
sanjario o misiji i kako sedim na dedinom divanu i primam Božje i mirske ljude i
raspravljamo o mnogim važnim stvarima, a u slobodno vreme se veselimo sa
muzičarima.

***

Ponovo ga prekidoh:

- Sećam se hromog pevača, a sećam se i tebe u džubi i kaftanu.

- Zar se nisi uverio da me je Bog stvorio krasnog?

- Zaista si bio lep.

- Bio sam zgodan, naočit, plemenitih očekivanja. Upisao sam se na El-Azhar u

doba puberteta, ispunjen snagom neizmernog čovekoljublja, kao da sam nebeski princ -
da bih se našao u narodskom okruženju, iznurenom siromaštvom, tegobnim životom,
setom i lišenom istinske čovečnosti, gde se sve svodilo na strogo zalaganje, neprekidno
naprezanje i nemilosrdno sticanje znanja. Upoznao sam mnoštvo vršnjaka i sa mnogima
se sprijateljio. Njihovo pučko ponašanje i brbljivost podsetili su me na Marguš, ruku
moje majke i moje tužno poreklo. Zavoleo sam ih uprkos svemu. Pozivao sam ih na
večeru u dedinu kuću svakog petka, a tokom ramazana odabrane na iftar i suhur, a

bojana888
vreme između provodili smo u učenju i priči. Na taj način stekao sam poseban položaj
koji obično ne pripada studentu. Deda je primetio moju radost, pa mi reče:

- Čuvaj se oholosti. Ispuni srce ljubavlju ovih plemenitih siromašaka i uvek se seti
Božje milosti kojom si blagosloven.

Međutim, isticanje u učenju uvek me je pravdalo kod njega. Dedi me je hvalio

profesor islamske teologije, kao i profesori šerijatskog prava, gramatike i logike, i deda je
bio veoma zadovoljan:

- Bićeš odličan šejh.

A zatim dodade:

- Ali važnije od toga je da čvrstim korakom produžiš putem čistoće.

- Želim svoj život da posvetim veri - kazah u zanosu. - Još uvek ne znam kako, ali
je očito da nisam naklonjen zanimanjima poput propovedanja ili podučavanja i tome
slično.

- Nema značaja, meni je važna tvoja iskrena želja, vera i ljubav prema religiji.
Posle ćeš otkriti da je svaka knjiga knjiga vere i da je svako mesto, bilo u Egiptu ili
Evropi, svetilište. Bog će ti pomoći na putu traganja za mudrošću kako bi postao onaj
koji će druge ukrasiti mudrošću, bilo rečima bilo delom, a to je božanski život.

Silno me uzbudiše ove reči pa sam išao napred srcem ispunjenim verom i
pobožnošću, vođen primerom dede, njegovim lepim i bogatim životom koji smo delili u
njegovoj kući, susretima sa njegovim prijateljima, raspravama i muzikom.

Međutim, kroz mene su prolazili i trenuci potištenosti, prodirući iz zasede i

menjajući ukus života. Prekrivali su me crni oblaci mračnih uspomena podsećajući me
na očevo življenje u progonstvu i nesreću majke čiji je život bio skriven i nepoznat. U tim
trenucima usplamteo bi bes prema dedi i u mislima se odvijao težak sukob među nama.
On mi se ukazivao kao đavo prerušen u odeću anđela, pa bih rekao u sebi kako on uživa
u svim milinama života, a tvrdi da je svetac.

Jedina osoba kojoj sam mogao da poverim svoje nevolje bio je Muhamed Šakrun.

On je teškom mukom probijao sebi put na sceni prepunoj slavnih pevača. Voleo je

bojana888
mog dedu i pamtio je njegovu pomoć i dobrotu, govoreći:

- Zaista je tvoj deda jedan od najplemenitijih ljudi, bez premca među Božjim
stvorenjima.

Jednom ga upitah:

- Šta misliš o njegovom postupku prema mojim roditeljima?

On odgovori:

- Odnos oca i sina je nedokučiv, mada spolja izgleda potpuno jasan. Ponekad iz
njega izbija nežnost, a katkad otvrdne od svireposti. Moja sakatost koju vidiš nije bolest
već delo mog oca, koji je to učinio u trenucima besa. Istinsku prirodu čoveka moguće je
razumeti samo u svetlu njegovih odnosa sa drugima.

Nisam se saglasio sa tim mišljenjem:

- Priroda čoveka - bilo kog čoveka - jedinstvena je, nije deljiva.

Trenuci potištenosti bili su prolazni i nisu se snažno iskazivali, pa bi se kod mene

ubrzo povratili vedrina duše i sabranost misli. Međutim, istinski jadi tog perioda mog
živoga vrteli su se oko polnih nagona. Behu to nevolje mladića u pubertetu koji željno
iščekuje svetost, a istovremeno se bori sa snažnim prirodnim nagonima. Često su me
pohodila sećanja iz detinjstva na škrilju i devojčicu u njoj - koja mi je sada potpuna
neznanka. Veoma sam se iznenadio da je deda, koji je raspravljao sa mnom o svemu što
bi mu palo na pamet, prevideo pravu borbu koja je plamsala u mojim grudima. U našoj
kući su bile tri žene, pored stare Behdže, u pedesetim godinama. Nisu bile lepe ni
privlačne, međutim, nisu bile bez iskre života koja ih je preporučivala skrhanom
pubertetliji. Čak i žene na ulicama, obučene u krajnje skromne haljine, izazivale su borbu
između mog srca i nagona. Međutim, uspeo sam da savladam iskušenja snagom koja
zaslužuje divljenje. Kao da je moja silna žudnja za Bogom sve nadmašila i porazila đavola
u svim njegovim prebivalištima.

Svakako, Behdža je primetila moje počeste poglede prema njenim prijateljicama,

što ju je uznemirilo. Iskoristila je ulogu zamene za majku da mi otvoreno izloži svoje
strepnje:

- Ne izlaži se sramoti. Tvoj deda smatra da su sve osobe u kući deo njega i diranje

bojana888
u čast bilo koje od njih predstavlja uvredu njegove častoljubive ličnosti. Do sada si
bezbrižno živeo zahvaljujući njegovoj milosti i bez sumnje si otkrio da je to blagoslov
koji zaslužuje tvoju zahvalnost. Ali deda ima i drugu stranu lica koju nastanjuje srdžba,
pa se kloni nje, dobro ti je to da znaš!

Promrmljah preneraženo:

- Oče moj.

- Da, ti si vernik i tvoje molitve su iskrene. Zašto ne razmisliš o ženidbi? Deda će

se pobrinuti da dobiješ devojku koja će ispuniti sve tvoje snove, i više od toga.

Promucah zbunjeno:

- O tome nisam razmišljao i smatram da još nije došlo pravo vreme za to. Takođe,
mrzim pomisao o ženidbi kao zameni za strah od greha.

- Ne razumem tvoje razmišljanje, međutim, ukoliko želiš pomoć, ja sam ti na

raspolaganju.

Muhamed Šakrun je saznao za ovaj događaj i razumeo sve moje nevolje i

kolebanja i to ga je veoma iznenadilo.

- Pođi sa mnom u kuće zabave sa igračicama - stalno mi je govorio - ima tamo

jedinstvenih prilika. Treba samo da presvučeš svoju versku odeću, što možeš učiniti kod
mene.

Dugo sam se smejao, odbijajući ponudu sa ponosom i gordošću. Veselilo me je da

na tom putu trpim patnju i podnosim bol, govoreći sam sebi: „Blagosloven sam jer
najmanje jedanput dnevno pobeđujem đavola. To govori da sam uistinu dostojan svoje
neporočne budućnosti.”

Razmišljanja sam prvi put usmerio na druge stvari, pa sam tako jednom upitao
Behdžu:

- Kada je baka umrla?

Pomolila se za njenu dušu pa rekla:

- Pre dvadeset godina.

bojana888
 - Da li je očeva tragedija doprinela tome?

- Život je isključivo u rukama Boga.

- A zašto se nije deda oženio posle njene smrti?

- To je njegova stvar.

Pitao sam se kakav je bio dedin polni život? Ali sam odmah zadrhtao zbog
neobičnosti te pomisli i rekoh u sebi kako će on, kao obično, brzo pročitati iz mojih očiju
o čemu razmišljam - i eto ti novog belaja. Takođe mi kroz um prođe pomisao kako deo
moje duše priželjkuje osvetu, što znači da ljubav prema dedi nije bila potpuno iskrena
jer nisam želeo da zaboravim nesreću svog oca. Bilo kako bilo, nisam prestajao da
dosađujem Behdži dok mi nije ispovedila da mi je mati bila kćer uličnog prodavca koji je
često dolazio i u našu kuću. Pitao sam je takođe da li je kolao loš glas o njoj ili njima
dvoma, što je ona opovrgla, iskreno kazujući:

- Stvar je u tome što tvoj deda ne prihvata neznane ljude.

Odgovorio sam ljutito i protestujući:

- Ali svi ljudi su neznanci, osim malobrojnih. Deda sanjari, po njegovom

tumačenju, o svetu ispunjenom Božjim bićima, ali zašto konačno ne shvati svirepost tih
snova?

Doneo sam odluku da svake godine postim tri meseca tokom redžepa, šabana i
ramazana. Život mi je bio ispunjen zalaganjem, marljivošću i čistotom, što je deda s
pažnjom i zadovoljstvom pratio mrmljajući:

- Božja volja je velika!

bojana888
 5

Išao sam u društvu Muhameda Šakruna periferijom Ad-Darase kada smo naišli na
stado ovaca koje su terale dve žene. Pomerili smo se u stranu da bismo ih propustili.
Posmatrao sam ih: jedna je bila starija, a druga najverovatnije njena kći jer su
neverovatno nalikovale. Kćer je nosila gilbabu opasanu pojasom, bosonoga, pokrivena
crnim šalom i tankim velom iznad čijih ivica su virila dva oka, a u ruci je nosila vreteno.

***

Prekinuo je da govori, što je potrajalo, dok ga nisam upitao:

- Šta se desilo, Džafere?

Okrenuo se prema meni:

- I ja se pitam šta se desilo.

- Šta hoćeš da kažeš?

- Ukratko, kada sam pogledao u devojčine oči, savladalo me je opšte ludilo.

Međutim, ostavimo razgovor o tome za kasnije, a sada ću ti opisati šta se dogodilo. U
trenutku sam osetio da sam umro i da je iz mene vaskrsla nova osoba. Saglasićeš se sa
mnom da je to bila nova ličnost u pravom smislu te reči, koja nije imala nikakve veze sa
onom umrlom. Opijena osoba sa srcem ispunjenim žudnjom i čudesnim poletom za
izazov i borbu. Čuo sam Muhameda Šakruna kako mi govori:

- Hoćemo li nastaviti?

Posmatrao me je oštro, ali promrmlja sa osmehom:

bojana888
 - Sigurno je u pitanju ona mlada čobanica!

Rekoh zadihano:

- Naprotiv, u pitanju je sudbina.

- Zašto to misliš?

- Moramo saznati gde živi.

- Lepo, samo nemoj zaboraviti da ti je na glavi turban!

Nepoznata sila je preuzela upravljanje mojim osećanjima, a da to nisam hteo. Išli

smo iza stada, prošli kroz ceo An-Nahasejn i Husejniju, zatim sam ugledao Abasiju i El-
Vajliju. Nisam osećao umor niti imao milosti prema hromosti mog druga, išao sam
snagom ludila i pijanstva. U mom srcu šiknuli su potoci nepojamne pustolovine praćeni
žalopojkama Muhameda Šakruna:

- Neka ti Bog oprosti...

- Šta je tebi?

- Devojka je opazila da je pratiš.

- Ma oni su cigani, odvratniji od đavola.

- Kaži mi, tako ti Boga, šta ti u stvari hoćeš?

Konačno smo videli kako stado ulazi u naselje Ašaš at-terguman. Zraci sunca su
napuštali sablasan prostor logora da bi se postepeno gubili u rumenilu sumraka,
opraštajući se od straćara obloženih limom i njegovih grubih stanara skitačke prirode,
tako različitih od ljudi iz grada.

Muhamed Šakrun se zaustavi i uhvati me je za ruku:

- Ni koraka dalje! Tamo nema mesta za strance - i nastavi uzdišući: - Noge su nam
krvave.

Rekoh lebdeći u dalekom svetu čulnosti:

- Ispratila me je vatrenim pogledom pre nego što je iščezla.

- Da si blagosloven! - nasmeja se Šakrun, a zatim je nastavi: - Uzećemo fijaker u

povratku.

bojana888
 Šakrun me nije napuštao te noći, već je bdeo sa mnom u kući do ponoći. Dugo me
je posmatrao, kao da ne veruje:

- Šta je s tobom?

Rekoh tužno:

- Ono što vidiš svojim očima.

- Ne razumem.

- Neka bude, devojka me je zaludela.

- Zar tako brzo?

- Desilo se.

- Ali ona je čobanica i iz loše je sredine.

- To je Božja volja, neizbežna.

Šakrun nastavi da glasno razmišlja:

- Kako je osvojiti? Da li je ona spremna na nešto tako? Kako to učiniti a da se

izbegnu neprilike? A šta da se radi ako ništa ne bude moguće učiniti?

Bio sam beskrajno uporan:

- Bilo šta bilo, ja je želim!

Počeo sam da provodim predvečerja na uzvišicama Ad-Darase, sa svojim drugom

ili sam, sedeći na kamenu, oko mene su pasle ovce i koze, a u krilu sam držao otvorenu
knjigu logike. Krišom sam je promatrao kako sedi pored majke i zajedno predu. Mesto je
bilo skoro pusto, niko nije prolazio osim skitnica koje su se vraćale na Mukatam. Kada
sunce počne da zalazi, stado se pokrene u uobičajeni povratak, ostavljajući u mom srcu
potištenost i prazninu, koju ništa nije moglo da ispuni. Tada sam otišao u džamiju na
večernju molitvu, a zatim sam prisustvovao času logike.

Odlučio sam da sakrijem čašu u džep kaftana. Kada su jednog dana prošle pokraj
mene, približio sam se majci i pružio joj čašu s molbom za malo mleka. Mervana - tako
sam čuo majku da je doziva - skočila je prema kozi i stala da muze. Zatim mi je vratila
čašu s mlekom prekrivenim mehurićima. Uzeo sam je i rekao:

bojana888
 - Ruke ti se pozlatile, Mervana!

Oči joj se nasmešiše, dok je majka posmatrala sumnjičavo kako ispijam mleko, a
zatim promrmlja:

- Prijatno!

Zahvalih se, a ona prozbori tonom koji je imao posebno značenje:

- Vi šejsi ste Božji ljudi.

- Hvaljen Bog - odgovorih sa zahvalnošću.

Likovao sam zbog uspostavljenog odnosa i razmene reči. Obuzelo me je savršeno

blaženstvo sve do trenutka rastanka.

Kao posmatrač ovih zbivanja, Muhamed Šakrun reče:

- Do sada sam dovoljno ispitao stvari i kažem ti da ovi ljudi nose samo zlo u sebi,
osim zla za kojim tebi curi voda na usta.

Rekoh prezrivo:

- Iz boce će jednog dana izaći duh koga nećeš prepoznati ma koliko tvrdio da si
mu bio prijatelj.

Šakrun nije naslutio pobunu u mojim rečima, niti je znao da sam postao kralj nad
kraljevima, i da radim šta mi je volja bez polaganja računa, i da sam opijen izlivom
plamtećeg ludila.

Čaša mleka nas je povezala svilenom, ali smrtonosnom niti. Kada sam ponovo
uzimao čašu mleka, od silne razdraganosti dodirnuh joj vrhove prstiju i rekoh:

- Ti si tako darežljiva, Mervana.

Posmatrajući me vragolasto, čvrsto je povezala veo oko glave.

Rekoh joj, topeći se od miline:

- Kako su ti lepe oči!

A kada je krenula, dodao sam:

- Dolazim ovde samo zbog tebe!

bojana888
 Majka je prestala da prede i ustala je. Uzela je kamenčić sa zemlje i bacila ga
prema planini. Videla je da gledam radoznalo, pa promrsi:

- Mudar način za teranje gmizavaca i insekata.

Šapnuh sumnjičavo:

- Bog je najbolji zaštitnik.

A ona će odlučno:

- Sa zlom, međutim, treba opštiti njegovim jezikom.

***

Nasmeja se i reče:

- Bez kolebanja veruj u sve što govorim. Nemoj da te obespokojava moj sadašnji
izgled. Znam, svako ko me vidi misli da sam rođen na đubrištu i da samo povraćam.
Međutim, šta ti misliš o ljubavi?

Bio sam iznenađen težinom pitanja:

- Ljubav je ljubav. Verujem u sve što je rečeno o njoj.

- I veruješ da čini čuda?

- Svakako, nisam neiskusan. Ali pričaj mi o svojoj ljubavi, Džafere. Kakva je bila?
Bosonoga čobanica ti je uzburkala krv...

- Da, tako je bilo, zov krvi, glasan poziv koji nagoni na delanje, na beg u ludilo i
pogibelj. Provaljuje kroz vrata i prozore i poziva na zločine i samoubistva.

Rekoh zbunjeno:

- Ali ti si bio među najvećim Božjim bogougodnicima.

- Da bi doživeo moje iskustvo, zamisli da si iznenada izgubio pamćenje i postao

nova ličnost.

- Međutim, kako ja vidim stvari, čovek se menja postepeno.

bojana888
 - Ne, nikako, ja se naglo menjam iz jedne krajnosti u drugu.

- Nema sumnje da se mnoge stvari događaju u tami, a da toga nisi ni svestan.

- Čovek stvara logiku, ali je mimoilazi u životu, dok priroda, dragi moj, koristi
život i evoluciju.

- Hajde, pričaj šta imaš, Džafere.

On nastavi:

- Jednog dana pozvao me je deda kod sebe, dozvolio mi je da sednem i zatim me

je upitao:

- Kako ide tvoje učenje?

Odmah sam shvatio da me je pozvao zbog druge stvari s obzirom na to da su ga

moji profesori, pre svega, redovno izveštavali o mom izvanrednom napretku. Odgovorio
sam da sam onakav kakav on i očekuje da budem.

- Međutim, put je dug i zamoran - primetio je.

Odgovorih s lažnim ushićenjem:

- Vernik se ne plaši puta pred sobom...

- Lepe reči, ali lepo delo je važnije od lepih reči.

- To je istina.

Oklevao je nekoliko trenutaka.

- Postoje neke stvari koje zahtevaju razmišljanje. Usnio sam san, a kada sam se
probudio, čvrsto sam odlučio da nešto preduzmem.

- Šta si sanjao, deda?

- Nije to važno, san brzo zaboraviš, međutim, ostaje odluka koju sam doneo.

- Da li to ima veze sa mnom, deda?

- Da, i to ćete obradovati.

- Zaista?

- Odlučio sam da te oženim čestitom devojkom.

bojana888
 Prenerazio sam se i zanemeo. Rekoh sebi da ovaj čovek ama baš sve zna. Kako
sam mogao ispustiti iz vida da su neobične noćne šetnje Ar-Ravijevog unuka svakako
privlačile pažnju i raspirivale govorkanja, a zatim uvek je bilo poslušnika koji su ga o
tome obaveštavali. On je uistinu sve znao i pokušavao da spase šta se spasti može.

- Šta je s tobom, sinko?

- Nije mi to na pamet palo.

- Pa evo, sada znaš.

- Ali...

- Ima mladića koji se nikad ne ožene zbog okolnosti koje su ih na to prisilile, a

Bog je tebi podario milost - pa šta je onda smisao odgađanja nečeg što se smatra da je
pola vere?

- Dozvoli mi da razmislim o tome neko vreme.

- Izabraću ti mladu kojoj nema ravne, a tebi ću prepustiti odluku.

Vratio sam se u svoju sobu besan. Nisam mogao sklopiti oči sve dok se nije
oglasio poziv za jutarnju molitvu. Bio sam ispunjen silnom snagom i želeo sam da
nasrnem na zidove i srušim ih do temelja. Oslobodio se u meni prkosni buntovnik, rešen
da dobije svoju devojku pa makar rušeći ceo kvart, a ne samo palatu. Dugo sam bio
obuzet mislima o ocu i majci. U meni je plamteo nepojamni gnev prema dedi. On ne želi
da okaje svoje zlodelo, već nastavlja da gospodari i ugnjetava. I u vrevi oprečnih misli
planula je prepirka između mene i mog dede. Da li je to bilo u snovima ili noćnom
buncanju, ili u trenutku između sna i buđenja, ne sećam se.

- Deda... Ja odbijam.

- Odbijaš moju milost?

- Odbijam prisilu.

- Pa makar bila od mene?

- Pa makar bila!

- Ti si neposlušan, odbacuješ lepotu i čistoću, zarad čega?

bojana888
 - Slobode.

- Čobanice!

- To je zov moje krvi i želja za lutanjem i čistim vazduhom.

- Ludilo je ono što tera zamlaćene osobe da napuštaju moju staru kuću.

- U ludilu je pravo blaženstvo.

- Vidi se da si sin svojih roditelja.

- Time ću se zauvek ponositi.

- Izgleda da deo tebe žudi za osvetom.

- Ne želim da razmišljam, zato me pusti da delam.

- A džuba i kaftan?

- Odmah ću ih skinuti.

- Dakle, ti si nevernik.

- Ne želim da mi religija bude poziv.

- Pa šta želiš da radiš?

- Hoću ljubav... Ludilo... Ubistvo!

Verujem da sam ovim razgovorom jasno izrazio stanje u kome sam se našao.
Kada sam otkrio svoje tajne Muhamedu Šakrunu, zapanjio se i nije mogao verovati
svojim ušima. Pošto je video da sam potpuno ozbiljan, upitao je:

- Da li zaista zbog Mervane odbijaš ono što ti je deda predložio?

Odgovorio sam potvrdno.

- I napustićeš kuću zbog čobanice?

- Da.

- Šta to znači?

- Smatraj me budalom ako želiš.

- Zar se ne plašiš da će te lišiti nasledstva i da ćeš završiti kao prosjak?

bojana888
 - Moguće je.

- Nijedna žena ne zaslužuje tako veliko žrtvovanje.

Slegnuo sam ramenima prezrivo, a on nastavi:

- Ja te zaista ne razumem.

- To nema veze s razumevanjem, u pitanju je stvarnost.

- I šta je objašnjenje? Postoji li tu neka tajna?

- U pitanju je moćno ludilo kojim sam omađijan.

- Strpi se, moguće je naći prihvatljivo rešenje.

- Prezirem kompromise.

- Slušaj, možeš nastaviti da živiš pod dedinom zaštitom i nadalje da učiš, a

istovremeno da uživaš u ludoj ljubavi...

- Ne... Nikako... To su stvari koje se međusobno ne slažu, a ja sam odlučio.

- Šta si odlučio?

- Napustiću kuću i El-Azhar.

- Nema potrebe za tim.

- Naprotiv, neophodno je. To je novi život. U suprotnom, biću izgnan s oba mesta.

- O Bože, urok je bačen na ovog mladića - zakuka Šakrun.

- U dedinoj kući nema života osim za Božjeg čoveka. A što se tiče El-Azhara, nikad
nisam ni žudeo za njegovim znanjima. Uostalom, za veru nisu potrebna sva ta zamršena
učenja.

- Kamo sreće da si sve to napustio zarad nečeg boljeg.

- Pustolovina je bolja... I ludilo je bolje.

Šakrun je bio uporan:

- Dok sam živ, neću te razumeti.

A ja mu odvratih podrugljivo:

bojana888
 - I pored tvoje blesavosti, Šakrune, ti još nisi upoznao istinsko ludilo.

- Da li to znači da se zbog ljubavi odričeš cele prošlosti?

- Naprotiv, ljubav mi je pomogla da upoznam ludilo avanture.

Muhamed Šakrun je konačno prihvatio činjenicu da je u pitanju svršena stvar.

Osetio sam kako zaista veruje da nesreća nije lišena istinskog ludila. Bio je prisiljen da
mi obeća pomoć kako bismo saznali stav Mervane i njene majke jer sam ga ubedio da
zaljubljenom treba pratilac poput pevača. Posebno pošto su ga njegova istraživanja
uverila da bi osoba poput Mervane pre otišla u smrt nego se upustila u nezakonitu vezu.

Srdito mi reče:

- A šta je sa tvojom budućnošću? Čak i pustolovi moraju da jedu.

Najčudnije je što o ovome nisam dovoljno razmišljao ni poklonio pažnju koju

zaslužuje, pa mi je čak u jednom trenutku na um palo da podučavam arapski jezik i
religiju u nekoj državnoj školi, međutim, brzo sam odbacio tu ideju zbog njenog
nesklada sa čarobnim ugođajem avanture. Zato sam razmotrio drugu zamisao i rekoh:

- Osnovaću trupu za izvođenje pesama u slavu proroka.

- Proći će mnogo vremena pre nego što održiš koncert, a za uspeh će biti
potreban veliki trud koji će biti pod znakom pitanja. Jednostavniji put je da počneš kao
član u nekoj postojećoj trupi, a to je ono što tebi ni u kom slučaju ne odgovara.

Dugo sam razmišljao.

- Možda je najbolje da se priključim tvom orkestru.

- Mom orkestru?!

- Zašto da ne? Pa moj glas je lepši od glasa bilo kog pratećeg vokala.

- Ti si mnogo učinio za mene, ali...

- Nema tu „ali”, molim te. Ti nastupaš na zabavama najmanje desetak dana u

mesecu i tvoj uspeh stalno raste.

Muhamed Šakrun je ćutao, a ja sam nastavio oduševljeno:

- U svakom slučaju, neću odustati od namere da istovremeno stvorim i zasebnu,

bojana888
versku trupu.

- To je neophodno, a možeš se osloniti na moja poznanstva sa organizatorima

verskih posela. Ne mogu verovati u ono što smo se dogovorili, izgleda tako nestvarno.
Međutim, i dalje mislim da je moguće rešiti problem na drugi način.

Bio sam uporan:

- Nema povratka ni za korak. Imaću dve opreme, odelo za tvoj orkestar i džubu i
kaftan za versku trupu. Zar to nije zabavno?

***

U tišini noći pogledao je u mene i upitao:

- Koliko mi veruješ?

- Imam dovoljno godina da mogu u sve da verujem.

- Želim da mi veruješ svom snagom. Mnogi mi ne veruju, što me istovremeno i

žalosti i raduje. Žalostan sam jer neobičan posao traži svedoke, a srećan jer su moji
koraci nailazili na uvažavanje. Želim, a moje pravo je da želim, da budem priznat kao
izuzetno živo biće. Retko koja osoba može da napusti blagostanje u kome sam bio i to s
lakoćom s kojom sam ja to učinio.

- Samo zbog ljubavi?

- Zar ljubav nije dovoljna? Ljubav je stvaralačko ludilo.

- Da li je Mervana bila toliko lepa?

- Ali šta je lepota? U pitanje je zov poput struje.

- Zar nisi želeo da istovremeno lišiš dedu jedinog naslednika?

- Nesreća mojih roditelja nije me nikad napuštala, međutim, moj odlazak je bio
uzvišen i nije ga mogla pomutiti skrivena ili otvorena želja za osvetom.

- Da li je to bio odgovor na surovo odricanje koje si nametnuo sebi kao

bojana888
božanskom stvorenju?

- Odbacujem i ovo tumačenje. Rekao sam ti da je to bio anđeoski rastanak, poput

pesme svitanja. Ljubav je zametnula iskru čija je svetlost razotkrila san koji je postao
stvarnost stremeći da sruši zid palate i suprotstavi se sili i ograničenjima da bi se valjao
u prašini Večne majke, kao što je Buda jednog dana napustio dvorac bez
zadovoljavajućeg razloga za bilo kog. I to se dešava iznenada i nije samo razvoj događaja,
kako je to tebi na umu, već podesan dokaz iznenadnog stvaralaštva. Evo ti živi primer
koji se dešava baš ovog trenutka: dakle, odlučio sam da ne pišem molbu...

- Šta to znači?

- Molbu za isplatu mesečne pomoći od dedinog vakufa!

- Da li je to povratak razmišljanju o uzaludnoj parnici?

- Nema parnice i nema molbe!

- Ali...

- Nema ali!

- Hajde da to odložimo za neko vreme, a sada, molim te, nastavi priču.

Grohotom se nasmejao kao i obično i rekao:

- Jedne noći prišao je Muhamed Šakrun, šepajući - a ja sam ga pratio - kolima u

kojima je sedela starica. Ostavila je na stranu svoje vreteno i ustala uplašena.

- Moj prijatelj - poče Muhamed Šakrun - želi da se oženi tvojom kćerkom po

zakonu Alahovom i njegovog poslanika!

Žena se zaprepastila, dok se Mervana žurno udaljila daleko od kola. Muhamed

Šakrun je nastavio:

- Evo nas, vama na raspolaganju.

Pošto se sabrala, žena reče:

- Imamo rodbinu, moramo ih pitati.

Imali su jednog dalekog rođaka s kojim je trebalo da se sretnemo.

Beše to čudesan dan.

bojana888
 Bili smo prvi stranci koji su prokrčili sebi put u čergu Ašaš et-terguman usred
bela dana a da se nisu izložili pogibelji. U nas su buljile neke zle oči, podrugljivo i oštro
nas ispitujući. Za trenutak se sva dešavanja prekinuše: dresura majmuna, striža ovaca,
premeravanje opojnih droga, glancanje ukradenih stvari i lupnjava bubnjeva.

Oko nas se okupila skupina dečaka, koji počeše da pozdravljaju „šejh Džafera”,
uzvikujući:

Skini turban, skini

Ispod turbana je majmun.

Produžili smo prema starcu koji je sedeo ispred svoje kolibe, a pored njega je
stajala Um Mervana.

Rukovali smo se. Čovek je bio toliko star da je izgledalo kao da je na samrti.
Umesto njega, oglasila se Um Mervana:

- On vam želi dobrodošlicu.

Starac ju je pesnicom munuo u leđa, režeći:

- Neka si prokleta zato što si pristala.

Oglasio se Muhamed Šakrun:

- Moj prijatelj je plemenitog roda.

Starac pljunu:

- Pa šta!

Muhamed Šakrun dodade zbunjeno:

- On je zaposlen...

Ali ga starac prekide:

- Ne tiče nas se ni posao!

- Njegova narav... - poče Muhamed Šakrun, a starac ga prekide:

- Ni to nas se ne tiče.

bojana888
 Naoružavši se dodatnim strpljenjem, Muhamed Šakrun nastavi:

- Ukratko, došli smo po ruku vaše devojke, i to sve po zakonima Alahovim i

njegovog poslanika.

Starac se nasmejao, otkrivajući bezuba usta:

- Da si hiljadu puta pozdravljen, ali pričaj ti meni o mehru.

- Vi kažite, vi ste stariji.

Starac se uzoholio:

- Deset funti, ovde na moju ruku!

I pružio je dlan, na šta se Um Mervana prezrivo pomerila, a starac se namršti i

promrsi:

- Miraz posebno.

- Hajde onda da pročitamo Fatihu - rekoh zadihano.

Oko nas odjeknuše poklici slavlja.

Muhamed Šakrun nije prozborio ni reči, uvažavajući moja osećanja, dok sam ja
odlučio da saopštim dedi istinu, kao što dolikuje mladiću koji je dostigao zrelost i
okončao dobar deo svojih studija. Seo sam blizu njegove fotelje u selamluku, on je vrteo
brojanice, šapatom slaveći Boga, a sijamska mačka je prela s njegove leve strane. Uverio
sam se da je prostorijom lebdela atmosfera obostranog iščekivanja i opreza. S moje
strane to je bilo zbog skrivenih namera, dok je on posedovao vidovitost da čita duše
ljudima.

Začuh uobičajeno pitanje:

- Kako si?

Odgovorio sam, a um mi je lutao:

- Dobro, Bogu hvala.

Rekao je tiho:

- Veridba će biti obznanjena za tri meseca, odmah po završetku Ramadana.

bojana888
 Bez oklevanja odlučio sam da okušam svoje nove snage, pa odvezah:

- Izvini deda, ali moj izbor je pao na drugu ženu.

Na njegovom licu nisu se ukazali bilo kakvi znaci uzbuđenje.

- Stvarno?

- U svakom slučaju, to je Božja volja.

- Dakle, istina je ono što je došlo do mene?

Nisam izustio ni reč, a on je nastavio:

- Čobanica?!

Odgovorio sam otvoreno:

- Da, deda.

- Ti si zreo i znaš šta je za tebe najbolje.

Upitah zabrinuto:

- Da li da očekujem tvoj blagoslov?

U tišini je nastavio da vrti brojanice, pa sam ponovo upitao:

- Da li to znači da treba da napustim kuću?

Nije se ni okrenuo prema meni:

- Zauvek.

Ustao sam, uzeo mu ruku, poljubio je i izašao.

Opraštanje od Behdže bilo je bolno i ispunjeno suzama. Predložila je da od dede

zatraži nešto novca za mene, ali sam joj objasnio da imam ušteđevinu od stotinak funti.
Počela je da plače, govoreći:

- Tuga se uvek pojavljuje u ovoj kući sa ženidbom.

Zatim mi je prošaputala na uvo:

- Veruj mi, tvoj deda je zlosrećne sudbine. Noću spava samo sat vremena.

- Ja ga uistinu i volim i odbacujem! - primetih iskreno.

bojana888
 I napustio sam kuću u kojoj sam živeo četrnaest čednih godina.

Otišao sam sa svojom mladom u novi stan u El-hurunfuš, koji je za mene iznajmio
Muhamed Šakrun i pomogao mi da ga opremim. Stan se sastojao od dve sobe i dnevnog
boravka. Mervana je u novoj haljini bila slika savršenstva i sjaja. Tada sam prvi put video
prirodnu boju njene glatke kože posle tretmana u hamamu za neveste. Ne mogu reći da
me je to obradovalo i priznajem da je stara, bakarna boja bila sastavni deo slike koja je
potresla temelje mog života. Ostala je svojevoljna, buntovna i iskazivala je potpunu
nadmoć do te mere da sam u nekim trenucima imao osećaj da se nalazim u rukama sile
koja ne zna za milost i nežnost. U isto vreme njena narav je bila zavodljiva poput
plamenog jezika. Ponosna na sebe i svoje pleme, a zemlji s koje je došla kao pustinjski
cvet skoro da je pripisivala svetost. Čak i njena ženska stidljivost bila je providan veo, a
ne urođena slabost ili prirodna mekoća. Od prvog trenutka sam osetio da se nalazim
naspram snažne žene, neznanih godina, iz koje izbijaju draž i prkos. Pokorio sam se
njenim čudima, uviđajući snažno i surovo svoju slabost!

Ponašao sam se poput progonjenog čoveka ili ludaka lišenog uma i opreza.
Pročuo se glas o meni među novim prijateljima pa su mi dali nadimak Srećković i
Srećković mlakonja. I počeše da pljušte upozorenja i saveti.

Tokom medenog meseca nisam zaboravio novi posao, već sam mu prionuo sa
snažnom voljom i poštovanjem. Uronio sam u novu sredinu i pravio društvo onima čiji
najveći napor u životu behu zabava i igra. Oni su me dočekali uzvikujući:

- Dobro došao, Ar-Ravijev unuče!

Usklik je imao jako značenje i pratio me je kao senka na svakom mestu koje bih
posetio. Odjekivao je u El-Hurunfušu, u orkestru Muhameda Šakruna i među članovima
sastava sa kojima je postignut dogovor da nastupaju sa mnom po potrebi. Počeo sam da
učim i vežbam i brzo sam bio spreman i za orkestar i za moj sastav. Tokom samog
medenog meseca nastupio sam s orkestrom na proslavi svadbe u Ad-Darb el-ahmaru. Za
tu priliku obukao sam prvi put odelo i stavio fes, tako da je Muhamed Šakrun zadivljen
uskliknuo:

- Neka je blagosloven Stvoritelj za ono što je napravio!

bojana888
 Osećao sam napetost dok sam zalazio među goste i posmatrače. Bio sam jedan od
dvojice u orkestru koji su samo pevali i sedeli bez instrumenta u ruci. Muhamed Šakrun
mi je tada ponudio čašu vina, govoreći:

- Ovo je zaista neophodno, inače će ti se glas stegnuti.

Za nedelju dana upoznao sam i vino i drogu i pevao snažno i jasno. Nesporno sam
bio drugi najbolji glas u orkestru. Ulio sam novu dušu muzičarima i podstakao ushićenje
i grmljavinu orkestra dok je pevao:

Oh, koliko sam osamljen, a moja duša je u tebi.

Naišli smo na velike pohvale, ali među pohvalama pogodilo me je ismevanje

jednog pijanca koji je uzviknuo: „Od učenog čoveka stvori se razvratan”, što je izazvalo
provalu smeha. Muhamed Šakrun se tada nagnuo i prošaputao:

- Smej se i ti sa njima.

Posle toga dugo sam razmišljao o onome što je čovek rekao. Ljudi su smatrali da
sam bio dobar šejh, a zatim sam se raspustio i izmetnuo u pevača u orkestru koji pije
vino i uzima drogu. Ne, to nikako nije bio slučaj! Samo sam promenio zanimanje, i to je
sve. Zamenio sam poziv podučavanja i propovedanja - pevanjem. Što se tiče moje duše,
uzdigla se za nekoliko stepeni. Moje srce se nije izopačilo niti vera pokolebala. I sam moj
deda je onomad rekao da i đubretar može postati Božji stvor. Možda sam bio nošen
talasom uzburkanih osećanja jer tada nisam razumeo značaj svog iskustva kao što sam
to tek kasnije spoznao ili što danas znam. Ali i pored toga, bio sam uznemiren zbog reči
onog pijanca i smatrao sam ih za zlu i nepravednu šalu. Bilo kako bilo, počeo sam novi
posao sa samopouzdanjem i uspešno, međutim, trebalo je da prođe mnogo vremena pre
nego što ću zapevati pesme u slavu proroka na čelu ugledne grupe. Što se tiče sreće u
braku, ona je zasenila i uspeh i sve ostalo. Bio sam ponosan na svoj brak i u svim
prilikama veličao sam njegove tajne, prednosti i vrline bračnog života, tako da sam
postao primer za ugled drugima. U navali sreće nisam obratio pažnju kritičkim okom, pa
čak ni nepristrasnim, na svoju malu kuću. Prve znake materinstva primio sam s
osećanjima koja su nalikovala verskom zanosu. Istinu govoreći, bilo je i varljivih

bojana888
trenutaka, čak i u danima potpune sreće. A šta su to varljivi trenuci? To su trenuci kada
se odvojiš od tokova svog života i staneš na brežuljak iznad obale da bi je posmatrao
zbunjen. U tim momentima imao sam osećaj kao da se neko šegači sa mnom, što me je
nateralo da se preispitam i upitam šta se dešava.

Gledam u Mervanu smeteno i dobijam neočekivanu želju da joj se osvetim. Šta je

značenje toga? Kao da sam je odjedanput bez povoda omrznuo. Međutim, bili su to samo
prolazni trenuci poput iznenadnog grča mišića, da bi se zatim tokovi vratili u svoje
srećno korito orošeno dahom strasne ljubavi.

Bio sam iznenađen svojim pristankom da živim u neredu. Nisam se bunio zbog
Mervanine nezainteresovanosti da očisti stan ili skuva obrok, hodanja bosih nogu,
polugola, raščupane kose, prkoseći neredu i prepirući se s vetrom. Često bi me vukla za
ruku u posetu svojoj majci i starom rođaku u đavolskom naselju. Suludi starac tada bi se
rugao govoreći:

- Zar ne bi bilo bolje da si imam u džamiji? - Ili bi blagoslovio stomak moje žene,
obraćajući se detetu u njemu: - Učini nam čast i budi ubica, već nam je dosta lopova i
krijumčara!

Rugao se i mom plemenitom poreklu kada je govorio:

- Ko je taj tvoj deda Ar-Ravi? Ja sam tvoj pravi deda koji ti je darovao ovu lepu
devojku da utiša vatru tvojih opakih nagona.

- Moj deda je od Božjih ljudi - spomenuo sam.

On se grohotom smejao:

- Mi smo istinski Božji ljudi, osvetoljubivog, svemogućeg Boga, tvorca pakla i

zemljotresa. Pogledaj na one tamo (pokazuje na protuve po naselju). Oni su pravi Božji
ljudi, verna slika Boga, silnog i osvetoljubivog.

Jednog dana sreo sam u Bejn as-surejnu susetku moje majke. Prepoznao sam je,
ali ona nije mene. Preprečio sam joj put i predstavio se. Zbunila se i dugo me blagosiljala.
Tada sam se setio da nisam znao majčino ime kao što ga nije znala ni Behdža. Zvao sam
je jednostavno „majka” i na njega se odazivala sve dok je smrt nije uzela. Zato sam upitao

bojana888
susetku za majčino ime i ona mi je rekla:

- Neka joj se Bog smiluje, zvala se Sakina.

Želeo sam da postavim još pitanja o njenom poreklu i životu, ali sam se uzdržao,
verovatno iz poštovanja prema uspomenama. Stegnuo sam joj ruku i nastavio svojim
putem. Tako sam sasvim slučajno saznao ime svoje majke.

Mervana će roditi četiri muška deteta, a život će se produžiti s utihlim plamenom

strasti. Doći će dani dosade, mržnje i otuđenosti. Uvek me je radovalo kada bih čuo kako
ljude govore: „Ovo je čovek koji se odrekao života u udobnoj palati zarad ljubavi i
slobode.” Često sam uživao u Mervaninoj naklonosti prema pesmicama koje sam pevao u
trupi Muhameda Šakruna, a istovremeno joj opraštao mržnju prema stihovima verskih
pesama koje sam pripremao za svoju vlastitu grupu.

Sve vreme sam se protiv siromaštva borio radom, alkoholom i narkoticima,

bitkom koja me je zaokupljala od zore do zore.

Uzdisao sam, govoreći:

- Kakvo ropstvo!

I došli su dani dosade, mržnje i otuđenosti.

Mervana je postala snažna, prkosna, drska, jezičava i duge ruke kao da je

stvorena za bitku.

Jednom sam joj rekao:

- Čoveka treba poštovati.

Na šta je odgovorila:

- Ženu takođe. - I dodala grubo: - Nema pravog muškarca osim u naselju Ašaš et-
terguman.

Rekoh tužno:

- Da li je to kazna za čoveka koji ti je obezbedio kuću i nameštaj?

A ona će krajnje uzrujano:

- Mrzim miris ove kuće.

bojana888
 I duboko smo zašli u dane dosade, mržnje i otuđenosti. Muhamed Šakrun je sve
to pratio sa setom i jednom mi rekao:

- Plašim se lude ljubavi, više volim umerenost.

Odgovorio sam s dubokim osećajem tuge, čiju veličinu nije mogao da shvati:

- Ja sam žrtva slepe strasti.

- Bračni život prolazi kroz bolna iskušenja koja zahtevaju mudrost iskusnih - tešio
me je.

Rekoh srdito:

- Zašao sam u oblast beznađa!

Naime, shvatio sam da se naša zajednica pretvara u borbu, čas skrivenu - čas
otvorenu, i da Mervana lišena znakova besa postaje doslovno ništa, samo žena-vučica.

Kada bi se razljutila, razbijala je sve pred sobom, cepala moju odeću, bacala
sveske s mojim pesmama i notama kroz prozor i ulazila u fizički sukob. Tada bih viknuo:

- Mrskija si mi od same smrti!

A ona bi vrisnula:

- A ti si odvratniji od zagnojene rane.

Periodi silne mržnje bili su česti i dugo su trajali, a ponekad bi se ušunjao mir,
uglavnom zahvaljujući deci. Tada bi se iznova razbuktale kratkotrajnim plamenom
emocije žudnje, koje su vraćale sećanja na daleke snove.

***

Upitah ga znatiželjno:

- Šta ti je uništilo bračni život?

- Zar ti nisam to objasnio tokom ove priče?

- Ne, što se mene tiče. I dalje su mi potrebni opipljivi i jasni razlozi.

bojana888
 - Ono što me je vezalo za nju bilo je stanje ludila, a kada je nestalo, našao sam se
sa ženom koju ne poznajem i ne nalazim opravdanje za njenim daljim prisustvom. Nema
sumnje da je moje opšte ponašanje izneverilo moja skrivena osećanja, a nju uznemirilo.

- Stanje ludila je okončano - rekoh - ali ostala su deca...

- Deca su produžila život braku, ali ga nisu zaštitila od pustoši. Mervana je bila
samo trag, nije bila žena, domaćica, majka niti gospođa u pravom smislu te reči. Njene
stvarne osobine pre su odgovarale prirodi muškarca, čak i drumskog razbojnika.

- A ona, zar te nije volela?

- Ne mislim. Pre može biti prolazna provala ludila ili radoznala avantura. Ja nisam
bio čovek o kome je ona sanjala. Naš brak je spojio dva pustolova i morao je propasti čim
se avantura pretvorila u naviku. Mislim da je stvar jasna?

- Da, hvala...

- Imao sam skrivene snove. Sanjao sam da pobegnem iz stvarnosti, iz kuće. Želeo
sam samoću, čak su i moja deca bila nešto nepoznato u snovima. Međutim, kuda ići?
Posao mi je pružao mogućnost da gledam napred, jer izvođači pohvalnih pesama nisu
imali na koga da se ugledaju. Pored toga, Bog mi nije darivao zadovoljstvo sudbinom.

Ali nisam ja jedini sanjao. I Mervana je sanjala. Posle jedne svađe ustrajala je u
ljutnji, zatvorila vrata izmirenju i suprostavila mi se hladnim pogledom:

- Moramo da preispitamo naš život.

Zapazio sam u njenom glasu živu odlučnost, od čega mi se stegoše grudi.

- Naš život? - promrmljao sam.

- Iskreno ti kažem da je nepravedno da i dalje budemo privrženi ovoj kući i

živimo zajedno.

Sa tugom sam pratio dečje glasove spolja i istisnuh:

- Svi bračni parovi to rade.

Rekla je sa zastrašujućom mirnoćom:

- Ja, međutim, želim da odem...

bojana888
 Upitao sam smušeno:

- Kuda?

- Mojoj porodici!

Obuzdao sam bes i upitao:

- Zar ti se ne sviđa život u ovoj kući?

Odgovorila je odlučno:

- Ne, ne sviđa. Ti misliš da si zaslužan za sve, a tu grešiš.

Rekoh drhtavim glasom:

- Mislim da sam se dovoljno žrtvovao.

- Ja sam tvoja prva žrtva.

- Slušaj... - ali sam prekinuo, želeći da izbegnem svađu, a ona je vrisnula:

- Do smrti mrzim ovaj život!

Uzdahnuh:

- A deca... Šta si decom?

- Moje pravo je da ih povedem sa sobom.

- Da odrastaju u Ašaš at-tergumanu?

- Da odrastu u muškarce!

- Ti si luda!

- Ti si lud, mogu se u to zakleti. Niko pametan ne živi od svog glasa osim žena!

- Nema svrhe prepirati se s tobom.

- Pusti me da odem.

- Da, ali moraš mi ostaviti decu.

- Šta ćeš učiniti s njima? Budiš se malo pre podneva i ne vraćaš se kući sve do
zore ili još kasnije, i to u stanju koje samo Bog zna. I kako će deca živeti? Da li si ti zaista
svestan šta govoriš?

bojana888
 Osetio sam se pobeđenim.

- Baš zato, ova kuća je potrebna radi njih...

- Odbijam to!

I rasprava nije okončana rešenjem problema.

Dugo sam razmišljao o deci i uvideo da za njih nema života sa mnom. Na meni je
da se naoružam strpljenjem za njihovo dobro, bez obzira na to koliko me to koštalo.
Međutim, Mervana je rešila stvar na svoj način. Kada sam se jednog jutra vratio, našao
sam praznu kuću, u njoj nikog nije bilo. Odmah sam otišao u Ašaš at-ter1uman, gde sam
stigao u ranu zoru.

Dočekala me je Mervanina majka namrštena lica:

- Idi s mirom i bar jednom učini ono što rade muškarci!

- A deca? - upitao sam.

- Deca su naša! - odgovorila je nadmeno.

Tada je došao starac s grupom muškaraca zverskog izgleda i procedio:

- Ti si propao čovek. Brati se kući!

Muškarci su promrmljali nešto nerazgovetno i bilo mi je jasno da opasnost vreba.

Starac se ponovo oglasio:

- Razvedi se i daj joj sva prava, a ako po šerijatu i tebi pripadnu neka prava, sada
ili u budućnosti, ja ti savetujem da ih se odrekneš ako želiš život da sačuvaš. Odlazi pre
nego ti sunce obasja lice jer bih mogao veliko zlo učiniti ako te ugledam na sunčevom
svetlu.

Odmah sam otišao da zatražim razvod.

Razmišljanje o problemu odgodio sam do trenutka kada najstariji sin dođe u

godine da sam odluči s kim će živeti. Da li je to bilo odlaganje ili bekstvo od problema,
nazovite to kako hoćete. Bio sam siguran da decu neću uporno tražiti jer to bi značilo, s
jedne strane, sukob s ljudima u čijem prebivalištu se odgajaju svirepi kairski zločinci, a s
druge strane, to bi značilo odvesti ih u život bez nade da će se neko o njima brinuti. Toj

bojana888
deci, potomcima Ar-Ravija, bilo je suđeno da propadnu gde god da su. Nije im bilo
izbavljenja, osim u potpunom spasenju celog društva. Tako je otišla Mervana, odnoseći
sa sobom priču ljubavi, ludila i razočaranja i priču duševne praznine i mržnje. Od nje je
ostala samo uspomena na čudne strasti, snagu prkosa i uporne drskosti. Bila je poput
oluje - strašna, kobna i izazivala je divljenje. Gubitak dece uneo je patnju u dubinu moje
duše, da bi se nastanila u sobi tuge, pridružujući se uspomenama na majku i oca.

Nije bilo moguće bezbrižno nastaviti život kao da se ništa nije dogodilo.

Muhamed Šakrun je s pažnjom i saosećanjem pratio dešavanja oko mene i jednog

dana me je upitao:

- Dokle ćeš pevati, piti vino i koristiti narkotike?

Dok su tu bili Mervana i deca, život je kako-tako bio potpun, ali sada ovo pitanje
činilo se razložno. Odgovorio sam i ne znajući šta govorim:

- Do smrti!

Bio je krajnje ozbiljan:

- Treba da se vratiš dedi.

Prošlo je više od šest godina kako sam napustio kuću.

- Šejh Džafer ar-Ravi je završena priča - rekao sam.

- Priča može da počne iz početka. Na nama je da pokušamo.

- Ne želim da pokušam.

- Zbog ponosa?

- Ne, već zbog prihvatanja grube stvarnosti.

- Koje stvarnosti, čoveče?

- Mada me to ne čini srećnim, nepovratno sam odbacio verski poziv. Život koji mi
je deda zacrtao za mene je bio potpuno neprihvatljiv. I znam da me deda neće prihvatiti -
ako me uopšte bude prihvatio, to će biti uz uslov povratka verskom pozivu.

- Možda će ti dati ličnu slobodu.

- Ne, neće. Ti ga ne poznaješ koliko ga ja znam i zato odbijam da se izložim

bojana888
poniženju.

Rekao je iskreno, u šta nisam sumnjao:

- Ti si mi drag prijatelj i moja je obaveza da ti otvoreno ukažem na to da vodiš

život koji ti ne priliči. Nisi ti ni pevač ni kompozitor i moraš da razmišljaš o svojoj
budućnosti mnogo ozbiljnije.

- To je moguće bez obaveze da živim s dedom.

- Vidim da sada nisi srećan.

- Možda, međutim, upustio sam se u avanturu na koju ću biti ponosan dok sam
živ. Takođe sam ponosan što se mogu prilaziti svakoj vrsti života bez jadikovanja ili
malodušnosti. Biću prepun vedrine i snage bez obzira na to da li živim životom velikana
ili pukog siromaha. I evo me, držim se siromaštva i odbijam pokušaj vraćanja na život u
palati. Odbijam da budem poštovani šejh i savršen suprug koji uvažava fine običaje i
navike, ne zato što sam to izabrao svojom slobodnom voljom, već poštujući želje svog
dede i žudeći za njegovim nasledstvom.

- A šta je s tvojom budućnošću?

- Ozbiljno ću razmisliti da studiram muziku i komponovanje kod šejha Tahira el-

Bundukija jer ne mogu nastaviti život bez stremljenja ka nečemu.

Mervana je bila simbol prošlog života i snažno opravdanje da prihvatim

uobičajen život bez nekog cilja. Kada je otišla, bio sam prepušten sebi.

Na meni je bilo da preispitam svoj život. U tom nespokojnom razdoblju svog

života upoznao sam Hudu Sadik.

bojana888
 6

Muhamed Šakrun je imao nastup u Lipton bašti i tokom predaha pozvan je,
zajedno s članovima ansambla, da se sretne s Hude-hanumom Sadik u njenom separeu.
Dočekala nas je s osmehom na usnama ispunjenim samopouzdanjem. Pored nje je
sedela gospođa veoma tamne puti, zbog njene snishodljivosti činilo se da je sluškinja.

Prvo što me je zadivilo bila je lepota pojave, uzdržana elegancija, gordost koja
nije prelazila granicu pristojnosti i oreol snažnog šarma. Ali njena ženska zavodljivost
bila je sabrana u crnim očima i okruglom licu. Sa sigurnošću se može reći da je bila u
četrdesetim.

Njen izgled je ostavio na mene dubok utisak dok sam stajao među sredovečnim
prijateljima iz orkestra, zdrav, mlad, vitak i ponosan na novo odelo.

Pozvala nas je da sednemo, poručila je osvežavajuće piće i rekla, obraćajući se

Muhamedu Šakrunu:

- Glas vam je prijatan, a orkestar odličan. Znam jer potičem iz porodice koja
obožava lepe glasove.

Muhamed Šakrun je počeo da se zahvaljuje i sa setom pominje njenog pokojnog

oca koji je umetnicima ostao u najlepšem sećanju.

- Često sam slušao svog učitelja šejha Tahir el-bundukija kako govori da je kuća
vašeg oca bila stecište istočnjačke muzike.

Hanuma se zadovoljno osmehnula, a naše oči su se susrele nekoliko puta.

Pokazujući na mene, Muhamed Šakrun reče hvalisavo:

- Moj prijatelj Džafer, unuk Sejid ar-Ravija.

- Zaista? - upitala je znatiželjno.

bojana888
 - I on je zaljubljen u umetnost, kao i svi mi.

- Divno. Međutim, da li stariji Ar-Ravi to odobrava?

Umešao sam se:

- Retkost je da je deda zadovoljan svojim unukom.

Gospođa je pogledala prema Muhamedu Šakrunu:

- Uskoro ćemo se ponovo sresti.

Otišli smo zadovoljni, a Muhamed Šakrun mi je razjasnio značenje njenih reči:

- To znači da ćemo uskoro biti pozvani da nastupimo na zabavi u njenoj kući. - A

zatim je ozbiljno dodao: - Ona je iz porodice As-Sadik, kćer velikog čoveka, udovica
ogromnog bogatstva i široke kulture.

Ćutao je neko vreme da bi odabrao odgovarajuću reč, pa dodade:

- Mislim da oseća simpatije prema tebi.

Dušom mi se razlilo blaženstvo.

- Da li ti znaš da tumačiš ženske poglede?

- Da. Primetio sam ne jedanput tokom nastupa kako gleda u tebe, čak i pre nego
što je saznala za tvoje poreklo.

- Neka se obistine tvoje slutnje, prijatelju dragi.

- Ali imaj na umu da je ona ugledna gospođa - upozorio je.

- Nažalost - rekoh protestujući.

Dugo sam razmišljao o njoj. Bila je, bez sumnje, krasna osoba, a činjenica da je
bila starija od mene najmanje deset godina nije joj umanjivala veličinu, naprotiv, uvećala
je njenu draž u mojim očima. Ali ludilo koje me je onomad povuklo za sobom neće se
izgleda ponoviti.

Muhamed Šakrun reče značajnim tonom:

- O kakve prilike!

- Na šta ciljaš?

bojana888
 - Divna žena, poput šlaga.

- A šta ako mi se ne sviđa?

- Da li je to moguće? Zar nisi osetio njen slatki miris?

Nasmejao sam se glasno. Ne tako davno Muhamed Šakrun se zaljubio u jednu

igračicu i oženio se njome i bio je veoma srećan u braku.

***

Otišli smo u kuću porodice Sadik u El-Hilmiji na proslavu obrezivanja muškog

deteta. Selamluk i bašta podsetili su me na palatu mog dede, mada je bašta bila manja, a
zid oko kuće niži, tako da je nije skrivao od pogleda spolja. Za nas je u bašti podignuta
velika šatra u kojoj se širio miris cveta narandže, što je ukazivalo na to da je proleće.

Muhamed Šakrun je pevao sa istinskim uživanjem, a mi smo ga pratili u

neobičnom zanosu. Moj glas se uzdigao iznad drugih dok sam pevao:

Moje srce je bilo za tebe

Samo za tebe.

Odmah nakon drugog dela nastupa buknulo je vino u mojoj glavi i ovladala droga.
Klonuo, seo sam ispod drveta narandže.

Hude-hanuma Sadik je došla da vidi kako smo i da nas pohvali. Ustao sam,
ljuljajući se, a ona je promrmljala:

- Ti si u očajnom stanju.

- To je sreća načinila od mene - izgovorio sam dobroćudno.

Naredila je da mi donesu čašu limunade sa sodom.

- Dopada mi se svoj nemirni duh! - rekla je.

bojana888
 Razumeo sam da cilja na moju sporednu ulogu u orkestru Muhameda Šakruna, pa
promrsih:

- O svom životnom putu sam odlučujem slobodnom voljom.

Nasmejala se.

- Pravi nemirni duh je u čovekovoj glavi!

- Šta hoćete da kažete, gospođo?

Prešla je preko pitanja i rekla:

- Do mene je doprla zabrinjavajuća vest o tvom sukobu s dedom.

Rekoh ravnodušno:

- A tu smo, glas o mojoj propasti raširio se među otmenim svetom.

Nasmejala se dražesno i otišla.

Osetio sam kako se vrata novog života polako otvaraju preda mnom.

Po svršetku večeri Muhamed Šakrun je otišao sa mnom u kafanu u Bab el-halku,

gde mi je rekao ozbiljno:

- Treba pažljivo pripremiti stvari.

Upitao sam pakosno:

- Koje stvari, slavuju moj?

- Nemoj da se praviš lud. Saznao sam od njene sluškinje da oni znaju sve o tebi...

- Sve?

- Njihovo raspitivanje ima veliki domet.

- A odgovori imaju rđav ishod!

- I pored svega... - pogledao je u mene brižno i nastavio - pored svega, pozvan si

na sastanak u Lipton baštu, a ja sam zadužen da te o tome obavestim.

Zapanjen, promrmljah:

- To prevazilazi moju maštu.

bojana888
 - Ali je prava istina, bez ulepšavanja.

- U redu.

- Moramo se dogovoriti kako ćemo.

- Ali nisi me pitao o mojim osećanjima.

- Nadam se da nisu netrpeljiva?

- Svakako.

- To je dovoljno. Po mom mišljenju hanuma je pala na tebe kao što si ti onomad

pao na Mervanu.

- Ne preteruj.

- Kaži mi, zar ne bi bio srećan da se oženiš njome?

- Misliš li da ona razmišlja o braku?

- Znam da je protiv nezakonite veze.

- I uzela bi siromaha?

- Znam priču o princu koji je napustio dvorac da bi oženio siromašnu.

Nasmejah se, a on upita:

- Šta je s tvojim srcem?

- Divim joj se, njenoj ličnosti i lepoti i bez sumnje da bi me veza sa njom učinila
srećnim.

- To je ljubav, ili vrsta ljubavi ili dobra sklonost za ljubav.

- Neka bude.

- Ako je tako, na tebi je da započneš, svakako uvažavajući njen ugled.

- Molim te, objasni mi malo više.

- Ona je preduzela odlučni korak, pa te je tako pozvala na sastanak. Da li ćeš sada

čekati kao devojčica da ti ona prva izjavi ljubav? Ne, ti treba da budeš prvi, i to poštujući
njeno dostojanstvo, kao što sam već rekao.

bojana888
 - Tako vidiš stvari?

- Pitanje ponašanja je prvo i najvažnije pitanje. Nemoj zaboraviti na žrtvu koja se

od nje očekuje. Istina je da je ona slobodna žena i najbogatija u svojoj porodici, međutim,
sigurno je da će brak dovesti do raskida rodbinskih i porodičnih veza, u to nema sumnje.
Ona ima hrabrosti da se odupre svemu tome.

- Da nisam prošao kroz slično iskustvo, ne bih verovao.

- Baš tako, prošao si kroz slično iskustvo. I nemoj zaboraviti da te ona želi iako si
prekinuo rodbinske veze sa Ar-Ravijem, imao prethodni brak sa Mervanom i otac si
četvoro dece koja žive u Ašaš at-tergumanu. To čini stvar nemogućom, ali se ipak
ostvaruje.

Pošto sam razmotrio situaciju sa svih strana, sve sam prihvatio i umom i srcem.

Upitao sam:

- Ukoliko se ostvari ovaj čudan brak, biću primoran da napustim posao u

orkestru?

- Nema sumnje da će to biti potrebno.

- Ali kako živeti bez posla, osim što ću biti hanumin muž?

Bio je odlučan:

- Biće za tebe posla, ne znam sada kakvog, međutim, ima mnogo poslova koji
zahtevaju kapital i zalaganje, a tebi trud nikad nije nedostajao.

A zatim reče kao da me hrabri:

- Eto ti novog izazova, ti veliki pustolove.

Hladno rekoh:

- Istinska avantura je odgovor na zov ludila. A što se tiče koraka koje treba
preduzeti, biće učinjeni nakon pažljivog razmatranja i razmišljanja. Sve to će me,
svakako, premestiti iz jednog položaja u drugi.

- U bolji položaj!

- Neka bude tako. Ja po običaju jurim za novim i uzbudljivim, naoružan

bojana888
neverovatnom sposobnošću da se prilagodim i prezrem teškoće. Pa zar ne živim kao da
sam zaboravio svoje četvoro dece? Uprkos tome, rana na srcu neće da zaraste.

Otišao sam u dogovoreno vreme na sastanak sa Hudom u Lipton baštu.

Prišao sam joj hrabro, sigurno i samouvereno, što je izbrisalo razliku među nama,
tako da se dogodio jednostavan susret između muškarca i žene.

Seli smo za sto ispod nastrešnice, dok je sluškinja Um Husejin sedela na

pristojnoj udaljenosti. I pored samouverenosti, obuzela ju je izvesna zbunjenost.

- Nadam se da te nisam uznemirila pozivom?

Rekoh samopouzdano:

- Budi uverena da je ispunio moje snove.

Upitala je sa ženskom mekoćom:

- Stvarno?

- Želeo sam ovaj susret, ali nisam znao kako da ga ostvarim.

- Zaista? Međutim... Zašto?

- To je duga priča, ali ja bih se radije zadovoljio slušajući tebe.

Rekla je uzbuđeno:

- To nije važno, ali mi reci zašto si želeo da dođe do susreta?

Odgovorih toplim glasom:

- Pa to priliči čoveku koji te voli svim svojim srcem.

Spustila je očne kapke, crvenih obraza, i okružila se ćutnjom u raspoloženju

pristanka, sreće i zadovoljstva.

- Da, svim svojim srcem.

Nešto kasnije prisetio sam se ovog prizora i nisam u njemu našao bilo šta što
zaslužuje snebivanje. Prihvatio sam je i umom i srcem i strasno poželeo da se vežem za
nju, ne žudeći za njenim bogatstvom. S druge strane, njena ljubav prema meni - a ona je
bila nesumnjiva - zahtevala je ukazivanje poštovanja njenom ugledu. Uz sve to, nisam

bojana888
lagao, ili bar ne u tolikoj meri da me proglasi za lažova.

Razgovarali smo iskreno o našoj budućnosti i tada sam kazao:

- Neću obnoviti prekinute veze sa dedom. - I dodao: - Možda me neće lišiti celog
nasledstva.

Zatim sam jasno istakao:

- Bio bih zaista bedan kada bih živeo ništa ne radeći.

Rekla je tiho, nasmejana:

- Te brige nisu prava prepreka na putu ljubavi. A što se tiče tvog dede i
nasledstva, to me uopšte ne interesuje. No kada je u pitanju posao, dobro mi je poznato
da muškarac ne može živeti bez rada.

Zatim se nasmejala:

- Da li nastupe u orkestru smatraš pravim poslom?

- To je poduhvat šire avanture.

- Da, potpuno sam saglasna sa tobom.

Dugo sam razmišljao o našoj ljubavi.

Što se mene tiče, naišao sam na lepu gospođu, plemenitog porekla, kulturnu,
pametnu, staloženu, koja obećava srećan zajednički život. Zavoleo sam je na svoj način i
dopala mi se ideja vezivanja za nju.

Ali kada je ona u pitanju, kako objasniti ovu ljubav? Bio sam izgubljen čovek,
izgnan, poluzaposlen, poluobrazovan, bez budućnosti - pa kako je moguće objasniti
njenu ljubav?

Međutim, u stvarnosti ona je bila ta koja je volela istinskom ljubavlju, ljubavlju

bez obrazloženja i kojoj nije bilo potrebno opravdanje i razmišljanje. Možda je u toj
ljubavi postojala želja da me izbavi iz propasti i od mene stvori novu osobu. Kao što u
ljubavi postoje sadizam i mazohizam, takođe poneki put u njoj ima materinstva i brižne
želje za izbavljenjem drugih.

Ovo su razmišljanja o ljubavi koja su me vezala za Hudu i dovela do venčanja,

bojana888
posle čega je usledio prekid odnosa sa njenom porodicom.

Tada to nisam jasno razumeo kao što mogu danas. U to vreme razmišljao sam na
način koji je zadovoljavao moju mladost i sanjarenje i nadomestio poniženje koje sam
doživeo pošto me je Mervana napustila.

Oprostio sam se od Muhameda Šakruna, prijatelja iz orkestra i od članova moje

verske trupe. Svi oni su bili amateri i većinom su radili sa drugorazrednim pevačima, već
prema prilikama koje bi se ukazale. Pozvani su na proslavu mog venčanja na kojoj je
pevao Muhamed Šakrun. Veselili smo se beskrajno kao da se opraštamo od vremena
lakomislenosti i zauvek ga brišemo.

Rekao sam Muhamedu Šakrunu:

- Ništa nas neće rastaviti.

Oči su mu plivale u suzama dok je govorio:

- Ne dao Bog, moj najdraži prijatelju!

Proslava je održana u Hudinoj kući u El-Hilmiji. Niko od njene porodice nije

prisustvovao, sve se svelo na dolazak nekoliko suseda. Muhamed Šakrun se nadao da će
moj deda iskazati zadovoljstvo tako što će poslati pismo, poklon ili buket cveća,
međutim, nismo naišli ni na šta s njegove strane osim na ćutanje.

Muhamed Šakrun ga je posetio povodom praznika Hidžre i tada mu rekao, ljubeći

mu ruku:

- U obavezi sam da saopštim vašoj ekselenciji lepu vest o Džaferu.

Deda je potpuno zanemario njegove reči, pa je Muhamed Šakrun dodao:

- Džafer započinje novi život s plemenitom kćerkom Hude-hanumom Sadik.

Međutim, deda je nastavio da ga ignoriše i krenuo je u drugu priču koja nije imala
veze sa mnom.

Ipak, Muhamed Šakrun mi je objasnio:

- I pored toga, primetio sam da je bio uzbuđen, zbog načina kako je držao
brojanice u ruci pri pomenu tvog imena. Kada budeš darivan rođenjem deteta, idi kod

bojana888
njega da ga blagoslovi.

Međutim, nisam mario za milost svog dede.

I nisam bio oslobođen osećanja gneva prema njemu.

Dočekao sam drugi medeni mesec u životu, koji je protekao u obilnoj, istinskoj
nežnosti i savršenoj ljubavi. Uživali smo u blaženom odmoru pre povratka životu u čiju
stvarnost je trebalo zaroniti.

Uprkos tome, uhvatio sam sebe kako upoređujem Mervanu i Hudu. Dve potpuno
različite žene. Mervana je nadarena u igrama tela, koje podstiču muške nagone, dok je
Huda telo uzdigla na nivo srca. I mada nisam goreo od strasti, osetio sam sigurnost,
stabilnost i ustrajnost. Ipak, i pored neopisivih osećanja i izliva nežnosti, nedostajao mi
je Mervanin večni pakao.

U jednom prekrasnom trenutku Huda je rekla:

- Više ne želim da provedeš ijedan dan bez posla.

Poljubio sam je u znak zahvalnosti, a ona je upozorila:

- Čak i upravljanje mojom imovinom neće se smatrati zadovoljavajućim niti

ispuniti moja očekivanja.

Upitao sam nežno:

- Dakle, imaš očekivanja?

- Zar ne bi voleo da završiš studije na El-Azharu?

- Ne, nikako.

- Pa zašto te je deda usmerio u tom pravcu?

- On ima poseban način razmišljanja. Jednog dana ću ti ispričati kakvo je njegovo

viđenje Božjeg čoveka.

- Reći ću ti iskreno šta imam na umu - nastavila je. - Želela bih da počneš da učiš
kod kuće.

- Redovno gradivo?

- Da, do mature, a zatim da se upišeš na fakultet, na primer na prava, i jednog

bojana888
dana postaneš advokat.

- Trebaće mi najmanje deset godina.

- A zašto da ne? I učenje samo po sebi predstavlja rad. Ti imaš dvadeset pet
godina, što je prednost za usvajanja znanja.

Svidela mi se ideja.

- Volim da učim i nije me briga za izgubljene godine. A zatim, želim da se

zaposlim, ali ne da budem običan ćata.

I ubrzo sam počeo da učim s novim oduševljenjem.

Napustio sam period prividnog besposličarenja i stvarnog lenčarenja. Učenje je

zasenilo osećanje da sam supružnik bez posla. Upravljanje imanjem nisam smatrao
pravim poslom jer to nije bilo ništa više od sakupljanja kirije, nadzora nad pojedinim
popravkama i obnovama ili angažovanja advokata kada je bilo potrebno.

Ostvario sam neverovatan napredak, povremeno uzimajući pojedine učitelje da

mi pomognu.

U slobodno vreme odlazili smo u pozorište ili na koncerte jer ona je bila
zaljubljena u sve to.

Ja sam nastavio da pijem i pored njenog gunđanja i molbi.

- Možeš piti, ali nemoj se opijati.

Što se droge tiče, zatražila je da obećam da joj se neću približiti. Kad god bi me
videla da sedim sa Muhamedom Šakrunom, podsetila bi me na to. I zaista, drogu sam
odbacio snažnom voljom i prošao sam kroz period odvikavanja s iskrenom odlučnošću.
Jednom se čak i Muhamed Šakrun nasmejao i rekao:

- Kada si plahovit, ti si đavo, a anđeo kad si normalan.

Obavestio sam ga:

- Čvrsto sam rešio da budem neko.

Imao sam prekrasan život koji me je, s jedne strane, podsetio na srećne dane s
legendama moje majke i, s druge strane, na neporočnost u kojoj sam uživao u dedinoj

bojana888
kući. Međutim, ponekad bi me obuzimalo i nespokojstvo čiji je izvor bila snažna želja za
samodokazivanjem.

Želeo sam da budem neko, ali šta je prikladno da to bude? Sposoban pravnik? Ili
uspešan advokat? Istina je da sam zavoleo mnoge predmete i naučio ih pomoću
obdarenosti zrele osobe. Oni su me privlačili više nego verske nauke. Učio sam sve što je
bilo potrebno, a i više od toga, sve što me je zaokupljalo iz raznih oblasti znanja. Mnogo
sam čitao istoriju, filozofiju, psihologiju i sociologiju. Bio sam ispunjen ljubavlju za
istinom.

***

Džafer se grohotom nasmejao i rekao:

- Zamisli putovanje od snova o demonima do ljubavi za istinom! Šta misliš o

tome?

Rekoh:

- Veliko je to putovanje.

- Posebno me je privukao naučni metod kojim se potvrđuje najviši stepen

tačnosti, objektivnost i nepristrasnost. Da li na isti način možemo da razmišljamo o
najobičnijim stvarima života? Da li bismo spoznali društvo, zemlju, religiju i politiku s
istom pouzdanošću?

Huda mi je pomagala. Bila je obrazovana, imala je diplomu strane škole. Učila je

osnove nauke, matematike, književnosti i jezika, kao i arapski jezik s privatnim
učiteljem. Bila je izuzetno pametna i lako je usvajala znanja. Više mi je pomogla nego bilo
koji privatni učitelj.

Govorila je:

- Diploma sama po sebi nije važna, međutim, ona je jedini priznat put za posao. A
zatim, ona daje obrazovanju veću ozbiljnost.

Nije popuštala u nameri da mi pomaže, čak i kada joj se promenilo opšte

bojana888
raspoloženje usled trudnoće i gubitka apetita. Bili smo vezani jedno za drugo i pored
razlike u godinama i obrazovanju, s vremenom je naša ljubav jačala, bila sve čvršća i
zaštićena od hirova i grubih delovanja.

Prevalio sam put od nereda i droge do mirnog bračnog života i želje za

neograničenim sticanjem znanja. U strogoj poslušnosti bio sam lišen mnogih znakova
prividne slobode. Ali mi je poslušnost istovremeno otvorila vrata blistave slobode koja
svesno podstiče čoveka da prevaziđe sebe, i to sa svešću koja nesputano biće čini
srećnim, čak i kada se on snažno suoči s nesrećom nepoznatog života.

***

Tu sam ga prekinuo:

- Pričaj mi o iskustvu s istinom, slobodom i nesrećom.

Rekao je, smejući se:

- Kome se ti obraćaš? U zbilji obraćaš se osobi koja ne postoji. Od nje nije ostalo
ništa osim ruine s kojom ti sada sediš u Vadudovoj kafani u El-Bab al-ahdaru. Ta osoba je
umrla. Zapravo, do sada sam pokopao nekoliko osoba koje su jedna za drugom živele u
mom telu i sada ništa nije ostalo osim ove razvaline.

Opet se nasmejao i nastavio je:

- U svakom slučaju, bila je to ruina bogata vrednim starinama.

Iskašljao se i rekao je:

- Obožavao sam razum, smatrao ga svetim i tako, sasvim prirodno, zavoleo sam
istinu. Um koristi smisao, zapažanje i iskustvo da bi stigao do savršeno čistog suda, koji
ne remeti logiku, zapažanje i iskustvo. To je ono što nazivam istinom.

Um je relativno nova tvorevinom u poređenju sa nagonima i osećanjima. Jer ono

što vezuje ljudsko biće za život jeste nagon, kao što ga nagon takođe vezuje za opstanak i
za razmnožavanje. A uloga uma u svemu tome jeste uloga mudrog sluge.

bojana888
 Dobro, kako je moguće obrnuti stvari? Odnosno da um bude prvi koji odlučuje, a
zatim koristi nagone da mu budu sluge? Da li je moguće da se neko ubije ako ga ubedimo
da je to nužno? Brojni su oni koji se ubijaju podstaknuti nagonom. Međutim, niko nije
izvršio samoubistvo podstaknut svojim čistim, neporočnim i neokaljanim mislima. I
tako, obožavao sam um i sve vreme sanjao o njegovoj neograničenoj premoći. Smatrao
sam ga najuzvišenijim Božjim poklonom koji nam je dat. Zamišljam da je um naš jedini
pokretač, da bez njega nema cilja, da nema životnog puta, osim u glasu razuma. Sanjam o
iskrenom životu u kome um sedi na vrhovnom prestolu, dok nagon obitava pokorno i
potčinjeno na zemlji. Sanjao sam da izbrišemo iz našeg rečnika rečenice poput: „Osećam
srcem”, ili: „Osećanja su me nadahnula”, i: „Duševno iskazivanje života”. Usredsredio sam
svoj bes na obim svesnog i nesvesnog i na Frojdovu planinu potopljenu u vodi, kojoj
samo vrh viri, s obzirom na to da stvar nije u veličini, već je prvo i osnovno u vrednosti.
Želeo sam da najveća mera živog bića - njegov um - sudi i gospodari čak i u pitanjima kao
što su hrana i polni čin. A ljubav, kakvu vrednost ona ima ako um nije potpuno u nju
uveren? Slepa ljubav će ostati slepa i završiće se, posle početne naslade, prazninom - na
taj način ponavljajući moju nesreću sa Mervanom. Zbog toga želim da u našem intimnom
životu um odigra ulogu kao što je ima u laboratoriji, s istom pažnjom, poštenjem i
objektivnošću. Ali je za to neophodno da promenimo naše pesme, žudnje i snove.

Ne tvrdim da sam uspeo da se uzdignem do tog nivoa. Čak je, možda, taj neuspeh
bio važan činilac u mojoj tragediji. Kao što ne pozivam na odricanje od nagona ili njihovo
potcenjivanje, tako isto silno želim da izbegnem njihov razarajući uticaj na istinu.
Zamisli da izgrađujemo sebe bez potčinjavanja samoljublju, da gradimo naše zemlje bez
uticaja onog što nazivamo patriotizmom. Jednom rečju, umno ljudsko biće postalo je moj
san, kao što je to nekad za mene to bilo božansko ljudsko biće.

Rekoh mu:

- Ovu razumnu sliku sveta neki su u svojim spisima opisali na zastrašujući način.

- Znam to. Razlog je što su ovome pristupali svojim romantičarskim, bolesnim i

glupim srcima. Ali verujem da će razum jednog dana osloboditi ljudsko biće nagona i
osećaja i oni će postati suvišni poput slepog creva.

- Ali kako je došlo do tako pogibeljnog preokreta u tvom životu?

bojana888
 - Kao što sam ti ranije rekao, kroz život sam se kretao skokovito. Iznenada sam
otkrio svet uma i bio zadivljen njime. Čvrsto sam verovao da sam se bespotrebno izlagao
opasnostima, a sada sam pozvan na istinsku avanturu u svet razuma. To je bila stvarna
pustolovina.

Upitao sam ga zainteresovano:

- Šta mi možeš reći o slobodi?

- Ona je poput pustolovine. Nekad hrliš u nju da bi ugodio nagonima, kao što sam
se ja naslađivao Mervanom, vinom i drogama, a to je robovanje prerušeno u odeću
slobode. Prava sloboda je u umu, njegovim porukama i ciljevima, u izboru poteza
slobodnom voljom, njihovom brižljivom organizovanju koje će ih uvesti u kolo delovanja.
To je sloboda prerušena u odeću ropstva.

I tako je proticao moj život u prostranstvu kuće na Manijalu. Bilo je trenutaka za

učenje, trenutaka za slobodno čitanje, za razgovore, šetnje i ljubav. Na jarbolu dugog
putovanja razvio sam barjak razuma.

Ovde sam ga zamolio:

- Hajde, Džafere, pričaj mi sad o nesreći.

Uzdahnuo je.

- Sačekaj malo. Postoji vlastita nesreća. Ali prvo želim da ti izložim svoje viđenje o
opštoj nesreći, a to je tragedija mislećeg živog bića. Pre nego je um stvoren, čovek je bio
u saglasju sa sobom i svojim životom. Životom surove borbe. Ali izgleda da on tu nije
imao izlaza, kao što ga nije bilo ni za druga živa bića. Kada mu je darivan um i kada je
započeo stvarati civilizaciju, čovek je preuzeo novu obavezu, a to je neizbežna
odgovornost, za koju nije bio dorastao da je nosi. Tada je veoma jasno shvatio da je, i
pored očigledne protivurečnosti, njegov život na zemlji život pojedinca. Međutim,
prolazio je, i nastavio da prolazi, kroz prelazno razdoblje u kome su bili prisutni i nagon i
um zajedno. I što god um kaže, suprotstavlja mu se nagon koji sve do današnjih dana
pobeđuje, bar u javnom životu. Um je postigao nespornu nadmoć u nauci, dok se u svim
ostalim oblastima pokorava nagonu - pa čak i same plodove nauke nagoni pripisuju sebi.
Dok um neguje svoj poseban jezik u oblasti istraživanja, jezik koji privlači milione i dalje

bojana888
je jezik osećaja i nagona, a što je očigledno u pesmama o polnom odnosu, domovini,
rasizmu i glupim snovima. To je ta opšta nesreća čiji se crveni oblaci neće razvejati sve
dok se ne uzdigne glas razuma, a nagon uzmakne, usahne i zauvek nestane.

Kada je reč o mojoj vlastitoj nesreći, ona je nastala u borbi između mog uma i
ustrajnog verovanja u Boga.

Preda mnom se isprečilo pitanje kako očuvati veru ako želiš od uma da stvoriš
vodiča i savetodavca. Tada je uzdrmano moje ubeđenje u čistu veru kao što je uzdrmano
u govoru srca.

Um svojom snagom mora da razreši ovu nedoumicu. Tvrditi da on nije stvoren za

to samo je priznanje nemoći, a predlog da se um zameni srcem ili spontanošću samo je
još jedna potvrda izgubljene bitke.

***

- Šta ti je na sve to kazao tvoj um?

- Nikako nije uspeo da spozna ili predstavi Boga, ali je bilo neizbežno da dopusti
njegovo postojanje. To je nesreća, jer ako ljudi izjave da je problem izmišljen i da je
moguće živeti ne razmišljajući o njemu, sve gubi smisao, ma koliko stvarima pripisivali
značenje snagom mašte, voljom i hrabrošću. Zavidim onima koji žive uglednim životom i
umiru zadovoljni ne upoznavši Boga.

Otkrio sam Hudi svoje brige. Ona je bila zaista iskrena vernica, nikad nije
zapostavila molitvu ili post. Tako mi je rekla:

- Ne možeš prihvatiti beskrajni univerzum bez Boga. Zar ne vidiš neprekidan

proces stvaranja koji se odigrava pred našim očima u biljnom, životinjskom svetu i svetu
ljudskih bića? Nije moguće sumnjati u moć stvaranja.

- Ali ja želim blisku vezu i nesumnjivi dokaz za sve to, kao što su jedan i jedan dva.

- Govorimo o srcu kao izvoru vere - primetila je - ali ne zaboravi da samo uman
čovek veruje u Boga. U stvarnosti um je temelj vere, ali ograničena sposobnost čoveka da

bojana888
to shvati, i pored svoje želje, učinila je da on dodeli veru drugom organu svog tela, bežeći
od protivurečja.

Rekoh joj:

- Čovek je spoznao život, smrt i strah i zadužio svoj um da zaštiti nadu. Čak je i
Mojsije želeo da vidi Boga.

***

U tom trenutku upitao sam ga:

- A šta je danas s tvojom verom, Džafere?

Zabacio je glavu unazad upućujući slabačak pogled prema koloni zvezda koja se
protezala između minareta džamije El-Hueejin, s jedne strane, i krovova starih kuća, s
druge, pa promrmlja:

- Ne mogu da poreknem postojanje Boga.

***

Zatim je nastavio svoju priču govoreći:

- Napredovao sam u učenju, nizao uspeh za uspehom, proširio umne sposobnosti,

upoznao različite kulture. Dobio sam četiri sina i živeo u najbogatijem i najsrećnijem
razdoblju svog života.

Muhamed Šakrun je bio taj koji je dostavljao zakonsku alimentaciju Mervaninoj

majci. Čim je moj najstariji sin dostigao godine kada mogu da polažem pravo na njega,
odlučio sam da ga dovedem sebi. Razgovarao sam o tome sa Hudom i ona se saglasila,
međutim, rečeno mi je da se Mervana preudala i s decom otišla u jednu oazu da tamo
žive. Pričalo se, opet, da je otišla u Libiju. Sve to činilo me je veoma tužnim.

bojana888
 Prijateljstvo sa Muhamedom Šakrunom nije oslabilo. Išli smo svakog petka
zajedno na molitvu u El-Husejinovu džamiju, a zatim odlazili na ručak u El-Hilmiju.
Šakrunov islam se ograničio na molitve petkom i uzdržavanje od vina tokom ramazana.
Ubedio me je kako će umetnicima poput njega biti gledano kroz prste pri pozivanju na
odgovornost, uvažavajući prilike njihovog života i potrebe zanimanja kojim se bave.
Postigao je uspeh kao drugorazredni pevač, a njegove narodne pesme bile su na glasu i
snimane su na pločama koje su imale uspeha. Zajedno sa suprugom preselio se na Rod
el-farag. Nisu imali dece.

On je ostao moj jedini prijatelj sve dok nisam upoznao kolege iz Han el-Džafara,
koje su bile ispred mene u učenju i radile kao advokati i nastavnici. Koristili su mi kada
je u pitanju učenje, međutim, njihov upliv u moj život nije se ograničio samo na to, kao
što ćeš kasnije videti.

Najveću radost sam nalazio u svojoj deci. Bili su uzor u lepoti, zdravlju i mladosti.
Najstariji od njih bio je verna kopija pradede Ar-Ravija.

Što se tiče samog dede, o njemu sam malo znao, tek ono što mi je stizalo preko
Muhameda Šakruna. Šejh je zašao u godine i neprekidno boravio u svojoj kući, osim
odlaska na molitvu petkom. Namenio je jedno veče u nedelji za prijem prijatelja i
sledbenika. Ponekad bi ga obuzela staračka ishlapelost pa bi se onima koji su ga često
posećivali činilo da je zaboravio ko je bio u prošlosti i šta je sada. Počeo sam da sumnjam
da ću ostati samo uspomena u njegovoj glavi.

Uspešno i s dobrim rezultatima sam nastavio studije dok nisam stekao diplomu
pravnika.

Huda je pokazala širokogrudost i otvorila mi advokatsku kancelariju na trgu Bab

el-halk i opremila ju je bogatom bibliotekom i krasnom prostorijom za prijem stranaka,
koja se mogla naći samo u kancelarijama čuvenih advokata.

Tako je počelo novo razdoblje u mom životu.

bojana888
 7

Glavna aktivnost odvijala se u kancelariji advokata zaduženog za lakše slučajeve,

a koji priliče advokatu početniku poput mene. Bio sam mu, u stvari, potčinjen u
poslovima. Ipak, moja kancelarija je postala stecište prijatelja koji su mi pomagali tokom
studija prava. Prvobitno su bili usputni družbenici, ali tokom redovnih okupljanja došlo
je do političkog osvajanja moje duše.

Hoću da ti kažem da nisam sasvim prekinuo s politikom, kao što verovatno misliš.
Kuću moga dede posećivala je skupina političkih istomišljenika koji su veličali elitu i
smatrali da ona treba da vlada za dobro odabranih pripadnika društva, širokih masa i
domovine. Razgovori su se često vrteli oko ustava, ne kao osnove vladavine naroda, već
kao dokumenta koji eliti daruje legalitet vladavine i potvrđuje je prema vladaru. Kao da
vlast pripada samo vladaru i odabranim pripadnicima društva.

Zadobili su moje divljenje svojim raskošnim izgledom, gustim brkovima i

doteranim bradama. Raspravljali su tiho i promišljeno i dugo razgovarali o nauci i
obrazovanju, studijskim poduhvatima i obnovi verske misli. Nikada nisu krili prezir
prema svetini i njenoj vladavini. Uporno su insistirali na potrebi trajnog obrazovanja
naroda i neprekidnom strpljenju kako bi stekao moć da skromno učestvuju u političkom
životu.

Jednom sam čuo dedu kako pita:

- Dakle, politika je prema vašem mišljenju nedostupna drugima, poput sufizma?

Stigao je potvrdan odgovor pa je deda nastavio:

- A ko će se brinuti o potrebama običnih građana?

Odgovor je glasio:

bojana888
 - Mi smo gospodari važnih ustanova, poljoprivrede, trgovine i industrije. A što se
tiče običnih građana, njima je dovoljan zanat da bi zaradili za život i neke usluge.

U tom trenutku bio sam sklon da se saglasim s tim gledištem i prihvatim ga kao
uspešno oruđe za upravljanje okolnostima. Zahvalio sam Bogu što pripadam eliti, a ne
masama.

Pored nas su prolazili uzbudljivi dani u kojima se visoko uzdigao glas naroda i
ispunio prazninu. Poput poplave, razlio se talas demonstracija narodnih masa, što sam
posmatrao s krova naše kuće, zbunjen i srećan.

Ipak, nisam znatnije pao pod uticaj politike. Verovao sam da je moguće okusiti
život, njegove slasti i gorčine i bez kucanja na vrata politike.

***

Neočekivano, prvi put, politika je snažno mnome ovladala u mojoj kancelariji na

trgu Bab el-halk. Borio sam se s idejama liberalizma, socijalizma, komunizma,
anarhizma, verskog salafizma i fašizma. Našao sam se u besnom vrtlogu od koga mi se
vrtelo u glavi. Shodno mom verovanju u svetost uma, pozvao sam se na njega ne bi li me
poveo pravim putem usred ovog meteža.

Jednoga dana upitao me je profesor Saad Kabir dok smo pretresali neke doktrine,
za sada ću se ograničiti na pominjanje samo njegovog imena zbog pogubne uloge koju je
odigrao u mom životu i beznačajnog uticaja drugih, sledeće:

- Šta si ti?

Posle oklevanja, rekao sam:

- Ništa.

I pored inteligencije i velike kulture, Saad je bio veoma osetljiv i nervozan, pa je

besno odbrusio:

- To je smrt.

bojana888
 - Ali ja sam marljiv učenik, jedan od onih koji um smatraju svetim.

- Da li um može ispuniti svoj smisao bez iznošenja mišljenja o ustrojstvu ljudske

vladavine?

- Ali... Ali politika je korist.

- Korist vodi običnog čoveka ka njegovoj političkoj partiji, ali blistav um može da
razlikuje istinu odlaži.

Upitao sam nasmejano:

- Po tvom mišljenju, u kom pravcu me vode moji interesi?

- Umom možeš da prevaziđeš svoje poglede.

- U svakom slučaju, potrebno mi je više vremena za razmišljanje.

Podelio sam s Hudom svoje brige s obzirom na to da mi je ona bila najbolji

prijatelj, od koga ništa nisam krio.

- Vidim da je politika pogubna za um - primetila je.

Kao da otkrivam plamsanje u svom telu, dodao sam:

- To zavisi od samog uma.

Rekla je samouvereno:

- U politici je um u iskušenju.

- Možda, ali izlaz nije u bežanju - primetio sam.

Istina je da je razmišljanje postalo neodvojivi deo mog života i ono što sam slušao
u svojoj kancelariji bio je žestok izazov. Počeo sam da se pitam o značaju svega toga. I
pored obostrano iskrenih osećanja, nisam sumnjao da neki od prijatelja gledaju na moj
„klasni položaj” s urođenom netrpeljivošću. Kao posledica toga, prvi put sam počeo da
prepoznajem u ovim okolnostima razloge društveno-političkih sukoba. Bilo je to kao da
sam se iznenada probudio i zatekao sebe kako ležim na ivici vulkana.

Svakako da sam kao Ar-Ravijev unuk pripadao feudalnoj klasi. Zbog toga se moj
interes podudarao s vladavinom elite i verovatno se nije znatno razlikovao od verskog
salafizma. Međutim, nisam bio saglasan s narodskim, s liberalizmom. Kada je reč o

bojana888
komunistima i socijalistima, bili su mi prirodni neprijatelji poput neprijateljstva između
mačke i miša. Tako sam mislio, a zatim sam se pitao da li bi mi pošlo za rukom, bez
obzira na sve, da umom nepristrasno procenim sva ova učenja. Ili će me emocije
prevariti, pa ću um upotrebiti kao mudrog roba? Mogao sam izabrati mir izbegavajući
politiku, ali sam čvrsto verovao da to ni u kom slučaju nije u skladu s uvažavanjem i
obožavanjem uma.

Politika je život.

Razgovor između nas je nastavljen. U stavovima Saada Kabira našao sam pravi
izazov sa kojim sam se tvrdoglavo sučelio.

Jednom sam mu rekao:

- Politika je široko polje čije su čari raspodeljene na sva učenja.

Natmurilo se njegovo tamno lice nežnih crta.

- Kolebanje ti je oprošteno jer je ideji pogrebno vreme za razvoj.

- Budi strpljiv. U eliti nalazim plemenitost, kulturu i istorijsku ustaljenost.

- U pravednom društvenom uređenju pojedincu je moguće da se uzdiše u rang

elite.

Dugo sam razmišljao, a zatim rekao:

- Uzor lepote liberalizma jesu sloboda, vrednosti i ljudska prava.

- Sve to je služilo interesima samo određene klase.

Dodao sam s istom iskrenošću:

- Komunizam nudi potpunu jednakost u čijem podneblju ljudske ideologije mogu

da se otvore i napreduju.

- Verovatno je to najmanje što se o komunizmu može reći.

- A u veri je bezbroj uravnoteženih prednosti.

Uzrujan, počeo je da viče:

- Prokletstvo.

bojana888
 Ne obraćajući pažnju na njegovu nervozu, rekao sam:

- Istina je neizbežna bez obzira na to koliko dugo trajalo lutanje.

Huda je bila istinski, pravi liberal, koji je u britanskom uređenju video savršenost.
Pratila je moja razmišljanja s pažnjom pomešanom sa zabrinutošću, dok je nisam upitao:

- Huda, zašto si zabrinuta?

Odgovorila je iskreno:

- Razmišljanje o politici može pratiti političko delovanje, a to je stvar koja nije

lišena opasnosti.

Duboko sam uzdahnuo:

- Sigurnost je lepa, ali u životu ima stvari važnijih od nje.

- Zbog toga ponekad osećam da je naše srećno domaćinstvo ugroženo.

Poljubio sam je i rekao:

- Budi hrabra, onakva kakvu sam te oduvek poznavao.

- Ovih dana postalo je pomodno da mladi ljudi veruju u komunizam.

- Ja samo razmišljam, draga moja, a moda me ni u kom slučaju ne zanima.

I nastavio sam da učim i razmišljam.

***

Džafer se ovde grohotom nasmejao tako bučno da je uznemirio i one koji su

spavali i one koji su skitali ovim istorijskim kvartom.

- Zašto se smeješ? - upitao sam.

- Otkriću ti tajnu koju nikom nisam odao, čak ni svojoj voljenoj ženi.

- Zaista?

- Jednom mi je palo na pamet da postoji ozbiljna sličnost između mog života i

bojana888
života Božjeg poslanika.

Malo je oklevao, ali pošto nisam ništa rekao, nastavio je:

- Otac je umro dok sam bio beba, a kada je majka preminula, jedva da sam imao
pet godina, pa me je deda preuzeo i odgojio. Zato mi se izlazak iz dedine palate činio kao
seoba.

- Ali poslanik se nije preselio zbog avanture.

- Svakako da nije. Nije. U pitanju je samo sličnost, a ne podudarnost. Zatim je

usledio moj brak s gospođom plemenitog porekla, koja je takođe bila starija od mene, i
tako sam se našao u sredini koja mi je pružila dobru priliku da učim i razmišljam. Kada
sam uzeo u obzir sve to, palo mi je na pamet da ću i ja biti nosilac Objave.

Upitao sam, smejući se:

- Verske objave?

- Pa recimo objave nove vrste. I čim me je privukla ova ideja, postao sam njen
zarobljenik. Nastavio sam da učim i razmišljam. Često sam sebe upozoravao na obmane
nagona i emocija kako bih očistio svoja razmišljanja od svih nedostataka.

Došao sam i do prvih rezultata, a to je da je naše društveno uređenje besmisleno,

nepravično i odgovorno za sve bolesti poput siromaštva, neznanja i nemoći. Tada sam
zaključio da ne pripadam eliti, kao što sam često mislio, već sam član običnog naroda.
Huda se usprotivila ovom mišljenju, ističući svoje plemenito poreklo. Međutim, počeo
sam da istražujem puteve sticanja bogatstva, od poklona i ulizištva preko izrabljivanja,
nasilja i sile, dok se nisam uverio da ne postoji prihvatljivo bogatstvo u pravom smislu te
reči.

Saad Kabir me je ohrabrio govoreći:

- Ovo je dobar pravac koji obećava povoljan završetak, međutim, sada treba da
počneš s dijalektičkim i istorijskim materijalizmom.

Bio sam pun samopouzdanja:

- Imam isti stav prema svim filozofijama, a marksizam je samo jedna od filozofija,
pa zašto se on pretvara u doktrinu i nameće silom i diktaturom?

bojana888
 - Marksizam nije filozofija. Pojavio se iz okrilja teorijskog razmišljanja da bi bio
primenjen na živote ljudi i čovečanstvu dao novu nadu. Zato marksizam zaslužuje da
bude doktrina.

Rekoh uzrujano:

- Odlučne tvrdnje o materijalizmu ne mogu snažnije uticati na um od tvrdnji o

postojanju Boga.

S prezirom je rekao:

- I dalje si idealista!

Povikao sam besno:

- Nemoj me kititi neprimerenim svojstvima. Drži se nepristrasne razmene

mišljenja.

Ponovo se smirio i rekao:

- Uči, treba ti više obuke!

Primetio sam:

- Nisam ubeđen u tu teoriju, dok je društvena jednakost očigledna i njoj ne treba

teorija.

Posvetio sam više vremena učenju i razmišljanju.

Moje srce je postalo poprište paklene borbe.

Tada nisam imao mnogo vremena i retko sam se družio sa ženom i igrao s decom.
Na trenutak mi se ukazala ideja o misiji kao snazi koja obećava i gospodari, mada u tom
trenutku skromnoj misiji jer sam se zavetovao da spasem ljude samo u Egiptu. Stalno
sam razmišljao i ponovo se vraćao umovanju, vazda sebi upućujući upozorenja da mi
razmišljanja ne zalutaju na klizav put emocija i nasleđenih verovanja.

Da bi stvari postale jasnije, odlučio sam da svoje misli beležim na hartiji.

Upitao sam ga znatiželjno:

- I da li si to učinio?

- Da.

bojana888
 - Da li si ih objavio u knjizi?

- Ne, događaji su me pretekli.

- Da li se sećaš njihove suštine?

Nasmejao se:

- Izložio sam jezgrovitu istoriju političkih i društvenih učenja, od feudalizma do

komunizma. Zatim sam obrazložio svoju zamisao koja počiva na tri načela: filozofskom
načelu, društvenoj doktrini i sistemu vladanja. Kada je reč o filozofskom načelu, ono je
prepušteno trudu sledbenika da prigrle materijalizam, spiritualizam pa čak i sufizam.
Društvena doktrina je u svojoj suštini komunistička i temelji se na zajedničkoj svojini,
ukidanju lične imovine i nasledstva, opštoj jednakosti i ukidanju bilo koje vrste
izrabljivanja. Njen najviši uzor je: „Od svakog prema njegovim mogućnostima, svakom
prema njegovoj potrebi.” Kada je u pitanju način vladavine, on treba da bude
demokratski i da počiva na višepartijskom sistemu, razdvajanju vlasti, osiguranju svih
vrsta sloboda - osim slobode posedovanja materijalnih dobara - i ljudskim vrednostima.
Ukratko, može se reći da je moj sistem verodostojan naslednik islama, Francuske
revolucije i komunističke revolucije.

Kopiju rukopisa dao sam gospodinu Saadu Kabiru.

- Evo, tu su moji pogledi.

Uzeo ga je iznenađeno i promrmljao:

- Zaista?

Rekoh prkosno:

- Neće me uplašiti tvoji čuveni epiteti poput buržuj, izmiritelj, ujedinitelj. Moje
pravo je da sročim novo učenje ukoliko nisam zadovoljan postojećim doktrinama.

U njegovom pogledu ukazala se sumnja:

- Pod uslovom da zaista stvoriš novu, a ne da preradiš neku od već postojećih.

Rekoh ljutito:

- Sva učenja su uzimanje i davanje.

bojana888
 Saad Kabir je pažljivo čitao rukopis u mojoj kancelariji puna dva sata, ili čak nešto
duže, a zatim je duboko uzdahnuo i promrmljao:

- Beskorisno!

Čekao sam nestrpljivo, a on je ponovo promrmljao kao da razgovara sam sa

sobom:

- Papazjanija od ribe, mleka i tamarinda.

- Objasni - tražio sam.

Nervozno je rekao:

- Izmišljotine... Snovi na javi... Mašta... Skupljeno što se ne da sastaviti... Sve u

svemu, ništa.

- Da li je to tvoje konačno mišljenje?

- Šta si očekivao?

- Očekivao sam da ćeš se saglasiti s mojim idejama.

- A zatim šta?

- Zatim bismo stvorili udruženje, organizaciju... Partiju.

Hladno se nasmejao i promrmljao:

- Kakva šteta!

Rekao sam besno:

- Svima vama nedostaje volje i razmišljanje.

Odgovorio je savršeno staloženo:

- Ti bar znaš da smo mi ozbiljni, da su nam glave u torbi i da verujemo u ljudska

bića!

- Verujem u ljudsko biće više od tebe i ne mislim da istinski vernik u ljudskom

biću može da pristane na despotski režim. I ja sam ozbiljan i spreman sam da nosim
glavu u torbi.

- Šta nameravaš činiti?

bojana888
 - Nameravam da osnujem udruženje ili političku partiju.

Saad Kabir je ustao i ravnodušno rekao:

- Vraćaćemo se na ovu temu iznova i iznova.

Pre nego što ću se upustiti u formiranje udruženja, posavetovao sam se sa

suprugom. Pošto je pročitala rukopis, bila je veoma uznemirena.

- Ti si pravnik i dobro znaš da ustav ove zemlje smatra da je komunizam zločin.

Rekao sam:

- Komunizam je jedno, a moji pogledi nešto sasvim drugo.

- Ti se zalažeš za komunistički društveni sistem, a to je ono o čemu govore zakon i

oni koji su ga pisali.

- Moguće je da preoblikujem drugo poglavlje. Smatram, na primer, da je reč

socijalizam prihvatljiva. Zatim, verujem u Boga, ali ne želim da namećem veru bilo kome.
I konačno, ja prihvatam demokratski sistem koji se danas primenjuje na Zapadu. Pa zar
sve ovo neće odagnati sumnju s mene?

- Ne mislim tako, dragi moj. Ja te stvarno vidim kao pravog komunistu po pitanju
bitnih stvari koje se tiču onih koji poseduju i onih koji nemaju ništa.

Rekoh nežno:

- Problem je što ti ne veruješ u mene.

- Ja sam demokrata i na demokratiju gledam kao na sistem kome ništa ne

nedostaje da bi postigao savršenstvo, osim možda humane brige za mase! Ne sumnjam
da stanovnici Engleske, na primer, više uživaju u životu od stanovnika Rusije.

- Ne delim tvoje mišljenje o tome.

Prilično nezadovoljna, rekla je:

- U redu, često smo se saglašavali u mnogim pitanjima, a sada je došlo vreme i da

imamo oprečna mišljenja.

Saad Kabir je, sa svoje strane, pokušavao da nagovori Hudu da prihvati

marksizam.

bojana888
 Prijatelji su često navraćali u našu kuću na večeru. Pozivao sam i Muhameda
Šakruna da nam se pridruži, ali njemu se nije dopadalo druženje s njima i njihove
rasprave smatrao je dosadnim.

Mislim da bi trebalo nešto više da znaš o Saad Kabiru. Bio je jedan od prijatelja
koji su se okupljali u mojoj kancelariji radi razmene mišljenja. Oni su na susretima
zastupali mnoga učenja, pa čak i učenja feudalizma iščezlog u prošlosti. Međutim, Saad
Kabir je više nego ostali bio zainteresovan za moju sudbinu. On je bio advokat
propovednik, temeljno upućen u pravnu materiju, široke kulture, vešt u raspravama i
predavanjima. Bio je plahovite naravi, uporan i čvrsto ubeđen u ono u šta veruje, do
zaslepljenosti. Od onih koji su svom svojom snagom išli u jednom pravcu i nisu se
ustručavali da unište protivnika svim sredstvima, bilo retoričkim argumentima bilo
neobičnim doskočicama, što je izazivalo uznemirenje kod svih onih koji su poštovali i
obožavali razum poput mene.

Primetio sam u Hudinim očima divljenje prema njemu i prepuštanje njegovim

zanosnim i emotivnim raspravama.

Jednog dana Muhamed Šakrun mi je rekao:

- Ne dopadaju mi se tvoji prijatelji.

Na to mu rekoh, ulagujući se:

- Ali oni su časni.

Odgovorio je hladno:

- Možda. Međutim, uzvanik Saad Kabir nije dobar.

- On je izuzetan čovek u pravom smislu te reči - bio sam uporan.

- Možda, ali je pametniji nego što treba.

Nasmejao sam se, odobravajući njegove reči, a on se ponovo oglasio:

- Ne otvaraj svoju kuću svakom ko ti zakuca na vrata.

Osetio sam u njegovom glasu nešto nalik na prekor i upozorenje i to je pokrenulo

moju radoznalost, pa sam ga upitao:

bojana888
 - Šta hoćeš da kažeš?

Rekao je, izvrdavajući:

- Stvar je u tome što mi se on ne dopada.

Gnevno procedih:

- Objasni!

- On je drzak i nije dostojan poverenja.

- Imaš na umu nešto više od toga?

- Ne, uopšte, zaklinjem se El-Husejinovom glavom!

Posle ovog razgovora više nisam imao ranije poverenje u Saada Kabira i počeo
sam da posmatram zbivanja oko sebe s pažnjom i sumnjičavo. U isto vreme dostojanstvo
mi nije dozvoljavalo da izmenim red stvari. Ako bih to učinio, bez sumnje bih naljutio
ponosnu gospođu poput Hude i izgubio u njenim očima. Nastavio sam da motrim na
Saada Kabira obuzet snažnim oprezom i nemirom. On bi se potpuno udubio u razgovor
sa Hudom, a i ona sa njim. Primetio sam da joj se dopada način njegovog pripovedanja i
da izaziva živahnost u njoj i čini se da je stalno željna još više njegovih priča.

Na kraju jedne sedeljke rekao sam joj:

- Ne bi me začudilo kada bi iznenada priznala da si komunista.

Nasmejala se, pitajući:

- Da li te je možda zavelo moje zanimanje za njegova izlaganja?

- I kako deluje na tebe - brzo sam dodao.

- On je izuzetna osoba i zato ga sažaljevam.

Huda je u to vreme bila u pedesetim, ili možda nešto malo starija, a Saad Kabir u
tridesetim. Mada je u mom srcu ostalo samo duboko prijateljstvo prema njoj, savladala
me je briga. Pitao sam se šta je to što je uznemirilo Muhameda Šakruna, da li je on video
nešto što ja nisam video i da li je nešto krio od mene. Da li je možda Hudu zadesila kriza
srednjeg doba? Ali ona je bila, i još uvek je, primer mudrosti i pribranosti. Nisam naišao
ni na jedan znak koji bi opravdao moje sumnje prema Saadu Kabiru. Ni nagoveštaj, ni

bojana888
pokret, ni reč. I pored svega toga, moj sveti um bio je uzdrman i postao sam žrtva
skrivenih emocija.

A zatim me je, bez prethodne najave; pogodila nesreća poput zemljotresa.

***

Džafer je dugo ćutao.

- Nesreća? - upitao sam.

Nasmejao se, ali nije progovorio ni reč, pa sam ponovo upitao:

- Nesreća? Šta si rekao?

- Desila se nesreća dok sam radio na osnivanju partije.

- Šta se desilo?

- Spremao sam se da započnem strasnu borbu prkoseći i levici i desnici.

Uzdahnuo je i nastavio:

- Sastali smo se sami u mojoj kancelariji, Saad Kabir i ja. Tekao je razgovor, oštar
kao obično s njegove strane, ali žestok i s moje, što je bilo neuobičajeno.

Bio je uzrujan:

- Ti zamišljaš da si tvorac idealističke društveno-političke doktrine, a za bilo koju

doktrinu potreban je celi život da se sroči. Kada čitalac upozna različita učenja za godinu
ili dve, pomisliće da je moguće izabrati ono učenje za koje smatra da je razumno, a u
stvari u pitanju je samo postupak spajanja različitih ideja, što može učiniti bilo koji stvor.
Na ovaj način moguće je imati veliki broj učenja jer na svetu je mnogo obrazovanih ljudi!

Povikao sam, što nije očekivao:

- Drzniče nevaspitani!

Pogledao je u mene preneraženo:

- Šta?

bojana888
 Ponovio sam glasno:

- Drzniče nevaspitani!

- Da li si zaboravio da se obraćaš svom učitelju? - upitao je besno.

Skočio sam i ošamario ga, a on je uzvratio udarcem pesnice. Započeli smo strašnu
borbu, a nije bilo nikog da nas razdvoji. Bio sam snažniji od njega, ali on je bio mlađi. I
kada sam počeo da gubim dah, dohvatio sam nož za hartiju...

***

Džafer je dugo ćutao.

Pokušao sam da zamislim prizor.

Potom je nastavio:

- Sliku njegovog lica, kada sam zabio oštro sečivo u vrat, ne mogu da zaboravim.
Lice mu je lagano počelo da gubi sjaj, sve dublje tonući u dubine tame. Prestao je da se
bori i prepustio se nepoznatom, napuštajući svoje rasprave, visprenost, slavu, sve.

Viknuo sam:

- Ubio si, Džafere?

- Da, Džafer ar-Ravi je postao ubica.

- Kakva šteta.

- Stajao sam i gledao njegovo telo koje je ležalo između stola i kožnog kanabeta u
položaju večne, ledene zgranutosti. Osetio sam se kao da sam se odjednom oslobodio
svih tereta života i emocija. Zatim sam iznenada zaronio u svet snova i ugledao kroz
pukotinu na njegovom urušenom zidu sablast nesreće koja je bežala daleko od mene u
drugi, suprotni univerzum s kojim nemam ljudski dodir. I čuo sam glas, možda sopstveni
ili glas nekog drugog, kako urla: „O moj blagosloveni ume, zašto si me napustio?”

- Kakva šteta! - ponovo sam rekao.

bojana888
 - Od predsednika partije do doživotne robije!

Posle kratke, duboke tišine upitao sam:

- Da li je za ubistvo postojalo neko opravdanje?

- S jedne strane, za ubistvo uvek ima opravdanja, a s druge strane, ništa ne može
da ga opravda.

- Kada to pitam, mislim da li si u svojim sumnjama našao nešto što bi pravdalo

ubistvo.

- Ama baš ništa, veruj mi. Uostalom, nervni slom moje žene od tuge za mnom
potvrđuje moju glupost. Kao da se nesreća dogodila da bi se narugala zagovorniku
razuma i njegovoj blagoslovenosti, to je sve.

- Da li se na suđenju pominjala tvoja sumnja?

- Odlučno kažem da nije. Odbio sam tako nešto s punim prezirom. Slučaj je na
sudu predstavljen kao sukob dvojice komunista koji je doveo do ubistva.

U zatvoru sam tražio položaj političkog osuđenika, međutim, držali su me kao

zločinca, ubicu. Do današnjeg dana sebe smatram politički prestupnikom. Šta ti misliš?

- Verovatno si polupolitički krivac.

- Međutim, da nije politike, uopšte ne bi došlo do zločina.

- Možda. Kako je reagovao tvoj deda?

- Nekoliko dana pre događaja došao je Muhamed Šakrun i obavestio da je deda

veoma bolestan i predložio je da ga posetim zajedno sa suprugom i decom. Posavetovao
sam se o tome sa Hudom i ona je predlog zdušno prihvatila. Odgodili smo posetu za
petak, međutim, zločin se dogodio u četvrtak naveče, tako da s njegove strane nije stigao
odgovor, pa čak nisam znao da li je i čuo za zločin.

Mada sam u zatvoru tražio ophođenje kao prema političkom zatvoreniku, nije
bilo razlike u odnosu prema političkom osuđeniku i običnom kriminalcu. To se pročulo
pa sam postao predmet šala i podsmevanja, a ponekad sam zbog uznemiravanja bio
kažnjen bičevanjem. Huda me je posetila samo jedanput.

bojana888
 Upitao sam ga zamišljeno:

- Zašto je prestala da te posećuje?

- Preselila se u naručje Gospoda.

Zatim je produžio:

- Bio sam veoma tužan i silno zabrinut za decu. Muhamed Šakrun me je obavestio
da je tetka s majčine strane preuzela brigu o njima i odvela ih u El-Minju da žive kod nje.
Nema sumnje da su me brzo zaboravili, kao što sam ja zaboravio svoju majku kada sam
bio u dobu najstarijeg sina. Tokom sledeće posete Muhamed Šakrun je izvestio da odlazi
na umetničku turneju po severnoj Africi i od tada više nemam vesti o njemu. Umro je
Džafer ar-Ravi, a sa njim i svet van zatvorskih zidina.

U zatvoru sam se neprestano trudio da zagovaram svoje novo učenje, ali sam se
suočio s neznanjem, odsustvom zanimanja i porugom. Čak sam upravniku zatvora
uputio poziv da se priključi mojoj partiji jer mi je bio naklonjen zbog porekla, zvanja i
hude sreće.

U zatvoru mi je vid oslabio i snašle su me mnoge bolesti. Izašao sam s robije u

stanju u kom me sada vidiš pred sobom.

bojana888
 8

Izašao sam iz zatvora ovakav kakvog me sad vidiš pred sobom, ruševina od
čoveka. Bolesni starac, poluslep, s obiljem uspomena u koje niko ne može da poveruje.
Međutim, nisam izgubio bistrinu razuma, ni snagu odlučnosti, niti je u mom srcu
utihnula draž umovanja.

Mislio sam da ću, ukoliko nabasam na Muhameda Šakruna, moći da otkrijem nit
koja će me odvesti do srži stvari. Ali od njega ne beše ni traga, a nisam sreo nikoga ko bi
ga poznavao, kao da nije oduševljavao generacije ljudi svojim glasom. U Institutu
orijentalne muzike neko mi reče da se nastanio u Maroku, a zatim su presahnule sve
vesti o njemu.

Otišao sam do palate u El-Hilmiji i na njenom mestu zatekao soliter, vlasništvo

jedne osiguravajuće kompanije. Od žene sam nasledio znatnu sumu novca. Veći deo sam
potrošio u zatvoru kupujući cigarete i razne potrepštine te mi skoro ništa nije ostalo.

Otišao sam, takođe, do Ašaš et-ter1umana, ali nisam našao ni traga od naselja.
Napredak je učinio svoje i sada su na njegovom mestu bili park i benzinska pumpa.

Sreo sam mnogo starih poznanika, neki su bili u penziji, a drugi su se i dalje bavili
advokaturom. Moram ti priznati da me nijedan od njih nije izbegavao, neki su me čak
prihvatili veoma srdačno. Bilo je onih koji su i dalje bili zaneti svojim političkim
uverenjima, kao i onih koje je zaokupio život i njegove muke.

Ali gde su Mervanina i Hudina deca? Zaključio sam da se ništa dobro neće
iznedriti ako ih nađem, te je bolje da ih ostavim i ne uznemiravam. Ponekad mi prija da
zamišljam njihove živote i živote moje unučadi. Sigurno da je među njima sada i
razbojnika i sudija i verovatno ih ima više nego što mislim. Može se desiti da nam se
putevi ukrste tokom mojih skitnji, ali ih, u svakom slučaju, ne bih prepoznao, niti oni

bojana888
mene.

Kada sam rešio sve ove životne brige, pomislio sam da je moguće obnoviti rad na
mojim političkim načelima i osnivanju partije, ali sam naišao na prepreke koje nije bilo
moguće savladati, kao što su poodmakle godine, prevelika slabost i moj izgled, koji je
izazivao sažaljenje, a ponekad i gađenje.

Kao što znaš, vođa mora posedovati posebne sposobnosti, naročito obdarenu
ličnost i istovremeno privlačnost. Osim toga, politička arena je krcata poletnim i
uticajnim ljudima. Smatrao sam da bi trebalo pretočiti misli u knjigu, a ukoliko budem
sprečen u tome, što je bilo moguće, i dalje bih propovedao svoje ideje tamo kuda bih
išao. Možda će ih preuzeti neko sposobniji od mene da ih objavi i ostvari.

Tada mi se učinilo da mi ništa drugo ne preostaje, samo prividni, kratkotrajni

predah koji prethodi večnom počinku.

***

Džafer je potražio utočište u dugom ćutanju, a zatim je tiho promrmljao:

- Ukazalo mi se Ar-Ravijevo lice iz prošlosti.

Nameravao sam da progovorim, ali me je preduhitrio:

- Nisam sumnjao u njegovu smrt, međutim, pitao sam se šta je s njegovim

imetkom i palatom. Stajao sam pod zidom ogromne palate, koja se uznela poput planine,
a zatim sam se ušunjao u uličicu prema velikim vratima. Na moje veliko iznenađenje,
bila su odškrinuta.

Ućutao je nekoliko trenutaka pa nastavio:

- Gurnuo sam ih lagano i ušao. Ugledao sam prizor koji nisam očekivao, niti
mogao zamisliti. Tamo nije bilo bašte ni selamluka. Nestali su miris cveća i cvrkut ptica.
Samo beskrajna pustoš, hrpe đubreta i grupa prosjaka.

Viknuo sam iznenađeno:

bojana888
 - Kako ?! Da li je srušena?

Ničeg nije bilo osim ruševina okruženih golemim zidom i velikih vrata. Prosjaci
su me posmatrali oprezno i sumnjičavo. Tada sam tresnuo nogama o zemlju i krenuo da
tražim nekog od dedinih još živih sledbenika. Tokom potrage i obilazaka saznao sam da
je deda umro godinu dana po mom odlasku na robiju i da je zaveštao sav imetak u
dobrotvorne svrhe, ne ostavivši meni i bilo kom od mojih potomaka ni milima. Što se tiče
same palate, na nju je bačena bomba tokom vazdušnih napada i ostaci su uklonjeni. To je
cela priča od početka do kraja. Odmah sam shvatio da neću imati mira tokom prividnog,
kratkotrajnog predaha koji prethodi večnom počinku. Ipak, odlučio sam da sebi načinim
stanište na preostalim ruševinama dedine palate. Tamo sada obično spavam između
zore i podneva, kao i svi prosjaci.

Nakratko se nasmejao, a zatim je ućutao, ubrzano dišući.

- Nesrećna starost - rekoh sažaljivo.

On je povikao ponosno:

- Ne. Ne prihvatam sažaljenje ni samilost. Uvek imaj na umu da se obraćaš

velikom čoveku, a poreklo njegove čudesne veličine leži u moći da se prilagodi najtežim
prilikama i uslovima i s njima suoči pun ponosa i s osmehom!

Verovao sam njegovim rečima, ali sam počeo:

- Bilo kako bilo, mesečna pomoć o kojoj...

Oštro me prekide:

- Što se toga tiče, odlučio sam!

- Mislim da nisi ozbiljan s tom odlukom...

- Naprotiv, i te kako sam ozbiljan.

- Da li to znači da nećeš pisati molbu?

- Bez daljeg.

- Ali to je čisto ludilo.

- Nazovi to kako želiš. Ar-Ravi me je lišio nasledstva i zato odbijam da molim i

bojana888
jedan milim od njega!

- Ali, Džafere, ti si star, slab i siromašan i brzo ćeš potrošiti preostale novce koje
imaš.

- Znam ja to veoma dobro, ali sam tvrdoglaviji od samog Ar-Ravija.

- Dopusti da ja napišem molbu.

- Odbijam.

- Ali...

- Odbijam svaki razgovor o ovom pitanju.

Zavladala je tišina.

Savladao ga je umor od pričanja kao što je i mene od slušanja. Zevnuo sam, a on

se nasmejao:

- Nikad ne zevam pre zore.

Promrmljao sam klonulo:

- Aferim!

- Ja sam lutajući prosjak. Napuštam Ar-Ravijeve ruševine i tumaram ulicama

Kaira, od Marguša do El-Hurunfuša, An-Nahasejina i Han el-Džafara. Na svakom mestu
gde se nađem, imam uspomene i tajne. Uspomene u El-Hilmiji, a na trgu Bab el-halk srce
mi zalupa. Svuda iskreno propovedam svoja politička načela i pozivam ljudski rod na
izbavljenje.

- Tvoja načela?

- Da.

- Javno?

- Da.

- Treba da se čuvaš nevolja.

- Ne bojim se nevolja.

Pomislih kako njegov izgled zaista ne odaje ozbiljnost, pa nije bilo bojazni da će

bojana888
mu se nešto desiti.

Zapali smo se u težak muk.

U trenutku omame i tuge prolomio se glas mujezina grleći talase tame.

Džafer se protegnuo i rekao promuklim, gromkim glasom:

- Vreme je da krenemo.

Išli smo jedan pored drugog prolazeći ispod svoda prema trgu.

Džafer je prošaputao:

- Neka život bude ispunjen svetim ludilom do poslednjeg daha.

Glava mi je zujala od priče ove duge noći.

KRAJ

Preveo s arapskog Miroslav B. Mitrović

bojana888
 BELEŠKA O PISCU I DELU

Jedan od najuticajnijih pisaca u arapskom svetu i, za sada, jedini arapski pisac

koji je dobio Nobelovu nagradu - Nagib Mahfuz rođen je 11. decembra 1911. u Kairu kao
najmlađe od šestoro dece, u porodici relativno stabilnog imovnog stanja. Studirao je
filozofiju na Kairskom univerzitetu, a prvi roman objavljuje 1939. godine. Posle serije
romana koji su za temu imali život faraona, Mahfuz je zapanjio čitaoce mamutskom
trilogijom čiji romani („Bain el-kasrain”, „Kasr aš-šauk” i „As-Sukarija”, 1956-1957) prate
životne puteve nekoliko porodica srednje klase u periodu od 1919. do 1952. godine. Tom
periodu pripadaju čuveni romani sa socijalnim temama poput „Zukak El-Madak” (Sokak
El-Ma-dak) i „Bidaja va nihaja” (Početak i kraj) - koji se obično ubrajaju u Mahfuzov
„realistični period”. Kasnije prihvata kontemplativan pristup, kome se dodeljuje atribut
„intelektualnog perioda”, a u delima kao „El-lis val kilab” (Lopov i psi) dodaje filozofsku
dimenziju socio-istorijskih romana. Objavljivanje romana „Avlad haretna” (Deca kvarta
Gabalavi, 1959) uzburkalo je verske krugove i delo je bilo dugo zabranjeno i u Egiptu i u
arapskom svetu. U decenijama koje slede napisao je više od 60 dela, od istorijskih drama
do dugih romana zapletenih struktura o životu u savremenom Egiptu. Istrajno neobičan
tokom celog života, napisao je i na stotine pripovedaka, filmskih scenarija, novinskih
kolumni, eseja.

Prema nekim procenama, Mahfuz je od 1975. godine u proseku u toku svake dve
godine objavljivao po tri romana. Taj ritam je održavao skoro do poslednjih dana.
Poslednji roman „Sedmo nebo: priče o natprirodnom” objavljen je krajem 2005. godine,
a pre toga je objavio sličnu zbirku pod naslovom „Snovi” - 104 prozne pesme koje je
„pisao” diktirajući asistentu (dokaz da ga ništa nije moglo zaustaviti, osim smrti).

Već prilično slavnog, Mahfuza je 1994. godine nožem ubo u vrat religiozni fanatik
- verovatno kao odgovor na njegovo mišljenje u vezi sa Salmanom Ruždijem i „Satanskim

bojana888
stihovima". Napadom mu je ozbiljno onesposobljena desna ruka - zbog čega više nije
mogao da drži pero - jedino sredstvo kojim je pisao. Nastavio je da stvara „verbalno” uz
pomoć asistenta (mada je priznao da više nije u stanju da piše velike romane, samo
kraće fragmente).

Najveći doprinos Nagiba Mahfuza arapskoj književnosti bio je u konsolidaciji i

jačanju arapskog romana. Bio je prvi arapski pisac koji se potpuno posvetio formi,
koristeći roman - koji inače nije bio odomaćen na Bliskom istoku - da iskaže nade i snove
egipatskog naroda, uranjajući u antičku prošlost i dajući poleta sadašnjosti. Realističkim
proznim stilom uklanjao je napetost između tradicije i modernizma. Njegovi književni
junaci postali su poznati širom arapskog sveta - i to kako kroz knjige, tako i kroz filmove
snimljene na osnovu njegovih romana.

I da je Mahfuzov doprinos bio ograničen samo na promociju romana u okviru

arapske književne tradicije, podvig bi bio veličanstven. Međutim, kao što je veliki broj
kritičara primetio, Mahfuz je tvorac čitave lepeze škola pisanja - od istorijskog romana
(prvih publikovanih tekstova o životu faraona), preko realizma (najbolje predstavljenog
u „Kairskoj trilogiji”), modernizma (kao što su romani „Šaputanja nad Nilom” i
„Miramar”) i drugih pravaca. Njegov korpus nije ograničen samo na roman - obuhvata i
pripovetke, drame, autobiografske spise i tekstove.

Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1988. godine. Komitet za dodelu je u

obrazloženju, između ostalog, naveo: „Nagibu Mahfuzu pripada neprevaziđeni položaj
glasnogovornika arapske proze. Zahvaljujući njemu i spoju klasične arapske tradicije,
evropske inspiracije i ličnog artizma umetnost romana i pripovetke dosegli su, u
kulturnoj sredini kojoj pripada, međunarodne standarde izvrsnost.” Od tada Mahfuz
postaje međunarodna književna zvezda i najslavniji pisac iz arapskog sveta. Među
savremenim romanopiscima jedan je od retkih kome, poput Markesa i Kundere, nije
neophodan geografski prefiks na izvestan način, više nije bilo potrebno navoditi
„egipatski pisac”. Dovoljno je bilo pomenuti ime Nagib Mahfuz.

Autoritativni društveni istoričar kairske srednje klase prelomnih i burnih

vremena nove egipatske istorije, javna ličnost samo u meri u kojoj je, pre svega
društveno biće, Mahfuz je iznenađujuće lako uspevao da izbegne sukobe s političkom

bojana888
elitom i društvenim previranjima, zadržavajući umeren profil i trudeći se da njegovih
sedamdesetak romana i zbirki pripovedaka na miran način, ali često ironično,
komentarišu istoriju. Bio je druželjubiva i odmah prepoznatljiva ličnost kairskih ulica.
Čak i u poznim godinama običavao je skoro svako veče da posećuje gradske kafanice, gde
se sretao s prijateljima, razmenjivao šale i uživao u pričama. Svojom podrškom
mirovnom sporazumu između Egipta i Izraela izazvao je kontraverze, mada se uvek
zalagao za nezavisnu palestinsku državu.

Delo „Srce noći” (Kairo, 1975) klasična je priča u Mahfuzovom stilu u kojoj autor
briljantno opisuje ljudske emocije, klizeći kroz dubine psiholoških karaktera pripadnika
različitih društvenih slojeva i surovu stvarnost života. Bavi se odnosima u porodici,
između muškarca i žene, očeva i sinova, starih učenjaka sklonih misticizmu i generacija
mladih, školovanih intelektualaca koji lutaju između zavodljivosti evropskih misaonih
pravaca razvoja i tradicija islamskog života. Posebno produbljeno predstavljen je odnos
autora prema političkim pokretima i učenjima u savremenom svetu i njihovom uticaju
na, egipatsku političku misao.

Glavni junak romana „Srce noći” Džafer ar-Ravi pripoveda prijatelju iz susedstva,
tokom jedne duge noći u kafani u starom Kairu, o svom životu provedenom između
razuma i vere, ljubavi i patnje, političkih ubeđenja i zločina koji ga odvodi na robiju. Kroz
sva iskušenja i patnje prolazi s iznenađujućom čvrstinom i nadom, podupret snažnim
ubeđenjima, duhovnošću i dubokim osećanjem pravednosti svoje misije. Ispod površine
ove priče odvija se duboka drama ljudskog života, a bogatstvo Mahfuzovog rukopisa leži
u sposobnosti da predstavi razna obličja te drame. Njegovi likovi su jedinstveni, jezik je
živ, rečenice kratke, a intenzitet u romanu najčešće izvire iz tragičnog čovekovog sukoba
sa sudbinom.

Nagib Mahfuz je umro u Kairu 30. septembra 2006. bolešljiv i skoro slep, imao je
94 godine. Nadživeli su ga supruga i dve kćeri, Um Kalsum i Fatma, kao i književna
ostavština koja će nastaviti da obogaćuje čitaoce širom sveta.

M. B. Mitrović

bojana888
 REČNIK MANJE POZNATIH REČI,

IZRAZA I IMENA

U rečniku su uključene arapske i opšteislamske reči, izrazi i imena najčešće

korišćeni pa stranicama ove knjige. Namena rečnika jeste da posluži i pomogne čitaocu
ove knjige.

Prilikom transkribovanja arapskih reči korišćena je uprošćena arapska

transkripcija, što ne umanjuje njihovu čitljivost.

Abasija - istorijski deo Kaira poznat po istorijskim spomenicima i lepoj

arhitekturi.

Ad-Darasa - periferija Kaira u blizini brega El-Mukatam (v.).

Ad-Darb el-ahmar - jedan od najstarijih kvartova u centru Kaira u kome se

nalazi 65 islamskih spomenika kulture, uključujući i čuvenu El-Azhar džamiju.

ajet - „Božji znak” (ar.), obično se koristi kao naziv za jedan stih u Kuranu (u
Kuranu ima ukupno 6.236 ajeta).

alamija - vrsta diplome sa El-Azhara koja se stiče nakon polaganja određenih

ispita.

An-Nahasejn - ulica kazandžija u starom Kairu.

aferim - bravo, odlično, tako je.

Ašaš at-terguman - nekad sirotinjski deo grada u kairskoj zabiti, danas je na tom
mestu međugradska autobuska stanica.

bojana888
 B

Bab el-halk - „Vrata postanka” (ar.), naziv trga u Kairu.

Bejn as-surejn - „Između dva zida” (ar.), trgovački deo u Kairu koji posećuju
siromašniji žitelji zbog niskih cena.

Bejt el-kadi - „Sudijina kuća” (ar.), naziv trga u islamskom delu Kaira.

buri - (ar.) truba, rog, vrsta nargile u Egiptu.

vakuf - zaveštanje privatnog vlasništva u dobrotvorne svrhe. Dobro koje neka

osoba svojevoljno izdvoji iz svoje imovine, predajući je islamskoj zajednici, dok prihodi
ili svrha vakufa služe zajednici. Vakuf se ne može pi prodati, ni pokloniti, niti naslediti.

gilbaba - (ar.) široka košulja, haljina.

ezan - poziv za molitvu koji upućuje mujezin sa minareta.

El-Azhar - najstariji islamski univerzitet i najstariji univerzitet na svetu, u Kairu

(prvo predavanje održano 988. godine n. e.). Od 1872. godine nastavni plan više nije
ograničen samo na verske teme, tako da se danas izučavaju i medicina, poljoprivreda,
ekonomija i tehničke nauke. Pored visokih škola, na El-Azharu postoje programi
osnovnog i srednjeg obrazovanja.

El-Bab el-ahdar - „Zelena vrata” (ar.), fatimidski spomenik na trgu ispred El-
Husejinove džamije u Kairu.

El-Vajlija - deo Kaira.

bojana888
 El-Minja - grad u centralnom Egiptu u istoimenoj provinciji, 245 km južno od
Kaira (oko 300.000 stanovnika).

El-Mukatam - breg na istoku Kaira.

el-fadžr - (ar.) zora.

El-Husejin - unuk proroka Muhameda i treći šiitski imam.

El-Husejnija - poznata džamija u Kairu i trg ispred nje.

El-Haramejn - dve najsvetije džamija u islamu, El-Masdžid El-Haram (Velika

džamija) u Meki i El-Masdžid-Nabavi (Poslanikova džamija) u Medini. Takođe naziv za
islamsku humanitarnu organizaciju.

El-Hilmija - veliki kvart u istočnom delu Kaira.

El-Hurunfuš - ulica u srcu fatimidskog Kaira.

imam - (ar.) vođa, predvodnik grupe vernika u zajedničkoj molitvi.

iftar - (ar.) završetak dnevnog posta, večernji obrok tokom meseca ramazana koji
se uzima u prvi sumrak, neposredno nakon zalaska sunca.

kavari - egipatsko narodno jelo pripremljeno od jagnjećih nogica.

kaftan - (pers.) vrsta duge gornje haljine, obično od čoje.

Lipton bašta - prema jednoj reklami iz 1919. godine, ugostiteljski objekt Lipton’s
Tea Garden nalazio se u ulici Rue Emad-el-Dine.

bojana888
 M

malban - vrsta turskog kolača s presovanim suvim smokvama.

Manijal - deo Kaira na ostrvu Roda na Nilu.

Marguš - najpoznatije parno kupatilo (hamam) u Kairu, preko dana otvoreno za

žene, a noću za mušku klijentelu.

mahmal - (ar.) bogato ukrašena nosiljka koju su islamski vladari slali u Meku kao
znak njihove nezavisnosti tokom hadžiluka.

mehr - (ar.) bračni dar, zakonski obavezna uplata za sve islamske brakove u vidu
novca ili imovine (nakita, kućne robe, nameštaja, stana, zemljišta i sl.) koju plaća
mladoženje i tada mlada legalno postaje njegova svojina.

milim - hiljaditi deo egipatske funte (zvanične valute u Egiptu), danas bez ikakve
trgovačke vrednosti.

misvak - grančica sa čišćenje zuba napravljen od drveta Salvadora persica.

Tradicionalna alternativa savremenoj četkici za zube, obično se koristi u zemljama
Arabijskog poluostrva, Roga Afrike, severne Afrike, delova Sahel i Indijskog
potkontinenta.

mujezin - (ar.) čovek koji obavlja dnevni poziv na molitvu (v. ezan) sa minareta
džamije kako bi ljudi u okolnim naseljima mogli na vreme stići na molitvu.

Noć sudbine - Lejlatu kadru, 27. noć ramazana, dolazak prve objave Muhamedu.

Objava - „Božja reč” (Kuran) koju je Božjem poslaniku Muhamedu preneo anđeo
Gabrijel.

bojana888
 R

rabab - gudački instrument nalik na gusle.

ramadan (ramazan) - ime devetog meseca arapskog kalendara, mesec posta.

recep - sedmi mesec islamske lunarne godine.

Rod el-farag - deo Kaira, dugo godina najveća tržnica voća i povrća, danas
stambeno naselje sa poznatim trgovačkim kućama.

salafizam - ultrakonzervativna ideologija u savremenom islamu, danas je pojam

skoro u potpunosti povezan sa islamskim fundamentalizmom.

samadija - drugi ajet (stih) 112. poglavlja Kurana („Alah je utočište svakom”).

selamluk - posebno odeljenje u muslimanskoj kući gde se primaju gosti

muškarci (da se ne mešaju sa ženama).

subja - hladno piće od delimično fermentisanog pirinča, šećera i vode.

suk - (ar.) trgovačka ulica ili tržnica, često natkrivena.

sura - poglavlje u Kuranu koje predstavlja potpunu celinu. Ukupno ih ima 114 i
grubo su raspoređena u Kuranu po dužini, osim prvog (v. Fatiha) koji je kratka molitva.

sufizam - oblik misticizma u islamu koji vodi poreklo iz Kurana.

sufije - pristalice sufizma (nose odeću od vunenog materijala, na arapskom znači

„vuna”).

suhur - obično lakši obrok pre početka posta, tj. pre zore.

tavaših - vrsta arapske poezije, često prilagođene za muziku i pevanje, pesma sa

promeljivim ritmom i strofama.

takija - bela vunena kapa (nosi se često ispod fesa).

bojana888
 tekija - stanište islamskih mistika, obično se gradi u blizini groba nekog
znamenitog sveca.

turban - (pers.) čalma, povez za glavu od naročito umotane lake tkanine.

Fatiha - prva sura (poglavlje) u Kuranu, čita se prilikom veridbe.

ful - jeftin obrok od kuvanog boba pomešanog s peršunom, lukom, sokom od

limuna, maslinovim uljem, kimom, belim lukom i ljutom paprikom.

futuva - ovim terminom se označavaju razni društveni pokreti i organizacije u

islamskim zemljama. U knjizi je u pitanju lokalni junak kavgadžija čija se „vlast”
poštovala u određenom kairskom kvartu.

Han Džafar - deo kairskog kvarta Gemalija, u blizini čuvenog Han El-Halilija.

hanuma - muslimanska gospođa.

hidžra - prelazak Muhameda iz Meke u Medinu 622. godine, početak računanja

muslimanske ere. Prvi dan muslimanske nove godine.

bojana888