Serbian Studies Research, Vol. 2, No. 1, 2011

ISSN 2217-5210
Научно удружење за развој српских студија, Нови Сад

(Association for the Development of Serbian Studies, Novi Sad)
SERBIAN STUDIES RESEARCH
Год. 2 / Vol. 2
Бр. 1 / No. 1
2011
Нови Сад, 2011

Vol. 2, No. 1, 2011
Publisher
Association for the Development of Serbian Studies, Novi Sad
Governing Board President

Boris Bulatović, University of Novi Sad (Serbia)
Editorial Address
Stevana Hristića 19, 21000 Novi Sad, Serbia
tel (fax): +381 21 6396 488
email: serbian_studies@hotmail.com
Editorial Board
Tomislav Longinović (editor-in-chief), University of Wisconsin, Madison (USA)
Goran Maksimović, University of Niš (Serbia)
Ljiljana Bogoeva Sedlar, University of Belgrade (Serbia)
Persida Lazarević Di Giacomo, Gabriele d’Annunzio University of Chieti-Pescara (Italy)
Slobodanka Vladiv-Glover, Monash University, Melbourne (Australia)
Slobodan Vladušić, University of Novi Sad (Serbia)
Alla Tatarenko, Ivan Franko National University of L’viv (Ukraine)
Boris Bulatović, University of Novi Sad (Serbia)
Cover design
Nenad Svilar
Print
MALA KNJIGA, Novi Sad
Journal Description
Serbian Studies Research provides scholarly articles in the fields of Serbian linguistics and litera-
ture, international relations, cultural studies, history, sociology, political science, economics, ge-
ography, demography, social anthropology, administration, law, and natural sciences, as they re-
late to the human condition.
Annual Membership
Institutional: 35 usd (including subscription and postage)
Individual: 15 usd (including subscription and postage)
Peer Review Policy and Frequency

All research articles in this journal have undergone rigorous peer-review process, based on initial
editor screening and anonymized refereeing by at least two anonymous referees. Serbian Studies
Research is published annually.
Indexing and Abstracting Information

EBSCO Publishing (full-text database)
Год. 2 , бр. 1, 2011
Издавач
Научно удружење за развој српских студија (НУРСС), Нови Сад
За издавача
Борис Булатовић (председник)
Адреса
Стевана Христића 19, 21000 Нови Сад
тел (факс): +381 21 6396 488
email: serbian_studies@hotmail.com
Уредништво
Tomislav Longinović (главни уредник), University of Wisconsin, Madison (USA)
Горан Максимовић, Универзитет у Нишу (Србија)
Љиљана Богоева Седлар, Универзитет у Београду (Србија)
Persida Lazarević Di Giacomo, Università degli Studi "G. d'Annunzio" di Chieti-Pescara (Italia)
Slobodanka Vladiv-Glover, Monash University, Melbourne (Australia)
Слободан Владушић, Универзитет у Новом Саду (Србија)
Алла Татаренко, Львівський національний університет ім. І. Франка (Україна)
Борис Булатовић, Универзитет у Новом Саду (Србија)
Лектура и коректура
Корице
Ненад Свилар
Штампа
МАЛА КЊИГА, Нови Сад
УДК
008/009+3+8
Тираж
300 примерака
Индексирање часописа у базама података

EBSCO Publishing (база пуног текста)
Serbian Studies Research излази једном годишње

САДРЖАЈ / CONTENTS
НАУЧНИ ЧЛАНЦИ / ARTICLES
Dr Olga Nedeljković
THE LINGUISTIC “DIGLOSSIA” OF GAVRILO STEFANOVIĆ
VENCLOVIĆ AND “ПРОСТА МОВА” IN THE LITERATURE OF THE
ORTHODOX SLAVS .................................................................................................7
Mr Jovan Pejčić
THE INCEPTION OF THE SERBIAN HISTORY OF LITERATURE ............81
Dr Vladislav B. Sotirović
VUK, HRVATI I DUBROVNIK ...........................................................................111
Др Петар Пијановић
КОРПУС СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: 1900–1918......................................127
Др Анна Бодрова
МИФ О СЕВЕРЕ В ТВОРЧЕСТВЕ ИСИДОРЫ СЕКУЛИЧ .......................143
Мр Марија Јефтимијевић-Михајловић
ПАТРИЈАРХАЛНА КАЛОКАГАТИЈА ЈЕДНЕ АНДРИЋЕВЕ
ЈУНАКИЊЕ (прилог естетици) ........................................................................153
Dr Anna Modelska-Kwaśniowska
LITERACKIE OBRAZY BOŚNI W ŚWIETLE TEORII
(POST)KOLONIALNEJ.........................................................................................165
Dr Branislav Radeljić
BLESSING THE COLLAPSE OF YUGOSLAVIA: THE VATICAN’S
ROLE IN EC POLICY-MAKING.........................................................................177
УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ РУКОПИСА
ЗА ШТАМПУ .........................................................................................................205
GUIDELINES FOR CONTRIBUTORS ......................................................................209
Serbian Studies Research
Vol. 2, No. 1 (2011): 7-80. 7
UDC 821.163.41.08 Venclović Stefanović G.

Прегледни рад
Dr Olga Nedeljković1
University of Illinois at Chicago
Department of Slavic and Baltic Languages and Literatures
United States of America
THE LINGUISTIC “DIGLOSSIA” OF GAVRILO

STEFANOVIĆ VENCLOVIĆ AND “ПРОСТА МОВА”
IN THE LITERATURE OF THE ORTHODOX SLAVS2
Abstract: In the first part of my study, I present the existing opinions about the rela-
tion of Venclović’s “ср’бскы” то “славенски”. Historians of the Serbian literary language have
never disputed the ordinary-people’s language in Venclović’s texts, because they have readily
1
olganedl@uic.edu
2
This article was originally written as a contribution to Riccardo Picchio’s Festschrift as “The Linguistic
Dualism of Gavrilo Stefanović Venclović and ‘Prosta Mova’ in the Literature of the Orthodox Slavs”,
in: Studia Slavica Mediaevalia et Humanistica Riccardo Picchio dicata, eds. Michele Colucci, Giuseppe
dell’Agata and Harvey Goldblatt (Roma: Edizioni dell’Ateneo, 1986), 597-613. In addition to the updated
bibliography, the original text has been revised for greater precision. The concept of linguistic dualism,
referring to the community of the Orthodox Slavs, has been replaced by a more appropriate one of lin-
guistic diglossia that characterized their linguistic culture. The idea of diglossia was first introduced by
Charles Ferguson’s seminal work, “Diglossia”, Word 15, no. 2 (August 1959): 325-40, a concise typology,
that gives examples of diglossic situations in the Arabic nations, Switzerland, Haiti and Greece. These
diglossic speech communities have prestigious High varieties and Low varieties with no official status.
The two are in complementary distribution with each other, for instance, the High variety might be used
for literary discourse and the Low variety for ordinary conversation. Ferguson’s original definition of di-
glossia is that the two varieties in a diglossic relationship are closely related, and therefore diglossia is
not bilingualism or dualism. An important component of diglossia is that speakers personally perceive
that the High variety is the “real” language and the low variety is an “incorrect” usage. Diglossia is pres-
ently giving way in Greece, where it had held sway until a government decree ordained the shift from
High (katharevousa) to Low (demotiki) in many spheres of life. See also Ferguson, “Epilogue: Diglossia
revisted” in Southwest Journal of Linguistics 10, no. 1 (1991), 214-34; A. Hudson, “Outline of a theory of
diglossia”, in International Journal of the Sociology of Language, vol. 157 (2002), 1-48 (the entire volume
has been entitled Focus on diglossia). In my text, “Языковые уровни и характерные черты диглоссии
в средневековых текстах православных Славян”, in: American Contributions to the Tenth International
Congress of Slavists. vol. 1. Linguistics, ed. Alexander M. Schenker (Columbus: Slavica Publishers, 1988),
265-300, I developed the idea that the Byzantine-Orthodox Slavic diglossic culture resulted from the
Orthodox Slavs’ constant emulation of Byzantine linguistic and literary patterns.
8 | Olga Nedeljković
recognized a language which did not differ greatly from the modern Serbian literary language
that they themselves use. The eminent French Slavist, Boris Unbegaun, completely denies this
pure “народни језик” the status and function of a literary language. In his opinion, accord-
ing to Venclović’s own understanding, Church Slavonic was the sole literary language. The
Italian Slavist, Lionello Costantini, perceives Venclović’s programmatic pronouncements as
having the value of loci communes, and that the people’s language is accorded the full right
of existence directly alongside the liturgical language; a certain state of bilingualism is pro-
claimed. Constatini does not, however, enter into an analysis of Venclović’s potential sources
that, incidentally remained unknown and unexamined to this day. In the second part, I de-
fine Venclović’s “ср’бскы” from a purely linguistic point of view. It was an independent lin-
guistic system which was created completely within the Roman Catholic cultural sphere in
the Western Balkans under the name “Illyrian”. It was the original idiom of Dubrovnik, or
“jezik slaveno-ilirički izgovora bosanskoga” of the Counterreformation missionaries. For
their missionary and political goals, they chose the Štokavian dialect of Bosnia as the most
wide-spread idiom in the Central Balkans. The Illyrian language was specially developed
and adapted for the use of the Orthodox Serbs from the sixteenth century onwards. At that
time, the Cyrillic alphabet was the preferred alphabet for the Illyrian language, favored over
In the above-mentioned article, I describe Orthodox Slavic diglossia in the overall context of
Byzantine diglossia. The latter is well recognized. Cf., for example, K. Krumbacher, Geschichte der
Byzantinischen Litteratur, Von Justinian bis zum Ende des Oströmischen Reiches 527-1453, in Handbuch der
Klassischen Altertumswissenschaft 9, 1 (Munich: C. H. Beck, 1897), 385 ff.; H. G. Beck, Geschichte der byz-
antinischen Volksliteratur, Handbuch der Altertumswissenschaft 12, 2, 3 (Munich: Beck, 1971); H. Hunger,
Die hochsprachliche profane Literatur der Byzantiner, vol. I and II, in Handbuch der Altertumswissenschaft
12, 5, 2 (Munich: Beck, 1978); R. Browning, Medieval and Modern Greek, 2nd ed. (Cambridge: Cambridge
University Press, 1983); idem, “Greek diglossia yesterday and today”, in International journal of the soci-
ology of language, vol. 35 (1982), 49-68; idem, “The language of Byzantine literature”, in Byzantina kai
Metabyzantina I. The Past in Medieval and Modern Greek Culture, ed. Speros Vryonis, Jr. (Malibu: Undena
Publications, 1978), 103-33; E. Kriaras, “Diglossie des deniers siècles de Byzance: Naissance de la litté-
rature néo-hellenique”, in Proceedings of the XIIIth International Congress of Byzantine Studies (Oxford,
5-10 September, 1966, London: Oxford University Press, 1967), 283-299; André Mirambel, “Diglossie
des derniers siècles de Byzance”, Ibid., 309-313; Johannes Niehoff-Panagiotidis, Koine und Diglossie, in
Mediterranean language and culture monograph series, vol. 10 (Wiesbaden: Harrassowitz, 1994); Notis
Toufexis, “Diglossia and register variation in Medieval Greek”, in Byzantine and Modern Greek Studies, vol.
32, no. 2 (2008), 203-217, just to mention several important studies discussing Byzantine diglossia. In
this study, I recognize Byzantine diglossia as a theoretical framework for the interpretation of the
linguistic situation among the Orthodox Slavs and Romanians in the post-Byzantine centuries. After
the Fall of Constantinople in 1453, being an organic part of the broader diglossic linguistic system of
the Byzantine period, the Orthodox peoples continued to imitate the latest stage of Byzantine diglos-
sia, which took place in the period from 1204 to 1453, and during the centuries of Turcocratia when
the Greek vernacular(s) was introduced into Byzantine and Post-Byzantine literature in parallel to ar-
chaizing written forms of Greek. See more about it and its Orthodox Slavic parallel developments in my
“Языковые уровни и характерные черты диглоссии в средневековых текстах православных славян,
283-292. Cf. also a recently published study of Михаил Виденов, Диглосията с оглед на българската
езикова ситуация (София: Академично издателство “Марин Дринов”, 2005) pp. 249. The Serbian
scholars have written about Serbian medieval diglossia as well.
The Linguistic “Diglossia” of Gavrilo Stefanović Venclović and | 9
“Проста Мова” in the Literature of the Orthodox Slavs
Glagolitic or Latin characters. The terms “Illyrians” and “Illyrian” were used not only in ref-
erence to South Slavic people and their language, but also in reference to the ideology of the
so-called “Illyrism.” This ideology was incorporated into the political and defensive “platform
of the Post-Tridentine Counter-Reformational Catholicism oriented towards institutional
and dogmatic consolidation as well as to the proselytistic expansion...” Venclović’s “ср’бскы”
language was introduced into his ecclesiastical and still medieval texts within the ideological
framework of “Serbian Orthodox Illyrism” on the territory of the Habsburg Empire. I pro-
vide a number of concrete examples to corroborate all my statements. The third part of my
analysis reveals the Slavic Orthodox community as an impressive case of a supranational, re-
ligious and linguistic unity. After the Fall of the Byzantine Empire and after the Turkish oc-
cupation of the Balkans, the sole available model for both the Serbs and Bulgarians in their
In order to avoid any confusion with Serbian medieval diglossia of the “српскословенски” pe-
riod, introduced by Pavle Ivić into Serbian scholarship—(“Свети Сава је родоначелник писања на
српскословенском, али истовремено и писања на народном језику и комбиновања тих двају
изражајних система у истом тексту. Од њега почиње диглосија у српској писмености”, in his “O jeзику
у списима светога Саве”, in Међународни скуп Сава Немањић - Свети Сава. Историја и предање,
Београд: САНУ, 1979, 167-75, the quotation appears on p. 169; see also his “Доба Немањића, око 1170-
1371, узлет српске писмености и учвршћивање диглосије”, in his Преглед историје српског језика,
Целокупна дела Павла Ивића, vol. 8, еd. Александар Младеновић, Нови Сад: Издавачка књижарница
Зорана Стојановића, 1998, 28-58; cf. also Младеновић, “Језичка ситуација код Срба у време Велике
сеобе 1690”, in his Историја српског језика, Одабрани радови, Београд Чигоја, 2008, 170-175; idem,
”О континуитету у развоју српског књижевног језика до средине XIX века”, in his Историја српског
језика. Одабрани радови, Београд: Чигоја, 2008, 519-520; Димитрије Богдановић, Стара српска
књижевност, Историја српске књижевности 1, Београд: Досије Научна књига, 1991, 43-47)—I
would like to give the following explanation. In contrast to Ivić’s interpretation of “српскословенски”
diglossia, I have accepted the opinion of the specialists for the Serbian Middle Ages who do not see
any possibility of determining a layer of the spoken vernacular underlying the literary language (i.e.,
“српскословенски”) in old Serbian literature. For example:
Да би се горе наведени поткњижевни слој усменог народног језика, који нам је у старој
српској књижевности поглавито познат само у језичком руху српске редакције црквеносло-
венског, приказао у своме садејству са црквенословенским књижевним слојем, недостају, како
данас ствари стоје у српској науци о књижевности, готово све претпоставке и предрадње.
Неопходан је мукотрпан детаљан рад да би се из текстова издвојили они фондови за које
се може претпоставити да нису црквенословенског порекла. Велике тешкоће ствара окол-
ност да оба ова слоја не теку раздвојено, један поред другог, него се, према закону једне обли-
котворне воље, међусобно прожимају. Ако добро процењујем ствари, тренутно смо у стању
да само местимично укажемо на ове појаве, при чему се као ослонац, поред садржајних, могу
узети у обзир и стилистички критеријуми, будући да се и у књижевности средњег века усме-
ни ритмички стил битно разликује од писменог.
Станислав Хафнер, ”О питању типолошких и стилскоисторијских промена у старој српској књи-
жевности”, in his Српски средњи век, ed. Јованка Калић, trans. Јованка Калић and Слободан Грубачић
(Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, Вукова задужбина, Матица Српска, 2001, p. 32. Cf.
also: Stanislaus Hafner, Serbisches Mittelalter, vol. 1, in Slavische Geschichtesschreiber, vol. 2, Graz, 1962,
and Serbisches Mittelalter, vol. 2 in Slavische Geschichtsschreiber, in Südosteuropäische Arbeiten, vol. 62,
Munich, 1964.
renewed literary activities was the literature of the Eastern Orthodox Slavs. In this light, the
Slavo-Russian cultural orientations of the Serbs, Bulgarians and Romanians was fully justi-
fied from the sixteenth to the nineteenth century. The comparative analysis of Venclović’s
writings in “ср’бскы” with other Orthodox texts written in the “проста мова (vernacular)”,
demonstrates that both belong to the same developmental phase of the Church Slavonic
language. This phase, characterized by the gradual introduction of the ordinary people’s
language into literature as a medium parallel to Church Slavonic, was common to the en-
tire Orthodox community. This phenomenon first appeared during the fifteenth and six-
teenth centuries among the Eastern Slavs in Moscovite Russia and the Polish-Lithuanian
Commonwealth. It occurred there first for two reasons: the Eastern Slavs were not occupied
by the Turks, and the Commonwealth, in particular, offered the most favorable conditions for
this kind of innovation. At the beginning of the sixteenth century, the Romanian vernacular
made its appearance in Wallachia and Moldavia. The same developmental phase emerged
among the Bulgarians in the second half of the seventeenth century and among the Serbs in
the first quarter of the eighteenth century when circumstances were favorable in the occu-
pied Balkans. Thus, the linguistic diglossia found in Venclović’s texts marks the beginning of
a new phase of Byzantine-Slavic diglossia. It was introduced into Serbian literature about two
centuries later than in the rest of the Orthodox world. It is only in the light of this phase of
linguistic diglossia that it is possible to interpret the subsequent stage that occurred among
the Serbs after Venclović, under the name of “славеносербски.”
Keywords: Orthodox linguistic diglossia, common developmental phase of the
Orthodox peoples; Venclović’s diglossia: славенски + прости сербски iезикъ= иллирический,
the common language of the Catholics and Orthodox in the Habsburg Monarchy; Counter-
Reformational Catholicism and Serbian National Illyrism; The Serbian Orthodox Church in
Hungary and its linguistic policy.
Already in 1969, Irena Grickat extensively describes the basic criteria for deferring the literary lan-
guage from the language of literature, emphasizing the impossibility of investigating the history of any
language, including Old “cрпскословенски”, on the basis of preserved texts. Cf. her “Језик књижевности
и књижевни језик—на основу српског писаног наслеђа из старијих епоха”, in Јужнословенски
филолог. vol. 28, nos. 1-2, 1-36. It is interesting to point out that in this regard N. I. Tolstoj expresses rath-
er impossibility of determining diglossia in Old Serbian literature, although he does not speak about di-
glossia as Ivić does, but operates with the term bilingualism: “В заключение необходимо подчеркнуть,
что проблема определения двуязычия для древнесербской литературно-языковой ситуации
очень сложна и при этом приходится сталкиваться со значительно большими трудностями,
чем для той же древнерусской ситуации”, in his “Отношение древнесербского книжного языка
к древнеславянскому языку в связи с развитием жанров в древнесербской литературе”, in his
Избранные труды, vol. II: Славянская литературно-языковая ситуация (Москва : Языки русской
культуры, 1998), p. 211.
Nemanjić’s Serbia was subject to its own specific developmental trends, which yielded an excep-
tionally successful synthesis of Church Slavonic literary models and its indigenous tradition. Therefore,
the language of the entire corpus of Nemanjić’s Serbia does not display any kind of diglossia. Diglossia
emerged only with the introduction of Slaveno-Russian into eighteenth-century Serbian literaturе,
which is the major topic of my current study.
VENCLOVIĆ’S “СР’БСКЫ” AND ITS RELATION TO

“СЛАВЕНСКИ”, I.E., CHURCH SLAVONIC
This article considers the emergence of vernacular codifications and their in-
troduction into Orthodox Slavic literature through an analysis of several fragments
from manuscripts written by Gavrilo Stefanović Venclović (c. 1680-1749). As a start-
ing point, I selected the language of Gavrilo Stefanović Venclović, not because his
“ср’бскы” is also my native tongue, but because, as I will demonstrate, among all
the vernaculars of the Orthodox Slavs, his “ср’бскы” was structurally the furthest
language away from the common foundational language of the Orthodox Slavs:
“славенски”, i.e. Church Slavonic. Furthermore, of all the existing Orthodox Slavic
vernacular codifications in opposition to Church Slavonic, at the time, it was the most
well defined common people’s language. As such, Venclović’s “ср’бскы” offers us the
best case for drawing conclusions about the linguistic status of other Orthodox ver-
nacular formations. When we take the significantly earlier appearance of vernacular
codifications among the Eastern Slavs into account, the study of Venclović’s language
seems especially desirable. I have in mind the so-called “простое слово” (simple
word) in the Лаодикийское посланїе (Laodikijskij message) from the beginning of
the sixteenth century, or the “проста мова” which appeared as early as the sixteenth
century, in contrast to Venclović’s “ср’бскы” which did not enter the Orthodox sphere
until the first quarter of the eighteenth century.3
3
Н. А. Казакова and Я. С. Лурье, Антифеодальные еретические движения на Руси XIV-начала
XVI века (Москва-Ленинград: Академия наук СССР, 1955), 256-76; Ia. S. Lur'e, “Unresolved Issues in
the History of the Ideological Movements of the Late Fifteenth Century”, in Medieval Russian Culture,
California Slavic Studies XII, eds. H. Birnbaum and M.S. Flier (1984), 150-171. At this point it is worth
mentioning a Russian-Byzantine conversation book Рѣчь тонкословїя греческaго, written in the fif-
teenth century, or perhaps earlier, by a Russian for the Russian pilgrims visiting the Athos monasteries.
Cf. M. Vasmer, Ein russisch-byzantinisches Gesprachbuch, Beiträge zur Erforschung der alteren russischen
Lexikographie (Leipzig: In Kommission bei Markert & Petters, 1922); K.C. Ковтун, Русская лексикография
эпохи средневековья (Ленинград Изд- во Академия наук СССР -Ленинградское отделение, 1963),
318-89. O. B. Strakhova draws attention to the deeply entrenched tradition of Graeco-Byzantine linguis-
tic models in Slavo-Russian texts in the seventeenth and the beginning of the eighteenth centuries:
... для некоторой части - русских книжников - грекофилов - явление “простого языка” мог-
ло складываться под влиянием взаимно диффундирующих в их языковом сознании “простой
мовы” и “общего” (κοινὴ διάλεκτος, κοινὴ γλῶσσα, κοινότης φωνῆς) или “простого” (άπλοῦς λόγος,
άπλῆ) языка греческой культурной традиции... Большое количество переводов этого време-
ни было сделано с греческого “простого” или “общего” языка, [...] что способствовало фор-
мированию на великорусской территории эквивалентного греческому “простому” или “об-
From a purely typological point of view, in the period of late Byzantine and Post-
Byzantine-Slavic diglossia, established through the introduction of ordinary speech
into official Orthodox religious and medieval literature, the only vernacular that
was not formed according to literary Orthodox models was Venclović’s “ср’бскы.”
Venclović’s “ср’бскы” was, in fact, one and the same with the Illyrian language that
had been created according to the Latin-Italian patterns. All other Orthodox vernac-
ular codifications, including Romanian, were formed exclusively on the basis of com-
mon typological models from the Orthodox community. While its genesis differed
from the other Orthodox vernaculars, Venclović’s “ср’бскы” was used in the same
function, that is, it was used as a Low variety in a diglossic relation to Church Slavonic,
which was perceived as a High variety. In the early eighteenth century, Venclović’s
“ср’бскы” was the most developed literary medium among all the Orthodox vernacu-
lars, and, as such, posed a greater challenge than any of them (i.e., Orthodox vernac-
ulars) to Church Slavonic as the only recognized literary language of the Orthodox
community.
The problem of Gavrilo Stefanović Venclović ‘s language is unquestionably one
of the most interesting chapters in the history of the Serbian literary language. It is
also one of the most difficult to resolve. As one of the first writers of renown from
the territory of the Habsburg Monarchy after the Great Migration of the Serbs under
the Patriarch Arsenije III Čarnojević in 1690, Venclović used two distinctly separate
щему” языку понятия “просторечия”, “простого языка” и.т.п. Иными словами, происходит
процесс заимствования языковой ситуации Греции, процесс, параллельный югозападнорус-
скому влиянию.
See her “K вопросу о греческой филологической традиции в восточнославянской книжной сре-
де (Страничка из истории церковнославянского языка концa XVII - начала XVIII века)”, in Советское
славяноведение, vol. 4 (Москва, 1986), 66-75, the quotation appears on pp. 67 and 68. Cf. also: O. Б.
Страхова, “К вопросу об отношении к греческому языку в славянской письменности ( XI - XVII
вв.)”, in Этногенез, ранняя этническая история и культура славян (Москва 1985), quoted from
Stakhova’s above-cited article, p.74; eadem, “Attitudes to Greek Language and Culture in Seventeenth-
Century Muscovy”, in Modern Greek Studies Yearbook, vol. 6 (University of Minnesota, 1990), 123-155; Е.
А. Целунова, “Псалтырь 1683 г на “простом словенском” языке”, in Ученые записки вузов Литовской
ССР. Языкознание, vol. 39. no. 2 (Vilnius, 1988), 112-118. B. А. Uspenskij also points to Greek-Russian
linguistic contacts of the early modern period:
Выражение “общий российский язык”, которым пользуется при этом Алeксей Барсов, бли-
жайшим образом напоминает наименование “простой мовы” в киевской Постной Триоди
1627 г., где говорится о “российской беседе общей...” Это совпадение объясняется ввиду того,
что как то, так и другое выражение калькирует название новогреческого языка: не случайно в
обоих случаях имеет место перевод с греческого. Мы вправе предположить, таким образом,
что Барсов как-то ассоциирует русскую и греческую языковую ситуацию; такая же позиция
характерна в те же годы и для других великорусских книжников того же круга.
types of literary languages: Church Slavonic and the spoken language of the common
people. Historians of the Serbian literary language have tended to explain the pres-
ence of two separate linguistic codes in Venclović’s texts without pursuing the reasons
for linguistic dualism. It should be pointed out that Venclović’s texts, as a whole, be-
See Б. А. Успенский, Языковая ситуация Киевской Руси и её значение для истории русского лите-
ратурного языка. Доклад на IX Международном съезде славистов. Киев 1983 (Москва: Издательство
Московского университета, 1983), 95.
Although Victor Zhivov does not speak extensively about the “простый язык” of the Petrine era, he
mentions that
Задача переделки текста с церковностарославянского языка на “простой” не могла не
ассоцироваться с известными в Москве прецендентами перевода (как сказано в одной ру-
кописи) с “ветхаго еллинскаго языка, егоже нынешнии еллини не разумеют” на “общий гре-
ческий язык.” (A.И.Соболевский, Переводная литература Московской Руси XIV-XVII вв., in
Сборник Отделения Русского языка и Словестности, vol. LXXIV, 1, CПб.,1903, 356). Для постви-
зантского периода это была широко распространенная практика и Лихуды [the Leichudes
brothers, Sofronij and Ioakim, came to Moscow to occupy a dominant position within the Grecophile
party and became the activists of the Enlightenment movement in Russia. They took part in organizing
the Slavo-Greek-Latin Academy in Moscow at the end of the seventeenth- and at the beginning of the
eighteenth centuries] учили такому переводу своих студентов. [bolding added]
B. M. Живов, Язык и культура в России XVIII века (Москва: Школа “Языки русской культуры”, 1996),
94.
Cf. also: Борис Л. Фонкич, Греко-русские культурные связи в XV-XVII вв. Греческие рукописи в
России (Москва: Наука,1977); idem, Graeco-Russian Contacts from the Middle of the XVI Century up to
the Beginning of the XVIII Century: the Greek Documents in Moscow Archives: Catalogue of the exhibition
compiled by B. L. Fonkich, International Congress of Byzantine Studies: 18th century (Moscow: Archive of
Russian History, 1991); idem, Греческие рукописи и документы в России в XIV - началe XVIII в., Россия
и християнский Восток. Библиотека, vol. 4 (Москва: Изд-во: “Indrik”, 2003); idem, Греко-славянские
школы в Москве в XVII веке, Россия и християнский Восток . Библиотекa, vol. 7 ( Москва: Языки
славянских культур, 2009). Cf. also: Н. Киселев, “Греческая печать на Украине в XVI веке”, in Книга
Исследования и материалы, vol. 7 (Москва, 1962), 171-198; I. Ševčenko, Byzantine Roots of Ukrainian
Christianity (Cambridge, Mass.: Ukrainian Studies Fund, Harvard University, 1984), pp. 26. Also Iaroslav
Isaievych emphasizes:
The first period of the Ukrainian cultural revival in the late sixteenth and early seventeenth centuries
was most fruitful for the development of Greek studies and the spread of Greek culture in the Ukraine.
The Greek scholars, as well as their Ukrainian colleagues, were attempting with some success to forge
intellectual links between the Hellenism of the old Byzantine East and the new Hellenism of the West.
See Iaroslav Isaievych, “Greek culture in the Ukraine: 1550-1650”, in Modern Greek Studies Yearbook,
vol. 6, 97-122, the quotation appears on p. 115; idem, Братства та їх роль у розвитку української
культури XVI-XVIII ст. (Київ: Наукова думка, 1966); idem, Джерела з історії української культури
доби феодалізму XVI-XVIII ст. (Київ: Наукова думка, 1972), 55-57; idem, Літературна спадщина Івана
Федорова (Львів:Вишча школа, 1989), 133-138; І. Мицько, “Острожский культурно-просветительный
центр”, in Фёдоровские чтения 1981 (Москва 1985), 57-61;K. Харалампович, Западнорусские
православные школы XVI и начала XVII века (Казань: Типо-лит. императорского ун-та, 1898), pp.
265 just to mention several important works devoted to Greek-Ukrainian cultural contacts of the early
modern period.
long to an exclusively ecclesiastic, still medieval literature. All of the scholars—from

Gavrilo Vitković to Milorad Pavić and Aleksandar Мladenović4—agree with Јovan
Skerlić’s findings that Venclović employed two distinct languages:
When he writes something intended exclusively for ecclesiastical use, or
when he translates works of ecclesiastical scholarship, he writes in the literary
4 Literature about Venclović is enormous. I will quote only the most important works about him in the
field of language and literature: Г. Витковић, “О књижевном раду јеромонаха Гаврила Стефановића”,
Гласник Српскога Ученог друштва, vol. 34 (1872): 151-77; Стојан Новаковић, Историја српске књи-
жевности, Друго сасвим прерађено издање с једним литографисаним снимком (Београд: Издање
и штампа државне штампарије, 1871), 182-183; idem, Примери књижевности и језика старога и
српско-словенскога (Београд: Штампа краљ.-српске државне штампарије, 1904), 180-203; Тихомир
Остојић, Српска књижевност од Велике Сеобе до Доситеја Обрадовића (Сремски Карловци: Ср-
пска манастирcка штампарија, 1905), 36-37, and 62; Владан Јовановић, “Гаврило Стефановић Вен-
цловић”, Дијалектолошки зборник C. К. Академије, vol . 2 (1911), 105-306; Љуба Стојановић, Ката-
лог рукописа и старих штампаних књига (Београд: Српска краљевска државна штампарија, 1901),
84-171; Joван Скерлић, “Гаврило Стефановић Венцловић”, in his Српска књижевност у XVIII веку
(Београд: Напредак, 1923), 168-72; idem, “Гаврило Стефановић Венцловић”, in his Историја нове
српске књижевности. Потпуно и илустровано друго издање, са 100 слика у тексту (Београд: Геце
Кона, 1921), 28-29; Никола Радојчић, “О презимену и пореклу Гаврила Стефановића Венцловића”,
Гласник историјског друштва у Новом Саду, vol. IV/2 (1931), 314-316; Ристо Ковијанић, “О Гаврилу
Стефановићу-Венцловићу”, in Зборник Матице српске за књижевност и језик, vol. I (1953), 164-5; M.
Павловић, Примери историског развитка српскохрватског језика (Београд: Научна књига, 1956), 50-
51, 27; Д. J. Поповић and M. Богдановић. “Девет писама Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник
Матице cрпске за књижевност и језик 4-5 (1956-1957): 233-47; M. Урошевић, Српска књижевност
у XVIII веку (Београд: Научна књига, 1961), 118-120; A. Mладеновић, “Још једно писмо Гаврила
Стефановића Венцловића”, Зборник Maтице cрпске за књижевност и језик 12, no. 1 (1964): 334-36;
idem, “Слово Ђ пре Вука”, Зборник за филологију и лингвистику 7 (1963): 159-62; idem, “Обележавање
гласова Ћ и Ђ у рукопису ‘Мач Духовни’ Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник за филологију
и лингвистику, X (1967): 113-24; idem, “Типови књижевног језика код Срба у другој половини XVIII и
почетком XIX века”, in: Радови за међународни конгрес слависта у Варшави (Нови Сад: Филозофски
факултет у Новом Саду, 1973), 41-42; idem, “Нaпомене о једној особини српскословенског језика у
књигама Гаврила Стефановића Венцловића”, in: Историја српског језика (Београд: Чигоја, 2008), 64-
67; Aleksandar Albijanić, “The Creation of the Slaveno-Serbski Literary Language”, The Slavonic and East
European Review 48, no. 113 (October 1970): 485-86; idem, “Serbian Church Slavic Elements in Vojvodina
Sources”, Die Welt der Slaven 23, no. 2 (1978): 268-83; idem, “Икавизми фонетског и морфолошког порек-
ла у језику Гаврила Стефановића Венцловића”, in Зборник за филологију и лингвистику, xxv/2 (1982),
83-90; idem, “Kратак осврт на треће лице множине у језику Гаврила Стефановића Венцловића”,
ibidem, XXVI/1 (1983), 79-82; idem, “Прилог проучавању неких морфолшких особина у језику Гаврила
Стефановића Венцловића”, ibidem, XXVI/1, 69-78; idem, “The Demise of Serbian Church Slavic and
the advent of the Slaveno-Serbski Literary Dialect”, in: The Formation of the Slavonic Literary Languages,
eds. Gerald Stone and Dean Worth (Columbus: Slavica Publishers, 1985), 117; idem, “Најмаркантније
језичке особине Венцловићевог рукописа ‘Поученија и слова разлика’”, in Сентандрејски збор-
ник, vol. 1 (1987), 237-250; M. Павић, “Гаврил Стефановић Венцловић”, Књижевност 7-8 (1965): 90-
109; idem, Гаврил Стефановић Венцловић, Црни биво у срцу, Легенде, беседе, песме (Београд: Нолит,
1966), 542; idem, “Беседничко песништво Гаврила Венцловића”, in: Oд барока до класицима, Српска
књижевност у књижевној критици, vol. 3 (Београд: Нолит 1966), 81-122; idem, Историја српске
“српско-словенски” language as it was preserved in the church tradition he

learned from his teacher, Kiprijan Račanin. But when he writes for the secu-
lar reader, especially when he composes “беседе” (homilies) in the manner of
a preacher, he employs the beautiful and pure “народни језик” (the language
of the ordinary people).5
Skerlić’s insistence on the presence of the common people’s language in Venclo-
vić’s texts has never been disputed by Serbian philologists, primarily because they
readily recognized a language that does not differ greatly from the modern Serbian
literary language they themselves use. This is probably the main reason why the
question of linguistic diglossia in Venclović’s texts has never been raised, much less
satisfactorily answered in Serbian philology. Precisely because of the appearance of
the common people’s language in Venclović’s works, scholars regard Venclović as the
turning point in the development of the Serbian literary language. He is seen as the
forerunner of Vuk Karadžić and Dositej Оbradović. He stands alone, and, “for half a
књижевности барокног доба (XVII i XVIII век) (Београд: Нолит, 1970), cf. all pages referring to Венцловић
on p. 516; idem, Гаврил Стефановић Венцловић (Београд: Српска књижевна задруга, 1972); idem,
“Венцловић о иконокластичким борбама у Византији”, in Сентандрејски зборник (Београд: САНУ,
1987), 59-75; Rolf-Dieter Kluge, “Неколико запажања о беседничком песништву Г. Ст. Венцловића”,
in Зборник за славистику, 15 (1978), 95-101; idem, “О српској књижевности 18. века”, in Српска
књижевност у књижевној критици, 28-41; Ирена Грицкат, “Језик књижевности и књижевни језик”,
20-24; Ђорђе Трифуновић, Примери из старе српске књижевности, Од Григорија дијака до Гаврила
Стефановића (Београд: Слово љубве, 1975), 160-62 and 193-195; idem, Стара српска књижевност
- основе (Београд: Филип Вишњић, 1994), 76-84; Челица Миловановић, “O изворима и књижевном
поступку Гаврила Стефановића Венцловића”, Зборник Матице Српске за књижевност и језик 29, no.
1 (1981): 27-42; 30, no. 1 (1982): 5-17; Јован Деретић, ”Мистификација око Венцловића и старе пое-
зије”, Књижевна историја, vol. IV-16 (1972), 705-22; idem, Историја српске књижевности (Београд
Нолит, 1983), 169-74; Димитрије Стефановић, “Напомене о синтакси и лексици у језику Житија све-
тог владике Максима од Гаврила Стефановића Венцловића”, Научни састанак слависта у Вукове
дане, vol. 20/1 (1990), 389-396; П. Радић and М. Ружић, “Из твробе девербативних именица у де-
лима Гаврила Стефановића Венцловића”, in Зборник за филологију и лингвистику, vol. 32/1 (1989),
93-101; Маријан Мишић, “Полемике о делу Гаврила Стефановића Венцловића”, in Свеске, vol. 15,
no. 72 (2004), 213-222; vol. 16, no. 73 (2004), 236-249; Павле Ивић, Српски народ и његов језик, 160-3,
166; idem, О језику некадашњем и садашњем (Београд – Приштина: БИГЗ – Јединство, 1990), 110;
idem, Преглед историје српског језика, 107,109, 112- 113; cf.also: B. Unbegaun, Les débuts de la langue
littéraire chez les Serbes (Paris: H. Champion, 1935), 21-25; L. Costantini, “A proposito della lingua di Gavrilo
Stefanović Venclović”, Ricerche slavistiche 14 (1966): 53-76; idem, Gli Annali del Baronio-Skarga quale
fonte di Gavrilo Stefanović Venclović, in Ricerche slavistiche, vol. XVI (1968-69), 163-190; Н. И. Толстой,
“Литературный язык сербов в XVIII в. (до 1780 г.) - Язык Гавриила Стефановича Венцловича”, in
Славянское и балканское языкознание. История литературных языков и письменность (Москва:
Академия наук СССР, Институт славяноведения и балканистики, Наука, 1979), 162-65; Rosanna
Morabito, “Gavrilo Stefanović Venclović”, in her Tradizione e innovazione linguistica nella cultura serba del
XVIII secolo (Cassino: Università di Cassino, 2001), 169-95.
5 Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, 171.
century is at the head of a dark period.”6 His texts are considered the beginnings of
the modern Serbian language. They indicate, “the ways in which the literary language
of the Serbian people would have developed in contrast to the ‘српско-словенски’
language, if there had been no interruption.”7
The question of the parallel use of Church Slavonic and the language of the
common people in Venclović’s texts was first raised by the eminent Slavist, Boris
Unbegaun. On the basis of Venclović’s own pronouncements regarding the use of
the people’s language in his numerous manuscripts—pronouncements that are, in
fact, more apologies than explanations by nature—Unbegaun concludes that, “for
Venclović the only literary language is Church Slavonic of the Serbian recension.”8
Unbegaun underscores this assertion by completely denying Venclović’s “ср’бскы”
the status and function of a literary language: “The ordinary Serbian language is used
only in homilies and cannot be regarded either as a (legitimate) written language or
even as a literary language.” The reasons for this are:
Venclović limits the use of the ordinary language to his homilies, which
were intended to be preached before country folk. His sole aim is for the peo-
ple to understand fully the language so that its complete instructional value
would be assured. Every time, or almost every time, that Venclović uses the or-
dinary Serbian language, he never fails to point out that he uses it for purely
practical reasons.9
Furthermore, whenever Venclović uses ordinary Serbian, “he uses the popular
lexicon as much as possible, not avoiding any words, not even German, Hungarian or
Turkish words (which are exceptionally numerous), and he does this without regard
for the literary quality of his language.”10 Yet, these reasons are neither sufficient nor
fully relevant for determining whether a certain linguistic code does or does not ful-
fill the function of a literary language. While a discussion of these reasons exceeds
the scope of this article, here I will focus on Venclović’s own conception of the liter-
ary language he was using, because that was precisely the conception that Unbegaun
attempted to define when he concluded that, according to Venclović’s own under-
standing, Church Slavonic was the sole literary language.
6 Ibid., 172.
7 Новаковић, Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога, 180.
8 “Church Slavonic of the Serbian recension or version” is used for the French term “le slavon serbe.”
See: B. Unbegaun, Les débuts de la langue littéraire chez les serbes, 21-24, quotation appears on p. 23.
9 Ibid., 23.
10 Ibid., 23.
In his study, The Language of Gavrilo Stefanović Venclović: General Questions, the
Italian Slavist, Lionello Costantini, continued the discussion begun by Unbegaun.11
Through careful analysis, Costantini questions Unbegaun’s interpretation of
Venclović’s programmatic pronouncements. In fact, he finds the pronouncements
deceptive. Costantini cannot accept that Venclović’s alleged transition to the spoken,
ordinary Serbian language was simply to make his homilies maximally understand-
able. Rather, Costantini finds that Venclović’s apologies derive from his stylistic form:
traditional Orthodox topoi that were adopted by the Račka school.12 Venclović’s in-
troductory formulas and explanations had the value of loci communes, and should in
no way be interpreted as interventions made on Venclović’s own initiative:
In any event, the same stylistic impact that the overall sentence structure
of [Venclović’s] pronouncements attains through its conciseness and incisive-
ness in the use of forms and stereotypical expressions inherited from a centu-
ries-old tradition is evidence that we are dealing here with something differ-
ent, something current, a design which should be kept in mind. What could
that “something current” be? It seems to me that the answer can be obtained
on the basis of consecutive words which constitute the discriminating criterion
for two different linguistic usages: Church Slavonic on the one hand, and the
common people’s language on the other.13
Costantini is right: we are faced with something new, something truly differ-
ent, something very current and, as I shall further demonstrate, something decid-
edly essential for the further development of Orthodox Slavdom and its linguistic
unity. This is not yet the developmental phase of the Education Movement led by
Dositej Оbradović, nor is it the Romantic epoch of Vuk Кaradžić. Both of these men
struggled for the exclusive acceptance of the language of the common people in
Serbian literature within the framework of secular culture. As Costantini accurately
points out, Venclović’s activity unfolded in an entirely different cultural and spiritu-
al atmosphere, characterized by the absolute supremacy of religious and ecclesias-
tical. Notwithstanding, his work has been mistakenly and repeatedly connected to
Оbradović and Кaradžić in Serbian philology down to the present.14
11
L. Costantini, “A proposito della lingua di Gavrilo Stefanović Venclović”, 53-76.
12 Ibid., 72-74.
13 Ibid., 73.
14 Ibid. 75. Costantini does not, however, enter into an analysis of Venclović's potential sources that, in-
cidentally, remain unknown and unexamined to this day.
In contrast to Unbegaun, who denies the value of a literary language to the peo-
ple’s language, Costantini, with great philological intuition, concludes the theoretical
portion of his analysis by stating:
... as defined in (Venclović’s) clear programmatic statement, the people’s
language is accorded the full right of existence directly alongside the liturgical lan-
guage; a certain state of bilingualism is proclaimed [emphasis added] in which
both of these linguistic modalities, [i.e. Church Slavonic and the people’s lan-
guage] are postulated not as precluding one another, but rather as correlatives
operating in a “symphonic” relationship. Within the confines of secular cul-
ture—even though we cannot ever be forgetful of the fact that we are facing
a fundamentally religious and ecclesiastical phenomenon here —the people’s
language is accorded the dignity of a “literary language”, without any implica-
tion that this fact means a break with tradition [emphasis added]. As regards the
practical part of the question, we can isolate two “languages” in Venclović’s ex-
tant texts: one of these languages is tied to the foundations of Church Slavonic,
the other to the foundations of the people’s language. However, due to the lack
of textual analysis of Venclović’s texts that could demonstrate to what degree
Venclović was dependent on his sources, it is difficult to arrive at a single clear
and well-rounded conclusion.15
Thus, Unbegaun and Costantini ultimately arrived at similar conclusions about
the relationship between the two idioms Venclović used in his writings. His “ср’бскы”
had the special function of clarifying the text and making the major literary medi-
um, “славенски”, i.e. Church Slavonic, more readily understandable. It was seemingly
able to follow Church Slavonic without tending to free itself and become separate.
Furthermore, for Venclović, “славенски” was the sole recognized literary language in
the full sense of the word.
Venclović seems to be neither the first nor the only copyist or writer during the
first decades of the eighteenth century who introduced Serbian vernacular into his
texts written in Church Slavonic. On the basis of Nikita I. Tolstoj’s short descrip-
tion of the language of Jerotej Račanin’s Путьшаствiе къ граду Iерусалиму (A
Travelogue to the City of Jerusalem), written in 1727 in the monastery of Velika
Remeta, in the area of the Fruška mountain, I have concluded that Račanin used the
same type of diglossic language as Venclović, similarly perceiving Church Slavonic as
15 Costantini, “La lìngua di Gavrilo Stefanović Venclović”, 75.

the sole literary language.16 Church Slavonic was also the only literary language for
the writers of the so-called “славеносербски” period, including Vikentije Ljuština17
at the end of the eighteenth century, and Milovan Vidaković in the first half of the
nineteenth century.18 As with all these writers, Venclović’s “ср’бскы” had a subordi-
nate function in relation to the “славенски” language, with its long literary and sacred
tradition among the Orthodox Slavs.
ILLYRIAN, THE COMMON LANGUAGE OF THE CATHOLICS

AND ORTHODOX IN THE HABSBURG MONARCHY
From a purely linguistic point of view, “ср’бскы” was indisputably an indepen-

dent linguistic system that differed structurally from Church Slavonic.19 In fact,
Venclović’s “ср’бскы”, as a literary form, was created entirely within the Roman
Catholic cultural sphere in the Western Balkans during the fifteenth and sixteenth
centuries under the name of “Illyrian.” For the sake of illustration, I will quote from
16 Тоlstoj’s description reads as follows:

Иерофей Рачанинский допускает в духе языка светских жанров сербской средневековой
письменности смешение разных подъязыков в одном тексте, иногда в одном слове или сло-
восочетании. В представлении Иерофея элементы подъязыков видимо воспринима-
лись как варианты одного языка. [bolding added]
See his “Язык Ерофея Рачанинского”, in Славянское и балканское языкознание. История
литературных языков и письменность, 161-62.
In my opinion, Тоlstoj’s interpretation of Jerotej Račanin’s conception about the literary language is
accurate. It is puzzling that he does not take into consideration Irena Grickat’s analysis of Račanin and
other travelogues writers’ language, although he cites her article (see my fn. 84). Račanin perceived
Church Slavonic and the common people’s language, i.e. the Serbian vernacular, as one and the same
language. My further analysis will prove that all the Eastern Slavic writers and copyists—as well as
Venclović—who introduced their vernaculars into Church Slavonic literature recognized “славенски”,
i.e., Church Slavonic, as the sole and sacred literary language.
17
L. Costantini, Slavo ecclesiastico e volgare nella Grammatika Italianskaja di Vikentije Ljuština, Studia his-
torica et philologica III, Sectio slavoromanica 1 (Firenze: Licosa editrice, 1976), 51-52.
18 L. Costantini, “Un capitolo della questione della lingua serba: Milovan Vidaković”, Ricerche slavistiche,
vols. 24-26 (1977-1979): 179-195.
19 Irena Grickat emphasizes: “На другом месту смо говорили о несродности српског и старосло-
венског језичког елемента, у области суфиксације, творбе сложеница одн. полусложеница, и у
синтакси.” See her: Актуелни језички и текстолошки проблеми у старим српским ћирилским спо-
меницима (Београд: Народна библиотека СР Србије, 1972), 28, fn. 20; Cf. also her work, “Jeзик књи-
жевности и књижевни језик, на основу српског писаног наслеђа из старијих епоха”, 24-32.
John Fine’s monograph, When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans, in which he
correctly describes the language of the Serbs living in Habsburg territory:
Many “Serbs” had also migrated into the Habsburg lands in the centuries
after the Turkish conquest of Serbia. We find people called ‘Serbs’ settled in the
Vojvodina, Srem, and Slavonia, where they had their own Church organiza-
tion, which was often under pressure from the political authorities to convert
to Catholicism or at least to accept Uniatism. Since the Serbs had their own
Serbian Church organization, the name ‘Serb’ was used with frequency for these
people. However, the local vocabulary used by and about the Catholic Slavs
also penetrated Serb communities. Thus, for example, Jagić uncovered texts
discussing the publication of their Church books in the 1770s, about them set-
ting up their own Illyrian printing press (1771) and talking about the govern-
ment decision, noted previously, from 1779 on language. In their discussion of
the matter and descriptions of the ruling, the Serbs noted that only Cyrillic let-
ters and Illyrian liturgical language (illyrica lingua lithurgica)20 could be used
in Church books, whereas in secular works and schoolbooks, the press would
utilize the popular Illyrian dialect (dialecto vulgari illirica) and Latin letters.
We find in 1794 that a Serbian Orthodox priest, Vikentije Ljustina, printed in
Cyrillic in Slavono-Serbski a 507-page Italian grammar for the use of Illyrian
youth (radi upotreblenia illyričeskija junosti). The local Serbs had come in this
case to call their language ‘Illyrian,’ distinguishing Church Slavonic (as liturgical
Illyrian) from everyday Slavic speech (as vulgar Illyrian). Thus, these Habsburg
20
The “Illyrian liturgical language” was the name of the language in which Croatian glagolitic litur-
gical books were written. Its existence began to be recognized as early as the post Tridentine period.
During the Council of Trent (1545-1563), only a few scholars conversant with the linguistic problems
were aware of it. It was the Bishop of Zara, Mutius Callinus, who remarked that: “in Dalmatia, the liturgy
is legitimately performed in the lingua Schiava antica.” He described “this old Slavic language” as “non è
volgare, e ma-terna di quei popoli, anzi è loro oscura, come quasi ai nostri idioti Italiani la Latina.” See:
Luka Jelić, Fontes historici liturgiae glagolitico-romanae a XIII ad XIX saeculum (Veglae: “Slavorum Litterae
Theologicae” Pragae, 1906), XV, 115. A tendency to emphasize the difference between the lingua vul-
garis and the liturgical language, i.e. lingua litteralis, appeared during the Council of Trent. In fact, the
function of Church Slavonic, the literary language of Orthodox liturgy, was assigned to the lingua litte-
ralis. Particularly after the foundation of the Congregatio de Propaganda fide in 1622, Catholic reform-
ers elaborated on the concept of the sclavonice antique and attempted to force the introduction of this
language into literary practice. The illyrica litteralis was intended to become a means for achieving the
Church union with the Orthodox. Thus, Rafael Levaković, one of the creators of lingua Illyrica litteralis,
attempted to transform it into a common pan-Slavic literary language. See fn. 30 for additional expla-
nation.
Serbs were calling their language by the same name that many of their Catholic
neighbors were using for theirs.21
Illyrian, i.e., “volgare illirico”, was the original idiom of Dubrovnik, also known
as “jezik slaveno-ilirički izgovora bosanskoga”, i.e. the linguagio bosnese, or volgare il-
lirico of the Counterreformation missionaries. Sante Graciotti convincingly explains
why the Bosnian dialect was selected to serve as the basis of the common Illyrian
language:
When the problem of choosing a dialect to form the basis of the common
Croatian literary language was raised in Dalmatia, none of the Dalmatian dia-
lects was selected, but the Bosnian dialect from the interior was promulgated
[to serve as the basis for such a common literary language.] After a century of
the splendid development of Dalmatian-Ragusan literature, this choice must
have seemed inadmissible; but one could already detect the reasons for such a
solution. From the beginning of the sixteenth century to the end of the seven-
teenth century, scholars put forward to justify it [the choice]: a puristic reason
- the Bosnian dialect was more authentic than any of the coastal dialects--, and
a political reason -- the Bosnian dialect was the most widespread and the most
comprehensible in the entire South Slavic area. Among other things, also no
one should forget that the Ragusan dialect was recognized as belonging to the
Štokavian-Ijekavian dialect of Bosnia to such a degree that it was perceived as
its offshoot; and sometimes one spoke explicitly about the languages of Ragusa
and Bosnia as one and the same language.22
21
John V. A. Fine, When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans. A Study of Identity in Pre-Nationalist
Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods (Ann Arbor: The University of
Michigan Press, 2006), 543. In the context of Fine’s explanation, it becomes fully understandable why, in
1773, Constantin Philippidi defined “славеносрпски” as the liturgical language of the Serbs, and called it
“iллyрiческо-славéно-сéрбский.” (Quoted from Толстой, “Литературный язык сербов в XVIII в. (до 1780
г.),” 170, fn. 29. Speaking about the language of the handbook, Ручная книга потребная магистром
иллирических неунитских малих школ в цесаро-кралевских государствах, published in Vienna in
1776, Dimitrije Kirilović says: “овај ‘илирически’ језик је црквенословенски, који је био у употреби
у то доба код велике већине наших писаца.” Clearly, Kirilović refers to Slavo-Serbian, i.e. Serbianized
Slavo-Russian (see fns. 65 and 66), which at the time performed the function of Church Slavonic and
was designated as illirica lingua lithurgica, i.e. liturgical Illyrian, in contrast to everyday Slavic speech, i.e.
vulgar Illyrian (see fns. 20 and 30 for additional explanation). Cf. Кириловић, Српске основне школе у
Војводини у 18 веку: 1740-1780 (Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија, 1929), 48.
22 Sante Graciotti, Il problema della lingua letteraria nell’antica letteratura croata”, in Ricerche slavistiche,
vol. 15 (1967), 123-164, the quotation appears on p. 127. As Graciotti further indicates, the first who prais-
es the high quality of Bosnian was the Benedictine monk, Mavro Orbini, from Dubrovnik. In his Il Regno
degli Slavi (1601), Orbini says: “Fra tutti i populi della lingua slava, costoro [li Bosnesi] hanno la più tersa
et la più elegante lingua; et si gloriano, ch’essi soli hoggidì, mantengono la purità della lingua slava. (Il
Regno de gli Slavi , 377).” Sante Graciotti, op. cit., 128. Also, after quoting extensively from the available
Under the influence of the Counterreformation, the Renaissance language of

Dubrovnik became, in subsequent centuries, the common, colloquial Illyrian lan-
guage, which was gradually adopted by the majority of South Slavic territories in the
central Balkans. It was also in wide use in the area of the Balkans occupied by the
Turks, that is, in Serbia, Macedonia and Bulgaria,23 and even in Constantinople.24 The
sources, Micaele S. Iovine says: “The reports in question often refer to the local Christian population
(whether Catholic or Orthodox) in terms of an Illyrian-Bosnian model, which will become a hallmark of
the theoretical pronouncements of the seventeenth and eighteenth-century philologists.Various com-
munities are referred to as di linguagio bosnese or di lingua Illirica.” See her “The ‘Illyrian Language’ and
the Language Question among the Southern Slavs in the Seventeenth and Eighteenth Centuries”, in:
Aspects of the Slavic Language Question, vol. 1, Church Slavonic - South Slavic - West Slavic, eds. Riccardo
Picchio and Harvey Goldblatt (New Haven: Yale Consilium on International and Area Studies, 1984), 101-
156, the quotation appears on p. 125.
23 For more about the use of the term “Illyrian” by Bulgarian Catholic missionaries, see Iovine, “The
‘Illyrian Language,’” 130-41. Cf. also: Ivan Dujčev, Il cattolicesimo in Bulgaria nel sec. XVII secondo (Rome:
Pont. Institutum orientalium studiorum, 1937); Evsebije Fermendžin, Acta Bulgariae ecclesiastica ab a.
1565 usque ad a. 1799, (Zagreb: JAZU, 1887); АБАГАР на Филип Станиславов Рим, 1651, Фототипно
издание, ed. Божидар Райков (София: Народна просвета, 1979), with a list of pertinent literature on
35-37. АБАГАР is a breviary written by the Bulgarian Roman Catholic Bishop of Nikopol, Filip Stanislavov,
printed in Rome in 1651. It was used by the Catholics from Chiprovtsi in the seventeenth century. The lan-
guage of the breviary is a specific mixture of Church Slavonic, Croatian (i.e. Illyrian) and Neo-Bulgarian el-
ements. See В. Пундев, “Сборникът Абагар от епископ Филип Станиславов”, Годишник на Народната
библиотека в Пловдив (1924): 289-337. In order to support my interpretation of Venclović’s “ср’бскы”
as Illyrian, I am listing the following additional works about the Serbian АБАГАР: Никола Радојчић,
“Српски Абагар”, Etnolog 4, no. 2 (1931): 187-211; Светозар Душанић, “Наш стари дрворез у Музеју
Српске православне цркве”, Багдала 13 (1971): 149-50. Душанић discovered a copy of АБАГАР writ-
ten by the priest Стефан Ликић in 1747, and another one written in Banja Luka at the end of the seven-
teenth century; Й Ерков, “Латински извори на Станиславовия ‘Aбагар’”, in Литературна история, vol.
II (София,1978), 60-68; Ирена Грицкат, “Језичка анализа јужнословенских абагара”, in Јужнословенски
филолог, vol XLI (1985), 35-64. Cf. also: Emanuela Sgambati, “Cultura e azione europea di un missionario
patriota bulgaro: Karsto Pejkič”, in Atti dell’ VIII Congresso internazionale di studi sull’alto medioevo, La cul-
tura bulgara nel medioevo balcanico tra oriente e occidente europeo (Spoleto: Fondazione Centro italiano
di studi sull’alti medioevo, 1983), 1-21; Josip Turčinović, Misionar Podunavlja, Bugarin Krsto Pejkić (1665-
1731), in Analecta croatica christiana, vol. 5 (Zagreb: Kršćanska sadašnjost,1973); Janja Jerkov, “Relazioni
delle visite apostliche e altri documenti sui Pauliciani bulgari del XVIII secolo”, First part in Ricerche slav-
istiche, n.s., vol. 4 (2006), 85-205.; Second part, ibidem n.s. vol. 5 (2007), 45-190.
24
M. Костић, Српски језик као дипломатски језик југоисточне Европе од XV-XVIII в. (Скопље, 1924),
quoted from Ивић, Преглед историје српског језика, 92.
Bлияние славянской культуры на турок было так велико, что сербский язык [=Illyrian]
получил в турецкой столице значение международного языка, на котором говорили в са-
мом султанском дворце. Итальянский историк первой половины XVI в. рассказывает о рас-
простанении в Константинополе различных языков. “При дворе султана, - пишет он - упо-
требляются разные языки; турецкий - язык государя, арабский - язык священного законода-
тельства Kорана; третье место занимает язык славянский - на нем, как на самом общеиз-
вестном, говорят янычары, четвертое место занимает язык греческий, речь константи-
wars between the Habsburgs and the Ottomans intensified the migrations of refu-
gees leaving the territories plundered and conquered by the Turks and settling in the
Croatian lands (Slavonia, Lika, Kordun and others). Fearing Turkish occupation and
oppression, an Orthodox Serbian population migrated to the free western area of the
Balkans, bringing about the creation of nuclei of mixed (Serbian and Croatian) com-
munities.25 Zoran Velagić cogently describes the activities of the Counterreformation
missionaries at the Frontier of Catholicism and Orthodoxy:
It is clear that the particular frontier location of Croatian authors led
them to write extensively about the Orthodox Church. These authors pro-
duced works in the vernacular that dealt exclusively with Orthodoxy. Moreover,
every larger catechism contained a section which specifically raised the ques-
tion of the “separated.” Catholic authors felt the need to teach their flock what
Orthodoxy was and what should be done if one came into immediate contact
with Orthodox believers. Sometimes they only wanted to inform their believ-
ers about the dangers of other denominations. However, other Catholic authors
wanted to create a common ground for achieving unity more easily. This was
the most important task for the Catholic polemicists at their frontier of faith.26
Missionaries of the Counterreformation specially developed and adapted the
Illyrian language for use by Orthodox Serbs from the sixteenth century onwards. At
that time, the Cyrillic alphabet was the preferred alphabet for the Illyrian language,
favored over Glagolitic or Latin characters.27 It suffices to mention that in the seven-
нопольцев и населения городов Греции.” На сербском языке обычно составлялись грамоты,

посылаемые от имени султана в Москву и в Молдавию. Значительное количество подобных
грамот занесено в копиях в книги Посольского приказа в так называемых “турецких делах.”
Mихаил Тихомиров, “Россия и южные славяне в XVI-XVII вв.” in his: Исторические связи России со
славянскими странами и Византией (Москва: Наука, 1969), 146-66, the quotation appears on 147.
25 “Although Croatia was largely Catholic, its Military Border was a heaven for Orthodox Serbs.” C.W.
Ingrao, The Habsburg Monarchy 1618-1815 (Cambridge: Cambridge University Press, 1994), 29.
26 Zoran Velagić, “The Croatian Author at the Frontier of Catholicism and Orthodoxy in Croatia”, in:
Frontiers of Faith. Religious Exchange and the Constitution of Religious Identities 1400-1750, eds. Eszter
Andor and István György Tóth (Budapest: Central European University, 2001), 89-97, the quotation ap-
pears on p. 97.
27
An anonymous author wrote a letter (on July 5, 1627 in Rome) to the Cardinal of the Propaganda de
fide:
Bona parte del mondo parla in quella lingua (la lingua illyrica), in particulare: li Boemi, Moscouiti,
Poloni, Rutteni, Traci, Serviani, Crovati, Dalmatini, Ragusei, Bosnesi et molti altri; sarà però necessario
che la translatione, che si farà possa esser intesa d’ogn’uno di questi.
Il carattere è di due sorti, l’uno si chiama Bucuizza e l’altro Chiuriliza; questa è universale e di que-
sta si servono li Moscouiti, Ruteni, Seruiani, Bosnesi et molti altri, et in questa offitiano li monaci di S.
teenth and eighteenth centuries, Rafael Levaković and his followers—Matej Karaman,
Vicencije Zmajević, Matvej Sović, Ivan Paštrić and others who were sponsored by the
Sacra Congregation de Propaganda Fide—introduced the lingua Illyrica litteralis into
Croatian liturgical texts in order to make this language conform as closely as possible
to the liturgical Ukrainian version of Church Slavonic.28 Catholic reformers and ac-
tivists were thoroughly acquainted with the linguistic development of the Orthodox
Slavs. Thus, the intensive endeavors of missionaries to advance the language led not
only to the augmentation of the Cyrillic alphabet but also to the graphic adaptation
for the specific sounds of Štokavian.29 Books were specially printed in this common
Illyrian language for the Serbs.30 Thus, the Cyrillic alphabet and the common people’s
language were modified to fit the phonological peculiarities of Illyrian literary ex-
Basilio di rito greco, e li Rassiani scismatici; e stampandosi in questo carattere si potrebbe sperar per
questo mezzo qualque frutto in detti scismatici, li quali volontieri leggerano l’opere nove uscite nel-
la loro lingua e carattere; et a questo hebbe risguardo la santa memoria di PP. Gregorio XIII. che fece
stampare qui in Roma il catechismo e Cannasio, a la fel. memoria del Cardin. S. Severina si hebbe par-
ticolar cura e premura molto in questo negotio e fù causa della salute di molti.
Evsebije Fermendžin, “Listovi o izdanju glagolskih crkvenih knjiga i o drugih književnih poslovih u
Hrvatskoj od god. 1620-1648”, Starine JAZU 24 (1891), 1-40, the quotation appears on p. 18.
See also J. Jurić, “Pokušaj ‘Zbora za širenje vjere’ god. 1627 da kod Južnih Slavena uvede zajedničko
pismo”, Croatica Sacra 4 (1934), 143-74; Вид Вулетић Вукасовић, “Ћирилица код присташа
римокатоличке цркве до свршетка XVIII в. у Босни и Далмацији...” Споменик СКА, vol. XXXV (1903),
117-25; J. Радоњић, Штампарије и школе Римске курије у Италији и јужнословенским земљама у XVII
веку (Београд: Српска академија наука, 1949), 1-147, especially 126; Olga Nedeljković, “Josef Dobrovský
and the Serbian Literary Language at the Turn of the Nineteenth Century”, Serbian Studies 1, no. 4 (1982),
3-19, especially 9.
28
P. Marko Japundžić, Matteo Karaman (1700-1771), Arcivescovo di Zara (Rome: [s.n.], 1961); Josip Hamm,
“Ruska redakcija u glagoljskim spomenicima”, Slovo 21 (1971), 213-22; Sante Graciotti, “Il problema del-
la lingua letteraria croata e la polemica tra Karaman e Rosa”, Ricerche slavistiche 13 (1965), 129; idem, “Il
problema della lingua letteraria nell’antica letteratura croata”, 148; Olga Nedeljković, “The Humanistic
Concept of Križanić’s Language”, Journal of Croatian Studies 31 (1990), 23-27.
29 Šime Budinić prepared parallel editions in Latin and Cyrillic for use among the Balkan Catholics and
Orthodox. See more about him and his writings in Šime Budinić, “Izabrana djela”, in: Planine, ed. Franjo
Švelec (Zagreb: Matica hrvatska, 2002), 309-422, with a list of Budinić’s editions and pertinent literature
about him on 327-30.
30
There existed a general tendency not only to write books for the Orthodox Serbs and Bulgarians
in this lingua illyrica litteralis, but also to identify this lingua antica illyrica with the Church Slavonic
language in which Orthodox books were written. For example, Father Rafo Levaković made such an
identification in his description of ‘My relationship with schismatic Bishop Maxim,’ where he said: “...
he [Bicshop Maxim] showed me some books written in Serbian [i.e., Cyrillic] letters in the lingua an-
tica illyrica, such as Bibles, Maenologies, Euchologies, Lives of Saint Fathers, and other ecclesiastical
books in the Greek rite.
pression.31 Having established the evident connection between Venclović’s language

and Illyrian, we must conclude that Venclović’s “ср’бскы” was completely unrelated
to Church Slavonic: it was neither modeled upon nor structurally connected to the
literary language of the Orthodox Slavs.
Common Illyrian became the language of Orthodox settlers who fled Turkish
territory and settled in the western parts of the Balkans, especially in the area of the
Military Border in Croatia and Slavonia. As has already been mentioned, Illyrian
was the generally accepted language in all the Croatian provinces. These provinces
formed part of the multinational Habsburg Empire, which also included Bohemia,
Moravia, Slovakia, Hungary and Slovenia. One should bear in mind that the Serbs
were never united in a single political territory inside the Habsburg Monarchy.
They were scattered and subject to different administrative systems.32 This said, the
Serbian Orthodox Church exerted a unifying power—it held both spiritual and po-
litical power over the Orthodox Christians33 under Ottoman rule, and endeavored to
Nedeljković, “The Humanistic Concept of Križanić’s Language”, 23. The quotation about Rafael
Levaković is taken from Evsebije Fermendžin, “O. Rafo Levaković i Vlasi u Hrvatskoj g. 1641.”, Starine 20
(1888), 27.
31
Mладеновић, “Слово Ђ пре Вука”, 159-62. Idem, “Обележавање гласова Ћ и Ђ у рукопису ‘Мач
Духовни,’” 113-24. Since there is no critical edition of Venclović’s manuscripts in general, and the manu-
script of the Spiritual Sword (Мачъ Духовный) in particular, upon which Mладеновић based his analysis,
one can only speculate whether the differences in the graphical representations of the letters ђ, ћ with
к, г, кiа, кiе, кю, ђа, ђе, ђи, ђю, ћа, гiа, ће, гiе, etc., could be assigned to Venclović alone. It seems plausi-
ble to assume that there were at least two if not three copyists involved in translating, though probably
only copying, the text of Baranovyč’s Мачъ Духовный to the manuscript assigned to Venclović (see the
six photocopies of the original text of the Spiritual Sword at the end of Mladenović’s article). At the end
of his description of manuscript No 92 (267) of the Spiritual Sword, Stojanović remarks: “На последњој
корици запис другом руком: Съписател книги сїе ест чстнѣиши отцъ Гаврїил їеромонах, капелан
Ћурски. 1736 году ноем. 8 (?)прочитах ю азъ свещенноїереи въ Будимскои вароши.” Стојановић,
Каталог рукописа и старих штампаних књига, 87. As already pointed out, without a critical edition of
Venclović’s texts, it is impossible to draw any reliable conclusion in this regard. Certainly, the creation of
the letters Ђ, Ћ and Џ that one encounters in Venclović’s manuscripts can hardly be assigned to Venclović
alone.
32 See Алекса Ивић, Миграције Срба у Хрватској током XVI, XVII, и XVIII столећа. Насеља српских
земаља (Суботица: СКА, 1923); idem, Миграција Срба у Славонију током XVI. XVII, XVIII столећа (Су-
ботица: СКА, 1926); idem, Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-
поморишке границе 1703 (Нови Сад: Издање Матице Српске, 1929); Адам Прибићевић, Насељавање
Срба по Хрватској и Далмацији (Виндзор, Ontario: Avala, 1955); Душан Поповић, “Узроци померања
српског народа из Србије у крајеве северно од Дунава и Саве”, in: Срби у Војводини. Од најстаријих
времена до Карловачког мира 1699, vol. 1 (Нови Сад: Матица српска, 1990), 96-109.
33
Preobrazba bizantskog pravoslavlja u srpsku narodnu religiju, posebna organizacija Pravoslavne

crkve, odnosi izmedju Crkve i države, sve je to odredilo ulogu Crkve u životu srpskog naroda za osman-
preserve the same privileges of the millet system34 in the Monarchy.35 Paul Pavlovich
explains the situation in which the Serbs found themselves thusly:
The rights and privileges which the Serbs had been granted upon entering
the Hungarian lands in the Austrian Kingdom had been considerable: [emphasis
added] they had been given a form of autonomy in their religious and educa-
tional affairs; they had been given the right to call and administer the church-
people assemblies, and had been promised the appointment of the Court’s ad-
visors for matters related to Serb affairs; a vague promise of separate territories
for Serb settlements had also been made, and a series of taxes had been adjust-
lijske vladavine. Ta se uloga protezala tako reći na sva životna područja pa je istovremeno osiguravala
isključivu duhovnu prevlast Crkve. Medjutim, to je bilo moguće samo pod turskom vladavinom, unutar
društvene situacije u kojoj su se onda nalazili Srbi.
László Hadrovics, Srpski narod i njegova crkva pod turskom vlašću, trans. Marko Kovačević (Zagreb:
Nakladni Zavod Globus, 2000), 121. In his book, Србија у време бечког рата 1683 -1699 (Београд: Нолит,
1976), 186, Gligor Stanojević characterizes the role of the Serbian Church as follows:
Монополишући сва црквена, а тиме и политичка права за себе, српска црква у Угарској
имаће пресудну улогу у друштвеном животу српског народа. Традиционализам српске цркве
као политичка концепција, која је и овом приликом дошла до израза, онемогућио јој је да са-
гледа низ нових проблема, које је време поставило пред српски народ. Иако је српска црква
иступила са својих уских сталешких позиција, она је била гаранција свести и идентитета
српског народа. Вером је српски народ у Војводини штитио свој идентитет, не само од ка-
толичанства и протестантизма, него је деломично остајао одсечен од великих токова
европске цивилизације.
34
Millet system is a term for the confessional communities in the Ottoman Empire. It refers to the
separate legal courts pertaining to ‘personal law’ under which communities (Muslim Sharia, Christian
Canon and Jewish Halanha law abiding) were allowed to rule themselves under their own system...
The word Millet comes from the Arabic word millah and literary means ‘nation.’ The Millet system of
Islamic law has been called an early example of pre-modern religious pluralism...
“Millet (Ottoman Empire)”, http://en.wikipedia.org/wiki/Millet_(Ottoman_Empire), (accessed March
16, 2011).
35
Bishop Isaac Djaković, as the Serbian negotiator with Leoplod I,
had succeeded tremendously in securing the right of Serb Church self-administration, in secur-
ing recognition of Arsenius’ Patriarchship and his overall position of leadership among the Serbs in
the Austrian Empire, in establishing the right to call assemblies which were to select only Serbs as
Archbishops, and in obtaining tax exemption for all the Serb churches and their lands; in exchange,
the Serbs had to swear loyalty to and accept recognition of Leopold as a hereditary ruler, as well as be
obliged to serve in military service. This original or initial set of privileges had been issued in August of
1690, and in ecclesiastical matters, the Serb Church head, in what is Voyvodina today, had been given
all the above rights as an ‘Archbishop of all the people who follow the Greek church service (mean-
ing Orthodox) in all of Greece, Rashka, Bulgaria, Dalmatia, Bosnia, Kosovo (Yenopolye), Hercegovina,
Hungary and Croatia.
Paul Pavlovich, The History of the Serbian Orthodox Church (Toronto: Serbian Heritage Books, 1989), 97.
ed and lowered in order to help the Serbs to quickly establish themselves eco-
nomically. It is interesting to note that these rights and privileges had covered
all the Serbs, those who had been long time citizens of the Austrian Empire as
well as those who had just arrived with the 1690 migration, and that these same
rights had applied to all parts of the Empire, whether it be Hungary, Croatia,
Slavonia, Lika, or elsewhere.36
Thus, in addition to the ecclesiastical, political and economic privileges Emperor
Leopold granted the Vojvodina37 church organization, the Serbian Orthodox Church
was free to promote education and culture, including the usage of language, books
and instructors. Until Empress Maria Theresa (1717-1780) came to the throne, ed-
ucation and culture were entirely in the hands of the church. The Orthodox clergy
regulated, approved and controlled all linguistic innovations, struggling to preserve
the Slavo-Serbian and Slavo-Russian cultural orientation of the Serbs.38 The cru-
cial question, then, is: why would the Orthodox Church have sanctioned the use
of Illyrian in Orthodox religious literature?39 This question becomes even more
36
Ibid, 107-08.
37 Vojvodina is an autonomous territorial community, located within the northern part of the Republic
of Serbia. It borders Hungary in the North, Romania in the East, Croatia in the West, and the Republica
Srpska entity in the South-West. It stretches over the Pannonian plain.
38
Дошавши у туђинску и иноверну земљу, од првог дана у верској опасности и без престанка
изложени великим верским гоњењима, Срби су осећали потребу да се што чвршће привежу
уз словенску верску и националну заједницу, и њима је изгледало да је усвајање рускословен-
ског језика једна велика гарантија за чување њихове угрожене народне и верске особености.
Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, 143.
39 The existing explanations of the presence of Serbian vernacular in Serbian ecclesiastical literature of
the seventeenth and eighteenth centuries are not convincing. Cf., for example, Павић’s “Неостварена
симбиоза два књижевна језика, или православна реакција на католичку противреформацију” in:
Историја српске књижевности барокног доба, where he says:
Укратко, као што је реформација морала изазвати католичку реакцију, тако је снажење
католичанства у противреформационим процесима морало изазвати, свуда и увек када је
долазило до контакта између источног хришћанства и католицизма, православну реакцију
на католичку противреформацију. Тако су средства која је западна црква преузимала од
реформације морала бити уведена и у методе православне цркве. Отуда појава употре-
бе народног језика у црквеној и другој књижевности код Срба у XVII и на почетку XVIII века,
што у крајњој линији као принцип није у потпуности одговарало ономе што се догодило у
реформацији. (28-32, the quotation appears on p. 29.)
Pavić even questions his own explanation in the last part of the last sentence. However, he tries to
clarify his idea further by saying:
Како на Западу, у процесима паралелним противреформацијским тежњама католичан-
ства, тако се и овде црква нашла између опасности да ослаби пред ефикаснијим верским
intriguing when one takes into account the fact that after 1690, having escaped the
Turkish yoke and settled in southern Hungary, the Serbs resisted all innovations that,
by their reasoning, threatened the Orthodox tradition.40 Like all the Orthodox in
general, they rejected all that was Latin and Catholic. Living in the Catholic Habsburg
Empire, the Serbs considered themselves religiously and politically oppressed.41 It is
ривалом или да, уводећи народни језик и популаришући догму, отвори врата различитим
импулсима апокрифних и чак паганских народних предања. Одлучивши се за ово друго, црква
је жртвовала део својих интереса и начинила неке уступке, којима данас имамо да захва-
лимо за даљи развитак и секуларизацију старог путописа. See his “Народни језик у служби
секуларизације путописа. (ibid., 316-19, the quotation appears on p. 316)
It is hard to accept the explanation Pavić proposed in his Историја српске књижевности барокног
доба. As an erudite scholar, well-known postmodernist writer, and knowledgeable literary critic, Pavić
did not fully understand the language problems of the Slaveno-Serbian writers in Hungary, in particu-
lar Venclović’s diglossia. Specialists of Slaveno-Serbian have not provided an adequate explanation of
Slaveno-Serbian and Venclović’s language either (see fns. 65, 66 and 86). The Serbian Orthodox Church
could never have introduced the Serbian vernacular into literary works or as the official language of the
Serbian Orthodox Church. One can speak even less about the secularization of the Serbian travelogue
genre during the seventeenth and eighteenth centuries. Such a westernized approach to the Orthodox
peoples in general, and to the Serbs in particular, implies a serious distortion of their linguistic develop-
ment. See fn. 86 about the language of the earliest travelogues among the Serbs.
40 The appeal Metropolitan Mojsije Petrović sent to Emperor Peter the Great in 1721, requesting
teachers and books from Russia, illustrates well the anti-Latin and anti-Catholic feelings of the Serbs in
Vojvodina. In it, Metropolitan Petrović describes the Catholic clergy as “владајушти нас”, “врази наши”,
“со всјаким лживим художеством (лажном вештином) труждајут сја да уловјат нас в мрежу убитија
нашега.” In a letter to Count Golovkin, chancellor of the Emperor, Metropolitan Petrović says that the
Serbs find themselves “међу љутим зверовима и противницима православне вере.” Furthermore, he
begs the chancellor to persuade the Emperor to send teachers to the Serbs as soon as possible “док нису
дошли горди и грабљиви вуци да пограбе овце, јер оружија немамо којим би им могли насупрот
стати.” Quoted from Поповић, Срби у Војводини, 382.
41
One should bear in mind that:
On the one hand, the Serbs had envisaged themselves as a separate political entity within the
Empire, a position which they thought they had attained with the guarantees and privileges grant-
ed to them by Emperor Leopold I [...] In the Austrian Empire, on the other hand, the Serbs had found
themselves in a multinational Empire, where Austrian and Hungarian parts of it predominated, and
where the Roman Catholic Church was the church of the Imperial Court. Ever since the fall of the Serb
state, the Church head had also assumed Serb secular leadership, and the natural tendency had been
to continue with that practice in the Austrian Empire as well. However, was it really realistic to expect
the Vienna Emperor to agree to this lessening of his temporal power in relation to Serbs, when that had
not been the case in relation to any other of the many national groups within the Empire? [emphasis
added] Much of the Voyvodina Serb story was to be a constant struggle to remain Serb and Orthodox
and not to lose the faith of their forefathers, the story which of course was to be repeated many times
over, among the Serbs of Slavonia, Bosnia and Hercegovina, Dalmatia, Lika, Kordun and Baniya.
Pavlovich, The History of the Serbian Orthodox Church, 107-108. Cf. also: Дејан Микавица, Српска
Војводина у Хабсбуршкој монархији 1690-1920. Историја идеје о држави и аутономији пречанских
sufficient to recall, for example, that they asked for books and teachers from Russia,
in order to avoid a complete break with their past tradition.42 The Slavo-Russian
cultural orientation of the Serbs demonstrates the strength of ties within the Slavic-
Orthodox community. These ties were just as strong at the end of the seventeenth
and the beginning of the eighteenth centuries as they were during the first centu-
ries when Christianity was adopted from Byzantium. My analysis reveals the Slavic
Orthodox community as an impressive case of a supranational, religious and lin-
guistic unity.43
Срба (Нови Сад: Stylos, 2005), with a list of pertinent literature; Славко Гавриловић, Из историје Срба
у Хрватској, Славонији и Угарској, XV-XIX век (Београд: Филип Вишњић, 1993), 7-157.
42 After the Fall of Constantinople in 1453, (when the Byzantine clergy had transferred their ecumeni-
cal ambitions from Constantinople to Moscow, proclaiming “Moscow - the Third Rome”), the Russians
were accorded the status of the models and leaders of the supranational Slavic Orthodox community.
From this context, it becomes clear why the Serbian Orthodox Church asked for teachers and books
from Russia to revive their literary activities in Vojvodina.
With the arrival in 1726 of the Russian teacher, Maksim Suvorov, Russian-type schools were found-
ed, with Russian books and instructors. The principal objective of these schools was to train clergy the
foundations of the Serbian educational system which were laid by Metropolitans Mojsije Petrović and
Vićentije Jovanović. After the departure of the Russian teachers, the development of education suffered
a setback, but recovered during the tenure of Metropolitan Pavle Nenadović.
Wayne Vucinich, “The Serbs in Austria-Hungary”, Austrian History Yearbook 3, pt. 2, (1967): 3-47, the
quotation appears on p. 41. Aлександар Младеновић, “Београдски митрополит Мојсије Петровић
(1713-1730) и почетак стварања српског књижевног језика новијег времена”, in Зборник за
филологију и лингвистику, vol.. XLVIII, 1-2 (2005), 77-84. Cf. also: Русско-сербские литературные
связи XVIII-начала XIX века, ed. Ю. Д. Беляева (Москва-Нови Сад: Институт славяноведения и
балканистики АНСССР, 1989); Рајко Л. Веселиновић, “Српско-руске везе крајем XVII и првих година
XVIII столећа”, in: Југословенске земље и Русија у XVIII веку (Београд САНУ, 1986), 15-38. Cf. the other
articles in the same edition; Vladimir Mošin”,O periodizaciji rusko-južnoslavenskih književnih veza, Slovo,
vol. XI-XII (1962), 13-125; I. Mokuter, “Русско-сербские литературные связи в XVIII веке”, in Studia slavi-
ca, vol. XVIII (1972), 1-29.
43
See more about Slavia Orthodoxa in Riccardo Picchio, “A proposito della Slavia ortodossa e del-
la comunità linguistica slava ecclesiastica”, Ricerche slavistiche 11 (1963): 8-9; idem, Slavia Orthodoxa
Литература и язык, eds. Н.Н. Запольская and В.В. Калугин (Москва: Знак, 2003), 3-47. Ol’ga B.
Strakhov aptly stresses that the South Slavs under the Turkish occupation hoped the Russians would
help them and eventually liberate them:
In the sixteenth and seventeenth centuries representatives of the southern Slavs who were under
Ottoman rule (e.g., despotitsa Angelina, the monasteries of Mt. Athos) actively promoted the idea of
Moscow as the only Orthodox center which retained religious independence...Russia seem to them
the country which retained the ancient piety (Древлее благочестие), able to a certain degree to pre-
serve and expand Orthodox, and first and foremost Byzantine, culture. That is, the Greeks themselves
were capable of supporting to one degree or another something akin to the notion of “Moscow the
Third Rome.” In many respects the appeal to Russia in their search for support—primarily material,
Investigating Venclović’s language in its socio-historical framework involves the

use of written documents as source materials. In order to define the officially recog-
nized Slavic language within the multilingual setting of the Habsburg Empire, I will
briefly present the usage of the terms Illyricum and Illyrian by Slavo-Serbian authors
living in Hungary and the Croatian lands. Recalling the Roman administrative title
of the ancient territory of Illyricum, Renaissance humanists in Italy and Dalmatia
applied the term “Illyrian” to the South Slavs and their language.44 While this is not
the place to explore the long and rich tradition of the Illyrian language, I would like
to briefly clarify its major function. It was developed as the popular language, “the
lingua commune nazionale”, of the South Slavs. The terms “Illyrians” and “Illyrian”
were used not only in reference to the South Slavic people and their language, but
also in reference to the ideology of so-called “Illyrism.” This ideology was incorpo-
rated into the political and defensive:
platform of the Post-Tridentine Counter-Reformational Catholicism ori-
ented towards institutional and dogmatic consolidation as well as to the pros-
elytistic expansion. [...] Counter-Reformational Illyrism [which] absorbed and
made use of modified elements of the Orthodox, above all the Serbian, histori-
cal tradition.45
but also spiritual—naturally arose from the conditions of cultural life in the countries of the Orthodox
East under the Turks.
See her, “Attitudes to Greek Language and Culture in Seventeenth-Century Moscovy”, 123.
An Italian author wrote the following:
Все народы Болгарии, Сербии, Боснии, Мореи и Греции покланяются имени великого князя
московского, так как они принадлежат к тому же самому греческому вероисповеданию и не
надеются, что их освободят от турецкого рабства чья либо рука, кроме его. (Тихомиров,
оp. cit., 154)
44 Bruna Kuntić-Makvić, “Tradicija o našim krajevima u antičkom razdoblju kod dalmatinskih pisaca XVI
i XVII stoljeća”, Živa antika 34 (1984): 1-2, 155-64. The best source and description of all the Renaissance
humanistic innovations and new approaches to the history of the South Slavs is Daniele Farlati’s Illyricum
sacrum (1751-1819), an ecclesiastical-historical work with a huge number of documents. More than a
hundred collaborators collected the archival materials, which were presented in three hundred sheets
and nine huge volumes for the Jesuit church historian’s opus magnum. Cf. also Ivan Črnčić, “Prilozi k raz-
pravi imena Slovjanin i Ilir u našem gostinjcu u Rimu poslije 1453. god.”, Starine JAZU 18 (1886): 1-164.
45 Cf. Zdenka Blažević has written the most important study on this topic, Ilirizam prije ilirizma (Zagreb:
Golden Marketing- Tehnička knjiga, 2008), 348. In it, she classifies Catholic Reformational Illyrism into
four distinct subcategories: Interconfessional, Franciscan, Curial-Habsburg and Dalmatian Illyrism. At
the end of her analysis (319-45), she includes Serbian Illyrism, which is clearly expressed in the ideologi-
cal and political program of Count Djordje Branković, especially in his Romanian Chronicle written in
1688. (Cf. Gheorghe Brancovici, Cronica Romȃnească, ed. Damaschin Mioc, trans. Marieta Adam-Chiper
(Bucharest: Editura Academiei Republicii Socialiste Romȃnia, 1987), and its Serbian translation: Ђорђе
If the Catholic counterreformers skillfully used Serbian elements for their po-
litical and religious purposes, Serbs living within the Habsburg Empire gradually
absorbed and adopted Illyrism. For example, Serbian leaders Djordje Branković and
Аrsenije III Čarnojević both fused the Serbian Orthodox tradition with analogous
Western models in order to make their national narrative transculturally legible.46
Zrinka Blažević has cogently defined this transconfessional and transnational modi-
fication of Illyrism as Serbian national Illyrism. Serbian Illyrism
found its strongest expression in the appropriation of the Illyrian appel-
lative and its gradual “nationalization.” When one considers the first,47 condi-
tionally designated as the confessional-theocratic political paradigm [of the
key figures of Orthodox hierarchy, Аrsenije III Čarnojević and Izaija Djaković],
the above-mentioned process can be followed in the modifications of the tit-
ulatures of Arsenije Čarnojević, Metropolitan in exile…48 Thus, after 1690,
Čarnojević changed the title inherited from the Middle Ages and added new
elements to it: “the Archbishop of the Eastern Church, the First Justinian”, “the
Metropolitan of all Illyricum”, and later he signed his title of rank mostly as
“The Slavo-Serbian Metropolitan.”49
Бранковић, Хроника Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије, ed. Јелка Ређеп, trans. Стеван
Бугарски (Нови Сад: Прометеј, 1994). An analysis of Djordje Branković’s Illyrism exceeds the scope of
my investigation. Branković was imprisoned in 1689 and could not have been responsible for the of-
ficial introduction of the Illyrian language in the ecclesiastic literature of the Serbs. It would be hard to
believe that the Illyrian language, i.e. the Serbian vernacular, could have appearance in Venclović’ s texts
without the knowledge of the key figures of the Orthodox hierarchy at the time.
46 Blažević, Ilirizam prije ilirizma, 352.
47
One can follow the second paradigm, i.e., the parallel tendency to transform from Illyrian to the
Slaveno-Serbian nomenclature in the preserved works of Djordje Branković. See more about it in
Blažević, Ilirizam prije ilirizma, 324-36.
48 Ibid, 324.
49
The full quotation from Arsenije III Čarnojević’s memorandum to Emperor Leopold I, which most like-
ly was composed by Count Djordje Branković, reads as follows:
Ultimatim, dum tandem aliquando inter duos potentissimos Monarchas, videlicet inter Augustiss-
imam Vestram Majestatem, et Turcarum Szultanum exoptata pax concludere videretur, cum patria no-
stra scilicet Slavo-Serborum, Bulgarorum, Rascianorum, Valachorumque una cum coeteris ditionibus,
regionibusque eidem annexis, quae sub nomine Slavo-Illyriae, maxime autem,quibus principatibus, ac
provinciis Primus Justinianus Imperator patriam Suam exornaverat, condecoraverat, amplificaverat,
Primam Justinianam, patriamque Suam esse denominaverat, comprehenduntur…
Славко Гавриловић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века (Београд: САНУ,
1990), 316. Since Metropolitan Arsenije’s memorandum to Leopold I is of the utmost importance, I will
provide the reader with Blažević’s translation of this quotation:
Venclović’s “ср’бскы” is of crucial significance for explaining the structure

and characteristic features of the Serbian common people’s language, i.e. сербски
прости iезикъ within the ideological framework of Serbian Orthodox Illyrism on
the territory of the Habsburg Monarchy.50 The transformation and appropriation of
Napokon, pošto se, kako se čini, izmedju dva najmoćnija vladara, naime Vašeg Uzvišenog Veličan-
stva i turskog sultana zaključi žudjeni mir, neka se pod našom domovinom, naime domovinom nas
Slavo-Srba, Bugara, Rašana, Vlaha, zajedno sa ostalim posjedima i područjima koja su joj pripojena,
shvaća sve ono obuhvaćeno pod nazivom Slavo-Ilirije, te ponajviše one kneževine i pokrajine kojima je
car Justinijan I uresio, uljepšao i proširio svoju domovinu, nazvavši je Prvom Justinijanom. (See p. 322)
Blažević gives an important explanation on p. 322, fn. 668:
Iustiniana Prima bio je službeni naziv katoličke Ohridske nadbiskupije, osnovane 1647. godine
u navodnom rodnom mjestu ‘ilirskog cara’ Justinijna, čiji je nesudjeni nadbiskup trebao biti Rafael
Levaković. Arsenijevo preuzimanje te titule izraz je ne samo njegovih legitimacijskih potreba nego i
nastojanja da odredi svoje jurisdikcijske ovlasti ‘prevodeći’ ih na katolički eklezijalnopolitički jezik. U
ovom slučaju ulogu interkulturnog medijatora imao je, čini se, despot Djordje Branković.
Usp. Nikola Radojčić, “Iustiniana Prima und Graf Georg Branković”, Südostforschungen 22 (1963), 312-335.
Blažević, Ilirizam prije ilirizma, 322. Aside from such a personality as Count Branković, Metropolitan
Čarnojević’s ecumenical ambitions in the Balkans expressed in the quotation above as well as in his tit-
ulatures could be best understood and interpreted in the context of the restoration of the Patriarchate
of Peć in 1557. It was an event of great importance for the Serbs, which helped the spiritual unification
of all the Orthodox (including the Bulgarians) not only in the Ottoman Empire, but in the entire Balkans:
Пећка патријаршија је у другој половини 16. века и у 17. веку заузимала већу територију
него за време Немањића, њене су границе биле шире и од самог Душановог царства, а и од
тадашњих оквира Васељенске патријаршије. Њу су признавали и Срби из јужних угарских
крајева. За нас су ови подаци важни због тога што су црква, и посебно Пећка патријаршија,
током целог тог времена формирале националну културу, идеологију и књижевност српског
народа, како су знале и умеле.
Грицкат, “Језик књижевности и књижевни језик”, 19.
Since the Ottomans had abolished the Patriarchate once again in 1766, Metropolitan Čarnojević
fought and received religious freedom from Emperor Leopold I, thus reestablishing the dominant po-
sition of the Serbian Orthodox Church among the Orthodox Balkan Slavs. However, his ecumenical as-
pirations were oriented towards much broader territories which would have included both the entire
Slavo-Illyria and all the principalities and regions of Justiniania prima i.e., of the Ohrid Archbishopric. See
more about “Serbian ecumenical imperialism” in Hadrovics, “Nacionalno poslanje srpske pravoslavne
crkve”,and “Patrijaršijska vanjska politika”, in his Srpski narod i njegova crkva pod turskom vlašću, 85-123;
Petre Guran, “Escatology and Political Theology in the last centuries of Byzantium”, in Revue des études
sud-est européennes, vol. 14, nos. 1-4 (Bucarest, 2007), 73-85.
50 The enormous topic of Serbian Illyrism has, for the most part, been woefully neglected in scholar-
ship. It can only be detected in the works of Serbian scholars. For example, Павић’s Историја српске
књижевности барокног доба contains an excellent description of Serbian Illyrism in general, as do his
works on Venclović’s numerous innovations and contributions to Serbian literature in the 1730’s and
1740’s in particular. The Croatian and Ukrainian baroque influences are cogently described in Pavić’s
writings and they represent the best parts of Pavić’s books. Even a short survey of them exceeds the
scope of my investigation. In regard to Pavić’s literary, aesthetic, philosophical, rhetorical, etc. description
Reformational Catholic Illyrism by the Serbs in Hungary were related to the expe-
rience of several centuries of migration in the areas of the Western Balkans. Taking
into consideration that Serbian Orthodox Illyrism represents an ideological modifi-
cation of Catholic Reformational Illyrism, whose missionaries sought to achieve the
confessional unification with the Orthodox, I would like to mention an important as-
pect that must have consciously or unconsciously contributed to the consolidation of
Serbian National Illyrism among the Orthodox Serbs in the Habsburg Empire. In this
regard, one must bear in mind that the formation of Orthodox Serbian confessional
identities and boundaries did not coincide with their political and cultural bound-
aries within the Monarchy. In everyday life, Serbs were subject to an administrative
and civilizational system marked by a powerful confessionalist Catholicism that em-
braced all spheres of public life. Despite the Serbian Orthodox Church’s efforts and
struggles to preserve the Orthodox faith and withstand the pressure to unify, the
clear-cut patterns of Serbian Orthodox confessionalism were challenged within the
of Venclović’s corpus of texts (cf. Павић’s “Предговор” in his Црни биво у срцу. Легенде, беседе, песме,
7-80), see Costantini’s friendly review of Павић’s Црни биво у срцу. Легенде, беседе, песме, in which he
correctly emphasizes: “...gli studiosi non hanno ancora determinato la genesi compositiva degli scritti
legati al nome di Venclović e non si è in grado di indicare se e quanto Venclović debba essere consid-
erato autore, e quanto invece traduttore, compilatore o copista di tali testi: Né ci risulta che tale indag-
ine sia stata compiuta da Pavić.” Ricerche slavistiche 15 (1967): 272-80, the quotation appears on p. 274.
Also cf. the critical remarks of Челица Миловановић in “О изворима и књижевном поступку Гаврила
Стефановића Венцловића”, 27-42. As a classical scholar and byzantinologist, Milovanović has skillfully
shed light on Venclović’s sources, and cogently indicated a number of weak aspects of Pavić’s overly en-
thusiastic evaluation of Venclović’s “revolutionary” contributions to Serbian literature and language. In
this regard, Venclović seems akin to someone like Francysk Skaryna (ca.1485-1540 or 1490-1551), who
received a Doctor’s degree in Medicine from the University of Padova in 1512 (for more on his works, see
the beginning of the third part of this study). As the first Byelorussian printer, Skaryna was undoubtedly
connected with the Counterreformers who composed, translated, appropriated and adapted numer-
ous texts to fit the ideology and needs of the Orthodox Slavs in the transconfessional areas of Ukraine,
Poland-Lithuania, Hungary and the Balkans. Most probably, Venclović was only a copyist who might
have recopied parts of the numerous manuscripts assigned to him (see the last part of fn. 29, and fn.
105). Without having a critical edition(s) of Venclović’s numerous manuscripts, it is impossible to make
any conclusion about either his literary competence or his knowledge of the Serbian language.
Serbian Illyrism can be detected in the writings of many Slavo-Serbian authors. For example, in
his “Рајићева Хрватска историја”, Nikola Radojčić speaks about Rajić’s specific South Slavic orien-
tation in his History: “Међу Хрватима Рајићевим савременицима, а може се мирне душе рећи, и
међу каснијим хрватским покољењима, није Рајићева Историја испунила намијењену јој мисију,
зближења свих Словена и сједињења јужних Словена.” Rad JAZU 222 (1920): 75-113, the quotation ap-
pears on p. 112. However, Ненад Љубинковић correctly detects the influences of Catholic Reformational
Illyrism (Mavro Orbini and Andrija Kačić-Miošić) in Рајић’s Историјa and Гаврило Ковачевић’s Cпев.
See his “Cпев Гаврилa Ковачевићa о Косовском боју, Историја Јована Рајића и идеје Андрије Качића
Миошића”, in: Јован Рајић. Живот и дело, ed. Марта Фрајнд (Београд: Институт за књижевност и
уметност, 1997), 108-18.
multinational Empire. Participating in the Catholic Habsburg state left an indelible

impact on the formation of culture among the Serbs in Vojvodina, impacting lan-
guage, literature and art. In order to make this aspect more tangible and concrete,
and avoid sweeping generalizations, I will now focus on examples of the deployment
of the terms “Illyricum” and “Illyrian”, which have been frequently misunderstood or
misinterpreted in scholarship.51
Metropolitan Arsenije III Čarnojević most probably was among the first to in-
troduced the term “Illyricum” in his title: “...Арсениј Черноевич Божијеју милостију
51
In his well elaborated article, “Покушаји бечке владе око увођења народног језика и правописа у
српске, хрватске и словеначке школе крајем 18. века”, in speaking about the attempts of the Vienna
government to introduce the vernacular and Latin script for the Serbs in schools outside the Orthodox
Church, Mita Kostić says:
То је рађено из чисто начелних културно-просветних разлога терезијанске школске поли-
тике да се почетна основна настава ради што бољег успеха заводи на народном језику сва-
ког народа у монархији; из скривених црквенополитичких разлога да се ради што бржег вер-
ско-културног нивелисања Срба и Хрвата књиге православних ‘Илира’ изједначе с књигама
католичких ‘Илира,’ и православни Срби одбију од Русије. [bolding added]
Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, vol. 17 (1937), 258.
Dimitrije Kirilović describes a special School Decree issued by Empress Maria Theresia as follows:
22. августа 1777. потврдила је Марија Терезија закон за школе у Угарској и у придруже-
ним јој покрајинама, под именом Ratio educationis totiusque rei literariae per regnum Hungariae
et provincias eidem adnexas. И овим законом је спроведено, да се у свим школама на које се он
односио, вршила обука на један начин и да су све те школе потпале под државни надзор.
Димитрије Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18 веку (1740-1780), 72.
In the introduction to her School Regulations, Maria Theresia says:
Da Wir unter andern Gegenständen Unserer landesmütterlichen Sorgfalt für das Wohl Unserer
lieben getreuen Illyrischen Nation den Unterricht der nicht unirten Illyrischen Jugend in denen
Trivial- oder Landesschulen, als einen der vorzüglichsten gnädigst ermessen, und dahero beschlossen
haben.. (Ibidem, 82) [bolding added]
Peter Herrity addresses the question of Serbian schools within the context of the same School
Decree, “Ratio educationis”, emphasizing that:
...only church books could be printed in Cyrillic, and that the “Illyrian” language (the vernacular
as used in Croatia and Slavonia), and the Latin alphabet had to be used in schools. This was, in
one way, a natural move on the part of the government to try and equate the Croatian and Serbian
populations on a cultural and linguistic level. [bolding added]
See his “Teodor Mirijevski’s Memorandum on Variants of Written Serbian (1782), “ in Зборник Матице
српске за филологију и лингвистику, vol. XXXIII (1990), 513-521, the quotation appears on p. 517.
The term “Илири” is used for the Orthodox and Catholic Slavs in the Habsburg Monarchy, and ac-
cordingly their language is called “илирски.” These terms are no longer clear today. For example, of
“Illyrisch” (see the full quotation and my explanation in fn. 59), Кsenija Maricki Gadjanski says: “Можда
је и “Illyrisch” требало да покрије целу словенску језичку област.” See her: “Јован Рајић о сродности
народа”, in: Јован Рајић. Живот и дело, 121.
православни Архиепископ Пекски и всјех Сербов и Болгаров и всего Илирика

патриарх…” [By God’s mercy, Arsenije Čarnojević, the Orthodox Archbishop of
Peć and Metropolitan of all the Serbs and Bulgarians and entire Illyricum].52 It was
also used to reflect religious administrative units as in the title: “Arxiepiskop pekskij
i vsex serbov, i bolgar, zapadnogo Pomorija, Dalmacii i Bosnii obeix storon Dunaja,
patriarx vsego Ilirika [The Archbishop of Peć, and of all the Serbs, Bulgarians, the
Western part of Primorje, both sides of the Danube river, the Metropolitan of all
Illyricum].”53 One finds an almost identical appellation of rank on the title page of
Hristifor Žefarović’s (1726-1753) Стематографiа, published in 1741 in Vienna and
dedicated to Metropolitan Арсеније IV:
СвҌтҌ́ишему и БлажeннҌ́ишему, господину Арсен ́ ЇЮ Четвер ́ тому,
Архiепис́ копу пекскому, всҌ́хъ Сер́ бовъ , Болгар́ Ѡвъ, запад́ наго Помор́ iа,
Далмац ́ iи,̓ Бос́ ны, ŐбоЮ
́ пол
́ у ДунаѦ́ , И̓ цҌ́лагѠ ИллѶ́рїка, ПатрЇар ́ ху
Господину МилостивҌ́ишему… (To the Holiest and the most Blessed Master,
Arsenije IV, Archbishop of Peć, and of all the Serbs, Bulgarians, the Western
part of Pomorije, Dalmatia, Bosnia, the both sides of the Danube river, and of
entire Illyricum, to the Metropolitan, the most Gracious Master…)54
Seeking to spiritually conquer Orthodox populations by creating a common lan-
guage comprehensible to all the South Slavs, missionaries in the service of Catholic
Propaganda created a huge corpus of texts written in Illyrian.55 I want to stress that
the term “Illyrian” was widely used not only in the Western parts of the Balkans for
52 Quoted from Стефан Чакић, Велика сеоба Срба 1689/90 и патријарх Арсеније Црнојевић (Нови
Сад: Добра вест, 1982), 364.
53
Quoted from Iovine, “The ‘Illyrian Language,’” 102.
54 Quoted from Павић’s Историја српске књижевности барокног доба, 49. In the framework of
Serbian National Illyrism, it becomes understandable why Žefarović’s Стематографiа represents a
free elaboration and translation of Pavao Ritter Vitezović’s (1652-1713) Stemmatographiae Illyricanae
liber primus authore equite Paulo Ritter (published in 1702). A new photocopied edition, Grbovi, biljezi
identiteta, trans. Ivo Banac, foreword Slobodan Prosperov Novak, contains descriptions of coat of arms
by Josip Kolanović (Zagreb: Grafički zavod Hrvatske, 1991), 33-130. Cf. also Павић, Историја српске
књижевности барокног доба, 48.
55 The literature on Catholic Counterreformers and their textual inspectors is enormous. Cf. Blaže-
vić, Ilirizam prije ilirizma. The basic guidelines are accurately described by Iovine in “The ‘Illyrian Lan-
guage,’”101-156; see also Slobodan Prosperov Novak, “Rano novovjekovlje: katolička obnova i prvo
prosvjetiteljstvo”, in: Povijest hrvatske književnosti, vol. 3, Od Gundulićeva Poroda od tmine do Kačićeva
Razgovora ugodnog naroda slovinskoga iz 1756 (Zagreb: Antibarbarus, 1999), 73-930. In his Историја
српске књижевности барокног доба, Pavić incorporates the works and activities of numerous mission-
aries of the Catholic Counterreformation as well as Baroque poets and writers of Dalmatia and Dubrovnik
who undoubtedly influenced the appearance of Baroque literature and its genres among the Serbs liv-
ing in Hungary during the seventeenth and eighteenth centuries.
the both Orthodox languages—“the просто-сербский езикъ”, i.e. volgare illirico,

and Славеннносербский, i.e., Slavo-Russian, used both as the liturgical language and
in secular writings, cf., for example, Ljuština’s Italian Grammar was written “общимъ
наречиемъ диалектомъ Иллирическимъ, обыкновено Славеннносербскимъ
назватимъ”)56—but also among the Serbs in Hungary in the seventeenth and eigh-
teenth centuries. For example, on the same title page of his Стематографiа, Hristifor
Žefarović signed his name as follows: “Христоф ́ оръ Жефар ́ овичъ ил̓ лѴ
̓ рЇко
рассІанс́ кiй общїй зѠ́графъ (Christopher Zhefarovich, Illyrian-Rashian artist, or ,
more precisely, Illyrian artist of Raška).57 In 1742, Žefarović also prepared Привилегiи
славномoу народoу iллирико-рассiанскому (The Privileges of the glorious Illyrian-
Rashian people), which the future Serbian Metropolitan, Pavle Nenadović, printed
in Vienna in the same year.58 One could also mention Zaharije Orfelin (1726-1785),
who, after quitting his teaching position, was an “архиепископско-митрополиjски
илирически канцеларист”,59 a clerk in charge of documents written in Illyrian, the
common language of the Catholic and Orthodox Slavs in the Habsburg Monarchy.
Discursively perpetuating its own rich ideological heritage among the Orthodox
within the Habsburg Empire, eighteenth-century Catholic Reformational Illyrism
56 Вikентie Лустина, Грамматiка Италiанская ради употребленiя Иллирическiя юности, собранна

Вiкентiемъ Лустина (Въ Вѣннѣ: При Стефанѣ Благородномъ отъ Новаковичъ, 1794), 502. Slavo-
Russian was officially introduced in Serbian literature during the first decades of the eighteenth centu-
ry. At that time, Slavo-Russian already contained some “проста мова” and displayed the property of a
diglossic situation. Slavo-Serbian authors, the majority of whom did master neither Slavo-Russian, nor
Russian, tried to emulate such a diglossic language by introducing elements of their spoken vernacular
instead of “проста мова” in unrestricted and arbitrarily fashion. Even in the historiographic works of
Jovan Rajić and Pavle Julinac, Slavo-Russian elements represent only ca 70 %, the remaining 30 % con-
tain a mixture of elements from the Serbian vernacular and Slavo-Russian or Russian (see Младеновић,
“Типови књижевног језика код Срба у другој половини XVIII и почетком XIX века”, 43-44). One deals
all the time with various degrees of admixtures in works of Slavo-Serbian authors. Therefore, I do not
use the term “Slavo-Russian” in describing texts of Slavo-Serbian authors, because one deals either with
Serbianiazed Slavo-Russian or Slavonized Serbian (see more about these terms in fns. 63 and 64). The
diglossic nature of Slavo-Russian conditioned the presence of various degrees of mixed elements of
Slavo-Russian and “прости сербски iезик”, depending on literary genres. Therefore, I do not make any
difference between the term Slavo-Russian and Slavo-Serbian in Serbianized Slavo-Russian texts; they
represent the same type of diglossia present in ecclesiastical handbooks and texts of the Vojvodina Serbs
in the eighteenth century. In my opinion, the most suitable and accurate term for such a language con-
sisting of Slavo-Russian (or Russian) and Serbian elements would be Slavo-Serbian.
57 See the illustrated title page by Zhefarovich in Павић, Историја српске књижевности барокног
доба, 49.
58 Новаковић, Историја српске књижевности, 185.
59 Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, 60-61.
was fused, absorbed, and widely accepted by many of Serbian Orthodox writers, be-
coming a kind of Serbian National Illyrism.60 Apart from Slavo-Serbian writers, the
term “Illyrian” was widely used on the official, administrative level. For example, “In
the report about the Monastery Kovilje, issued on August 13, 1777, made according
to the order of the Court Military Council, among other things, it is said about the
Monastery Kovilje’s Archimandrite, Jovan Rajić (1726-1801) the following: ‘Redet
und schreibt Illyrisch, Lateinisch, Teutsch und Hungarisch (He speaks and writes
the Illyrian, Latin, German and Hungarian languages),’”61 meaning that Rajić had a
good command of all four languages officially used in the Habsburg Monarchy. For
the sake of illustration, I will quote again from Iovine’s concise summary of the use
of the term “Illyrian” among Orthodox writers in Hungary:
A number of leading Orthodox Serbian writers in Vojvodina likewise re-
ferred to the literary language of their usage (i.e., the so-called slaveno-serbski)
as “Illyrian.” One of the earliest, if not the first, incidence of this equation ap-
pears in the title of a 1773 edition published by the press of Josif Kurtzbeck in
Vienna: Josif vtoryi imperatorъ rimskii. Na Illiričesko-slaveno-Serbskij jazykъ
prevedeno... (G. Mihailović, Srpska bibliografija XVIII veka, Belgrade, 1964: no.
111). In 1793 Giorgio Saller suggested in a letter to the Serbian Metropolitan
Stratimirović that his Vengerskaja grammatika be translated into “racki ili ilir-
ski”, a suggestion that was realized in the 1795 translation of Georgij Petrović
na slaveno-serbstěmъ jazycě [...]62
60
As already pointed out, Blažević successfully created the term, “Serbian National Illyrism.” See fns. 45-
49.
61 I quote from Марицки-Гађански, “Jован Рајић о сродности народа”, 121. She refers to Алекса
Ивић’s “Прилози за бијографију Јована Рајића”, Летопис Матице српске 256 (1909), 51-60. Illyrian,
Hungarian and German were the national languages of the Catholic and Orthodox Slavs, Hungarians
and Germans, while only German and Latin were the official literary languages of the Empire. In par-
ticular, German was the most prestigious language within the Empire; and the handbooks for the Serbs
were often written in both Serbian and German. (Cf. П. Ивић and А. Младеновић, О језику код Срба
у раздобљу од 1699 до 1804, in Историја српског народа, vol. IV, part 2, Београд: Српска књижевна
задруга, 1986, 84-5). Throughout entire period with Hungary alone, then together with Hungary with-
in the Habsburg Monarchy (1526-1867), and later within the Austro-Hungarian Empire (1867-1918),
Latin, as the official language in both Croatia and Hungary, played the role of an ethnicity shield. Later,
it became a nation protector. “Latin became a language of national self-assertion - in Hungary against
German, in Croatia against German and Hungarian.” See: Marianna D. Birnbaum, Humanists in a Shattered
World (Columbus: Slavica Publishers, 1986), 277. Latin also enabled Croatia to withstand the pressures
of Magyarisation. Cf. Hrvatska pisana kultura. Izbor djela pisanih latinicom, glagoljicom i ćirilicom od VIII do
XIX stoljeća, eds. Jospi Bratulić and Stjepan Damjanović (Križevci: Veda, 2007), 236.
62 Iovine, “The ‘Illyrian Language,’” 104.
One should also mention two examples of the identification of the term
“Illyrian” with the popular language of the Vojvodina Serbs. In 1779, a decree
of the Austrian government restricted the use of Cyrillic and Church Slavonic
to the confines of the church and ordered the introduction of the popular lan-
guage and the Latin script into the schools, textbooks and other secular pub-
lications: alii vero libri scholastici et profani dialecto vulgari. illyrica cultiori et
characteribus Latinis typis excudantur (Kulakovskij, Vuk Karadžić, Moscow,
1882: 186). The Vojvodina historian, Jovan Rajić (1726-1801), in the chap-
ter entitled “O dialektě slavenskomъ [About the Slavic dialect]” in his Istorija
raznyxъ slavenskixъ narodovъ, najpače že bolgarъ, xorvatovъ, i serbovъ…
[History of the various Slavic peoples, primarily the Bulgarian, Croatians and
Serbs], (Vienna, 1794-1795) explicitly declares: “Illiričeski, to jestь prostoe
narěčie, ili dialektъ serpskii vъ světskixъ dělěxъ upotrebljaetsja.” Rajić de-
scribes the Illyrian language as “Illyrian, that is the ordinary people’s language
or Serbian dialect or vernacular which is used in secular writings. [...]63 [em-
phasis added]
The “Illyrian Slavs of the Roman rite, since they completely rejected
both Old Slavic and the Slavic letters (jako narěčie drevnee, tako i pismena
Slavenskaja), were left with only the simple speech (dialektъ prostij [i.e., the
vernacular]) which they called Illyrian and… Roman letters.’”64
On the basis of both Rajić’s own statements on current languages among the
Serbs, and existing descriptions of his writing, one can conclude that he was high-
ly aware of the functions of both languages,65 cлавяно-cербский (or cлавяно-
63
Ibid, 105.
64
Ibid, 148. “Rajić 1823, I: 57. (All citations from Rajić’ s History have been taken from the second edi-
tion, Istoria raznyxъ slavenskixъ narodovъ naipače že Bolgarъ, Xorvatovъ, i Serbovъ.... 4 vols, 2nd ed. (Buda,
1823).” Iovine, “The ‘Illyrian Language,’” 150, fn. 6. Cf. also Peter Herrity, “Teodor Mirijevski’s Memorandum
on Variants of Written Serbian (1782)”, 515-17
65
Јовану Рајићу је јасна одређена функционална раздвојеност славенског и српског народног

језика [Rajić never uses the latter without the adjective “прости”: “просто серпско нарјечије или
диалекат”, or “прости сербски језикъ” in order to preserve its relation to the other Orthodox ver-
naculars, the so-called “проста мова” of the Ukrainians, or “простое слово” of the Russians,
etc.] у писаној речи...Ове функционалне подвојености славенског и српског народног језика
(славеносрпског) Ј. Рајић се придржавао у својим текстовима.
Александар Младеновић, “Језик у текстовима Јована Рајића”, Јован Рајић. Живот и дело, 128. I
find the terminology of the last sentence confusing. In my opinion, “српски народни језик” should not
be identified with “славеносрпски.” Mladenović treats the language of Zaharija Оrfelin (1726-1785) in
the same way: “[Орфелин] пише и штампа на сопственом језику који би за Србе требало да буде,
свакако, српски или, како се онда чешће звао, славеносрпски језик.” See his Славеносрпски језик.
Студије и чланци (Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 1989), 93. One finds the same iden-
tification of “cлавяно-cербский” with the “српски народни језик” in almost all works of Младеновић.
He insists that “… славеносрпски језик тада није био једини књижевни језик, да је у тој служби био и
народни језик.” Cf., for example, “Стање и проблеми у проучавању књижевног језика војвођанских
Срба у предвуковској епоси”, Књижевност и језик, vol. XVI/ 3 (1969), 228-35, the quotation appears on
233. Speaking about the Slavo-Serbian language in the decades before Vuk Karadžić, Anna Kretschmer
correctly points to the problematic term “narodni jezik”, for which there is no clear-cut definition in
scholarly works on the Serbian pre-national language: “Управо у интерпретацији схватања језика у
прошлим епохама треба да будемо особито опрезни у опхођењу с појмом ‘народни језик.’ Наше
разумевање ’народног језика’ ни у којем случају не смемо да поистовећујемо с појмом ‘наш језик’ и
сличним.” (See her “Српски књижевни језик у деценијама пре Вука. Jезичка анализа славеносрпских
текстова: проблеми и могућности”, in Научни састанак слависта у Вукове дане. Реферати и
саопштења, vol. 17/2 (Београд: Међународни славистички центар, 1987), 145. In order to avoid this
kind of terminological confusion, it seems to me useful to deploy the terminology used by Unbegaun
for describing texts written in Slaveno-Serbian. He astutely and accurately defines the linguistic situa-
tion among the Serbs in Vojvodina as follows:
L’histoire de la langue littéraire des Serbes au XVIIIe siècle se ramène, nous l’avons vu, à la lut-
te entre le slavon et l’idiome parlé ou, plus exactement, entre une langue écrite à base slavonne et
une langue écrite à base serbe. Entre les deux aspects extrêmes, le slavon pur et le serbe des paysans,
qui, l’un et l’autre, sont relativement rares dans la littérature du XVIIIe siècle, il y a toute une gamme
de solutions intermédiaires. Quelque hybrides que soient parfois ces solutions, on ne peut parler de
mélange qu’en partant de la notion du style, car, du point de vue linguistique, on peut discer-
ner presque toujours soit un slavon serbisé, soit un serbe slavonisé, et rares sont les cas où nous
avons affaire à une véritable langue mixte. Ce schéma est troublé par deux facteurs complémentai-
res: d’une part, le slavon n’est pas resté identique à lui-même durant tout le XVIIIe siècle: il nous appa-
raît d’abord comme un slavon serbe qui, plus tard, cède la place au slavon russe; d’autre part, ce qu’on
appelle le slavon russe n’est le plus souvent qu’un russe slavonisé, et certain écrivains ont même tenté
d’introduire dans l’usage le russe pur et simple comme langue littéraire des Serbes...
Ainsi la différence entre le slavon et le serbe, qui est, pour nous, d’ordre génétique, n’etait,
pour les hommes du XVIIIe siècle, que simplement chronologique: le slavon leur apparaissait comme
l’ancêtre direct du serbe, et tel d’entre eux, en se servant du slavon russe, croyait écrire un serbe ar-
chaïsant. [bolding added]
Ungebaun, Les débuts de la langue littéraire chez les Serbes, 14-15.
I would like to clarify Unbegaun’s two literary idioms a little bit further by emphasizing that: 1.
Serbianized Slavo-Russian was not easily comprehensible to Slavo-Serbian authors who did not study
in Russia and did not fully (very often even partially) master it. Therefore, it was exposed to quick chang-
es depending on knowledge, choices and preferences of individual authors. 2. Slavonized Serbian dis-
played a status of a normalized language (its syntax was based on Illyrian, i.e., the Serbian vernacu-
lar). Outside the literary sphere of Slavo-Serbian authors, Slavonized Serbian was used without any of
Slavo-Russian elements. Under the name of the so-called “народни језик”, it existed in the form of the
multifunctional and polyvalent vernacular deployed in all spheres of verbal communication in every-
day private and public life of the Serbs in the Habsburg Monarchy. The application of Unbegaun’s two
terms, Serbianized Slavo-Russian and Slavonized Serbian, seems to be precise and correct because
they fully clarify the presence of two independent, genetically different, literary languages in texts of
Slavo-Serbian authors, thus accurately describing the linguistic situation among the Vojvodina Serbs.
Slavonized Serbian conveys the exact meaning of the linguistic code for which Mladenović uses inter-
pоссийский or pоссийский)66 and иллирический or the “простоiе наречiе или
changeably “народни језик” or “славеносрпски”. Otherwise Mladenović is absolutely right when he in-
sists on the existence of two types of literary languages among the Serbs in Vojvodina:
С овим делима поменуте двојице писаца [Rajić’s “Бој змаја с орлови” and Emanuil Janković’s
translations of Goldoni’s “Терговци” and his other translations from German] упоређивати,
међутим, текстове писане славеносрпским језиком, био би поступак унапред осуђен на не-
успех, јер су славеносрпски и народни језик у предвуковском периоду код Срба постојали
као два типа књижевног језика чија је употреба сваког од њих била посебно условљена.
[bolding added]
See his “Неколико мисли о српскословенском, рускословенском и славеносрпском језику”, in:
Славеносрпски језик, 144-145. Leaving aside the discussion about two different literary languages,
whose usage depended on literary genres, Mladenović’s conclusion that the Serbs had two literary lan-
guages in the pre-Vukovian period is of crucial importance for the correct understanding of the history
of the eighteenth and nineteenth centuries Serbian pre-national linguistic and literary development.
66 Most scholars agree that cлавяно-pоссийский not only became the language of the Serbian
Orthodox Church, but that it also replaced “српскословенски”, the Srbuljski, i.e. Serbian Church Slavonic.
In the course of an active process of interaction with the “прости сербски језикъ”, cлавяно-pоссийский
gave origin to the linguistic phase well-known under the name of cлавяно-cербский. (See more about
“прости сербски језикъ” and “проста мова” in the third part of this paper.) Specialists of Slavo-Serbian
have described it as a language without “codified forms, its form varied from author to author. Each
writer combined Russian Church Slavonic [= Slavo-Russian] and vernacular Serbian features in accor-
dance with his own knowledge, taste and inclination.” See Herrity, “Teodor Mirijevski’s Memorandum”,
513-514. Slavo-Serbian is perceived as “the amalgamation of heterogeneous elements… combined in
individual word forms, sentences as well as paragraphs.” Albijanić, “The Creation of the Slaveno-Serbski
Literary Language”, 489. Cf. also Costantini, “In merito alla influenza russa sulla lingua letteraria serba nel
XVIII secolo”, Ricerche slavistiche 15 (1967), 165-187; idem, “Sullo ‘Slavjanoserbski’ (Stato della questione e
prospettive di ricerca)”, Ricerche slavistiche 20-21 (1973-1974), 195-203; Ирена Грицкат, “У чему је значај
и какве су специфичности славеносрпског периода у развоју српскохрватског језика”, Зборник за
филологију и лингвистику 9 (1966): 61-66. See also her “Joш нека питања у вези са славеносрпским”,
Јужнословенски филолог, vol. XLIII (1987), 111-117. All these authors are correct in regard to the vari-
able mixture of phonetic, morphological and lexical elements present in both types of languages,
Serbianized Slavo-Russian (or Russian) and Slavonized Serbian. However, both of these languages had
their fixed literary norms and conventions, based on two different types of syntax; both of them func-
tioned as two independent linguistic systems, with their autonomous literary dignity.
Славяносербский in the form of Serbianized Slaveno-Russian, as well as cлавянобългарский,
cлавянороссийский and pоссийский were used in the same function as Church Slavonic, the major lit-
erary medium of the Orthodox Slavs, while Slavonized Serbian was increasingly perceived as the “прости
сербски език”, i.e. “србски народни језик”, in Mladenović’s terminology. Slavonized Serbian found its
best expression already in the works of Orfelin, Rajić and Vasilije Damjanović in 1760s and somewhat
later in Dositej Obradović’s writings (see Mладеновић, “Славеносрпски књижевни језик- почеци и
развој”, in his Историја српског језика. Одабрани радови, 184-202). Diglossia of the Orthodox Slavs was
precisely defined by the two parts of the compound term: cлавяно + cербский, болгарский, российский,
etc. As already pointed out, after the Fall of Byzantium, the Russians became the spiritual leaders of the
Slavic Orthodox community. This explains why, during the seventeenth and eighteenth centuries, the
renewed form of Church Slavonic, the so-called Slavo-Russian (cлавянороссийский) became an inter-
slavic cлавѣнский. Slaveno-Russian often appeared in the form of a Slavonized Russian, or pure Russian;
дiалектъ сербски.”67 While the first—древни славенски, всiем опшчи, иначе

називаiеми церковни” in the form of славяно-российский, российский or славяно-
сербский—prevailed in Rajić’s theological and historical works,68 he used the sec-
ond—which he unmistakably designated as “сербски прости језик” or “простоiе
серпскоiе наречiе”—to clarify his ПроповҌди на цҌлы годъ сербскимъ простимъ
и валахїйскимъ језикомъ (Sermons [preached] in the Simple Serbian and Romanian
Vernaculars, Беч, 1793) just as Venclović had done fifty or more years before.69 Both
all three varieties performed the function of славѣнский in the same way as classicizing Greek, the so-
called ‘Byzantine Schriftkoine’ and some other languages of learned texts had the function of a high
variety used interchangeably in Byzantine and Post-Byzantine diglossic texts. (See the literature about
Byzantine diglossia in fn. *). Thus, in the eighteenth and nineteenth centuries, российский was used in
parallel to славянороссийский among the Serbs and Bulgarians in the same function of славѣнский (cf.
Karl Gutschmidt, “O роли церковнославянского языка в формировании современных болгарского
и сербского литературных языков”, Вопросы языкознания, vol. VI, 1969, 73).
The second part of the above mentioned compound term, сербский, болгарский, российский,
etc., marked the introduction of elements of the common people’s speech, which were mixed with
славѣнский, as Unbegaun has cogently pointed out, only on a stylistic level (see his full explanation in
fn. 63). There is no synthesis between these two linguistic forms. It is rather a kind of the Slavo-Serbian
cohabitation (in Serbianized Slavo-Russian texts), a specific phase of linguistic diglossia which was in-
troduced within the traditional system of the supranational cлавѣнский that remained the sole literary
language of all the Orthodox communities, except among the Serbs who had the two distinct literary
languages at the time: Serbianized Slavo-Russian and Slavonized Serbian, i.e. Slavonized Illyrian. (see the
explanation in fn. 63). The language problem among the Serbs in Vojvodina cannot be fully addressed
in this study, but also cannot be avoided. My further analysis should reveal why the common people’s
language was introduced in the still-medieval, ecclesiastical texts of the Orthodox peoples.
67
See the explanation in the previous paragraph and fns. 61 and 62.
68 Clearly, Jovan Rajić’s language—which includes his theological, historical, and literary writings—is
not the subject of my study. I quote here his accurate description of Illyrian in order to corroborate my
explanation of the Illyrian language, whose presence has been ignored for the most part by the special-
ists of eighteenth- and nineteenth-century Serbian literature and language. See, for example, the col-
lective work: Јован Рајић. Живот и дело, which contains several articles devoted to Rajić’s language.
69
The title is quoted from Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, 155. Novaković correctly inter-
prets Rajić’s intentions:
Без сумње је његова [Рајићева] мисао била, да се мимо све остале црквене књиге проповеда
у црквама народним језиком, онако исто, како је пре њега јеромонах Гаврило у почетку века
оглéдао. Још у двема беседама његовим, преведеним с руског 1764. и штампаним исте године
у Млецима, језик је доста народни, а много више у великом зборнику Собранiе разныхъ
недѣлныхъ поученiй въ трехъ частехъ по особъ состоящиее штампаном у Бечу 1793. год.,
који је опет покупљен из разних руских писаца.
Новаковић, Историја српске књижевности, 189.
authors used the same type of diglossic language, and both perceived “славенски”
as the sole literary language.70
Last but not least, before discussing the synchronic linguistic situation among
the other Orthodox nations, the stunning appearance of Venclović’s “ср’бскы”—in
the form of contemporary Serbian only three decades after the Great Migration of
the Serbs to southern Hungary in 1690—must be addressed. Many of the scholars
who have investigated Venclović’s writings have admired the tight organization and
thorough homogeneity of his literary language. It emerged fully developed in his
translations of East-Slavic original texts side by side with Serbian versions of Slavo-
Russian or Slavo-Ruthenian.71 Venclović’s “ср’бскы” represents a real puzzle, which
requires additional elucidation.
Venclović used his “ср’бскы” extensively in his numerous manuscripts in an ex-
ceptionally elaborate form. Such a sophisticated idiom could not have emerged over-
night. The introduction of a new type of language, the so-called “прости ср’бскы
iезикъ”, into the Serbian liturgical and ecclesiastical literature of the 1730s and 1740s
presupposes previous canonization based on written or translated texts. There must
have been a preexistent feeling of identification on the part of a sizable speech com-
munity of Serbs of ethnic or political cohesion. The formation of a new literary lan-
guage must also have included a combination of factors including economic pressure
from an emerging middle class or intelligentsia, cultural prestige, and monarchic or
religious authority.
70 A hundred years ago, Vladan Јovanović accurately described the “ср’бскы” in Venclović’s sermons as
follows: “И ако у овим његовим беседама језик није потпуно чист народни него је јако измешан са
црквеним, будући да је он био црквени човек...ипак је његов језик први покушај да се и народном
језику да право да уђе у књижевност.” In: Дијалектолошки зборник С. К. Академије, vol. 2 (1911), 113.
In my opinion, Venclović’s language clearly belongs to Slaveno-Serbian, and, in its essence, does not dif-
fer from Rajić’s Slaveno-Serbian. I would like to use this opportunity to thank Dr. Boris Bulatović for pro-
viding me with copies of Јоvanović’s work that represents a bibliographical rarity today.
71
For example, Ivić praises Venclović’s “ср’бскы” as follows:
Својим огромним познавањем српског народног говора, он је далеко надмашио све друге
писце пре Вука Караџића. Када би му затребало, он је очигледно и сам стварао речи, али је
то чинио са толико језичког дара да је данас често немогуће поуздано одвојити његове кова-
нице од израза које је могао чути у народу. Имамо разлога да зажалимо што се у данашњем
књижевном језику не налазе многе од Венцловићевих речи. Уосталом, и његова реченица је раз-
новрсна и нијансирана, кадра да понесе и сложене мисаоне садржаје. Наравно, и снага његовог
израза много дугује Светом писму, а осим тога, и нарочито, великим црквеним беседницима,
изворним ауторима његових списа. Ипак, изнад свега тога стоји његов сасвим изузетан та-
ленат за реч. Као градитељ књижевног језика, он је један од највећих међу српским писцима.
Преглед историје српског језика, 112.
The majority of these factors were not yet present in the first decades of the eigh-
teenth century among the Serbs living in Vojvodina. First of all, they had to adjust to
the local customs and cultural preferences of the other nationalities of the Monarchy.
The Serbs of Vojvodina (or any other western Balkan province) never had political
independence, before or after the migration of 1690. Nevertheless, despite the fact
that they had no possibility of uniting in a single, autonomous and political entity
within the multinational Habsburg Monarchy, they embarked on a new course of lin-
guistic and cultural development. As mentioned above, the Serbian Church did foster
Slavo-Russian or Slavo-Serbian in its schools, however, the local, pre-national culture
of the Serbs in Vojvodina had no literary language sui generis.72 There was no literary
language for whose cultivation and exploration the Serbs as a whole, through their
schools and publicly supported institutions, assumed moral and fiscal responsibility.
Even taking into consideration exceptional individual interventions—for example,
those of Dositej Obradović or Vuk Karadžić—the full consolidation and introduc-
tion of a Serbian literary language based on an exclusively Serbian vernacular in a
socio-linguistic context wherein cultural, literary, religious, political, social and eco-
nomic forces at play loomed large would have taken much longer than was the case
with the development of the Serbian literary language in Vojvodina.
The Serbs, in fact, used Slavo-Serbian for only a brief period of time—approxi-
mately 70 years. During that time, they not only progressively Serbianized Slavo-
Russian texts, but also increasingly implemented a wide range of vernacular forms
in Slavonized Serbian texts, reducing Slavonized elements to a minimum or writing
almost without them.73 There is no doubt that the introduction of Slavo-Russian
72
Here I have in mind a potential literary language based on an exclusively Serbian vernacular—a kind
of Serbian Schiftsprache—which as such did not exist among the Serbs in southern Hungary in the eigh-
teenth century. By definition, the literary language of any nation is always written in contrast to dialects,
which can be either spoken or codified in the form of a dialectal literary or written language. The latter is
usually called a standard variety of a major, national Standard language (for example, Standard French,
German, Serbian etc.). A literary language is spoken on the basis of the way it is written. It functions in
both written and spoken form and is always the result of collective creative activity. See, for example,
Ulrich Ammon, “Language - Variety, Standard Variety - Dialect”, Sociolinguistics 1 (1987): 316-35. Cf. also:
John H. Fisher, “European Chancelleries and the Rise of Standard Written Languages”, http://www.illino-
ismedieval.org/ems/VOL3/fisher.html (accessed June 29, 2011)
73
Of literary works written in the same Illyrian vernacular in Slavonia and their obvious influences upon
Serbian works written in the so-called “простo-сербскiй езыкъ”, i.e. Illyrian, Unbegaun writes:
N’oublions pas qu’il y avait à la même époque dans les limites du Saint Empire et au voisinage de
la Voivodina, une littérature importante en serbo-croate populaire: la littérature de Slavonie, dont
l’oeuvre principlale, le Satir de Reljković, a vu le jour en 1762 pour être rééditée en 1779. Il est a priori très
vraisemblable que cette littérature a pu exercer son influence, au moins quant à la langue, sur l’oeuvre
into Serbian literature in southern Hungary slowed to some degree the developmen-
tal trend based on the official and common vernacular of all the South Slavs in the
Habsburg Monarchy already underway in Serbian literature. Furthermore, the diglos-
sic character of Slavo-Russian, which found its strongest expression in its macaronic
structure (always of mixed language, consisting of elements of the spoken vernacular
and the renewed type, either Russian or Ukrainian of Church Slavonic, with propor-
tions varying from one author to another, and even from one work of an author to
another), seems to have complicated pervasive influence of Illyrian upon the emerg-
ing literary language among the Serbs in southern Hungary.
After 1690, with the new political and cultural conditions of life and daily
contact with Illyrian, the Serbian literary language began to incorporate an in-
creasing number of Illyrian syntactic features, along with its grammar and vo-
cabulary. Thus, Illyrian syntactic structures gradually created the basis for the
modern Serbian literary language...[which] eventually became a qualitatively
new entity not only as compared to the “српскословенски” but also as com-
d’Obradović (et sur celle de ses contemporains), surtout si l’on pense que la tendance moralisatrice et
didactique est la même dans les deux littératures.
L’évantualité de cette influence mériterait mieux que de vagues assertions... En particulier, le ray-
onnement du Satir de Reljković devait être considérable, puisque, en 1793, un certain Stefan Rajić,
instituteur à Osijek, a cru opportun de rendre plus accessible cette ouevre aux Serbes de l’Empire en
l’éditant en caractères cyrilliques (slavons) et avec quelques modifications de la langue: ékavisation
du texte ikavien et introduction d’un certain nombre de dialectismes serbes et aussi de sla-
vonismes, ce qui devait, sans doute, à ses yeux, transformer la langue de Reljković en простo-
сербскiй езыкъ. [bolding added]
D’ailleurs, l’influence de la littérature proprement dite de Slavonie a été préparée de longue date
par celle de la poésie semi-savante (ou semi-populaire) dont le répertoire semble avoir été en grande
partie commun à tous les Serbes et Croates de l’Empire, y compris même les Kajkaviens: il suffit, pour
s’en rendre compte, de parcourir les recueils manuscrits du XVIIIe siècle, ces recueils où l’on trouve pêle-
mêle des chansons religieuses, militaires, populaires, pornographiques, etc On ne saurait perdre de
vue non plus le rayonnment, par voie orale et écrite, du Razgovor ugodni naroda slovinskoga (Venise,
1756; 2e éd., 1759) de Kačić Miošić, qui s’inspire directement de la chanson populaire et appartient
égalment à la littérature semi-savante.
See: Unbegaun, “Les débuts du serbe littéraire” in his Les débuts de la langue littéraire chez les Serbes,
56-74, quotation appears 68-70. Speaking about administrative and other documents written in the
vernacular, Ивић says:
У актима из Горње Угарске има понекад и икавских облика. Очито је међу писарима било и
појединаца из круга католика икаваца, којих је тада било доста насељених у будимпештан-
ском пределу. Постоје, уосталом, и други подаци о њиховим додирима и везама са Србима
у том крају.
Преглед историје српског језика, 110.
pared to its contemporary expression, i. e., Slavo-Russian, whose syntax was

significantly different from Illyrian syntax.74
In addition to being an obstacle for the steadily evolving literary language of
the Serbs, Serbianized or purely Slavo-Russian linguistic norms were challenged by
the elastic stability of the elaborate and dynamic Illyrian norms capable of absorb-
ing new and old elements in a flexible and stable whole, and thusly creating a new
synthetic language. From a sociolinguistic and sociocultural point of view, Illyrian
was a polyfunctional formation, serving its users in all spheres of public and private
communication. From the grammatico-linguistic aspect, it was a normalized and
stylistically differentiated, i.e. polyvalent, linguistic code. The Serbian vernacular, i.e.
Illyrian, had already developed into a written language, and, as such, fit into the lin-
guistic, political and ideological infrastructure of the Habsburg Monarchy. As such,
Illyrian had an advantage over Slavo-Russian or Slavo-Serbian, a language not even
fully understandable to the majority of Slavo-Serbian writers.75 Thanks to its stable
and dynamic norms, the Serbian vernacular or Illyrian displayed a strong tendency
to replace Slavo-Russian or Slavo-Serbian (in Serbianized Slavo-Russian texts) and
completely detach itself from that diglossic relationship with Slavo-Russian. In that
way, Venclović’s and other Slavo-Serbian writers’ “ср’бскы” or Illyrian differed from
all other Orthodox ordinary people’s languages which did not possess their indepen-
dent linguistic norms. Victor Zhivov accurately describes the linguistic status of the
74 Nedeljković, “Josef Dobrovský and the Serbian Literary Language”, 9.

75
Not all of the Slavo-Serbian authors mastered Slavo-Russian equally well. It is well known, for exam-
ple, that Rajić, Gligorije Terlajić and Atanasije Stojković who studied and lived for a while in Russia knew
Slavo-Russian better than their contemporaries. The majority of the Vojvodina Serbs, however, studied in
Catholic and Protestant Austro-Hungarian schools in which the major languages were Latin, German and
Hungarian. For example, Teodor Janković Mirijevski was a Serb born in Sremska Kamenica. He attended
Latin High School in Sremski Karlovci, spent two years studying philosophy in Bratislava, and then went
to Vienna. Later, he became the superintendent of Serbian public schools in Banat. Empress Catharine
the Second invited him to Russia to reorganize and reform Russian schools according to Felbiger’s meth-
od. Cf. Ристо Ковијанић, Српски писци у Братислави и Модри XVIII века (Нови Сад: Матица српска,
1973), 8-94. Hadrovics briefly speaks about the Serbian inteligentsia:
Budući da u XVIII stoljeću Srbi još nisu imali višega školstva, časnici, gradjani i plemići upisivali su
svoju djecu na ugarske škole. Mladi su Srbi radije studirali na protestantskim učilištima, gdje nije bilo
opasnosti od pokatoličavanja, što im je često prijetilo u samostanskim školama. U tim školama Srbi
su učili latinski jezik i stjecali svjetovnu kulturu zapadnoga i humanističkog obilježja, kulturu koja se
korjenito razlikovala od kulurnog i religioznog ideala srpskog svećenstva. Taj ideal ostajao je vjeran
skučenu intelektualnom konzervatizmu. Tada je nastala srpska intelektualna elita, koja je postala ne-
ovisna o tradicionalnoj premoći Srpske crkve na intelektualnom području. Ta svjetovna elita, obra-
zovana u zapadnjačkoj civilizaciji, po svojoj je naravi postala sposobna da usvoji sve nove duhovne
tokove. (Op. cit., 122)
so-called ordinary people’s languages, in his terminology “simple written languages”,

as follows:
Hence, the ‘simple’ language [i.e., российский] of the Petrine era was char-
acterized by variability, and variability required normalization [...] The consis-
tency of using hybrid variants in the capacity of a “simple” or “comprehen-
sible” written language was directly related to the strong desire of the given
social group to retain ties to traditional culture. It was precisely the determi-
nation not to break with centuries’-old cultural and linguistic tradition that
imposed limitations on the development of literary languages of the new type;
“simple” languages were either compromises in terms of their structural or-
ganization (hybrid languages seen as ‘simple’) or they remained secondary
citizens in the functional regard.76
This is the major difference between Venclović’s “ср’бскы” and all other
Orthodox vernaculars whose goal was not to gradually displace Slavo-Russian, Slavo-
Ruthenian, Slavo-Bulgarian etc., but to help revive and cultivate its use among the
Orthodox Slavs.
The difference associated with the sociolinguistic status of Venclović’s “ср’бскы”
as one of four standardized languages in the Monarchy found its best and stron-
gest expression in creating Slavonized Serbian texts, based, as already stressed, on
Illyrian syntax and grammatical structure with a variable number of phonetic, mor-
phological and lexical elements taken from Slavo-Russian or Russian. Slavonized
Serbian texts did not have their counterparts in other Orthodox Slavic literatures.
Therefore, Venclović’s “ср’бскы or “народни језик”, i.e. the Serbian vernacular, de-
76
Victor Zhivov, Language and Culture in Eighteenth-Century Russia, Studies in Russian and Slavic
Literatures, Cultures and History, translated by Marcus Levitt (Boston: Academic Studies Press, 2009), 121
and 40.
Following in the footsteps of Zhivov, and emphasizing that “Russian could not be polyfunctional out-
side of Church Slavonic”, i.e. Slavo-Russian (Živov, 1996: 267), Ian Press correctly points out:
What was needed now was homogenization of the variants; any unmotivated variation which
had been inherited from the hybrid language by the simple language had to be removed. So the sim-
ple does come from the hybrid, there is continuity (Živov, 1966:156-7) .[...] Normalization would be
worked on by philologists over the years. This is connected with the activities of the Akademija nauk
((Živov, 1996: 159)...It seems that V. E. Adodurov put together the first aid for Russian themselves to
study Russian orthography... Živov 1996: 160 notes that Russian courses for Russians probably started
only in the late 1730s, after such courses for foreigners... Glück’s own grammar paved the way for I. V.
Paus’s Slavjano-russkaja grammatika of 1729, which leads to Schwanwitz’s of 1730 and Adodurov’s
outline of 1731.
Ian Press, A History of the Russian Language and its Speakers (Munich: Lincom Europa, 2007), 176-177.
As far as grammar is concerned, it is worth mentioning that the first Serbian grammar appears only in
1814, Писменица сербскога језика по говору простога народа написана, by Vuk Stefanović Karadžić.
ployed in Slavonized Serbian texts, was not in a classical diglossic relation to the ma-
jor “славенски”, i.e., Slavo-Russian, but it displayed rather a kind of “extended” diglos-
sia.77 The different diglossic relation of the Serbian vernacular to the major literary
language of the Orthodox Slavs, i.e. Slavo-Russian, was conditioned by its specific
characteristics. The Serbian vernacular was genetically different from Slavo-Russian
or Serbianized Slavo-Russian. As already stressed, it was an independent linguis-
tic code based on the Illyrian linguistic standard broadly used in Habsburg society.
In this regard Slavonized Serbian texts were a notable exception in comparison to
texts written in other Orthodox vernaculars which were in a diglossic relation to the
“славенски”, i.e.”,славяно-pоссийский”, as the latest form of Church Slavonic.
Within a sociolinguistic perspective, Slavonized Serbian in its pure form of
Illyrian, i.e., the Serbian vernacular, possessed a social dominance and discourse pow-
er potentials in the Empire, the qualities that Serbianized Slavo-Russian clearly did
not have and could not have had under any circumstances. In contrast to Serbianized
77
For diglossic situations involving two different, genetically unrelated linguistic codes, sometimes re-
ferred to as “extended” diglossia, cf. Joshua A. Fishman, “Bilingualism with and without diglossia, diglos-
sia with and without bilingualism”, in Journal of Social Issues, vol. 23/2 (1967), 29-30; idem, The Sociology
of Language: An Interdisciplinary Social Science Approach to Language in Society (Rowley, Mass.: Newbury
House Publishers, 1972). In this regard Costantini has unmistakably defined the linguistic situation in
Venclović’s texts as follows: “in una chiara dichiarazione programmatica, si riconosce al ‘volgare’ pieno
diritto accanto alla lingua liturgica, si proclama una situazione di biliguismo, nella quale i due ter-
mini si pongono non già esclusivi l’uno dell’altro, ma correlativi, attuando un rapporto ‘sinfonico.’” See
his “A proposito della lingua di Stefanović Venclović”, 75; see Costantini’s full quotation translated into
English in the first part of this article. A more detailed analysis of a special type of bilingualism or “ex-
tended” diglossia exceeds the scope of this study.
Speaking about the linguistic situation in Austro-Hungarian Ukraine, Andrii Danylenko accurately
describes it as diglossia:
In Galicia, Transcarpathia, and Bukovina, the Greek Catholic clergy, who found themselves unex-
pectedly the only defenders of a separate ethnoreligious Tuthenian regional identity, advanced the
idea of one literary language, based on Church Slavonic, though with a wide range of admixtures. For
the 17th and 18th c., this was an anachronistic solution to the language question in the Ruthenian
lands. As a result, this part of Ukraine did not break through the cultural confines of the 17th c. with the
free interplay of styles, genres, and language standards typical of the Baroque period. Unlike Russian-
ruled Ukraine, where Great Russian was treated as a new member of the ‘old’ bilingualism [I treat it
as the latest form of Church Slavonic of “old diglossia” in which both Slavo-Russian and Russian rep-
resented High variety and Ruthenian or Ukrainian Low variety], Austro-Hungarian Ukraine intro-
duced diglossia, triggering the identification of ‘jazўk’ russkij” with “jazўk’ slavenskij”, lead-
ing to the emergence of a regional mixed (Slaveno-Rusyn) language, a hybrid labled ‘jazyčije.
(Emphasis added)
Danylenko, “The Formation of New Standard Ukrainian. From the History of an Undeclared Contest
Between Right- and Left-Bank Ukraine in the 18th c.”, in Die Welt der Slaven, vol. LIII (2008), 82-115, the
quotation appears on p. 111.
Slavo-Russian, Slavonized Serbian represented the greatest challenge to the former,

pushing it into the background. Therefore, no one should overlook the narrow soci-
olinguistic dimension of Slavo-Russian among the Vojvodina Serbs.78 The superior-
ity of the literary language based on the Serbian vernacular, i.e., Slavonized Serbian,
over Serbianized Slavo-Russian found its best expression in the acceleration of the
linguistic and cultural development in the pre-national period of the Vojvodina Serbs
in comparison, for example, with the same period among the Bulgarians. It suffices to
mention that already during the second half of the eighteenth century, the Serbs had
quite a number of printed works and periodicals, while the first Bulgarian printed
book appeared only in 1806.79
78 Dimitrije Kirilović convincingly describes unintelligibility of handbooks written in Slaveno-Serbian
for Serbian children in his book:

Њиме [школским уставом] је била загарантована употреба народнога језика у српским
школама. Тај “народни језик” био је, са изузетком у Катихизису, славено-српски језик, који је
био уведен у употребу међу Србе из руских књига. Због тога што су деца тек имала да га на-
уче када су долазила у школу, стварао је овај језик велике тешкоће самоме успеху у наста-
ви. Петар Руњанин, свештеник из тога доба, описује то тешко стање у ком се као ђак на-
лазио због непознавања језика овако: “Кад изиђем из школе скорбан узмем лекцију читати
а ни речи не разумевам, те помислих у себи, какав је то језик? То се никад не научи.” А Урош
Несторовић...је замерио што је у српске школе дошао у употребу словенски језик, који је исто
тако мртав као и словенски народ, а хвалио Чехе, Пољаке и Русе што се не служе старосло-
венским језиком већ оним којим сами говоре. И сама Марија Терезија је била за употребу на-
роднога говора у школским књигама световног садржаја, ради чега је 1779. и једну наредбу из-
дала. (Op.cit., 75-76)
79
See, for example, for Serbian published books in Лаза Чурчић, Српске књиге и српски писци 18.века
(Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 1988), pp. 346; for early Bulgarian publications, cf., for
example: “Classical Library for Bulgarian Studies, 1823-1878/ Brill.” http://www.brill.nl/classical-library-
bulgarian-studies-1823-1878 (accessed July 9. 2011). At this point, it is interesting to quote Tolstoj’s eval-
uation of the eighteenth-century Serbian literary development in comparison with the Russian one in the
same period:
Сербская литература XVIII в., подобно некoторым другим славянским и неславянским
литературам, переживала период ускоренного развития. Эта ускоренность у сербов была
весьма значительной. Сам момент ускоренности, а также степень ее интенсивности мо-
жет служить существенным, релевантным показателем при типологических или сравни-
тельно-типологических исследованиях литератур и литературных языков. Сербский ли-
тературный язык развивался в XVIII в. значительно более быстрыми темпами чем
русский литературный язык той же эпохи. [bolding added]
(Толстой, “К историко-культурной характеристике славяно-сербского литературного языка”, in
his Исстория и структура славянских литературных языков (Москва: Наука, 1988), 179.
In spite of his criticism of Slaveno-Russian, Skerlić characterizes the entire eighteenth-century peri-
od of the Serbs living in southern Hungary as a transition “из средњег века у модерно доба, улажење
у западну европску културу, почетак живота у модерној цивилизацији и стварање нове, праве
књижевности српске.” See his Историја нове српске књижевности, 15.
With the penetration of Enlightenment ideas in the second half of the eigh-
teenth century, and with the growing self-consciousness of the Serbian people, the
language question took on new forms: the method and content of education, book
printing, the language of the Serbian nation and eventually the Serbian state. A broad
division in Serbian society on the language question came to the fore. This is the well-
known polemic or “war”80 between the defenders of the Slavo-Serbian language (i.e.,
Serbianized Slavo-Russian) and advocates of pure Serbian vernacular without any
elements of Slavo-Russian or Russian.
There were actually two different linguistic codes involved in this situ-
ation, one was Serbianized Slavo-Russian and the other “prostonarodni” or
Illyrian. Illyrian was gradually becoming Serbian literary language and had no
longer any direct connections with Serbianized Slavo-Russian. It was impos-
sible to combine the two different codes… The period during which the mix-
ture of the two codes was practiced in writing did not produce the desired re-
sult, namely the codification of the Serbian language in the terms of “middle
style.” It only produced the so-called “macaronisms” which were rightly ridi-
culed by Kopitar. Earlier or later, the elements of one code had to be eliminated
and Slavo-Russian, whose elements remained mainly on the surface (phonetic-
morpholgical-lexical) level and never seriously affected by the syntactic base
which was Illyrian, had to be the victim.81
Before Skerlić, Novaković also expresses almost identical opinion:

Што су се после 1718 године толика пространства српских земаља нашла под аус-
тријском владом, и што се још пре тога толики народ и читаво тадашње интелектуал-
но средиште стави под аустријску управу и власт - имало је знатна утицаја. Прво и прво
тим су Срби непосердно дошли у додир са западнојевропским државним редом, начином
живота и мишљења; друго су тиме сукобили се са западним школовањем, образовањем и
књижевношћу.
See his Историја српске књижевности, 176.
80 Ђуро Даничић, Рат за српски језик и правопис (Буда: Штампарија Пештанског универзитета,
1847); Thomas Butler, “The Origins of the War for a Serbian Language and Orthography”, Harvard Slavic
Studies 5 (1970): 1-80; Tолстой, “Конкуренция и сосуществование норм в литературном языке XVIII
века у сербов”, 186-94; Владимир Гудков, “Борьба концепции ‘славенского’ и ‘простого’ языка в
истории литературного языка у сербов”, in Славянское и балканское языкознание. История
литературных языков и письменность (Москва: Наука, 1979), 198-211.
81 Nedeljković, “Josef Dobrovský and the Serbian Literary Language”, 15-16. Here I have neither time
nor intention to go into the problem of the so-called middle style, whose major creator and proponent
was Teodor Janković Mirijevski (see Herrity, “Teodor Mirijevski’s Memorandum on Variants of Written
Serbian (1782)”, 513-521). Although Aleksandar Belić and other Serbian linguists do not consider that
“српски прости iезик” enjoyed an ever-growing sociolinguistic status until it became the written liter-
ary language of the Vojvodina Serbs, it seems to me important to quote Belić’s correct remark about
By the second decade of the nineteenth century, Vuk Karadžić had already begun
his linguistic Reform. Altogether, the full implementation of Illyrian as the Serbian
literary language in southern Hungary lasted less than a century.82
the introduction of “српски прости iезик” and Latin alphabet to the school system in Vojvodina in the
second half of the eighteenth century:
За духовне власти у Војводини—латиница и простонародни језик постали су
највећи непријатељи православља и, према томе, и наше националности. Може се
рећи да се у то време, око 1780 год., то двоје, латиница и народни или простонародни
језик, изједначило у свести наших одговорних фактора у Војводини као две подједнако
велике опасности за наш народ. Зато Теодор Јанковић, директор српских школа у Банату,
који је добро познавао све скривене разлоге оваквога рада аустриске владе, поред ћирилице
тражи грађански језик, а устаје привидно против црквеноруског (или словенског) језика,
додељујући му место у цркви и тражећи да се и даље у школи учи. [bolding added]
После извесне борбе, најзад, ћирилица остаје и грађански језик. Тај грађански језик наше
школске и духовне власти ставиле су насупрот аустриском захтеву о простонародном
језику, док су латиници ставили насупрот ћирилицу.
Та и друга питања, која су у вези са њима, могу се разумети тек онда ако се узму у обзир
сви културни и политички моменти—поред чисто књижевних—који су били од значаја за
наш народ у Војводини у XVIII в. Тада ће нам бити јасно и много штошта друго што је овако
остало у излагању Унгебауна у тами...
Александар Белић, a review article on Boris Unbegaun, Les débuts de la langue littéraire chez les Serbes,
Travaux publiés par l’Institut d’études slaves, vol. XV (Paris, 1935), pp. 83, published in Јужнословенски
филолог, vol. XIII (1933-4), 194-5.
Tolstoj has a more realistic approach to the situation of the Serbs in the Habsburg Monarchy than
the majority of Serbian scholars, by emphasizing the following point:
И, наконец, при всем стремлении сербского народа противостоять унии, католицизму,
ассимиляторской политике габсбургского и оттоманского абсолютизма, контакты с запад–
ным миром и особенно с миром Slavia Latina усиливались, расширялись и крепли. С западным
миром они были прямыми (прежде всего с германцами) или идущими через Россию (более всего
с французами), а с миром Slavia Latina оказывались непосредственными, ибо буквально рядом
существовала далматинская, боснийская и хорватская литература на языке, диалектная
основа которого была очень близка или почти идентична диалектной основе сербского го-
родского разговорного койне XVIII в.
Толстой, “Литературный язык сербов в XVIII в. (до 1780 г.)”, 157.
82
One should bear in mind that, for example, in Germany, England, France and other European coun-
tries, the gradual process whereby respective regional dialects were shaped into a common written lan-
guage took centuries to complete. Therefore, Unbegaun’s conclusion would seem to support my expla-
nation of the origin of the modern Serbian literary language:
… et les Serbes de Hongrie, comme ceux de la principauté, se tournant vers l’Autriche et triomphant
du particularisme étroit, retrouvaient leur orientation naturelle, celle qui les reliait à leur voisins serbes
et croates de l’Ouest, orthodoxes et catholiques. Dans l’espace de cent ans, le mouvement en faveur
d’une langue littéraire, commencé par l’adoption du slavon russe, aboutissait à la création dé-
finitive du serbocroate littéraire. [bolding added]
Unbegaun “Les débuts du serbe littéraire”, in op. cit., 74.
In this light, the presence of the Serbian vernacular used in parallel with
Slaveno-Serbian in Venclović’s texts, just three decades after the Great Migration
of 1690, marks a real break or a revolutionary change in regard to its predecessor,
“српскословенски.”83 A “revolution” is any combination of events that produces a
radical shift in consciousness or behavior over a relatively short period of time. In the
context of a language, they do not appear very often because languages do not toler-
83
Црквене су власти знале оно, што нама на радост сви cпоменици из XVII и почетка XVIII
века сведоче, да се језик старе цркве и књижевности, словенски [=српскословенски],
заборавио. У општој тежњи за поправкама и просветом, која се у свему народу одмах за
пресељењем јавила, сви су осетили да је ту недостатак, па су учинили две погрешке. Једна је
погрешка, што већ нису знали како је стари словенски језик имао свој српски и руски изговор,
него су словенски језик рускога изговора по рђавим граматикама првих недотупавних мало-
руских граматичара [Meлетiй Смотрицький’s Grammar of 1619 (see fn. 126)) was republished
in the Romanian printing house in Rimnik in 1755; Адам Мразовић, Руководство къ славенстѣи
граматицѣ, Vienna, 1794, Budim, 1800 ] увели место свога старинског српскословенског, који
је мало после проглашен сасвим за погрешан. Друга је погрешка, што бар у делима за народ
писаним, нису усвојили већ обичајем и поступним развитком у употребу уведени на-
родни језик. Између два отворена и у то време још употребљавана пута, у оба случаја
је изабран рђавији и противан правилноме развијању. [bolding added]
Новаковић, Историја српске књижевности, 186. Novaković’s quotation clearly indicates on the
one hand a clean break with the previous literary tradition, and on the other, that the Serbs in Vojvodina
had two choices: either Slavo-Russian or the relatively recently introduced Serbian people’s language,
which was Illyrian, the official language of the Catholic and Orthodox Slavs in the Monarchy. Clearly,
Novaković perceives Slavo-Russian mixed with spoken Serbian as an obstacle in the development of
new Serbian literature in Vojvodina. Skerlić correctly describes the newly emerging literature among
the Serbs in Vojvodina as follows:
Нова српска књижeвност јавља се у XVIII веку, без везе са ранијим књижевностима, и неза-
висно се развија у XIX веку. Оно што карактерише ту нову српску књижевност, то је што је
самостална творевина без традиција, потпуно независан организам.
Историја нове српске књижевности, 1. Here, Skerlić has in mind the previous literary tradition, writ-
ten in “српскословенски.”
In a similar way, Irena Grickat conveys the same sense of independency in the development of the
eighteenth-century Serbian language by saying:
Догађаји који су на српској страни наступили у првој половини 18. века—испрва русифици-
рање а затим несистематисано али обилато “славјанизирање” писане речи—дали су одли-
чну потврду да се структура једног језика не може насилно померити у правцу неког
другог, без дуготрајног, спонтаног и комбинованог, тј. и писменог и још више говорног
прожимања туђом структуром. Ефекат ових догађаја доказао је да се наш језик није мо-
гао ни русифицирати ни “славјанизирати”,—ни у фонетици ни у морфологији ни у синтакси.
Лексичка одн. лексикотворна пријемчивост се показала тамо где није било противљења
од стране домаћих језичких принципа а где су додири с другим народима и нужда терали на
позајмицу. [bolding added]
See her “Језик књижевности и књижевни језик, 23-24.
ate revolutionary changes that might endanger comprehensibility among its speakers
and users. Language revolutions occur during times of war, after massive migrations
or political revolutions that cause substantial social (and thus linguistic) change. In
regard to Venclović’s “ср’бскы”, one must bear in mind that by the sixteenth century,
southern Hungary already had a sizable Serbian population that had remained after
the Turkish victory at the Battle at Mohács in 1526. During the sixteenth and seven-
teenth centuries, new migrations increased the number of Serbian inhabitants. After
the Great Migration of 1690, southern Hungary became the center of Serbian eco-
nomic and cultural life. For all the Serbs living within the Habsburg Monarchy, the
appropriation of Illyrian was an unavoidable process since Illyrian, as already point-
ed out, was one of the four well-established literary languages in the Monarchy.84
The Serbs must have understood it without difficulty, which was not the case with
Slavo-Russian. Spoken Illyrian and the Serbian vernacular were patently the same
language. With its centuries of literary development, well-elaborated grammatical
norms and spelling, and influx of rich vocabulary, Illyrian had a profound and cu-
mulative impact and standardizing effect on the emerging Serbian literary language
in the works of Slavo-Serbian authors. The true extent of the influence of the Illyrian
language upon the newly-formed Serbian literary language within the Empire is not
well known, but that is a problem that understandably exceeds the scope of this study.
ORTHODOX LINGUISTIC DIGLOSSIA, A DEVELOPMENTAL

PHASE COMMON TO ORTHODOX PEOPLES
Now that I have situated Venclović within the broad context of the eighteenth-
century cultural, literary and linguistic orientation of the Serbs in Hungary, I will try
to explain the most important linguistic innovation Venclović had introduced into
what, to all intents and purposes, was still medieval Serbian literature in the 1630’s and
1640s.85 The time between the migration of the Serbs (1690) and the appearance of
84 See fn. 61.

85 Without going into a textual analysis of Venclović’s language(s), I can say a priori that Venclović’s lan-
guage cannot be defined as traditional Serbian Church Slavic, i.e. Srbuljski. On the basis of short frag-
ments from the Мачъ Духовный (Стојановић, Каталог рукописа и старих штампаних књига, 84-102,
and Новаковић, Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога, 180-202 ), I can say
that the original Ruthenian Church Slavic, i.e. Slavo-Russian or Slavo-Ukrainian, has been best preserved
in the titles of the original, or in the titles of biblical quotations; a number of the quoted examples are
written in Serbianized Slavo-Russian, and quite a number of them appear in the form of Slavonized
Serbian with minimal or no elements of Slavo-Russian. The Serbianization of Slavo-Russian seems to be
Venclović’s first texts (1730-1740) was quite short. It is fair to assume that Venclović,
well versed in Church Slavonic literature, made copies directly from East-Slavic orig-
inals. At the same time, he adapted the East-Slavic version (i.e. recension) of Church
Slavonic to the Serbian version. It is important to keep in mind that the East-Slavic
version of Church Slavonic at that time already contained some “проста мова”, which
Venclović translated into the language of the common people. This matter, however,
would require a separate textual analysis that is beyond the scope of this investigation.
The settling of Serbs in Habsburg territory brought about the acceptance of
Illyrian as a ready-made linguistic idiom with a long literary tradition. In fact, the
Illyrian language, as seen in Venclović’s “ср’бскы”, was the most complete and sys-
tematic vernacular language in the entire Orthodox world in the first quarter of
the eighteenth century. One can only guess what kind of Serbian vernacular would
have appeared if the Serbs had not migrated into the territory of southern Hungary,
and whether a codification of Serbian folk language would have ever taken place
on exclusively Serbian Orthodox territory. One could, a priori, assume that such a
Serbian vernacular would have been, in its syntactic structure, much closer to today’s
Bulgarian. Such a language would probably have had many more features character-
istic of the Balkan linguistic league.86
masterfully introduced in the Мачъ Духовный, and could have influenced one of the first investigators
of Venclović’s language to conclude:
У доба када је руски црквено-словенски језик код нас био у највећем јеку у употреби, и када
је био скоро сасвим потиснуо црквено-словенски језик српске рецензије, Гаврило се још држи
старије, србуљске школе писања. Доцније ћемо имати прилике да видимо да у његовим пре-
водима у језику има врло мало и незнатних остатака русизама, и ако је он преводио пропо-
веди и чланке с руско-словенскога језика, те на тај начин био у могућности да као и његови
савременици, буде подложан утицају руском.
Јовановић, “Језик Гаврила Стефановића”, 111-112. Јоvanović’s analysis of Venclović’s language
has not lost its importance and still remains more reliable than recent publications on Venclović. Јо-
vanović’s description of Venclović’s language as Srbuljski has been adopted by scholars such as Мla-
denović in his “Типови књижевног језика код Срба у другој половини XVIII и почетком XIX века”,
40-42; Albijanić, “The Demise of Serbian Church Slavic”, 117; idem, “The Creation of the Slaveno-Serbski
Literary Language”, 485-86; Ивић, Преглед историје српског језика, 107, 112-113; Скерлић, Српска
књижевност у XVIII веку, 142, 171; Деретић”, Последњи процват старе књижевности”, in his Историја
српске књижевности, 165-174; Трифуновић, Стара српска књижевност, 84-5.
86 I only hypothesize here what the Serbian language would have looked like if the development
of Serbian had taken place on exclusively Orthodox territory without interference from the Western
Balkans. In fact, Irena Grickat has carefully and conscientiously analyzed the language of the earliest
Serbian travelogues of the seventeenth and the first half of the eighteenth centuries—the same texts
that Pavić treats as the texts written in the Serbian vernacular, i.e. in contemporary Serbian language—
in her article, “Језик српских путописа из XVII и с почетка XVIII века”, in: Зборник историје књи-
Some scholars have attempted to explain the appearance of Venclović’s “ср’бскы”

through the Turkish occupation that provoked the 1690 migration, however, I am
unconvinced by this theory. The Turkish occupation of the Balkans certainly slowed
the general literary and linguistic development of the Orthodox Southern Slavs (the
Serbs and Bulgarians). However, ideologically, it could not have caused the appear-
ance of the Serbian vernacular in literary practice. The reasons for the introduction
жевности, vol. 10, Стара српска књижевност (Београд САНУ, 1976), 297-322. She has compared the
language of these travelogues to similar ones in Russian and Neo-Greek, and convincingly concluded:
Али је то сад био квалитативно подновљен стандард. Он је био језички освежен у
поређењу са вековним црквенословенским традицијама, подвргнут неогрецистичким
утицајима о којима ће даље бити речи, донекле онарођен, донекле балканизиран, а у
знатној мери и са цртама војвођанских дијалеката, када је реч о списима са те територије...
ствар је у томе, наиме, да се овде, међу знацима помињаног изражајног стандарда, про-
влачи и један укалупљени тип хипотаксе, који ћемо даље показати. Према свему овоме,
наши путописи нису толико објекти за историју живог српског говора, колико објекти
за историју поступања с језиком, у једном пресеку српског писаног стваралаштва.
[bolding added]
Грицкат, “Језик српских путописа”, 298 and 299. See also: Грицкат, “О неким видовима историјско-
језичких истраживања (на српском материјалу с краја 17. и почетка 18. века ), Зборник за филологију
и лингвистику XI (1968): 39-45; eadem, “Језик књижевности и књижевни језик”, 20-22. Speaking about
the aspects of Russification of traditional Serbian Church Slavonic texts, and the presence of the so-
called Medio-Russianisms (“медиорусизми” which differ from the so-called Paleo-Russianisms and Neo-
Russianisms), Grickat remarks:
Русифицирање се примећује у српској црквеној графици пре наиласка великог руског утицаја
у XVIII в. ...термин славеносрпски..се..употребљавао већ много раније него што је наступио
период који данашња наука назива тим именом. У представи о језику било је, рaзумљиво,
уткано име властитог народа, а заједно с њим и придев словенски (славенски и сл.,) чест,
између осталог, у руским књигама и рукописима. [original emphasis]
See her, “Још нека питања у вези са славеносрпском епохом”, 113-114. Through a comparison with
Neo-Greek language patterns, certain typological analogies help explain the specific features present
in the language of the earliest Serbian travelogues. The new linguistic trend already started during the
sixteenth century with the translation of the work of Damaskin Studit by the Bulgarians and the Serbs.
Studit’s Θησαυρός, (several editions appeared in Venice from 1557-1558 onwards), occupies an impor-
tant place in the development of the languages of the so-called Balkan linguistic league. See Giuseppe
Dell’Agata, “The Bulgarian Language Question from the Sixteenth to the Nineteenth Century”, in: Aspects
of the Slavic Language Question, 157-88; Донка Петканова-Тотева, Дамаскините и българската
литература (София: БАН, 1965); eadem, Из гръцко- българските книжовни отношения през XVII-
XVIIIв. (София: Наука и изкуство, 1969); Дамаскини: македонски преводи од 16 до 19 век, ed. Радмила
Угринова-Скаловска (Скопjе: Матица македонска, 2002); Евгения И. Демина, Тихонравовский дамас-
кин. Болгарский памятник XVII в., vols. 1-3 (София: БАН, 1968-1985); Болгарский литературный
язык предвозрожденского периода, ed. Евгения И. Демина (Москва: Институт славяноведения
и балканистики РАН, 1992); П. Динеков, “Дамаскините и езикът на българската възрожденска
литература”, Български eзиk 2-3 (1971): 205-211; E.И. Демина, “Место дамаскинов в истории болгар-
ского литературного языка”, Советское славяноведение, no. 4 (1966): 31-33.
of the Illyrian language, that is, the Serbian vernacular, the so-called “racki ili ilirski”,
into the dogmatic, ecclesiastic, and still-medieval literature of the Serbs in Vojvodina,
rather, must be sought exclusively within the framework of the Orthodox commu-
nity. This community continued to lead the literary linguistic development of the
Orthodox Serbs, including those in the Catholic Habsburg Empire.87 What moti-
vated the leaders of the Orthodox cultural community to officially approve the
use of the vernacular along with Church Slavonic? In order to answer this ques-
tion, we must first examine the linguistic situation among the Orthodox Slavs in the
era in which vernacular idioms appeared.
Despite many stimulating contributions in recent times, the question of the de-
velopment of Church Slavonic over a span of six or seven centuries as the basic liter-
ary language of the Orthodox Slavs is still far from being satisfactorily answered.88
No one has yet analyzed the processes of the Balkanization of the Serbian language of literacy and
literature. As Grickat has accurately described:
Преводилачка делатност на Балкану утврђена је и за турско доба. Постоје наговештаји
да је у то време било извесне “демократизације” језика при превођењу с грчкога; стање у Ср-
бији у том погледу тек треба проучавати; зна се да је писање по угледу на грчке проскинита-
рије, “хожденија”, заиста одавало неки нови тип писаног израза код Срба.
See her Актуелни језички и текстолошки проблеми, 36; eadem, “Језик књижевности и књижевни
језик”, 21-22. In this regard cf. also: Jасмина Грковић-Мејџор, “Синтаксички грецизми у Псалтиру
Гаврила Тројичанина из 1643”, in Псалтир Гаврила Тројичанина из 1643. године,Ћирилске рукописне
књиге Библиотеке Матице српске, ed. Душица Грбић (Нови Сад: Библиотека Матице српске, 1992),
129-137; eadem, “Kорелати грчког темпоралног инфинитива у српским псалтирима XVI века,
Псалтири Ћирилске рукописне књиге Библиотеке Матице српске, eds. Душица Грбић and Вера
Јерковић (Нови Сад: Библиотека Матице српске, 1993), 133-140.
87 All Serbian national movements against Turkish rule began under the leadership of the Serbian
church. In search of allies against the Turks, the Serbian church hierarchy, and leaders of the people, con-
tinuously negotiated with the representatives of the Roman clergy. Roman Catholics were willing to give
their support under the condition that a religious union be formed with the Orthodox “shismatics”, which
the Serbian people and lower clergy were not willing to accept under any conditions or circumstances.
Cf. more about it in Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века (Београд:
Српска академија наука, 1950); see also the collections of documents: Марко Јачов, Списи Тајног
ватиканског архива XVI-XVIII века (Београд: САНУ, 1983); idem, Списи Конгрегације за пропаганду вере
у Риму о Србима, 1622-1644, ed. Радован Самарџић (Београд: SANU, 1986); Јован Радонић and Мита
Костић, Српске привилегије од 1690 до 1792 (Београд: Научна књига, 1954); Karlo Horvat, “Novi histo-
rijski spomenici za poviest Bosne i susjednih zemalja”, Glasnik Zemaljskog Muzeja Bosne i Hercegovine u
Sarajevu 21 (1909): 1-104 and 313-424; Augustin Theiner, Vetera monumenta Slavorum meriodionalium
historiam illustrantia. Maximam partem nondum edita ex tabulariis Vaticanis deprompta et collecta, vol. 1
& 2 (Romae: Typis Vaticana, 1863 - Zagabriae, 1875).
88 Here I have in mind in particular the existing explanations of Church Slavonic in its latest form of
Slavo-Russian among the Serbs in Vojvodina. The role of Slavo-Russian or Slavo-Serbian in the forma-
tion of the Serbian pre-national cultural and linguistic identity seems to me ill-defined. For example:
У таквој његовој еволуцији [рускословенскoг] која се одвијала у краткотрајном времену

његовог егзистирања у српској култури, није било услова за стручно нормирање тога типа
књижевног језика. Његова норма се тек у њему самом стварала, њу је требало тек описа-
ти, граматички уобличити и кодификовати. Међутим, својим присуством и употребом
у српској средини рускословенски језик је, поред осталог, допринео не само, како смо рек-
ли, стварању славеносрпског типа књижевног језика, већ и писању на српском народном
језику, што су поједини писци и чинили...Рускословенски је допринео, такође, и формирању
схватања о томе какав књижевни језик Срби треба да имају.
Младеновић, “Улога рускословенског језика у формирању српског књижевног језика новијег
времена”, in his Историја српског језика. Одабрани радови, 203-226, the quotation appears on p. 208.
Slavo-Russian must have had its literary norms—(cf., for example: “Гибридные варианты церков-
нославянского, распространяющиеся на славянском Юге... опираются в своей книжной основе
на русский церковнослаавянский, cf. В. М. Живов”, Роль русского церковнославянского в исто-
рии славянских литературных языков”, 77; Ремёва М. Леонтьева, “Характеристика грамматиче-
ской нормы книжно-славянского языка житийных памятников позднего периода - конец XVI-XVII
вв.” and “Характеристика грамматической нормы книжно-славянского языка памятников пове-
ствовательного жанра - конец XVI-XVIIвв.”, in her Пути развития русского литературного языка XI-
XVIIвв. (Москва: Издательство МГУ, 2003), 208-255; see also fn. 94)—and, therefore, it could not have
contributed to the emergence of texts written in the Serbian vernacular, “српски народни језик”, whose
norms differed sharply from the Slavo-Russian ones. Leaving aside the debatable question of continuity
of the Serbian literary language (Младеновић, “О континуитету у развоју српског књижевног језика -
до средине XIX века”, Историја српског језика. Одабрани радови, 518-526), I must respectfully disagree
with another statement that “рускословенски је заправо варијанта старословенског језика какав је
и српскословенски” (ibid. 521), or “сменивши српскословенски, славеносрпски је, заправо, наста-
вио где је онај први стао тако да је књижевно-језички континуитет код Срба продужен без преки-
да, истина у неистоветној језичкој форми и у друкчијим друштвено-историјским условима”, in his
“О неким питањима и особинама славеносрпског типа књижевног језика”, in Славеносрпски језик.
Студије и чланци, 145. See my explanation about the absence of diglossia in old Serbian texts written in
“српскословенски” in fn.*. Slavo-Serbian, or more precisely speaking, the language of Serbianized Slavo-
Russian texts, should be considered to be an organic part of the broader diglossic linguistic system of
the Byzantine and Post-Byzantine periods among the Serbs in Vojvodina. About the diglossic situation
attested to in Slavonized Serbian texts see the last pages of the second part of this study and fn. 75.
At the same time, Mladenović agrees with Ivić’s statement and fully accepts it: “У целини узев, на-
родни језик у српској књижевности XVIII века је шумадијско-војвођански дијалекат са већином
својих данашњих особина.” (Павле Ивић, Преглед историје српског језика,, 142.) Speaking about
Rajić’s language, Mladenović says:
Тај језик је био стално екавски (уз занемарљив проценат појединих лексема са рускосло-
венским јекавизмом) захваљујући својој шумадијско-војвођанској дијалекатској основи, и
у том погледу он еe није мењао. Он је у себе, с временом, примао све више и више народних
језичких црта из поменутог дијалекта, јер славеносрпски није био затворен за такве утицаје.
Cf. Младеновић”, Језик у текстовима Јована Рајића”, in his Историја српског језика. Одабрани
радови, 231; idem, “Развитак и стабилизација екавског изговора српског књижевног језика у другој
половини XVIII и у првој половини XIX века”, Зборник Матице Српске за за филологију и лингвистику,
vol. XXXVI/1 (1993), 79-83; idem, “Славеносрпски језик у Вуково време”, Научни састанак слависта
у Вукове дане. Реферати и саопштења, vol. 17/2 (Београд: Међународни славистчки центар, 1987),
119-125; cf. also П. Ивић and А. Младеновић, О језику код Срба у раздобљу од 1699. до 1804, 69-109.
One special difficulty is rooted in the fact that the middle period of Church Slavonic
development—after the Fall of the Byzantine Empire and the Turkish occupation of
the Balkans—occurred exclusively on the territory of the East Slavs in the Ruthenian
lands, that were first under Polish sovereignty, and later part of the Polish-Lithuanian
Commonwealth. In an immediate confrontation with the Western cultural and lin-
guistic models, Orthodox activists and writers in Ruthenian lands started glorifying
the Church Slavonic role it played among the Orthodox Slavs.89 In the late sixteenth
century, Orthodox Ruthenians promoted the standardization and correction of the
Slavonic language and wrote quite a number of Slavonic grammars and dictionar-
ies in order to revive the study and cultivation of Slavonic.90 As has already been
The quoted claims in regard to the “шумадијско-војвођанскa дијалекатскa основa” are hypotheti-
cal assumptions that could have materialized only under the condition that the Serbs had had a pre-
existing textual or literary tradition based on the dialects of the Šumadija and Vojvodina regions. As
already pointed out, the conditions for such a linguistic development among the Serbs were unfavor-
able in eighteenth-century Vojvodina. In the Habsburg Monarchy, the Serbs did not have their sepa-
rate and autonomous political territory which, eventually, would have conditioned the emergence of a
corpus of texts as the basis of an exclusively Serbian pre-national literary language. Cf. Skerlić’s opinion
in this regard in fn. 81. An integrated history of the rise of a pre-national language(s) among the Serbs
living in Habsburg territory is rather extraordinarily complex and, it seems to me, still an open ques-
tion in spite of numerous valuable contributions. In this regard Kretschmer’s criticism of the existing
methodological approaches to analyzing literary works of Slavo-Serbian writers seems to be justified
and welcome. Her writings are valuable theoretical guidelines. Cf., for example, “О књижевно-језичкој
традицији до 1800 код Срба и Руса (Размишљања о словенској историјској стандардизацији)”,
in Јужнословенски филолог, vol. 56, nos.1- 2 (2000), 543-59; eadem, “Методологија разрађивања
лингвистичких текстовних модела за предстандардно-језичко доба, Научни састанак у Вукове
дане, vol. XX/2 (1991), 65-70; eadem, “Nekoliko napomena povodom 30-godišnjeg jubileja istraživanja
slavenosrpskog doba”, in Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, vol. 33 (1990), 221-31.
89 Bohdan Strumins’kyj writes:
The international character of Slavonic was proudly emphasized by Orthodox writers and publishers. To
Ivan Vyšens’kyj, Slavonic was a language that could redeem a Ruthenian, a Serb, a Bulgarian, or the people
of Great Rhossia. Kopystens’kyj proudly described the geographical extent of Slavonic from the Adriatic to
the Arctic Sea; in his preface to John Chrysostom’s homilies in 1624, he asked all possible Slavic and non-
Slavic nations to accept and embrace that book. When Pamvo Berynda published a Slavonic Triodion in
1627 with synaxaria added in a Ruthenian translation, he entreated his non-Ruthenian readers: “Do not
complain about this, Great Rhosses, Bulgarians, Serbs and others who are akin to us in Orthodoxy.
See his “The Language Question in the Ukrainian Lands before Nineteenth Century”, in Aspects of the
Slavic Language Question, Vol. II: East Slavic, eds. Riccardo Picchio and Harvey Goldblatt (New Haven: Yale
Consilium on International and Area Studies, 1984), 9-47, the quotation appears on pp. 17-18. See the
explanation of the term “Rhossic” in fn. 90.
90 Ibid., 9-20; see fn. 126. Andrii Danylenko stresses: “ A separate place should be reserved for the
Peresopnycja Gospel of 1556-1561, in which Archimandrite Hryhorij and amanuensis Myxailo Vasylijevyč
made an attempt to combine Church Slavonic with the ‘prostaja mova’ (Ruthenian) rather than local ver-
nacular. See his “The new Ukrainian standard language (1798) - between tradition and innovation”, in
pointed out, it was only after the Great Migration in 1690 that the Serbs began to re-
new their literary activities. During the second half of the seventeenth century, the
Bulgarians also began a literary revival. The sole available model for both the Serbs
and Bulgarians was the literature of the Eastern Orthodox Slavs. The East Slavic devel-
opmental middle period has not yet been sufficiently investigated, but promises, in my
opinion, to shed crucial light on the character of the literary revivals among the Serbs
and Bulgarians, and the definitive codification of their modern literary languages.
It was only natural that the Serbs turned to East Slavic literature, which had con-
tinued the development of Church Slavonic without interruption, even after the Fall
of Constantinople in 1453. From the end of the fifteenth century until the second half
of the seventeenth century—the incorporation of the Ruthenian territories into the
Moscovite State took place in 1654—a complex process of development and innova-
tions was taking place in the literary centers of these territories: Vilnius, L’viv, Ostroh,
Kutejno, Kyiv, etc. These developments progressed independently of Moscovite
Russia and brought about changes in the norms of classic Church Slavonic. As early
as 1517, five years before Luther’s translation of the Gospels, Francysk Skaryna com-
pleted a translation of the Gospels, written in a language that is usually thought to
be the earliest codification of Byelorussian.91 In fact, it was the common language of
the Orthodox population in the Ruthenian lands. Skaryna explicitly called the lan-
guage in which he wrote “руський языкъ.” The prefaces to his editions contained
pronouncements that clarified the language in which he wrote. For example:
Книги светога пророка Божия Даниила починяються. Зуполъне вы-
ложены на руський языкъ доктором Франъциском Скориною изъ слав-
наго града Полоцка. Напредъ Богу ко чти, и людем посполитым к нау-
це. (The Books of the Saint Prophet Daniil begin. They are fully presented in
American Contributions to the 14th Congress of Slavists in Ohrid, Macedonia, vol. 1: Linguistics, ed. Christina
Y. Bethin (Bloomington, IN: Slavica Publishers, 2008), 59-74, the quotation appears on p. 59.
91 E.Ф. Карский, Бѣлорусы, vol. 3, pt. 2 (Москва: Изд-во Академии наук СССР, 1955), 24. Cf. the same
opinion in П.В. Владимиров, Доктор Франциск Скорина, eго переводы, печатные изданїя и языкъ (St.
Peterburg, 1888; Munich: O. Sagner, 1989), 247.
the Rus’ian92 language by Doctor Fran’cisk Skorinа93 from the famous city of
Polotsk. They are set forth in God’s honor and to teach the common people).94
Skaryna’s biblical editions displayed similar explanations in regard to his lan-
guage, for example, the title of the Bible printed in Prague in 1519 reads as follows:
Бивлиia Руска выложена докторомъ Францискомъ Скориною из славнаго града
Полоцька, Богу ко чти и людемъ посполитымъ к доброму научению (The Rus’ian
Bible presented by Doctor Francisk Skorina, from the famous city of Polotsk, in God’s
honor and to [provide] the good teaching to the common people).95 The language
92 The term “руський языкъ” is rendered into English as “the Rus’ian language” in order to differentiate it
from the contemporary term “русский язык”, which designates Russian. Bohdan Strumins’kyj and other
Ukrainian scholars prefer to use the term “the Little Rhossic” for Ruthenian or Ukrainian and “the Great
Rhossic” or simply “Rhossic” for Russian or “россїйскїй, i.e., московскїй”, and accordingly “the common
Slavonic-Rhossic language” for Slavo-Russian = “славяно-россїйскїй” which meant the latest version of
Church Slavonic for all Eastern Slavs (when the eastern Ukraine was unified with Russia in 1654) and as
well as for all Orthodox Slavs, including the Romanians. See the usage of “Rhossic” in fn. 87.
93
In the prefaces to his editions, the first Byelorussian printer and biblicist, Францыск Скарына, wrote
his name in its Russian version—Франциск Скорина—because he intended his editions for all of the
Eastern Slavs. Since he was from the city of Polotsk in Byelorussia, today Byelorussian and Ukrainian
scholars (except the Russian ones) tend to write his name according to the Byelorussian orthogra-
phy: Францыск Скарына. I use the latter as the standardized form in literary criticism. When I translate
Скарына’s quotations, I keep the Russian form of his name that appears in the original.
94
E.Л. Немировский, “Указатель художественного убранства пражских изданий Франциска Ско-
рины,” in: Белорусский просветитель Франциск Скорина и начало книгопечатания в Белору-
ссии и Литве, eds. E. С. Лихтенстейн, E. И. Маркушевич, et al. (Москва: АН СССР, 1979), 223-68, esp.
232; A.И. Журавский, “Язык предисловий Франциска Скорины,” ibidem., 85-93. Cf also: Ігар Жук,
“‘Прадмовы’ Францыска Скарыны як памежныя формы ‘верша-прозы’ ў беларускай літаратуры,” in:
Скарыназнаўства, Кнігазнаўства, Літаратуразнаўства. Матэрыялы Міжнароднага кангрэса белару-
сістаў: Беларуская культура ў дыялогу цывілізацый, ed. У. Канон (Мінск: “Беларускі кнігазбор,” 2001),
5-11; Уладзімір Агіевіч, “Антытытул Скарынавай Бівлии Рускай,” in: Скарыназнаўства, Кнігазнаўства,
Літаратуразнаўства, 11-18.
95
The title page of Skaryna’s Bible appears in Беларуская энцыклапедыя ў 18 тамах, vol. 14, ed. Г.П.
Пашкоў (Мiнск: Беларуская энцыклапедыя, 1996-2002), 444; cf. also: Энцыклапедыя Гiсторыi Беларусi
у 6 тамах, vol. 6 (Мiнск: Беларуская энцыклопедыя iмя Петруся Броукi, 2002), 309-19. E. A. Целунова,
“О церковнославянском протографе Библии Франциска Скорины (на материале Книги Числа)”, in
Slavia, vol. 59, no. 3 (1990), 244-250. Andrii Danylenko convincingly emphasizes that “It is ubiquitously
maintained (Pljušč, Aničenka, Žuraŭski, Pugh, Moser, Rusanivs’kyj) that phonological and grammati-
cal features as found in writings in the ‘rusьkij jazykъ’ and the ‘prostaja mova’, are characteristic of both
Middle Ukrainian and Belarussian, thus not allowing either Ukrainian or Belarussian deviating dialect
features to penetrate into the common language standard... inasmuch as the vernacular koiné used as a
written medium tended to demonstrate rather vague norms from the late 15th through the late 17th c.
Žuraŭski (1967, 58f.) seems right to claim that the ‘rusьkij jazykъ’ should be treated along with the ‘pros-
taja mova’ as constituent parts of a general literary language system, albeit no major grammar or diction-
ary of the ‘rusьkij jazykъ’ has ever been compiled (Martel, 1938, 38-44) [see Martel in fn. 101].” Cf. Andrii
Danylenko, “ ‘Prostaja mova’, ‘Kitab’, and Polissian Standard”, in Die Welt der Slaven, vol. 51 (2006), 80-
of Skaryna’s editions is best described as a hybrid language. It was often a mixture

of developing “руськый” and Church Slavonic. The proportions of the mixture
vary both between different texts and between different linguistic levels.96 All of
Skarynа’s works—including his Малая подорожная книжица (A Little Traveling
Book, 1522), and Апостолъ (Apostles, 1525)—were popular and widely read among
the Orthodox population in Poland and Lithuania. It was Skaryna’s desire to render
the Church Slavonic language of these liturgical books that, in his words, were “not
understandable to the simple people”, accessible to the uneducated masses. In a lin-
guistic sense, he would have a whole series of “Western Russian” activist followers,
including Szymon Budny97 and Vasil’ Cjapinski.98 The latter published the Homiliary
115, the quotation appears on p. 100. Cf. also: В.А. Анiчэнка, Беларyска-украïнcькiя пiсьмова-мoўныя
сyвязï (Мiнск: Iнстытут мовознаўва АН Беларускай ССР, 1969); A. I.Жураўскi, Гiсторыя беларускай
лтературнай мовы (Мiнск: Iнстытут мовознаў- ства AН Беларускай ССР, 1967); S. Pugh, Testament to
Ruthenian. A Linguistic analysis of the Smotryc’kyj variant, in Harvard series in Ukrainian studies (Cambridge,
Mass: Distributed by Harvard University Press for the Harvard Ukrainian Research Institute, 1996); M.
Moser, Die polnische, ukrainische und weißrussische Interferenzschicht im russischen Satzbau des 16. und
17. Jahrhunderts, Schriften über Schprachen unde Texte, vol. 3 (Frankfurt am Main: P. Lang, 1998); idem,
“Mittelruthenisch (Mittelweißrussisch und Mittelukrainisch): Ein Überblick”, in Studia slavica hungarica,
vol. 50, nos. 1-2 (2005), 125-142; Вталій M. Русанівс’кий, Історія українскої літературної мови (Київ:
АртЕк, 2001).
96
Tолстой describes Skaryna’s language as follows: “сохранив церковнославянскую базу текста,
он [Скорина] подновил ее на живой народной в основе своей белорусской речью.” Н.И. Толстой,
“Взаимоотношение локальных типов древнеславянского литературного языка позднего перио-
да (вторая половина XVI-XVII вв)”, in: Славянское языкознание, V Meждународный съезд славистов
(Moсква: АН СССР, Советский комитет славистов, 1963), 270 and 241-42. Cf. also: his “Роль древнес-
лавянского литературного языка в истории русского сербского и болгарского литературных язы-
ков в XVII-XVIII вв.”, in his История и структура славянских литературных языков, 89-90; Живов”,
Роль русского церковнославянского в истории славянских литературных языков”, in Актуальные
проблемы славянского языкознания, 74-80.
97 Szymon Budny (Simon Budnaeus, c. 1530-1593) was a Polish sectarian theologian. During the
Reformation in Poland-Lithuania, he led the Lithuanian anti-Trinitarian (“Arian”) wing of the Polish re-
formist camp, which took a radical position in questions of theology though a conservative one in ques-
tions of social order. Budny translated Bible into Polish, using the Hebrew text. See more about him in
Dawni Pisarze, Polscy od początków piśmiennistwa do Młodej Polski Przedwodnik biograficzny i bibliografic-
zny, vol. 1 (Warszawa: WSIP, 2000), 126-28. Cf. also: Stefan Fleischmann, Szymon Budny: Ein theologisch-
es Portrait des polnisch-weißrussischen Humanisten und Unitarieri (ca. 1530-1593), Series A. Slavistische
Forschungen, n.s., vol. 53 (Köln: Böhlau, 2006).
98 Fleischmann, Szymon Budny, 94-102. Васiль Цяпiнскi Амелляновiч (Тяпинский ca.1540-1603)
supported Budny: “Ihm zur Seite [of Szymon Budny] stand Vasil’ Cjapinski, der die drei synoptischen
Evangelien ins Weißruthenische übertrug und sie 1576 in seiner Drukerei auf dem väterlichen Gut
Cjapina druckte (das Lukasevangelium nur unvollständing).” Cf. Norbert Randow, “Die weißruthenische
Literatur”, 2, Камуникат, http://kamunikat.fontel.net/www/czasopisy/annus/01/01_randow.htm (ac-
cessed March 12, 2011). Cf. also: Толстой, “Языковая ситуация в западных пределах восточного и
Gospels with parallel texts in Byeloruthenian and Church Slavonic, heavily mod-
eled on the Antitrinitarian, Szymon Budny’s Bible of 1572 and his New Testament of
1574.99 Furthermore, at the end of the sixteenth century, Lavrentij Zyzanij published
his Грамматика словенська (A Slavonic Grammar, Vilno, 1596). The Grammar was
written in the vernacular (Byeloruthenian from the Vilno region) so as to make the
study and comprehension of Church Slavonic easier. In that same year, his, Азбука
(Alphabet), was published under the title of “Лексис, СирЂчь реченїа, въкратъцЂ
събран(ъ)ны и из слове(н)скаго языка на просты(й) рускі(й) діале(к)тъ истол(ъ)
кованы. (A Leksis of Expressions Briefly Collected and Interpreted from Church
Slavonic into the Ru’sian Vernacular).”100 The “простый русьскый дїалект (the
simple Ru’sian dialect)”, or “русьска мова (the Rus’ian vernacular)”, essentially rep-
resented spoken Byeloruthenian from the Vilno region.101 It became the “western
Russian” literary language, the so-called “рус’кій” (Ruthenian), that in the sixteenth
century was introduced into traditional confessional-denominational literature along
with Church Slavonic. The western Russian writers in the Ruthenian regions used
this language and called it “проста мова” in contrast to “словенскій”, which re-
mained the chief literary medium. It should be emphasized that very early on, this
vernacular was also used independently from Church Slavonic in the function of
“Chancellery Byelorussian or Ruthenian.”102 In the beginning, the language was com-
posed predominantly of Byelorussian elements. Later, it also absorbed Ukrainian and
Polish ones. In the middle of the sixteenth century, проста мова was deployed in
ecclesiastical books—Gospels, homilies, tracts, “Triods”, etc.—as well as the first secu-
южного славянства в XVII веке (опыт сопоставительного рассмотрения)”, in his Избранные труды,
vol. II: Славянская литературно-языковая ситуация, 175-76.
99 Fleischmann, Szymon Budny, 94-104.
100
Strumins’kyj, op. cit., 14-15; Encyclopedia of Ukraine, vol. 5, ed. Danylo Husar Struk (Toronto: University
of Toronto Press Incorporated, 1984), 886. See also: Oxana Pachlovska, Civiltà letteraria ukraina (Roma:
Carocci editore S. p. A., 1998) 97 and 99; Moser, “Что такое “простая мова?”, in Studia slavica hun-
garica, vol. 47, No 3-4 (2002), 221-260; B. Wiemer, “‘Prosta mova’—Präliminaria zu einer strukturellen
Beschreibung”, in Beiträge der Europäische Slavistischen Linguistik (POLISLAV) 6, eds. J. Blankenhorn, J.
Błaszczak, R. Marzari (Munich: Verlag Otto Sagner, 2003), 227-237; П. П. Плющ, “Русская ‘простая мова’
на Украине в XVI-XVIII веках”, in Начальный этап формирования русского национального языка, ed.
Б. А. Ларин (Ленинград: Издательство Ленинградского университета, 1961), 219-236.
101See more on the various names of the “проста мова” in Andrii Danylenko, “On the name(s) of the
Prostaja Mova in the Polish-Lithuanian Commonwealth”, Studia Slavica 51, nos. 1-2 (March, 2000): 97-121.
102 Strumins’kyj, op. cit., 20-26.
lar works, especially educational texts.103 Speaking about the use of Ruthenian in the
church and in ecclesiastical literature, Bohdan Strumins’kyj says:
The first conscious attempt to introduce local Ruthenian into the religious
literature of the Ukrainian lands was made in the Volhynian Orthodox monas-
tery of Pere-sopnycja by 1556. Archpriest Myxajlo Vasylijevyč, who transcribed
the Slavonic translation of the Gospel into Ruthenian from 1556 to 1561, said
in his preface: “If this has been translated from the Bulgarian language into
Ruthenian speech it has been done for better comprehension by the common
Christian people. Don’t deplore this, dear friend.”104
The intrusion of the people’s language into still-medieval Church Slavonic lit-
erature is well documented in Eastern Slavic Orthodox literature. For example, at the
end of the sixteenth century, the renowned Ukrainian polemicist, Ivаn Vyšens’kyj,
wrote:
Евангелїя и Апостола въ церкви на Литургїи простымъ языкомъ не
выворочайте, по Литургїи же для вырозумѣнья людского попросту тол-
куйте и выкладайте, книги церковныѣ всѣ и уставы словянскимъ язы-
комъ друкуйте. (In church, during the Liturgy, do not distort the Gospels and
the Acts of the Apostles; after the Liturgy is over, interpret and expound in a
simple manner (po prostu) in the language of the people, so that the people
may understand it; and print all Church books and its constitutions and laws
in Church Slavonic).105
Many of the topoi explaining when and why the vernacular should be employed,
such as the example above, are nearly identical with Venclović’s writing, except the
language referred to by the East Slavs is “русьскїй” or “российский”, while Venclović
103
A. Martel, La langue polonaise dans les pays ruthènes: Ukraine et Russie blanche 1569-1667 (Lille, 1938),
97-160; Толстой, “Взаимоотношение локальных типов”, 241-45; G.Y. Shevelov, “Ukrainian”, in: The Slavic
Literary Languages: Formation and Development, eds. Alexander M. Schenker & Edward Stankiewicz (New
Haven, 1980), 143-60; A. McMillin, “Belorussian”, in: The Slavic Literary Languages, 105-17.
104 Strumins’kyj, op. cit., 26.
105 Quoted from Martel, La langue polonaise, 99, fn 2. (Акты относящиеся къ исторїи Южной и За-
падной Россїи, II, 220); I. Ogijenko, “Język cerkiewno-slowiański na Litwie i w Polsce w ww. XV-XVll”,
Prace Filologiczne V, no. 14 (1929): 524-43, esp. 536-37; І. Огієнко, Українська літературна мова XVI-
го століття і Крехівський Апостол (1560) (Warszawa: Druk. Sinodal’na, 1930), 57-58; А. Н. Робинсон,
Борьба идей в русской литературе XVII века (Моcква: Издательство Наука, 1974), 319-332; Strakhov,
“Attitude to Greek Language and Culture in Moscovy”, 130; Bernard Gröschel, Die Sprache Ivan Vyšens’kyjs.
Untersuchungen und Materialien zur historischen Grammatik des Ukrainischen (Köln: Böhlau Verlag, 1972);
cf. also Pachlovska, op. cit., 348-352. For a different interpretation of Vyshens’kyj’s quoted fragment see
Harvey Goldblatt, “On the Language Beliefs of Ivan Vyšens’kyj and the Counter-Reformation”, in Harvard
Ukrainian Studies, vol. 15, (1991), 7-34.
speaks of “ср’бскы.” For the sake of comparison, I will give a few examples. In the
epilogue of his translation of Мачь Духовны (Spiritual Sword), composed by the
Ruthenian writer, Lazar Baranovyč, Venclović wrote:
И се же вѣдомо буди, iaко не въса проста сут, понieже iaже къ Богу
глаголют се сia по писанїю книжном въмѣщено ieст, а iaже къ людем сia
по просту. Нъ и таia недостиженїем oум’ным и невѣждаством не възмо-
гох въса ни изредно протл’ ковати, нъ емуже от вас чатущих даiет Богъ
бистрооумїе достодл’жно может извѣствовати… (And, let it be known
that all writings are not simple and clear simply because they refer and speak
to God and are written according to the literary models [of Church Slavonic].
When they [writings] are addressed to the people, they are written in the ver-
nacular. However, even those [texts written in the common people’s language]
that I could not interpret in their entirety, due to my ignorance and the imper-
fection of my intellect; but those of you, readers, whom God endowed with a
clever mind, should be able to understand them correctly.) 106
Even though Venclović interpreted Мачь Духовны “по просту (in the vernacu-
lar)”, according to his own admission, he was not able to interpret it very well because
he did not have an adequate command of the people’s language. Such a pronounce-
ment might suggest that Venclović was only a scribe, but more likely represents the
adoption of one of the popular loci communes of Orthodox literature.107 In another
example, Venclović called the language of the people “ср’бскы”:
Поученїе избран’ное от светаго ев(аг)гелїа и от многїих божаств’ных
писанїи, от Москов’скога поученїа щампатога оу Москви при цару Петру
и Адрїану тамош’нieм, тогда бив’шем патрїар’сe … здѣ же преведенїе
быст ему на ср’бскы ieзыкъ ради разуменїа простым чловѣком, … (This
is a selected homily from the Holy Gospel and from many other sacred writ-
ings [taken] from the Moscow Teaching [which was] printed in Moscow dur-
ing the reign of Peter and Adrian, who was the Patriarch at that time… [which]
is translated into the Serbian language in order that any ordinary person can
understand it…108
106
Стојановић, Каталог рукописа и старих штампаних књига, 86, (see fn. 4).
107Already in 1911, discussing the originality of Gavrilo Stefanović Venclović’s writings, Јоvanović
correctly remarked: “… Гаврило нема ни једнога свога оригиналнога рада, него су му све или пре-
писи, или прераде, или преводи. Он сам није написао ништа, сем уметака и објашњења у беседа-
ма црквеним, о чему ћемо мало доцније говорити.” “Језик Гаврила Стефановића”, 109. More about
Lazar Baranovyč cf. Pachlovska, op. cit., 418-428, 451.
108 Стојановић, Каталог рукописа и старих штампаних књига, 146.
Or, in another example:

Просто вам ово говорим вашим ср’’бским ieзиком а не по книжкы
съкривено, ни по лѣш’кiи, полiaч’ки лы шлiaпам, да се коме ругам за ieзык
и мегю вама у цръкви шпоту да збiам и чиным. (I am talking to you about
it in your own, simple language and not in the learned one which expresses
ideas in an obscure way, nor do I prattle to you in the Polish language with an
intention to mock your language and create and sow dissension among you in
the church.) 109
This last sentence unequivocally indicates that Venclović’s texts were copied
from Ruthenian originals, where “по лѣш’кiи, полiaч’ки” (in the Polish manner)
played an important role in the everyday life of the Orthodox Slavic population in
the Polish-Lithuanian state.
Venclović also pointed out how Church Slavonic texts were unintelligible:
Преводъ от прикр’вен’ныхъ писанїи на просто(e) и уразумител’ное
знанїе ср’бское, за селiaне и просце люде ... Събери къ мнѣ людъ и да слы-
шетъ словеса моia, и въложи словеса сїа, iaже азъ глаголю тебѣ, людемъ
моимъ въ оуста ихъ, и да разумеютъ ie и сыни свое да научетъ; а не въ
маг’лѣ и чрезъ облакъ оучити и глаголати невѣштїе въ писмѣ, нь просто
имъ ieзыкомъ ихъ вѣштати, iaко да вьса разумѣютъ людїе… (The trans-
lation from the obscure writings [in Church Slavonic] into the simple and un-
derstandable spoken language of the Serbs, [made] for peasants and other or-
dinary people… gather people together to listen to my preaching and put the
words I am telling you into the mouths of my people; let them understand my
words and let them teach their sons properly, rather than teaching them and
talking to them through fog and clouds; one has to talk to them in the spoken
language which ordinary people can [easily] understand.)110
Almost an identical pronouncement can be found in the foreword to the
Евангелїе учител’ное (The Teaching Gospel) of 1569: “Помыслилъ же былъ есмы и
се, иже бы сию книгу выразумѣнїя ради простыхъ людей, преложити на простїю
молву, и имѣлъ есми о том попеченїе великое… (I [had] thought to translate this
book into the people’s language in order to make it understandable to the ordinary
people speaking the Rus’ian vernacular, and had a great concern about it…)”111 In
the Nesvižskij Catechism of 1562, written in a mixture of Byelorussian and Ukrainian
109 Новаковић, Примери књижевности и језика старога, 184, (see fn. 4).
110 Новаковић, Примери књижевности и језика старога, 181.
111 Огієнко, Українс’кая литерарная мова, 99.
elements, one reads that it is “для простыхъ людей языка руського (for the ordinary
people speaking the Rus’ian language).”112
Venclović and the western Russian writers who used both Church Slavonic and
the vernacular kept underscoring the fact that they did not know, or did not have a
sufficient command of словенски (i.e. Church Slavonic). Thus, in the foreword to the
Хомилиарное Евангелїе (Gospel with Homilies) of 1616, we read:
Тепер зась (през незнаемость и неумѣетность языка Словенсково
многих) многим мало потребен и непожиточен ставшися, знову перело-
женемъ его на языкъ наш простый Русскїй, якобы змертвых вскрешон, а
выданем з’друку на всѣ широкїи славного и старожитного народу Росїйс-
кого краины розослан будучи; всѣми потомными вѣки, всѣхъ, а иле прос-
тѣйшихъ, а языка Словенского не умѣючих… (Therefore, at the present time,
because of wide-spread ignorance and a lack of knowledge of Church Slavonic
by many, having become unnecessary and useless to many people, it [the text
in Church Slavonic] has been translated again into our ordinary Rus’ian, as if it
were resurrected from the dead, and through printed editions, it [the text] has
been broadly spread among the glorious and ancient people of the Moscovite
state, and in the coming centuries, will reach everyone, especially many ordi-
nary people who do not know Church Slavonic.) 113
All of the above-cited texts belong to one and the same phase of the continuous
evolution of Church Slavonic, during the time when the people’s language was grad-
ually being introduced as a medium parallel to it. The reasons for this phenomenon
are, on the one hand, the unintelligibility and rigidity of archaic forms and construc-
tions, and, on the other, simple ignorance of the language on the part of its users. The
introduction of the vernacular as a medium parallel to Church Slavonic was intended
to make the latter more accessible to the masses, that is, to the Orthodox Slavs on the
territory of Catholic Poland and Lithuania.
This innovation in the Ruthenian territories of the sixteenth and seventeenth
centuries had nothing in common with what occurred in neighboring Poland. At
first glance, many scholars are inclined to see analogies. However, the alleged analo-
112 Tолстой, “Взаимоотношение локальных типов древнеславянского”, 245.

113
Martel, La langue polonaise, 76-79, esp. 77; see also V. Negalevs’kyj’s pronouncement in his introduc-
tion to the Gospels, published in 1581:
многихъ учоныхъ, богобойных a слово божее милуючихъ, людей, которые писма полского
читати не умѣют, a языка словенского, читаючи писмом руским, выкладу з словъ его не ро-
зумеют; отже виходитъ, шчо, навитъ вчени люде не знали своей церковной мови.
Cited from Огієнко, Українська літературна мова, 95.
gies are, in fact, deceptive because one deals with two different worlds in one and the
same state. As Picchio has noted, it is true that:
the Ukrainian-Byelorussian territories were directly exposed to the influ-
ence of the sixteenth-century Western European intellectual revival. In partic-
ular, the intellectual life of the Ukrainian and Byelorussian lands was brought
into contact with both the partisans of the vulgar tongue and their Latinophile
opponents, that is, with theories which echoed the ideological conflict between
the Reformation and the Counter reformation. 114
On the other hand, the Orthodox population in the Ruthenian lands struggled
with Western trends. Thus, instances of the acceptance of certain models, which were
extremely limited in scope—for example, Latin-Polish Poetics and Rhetorics in the
second half of the seventeenth and the beginning of the eighteenth centuries—could
be found in competition with these western Latin trends. In an act of self-defense,
the educational models of the Jesuit schools were employed, particularly in the era
of Peter Mohyla (1596-1647).115
114Riccardo Picchio, “Introduction à une étude comparée de la question de la langue chez les Slaves”, in:
Etudes littéraires slavo-romanes (Florence: Licosa Editrice, 1978), 159-96; the quotation appears on 167.
After the unification of the eastern part of Ukraine with Russia in 1654, the language situation consider-
ably changed:
A more dispassionate and comprehensive treatment of new standard Ukrainian must be placed
in the context of the formation of literary genres and styles in the 18th century in two different stan-
dard languages. They are Church Slavonic of the Meletian version [based on Meletij Smotryc’kyj’s
Grammar, see fn. 126] and the prostaja mova (Ruthenian), both influenced by Great Russian and, to
a much lesser extent, Polish [...]
From the late 17th century onward, the prostaja mova was losing its position in almost all genres
where it had flourished before, although it was largely retained in administration until the abolition of
the Cossack regimental system and the introduction of the imperial social structure in the Hetmanate
by Catherine II in 1781-85. In contrast, Church Slavonic strengthened its status in ecclesiastical and
secular genres, and revived many archaisms [...]
Trying to participate in the main stream literary process of Great Russia, graduates of the Ukrainian
schools were compelled to switch to Russian Church Slavonic in conjunction with secular Russian,
which was becoming indispensable at that time in public domains. Under pressure from the imperial
center, Samuel Myslavs’kyi, metropolitan of Kyiv (1783-96), promoted the status of Russian by intro-
ducing its literary standard—spelling and pronunciation—into the classes of poetry and oratory at
the Kyiv Academy, Kharkiv College, and other schools.
Danylenko, “The new Ukrainian standard language (1798) - between tradition and innovation”, 60-62.
115Г.М. Сивокінь, Давні українські поетики (Харків: Акта, 1960); В.І. Крекотень, “Київська поетика
1637 року”, in: Літературна спадщина Київської Русі і українська література XVI - XVIII ст., ed. О.В.
Мишанич (Київ: Наукова думка, 1981), 118-154; Д.С. Наливайко, “Київські поетики XVII — початку
XVIII ст. в контексті європейського літературного процесу”, in: Літературна спадщина Київської
Русі, 155-95; І.В. Іваньо, “Естетична концепція і літературна творчість Феофана Прокоповича”, in:
Літературна спадщина Київської Русі, 223-49; cf. the other articles in the same book; Iaroslav Isaievych,
The Latin-Polish models were never completely or correctly understood. Still

less did they influence the actual development of the language and literature of
the Orthodox Slavs. I believe that one comes closer to the true development of the
Orthodox Slavs when one recognizes that Polish cultural and literary models were
never consciously accepted as models to be imitated in literature or in other cultural
spheres, either in Moscovite Russia, or by the Orthodox populace in the Ruthenian
territory of the Polish-Lithuanian Commonwealth during the sixteenth and seven-
teenth centuries. This statement is not meant to exclude the influence of the Polish
language as an official state language, because its influence was strong and indeed
inevitable. It has left many indelible traces in the modern literary languages of both
the Ukrainians and the Byelorussians.
The linguistic situation described by Ruthenian writers during the sixteenth cen-
tury and attested to in Orthodox texts cannot be compared with the synchronic stage
of linguistic-literary development in Poland. It has its parallel rather, in the literature
of the neighboring Orthodox territories in Transylvania, Wallachia and Moldavia.
Together with the Orthodox Slavs, the Romanians were integrated into the
“Byzantine Commonwealth”, and adopted the common Orthodox Slavic literary lan-
guage (i.e. Church Slavonic). They created their medieval literature in this language.
Though not occupied by the Turks, the Romanians were able to follow the general
cultural development of the Orthodox community during the Turkish occupation
of most of the Balkans. Thus, as early as in the first half of the sixteenth century,
Slavo-Romanian diglossia116 can be attested to in texts written in regions that, al-
though allied in their resistance to the Turks, represented rather independent princi-
“Between Eastern Tradition and Influences from the West: Confraternities in Early Modern Ukraine and
Byelorussia”, in Ricerche slavistiche, vol. XXXVII (1990), 269-294; Рышард Лужны”, Украинские писатели
эпохи барокко и традиции отечественного средневековья”, ibid., 295-306; Paulina Lewin, “The School
Theater in the Ukraine and Its Relation to the Middle Ages”, Ibid., 307-321; eadem, Wyklady poetyki w uc-
zelniach rosyjskich XVIII w. (1722-1774) a tradycje polskie (Wroclaw, Warszawa, Krakow: PAN, 1972); eadem,
“Polish-Ukrainian-Russian Literary Relations of the Sixteenth-Eighteenth Centuries: New Approaches”,
Slavic and East European Journal 24, no. 3 (1980): 256-69; eadem, “Literatura staropolska a literatury
wschodniosłowiańskie, Stan badań i postulaty badawcze”, in: Literatura staropolska w kontekście europe-
jskim (Wrocław: Zakład Narodowy im. Ossolinskich, 1977), 139-68; Ihor Ševčenko, “The Many Worlds of
Peter Mohyla”, Harvard Ukrainian Studies, vol. 8, nos. 1-2 (1984), 9-40, just to mention several important
studies concerning the new challenges from the West which forced the Ruthenian intellectuals to in-
troduce the new cultural patterns beginning with the second decade of the seventeenth century and
especially after the founding of the Kiev Mohyla college.
116 The Romanian language, which was incorporated into the Orthodox Balkan league of languages,
largely freed itself, in a most striking way, from dependence on its inherited Latin substance. Romanian
can hardly be thought of as belonging to the Romance languages.
palities. In their religious manuscripts—the Psalter, the Gospels with Commentaries,

the Catechisms, etc.—the Romanians closely followed and embraced the common
Orthodox Slavic linguistic innovation. Thus, Romanian was used for private reading
while Slavonic was used for religious services, and the difference in language was of-
ten graphically palpable: the two sat side by side on the page, with Romanian writ-
ten in red ink, and Slavonic in black. The first Romanian printer, Deacon Coresi, in
addition to his Gospels of 1561, began to publish religious works in Romanian, or in
Romanian and Slavonic together.117 The introduction of a Romanian people’s lan-
guage into Romanian texts is well documented in Orthodox Slavic literature. The
Bulgarian monk, Paisy of the Hilendar monastery, accurately described the situa-
tion in the Romanian lands in his, История Славѣноболгарская (Slavo-Bulgarian
History) of 1762:
Тако ωт то време власи ωбратилисa паки вь православїю и читали
по словенски. до скорое време паки извадили им’ руси на влашки iaзикь
прости писаниемь. (Thus, from that time, the Romanians were also convert-
ed to Orthodoxy and read Old Bulgarian [i.e. Church Slavonic]. Recently, fol-
lowing the Ruthenians [i.e., their writing practices], they [the Romanians] have
introduced the Romanian vernacular into texts intended for the ordinary peo-
ple.) 118
Paisy’s statement unequivocally indicates that the center of linguistic and literary
innovations among the Orthodox of that time, i.e. after the Fall of Constantinople,
was in the Ruthenian territories, in so-called South-Western Rus’, where the condi-
tions for such developments were most propitious and challenging within the joint
Catholic state of Poland and Lithuania.
117Alexandru Rosetti, Brève histoire de la langue roumaine des origines à nos jours (The Hague: Mouton,
1973), 96-98; Т.А. Репина, История румынского языка (СПб: Издательство С-Петербургского универ-
ситета, 2002); Neculai Iorga, A History of Roumania. Land, People, Civilization (New York: Dodd, Mead &
Company, 1970), 131-46; see also Testi romeni antichi (secolo XVI-XVIII), eds. Alexandra Niculescu and
Florica Dimitrescu (Padova: Antenore, 1970), xv-li. Cf. also: Elizabeta Negrău, “Byzantine Legacy and Mo-
dern Greek Influences in the Wallachian Culture of the 17th - 18th centuries”, in Revue des études sud-est
européennes, vol. 47, nos. 1-4 (2009), 89-100.
118 Quoted from Пайсий Хилендарски, История славяноболгарская, Първи Софрониев препис от
1765 година (София: Наука и изкуство 1972), folio 35а. I would like to thank Dr. Predrag Matejić, Director
of the Hilandar Research Library, Resource Center for Medieval Slavic Studies (Ohio State University,
Thompson Library) for providing me with a copy of this manuscript. Cf. also: “Тако ωτ то врем[e] власи
ωбратили се паки въ православие и читали по болгарски iaзикъ до скорае време. Ніна паки извадили
имъ руси на влашки iaзикъ про[с]ти писание.” Божидар Райков, Паисневият ръкопис на “История
славяноболгарская” 1762 (София: Наука иизкуство, 1989), 77.
This people’s language, documented in Moscovite Russia at approximately the

same time, or somewhat earlier, under the similar designation “простое слово”,119
known in the Ruthenian regions of the sixteenth century as “рус[ь]скїй”, “простый
рускїй дїалектъ (simple Russian dialect)”, “руски речи прости (simple Russian
speech)” or “проста мова” was quickly adopted in the Romanian territories and
translated as “влашки iaзикь прости (simple Romanian language).” Similarly named
vernaculars would eventually appear in all the Orthodox Slavic nations, with a great-
er or lesser time lag. “Рус’кїй” or “простый рускїй дїалектъ” remained the major
source in the development of other vernaculars among the different Orthodox peo-
ples. Paisy of the Hilendar monastery followed the Ruthenian tradition, and clearly
referred to it:
азь Паисїа іер(о)монахь и проигумень хиландарски сьвокупихь и на-
писахь ωт руски речи прости ωбратихъ на болгарски прости речи и
словенскї. (I, Paisy, a hieromonk and deputy-abbot of the Hilendar monastery,
collected the Rus’ian simple speech, and from it translated and wrote [texts] in
the Bulgarian common people’s language and Church Slavonic).120
Two examples stand out among the numerous loci communes Паисий adopted
from his original text and copied in his История (History):
... прилучи се намь много крать прочитати различни исторїи ру-
кописнихь и печатни(х), що извадили руси и москов’ци ωсобно рaди сло-
вѣнскаго народа… (It happened to us to read various histories, in manuscripts
as well as printed, which the Ruthenians and Moscovites [i.e. Russians] trans-
lated into their own language to the special benefit of the Slavonic people...)121
119
See fn. 3.
120Хилендарски, История славяноболгарская, folio 82b. Already half a century ago, Ljubomir
Andrejčin correctly discribed the concept of Паисий’s language as follows:
От някои изрази в неговата история може да се съди, че той не поставя граница между
български и “словенски”, не ги схваща като два отделни езика. Българският език образува
за него някакво единство с черковнославянски и това единство той противопоставя в
известен смисъл на руския език. (срв. в “Послесловието”: “от руски речи прости обратихъ
на болгарски прости речи и словенски…”)
See: Любомир Андрейчин, “Езикът на Паисиевата ‘История Славеноболгарская’ и началото на
новобългарския книжовен език”, Български език 12, no. 6 (1962): 481-90; the quotation appears on
482.
121Хилендарски, История славяноболгарская, folio 7a. Cf. also: “...прилучи се намъ много кратъ
прочитати различнї истории рукописни и щамби, что извадили руси и москове ωсобно ради
словенскаго народа...” Райков, Паисневият ръкопис, 53.
And: “По руски и московски печатни исторїи показуют… (Printed his-

tories in Ruthenian and Moscovite languages show that...)”122 The constant men-
tioning of “руски” and “московски” in Paisy’s History indicates that Ruthenian and
Moscovite were two separate idioms representing the vernaculars of Ruthenia and
the Moscovite state.123
Orthodox vernaculars cannot be treated in the same way that Western European
vernaculars have been treated in scholarship. The goal of the Western European ver-
naculars was to achieve fully equal status with the Latin that they would gradually
displaced. In contrast, the vernaculars of the Orthodox Slavs from the sixteenth cen-
tury onwards—“русскїй”, “россїйскїй”, “влашки”, Venclović’s “ср’бскы”, and Paisy’s
“болгарски” in the eighteenth century—never intruded into the sphere of the tradi-
tional uses of “словенски.” It was not their goal to gradually displace Church Slavonic.
On the contrary, vernaculars were introduced to revive and renew “словенски”
among all the Orthodox. The language of Church Slavonic was seen as the sole,
powerful weapon against the “infectious heretical tongue”, a phrase which in the
Ruthenian regions at the time signified the use of the Polish language, and the danger
of conversion to Catholicism or Protestantism. In 1592, the Orthodox Metropolitan
of Kiev, Myxajlo Rahoza, wrote:
Ученїе святыхъ писанїй зѣло оскудѣ, паче же словенского-россїйского
языка, и вси человѣци приложишася простому несъвершенному лядскому
писанїю, и сего ради въ различныя ереси впадоша, невѣдущее въ богословїи
силы съвершеннаго грамматическаго словенского языка. (The teaching of
the Holy Gospel has become very scarce and insufficient, except for the Slavo-
Russian language, all people have embraced a simple, imperfect way of the or-
dinary people’s writings [i.e.emulating writings in the Polish vernacular], and,
122Хилендарски, История славяноболгарская, folio 55a. Cf. also: “… но руски и мо[с]ковски печатени
їстории показуютъ…” Райков, Паисневият ръкопис, 95.
123
Ruthenian writers well differentiated “рускїй” (the Ruthenian language) from “россїйскїй” or
“московскїй” (the Russian vernacular that was the people’s language in the Muscovite state). See a
slightly different interpretation of these terms by Martel:
D’une manière générale les écrivains ruthènes, quel que soit leur lieu d’origine, ne distinguent pas
les dialectes divers et ils désignent, nous l’avons dit, la language parlée d’un terme général russkij ou
rossijskij jazyk, tout comme ils appliquent d’ordinaire le mot Rus’ ou Róssija à l’ensemble des terres
qu’ils occupent dans la République.
Martel, La langue polonaise, 91, fn. 1. Martel’s interpretation is acceptable if we take into consider-
ation the linguistic function of both the “русскїй” and “россїйскїй” vernaculars in their relationship to
“славенски.” From this point of view, Ruthenian writers did not distinguish between them, but perceived
“славенски” and these vernaculars as one and the same language.
therefore, lacking the knowledge and power of the perfect Church Slavonic
grammar in theology, they have fallen into various heresies.)124
Western Russian writers exhibited a great love and veneration for “словенски”:
А за тым тот который тых часов хот в’зацнѣйшом, пенкнѣйшом,
звязнѣйшом, суптелнѣйшом и достаточнѣйшом языку Словенском, през
неспособность слухачов, не многим пожиточен был: тепер тот в’ по-
длѣйшом и простѣйшом языку, многим, албо рачей всѣм Рускаго языка
якоколвек умѣстным потребен и пожиточон быти моглъ. (And then, in
those times, that [person] who [used] the most honorable, the most beautiful,
the most coherent, the most subtle, and the most abundant Slavonic language,
could not be useful to many people [i.e. could not be understood by many peo-
ple] due to the incapability of his listeners. Nowadays, if that [person] uses the
most debased and simplest language, he would be suitably indispensable and
useful for whatever [purposes], not only to many, but rather, to all the people
speaking the Rus’ian language.)125
A general ignorance of “словенски”, the narrow intelligibility of the language,
and the overall low educational level of the Orthodox population in Poland and
Lithuania as compared to their Catholic neighbors, all contributed to provoking
Lavrentij Zyzanij and Melеtij Smotryc’kyj,126 members of the Ostrog circle, and oth-
er Orthodox zealots to undertake a standardization of Church Slavonic and to se-
cure its authority in the social and political order. In this way, a new type of Church
Slavonic was created, the so-called Ruthenian (Ukrainian) Church Slavonic language,
the analysis of which I will leave for another occasion. Presently, I am interested only
in Ukrainian Church Slavonic’s relation to the newly-introduced people’s language.
Sources reveal that the проста мова (vernacular) appeared for the sake of aiding
the study and further development of “славенски;” it’s purpose was to render Church
Slavonic intelligible to the common people, assuring, thereby, its continued use. The
common people’s language (except Venclović’s “ср’бскы” which was an independent
124
Ogijenko, “Język cerkiewno-słowiański”, 535; Martel, La langue polonaise, 76, fn. 2.
125 Martel, La langue polonaise, 77, fn. 2.
126 Meлетiй Смотрицький (1577/8-1633) “was a Ruthenian (=Ukrainian and Belarusian) linguist from
Galicia, author and religious activist. Education in Ostroh (Ostrog) and Vilnius, as well as in Leipzig,
Wittenberg and Nuremberg, later rector of Kiev brotherhood’s school. Smotrytsky is best known for his
Grammar of Church Slavonic (Грамматіки славєнския, правилное Сνнтагма, 1619), which codified what
is now known as ‘Modern Church Slavonic’ or, more specifically, ‘Meletian Church Slavonic.’ It was the
sole handbook for grammar in Belarusian, Russian and Ukrainian lands, and had an enormous impact
on the literary usage in Church Slavonic texts throughout the Slavic Orthodox countries.” See: http://
en.wikipedia.org/wiki/Meletius_Smotrytsky (accessed March 12, 2011).
linguistic code) never challenged Church Slavonic as the sole sanctioned literary lan-
guage of the Orthodox, nor did it cause a crisis for Church Slavonic by competing
with it.127 The people’s vernacular appeared only as a sort of crutch. It functioned as
a parallel Low variety spoken language in harmony with its High variety, i.e., Church
Slavonic, bringing about a situation of diglossia.
***
The comparative analysis of Venclović’’s writings in “ср’бскы” with other

Orthodox texts written in the “проста мова (vernacular)”, demonstrates that both
belong to the same developmental phase of the Church Slavonic language. This
phase, characterized by the gradual introduction of the common people’s language
into literature as a medium parallel to Church Slavonic, was common to the en-
tire Orthodox community. The emergence of the vernacular as an auxiliary idiom
alongside Church Slavonic, i.e. Slavo-Russian or Slavo-Ruthenian, was of decisive
importance for the further development of Orthodox nations, as well as their lin-
guistic unity. This phenomenon first appeared during the fifteenth and sixteenth
centuries among the Eastern Slavs in Moscovite Russia and the Polish-Lithuanian
Commonwealth. It occurred there first for two reasons: the Eastern Slavs were not
occupied by the Turks, and the Commonwealth, in particular, offered the most favor-
able conditions for this kind of innovation. At the beginning of the sixteenth century,
the Romanian vernacular made its appearance in Wallachia and Moldavia. The same
developmental phase emerged among the Bulgarians in the second half of the sev-
enteenth century and among the Serbs in the first quarter of the eighteenth century
when circumstances were favorable in the occupied Balkans.
Thus, I believe I can conclude with considerable certainty that the linguistic di-
glossia found in Venclović’s texts marks the beginning of a new phase of Byzantine-
Slavic diglossia attested to in Serbianized Slavo-Russian texts.128 This diglossia was
introduced into Serbian literature—a literature that at the time was still medieval—
at least two centuries later than in the rest of the Orthodox world. Furthermore, my
analysis reveals that Venclović’s diglossia was created in the context of conscious ef-
127 A thorough researcher, Martel points out the following: “Ainsi la primauté du slavon n’est pas dis-
cutée; la langue parlée se trouve présentée très humblement, et c’est le malheur des temps qui justifie
l’usage qui en est fait, usage très modeste…” Martel, La langue polonaise, 77-78
128 See the explanation of Serbianized Slavo-Russian and Slavonized Serbian in fns. 63 & 64.
forts to emulate the late, common phase of Byzantine and Post-Byzantine diglossia
when ordinary people’s languages were introduced into medieval, ecclesiastical lit-
eratures of the Orthodox Slavs and Romanians. In fact, Venclović’s diglossia has to
be recognized as illusory (or extended)129 because two separate and independent
linguistic codes are attested to in his texts. Although it was intended to become an
organic part of the broader Byzantine-Slavic diglossic system, Venclović’s diglossia in
its essence would be more accurately described in terms of a certain state of bilin-
gualism. Regardless of its linguistic status and cultural identities, Venclović’s diglos-
sia should be perceived as an impressive expression of a supranational, religious and
linguistic unity of all Orthodox peoples.
SELECTED LITERATURE:
Albijanić, Aleksandar. “The Creation of the Slaveno-Serbski Literary Language”. The

Slavonic and East European Review 48, no. 113 (October 1970): 485-486.
Albijanić, Aleksandar. “Serbian Church Slavic Elements in Vojvodina Sources.” Die Welt
der Slaven 23, no. 2 (1978): 268-283.
Albijanić, Aleksandar. “The Demise of Serbian Church Slavic and the advent of the
Slaveno-Serbski Literary Dialect.” In The Formation of the Slavonic Literary
Languages, eds. Gerald Stone and Dean Worth. Columbus: Slavica Publishers, 1985.
Ammon, Ulrich. “Language - Variety, Standard Variety – Dialect.” Sociolinguistics 1
(1987): 316-335.
Belić, Aleksandar. Review of Les débuts de la langue littéraire chez les Serbes, by Boris
Unbegaun. Južnoslovenski filolog 13 (1933-4): 194-195.
Costantini, Lionello. “A proposito della lingua di Gavrilo Stefanović Venclović.” Ricerche
slavistiche 14 (1966): 53-76.
Costantini, Lionello. “Gli Annali del Baronio-Skarga quale fonte di Gavrilo Stefanović
Venclović.” Ricerche slavistiche 16 (1968-69), 163-190.
Danylenko, Andrii. “On the name(s) of the Prostaja Mova in the Polish-Lithuanian
Commonwealth.” Studia Slavica 51, nos. 1-2 (March, 2000): 97-121.
Danylenko, Andrii. “The Formation of New Standard Ukrainian. From the History of an
Undeclared Contest Between Right- and Left-Bank Ukraine in the 18th century.”
Die Welt der Slaven 53 (2008): 82-115.
129 About “extended” diglossia see fn. 77.

Ferguson, Charles. “Diglossia.” Word 15, no. 2 (August 1959): 325-340.

Ferguson, Charles. “Epilogue: Diglossia revisted.” Southwest Journal of Linguistics 10, no.1
(1991): 214-234.
Fine, John V. A. When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans. A Study of Identity in
Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern
Periods. Ann Arbor: The University of Michigan Press, 2006.
Gavrilović, Slavko. Izvori o Srbima u Ugarskoj s kraja XVII i početkom XVIII veka.
Beograd: SANU, 1990.
Goldblatt, Harvey. “On the Language Beliefs of Ivan Vyšens’kyj and the Counter-
Reformation.” Harvard Ukrainian Studies 15 (1991): 7-34.
Graciotti, Sante. “Il problema della lingua letteraria nell’antica letteratura croata.” Ricerche
slavistiche 15 (1967): 123-164.
Grickat, Irena. Aktuelni jezički i tekstološki problemi u starim srpskim ćirilskim spomenic-
ima. Beograd: Narodna biblioteka SR Srbije, 1972.
Grković-Mejdžor, Jasmina. “Sintaksički grecizmi u Psaltiru Gavrila Trojičanina iz 1643.”
In Psaltir Gavrila Trojičanina iz 1643. godine. Ćirilske rukopisne knjige Biblioteke
Matice srpske. Edited by Dušica Grbić. Novi Sad: Biblioteka Matice srpske, 1992.
129-137.
Guran, Petre. “Escatology and Political Theology in the last centuries of Byzantium.”
Revue des études sud-est européennes 14, nos. 1-4 (Bucarest, 2007): 73-85.
Hafner, Stanislav. “O pitanju tipoloških i stilskoistorijskih promena u staroj srpskoj
književnosti”. In Srpski srednji vek, ed. Jovanka Kalić. Trans. By Jovanka Kalić and
Slobodan Grubačić. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Vukova
zadužbina, Matica Srpska, 2001.
Hamm, Josip. “Ruska redakcija u glagoljskim spomenicima.” Slovo 21 (1971): 213-222.
Herrity, Peter. “Teodor Mirijevski’s Memorandum on Variants of Written Serbian (1782).”
Зборник Матице српске за филологију и лингвистику 33 (1990): 513-521.
Hudson, Alan. “Outline of a theory of diglossia.” International Journal of the Sociology of
Language 157 (2002): 1-48.
Ingrao, Charles W. The Habsburg Monarchy 1618-1815. Cambridge: Cambridge
University Press, 1994.
Iovine, Micaele S. “The ‘Illyrian Language’ and the Language Question among the
Southern Slavs in the Seventeenth and Eighteenth Centuries.” In Aspects of the
Slavic Language Question. Vol. 1 of Church Slavonic - South Slavic - West Slavic,
eds. Riccardo Picchio and Harvey Goldblatt. New Haven: Yale Consilium on
International and Area Studies, 1984. 101-156.
Isaievych, Iaroslav. “Between Eastern Tradition and Influences from the West:
Confraternities in Early Modern Ukraine and Byelorussia.” Ricerche slavistiche 37
(1990): 269-294.
Ivić, Aleksa. Migracije Srba u Hrvatskoj tokom XVI, XVII, i XVIII stoleća. Naselja srpskih
zemalja. Subotica: SKA, 1923.
Ivić, Pavle. Srpski narod i njegov jezik. Beograd: Srpska književna zadruga, 1971.
Ivić, Pavle. Pregled istorije srpskog jezika. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana
Stojanovića, 1998.
Jačov, Marko. Spisi Kongregacije za propagandu vere u Rimu o Srbima (1622-1644). Edited
by Radovan Samardžić. Beograd: SANU, 1986.
Jelić, Luka. Fontes historici liturgiae glagolitico-romanae a XIII ad XIX saeculum. Veglae:
“Slavorum Litterae Theologicae” Pragae, 1906.
Jovanović, Vladan. “Gavrilo Stefanović Venclović.” Dijalektološki zbornik C. K. Akademije,
vol . 2 (1911): 105-306.
Kirilović, Dimitrije. Srpske osnovne škole u Vojvodini u 18 veku: 1740-1780. Sremski
Karlovci: Srpska manastirska štamparija, 1929.
Lur’e, Ia. S. “Unresolved Issues in the History of the Ideological Movements of the Late
Fifteenth Century.” In Medieval Russian Culture, eds. H. Birnbaum and M.S. Flier.
Berkley: California Slavic Studies, 1984. 150-171.
Kovijanić, Risto. “O Gavrilu Stefanoviću-Vencloviću.” Zbornik Matice srpske za književnost
i jezik, vol. 1 (1953): 164-165.
Mikavica, Dejan. Srpska Vojvodina u Habsburškoj monarhiji 1690-1920. Istorija ideje o
državi i autonomiji prečanskih Srba. Novi Sad: Stylos, 2005.
Milovanović, Čelica. “O izvorima i književnom postupku Gavrila Stefanovića Venclovića.”
Zbornik Matice srpske za književnost i jezik 29, no. 1 (1981): 27-42; 30, no. 1 (1982):
5-17.
Mladenović, Aleksandar. “Još jedno pismo Gavrila Stefanovića Venclovića.” Zbornik
Matice crpske za književnost i jezik 12, no. 1 (1964): 334-336.
Mladenović, Aleksandar. “Tipovi književnog jezika kod Srba u drugoj polovini XVIII i
početkom XIX veka.” Proceedings of the Međunarodni kongres slavista u Varšavi.
Novi Sad: Filozofski fakultet u Novom Sadu, 1973. 41-42.
Mladenović, Aleksandar. “O kontinuitetu u razvoju srpskog književnog jezika - do sre-
dine XIX veka).” Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku 45, nos. 1-2 (2002):
83-90.
Morabito, Rosanna. “Gavrilo Stefanović Venclović.” In Tradizione e innovazione linguistica
nella cultura serba del XVIII secolo. Cassino: Università di Cassino, 2001. 169-195.
Moser, Michael. Die polnische, ukrainische und weißrussische Interferenzschicht im rus-

sischen Satzbau des 16. und 17. Jahrhunderts. Frankfurt am Main: P. Lang, 1998.
Nedeljković, Olga. “Josef Dobrovský and the Serbian Literary Language at the Turn of
the Nineteenth Century.” Serbian Studies 1, no. 4 (1982): 3-19.
Nedeljković, Olga. “Jazykovye urovni i xarakternye čerty diglossii v srednevekovyx
tekstax pravoslavnyx slavjan.” American Contributions to the Tenth International
Congress of Slavists. Vol. 1, Linguistics, ed. Alexander M. Schenker. Columbus: Slavica
Publishers, 1988. 265-300.
Nedeljković, Olga. “The Humanistic Concept of Križanić’s Language.” Journal of Croatian
Studies 31 (1990): 23-27.
Negrău, Elizabeta. “Byzantine Legacy and Modern Greek Influences in the Wallachian
Culture of the 17th - 18th centuries.” Revue des études sud-est européennes 47, nos.
1-4 (2009): 89-100.
Niehoff-Panagiotidis, Johannes. Koine und Diglossie, in Mediterranean language and cul-
ture monograph series. Vol. 10. Wiesbaden: Harrassowitz, 1994.
Novaković, Stojan. Istorija srpske književnosti. Beograd: Izdanje i štampa državne
štamparije, 1871.
Novaković, Stojan. Primeri književnosti i jezika staroga i srpsko-slovenskoga. Beograd:
Štampa kralj.-srpske državne štamparije, 1904.
Ostojić, Tihomir. Srpska književnost od Velike Seobe do Dositeja Obradovića. Sremski
Karlovci: Srpska manastircka štamparija, 1905.
Pavić, Milorad. Gavril Stefanović Venclović. Beograd: Srpska književna zadruga, 1972.
Pavlovich, Paul. The History of the Serbian Orthodox Church. Toronto: Serbian Heritage
Books, 1989.
Picchio, Riccardo. “A proposito della Slavia ortodossa e della comunità linguistica slava
ecclesiastica.” Ricerche slavistiche 11 (1963): 105-127.
Popović, Dušan J. “Devet pisama Gavrila Stefanovića Venclovića,” Zbornik Matice srpske
za književnost i jezik (1956-1957): 233-247.
Pribićević, Adam. Naseljavanje Srba po Hrvatskoj i Dalmaciji. Windsor, ON: Avala, 1955.
Radojčić, Nikola. “O prezimenu i poreklu Gavrila Stefanovića Venclovića.” Glasnik isto-
rijskog društva u Novom Sadu 4, no. 2 (1931): 314-316.
Radonić, Jovan. Rimska kurija i južnoslovenske zemlje od XVI do XIX veka. Beograd:
Srpska akademija nauka, 1950.
Skerlić, Jovan. “Gavrilo Stefanović Venclović.” In Srpska književnost u XVIII veku. Beograd:
Napredak, 1923. 168-172.
Stojanović, Ljubomir. Katalog rukopisa i starih štampanih knjiga. Beograd: Srpska

kraljevska državna štamparija, 1901.
Tolstoy, Nikita I. “Literaturnyj jazyk serbov v XVIII v. (do 1780 g.).” In Slavjanskoe i bal-
kanskoe jazykoznanie. Istorija literaturnyx jazykov i pis’mennost’, ed. Evgenija I.
Demina. Мoskva: АN SSSR, 1979.
Trifunović, Đorđe. Primeri iz stare srpske književnosti. Od Grigorija dijaka do Gavrila
Stefanovića. Beograd: Slovo ljubve, 1975.
Unbegaun, Boris. Les débuts de la langue littéraire chez les Serbes. Paris: H. Champion,
1935.
Velagić, Zoran. “The Croatian Author at the Frontier of Catholicism and Orthodoxy in
Croatia.” In Frontiers of Faith. Religious Exchange and the Constitution of Religious
Identities 1400-1750, eds. Eszter Andor and István György Tóth. Budapest: Central
European University, 2001. 89-97.
Vitković, Gavrilo. “O književnom radu jeromonaha Gavrila Stefanovića.” Glasnik Srpskoga
Učenog društva, vol. 34 (1872): 151-177.
Vucinich, Wayne. “The Serbs in Austria-Hungary.” Austrian History Yearbook 3, pt. 2,
(1967): 3-47.
Zhivov, Victor. Language and Culture in Eighteenth-Century Russia. Brighton, MA:
Academic Studies Press, 2009.
Olga Nedeljković
JEZIČKA DIGLOSIJA GAVRILA STEFANOVIĆA

VENCLOVIĆA I “PROSTA MOVA” U
KNJIŽEVNOSTI PRAVOSLAVNIH SLOVENA
Rezime: Za razliku od Jovana Skerlića i najvećeg broja srpskih lingvista i filologa koji
poistоvećuju Venclovićev “ср’бскы” sa modernim srpskim jezikom i vide u Vencloviću pre-
teču Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića, eminentni francuski slavista Boris Unbegaun
tretira Venclovićev “ср’бскы” samo kao pomoćno sredstvo kojim se Venclović služi radi po-
stizanja potpune razumljivosti svojih propovedi. Za Venclovića, kako zaključuje Unbegaun,
jedino “славенски” predstavlja književni jezik u punom smislu toga pojma. Italijanski slavista
i srbista Lionello Costantini dalje razradjuje problem Venclovićevog jezičkog dualizma i, ne
ulazeći u konkretnu komparativnu analizu, sugestivno ga svodi na zajednički izvor, t.j. pridaje
mu vrednost loci communes, uvedenih kao bitne inovacije u pravoslavnu jezičku zajednicu.
Sa čisto lingvističkog aspekta Venclovićev “ср’бскы” je bio nezavisan jezički sistem, kre-
iran u romanskom, katoličkom kulturnom ambijentu renesansnog Dubrovnika i Dalmacije
tokom 15. i 16. veka. Pod jakim uticajem Kontrareformacije posle Tridentskog Koncila (1545-
1563), pod neposrednim rukovodstvom Kongregacije za širenje vere (osnovane 1622), mi-
sionari Katoličke Obnove su izabrali štokavski dijalekat bosanskoga izgovora kao najraspro-
stranjeniji dijalekat najvećeg dela južnoslovenske teritorije za zajednički jezik i katolika i
pravoslavaca na čitavom Balkanu. Dakle, ilirski je postao najvažnije orudje u rukama refor-
mnog katoličanstva za postizanje odredjenih političkih ciljeva, u prvom redu širenja katoličke
vere na Balkanu i unijaćenja pravoslavnih, tj. za postizanje crkvenog jedinstva sa Istočnom
Crkvom. Tokom sedamnaestog i osamnaestog veka katolički kontrareformatori su razvili či-
tavu ideologiju reformnokatoličkog ilirizma, u okviru koje je ilirski postao zajednički jezik
Južnih Slovena u Habsburškoj monarhiji, kako citirani primeri iz dela Hristifora Žefarovića,
Jovana Rajića, Vikentija Luštine i drugih to potvrdjuju. Ilirski je bio u upotrebi i u Srbiji,
Makedoniji i Bugarskoj, pa čak i u Carigradu kao diplomatski jezik. Katolički reformatori su
bili temeljno upoznati sa jezičkim razvojem pravoslavnih Slovena, pogotovo Srba koji su emi-
grirali na teritoriju Habzburške monarhije u stolećima posle pada srpske Despotovine pod
Turke. Ćirilica je bila preferirana azbuka u odnosu na latinicu i glagoljicu. Zato je upotreba
ćirilice bila usavršena i specijalno adaptirana za specifične glasove u štokavskom govoru, (za
neke od njih nalazimo potvrdu u Venclovićevim tekstovima.) Heterogeni elementi славяно-
сербскoг diglosnog jezika, славяно-российский ili slavonizirani ruski, su bili veštački i sasvim
proizvoljno izmešani sa tzv.”простим сербским језиком” na svim jezičkim nivoima, ne stva-
rajući novi homogeni jezik, ili novu sintezu. Takvim veštačkim tvorevinama, славеносрпском
ili srbijaniziranom slavenskom, t.j. slavenoruskom, je bio suprotstavljen mnogo savršeniji mo-
del ilirskog jezika u funkciji “простог сербског језика”, čija sintaksa je postala baza tzv. sla-
veniziranog srpskog. Ovaj poslednji počinje potiskivati tekstove napisane na tzv. srbijanizira-
nom slavenoruskom. U toj neravnopravnoj borbi ilirski је kao najrazvijeniji književni jezik u
to doba medju svim pravoslavnim “простим народним говорима” rаzumljivo odneo pobe-
du nad “славенским”, odnosno славяно-сербским. Usprkos svim naporima Srba da sačuvaju
svoju veru i identitet na teritoriji mnogonacionalne, katoličke Habzburške monarhije, život u
zajedničkoj državi koji je obuhvatao sve oblasti javne delatnosti morao je ostaviti neizbrisiv
pečat na dalji kulturno-književni i jezički razvoj Srba u Vojvodini. Drugim rečima, nastanji-
vanje Srba u južnoj Ugarskoj rezultiralo je u prihvatanju ilirskog jezika ne samo kao preci-
zno oformljenog jezičkog idioma, sa njegovom dugom književnom tradicijom, već kao i jed-
nog od četiri zvanično priznata jezika u sociolingvističkoj praksi u Habzburškoj monarhiji.
Komparativna analiza Venclovićeve upotrebe “ср’бскы”-og jezika sa drugim tekstovi-
ma nastalim u okviru pravoslavne zajednice ukazuje da njegov “ср’бскы” jezik pripada istoj
razvojnoj fazi u neprekinutoj evoluciji crkvenoslovenskog jezika, opštepriznatog idioma pi-
smenosti i književnosti svih pravoslavnih Slovena i Rumuna. To je bila nova, zajednička faza
u književno-jezičkom razvoju ovih pravoslavnih naroda kada su njihovi govorni jezici bili
postepeno uvedeni u religiozne tekstove kao medij paralelan crkvenoslovenskome. Pojava
govornog, narodnog jezika kao pomoćnog idioma, upotrebljenog naporedo sa crkvenoslo-
venskim za njegovo pojašnjavanje i razumevanje, bila je od presudnog značaja za dalji kul-

turni razvoj pravoslavnih naroda, kao i za njihovo jezičko i religiozno jedinstvo. Ova kasna
faza vizantijsko-slovenske diglosije pojavljuje se najranije kod Istočnih Slovena u Moskovskoj
Rusiji i u Poljsko-Litvanskoj Republici. U petnaestom i šesnaestom veku su uslovi za ovo po-
dražavanje vizantijskoj jezičkoj diglosiji bili izuzetno povoljni na spomenutim teritorijama,
jer Istočni Sloveni nisu bili pod turskom okupacijom kao najveći deo Južnih Slovena. Sem
toga kulturna, višenacionalna atmosfera u Poljsko-Litvanskoj Republici je stimulirala ovu
vrstu inovacije medju pravoslavnim stanovništvom koje se nalazilo u stalnoj konfrontaciji
sa katolicima i protestantima. Isto tako na početku šesnaestog veka rumunski govorni jezik
je bio uveden u tekstove pisane na crkvenoslovenskom jeziku u Vlaškoj i Moldaviji. Ista ra-
zvojna etapa pojavljuje se i kod Bugara u drugoj polovini sedamnaestog veka, i kod Srba u
prvoj četvrtini osamnaestog veka posle Velike seobe Srba 1690 pod patrijarhom Arsenijem
III Čarnojevićem. Na osnovu provedene analize sa velikom dozom sigurnosti može se za-
ključiti da jezička diglosija prisutna u Venclovićevim tekstovima predstavlja novu jezičku
fazu kada dolazi do uvodjenja ne samo “рускословенског” u ulozi sakralnog i bazičnog pra-
voslavnog, interslovenskog idioma (koji je zamenio stariji crkvenoslovenski srpske redakci-
je, tvz. “српскословенски”), nego i paralelno s njim “простог сербског iезика” koji je uveden
u liturgijske tekstove napisane na “рускословенском”. “Прости сербски iезик” je trebalo da
obavlja samo dopunske distributivne funkcije kao niža jezička varijanta te zajedničke vizan-
tijsko-slovenske diglosije u kojoj je “рускословенски”, odnosno “словенски”, igrao ulogu više
jezičke varijante. Kao što je već naglašeno, ova diglosna situacija kod Srba je bila preuzeta u
skladu sa identičnim stadijumom zajedničkog razvitka pismenosti i književnosti kod drugih
pravoslavnih naroda. Iako Venclović uvodi “прости ср’бскы” u istoj funkciji koju je imala
“проста мова” u istočnoslovenskim tekstovima, njegova diglosija se bitno razlikuje od di-
glosne situacije prisutne u tekstovima drugih pravoslavnih naroda čiji govorni jezici ne po-
seduju svoje čvrsto uspostavljene jezičke norme, već se oslanjaju na norme славенског odno-
sno славеноруског kao sakralnog i jedno priznatog književnog jezika pravoslavnih Slovena
i Rumuna. U stvari Venclovićevu diglosiju bi trebalo okarakterisati kao prividnu ili pro-
širenu (extended) diglosiju, možda tačnije kao specijalni tip bilingvizma, jer su u pitanju
dva potpuno samostalna i ravnopravna lingvistička koda sa svojim posebnim, specifičnim
jezičkim normama koje Venclović upotrebljava u svojim tekstovima. U ovom pogledu se
Venclovićeva prividna ili proširena diglosija razlikuje od pravih (u klasičnom smislu) diglo-
snih situacija posvedočenih kod drugih pravoslavnih naroda. Svakako Venclovićeva privid-
na diglosija je rezultat velikih napora i težnji Srba u Vojvodini da se ujedine sa svojom sabra-
ćom po veri i pridruže širem, zajedničkom vizantijsko-slovenskom diglosnom sistemu kome
oni religiozno i kulturno pripadaju. Bez obzira na njen lingvistički status i kulturni identitet,
Venclovićeva diglosija neosporno predstavlja impresivan izraz nadnacionalnog, religioznog
i jezičkog jedinstva svih pravoslavnih naroda. Nije isključeno da bi već i Venclovićev jezik
trebalo okarakterisati kao “славеносербски”, ili preciznije govoreći, bilo slavenizirani srpski
ili srbizirani“славенски” (koji variraju u zavisnosti od žanra teksta i njegove namene), kako
je sugerisano u ovoj mojoj analizi. Dok god se ne objavi kritičko izdanje barem jednog dela
Venclovićevih rukopisa, nikakvi sigurni zaključci u ovom pogledu nisu mogući.
Ključne reči: Pravoslavna jezička diglosija, zajednička razvojna faza svih pravoslav-
nih naroda Venclovićeva diglosija: славенски + прости сербски iезикъ= иллирический,
zajednički jezik svih katolika i pravoslavnih u Habzburškoj monarhiji, Kontrareformacijski
Ilirizam i Srpski nacionalni Ilirizam; Pravoslavna crkva u Ugarskoj i njena jezička politika.
Received 30.03.2011 / Accepted 15.06.2011.

Vol. 2, No. 1 (2011): 81-109. 81
UDC 821.163.41.09"18"
Оригинални научни рад
Mr Jovan Pejčić1
University of Niš
Faculty of Philosophy
Department of Serbian and Comparative Literature
Serbia
THE INCEPTION OF THE SERBIAN

HISTORY OF LITERATURE
Abstract: This paper explores the beginnings of historiography studies of the national
literature of the Serbian people. The first studies of this type among the Serbs were conduc-
ted in the early 19th century (1800–1820). Dositej Obradović was the first to have expres-
sed the need for a historical overview of the developmental trends of Serbian literature in
the preface to his Етиka (Ethics, published in 1880). It was followed by two works by Pavle
Solarić: Поминак књижески (Literary Compendium) from 1810 (which is, actually, a history
of printing and an inventory of Serbian books), and Погледи на језик и књижество илири-
ческо (Views on the Illyrian language and literature) from 1820, an article with all the featu-
res of a historical approach to national literature. An important factor for the development
of the Serbs’ awareness of their history literature in that period were the endeavors of Luki-
jan Mušicki, although none of his works dealing with the history of literature were printed.
His manuscript legacy and his correspondence, primarily with Jernej Kopitar (as of 1809),
reveals that Mušicki’s ideas about the entirety and the courses of development of Serbian li-
terature (especially concerning its classification into literature written in the Church Slavic
language and that written in vernacular Serbian into old and new) had a decisive influence
on the views expressed in historiography surveys of Serbian literature not only by Kopitar
(1810, 1813), but also by the Czech expert on Slavic studies Jozef Dobrovský (1814). Simi-
larly, the work of Lazar Bojić from 1815 Памјатник мужем у славено-сербском књижеству
славним (Pantheon of renowned figures of the Slavic-Serb literature) is yet another oeuvre
which has been classified in Serbian literary studies in an ambivalent way: as the first history
of Serbian literature, as the first Serbian bio-bibliography, as the first book of essays among
the Serbs, etc. Bojić, who was a student of the Seminary in Sremski Karlovci, attended in his
final years of schooling (1812–1813), lecutres on Serbian literature by Lukijan Mušicki, which
he incorporated into his survey of writers of the Age of Enlightenment. It is on the example
1 jovan.pejcic@gmail.com
82 | Jovan Pejčić
of Bojić’s book that the views or contemporary Serbian historians of literature on the incep-
tion of literary history as a separate academic discipline are being reassessed and debated.
Keywords: Serbian literature, birth of historiography of Serbian literature, models of
historical studying of literature, periodization, Dositej Obradović, Lukijan Musicki, Jernej
Kopitar, Josef Dobrovský, Lazar Bojić, Pavle Solarić, the Serbs’ literal and historical compre-
hension2
1.
In principle, every issue concerning genesis is in itself complex and, according

to a rule that is regularly acknowledged, but generally applied in different ways, de-
pending on the familiarity with the subject, the perspective and the gift for inferen-
ce – bound to be controversial. In spiritual matters, this problem is more intricate
than in exact sciences. In literary studies – in studies of art, the problem is ever more
evident than in other disciplines. This is also the case with Serbian literature studies.
The emergence of the earliest forms of literary criticism, i.e. the original forms
of historical studies and synthetic representation of national literature, is characteri-
zed by a vagueness in defining the subject that, in its quest for the root of the matter,
has been changing angles and redefining spiritual and time limits.
The findings concerning the inception and the development of Serbian literary
criticism3 and esthetics4 have repeatedly been seen in their historical context and
reconsidered – while the history of Serbian literature is still to be written.5 How we-
re the issues concerning the corpus and identity of Serbian literature,6 its domain
2 Ovaj rad je nastao u okviru projekta “Književnost i istorija” (evidencioni broj: 148025) finansiranog
od strane Ministarstva prosvete i nauke Republike Srbije. Projekat se realizuje u saradnji Filozofskog
fakulteta u Nišu sa Centrom za naučna istraživanja SANU i Univerzitetom u Nišu (This paper has been
elaborated within the framework of the Literature and History Project [148025] funded by the Ministry
of Education and Science of the Republic of Serbia).
3 Dragiša Živković, Počeci srpske književne kritike (1817–1860), Belgrade 1957.
4
Dragan M. Jeremić, Estetika kod Srba. Od srednjeg veka do Svetozara Markovića, Belgrade 1989; Mi-
lan Ranković, Istorija srpske estetike, Belgrade 1998.
5 Nevertheless, a brief and quite systematic survey of Serbian literary historiography was developed
by Jovan Deretić in his book Put srpske književnosti (Belgrade 1996), the key issues of which are “identi-
ties, limits, tendencies” in Serbian literature. The chapter entitled “Serbian literature in the mirror of its
history” (pp. 55–80).
6 In the year of his most intensive activities concerning the history of Slavic languages and literatures
in all dialects (Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten) was published in
Budim in 1826), Pavel J. Šafarik writes the following to František Palacki, on 28th Nov 1822: “[Georgije]
Magarašević, a professor here, is having a new history published and is also working on a Serbian-La-
The Inception of the Serbian History of Literature | 83
and periodic classification been resolved in the formative period of Serbian literary
historiography? What writings and concepts do the foundations of the tradition of
Serbian history of literature rest on?
2.
It appears that the first steps in this direction were made by Dositej Obradović
(1739/40–1811). In the preface to Etika, the last of his works published in his lifetime
(1803), Dositej departs from his basic moralizing tone and ventures to pay homage
to the Serbian culture in the Age of Enlightenment. Here is how this passage reads:
The first people of glorious and immortal names in all spheres of advan-
ced sciences and humanities in Europe were the Greek people: it awoke to a
splendid spring, bloomed into a rich summer glow and reaped a bountiful au-
tumn. Their successors were the Romans, i.e. the Latin people, who gradually
enlightened other nations throughout Europe. When, eventually, the Slavic pe-
ople awakened to a promising dawn, ill-fated Serbia, Bosnia, Herzegovina and
Bulgaria fell into desolate Turkish slavery: since then, freedom, glory and scho-
larly enlightenment have disappeared from their horizon. Let our dignified and
brave people under the wings of the imperial eagle forever cherish the aspirati-
ons all sovereign people have in common, which they pursue and respect: sci-
ence and enlightenment of the mind.
In my childhood, I became entranced with several verses by Žefarović,
which begin like this:
The muse bestows sublime words upon us,
to gratify the hallowed with praise.
Ever since, I have longed to discover that sweet-worded goddess! The na-
me of Zaharija Orfelin will never fall into oblivion with us. Vujanovski, a man
of excellence, disseminated so much good among our people – let the honor
and gratitude be attributed Metropolitan Vidak, for his teaching and guidan-
ce. And our Rajić – such a dear and honorable name! And who is that virtuous
man from Arad who, with angelic diligence builds and opens schools for his
beloved people, but also establishes such institutions and rules that will, in due
time, surely serve as an example to Serbia and Bosnia and Herzegovina. Who
else could that be but our glorious Tekelija! Major Đurinac will not be wanting
tin dictionary. But what purpose can that serve before the question of what the term ’Serbian’ refers to.
We can see how unfortunate all the Slavic peoples around us are” (cit. from: Đorđe Živanović, Georgije
Magarašević /1793–1830/, Novi Sad 1976. Italic J. P.)
84 | Jovan Pejčić
in our gratitude. The perspicacious Terlajič, whose distinguished Slavic expres-

siveness is highly appraised, drank from an abundant well. Stojkovič enlightens
us in physics, endowing our dispositions with exquisite pieces of writing. The
gentle State Councillor Jurišić from the Kremlin informs me of having tran-
slated a beautiful book on the history of morals from Russian into Serbian and
of his intention to send it to me so that I could have it published and that Da-
mjan Riznić had promised to cover all the costs.
At this point, it is only right to take a rather long mental journey into the
past – about two hundred years back. Let our love produce a miracle and re-
surrect Božidar Podgoričanin, who, after the fall of the last Serbian glory –
Herzegovina – commissioned various religious books to be printed by the Ve-
netians and thus preserve both the heritage and the name of his people from
ruin with his uprightness and generosity. Rise, oh rise, incarnate and bloom,
you dear man by the name of Božidar! Your grateful descendants will not cede
your name to oblivionn! Rejoice, oh you serene ancestral gentle soul, for you
have not perished! The Božidarević lineage proudly follows your footsteps –
Božidar means Theodore.
What else are all those exploits and all the above mentioned names but
rays of our enlightenment and a celebration a forthcoming dawn, of a long an-
ticipated harbinger of an awakening spring?7
The historical and cultural dimension of Dositej’s praise is indisputable. Jovan
Deretić, who was the first to highlight the literary and historical importance of this
passage,8 concludes quite legitimately that this venture, “despite being a far cry form
a genuine history of literature”, still provides “a consummate overview” of an entire
period.9
The dynamics of Dositej’s account is obvious. Had it not been for the name of
Božidar Vuković, whom Dositej apparently perceived as the genuine forerunner of
a new understanding of literary culture, it could be inferred that the author casts a
light exclusively on contemporaneous figures: Hristofor Žefarović, Zaharija Orfelin,
Stefan Vujanovski, Jovan Rajić, Sava Tekelija, Pavle Julinac, Grigorije Trlajić, Atanasije
Stojković, Jurišić – all those were writers, translators and men of letters that lived in
the period that directly preceded Dositej’s lifetime or were indeed his contemporari-
es. The emphasis he places on their specific accomplishments, their quality and their
7 Dositej Obradović, Etika (1803), Sabrana dela, knj. II (ed. Đuro Gavela / Jelena Šaulić), Belgrade 1961,
pp. 414–416.
8 See J. Deretić, “Kada počinje nova srpska književnost”, Conference of experts in Slavonic studies during
the Days of Vuk Karadžić (Belgrade), 17/4 (1988), P. 157.

9 Put srpske književnosti, p. 58.
bearing on the development of spiritual creativity among the Serbs in the eighteenth
century is rather vague and conventional – but nevertheless, later developments and
studies will confirm the scale of values applied by Dositej Obradović.
3.
Pavle Solarić (1779–1821) is the second in a diachronic sequence of Serbian wri-

ters with pretensions to literary history. Moreover, his publication Поминакъ кни-
жескiй о Славено-Сербскомъ въ Млеткахъ Печатанiю /1810/ (Librarian survey
of Slavic Serbian publications in Venice) was perceived, and is still occasionally seen
a “the first written document that could be classified in the rubric of literary histori-
ography”,10 as its “inception”.11 On the other hand, Pominak has for long been consi-
dered to be the first Serbian printed bibliography, 12 and even as the first Serbian bo-
ok catalogue on the market.13 Finally, Solarić’s work is taken as a singular “program
for the preservation of the national identity of the Serbs (dispersed ‘among the Turks,
Vlahs, Hungarians, Slavonians, Croats and Dalmatians’)”.14
The publication itself consists of two parts. The first part is more voluminous
due to a lengthy preface, whereas the second contains a bibliographic description of
Serbian and “Illyrian” books in Cyrillic and Glagolitic alphabets (72 titles), publis-
hed in Venice between 1638 and 1810 by Dimitrije Teodosije and his heir, publisher
Pane Teodosije.
Ever since his book came out, Solarić’s work has been the subject of great con-
troversy concerning the nature of its genre. The preface has given rise to disputes.
However, in the preface, Solarić recounts the history of printing books in Serbian,
and not on Serbian literature. Therefore, because of its contents, Pominak does not,
strictly speaking, fit into the concept of the term of literary studies and should not
10
J. Deretić, ibid.
11 Vaso Milinčević, “Pavle Solarić – lik u senci”, Osvetljavanja i suočavanja, Belgrade, 2007, p. 77.
12
Lazar Čurčić, “Поминак Књижески Павла Соларића”, Bibliotekar, XXXI/4 (1976), pp. 308–324; Dušan
Panković, Srpske bibliografije 1766–1850, Belgrade 1982, pp. 20–25.
13 Nikola Andrić, “Život i književni rad Pavla Solarića”, Rad JAZU, b. 150, Zagreb 1902, p. 157; Miroslav
Pantić, “Štampar starih srpskih knjiga Dimitrije Teodosije”, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor
(Belgrade), b. XXVI (1960), pp. 206–236; Dragiša Živković, Počeci srpske književne kritike, Belgrade 1957,
p. 62; Petar Milosavljević, Uvod u srbistiku, Belgrade 2003, pp. 138–139.
14 Dušan Ivanić, Književnost Srpske Krajine, Belgrade 1998, p. 50.
86 | Jovan Pejčić
be understood as such. It is simply a “treatise on printing”15 permeated by a Dosite-

iean spirit and nothing more than that.
3.1. However, another text by Solarić doubtlessly belongs to the corpus of Ser-
bian literary studies. It is an article entitled “Views on the Illyrian language and litera-
ture” published in 1820 in Italian which was immediately followed by a Serbian tran-
slation by Jefta Popović in the Serbian newspaper Novine srbske in Vienna.16 This
article is said to be “the first concise survey of our literature”,17 i.e. that “ideas about
the Illyrian standard language and contemporary literature in that language (actu-
ally, of the literature written in the štokavian dialect)” were expressed for the first ti-
me in a systematic form.18
Solarić dedicates half of the article to the nature, the genesis and the area whe-
re the Serbian language (as he says, “the Illyrian, i.e. Serbian language”19) is spoken.
The second part contains a description of the difficult situation the Serbian cultu-
re and educational institutions are in, which, in addition to historical misfortunes, is
aggravated by religious divides:
What the Illyrians of Greek denomination write, the Illyrians of Roman
denomination cannot read. Likewise, they do not read the works of western
writers. Clearly, this ignorance derives from religious differences and even mo-
re so, differences between their alphabets are the sole reason for that.20
Afterwards, Solarić shifts the subject to literature, emphasizing a twofold diffe-
rence from the start. The first difference lies in the religious key and in the alphabet:
he draws a difference between Orthodox and Catholic writers. Furthermore, he di-
vides Serbian writers of eastern religion into those who write in Church Slavic and
those who write in the vernacular. He sees Jovan Rajić (whose History... and among
15
D. Panković, cited above, p. 24.
16 Solarić’s work was printed in the magazine Srbistika (Priština), II/121 (1999), pp. 311–317. It was edited
by Vera Milosavljević, who also wrote an accompanying commentary (pp. 307–311). Miroslav Pantić be-
lieves that the co-authors of this article were Solarić and Ivan Kreljanović Albinoni (“Solarić, Kreljanović,
Apendini”, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, b.XXIII/1–2/1957, pp. 22–42; Dragiša Živković is more
reserved on this subject; in his opinion, the article was written by Solarić, “probably in cooperation with
Ivan Kreljanović-Albinoni, a writer from Zadar” (Počeci srpske književne kritike, p. 112): Vaso Milinčević
merely remarks that “Solarić’s ideas are dominant in the above mentioned article” (“Pavle Solarić – lik u
senci”, p. 78).
17 D. Živković, Počeci književne kritike, p. 113.
18 D. Ivanić, Književnost Srpske Krajine, p. 50.
19 P. Solarić, “Pogledi na jezik i knjižestvo ilirčesko”, p. 312.
20 Ibid., p. 314.
“his poetic works, The Tragedy of King Uroš” is particularly praised) and Avram
Mrazović as a grammarian.21 The second group consists of writers who use in the-
ir books “the new plain Illyrian language”: Dositej Obradović, Grigorije Trlajić and
Vuk Karadžić. He refers to “the small oeuvres” of Trlajić as being “clear in style and
beautiful”; the works by Dositej are extolled as “most commendable”, emphasizing
the fact that they “laid the foundations of a new Illyrian literature”; he sets apart Vuk’s
Grammar and Dictionary (1818), ending his evaluation with a praise for Vuk’s “com-
pilation of poems by Illyrian poets”: “They would not be met with less admiration
than the Caledonian poems should a translator equal to Cesaroti be found.”22 He se-
es Andrija Kačić Miošić, whose “heroic poems” he praises and Ivan Gundulić and his
lauded masterpiece “Osmanida of the Gondola, heroic poetry”23, as the two major
representatives of the writers of Western Illyrian religion using the Latin alphabet.
The review ends with an etymological study of the word Slav.
4.
Pominak knjižeski (Literary Compendium) by Pavle Solarić, which was printed

in 1810 and his “Views on the Illyrian Language and Literature”, which came out in
1820, highlight the period seen as “the crucial decade of Serbian literature”24. That
decade was marked by the following accomplishments: the publication of the first
compilations of folk poetry; the creation of the new orthography, the first grammar
and the first colloquial Serbian dictionary; critique in its original sense; the first com-
pilation of romantic poetry; the start of The Serbian Gazette; the first secular theater
performance; publishing works with an unprecedented quality, genuinely pertaining
to the domain of literary studies…25
The latest in the above mentioned sequence of events is also the most impor-
tant: Lazar Bojić (1791–1859), “A first year student in Philosophy” at the University
of Pest, had the first volume of his Памятникъ мужемъ у славено-сербскомъ кни-
21 Ibid.
22 Ibid., p. 315.
23 Ibid.
24 Vaso Milinčević, “Prelomna decenija srpske književnosti /1810–1820/” (1974), Tvorci i tumači, Belgra-
de 1984, pp. 9–34.
25 Ibid., p. 33.
88 | Jovan Pejčić
жеству славнымъ (Pantheon of renowned figures of the Slavic-Serb literature) pu-

blished in 1815.26
This work was composed with meticulous care: it begins with a dedication to
his tutor with whose guidance he had spent seven years, which ends with the author’s
“warm wishes” for his long life and progress in his studies. It is followed by a preface,
which contains Bojić’s explanation of his intention to follow the example of ancient
Greeks and Romans as well as the contemporary English, French and Germans and
to erect a monument to the most meritorious Serbian writers of the Age of Enlig-
htenment: “The best way to express our gratitude to them is by knowing their names,
revering them, cherishing their memory and reading their works.27
More significant than the preface is the chapter “On Letters or Literature”, which
is primarily due to the fact that it contains Bojić’s appreciation of the cultural and li-
terary accomplishments of the Serbs in the eighteenth and early nineteenth centuri-
es, in a manner that was in tune with the critics and historians of his time:
It is my intention here to talk about literature: Time has come to con-
template this subject thoroughly. It is humble and outstanding at the same ti-
me. Bearing in mind the time when our enlightenment began, our literature is
outstanding; however, in view of the fact that this is the nineteenth century (!)
then, comparing to the literatures of other, more educated nations, it is hum-
ble indeed. Its humbleness can be explained by its fledgling emergence. Yet it is
outstanding owing to the diligence of our writers, who have invested a tremen-
dous effort into literary ventures since the very beginning of that period of en-
lightenment, in order to establish and promote our Literature.28
Bojić proceeds with an analysis of the entire Serbian literature, which in his
opinion, encompasses the period between archbishop Danilo of Peć to metropoli-
tan Stefan Stratimirović. This statement is immediately followed by what he calls a
“classification” by Jozef Dobrovský into old and new Serbian literature, which will be
elaborated later. At the end of the chapter, the author provides a survey of Serbian
26
The place of the publication of this piece has not been definitely established. Pest, Budim and Vien-
na are cited (judging by the letter cliché, it is considered that it was printed at Johan Schnirer’s in Vien-
na, who also printed Davidović’s Serbian Gazette /D. Panković, Srpske bibliografije, 26/).
27 Памятникь мужемь у славено-сербскомь книжеству славнымь, вь Жертву признателности и
благодаренїя Лазаремь Боичемь I лэта фїлософїи слышателемь водружень. Перва часть. 1815, no
pagination. Further in the text, I will be referring to the photoprint edition of Bojić’s work, edited in No-
vi Sad in 1994 by Mirjana D. Stefanović. According to the pagination established by M. D. Stefanović in
this issue, the cited quotation is on p. [75]. (All further references will be: Pamjatnik, and quotations will
be from this edition.)
28 Pamjatnik, pp. [82]–[83].
writers of both periods; in two rubrics, he lists 103 names in alphabetical order (“A:
deceased” – 37; “B: living” – 66).29
The main body of the book consists of biographies of the writers from the Age
of Enlightenment with lists of their printed works and, partly, of their manuscripts.
Those are: Jovan Rajić, Dositej Obradović, Grigorije Trlajić and Atanasije Stojković30
– all of whom were writers from the territory of north of the Danube and the Sava,
Austrian citizens and of Orthodox faith. Their biographies are presented according
to a three part pattern: the chronology of their lives permeated with character ob-
servations – their work presented in a simple bibliographical form – memories and
adulation by the contemporaries. Selected thoughts or verses are introduced into the
texts by Virgil (twice), Propercius and Christopher Augustus Tidge. Bojić considers
Rajić to be a renowned historian, the first among the laudable Serbian minds; the
subtitle of the part about Dositej is: “The Serbian sage”; Trlajić is represented mainly
as a professor of history and statistics, and Stojković as a scientist (and writer of fic-
tion) adorned with numerous awards and titles by Russian and European academies
and universities. There are no critical analyses or literary studies.
The bottom line of Bojić’s concept is to present a survey of Serbian eighteenth
century literature, science and culture through the life histories of remarkable figu-
res.31 As for the form and procedure, it resembled Classicist biographies,32 although
his real models were, in fact, much older. He had become familiar with them during
his school days in the Grammar School and in the Seminary of Sremski Karlovci.
Thus, we have before us, as far as the typology is concerned, a form of biographical
29 Ibid., pp. [86]–[90].

30
Under the title of Pamjatnik, it is written “Part one”. Indicative of the fact that Bojić really continued
his work is his letter of 14th [16th] August 1833, in which he asks Vuk the following: “to let me know your
place of birth, your father’s and mother’s name, your date of birth, the changes in your life, the date of
your wedding and other appropriate information for your biography – because I am working on a Ca-
talogue of Serbian writers” (Vuk Karadžić, Prepiska V: 1833–1836 /ed. Golub Dobrašinović et al/, SD 24,
Belgrade 1989, p. 195). Six years later, in his article “Sitnice jezikoslovne” (Language observations) he in-
forms the readers of The Almanac of Matica srpska that he “intends to have printed” a Compilation, “that
will contain the biographies of Serbian writers in chronological order” (XIII /1839/, 102).
31 Bojić was neither the first nor the only Serb to write biographies of this type. Before him, Jeftimije
Ivanović published his Novi Plutarh (New Plutarch) (1809). It can be said that the atmosphere in the first
part of the nineteenth century was unchanged for the Serbs. Georgije Magarašević, for example, syste-
matically developed this form of literature; moreover, he introduced a rubric called “Biographical notes
on famous Serbs” as of the very first issue of the almanac Сербске лэтописи for 1825 that he launched.
Except for Ivanović, Bojić and Magarašević, similar biographies were being written by: Mihailo Vitković,
Mušicki, Konstantin Bogdanović, Platon Atanacković, Sterija, Vuk…
32 See Zoran Konstantinović, “Citati kao kulturološki metatekst”, Intertekstualna komparatistika, Belgra-
de 2002, p. 45.
90 | Jovan Pejčić
compilation that has been popular in European literature ever since the Hellenistic
period, specifically, the type of compilation that was developed by Salustius, Plutarch
and Cornelius Nepotus.33 The Serbian Classicism took over the interest in these wri-
ters, Plutarch and his simultaneous biographic accounts in particular, not only from
ancient Greeks and Romans, but also from old Serbian literature, especially from the
lives of Serbian rulers34 – which can be seen, for instance, in Novi Plutarh by Jeftimi-
je Ivanović, who happened to be Bojić’s professor.
However, the “genetic addiction”35 is not the only question mark hovering over
Bojićs life stories. The problem of their originality also arises. “I have written the bi-
ographies”, Bojić says in his preface, of Jovan Rajić and Dositej Obradović – “accor-
ding to German publications”, and those of Grigorije Trlajić and Atanasije Stojković
– “from oral communication”36. As for the text about Rajić, it is the translation of
an article from Schedius’ German magazine,37 complemented with a list of Rajić’s
works which he took over from the ode by Lukijan Mušicki dedicated to the Ser-
bian historian.38 On the other hand, he took over all data about Dositej from Ko-
pitar’s biographic and bibliographic article on the first Serbian educator, which was
published in 1811 in the Viennese paper Vaterländische Blätter.39 The origin of the
biographical and bibliographical facts that Bojić puts forward in the remaining two
biographies, which were written “based on oral communication” has not been esta-
blished to this day.
4.1. Can Памјатник мужем у славено-сербском књижеству славним (Pant-

heon of renowned figures of the Slavic-Serb literature) be seen as the first full-fled-
ged Serbian history of Serbian literature?
33
Miron Flašar, “Jovan Rajić u Pamjatniku Lazara Bojića”, in the compilation Jovan Rajić (ed. Marta Frajnd),
Belgrade 1997, pp. 280–281.
34 See more about the influence of Hellenistic heroic biographies on the literary form of life stories in:
Dimitrije Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, Belgrade 1980, pp. 71 and 218; Đorđe Trifunović,
Stara srpska književnost – osnove, Belgrade 1994, pp. 283 and 295–296.
35
M. Flašar, cited text, p. 281.
36 Pamjatnik, [p.79].
37
Nikola Radojčić established beyond any doubt that the writer of Rajić’s biography was metropolitan
Stefan Stratimirović (Serbian historian Jovan Rajić, SANU, Belgrade 1952, pp. 159–16).
38 Đorđe S. Kostić, Pavle J. Šafarik o novoj srpskoj kniževnosti, SANU, Belgrade 1988, pp. 42–43.
39 Z. Konstantinović, cited text, p.46 (At this point, Konstantinović invokes a research paper by Tomislav
Bekić); comp. Jernej Kopitar, “Dositej Obradović”, Serbica (translated by T. Bekić), Novi Sad 1984, pp.115–
122.
Scholars have defined the genre of Bojić’s work in different ways. The first “qua-
lifications” – notes made by Lukijan Mušicki on the margins of his manuscript con-
taining the bibliographies of Serbian books dating from 1494 until 1818, besides Па-
мјатник, “Истор[ија] књиж[ества],40 and Pavel Jozef Šafarik in his Geschichte der
slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (1926), which he places into
the rubric “History of Literature”41 – have no genealogical, but merely a bibliograp-
hical and catalogue value. Skerlić sees Bojić as “the first biographer of Serbian wri-
ters”;42 for Svetislav Marić – Pamjatnik is “a piece of work that recounts the history
of literature”;43according to Dragiša Živković, this book pertains to the group of “bi-
ographical and bibliographical endeavors” that are already the first step in establis-
hing the Serbian history of literature”.44 Slobodan Komadinić sees Bojić as “the author
who established a new genre among the Serbs – a bio-bibliography”;45 Ivo Tartalja
believes that this work “bears some characteristics of a historical survey of national
literature”;46 Magdalena Anđelić attaches primary importance to the bibliographi-
cal value of Bojić’s work;47 Miodrag Popović perceives Pamjatnik as “the first history
of Serbian literature” and Lazar Bojić as “The first historian of Serbian literature”;48
Dušan K. Petrović expresses the view that he has encountered the first Serbian book
of essays;49 Vasa Milinčević sees in it “the first rudimentary history of literature”;50
Pavić, like Skerlić, views it as “a compilation of literary biographies”;51 Jovan Deretić
adopts the judgment of D. Živković, (mistakenly) relaying the view in all his books
that, after Skerlić’s Pominak knjižeski, Bojić’s booklet represents “a step forward in the
40 The archives of SANU, iss. 252.

41 Comp. P. J. Šafarik, Istorija srpske književnosti (translated by M.D. Stefanović / Milan Mrazović), Belgra-
de / Novi Sad 2004, p.299.
42 Srpska književnost u XVIII veku (1909), Sabrana dela, knj. 11, Beograd 1966, p. 239.
43 “Da li je Stojkovićev Kandor roman?” (1950), Odabrani spisi, Novi Sad 1979, p. 107.
44 Počeci srpske književne kritike (1817–1860), Belgrade 1957, p. 63.
45
“Počeci srpske bibliografije”, in the compilation Deset godina Bibliografskog instituta FNRJ (1948–1958),
Belgrade 1958, p. 305.
46 Počeci rada na istoriji opšte književnosti kod Srba, SANU, Belgrade 1964, p. 26.
47 “Lazar Bojić – prvi srpski bibliograf”, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XXXIV/3–4 (1968), pp.
291–298.
48
Istorija srpske književnost – Romantizam, 1, Belgrade 1968, p. 332; II: Belgrade 1972, pp. 29 and 276.
49 “Lazar Bojić, pisac prve knjige eseja u srpskoj književnosti”, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik
(Novi Sad), XIX/3 (1971), pp. 567–568.
50 “Prelomna decenija srpske književnosti /1810–1820/” (1974), Tvorci i tumači, p. 33.
51 Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma. Klasicizam, Belgrade 1979, p. 505. Pavić goes
on to say that “Bojić’s texts pertain to the so-called “biographies of antiquarian type” (p. 506)
92 | Jovan Pejčić
history of literature”;52 finally, according to Nenad Ljubinković, Pamjatnik is a piece

that “can conditionally be perceived as part of the history of literature”.53
An interesting point of view in this respect is presented by Dušan Panković.
For him, Pamjatnik seems at first “closer to a history of literature than to a biblio-
graphy”54. Later on he refers to it as a “writers’ biography with properties of essayis-
tic prose encompassing several Serbian writers and bibliographies of their literary
works. Therefore, it contains all the characteristic features of a good history of lite-
rature”.55 In a third reference to Pamjatnik, he concludes that Bojić “is not recor-
ding history, but rather engaging in parallel in the writing of a history and a biblio-
graphy”,56 and defines it as “a history of literature that has not yet gained full auto-
nomy from a bibliography”,57 and finally, in the subtitle under the facsimile of the
cover of Bojić’s volume, he decides to designate it as: “The first history of Serbian li-
terature”.58
4.2. The former evaluation of Miodrag Popović and the ultimate estimation of
Dušan Panković were established by Mirjana D. Stefanović in a voluminous intro-
ductory study to the photo print edition of Pamjatnik as the best founded definiti-
ons and she proceeded to textually and theoretically validate them against repeatedly
verified historical material. Having concluded her research, she put forward a firm
judgment that:
Bojić’s book can now justifiably be defined as a history of literature due
to the fact that it possesses the fundamental qualities of this type of research,
presenting the writers in chronological order, describing their lives, enumera-
ting their works and, occasionally, expressing his personal views on them.59
52 Preface “Počeci srpske književne kritike” (1979), p. 15; Istorija srpske književnosti, Belgrade 1983, p. 262,
Beograd ²2002, p. 554; Put srpske književnosti, p. 58.
53
“Koncepcije istorija književnosti srpskohrvatskog jezičkog područja u devetnaestom veku (od Laza-
ra Bojiča do Đure Šurmina)”, Naučni sastanak slavista u Vukove dane (Belgrade), 9 (1980), p. 220.
54 Srpske bibliografije 1766–1850, p. 5.
55
Ibid., p. 10.
56 Ibid., p. 109.
57 Ibid., p. 112 (italic D. P.)
58 Ibid., p. 132.
59 [“Uvodna studija”], p. 59.
Admittedly, the path that led Mirjana D. Stefanović to such a conclusion is

strewn with manifold methodological and theoretical concessions.60 Her resorting
to the so-called “indirect” proofs reveals an incompleteness of argumentation. The
central proof is achieved by drawing similarities between Miodrag Popović and Lazar
Bojić in their respective approaches to history of literature, Istorija srpske književnosti
– Romantizam, I–III61 and Pamjatnik:
Through the lives and works of writers, both books depict an epoch – La-
zar Bojić is concerned with Enlightenment, and Miodrag Popović with Roman-
ticism. They apply the same method in the treatment of the subject, a literary
historical method combined with the autobiographical method and using a si-
milar style in the descriptions of writers, their lives and works.62
This comparison was labeled as “indisputable” because both books were, “obvi-
ously, made after the same model”.63 This can be taken for granted as seen on the
surface. However, any deeper observation reveals a multitude of irreconcilable dif-
ferences. It suffices to invoke the introductory synthetic historical chapters Popović
wrote to each of his books, and also the “chronicles” that envision Serbian Romanti-
cism within a European and global literary context and, ultimately, of the bibliograp-
hies that accompany each one of the volumes. Still, the most remarkable difference
is reflected in what every historian of Romanticism constantly bears in mind, unlike
Bojić, who never does so: the fact that in Popović’ book “the piece of literature and its
esthetic scope are placed in the center of his research and in the center of its struc-
60 On a primary plane, those are conditional and relativist terms she invokes all too often in formulat-
ing the problem, such as “it seems”, “probably”, “within the domain of guesswork”, “basically”, “surprising”,
“self-explanatory and clear-cut”, “feels no need to”, “occasionally”, “perhaps”. On a higher plane, that of
generalizations and assessment, it looks, for example, like this: “The author of Pamjatnik takes the idea
of Enlightenment as a self-explanatory and clear concept.” Therefore, in accordance with an attitude
thus expressed, she feels the need to provide a more detailed description of the characteristics of the
epoch she depicts thorough the works of four writers. That is probably the reason why she does not de-
fine each of the writers she describes in relation to time, but rather by relying on their biographies and
works” (57–58). However, this conclusion is preceded by the following assertion: “The literary works of
these authors [Rajić, Dositej, Trlajić and Stojković – J. P.] served him [Bojić] as part of a greater structure
that is not merely made up of the literature of one people, the Serbian people, but of an entire epoch. It
is exactly in such terms and in this light that the concept of the history of literature is, basically, defined.”
(p. 53).
61 Belgrade: I 1969, II–III 1972.
62 Ibid., pp. 58–59.
63 Petar Milosavljević, Sistem srpske književnosti (1996), Belgrade 2000, p. 81.
94 | Jovan Pejčić
ture”.64 Unlike Bojić, who was a biographer and a bibliographer, Miodrag Popović
was an analyst, a commentator and an axiology expert.
All in all, the views expressed by Mirjana D. Stefanović have been assessed in a
twofold manner. They were considered as accurate and definite by Nikola Grdinić,65
Lazar Čurčić,66 Milan Mrazović67 and Zoran Konstantinović.68 Some reserva-
tions, which I consider to be justifiable, were expressed by Miron Flašar,69 Petar
Milosavljević70 and Tatjana Pivnički-Drinić.71
5.
At this point, let us look into the “first” periodical classification of Serbian lite-
rature:
“[Serbian] literature is divided into... old and new” – as Lazar Bojić wrote in
1815.72 This classification of Serbian literature into two main periods is considered
to be one of the most praised accomplishments of Lazar Bojić in the eyes of Serbian
literary historiographers. Mirjana D. Stefanović highlights that: “Lazar Bojić deser-
ves special attention in any discussion about the researchers into Serbian literature
due to the very fact that he was the first to have published a classification of Serbian
literature in his mother tongue.”73 She primarily has in mind Jovan Deretić and his
stance expressed as early as 1983 in his History of Serbian Literature. Bojić’s classifi-
64 Nikolaj Timčenko, as part of a round table discussion on Popović’s first book of the history of Serbian
Romanticism – see “Problem proučavanja srpskog romantizma”, Književna istorija (Belgrade), 1/3 (1969),
pp. 682–683.
65 N. Grdinić, “Prva srpska istorija književnosti”, Dometi (Sombor), XXI/76–77 (1994), p. 74.
66 L. Čurčić, “Počeci istorije srpske književnosti”, Dometi, XXI/76–77 (1994), p. 79.
67
M. Mrazović, “Šafarikovo shvatanje književne istorije”, in the compilation Pavel Jozef Šafarik /1795–
1995/ (ed. M. D. Stefanović / Mihal Harpanj), Novi Sad 1996, p. 114.
68 Z. Konstantinović, “Citati kao kulturološki metatekst. Uz interstrukturalnu analizu prve istorije srpske
književnosti”, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, b. LXV–LXVI/1–4 (2001), p. 39. (Z. Konstantinović
used the same text in his book Intertekstualna komparatistika, pp. 40–53).
69
M. Flašar, cited text, p. 277.
70 P. Milosavljević, Teorija književnosti (1997), Valjevo / Istok 2006, p. 330; Uvod u srbistiku (2002), Belgrade
22003, p. 138.
71 T. Pivnički-Drinić, “Bojić, Lazar”, in: Srpski biografski rečnik, 1, Novi Sad 2005, p. 678.
72 L. Bojić, “O knjižestvu ili literaturi” Pamjatnik, [85].
73 M. D. Stefanović, [“Uvodna studija”], p. 25.
cation into old and new literature, as Deretić points out here, “will remain the basic
classification in the history of Serbian literature.”74
However, Jovan Deretić referred to Lazar Bojić and his Pamjatnik, including the
classification of Serbian literature that is elaborated there, on several occasions and
– differently. For the first time in the preface to the chrestomathy The Origins of Ser-
bian Literary Criticism, published four years before The History of Serbian Literature;
among other things, he also refers to Bojić’s introduction entitled “On writings or lite-
rature” as containing “the first attempt of periodization” of Serbian literature.75 Two
years after the History, referring the “dramatic” events related to writing it, Deretić
published a tract dedicated to the problem of periodization of Serbian literature,76
in which he deliberates solely about the classifications made by Stojan Novaković
and Jovan Skerlić, as “the only two complete models of periodization”;77 Bojić’s “tho-
rough” classification, which he could have mentioned in the least when referring to
Novaković’s History of Serbian Literature, is entirely ignored. On the other hand, in
his treatise “Serbian Literature in the mirror of its History”, his fundamental work on
Serbian literary historiography printed thirteen years after the History, Deretić could
not possibly have overlooked Bojić, although he does not reiterate his opinion expres-
sed in the History, but returns to his original stance that, when it comes to classifica-
tions of Serbian literature, Pamjatnik “also contains the first attempt to define its pe-
riods”.78 But this is not yet the end. In 2002, Deretić published a considerably altered
and almost twice as voluminous History of Serbian Literature;79 although the author
revised most of the areas of Serbian literature, as well as his texts about the writers,
critics and historians of literature, the part about Lazar Bojić remained unchanged.80
74
J. Deretić, Istorija srpske književnosti, Belgrade 1983, p. 282. – In concise editions of his History, enti-
tled Kratka istorija srpske književnosti (Belgrade 1987, Novi Sad 2001, 22007; this second and more com-
prehensive edition should be considered to be more relevant), Deretić does not make any mention of
Bojić or of his classification.
75 See Počeci srpske književne kritike (ed. J. Deretić), Srpska književna kritika, b. 1, Novi Sad / Belgrade
1979, p. 16.
76
J. Deretić, “Periodizacija srpske književnosti”, Književna istorija, XVIII/69–70 (1985), 3–14.
77 Ibid., p. 4.
78
J. Deretić, Put srpske književnosti, Belgrade 1996, p. 59.
79 J. Deretić, Istorija srpske književnosti, Belgrade 2002, 1287 pages. – The editor’s note contains the fol-
lowing remark: “ In a state of deteriorating health, professor Jovan Deretić submitted to Prosveta a CD
containing the text of his considerably expanded and altered History of Serbian Literature. [...] Unfortuna-
tely, he did not live to see the layout of his text and possibly to conduct and approve final corrections”
(p. 1231). Jovan Deretić died in 2001.
80 Ibid., p. 554.
96 | Jovan Pejčić
Despite the fact that Mirjana D. Stefanović ignores Deretić’s hesitancies and the
imprecision of his formulations, she is cautious concerning the source of classifica-
tion that was “introduced” into the Serbian historiography by Lazar Bojić. Let us be
reminded of what she says about Bojić: “the first one to have published a classification
of Serbian literature in his mother tongue”.81 The reservation “in his mother tongue”
implies a reference to a foreign language and origin of this classification.
When Bojić is in question, there is no leeway for any mystification. He stra-
ightforwardly stated that he accepted the classification of Serbian literature into old
and new from Dobrovský.82
6.
The Czech Jozef Dobrovský (1753–1829) – “the father of Slavic philology”, “the
patriarch of Slavic studies”, as he was referred to among scholars – was the first in the
Slavic world to have addressed Serbian issues in his academic treatises. In the maga-
zine Slavín (The Slav), which was conceived in 1806 and printed in the German lan-
guage in Prague in 1908, Dobrovský appeared as the author of two separate articles
on Serbian literature: he wrote about the works of Jovan Rajić and about the Gram-
mar book by Avram Mrazović; as an appendix to the above mentioned texts, he pu-
blished an alphabet table and a letter which he had received from Atanasije Stojković,
containing answers to contemporary linguistic issues.83
In 1814, Dobrovský launched a second magazine that was conceived as a collec-
tion of works – Slovanka. Two issues of this publication came out (the second was
published in 1815).
The first issue is significant. The Czech expert in Slavic Studies placed all the
contributions about Serbian writers and oeuvres in the Slovanka under the common
heading of “Serbica”84 – which may have been its first use referring to the area of
philological study of Serbian issues, i.e. Serbian Studies.85 The opening text in the
81 At another point, she wrote: “according to his classification, or at least the classification that he adop-
ted” (M. D. Stefanović, [“Uvodna studija”], pp. 56–57).
82 Pamjatnik, [85].
83 In his note about the letter, Dobrovský says the following about Stojković: my friend from Harkov,
who is by birth a Serb from Hungary” (quote after: Nada Đorđević, “Jozef Dobrovský”, Srpskohrvatska na-
rodna književnost kod Čeha, Novi Sad 1985, p. 15)
84 Slovanka (Prague), I (1814), pp. 210–223.
85 See Petar Milosavljević, Uvod u srbistiku, p. 146.
rubric is of utmost importance for us. Dobrovský presented it in the form of a histo-
rical survey of Serbian literature in which he introduced its “classification” that Bojić
will rely upon later.86 Here is a typical passage:
Die ältere servische Literatur kann man mit Georg Brankowič, der eine
Geschichte von Servien in 5 Büchern schrieb, züglich schliessen. In der neuern
that sich seit 1764 vor andern Orfelin und bald darauf Obradowič hervor. Die
neueste hebt mit diesem Jahrhundert an.87
[It can be said that the older Serbian literature rounds off with Đorđe
Branković, who wrote a history of the Serbs in five volumes. The most promi-
nent figures of the newer period of Serbian literature are, as of 1764, Orfelin, fol-
lowed immediately by Obradović. The latest period begins with this century.]88
This is the only point in Dobrovský’s works that can be related to Bojić’s clas-
sification. Mirjana D. Stefanović whose attempt to establish precisely the origins of
Bojić’s periodical classification of Serbian literature was a pioneer venture, examined
the texts by the Czech scholar referring to Serbian literature in Slavin and Slovanka
I and II and emphasizes the fact that: “This article of Dobrovský’s does not contain a
classification of Serbian literature [...]”89
86 This text by Dobrovský has not been translated or published in its original form so far here. Serbian li-
terary historians and experts in comparative studies of literature have merely pointed to its content (see,
for example, Jovan Skerlić, Srpska književnost u XVIII veku /1909; ed. Miraš Kićović/, Sabrana dela 9, Bel-
grade 1966, p. 222; Pavle Popović, “Dobrovský i srpska književnost” /1929/, Književna kritika – Književna
istoriografija /ed. Miroslav Pantić/, Sabrana dela 10, Belgrade 2002, p. 43; Nada Đorđević, “Doprinos Jo-
zefa Dobrovskog upoznavanju Evrope s našom kulturnom tradicijom”, Zbornik Matice srpske za slavistiku
/Novi Sad/, 4/1973, p. 15; N. Đorđević, “Jozef Dobrovski”, Srpskohrvatska narodna književnost kod Čeha, p.
16).
87
The quotation from Dobrovský is taken from M.D. Stefanović (comp. “Uvodna studija” in: Pamjatnik,
p. 34, note 86 /italic J. P./). – M.D. Stefanović introduces Dobrovský in her treatise in the following way:
“Having remarked another possibility, that being that Lazar Bojić may have written the introduction to
his book after he had finished writing the book itself, therefore towards the end of 1814 or in the be-
ginning of 1815, I have inspected the magazine Slovanka, publisher Jozef Dobrovský, for the year 1814”
(Ibid.). The formulation allows space for the presumption that Bojić may not have read Slovanka I. Howe-
ver, this is beyond any doubt. For example, in his text on Atanasije Stojković, Dobrovský is mentioned at
least twice: in one place, at one point, Bojić himself invokes Dobrovský (Pamjatnik, [p. 188], and at anot-
her, with no reference to the source, he quotes from Slovanka I Dobrovský’s opinion on Stojković’s style
(Pamjatnik, [p. 179]; this parallel was discovered and the opinions were compared by Pavle Popović, Mi-
lovan Vidaković, Sabrana dela 7, Belgrade 2000, p. 162).
88 Transl. Đorđe S. Kostić (italic J. P.).
89 M. D. Stefanović, “Uvodna studija”, p. 34, quote 86. – Thus, the author questions whether Dobrovský
ever carried out a classification of Serbian literature in the sense in which Bojić did. However, further in
her treatise, she unequivocally refers to the source of Bojić’s classification as to an indisputable fait ac-
compli: “Having adopted the classification of Serbian literature from Jozef Dobrovský, probably inclu-
ding some names into his list of writers, he [Bojić] undertook his writing venture...” (p. 53).
98 | Jovan Pejčić
This is how Bojić puts it:

The old literature comprises the works of Archbishop Danilo [...] and De-
spot Georgije Brankovič, who wrote a five-volume History of Slavic Serbs.
However, the New period begins with Orfelin and continues uninterrup-
tedly to this day.90
In all likelihood, Bojić could have derived the above mentioned classification
from the quoted text, with minor terminological alterations (namely, Dobrovský uses
the terms older, newer and the most recent – ältere, neuern, neueste) emphasizing the
distinction between the periods much more firmly and distinctively.
Dobrovský had yet another advantage over all other foreign researchers of his
time, that being the fact that his knowledge of Serbian literature was “the best and
the most detailed”:91 He was familiar with the works of Jovan Rajić as of 1793; furt-
hermore, he had studied the life of Dositej Obradović early on; his corresponden-
ce with Atanasije Stojković had been going on since 1805; his exchanges with Jernej
Kopitar on Serbian issues began in 1808; as of 1809, he observed the work and was
being informed about the Lukijan Mušicki and his views on cultural history and li-
terature...” 92
7.
Lukijan Mušicki is, indeed, the figure who binds, in a peculiar manner, Bojić
and Dobrovský.
Mušicki met Jernej Kopitar in Vienna in late 1808 or early 1809. Their encounter
coincided with the period when Mušicki’ was absorbed in data collecting and wor-
king on “an expert survey of the entire Serbian cultural activity, in order to produ-
ce an all-encompassing study of all the Serbian cultural activities, which was to be a
Serbia docta”93 In his letter to Dobrovský of April 7th 1809, Kopitar gives his tutor
90
Pamjatnik, [p. 85].
91 N. Đorđević, cited text, p. 17.
92 P. Popović, “Dobrovski i srpska književnost”, pp. 41–42.
93 Vladimir Ćorović, Lukijan Mušicki. A study in Serbian literature (ed. Mirjana D. Stefanović), Novi Sad
1999, p. 46. – This is Ćorović’s doctoral dissertation, which he defended in Vienna in 1908 and which was
first published in Serbian in Letopis Matice srpske in 1911 (LXXXVII, book 276–283-284, n˚ IV–XI–XII).
in linguistic and literary issues a detailed description of Mušicki94 and mentions his
current work on Servia docta, which, he adds, could be printed in Pest.95
Kopitar reiterates what he wrote to Dobrovský in his article on Serbian literatu-
re in the Austro-Hungarian monarchy, which was published in two sequels in 1811
in the Viennese paper Vaterländische Blätter:
We are told (it has been two years already) that in Karlovci, Archdeacon
Lukijan Mušicki has been working on a Slavic or Serbian history of literature.
We are looking forward to its appearance.96
It seems that Dobrovský’s wish to meet Mušicki did not come true97 – at least,
his letter to Kopitar of January 1st 181098 suggests it. However, Mušicki was in no
haste to write to Kopitar.99 He eventually contacted him in late October 1811, sen-
94
P. Popović, cited text, p. 42.
95 Milorad Pavić, Rađanje nove srpske književnosti, Belgrade 1983, p. 370.
96 Jernej Kopitar, “Prilozi pregledu srpske literature u Austrijskom carstvu”, Serbica (transl. Tomislav
Bekić), Novi sad 1984, p. 127.
97
However, Mušicki highly appreciated Dobrovský. The degree of his esteem can be inferred from his
letter to Vuk Karadžić of April 17th 1817, where he talks of his “intention”, which has been “long-standing”
to put together a Serbian Pantheon which would contain not only the portraits of famous Serbs” but also
of those who have made particularly meritorious contributions to the Serbian literature, and Dobrovský
would be among them (Vuk Stefanović Karadžić, Prepiska I /1811–1821/, ed. Golub Dobrašinović et al,
Sabrana dela X, Belgrade 1988, p. 412.)
98
“Mušicki has not written to me”, says Dobrovský in his letter to Kopitar (according to Popović, cited
text, p. 42.)
99
The reason for certain reservations that Lukijan had about the Slovenian scholar may lie in Kopitar’s
article “Patriotische Phantasiern eines Slaven” (printed on June 5th 1810 in the paper Vaterländische Blä-
tter), where, Besides Dositej, he elaborates on Emanuil Janković, Pavle Solarić and Atanasije Stojković,
and, although it appeared in the section entitled “The Literature of Greek Slav Serbs”, he concludes it
by a proposal to the Austrian Empire administration to establish a department for the Old Slavic langu-
age at Vienna University, because – in his opinion – this language ought to be studied “right there, as
Austria should not let those studies fall into the Russians’ dirty hands”. In order to ultimately justify his
proposal, Kopitar puts forward the example of the Serbs: “The two or three million Serbs (Illyrians) who
have moved here from Turkey in the course of time, would only become fully aware of the benefices of
the Austrian supreme rule after a convincing proof of respect for what they cherish most, their precious
language. Psychological obstacle ought to be overcome by psychological antidotes, and a loving tre-
atment will engender love in return. Otherwise, it is well known that the other Turkish Serbs, who are
still fighting for their freedom, are looking yearningly, due to the similarity of their languages and faith,
at the remote North.” (J. Kopitar, “Patriotske fantazije jednog Slovena”, Serbica, pp. 65–77, see esp. p. 72
and pp. 76–77; see in the same book Kopitar’s article “Prilozi pregledu srpske literature u Austrijskom
carstvu” /1811/, esp. pp. 126–128. – Having reconsidered, in his monumental monograph Život i rad Vu-
ka Stefanovića Karadžića (1924), Kopitar’s participation in Vuk’s work” (where he also dwells upon the
correspondence Kopitar–Mušicki), Ljubomir Stojanović arrives at the following conclusion: “In view of
all the aforesaid, I believe that it is clear that Kopitar, apart from his pure research and activities on the
cultural progress of Serbs, also had a latent intention to politically estrange the Serbs from the Russians.”
100 | Jovan Pejčić
ding him “plenty of news on Serbian literature and his works”100 Kopitar forwarded
to Prague everything he received, for which Dobrovský expressed his gratitude in a
letter of February 22nd 1812, insisting that: “Correspondence with Mušicki was of
great interest for me.”101
A year later, in 1813, Kopitar asked Mušicki – surely not without prior consul-
tation with Dobrovský, and well aware of Lukijan’s interest for cultural history and
his expertise in this field – to prepare a brief survey of Serbian literature for the Vi-
ennese Wiener Literaturzeitung, where he was editor of the section dedicated to Sla-
vic peoples and their cultures. “That would be an adornment of our Literaturzeitung,
and all European papers would reprint it.”102
Mušicki did not accept the proposal. Kopitar continued insisting. With a persi-
stence that was not lacking in flattery, he continued his persuasion: “Criticism sho-
uld not be a cumbersome task for you, a master artist and man of letters; perhaps it
is the concern that you might be exposed to fame as a critic and commentator that
holds you back.” He even supposed that Mušicki’s reason for refusing to go public as
a secular author was his clerical rank and suggested that his work be published un-
der a pseudonym or without signature. It was of no avail.103
The correspondence with Kopitar was, therefore, intermittent, but course did
not in the least affect the activities of the priest monk and later archimandrite Luki-
jan, which he had begun a long time before – and which Mušicki did not renounce
to after 1814, when Dobrovský published his comprehensive article from a historical
perspective on Serbian literature, containing a “classification” that, as we have esta-
blished, was said to be nonexistent.
7.1. On the plane of the interests and aspirations from the angle of literary stu-
dies, the work of Lukijan Mušicki was double tracked – one segment was dedicated
to history and the other to the bibliography of Serbian literature.
At the beginning of the 19th century, these spheres of learning developed in a
symbiosis that the philologists and literary historians considered to be only natural:
all of them shared the view that the history of literature, for instance, was simply a
part of the entire studies of artifacts literacy and culture of a nation or race, which is
(Lj. Stojanović, “Kopitar” in the chrestomathy: Stojan Novaković i “filološka kritika” /ed. Božidar Pejović/,
Srpska književna kritika 4, Novi Sad / Belgrade 1975, p. 354).
100 V. Ćorović, cited book, p. 17; P. Popović, cited text, p. 42.
101 According to P. Popović, p. 42.
102 According to P. Popović, p. 47.
103 See more in: V. Ćorović, cited book, p. 47.
why their research was not limited to belletristic, but included all forms of activity
which in any way pictured or reflected the general state of culture, i.e. achievements
in geography, medicine, linguistics, theology, philosophy, physics, pedagogy, etc.104
His drafts, notes, rough copies and plans, as well as the bibliography of the Ser-
bian books – serve as supportive evidence that the views of Lukijan Mušicki never
diverged from the governing beliefs in science and culture, typical of the time he li-
ved in. Literary history and bibliografical activities, “knowledge about books” as he
referred to it, were for him, throughout his life, two branches of the same tree – the
general history of national culture.
Mušicki spent his whole life working on the Serbian book and literature and still
– none of his ventures attained the fullness of a completed piece of work. “You ke-
ep devising plans for progress”, reproached Vuk to him, and yet, you do not seem to
bring anything to completion.”105 He had planned to write a history of Serbian litera-
ture, but he did not manage to have his bibliography published – that is how Dušan
Panković summed up the bitter truth about Mušicki.106
Lukijan Mušicki began working in the field of bibliography and literary history
(philology in the broadest sense, Serbian studies) relatively early – in 1805 – and si-
multaneously. His list of “Serbian academic and literary accomplishments” and “fo-
reign texts concerning the Serbian people” were highly appreciated while he was still
working on his bibliography.107
The appraisal made at the end of the second decade of the 19th century is still
valid nowadays: this is how the most authoritative contemporary expert on Serbian
bibliographies and their history assesses the works of Mušicki:
The manuscript bibliography of Lukijan Mušicki remains amazing. [...]
Its virtue and genuine strength is in the layout of the bibliographic material:
104 The first histories of literature to be written on the continent of Europe are living proof of that. The
same can be seen in the essay by Lazar Bojić from Pamjatnik, on Atanasije Stojković, for example. All
the historical and cultural research into Serbian literature conducted bz Pavel J. Šafarik rest on the same
principles.
105
Prepiska I Vuka Karadžića, letter of October 27th 1821. – Similar views to Mušicki’s were expressed by
Pavel j. Šafarik in his letter to Jan Kolar of June 28th 1823, he refers to the archimandrite of Šišatovci in this
way: “Mušicki is only contriving gigantic plans” (quotation from: Đorđe Živanović, Georgije Magarašević
/1793–1830/, Novi Sad 1976, p. 131.
106 D. Panković, Srpske bibliogrqfije 1766–1850, Belgrade 1982, p. 33.
107Đorđe Rajković preserved one part of Lukijan’s journal Dnevnik in which the future archimandrite of
Šišatovac quotes the comments made by metropolitan Stefan Stratimirović about his bibliography: “On
March 3rd [1810]. Showed the Survey of Serbian Literature to his highness. ‘Wonderful, indeed, God bless
you! ’ March 4th. ‘You have erected a monument both to yourself and to learning.’” (Đ. Rajković, “Lukijan
Mušicki i njegov književni rad” /1879/, Sabrani spisi /ed. Milica Vojinović/, Novi Sad 1950, p. 107).
the first and the second volume contain the entire material classified according
to professions and Mušicki entitled them Serbian Literacy classified according
to types; in the third volume, the author classified the material in alphabetical
order and entitled it A survey of Serbian literature in alphabetical order; in the
fourth volume, all the materials are listed in chronological order, and within
this chronology, the authors were listed in alphabetical order. The writer en-
titled this volume Survey of Serbian literature in chronological order. Cultures
with longer traditions or more affluent nations cannot boast of having bibli-
ographies classified so skillfully, both in alphabetical and chronological order.
Because of this, Mušicki’s meritorious work is a treasure of our bibliographic
studies, and it will be its glory once it is printed. Not only did Mušicki classify
the entire material in three different ways, but he also highlighted in each of
the classifications the chronological and professional characteristics of each
unit, which is in itself a unique attempt of cross-sectional classification of bi-
bliographic material.108
Experts believe that the bibliography Mušicki left behind was in a form that per-
mitted the printing of the manuscript, in spite of the fact that it was unfinished. Ho-
wever, this is not the case with his literary historical notes.
7.2. The manuscript notes made by Lukijan Mušicki cannot be put together as a
complete text. They are, more or less, just prefatory notes or reminders, which often
no more than list necessary steps to undertake properly in order to get down to se-
rious work. Here is what is contained in the manuscripts that have been preserved:
In a tiny 16-page notebook, entitled Serbian writers in alphabetical order, which
also bears a date (April 19th 1805), we find only a list of Serbian writers presented
in alphabetical order, with their occupations and dates of birth accompanying so-
me names.109
The next manuscript unit on this topic is entitled “Periods in Serbian Literature”,
although it is entirely dedicated to issues related to the Serbian language.110
There is also a document in which Mušicki elaborates his intention to write a
history of Serbian literature. In this document, he refers to the classification of “Ser-
bian literature” into three periods: the first period being [from 960] until 1700; the
108
D. Panković, cited book, p. 34. – Panković actually summarizes the article of Georgije Mijailović “Bibli-
ografija Lukijana Mušickog” (Bibiliotekar /Belgrade/, VIII/1–2 /1956/, pp. 32–39), i.e., he attributes a de-
scriptive approach to Mihajlović’s definition of the place and value of Lukijan’s bibliography, presented
in the preface to his major piece Srpska bibliografija XVIII veka (Beograd 1964, XIV–XVI).
109 Archives of SANU (Serbian Academy of Sciences and Arts), 9240/1.
110 Archives of SANU, 9240/15.
second period – from 1701 until 1800; and the third period – after 1801. However, a
careful examination of this plan reveals that Mušicki reduced his classification into
two long period, by moving the initial year of the first period further into the past
by 160 years: the first period is taken to last from 801 until 1700, whereas the second
period begins in 1701.111
One large sheet contains a list of deceased and living writers – entered in alpha-
betical order, with a note about their professions.112
Another sheet contains a list of Serbian writers from 1741 until 1810, in the
chronological order in which they began to write.113
There are also four folio-size leaves, where under the title “Survey of Serbian li-
terature in chronological order”, he enumerates all the Serbian writers and writings
as of 15th century until 1808.114
The last two manuscripts that are of interest to us contain Lukijan’s drafts of the
way in which the history of Serbian literature was to be written. According to the first
notebook, the history was conceived as 12 signatures in volume, and was to inclu-
de – in addition to sides writers and their works – libraries, bookshops and printing
houses of Serbian books.115 The second manuscript is, actually, an extended version
of the previous plan. Here, problems related to Lukijan’s classification of Serbian lite-
rature into the old, “Slavic literature”, which was realized in the language used by the
Church and the new, “Serbian literature”, written in the vernacular, are specified116
Although the scattered manuscript notes by Mušicki, burdened with similari-
ties and frequent repetition, cannot be collected to form a coherent study, the deve-
lopment of Serbian literature can be deduced from its contents inasmuch as it re-
presents a basis of the philological and historical classification of Serbian history.117
111
Archives of SANU, 9240/16.
114
Archives of SANU, 9240/27.
115 Archives of SANU, 9240/29
116 Archives of SANU, 9240/30
117 Comp. in this respect the paper by Đorđe S. Kostić “Lukijanovo shvatanje istorije književnosti”, prin-
ted in the compilation Manastir Šišatovac (ed. Dinko Davidov), SANU, Belgrade 1989, pp. 151–153, esp.
p. 152.
8.
Let us, at this point, turn back to Bojić and the classification of Serbian literatu-
re as it was outlined in his Pamjatnik mužem u slaveno-serbskom knjižestvu slavnim.
He says that the classification of Serbian literature into old and new was made accor-
ding to Dobrovský. However, as can be seen in the research by Mirjana D. Stefanović,
there are no such straightforward divisions with Dorborvský. Does this mean that
the above mentioned classification resulted from independent conclusions and ter-
minological pragmatism of “the young disciple Bojić” (as the author of Pamjatnik
is referred to by Pavle Popović in a single mention),118 or, perhaps, something else?
The key to a different solution of this problem could be Bojić’s education. He
initially attended the German school in Stara Pazova, then he was a student of the
Grammar School and the Seminary in Sremski Karlovci and eventually, in the pe-
riod 1814–1815, he studied philosophy at the University of Pest.119 He was a disciple
of the Seminary in Karlovci from 1810–1812, i.e. during the 1810/11 and 1812/13
school year.120
In the Seminar of Karlovci, Lazar Bojić was taught by Lukijan Mušicki,121 from
whom – as Lazar Čurčić rightfully believes – he must have heard about the old and
the new Serbian literature and about Serbian writers of the old and of the new gene-
ration.”122 Moreover, he learned about the established rules of classification of wri-
ters, one of which was the division into the deceased and the living authors, which
Mušicki applied in his bibliographical and literary historical ventures.123 Besides te-
aching, Lukijan was also in charge of the Metropolitan Library, so that Bojić was also
able to get more closely acquainted with his teacher’s course of work.
118 P. Popović, “Iz života Joakima Vujića” (1907), Nova književnost I (ed. Predrag Palavestra), SD 5, Belgra-
de 2000, p. 245.
119
D[ušan] K. Petrović, “Bojić Lazar”, in: Leksikon pisaca Jugoslavije, I (ed. Živojin Boškov), Novi Sad 1972, p.
279; Milorad Mišković, “Vukov osječki prijatelj Lazar Bojić”, Revija (Osijek), XXVII/8–9 (1987), pp. 674–675;
T[atjana] Pivnički-Drinić, “Bojić, Lazar”, in: Srpski biografski rečnik, 1, Novi Sad 2005, p. 677.
120 See Nikola Gavrilović, Karlovačka bogoslovija (1794–1920), Sremski Karlovci 1984, p. 194.
121Mušicki taught at the Seminary of Karlovci from 1803 until 1812 (see Đorđe Mušicki, Životopis Luki-
jana Mušickog, Novi Sad 1879; R[adonja] Vukoslavović / Ž[ivojin] Boškov, “Mušicki, Lukijan”, in Leksikon
pisaca Jugoslavije, IV, Novi Sad 1997, p. 600.
122 L. Čurčić, “Počeci istorije srpske književnosti”, Dometi (Sombor), XXI/76–77 (1994), p. 77.
123 Comp. Lukijan’s legacy of manuscripts in the archives of SANU 9240/25.
Given that he so generously shared his views on the development of the Serbian
literary culture with Jernej Kopitar (who conveyed them to Dobrovský), there is no
reason to believe that he would have withheld his findings from his students.124 It is
therefore my view that Lukijan Mušicki served as a multiple source – just as he did
to Kopitar and Dobrovský for their articles on Serbian studies125 – to Lazar Bojić and
his Pamjatnik,126 possibly even as the principal source.
Mirjana D. Stefanović wrote, as has been cited above, that the work of Dobrovský
that has been repeatedly mentioned afore does not contain any “classification of Ser-
bian literature with a list of writers”. As for the list of writers – this is beyond any do-
ubt. However, on the other hand, before Bojić’s book, there had been among Serbs
some publications containing certain bibliographical data about certain writers and
also list of the most renowned Serbian writers of that time. M. D. Stefanović mentions
the following: Slaveno-serbski magazin by Zaharija Orfelin, a compilation of peoms
Kratkoje opisanije o spokojnoj žizni by Aleksije Vezilić, Slaveno-serbske vjedomosti by
124
On the contrary, the opposite happened. Let me illustrate this by an example: Inspired by Herder’s
ideas, Mušicki became interested in the Serbian oral tradition, as we know, as early as in the fist years of
the 19th century. This is confirmed by a letter in which he asks Isidor Putnik to write down for him what
he knows about “the lyrics of our simple folks, [...] what the people sing and recite for their own amuse-
ment and prattle” (after: M. Pavić, Rađanje nove srpske književnosti, p. 370). More significantly, Mušicki put
the same requirement before his students, among whom was, for example, during the 1805/6 school
year, Vuk Karadžić, which was probably one of the first incentives that Vuk received for his future work,
before he got in touch with Kopitar (see more in: Mladen Leskovac, “Vuk i Mušicki”, Iz srpske književnosti,
I, Novi Sad 1968, pp. 143–172; Teodora Petrović, “Lukijan Mušicki i naša narodna pesma”, Iz istorije srpske
književnosti, Novi Sad 1974, pp. 155–174.)
125 At one moment, Mušicki probably changed this attitude to his own work. Namely, in his letter to Jan
Kolar of June 23rd 1823, Šafarik tells him that he is preoccupied collecting the material for his history of
the Serbian language and literature, and complains of the fact that “Mušicki has got everzthing, but one
can obtain nothing from him”; this “nothing”, as Šafarik puts it, is, mildly speaking, not true – because in
the same letter he continues to say: “Otherwise, he is a good man and my friend; but he is a monk. I ha-
ve glanced into his compilation of [bibliographic] material and found out that the Serbs...” (quotations
from Šafarik’s letter after: Kamenko Subotić, “Koje su prilike stvorile Šafarikovu Istoriju srpske književnosti”
(Letopis Matice srpske, book 186/2 for 1896/1898, p. 45). It seems that Mušicki’s decisions were selective:
he allowed insight into and the use of Građa za bibliografiju, na listićima, but kept to himself the manu-
script of the systematized and edited bibliography (Mirko Milićević, “Pesnik oda – prvi srpski bibliograf”,
Bibliotekarstvo /Sarajevo/, XXI/4 /1975/, p. 62) – Comparing Šafarik’s Istorija Srpske književnosti with Lu-
kijan’s bibliography in manuscript, D. Panković decided that: “The archimandrite of Šišatovci knew more
about about older [Serbian] books than Šafarik 1828” (Istorija srpskih bibliografija, p. 48).
126According to M. D. Stefanović (“Uvodna studija” p. 54), such assumptions remain in the domain of
speculation. Moreover, she does not take into consideration the influence of ideas of Lukijan Mušicki
concerning literary history; she goes as far as allowing that he might have heard of his bibliography, “alt-
hough he did not use it.”
Stefan Novaković and Pominak knjižeski by Pavle Solarić.127 Whether Bojić was us-
ing those publications remains in the realm of conjecture, says M. D. Stefanović.128
Be it as it may, the fact of the matter is that all the above mentioned authors are
cited in Bojić’s list of writers.129
So is, after all, Lukijan Mušicki.
LITERATURE:
Bojić, Lazar. Pamjatnik˝ mužem˝ u slaveno-serbskom˝ knižestvu slavnym˝. Red. ed. by

Mirjana D. Stefanović. Novi Sad: Prometej, 1994.
Čurčić, Laza. Srpske knjige i srpski pisci 18. veka. Novi Sad: Književna zajednica Novog
Sada, 1988.
Deretić, Jovan. „Kada počinje nova srpska književnost.” Naučni sastanak slavista u Vukove
dane (Beograd) 17, no. 4 (1988): 155–159.
Deretić, Jovan. Put srpske književnosti. Beograd: Srpska književna zadruga, 1996.
Deretić, Jovan. Istorija srpske književnosti. Beograd: Prosveta, 2002.
Dobrovský, Josef. „Serbica.” In Slovanka. Vol. 1. Praha, 1814.
Gavrilović, Nikola. Karlovačka bogoslovija (1794–1920). Sremski Karlovci: Srpska pravo-
slavna bogoslovija Svetog Arsenija, 1984.
Ivanić, Dušan. Književnost Srpske Krajine. Beograd: BIGZ, 1998.
Nikolić, Nenad. „Orfelin: nedovršena modernost.” In Godišnjak III Katedre za srpsku
književnost sa južnoslovenskim književnostima. Beograd: Filološki fakultet, 2007.
155–211.
Karadžić, Vuk Stef. Prepiska I: 1811–1821. Edited by Golub Dobrašinović. Vol. 20 of Sa-
brana dela. Beograd: Prosveta, 1988.
Karadžić, Vuk Stef. Prepiska I: 1811–1821. Edited by Golub Dobrašinović. Vol. 24 of Sa-
Komadinić, Slobodan. „Počeci srpske bibliografije“. In Deset godina Bibliografskog institu-
ta FNRJ (1948–1958). Beograd, 1958.
127 M. D. Stefanović, “Uvodna studija”, p. 34, note 86.

128 Ibid.
129 L. Bojić, Pamjatnik, pp. 86–90. – Historians of Serbian literature find Bojić’s list more interesting due
to the fact that the name of Vuk Karadžić was mentioned there for the first time and for having been the
first to include Eustahije Arsić among the Serbian writers, than it is interesting in itself.
Konstantinović, Zoran. „Stvaralačko susretanje: kratak nacrt za komparativnu istoriju

srpske književnosti.” In Komparativno viđenje srpske književnosti. Novi Sad: Svetovi,
1993. 180–201.
Kopitar, Jernej. Serbica. Edited by Tomislav Bekić. Novi Sad: Matica srpska, 1984.
Kostić, Đorđe S. Pavle J. Šafarik o novoj srpskoj književnosti. Beograd: SANU, 1988.
Marinković, Borivoje. Tragom Dositeja. Beograd: Službeni glasnik, 2009
Milosavljević, Petar. Sistem srpske književnosti. Beograd: Trebnik, 2000.
Milosavljević, Petar. Uvod u srbistiku. Beograd: Trebnik, 2003.
Obradović, Dositej. Etika (1803). Edited by Đuro Gavela and Jelena Šaulić. Vol. 2 of Sa-
Ostojić, Tihomir. Srpska književnost od Velike seobe do Dositeja Obradovića. Sremski Kar-
lovci: Srp. Manastirska štamparija, 1905.
Palavestra, Predrag. Istorija srpske književne kritike (1768–2007). Novi Sad: Matica srp-
ska, 2008.
Panković, Dušan. Srpske bibliografije 1766–1850. Beograd – Novi Sad: Narodna biblioteka
Srbije - Biblioteka Matice srpske, 1982.
Pavić, Milorad. Istorija srpske književnosti baroknog doba (XVII i XVIII vek). Beograd:
Nolit, 1970.
Pavić, Milorad. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma. Klasicizam, Beo-
grad: Nolit, 1979.
Pavić, Milorad. Rađanje nove srpske književnosti. Beograd: Srpska književna zadruga,
1983.
Pejčić, Jovan. „Mit o prekidu u razvitku srpske književnosti.” Književna istorija (Beograd)
27, no. 96 (1995): 185–212.
Pejčić, Jovan. Počeci i vrhovi. Srpska književnost i njena istoriografija. Beograd: Altera
2010.
Popović, Pavle. „Proučavanje srpske književnosti.”. Srpski književni glasnik (Beograd), vols.
IV: XII, nos. 1, 2 and 4 (1904): 671–686, 756–769 and 915–929.
Samardžić, Radovan. „Vek prosvećenosti i srpski preobražaj.” Letopis Matice srpske (Novi
Sad) 152 , no. 3 (1976): 265–279.
Skerlić, Jovan. „Podela nove srpske književnosti na periode.” Prosvetni glasnik (Beograd)
32, nos. 3– 4 (1911): 239–257.
Solarič˝, Pavel˝. Pominak˝ knižeskіj о Slaveno-Serbskom˝ v˝ Mletkaх˝ Pečataniju. Venecija,
1810.
Solarić, Pavle. „Pogledi na jezik i knjižestvo iliričesko (1820).” Srbistika (Priština) 2, nos.
1–2 (1999): 307-318.
Stefanović, Mirjana D. Biblioteka srpske književnosti. Beograd: Čigoja štampa, 2007.
Stefanović, Mirjana D. Leksikon srpskog prosvetiteljstva. Beograd: Službeni glasnik, 2009.

Stojanović, Ljubomir. Život i rad Vuka Stef. Karadžića. Beograd: Štamparija «Makarije»,
1924.
Šafarik, Pavel J. Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten.
Ofen: Kön. Ung. Universität, 1826.
Tartalja, Ivo. Počeci rada na istoriji opšte književnosti kod Srba. Beograd: SANU, 1964.
Vulović, Svetislav. „Nauka o književnosti i izučavanje slovenskih književnosti.” Otadžbi-
na (Beograd), vol. 10 (1882): 267–282.
Živković, Dragiša. Počeci srpske književne kritike (1817–1860). Beograd: Rad, 1957.
Јован Пејчић
РАЂАЊЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Резиме: У раду се истражују почеци историографског проучавања националне

књижевности код Срба. Први српски радови оваквог усмерења настали су почетком
19. века (1800–1820). Потребу за историјским сагледавањем развојних токова српске
књижевности први је исказао Доситеј Обрадовић у предговору своје Етике (1800).
Следе два рада Павла Соларића: Поминак књижески (Књижевни подсетник), из 1810.
године (који је, међу тим, пре историја штампања и попис српских књига), и Погледи
на језик и књижество илирическо (илирско), из 1820, чланак са свим особинама исто-
ријског осветљавања националне литературе. Као фактор битан за развој књижевно-
историјске свести код Срба јављају се у овом раздобљу испитивања Лукијана Мушиц-
ког, иако он није штампао ниједан рад из области историје књижевности. Рукописна
заоставштина Мушицког и његова преписка, у првом реду с Јернејом Копитарем (по-
чев од 1809), показују да су идеје Мушицког о целини и развојним правцима српске
књижевности (поготово кад је реч о њеној подели на књижевност стварану на цркве-
нословенском језику и књижевност писану народним језиком – стара и нова) на од-
лучујући начин утицале на схватања испољена у историографским приказима српске
литературе не само Копитара (1810, 1813), већ и чешког слависте Јозефа Добровског
(1814). Ствари слично стоје и кад је у питању спис Лазара Бојића из 1815. године Па-
мјатник мужем у славено-сербском књижеству славним (Споменик мужевима /писци-
ма/ славним у словенско-српској књижевности), дело које се у српској науци о књи-
жевности амбивалентно класификује: као прва српска историја српске књижевности,
као прва српска био-библиографија, као прва књига есеја код Србa. Бојић је као уче-
ник сремско-карловачке богословије у завршним разредима (1812–1813) слушао пре-
давања о српској књижевности Лукијана Мушицког и уградио их у свој преглед срп-

ских писаца просветитељске епохе. На примеру управо Бојићеве књиге преиспитују
се и проблематизују ставови савремених српских књижевних историографа о рађању
историје књижевности као засебне научне дисциплине код Срба.
Кључне речи: Српска књижевност, рађање историографије српске књижевности,
модели историјског проучавања књижевности, периодизација, Доситеј Обрадовић,
Лукијан Мушицки, Јернеј Копитар, Јозеф Добровски, Лазар Бојић, Павле Соларић, ре-
цепција књижевноисторијских схватања код Срба

Vol. 2, No. 1 (2011): 111-125. 111
UDC 821.163.41.09 Karadžić V. S:930.85(497.5 Dubrovnik)

Dr Vladislav B. Sotirović1
Univerzitet Mikolasa Romerisa (Viljnus)
Fakultet politike i upravljanja
Odsek za političke nauke
Litvanija
VUK, HRVATI I DUBROVNIK

Sažetak: Ovaj članak se u užem smislu bavi analizom odnosa Vuka Stefanovića
Karadžića i dela srpske filologije XIX veka prema Hrvatima po pitanju povesnog, kulturo-
loškog i književnog nasleđa grada i Republike Dubrovnika – „južnoslovenske Firence“ a na
osnovama govorne i pisane jezičke stvarnosti koja je postojala u doba dubrovačke politič-
ke nezavisnosti sve do početka XIX stoleća. U širem smislu se u članku analiziraju stavovi
uticajnih hrvatskih i srpskih javnih radnika i filologa o nacionalnoj identifikaciji Hrvata i
Srba na osnovu „maternjeg“ jezika ove dve nacije i shodno tome raspodeli južnoslovenskog
etnogeografskog prostora na osnovu nemačkog romantičarskog principa „ein sprache, ein
folk, ein staat“.
Ključne reči: Vuk Stefanović Karadžić, Dubrovnik, Hrvati, Srbi, srpski jezik, hrvatski
jezik, Južni Sloveni, štokavsko narečje, ijekavica, Ilirski pokret, dubrovačka književnost, po-
vest Srba i Hrvata
Od vremena publikovanja Vukovog lingvističkog modela identifikacije Srpstva

– štokavci = Srbi (članak „Srbi svi i svuda”, Beč, 1849),2 istorijska i književna proš-
lost Dubrovačke Republike je sve više zaokupljala pažnju srpske javnosti. Štokavska
književna tradicija Dubrovnika, ali još više činjenica da je govorni jezik Dubrovčana
oduvek bio i ostao štokavski, bili su kako Vuku tako i njegovim ideološkim sledbeni-
cima glavni dokazi srpskog karaktera ovog grada i države. Dubrovačka književnost
je doživela svoj vrhunac u doba baroka a kao njeni najistaknutiji predstavnici se isti-
ču: Marin Držić (1510–1567), Ivan Gundulić (1589–1638), Junije-Džono Palmotić
(1606-1657) i Ignjat Đurđević (1675–1737). Njihova dela su prenošena u Slavoniju,
Bosnu, Hercegovinu i Dalmaciju uglavnom preko franjevačkih fratara. Na taj način
1 vladislav-b-sotirovic@crucified-kosovo.eu (Vladislav Sotirović, Mykolas Romeris University – Vilnius,

Faculty of Politics and Management, Political Science Department, Lithuania)
2 Vuk Karadžić je ovaj članak napisao 1836, a štampao 1849. godine.
112 | Vladislav B. Sotirović
je barokna dubrovačka književnost bila prisutna daleko izvan granica Dubrovačke

Republike utičući na formiranje književog ukusa i literarne tematike kod Južnih
Slovena. Sam Vuk je označio Ignjata Đurđevića kao negovatelja jedinstvenog “ilir-
skog jezika” čije se prisustvo u to doba osećalo i u kajkavskoj Hrvatskoj.
Borba između hrvatske i srpske nacionalne ideje za književno nasleđe baro-
knog Dubrovnika je otpočela nešto pre pojave Vukovog rada Srbi svi i svuda. Naime,
Petar Frano Martecini (Martecchini) je 1826. godine objavio na “hrvatskom” jeziku
zbirku radova Ivana Gundulića, najvećeg dubrovačkog baroknog pesnika, skrećući
time pažnju na “hrvatski” karakter dubrovačke literarne tradicije. Ubrzo nakon po-
jave ovog izdanja, vođe hrvatskog nacionalnog preporoda (Ilirskog pokreta) su po-
čele zagovarati standardizaciju hrvatskog književnog jezika na osnovama štokavskog
idioma Centralne Dalmacije, Zapadne Hercegovine i Slavonije, idioma koji je u lite-
rarnoj tradiciji bio najbolje izražen u delima štokavskih pisaca rimokatoličke verois-
povesti Antuna Kanizlića (1700–1777), Andrije Kačića Miošića (1704–1760) i Matije
Antuna Reljkovića (Relkovića) (1732–1798). Na taj način je hrvatski nacionalni pre-
porod postavio iste temelje hrvatskom književnom jeziku kao što je to uradio 1818.
godine Vuk Stefanović Karadžić sa srpskim književnim jezikom izabravši novošto-
kavski govor ijekavskog izgovora za njegovu osnovu. Tako se učitelj Tomo Košćak
(1752–1831) može smatrati Gajevom pretečom u borbi za uvođenje “štokavštine” u
sve školske udžbenike u Hrvatskoj.
Spor između Srba i Hrvata oko nasleđa dubrovačke književnosti je ušao u novu
fazu 1844. godine kada je “Matica ilirska” (kasnije “hrvatska”) izdala Gundulićevog
Osmana uz dopunu Ivana Mažuranića, poduhvat kojim se želelo istaći da “hrvatski”
jezik Dubrovčana ima svoju viševekovnu tradiciju. Do ovog izdanja je došlo osam
godina nakon pisanja Vukovog članka Srbi svi i svuda pa nije neopravdano zaključi-
ti da je Matica ilirska time htela da odbrani i istakne hrvatsko pravo na Dubrovnik
i njegovu književnu tradiciju (samo pod uslovom da su vođe Ilirskog pokreta u to
vreme već znale za ovaj Vukov rad, ali su sigurno bili upoznati sa Vukovim stavovi-
ma o srpskom jeziku iznetim 1814. i 1818. godine). Isto se tako da zaključiti da je Vuk
svoj članak štampao pet godina nakon izdanja Matičinog Osmana da bi naglasio srp-
ski karakter dubrovačke književnosti. Međutim, hrvatska inteligencija iz kajkavske
Hrvatske je bila protiv Gajeve namere da štokavski dijalekt standardizuje u hrvatski
književni jezik smatrajući da štokavski idiom nije hrvatski nacionalni jezik. To je po
njima bio isključivo kajkavski. Tako je 1841. godine deo hrvatskog plemstva osnovao
“Horvatsko-ugarsku stranku” sa programom borbe protiv “ilirskog” tj. štokavskog
dijalekta, a za očuvanje pravog “horvatskog” jezika, tj. kajkavskog narečja, koji je po
njima bio najbolje predstavljen u delima sveštenika Titusa Brezovačkog (1757–1805)
najvrsnijeg kajkavskog komediografa (njegova najpoznatija dela su: Matijas graban-
Vuk, Hrvati i Dubrovnik | 113
cijas dijak i Diogenes ili sluga dveh zgubljeneh bratov). Da bi prebrodio ovaj jaz izme-
đu “čakavske, kajkavske i štokavske književne tradicije među Hrvatima”, Ljudevit Gaj
(1808–1872) je upravo izabrao ijekavski idiom slavne dubrovačke književnosti koja je
trebala da Hrvate konačno opredeli da prihvate štokavski dijalekt ijekavskog izgovora
kao svoj nacionalni književni jezik. Iza ove najverovatnije političke odluke je stajala
Austrija koja je na ovaj način želela da umanji moć Srpstva favorizujući Hrvatstvo
jer su Srbi za Beč predstavljali veću političku opasnost od Hrvata.
Gajeva i Babukićeva filološka škola u Zagrebu je konačno uspela da kodifikuje
hrvatski književni jezik u vidu štokavštine i da ga nametne kajkavskoj severozapad-
noj Hrvatskoj. Gaj i njegovi saradnici su 1836. godine, dakle iste godine kada Vuk
piše svoj članak, izvršili revolucionarnu promenu na području hrvatskog književnog
jezika. Iako je većina njih bila rođena u kajkavskim krajevima (I. Mažuranić je bio
čakavac), oni su odlučili da Novine horvatzke i Daniczu izdaju na štokavskom dija-
lektu i pod ilirskim imenom što je protumačeno kao nastavak dubrovačke i slavonske
“hrvatske” književnosti.3 Prema Branislavu Brboriću, hrvatski ilirci su ne samo pre-
3 Gaj je svoju odluku iz 1836. g. da odbaci kajkavski a prihvati štokavski dijalekt za štampanje svojih no-
vina opravdavao rečima da to čini između ostalog i zbog “neprocenjivog literarnog blaga četrdeset i više
klasičnih pisaca iz ilirsko-parnaškog Dubrovnika…i zbog drugih važnih književnih ostvarenja koja pra-
vom nasleđa mi ponovo prihvatamo kao našu staru baštinu” [Gaj 1836]. Ali čak šta više, Gaj je prihvatio
ijekavski štokavski a ne ikavski kao što se to moglo pretpostaviti s obzirom na broj književnih dela napi-
sanih ikavskim, veličinu teritorije koju je pokrivao ovaj izgovor i na činjenicu da se smatralo da je ikavski
bio isključivo hrvatski izgovor dok je Vukov ijekavski izgovor Istočne Hercegovine bio isključivo srpski.
Pavle Ivić je mišljenja da bi Gaj izabravši ikavski izgovor za knjizevni jezik Hrvata u tom slučaju priznao
nacionalnu podelu Srba i Hrvata na jezičkoj osnovi (ikavski = hrvatski; ijekavski = srpski) što je Gaj že-
leo da izbegne (jer bi dubrovačka ijekavsko-štokavska književnost pripala Srbima) [Ivić 1971, 186–187].
Ipak u ovom slučaju, mišljenja sam da je “dubrovački faktor” igrao presudnu ulogu u izboru ijekavskog
izgovora naročito posle Gajeve i Mažuranićeve posete Dubrovniku 1841. godine (videti o tome u [Vince
1978, 332–334]). Ista ta 1841. g. je bila presudna godina u ideološkoj evoluciji rimokatoličkog Srbina iz
Dubrovnika i Garašaninovog tajnog agenta Mede Pucića koji je tada kao student prava u Padovi upo-
znao Jana Kolara koji se trenutno nalazio u Veneciji. Tada je ovaj slovački filolog upoznao Dubrovčanina
Pucića sa svojom i Šafařikovom teorijom o južnoslovenskim dijalektima i nacionalnoj pripadnosti. Pucić,
koji je već bio upoznat sa rudimentalnim oblicima te teorije preko učenja Vuka Stefanovića Karadžića,
nakon susreta sa Kolarom 1841. g. je postao ubeđeni pristalica nacionalnog određenja Južnih Slovena
na osnovu pripadnosti jednoj od nekoliko dijalektoloških grupa kojim su govorili Južni Sloveni. Tako
je Pucić te 1841. g. prvi put nedvosmisleno rekao da postoje “Srbi-katolici” u Dubrovniku pod kojima
je podrazumevao one rimokatoličke stanovnike grada koji su govorili štokavskim dijalektom. Pucić je
svoje ubeđenje o nacionalnoj determinaciji putem jezika ubrzo izneo u nekoliko članaka štampanih u
tršćanskom magazinu Favilla u godinama 1842.–1844. Tako je u jednom svom članku iz 1843. g., pola-
zeći od Šafařikove teze publikovane 1842. g., Pucić tvrdio da ima samo 801.000 Hrvata, tj. onih Južnih
Slovena koji su živeli isključivo u “kajkavskoj” Hrvatskoj [Stulli 1956, 39–40, 48]. Otprilike u isto vreme,
ali u Brusi u Anadoliji je još jedan Srbin-katolik iz Dubrovnika prolazio kroz istu ideološku evoluciju kao
i Medo Pucić. Bio je to Matija Ban koji se ranih četrdesetih godina XIX veka u Anadoliji upoznao sa polj-
skom emigracijom sa kojom je imao prisnih političkih kontakata u Beogradu gde se nastanio 1844. g
(po njemu je Banovo Brdo, opština Čukarica, u Beogradu i dobilo ime jer se tu nalazila njegova kuća). U
uzeli Vukov ijekavski izgovor već i Vukovu ortografiju, leksiku, morfologiju, tvorbu
reči, sintaksu i stil [Brborić 2001, 69]. U svakom slučaju, mnogo pre Gajeve reforme
hrvatskog književnog jezika, Šime Starčević (1784–1859) rimokatolički sveštenik i
stari gramatičar je u svojoj Novoj ricsoslovici iliricskoj (Nova ilirska gramatika, 1812)
ukazivao na prisutnost stranih elemenata u dubrovačkom ijekavskom izgovoru, koji
se stoga nije mogao prihvatiti kao hrvatski nacionalni “jezik”, zalažući se u isto vreme
za ikavski izgovor kao čisti hrvatski nacionalni jezik. Po Šimi Starčeviću, dubrovački
ijekavski izgovor je postao suviše “stran” Hrvatima zbog velikih “pozajmnica” iz ita-
lijanskog jezika kao i iz crkvenoslovenskog jezika kojim se služila Srpska pravoslav-
na crkva. Na suviše “srpski” karakter dubrovačke epske poezije u delima Gundulića
i Palmotića je ukazivao i Andrija Torkvat Brlić po kome je njihovo epsko pesništvo
bilo “inferiorno” usled prisustva stranih elemenata u strukturi epske pesme u odnosu
na pravo hrvatsko epsko pesništvo koje je ispevano na “nacionalnom epskom metru”
[Brlić 1848]. Slično mišljenje su imali i Šime Starčević i Ante Kuzmanić (1807–1879)
koji je bio vodeća figura onih predstvavnika hrvatske inteligencije okupljenih oko
Zore dalmatinske koja se žestoko borila za standardizaciju ikavskog (kao nacional-
nog hrvatskog) a ne ijekavskog (kao nacionalno srpskog) izgovora za književni jezik
Hrvata. Povodom rada zagrebačke filološke škole, Srbin rimokatolik iz Dubrovnika,
Matija Ban, je rekao da je ta škola “lep i potpuno savršen srpski jezik”, misleći na što-
kavski dijalekt ijekavskog izgovora, presadila iz njegovog “gnezda” u “sve ilirske ze-
mlje” i tako “pripremila ulazak u pan-Slavizam” [Ban 1849].4 Medo Pucić je otišao ko-
rak dalje 1867. godine tvrdeći da ukoliko se narodi razlikuju po jeziku onda je Gajevo
usvajanje “srpskog jezika u zvaničnoj upotrebi” pretvorilo sve Hrvate u “lingvističke”
Srbe. Shodno tome, Srbi se ne trebaju plašiti hrvatskih “istorijskih prava” jer su to u
suštini srpska prava [Orsatto 1867, 26].
Treba istaći da su i neke najistaknutije vođe “ilirske faze” hrvatskog nacional-
nog preporoda (na primer Lj. Gaj i I. Kukuljević) žalili što je dubrovačka književ-
nost iz XVIII veka radije prihvatala “latinske muze” umesto nacionalnog izgovora,
a naročito što najistaknutiji dubrovački naučnik Ruđer Bošković nije ništa napisao
na “svom maternjem jeziku” već samo na latinskom.5 Bez obzira na ove primedbe
oba ova slučaja, kako u Anadoliji tako i u Beogradu, Matija Ban je prihvatio stavove poljske emigracije o
nacionalnoj pripadnosti Južnih Slovena na osnovu “nacionalnog” jezika (tj. narečja/govora); stavove koji
su uglavnom bili bazirani na učenju slavista iz prve polovine XIX veka.
4 Po dolasku u Beograd 1844. g. Ban je jedno kratko vreme radio na stvaranju i promovisanju zajednič-
kog slovenskog jezika pa je shodno tome Hrvate i Srbe smatrao samo “plemenima” jednog slovenskog
naroda.
5 Gajeva primedba na Kukuljevićev članak Nešto o iznenadnom pesništvu štampanog u Danici ilirskoj,
t. 8, № 20, Zagreb, 1842, s. 79 (videti Kukuljević-Sakcinski 1841). Dubrovčanin Ruđer Bošković je 1758. g.
vođa Ilirskog pokreta, može se slobodno reći da je čitav intelektualni krug oko Gaja
bio produkt “raguzofilije”, krug koji je legendu o Ivanu Gunduliću pretvorio u cen-
tralni deo ideologije Ilirskog pokreta. Pozitivna kritika Vukove zbirke narodnih ju-
načkih pesama i podrška Vukovoj jezičkoj reformi koju su dali dubrovački slavisti
Pero Budmani (1835–1914) i Milan Rešetar (1860–1942) je konačno uverila hrvat-
sku inteligenciju u ispravnost Gajeve reforme hrvatskog književnog jezika. Rešetar
je svoje stavove o jedinstvenom jeziku Srba i Hrvata, stavove koji su u suprotnosti sa
njegovim ranijim pa i kasnijim mišljenjem o dva jezika i o dva naroda, izneo u Zori
(III/2, april, 1912), u tekstu Srbi i Hrvati. Rešetarova teza izneta u ovom članku je da
su Srbi i Hrvati jedan narod sa dva imena i stoga imaju jedinstven jezik. Rešetar je u
toku čitavog svog života bio “između dve vatre”. Na jednoj strani se osećao Srbinom
iz Dubrovnika koji govori srpskim jezikom, ali na drugoj strani je bio rimokatolik
i veći deo života je proveo među Hrvatima. Verovatno stoga mu je iz praktičnih ra-
zloga najviše odgovaralo ovakvo rešenje da se u slučaju Srba i Hrvata radi o jednom
jeziku i o jednom narodu sa dva imena, ali u svakom slučaju rešenje koje je u potpu-
nosti odudaralo od Vukovog stava prema istom problemu.
Ukoliko govorimo o problematici književnog jezika postoji velika razlika izme-
đu Dositeja i Vuka na jednoj strani i hrvatskih Iliraca na drugoj. Naime, i Dositej i
Vuk su pisali onako kako su govorili, tj. onako kakav im je bio i maternji jezik i je-
zik sredine iz koje su poticali. Međutim, to nije bio slučaj sa Ilircima. Gaj je svoju
Daniczu počeo da izdaje na kajkavskom jeziku 1835. godine, tj. na onom jeziku kojim
je i sam govorio i kojim se govorilo u kulturnom i administrativnom centru Hrvata
– Zagrebu. Ipak, ubrzo je Gaj te iste novine nastavio da izdaje na štokavskom istoč-
no-hercegovačkom dijalektu, tj. ijekavici. Ilirci su optuživani od mnogih srpskih jav-
nih radnika da su uzimajući štokavsku ijekavicu u stvari “ukrali” ili “prisvojili” srpski
nacionalni jezik kao hrvatski i naravno time proširili hrvatsko etničko ime na mno-
ge etničke ne-Hrvate i ne-hrvatsku književnu baštinu, a pre svega na Dubrovnik.
Takođe, prema kritičarima i protivnicima Ilirskog pokreta, a to su bili u to doba Srbi i
Slovenci, iza ilirskog imena se nije ništa drugo krilo nego ideja o stvaranju ujedinjene
kajkavsko-štokavsko-čakavske velike Hrvatske (Velika Ilirija = ujedinjena Hrvatska
= Croatia rediviva).
Tako je Ivan Derkos u svojoj brošuri Duh (Genije) domovine nad sinovima svo-
jim, koji spavaju, napisanoj 1832. godine, dakle četiri godine pre Vukovog članka Srbi
svi i svuda, predložio “spojenje ovih triju kraljevina (Hrvatske, Slavonije i Dalmacije,
primedba V. B. S.) s obzirom na njihova podnarečja u jedan jezik, ne pučki, već izo-
objavio u Beču svoje fundamentalno delo: Philosophiae naturalis theoria.

braženi, književni”.6 Derkos je, pozivajući se na Šafařika, tvrdio da se “dalmatinski

dijalekt” najvećim delom podudarao sa “srpskim narečjem”, a ovaj dalmatinski di-
jalekt “sudara se jednako sa narječjem slavonskim i hrvatskim u vojničkoj krajini”.
Derkos je pod “srpskim narečjem” podrazumevao štokavski dijalekt kojim se govo-
rilo u Vojnoj krajini, Dalmaciji i Slavoniji. Međutim, za razliku od Vuka, Derkos nije
smatrao štokavski dijalekt govoren na istorijskom prostoru Hrvatske izvornim srp-
skim jezikom. Po Derkosu, najviše teškoća prilikom “spojenja” hrvatskih dijalekata
će biti u slučaju “narečja koje se govori u Civilnoj Hrvatskoj”, tj. kajkavskog dijalek-
ta. Za Derkosa da bi se Hrvati (koji su za njega bili kajkavci) ujedinili sa Slavoncima
i Dalmatincima (koji su bili štokavci) najkorisnije bi bilo da ovi prvi uzmu za svoj
književni jezik jezik ovih drugih što se stvarno i dogodilo Gajevom odlukom. To je
u svakom slučaju predstavljalo najbolje političko rešenje za očuvanje teritorijalnog
integriteta Trojednice.
Jasno je da se Derkosovo mišljenje o teritorijalnoj rasprostranjenosti dijalekata
na južnoslovenskim prostorima podudaralo sa Vukovim. Ipak, Derkosova koncep-
cija nacionalne identifikacije putem jezičke pripadnosti je bila potpuno suprotna
onoj koju je Vuk kasnije favorizovao. Za Derkosa su i štokavski i kajkavski govori bili
izvorni jezici Hrvata. Može se reći da su i Derkosova i Vukova koncepcija nacional-
ne identifikacije Hrvata odnosno Srba bile zasnovane na istom lingvističkom mode-
lu. Derkos je u krajnjoj instanci bio optimista po pitanju unifikacije svih Hrvata jer
“kako nas drži bratska i neka tajanstvena vezilja ljubav, koja uzajamno otvara putove
k srcu”, ove teškoće je bilo moguće prevladati, ako se budu primenila razvojna isku-
stva jezika kao što je to bio slučaj sa nemačkim, iako “za to se traže decenija ljeta”.
Ivan Derkos, koji je svojim “usnulim” sunarodnicima isticao primer Srbije i Dositeja
Obradovića, i koji je književni jezik Trojedne Kraljevine hteo da zasnuje na dijalek-
tu koji bi bio najbliži srpskom, i koji je sam bio rodom krajišnik sa prostora Vojne
granice, nije smatrao da na prostorima Trojednice žive Srbi već samo Hrvati shod-
no njegovom konceptualnom shvatanju nacionalne determinacije putem jezika.7
Derkosov zahtev za stvaranjem jedinstvenog “linguae patriae” svih Hrvata spa-
janjem sva tri “hrvatska” dijalekta, štokavskog, kajkavskog i čakavskog, u jedan knji-
6 Derkosov Duh domovine…je štampan u Zagrebu 1897. godine u prevodu sa latinskog. Prevod je sa-
činio S. Ortner. Ivan Derkos je po profesiji bio pravnik, rođen u Vukmaniću kraj Karlovca 1808. g. a umro
u Zagrebu 1834. g.
7 Nabrajajući prednosti ovakvog “spojenja”, Derkos je naglašavao između ostalih i sledeću: “…od drugih
će nam privesti vatrene učenike, privesti će Srbe u Ugarskoj razsijane; pače ni ista Srbija turska s vreme-
nom neće odbijati, da snama podržaje književni saobraćaj; jer njezino narječje, kao što je gore rečeno,
ne će se razlikovati od obćenitog književnog jezika ovih triju kraljevina, da ne bi mogli njihove knjige
lako razumjeti” [Derkos 1897; Roksandić 1991, 138].
ževni jezik (dijalekatska trihotomija hrvatskog nacionalnog korpusa i književnosti)

oberučke je prihvaćen od strane grofa Janka Draškovića.8 U programski najvažni-
jem i najsadržajnijem spisu Ilirskog pokreta pod naslovom Disertatia iliti razgovor,
darovan gospodi poklisarom zakonskim i budućem zakonotvorcem kraljevinah nasih…
štampanog na štokavskom dijalektu u Karlovcu iste godine kada i Derkosov Duh do-
movine…, iznose se potpuno isti stavovi o hrvatskom karakteru štokavskog, kajkav-
skog i čakavskog dijalekta. Iz ovakvog stava prema lingvističkoj determinaciji nacio-
nalne pripadnosti proizašlo je Draškovićevo mišljenje da na prostorima Trojednice
ne postoje etnički Srbi nego da se radilo o “pravoslavnim Hrvatima”. Razlog za ovakvo
Draškovićevo mišljenje je bio potpuno isti kao i u slučaju Ivana Derkosa: svi štokav-
ci (u najmanju ruku sa prostora “povijesne Hrvatske”) su pripadali hrvatskom naro-
du. Čak i kada je raspravljao o naseljavanju opustošenih predela Slavonije, Hrvatske
i Dalmacije u XVI i XVII veku, Drašković je pisao da novo stanovništvo “pomješa-
nje jest starih Hervatov, oli beženarov iz Bosne i Dalmacije opet Hervatov, i nekoliko
Gerkov, koji u razsutju zapadnog (treba da stoji istočnog, primedba V. B. S.) Carstva
sve dalje pred Turci pobegoše” [Polemike u hrvatskoj književnosti, 1982, 75]. Dakle no-
vopridošli doseljenici su bili Hrvati jer se radilo o štokavcima a ne pravoslavni Srbi!
Ovakva lingvistička determinacija hrvatske nacije poslužila je kao ideološka podlo-
ga Draškovićevom programu narodnog pokreta Hrvata izloženog u Disertatiji… u
kojoj zahteva ujedinjenje svih “hrvatskih zemalja” – Hrvatske, Slavonije, Dalmacije,
Rijeke, Vojne krajine, Bosne i slovenačkih zemalja – u jednu državu Veliku Iliriju
koja bi u zajednici sa Mađarskom ostala kao sastavni deo Habsburške Monarhije.9 U
ovakvoj ujedinjenoj hrvatskoj državi službeni jezik bi bio “ilirički” tj. štokavski dija-
lekt, dok bi vrhovnu vlast vršio ban. Iste godine kada je štampao Disertatiu…, Janko
Drašković se zalagao na zasedanju mađarske Diete u Požunu za uvođenje hrvatskog
jezika kao službenog u Hrvatskoj-Slavoniji koji je nazivao ilirskim jezikom. Pune če-
tiri godine (od 1832-1836) će se Drašković i ban Vlašić žestoko odupirati na mađar-
skoj Dieti u Požunu zahtevima mađarskih zastupnika za uvođenjem mađarskog je-
zika u Hrvatskoj i Slavoniji kao jedinog zvaničnog jezika. Konačno je 1836. godine iz
političkih razloga novi mađarsko-ugarski kralj i austrijski car Ferdinand V uskratio
potvrdu zaključku ugarske Diete iz 1835. da se u Hrvatskoj-Slavoniji uvede mađar-
ski jezik kao službeni. Međutim, istupanje J. Draškovića na zasedanjima Diete kao i
8 Grof Janko Drašković je rođen u Zagrebu 1770. godine a umro u Radgoni 1856. godine. Feudalna
porodica Draškovići vodi poreklo od Bartola (umro 1538. g.) a od 1631. nose grofovsku titulu.
9 Kao što se da primetiti, Drašković je i sve Slovence smatrao Hrvatima jer se radilo o stanovništvu koje
je govorilo “hrvatskim” kajkavskim dijalektom. Slovenci (Kranjci) su od strane hrvatskih ultra-nacionalista
u poslednjih vek i po označavani kao “Beli Hrvati” ili pak kao “Alpski Hrvati”.
njegova Disertatia… su pokazali da vođe Ilirskog pokreta pod terminom zajednički

jezik “ilirički” podrazumevaju u stvari hrvatski jezik što je uveliko uticalo i na Srbe i
na Slovence da ne prihvate Ilirski pokret, sa svojim transetničkim nazivom, kao svoj
nacionalni pokret jer su smatrali da se iza tog imena i pokreta krije velika moguć-
nost za rasprostiranje hrvatskog nacionalnog imena među svim Južnim Slovenima.
Mišljenja sam da je Vukov lingvistički model identifikacije Srpstva bio u neku
ruku njegova reakcija na ovakve Derkosove i Draškovićeve stavove. Kao što Der-
kos i Drašković nisu videli Srbe na prostorima Dalmacije, Slavonije i Hrvatske ta-
ko i Vuk nije video Hrvate ni na jednoj od južnoslovenskih teritorija na kojima
se govorilo štokavskim dijalektom. Drugim rečima, Derkosov Duh domovine… i
Draškovićeva Disertatia iliti razgovor… su bili povod za pisanje (1836) i štampanje
(1849) Vukovog članka Srbi svi i svuda, dakle samo nekoliko godina nakon njihovog
nastanka. Međutim, ovi radovi nisu bili i glavni uzrok formulisanju Vukovog lingvi-
stičkog modela definisanja Srpstva koji je nastao znatno pre iz autorovog dubokog
uverenja da je upravo jezik glavna nacionalna determinanta. Vuk je izašao u javnost
sa svojim modelom srpskog lingvističkog nacionalizma iz prirodne, atavističke, po-
trebe da “odbrani” nacionalnu teritoriju Srpstva. Dakle, radilo se o samoodbrambe-
nom aktu koji je kasnije od strane njegovih kritičara označen kao akt ksenofobije pa
čak i kao akt etničke mržnje.
Jasno je da nije slučajno što je Vuk štampao baš 1849. godine svoju “štokavsku”
teoriju Srpstva jer je ona trebala odlučno da negira zahteve hrvatskog Ilirskog po-
kreta na “hrvatski” karakter štokavske književne tradicije i prostora na kome je go-
vorni jezik bio štokavski, pre svega Dalmacije i Dubrovnika, odnosno da ukaže da se
ispod plašta “ilirskog jezika” i “ilirske Atine” u stvari krije “hrvatski jezik” i “hrvatski
Dubrovnik”. Na hrvatski karakter “ilirske ideologije” nedvosmisleno ukazuju radovi
slavonskog župnika Ivana Sveara (1775–1839) Ogledalo Iliriuma čiji se poslednji tom
pojavio 1842. godine i Požežanina Vjekoslava Babukića koji je 1836. štampao Osnovu
slovnice slavjanske narječja ilirskoga. Svearovo istoriografsko delo je predstavljalo
prvu istorijsku sintezu pisanu hrvatskim jezikom dok je Babukićev rad predstavljao
prvu hrvatsku gramatiku.
Nakon 1849. godine postalo je jasno da je “ilirski dijalekt” predstavljao isklju-
čivo hrvatski izbor što je potvrdila i zagrebačka filološka škola i intelektualni krug
oko nje na čijem se čelu nalazio Adolfo Veber Tkalčević (1825–1889) kada je stan-
dardizovala književni jezik Hrvata kodifikacijom “dubrovačkog” štokavskog narečja
obogaćenog elementima kajkavskog i čakavskog narečja. Koliko je Ilirski pokret bio
“dubrovački orijentisan” može nam ukazati već spomenuta činjenica da je Matica
ilirska, osnovana 1842. godine od strane Draškovića i Gaja, kao svoje prvo izdanje
štampala Gundulićevu poemu Osman (1844). Ipak, već nakon tri decenije svog rada
ova “ilirska” (tj. južnoslovenska) kulturna institucija menja svoje ime u Maticu hr-
vatsku (1874) sledeći politički kurs Ilirskog pokreta koji se transformisao u hrvatsku
Narodnu stranku. Takođe, proslavljeni dubrovački istoričari Ludovik Crijević Tubero,
Frano Lukarević Burina i Mavro Orbini su često citirani od Gaja, Kukuljevića i Ivana
Frane Jukića.
Gajevo verovanje da su stari Iliri bili Sloveni je bazirano upravo na pisanju
Mavra Orbinija (Orbini M., Il regno degli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni,
Pesaro, 1601). Orbinijevu tezu o slovenskom poreklu starih Ilira je 1790. godine po-
držao Matija Petar Katančić. Bogoslav Šulek je 1854. izneo u kratkim crtama osnov-
nu ideju ove teorije prema kojoj su Sloveni autohtono stanovništvo Balkana koje se
u najvećem broju razbežalo sa poluostrva nakon provale Avara od 600–630. godine
na Balkan i naselilo se na prostorima severno od Karpata. Nakon toga je vizantijski
car Iraklije (610–641) pozvao u pomoć protiv Avara Zakarpatske Hrvate sa prostora
Bele ili Velike Hrvatske u današnjoj Galiciji koji su 634. godine prešli Dunav i izbacili
Avare sa Balkana. Nakon toga su se ti Beli Hrvati trajno nastanili na zapadnom delu
Balkana “u današnjoj južnoj i turskoj Hrvatskoj (Bosni) sve do Vrbasa, a u Dalmaciji
do Livna (Hljevna) i Cetine; druga pako strana Hrvatah smjestila se je među Savom i
Dravom, u današnjoj Slavoniji, a Sisak im je bio glavni grad”. Srbi iz Zakarpatske Bele
Srbije, susedi Zakarpatskih Hrvata, su podstaknuti primerom ovih Belih Hrvata za-
molili cara da im dozvoli da se i oni nasele na Balkanu što im je on i odobrio tako da
su se u susedstvu Hrvata na Balkanu ponovo našli Srbi 636. godine. Oni su se nasta-
nili “u današnju Srbiju i Bosnu do Vrbasa, a na jugu u južnu Dalmaciju sve do Bara
(Antivari)” [Šulek 1856]. Šulek je upravo pozivajući se na ovu Ilirsku teoriju (kao
izvor je u stvari koristio Porfirogenita) pobijao stav Vukov da su sadašnji čakavci je-
dini ostatak starih Hrvata jer se ne može dokazati, po Šuleku, da su stari Hrvati stvar-
no govorili čakavski, i da u Hrvatskoj nikada nije bilo drugih Slovena sem čakavaca.
Šulek je bio ubeđen da ne treba mešati čakavce sa Hrvatima i Srbima jer su čakavci
pripadali onim Slovenima koji nisu napustili Balkan usled Avarske invazije. Prema
njegovoj interpretaciji Ilirske teorije, deo Hrvata i Srba se naselio na čakavskoj teri-
toriji na kojoj je staro slovensko stanovništvo tim jezikom govorilo još pre slovenske
migracije sa Balkana, tj. Ilirije, pod naletom Avara početkom VII stoleća. Međutim,
etničko poreklo tih starih Slovena čakavaca se nije moglo utvrditi pa ih Šulek jedno-
stavno naziva Slovenima. Za njega su Srbi i Hrvati jedan narod koji je govorio i go-
vori jednim jezikom dok su njemu savremeni čakavci u stvari počakavljeni Hrvati
ili Srbi, ili i jedni i drugi, nakon dolaska na Balkan [Šulek 1856].
Ljudevit Gaj je takođe koristio dubrovačke leksikografe Joakima Stulia (1729–
1817) i Franju Maria Apendinija (1768–1837) da opravda svoje argumente po pitanju
jezika. Za sve vođe Ilirskog pokreta, Ruđer Bošković (1717–1787), istaknuti dubro-
vački fizičar i matematičar, je bio u isto vreme i jedan od najistaknutijih “hrvatskih”

naučnika. Ipak, Gaj nije uspeo da pridobije Srbe (isto kao i Slovence) za svoje ide-
je Ilirskog pokreta koji su jednim dobrim delom zahvaljujući Vuku razumeli “ilirski
eksperiment” kao produkt velikohrvatske ideje. U svakom slučaju, jedna od najbit-
nijih posledica Vukove “štokavske” ideologije nacionalnog određenja Srba je bila ta
da su Srbi nakon 1849. godine sve više i više tvrdili da je Dubrovnik stari srpski grad,
tj. grad u kome su živeli Srbi jer je govorni jezik gradskog stanovništva, kao i čitave
Republike, bio štokavski. Prema Rešetaru, čakavštinu je u dubrovačku književnost
doneo Splićanin Marko Marulić (1450–1524) ali čakavski dijalekt nije bio nikada
maternji jezik Dubrovčana [Rešetar 1894, poglavlje Dubrovnik i njegov jezik].
Kao rezultat Vukove teze o “lingvističkom Srpstvu”, sredinom XIX veka u
Dalmaciji jača pokret Srba koji propagiraju ideju o “srpskom” karakteru Dubrovnika.
To se pre svega odnosilo na neke članove dalmatinske pravoslavne zajednice kao što
su to bili Božidar Petranović i Đorđe Nikolajević. Nikolajević (1807–1896) je rođen
u Sremu (Jazak). Nakon završene pravoslavne gimnazije u Sremskim Karlovcima,
mitropolit Stevan Stratimirović ga 1829. godine šalje u Dubrovnik gde Nikolajević
postaje prvi srpsko-pravoslavni parohijski sveštenik i učitelj malobrojne pravoslav-
ne dubrovačke zajednice. Prema tadašnjem shvatanju Srpske pravoslavne crkve ve-
roispovest je predstavljala glavni identifikator nacionalne pripadnosti među Južnim
Slovenima [Petrović 1968, 366]. Primenjujući formulu “pravoslavac = Srbin; katolik =
Hrvat” prema statističkim podacima Srpske pravoslavne crkve, u Dubrovniku je 1880.
godine od ukupno 10920 stanovnika bilo 656 Srba (tj. pravoslavaca), 10186 Hrvata
(tj. katolika), 67 Jevreja, 16 protestanata i 4 Muslimana. Međutim, Nikolajević je ra-
deći u Dubrovačkom arhivu na istraživanju ćiriličke arhivske građe i srednjevekovne
dubrovačke istorije ubrzo postao jedan od najvatrenijih pobornika Vukove teorije o
lingvističkom Srpstvu.10 On je sigurno jedan od prvih sveštenika Srpske pravoslavne
crkve koji je osporio njenu tezu o pravoslavlju kao najbitnijem nacionalnom identi-
fikatoru Srpstva. Usvojivši Vukov lingvistički nacionalizam, Nikolajević je tvrdio da
su svi Dubrovčani etnički Srbi kao i svi oni Dalmatinci i Kotorani kojima je štokavski
dijalekt bio maternji jezik. Ovu tezu je Nikolajević proširio i na stanovnike Bosne i
Hercegovine nakon 1885. godine kada je postao mitropolit Dabro-Bosanski. Ujedno,
Đorđe Nikolajević se može smatrati i jednim od ideoloških osnivača političkog po-
kreta “Srba-katolika” u čitavoj Dalmaciji, pokreta koji su idejno i politički uobličili
dubrovački Srbi rimokatolici: Matija Ban (1818–1903) i Medo Pucić (1821–1882).
Pucić je inače bio izdanak stare dubrovačke aristokratske porodice.
10 Đorđe Nikolajević je svoju kolekciju ćiriličkih dokumenata iz dubrovačkog arhiva štampao 1840. g. u
Beogradu pod naslovom Srpski spomenici.
“Krug Srba-katolika” iz Dubrovnika i Dalmacije se u početnoj fazi Ilirskog po-

kreta zalagao za zajedničko političko nastupanje Srba i Hrvata pa čak i za političko
ujedinjenje Dalmacije sa Hrvatskom i Slavonijom. Ovakva politička opcija je napu-
štena nakon poraza Mađarske revolucije i štampanja Vukovog članka Srbi svi i svuda
1849. godine. Do otvorenog sukoba sa nosiocima hrvatske nacionalne ideje je došlo
nakon 1878. kada je Austro-Ugarska okupirala Bosnu i Hercegovinu. S druge stra-
ne, Vukova teorija o “lingvističkom Srpstvu” i srpske kulturološko-političke preten-
zije na Dubrovnik koje je ova teorija podspešila, nagnale su neke hrvatske članove
Ilirskog pokreta, kao na primer Antu Starčevića (1823–1896), da nakon 1849. godine
napuste pokret i da se okrenu hrvatskoj nacionalnoj ideji i odbrani hrvatskog etnič-
kog prostora; prostora koji je shvaćen kao teritorija koju naseljavaju štokavci, kajkav-
ci i čakavci. Sa sigurnošću se može reći da je hrvatska nacionalna ideja Starčevićeve
Hrvatske stranke prava došla u otvoreni sukob sa srpskom nacionalnom idejom
upravo po pitanju Dubrovnika, nasleđa njegove književne tradicije i etničkog sastava
njegovih žitelja. To se jasno može videti iz Starčevićeve kritike magazina Dubrovnik
iz godine 1851. koji je pokrenuo dubrovački rimokatolički Srbin Matija Ban 1849.
godine [Starčević 1851, 662].11 U drugoj polovini XIX veka “krug Srba-katolika” iz
Dubrovnika će doći u otvoreni sukob sa dubrovačkim Hrvatima uglavnom iz redo-
va Starčevićeve stranke prava koja je suprotno zagovornicima srpskog lingvističkog
nacionalizma videla u ličnostima Gundulića i drugih istaknutih Dubrovčana izdan-
ke i predstavnike čistog hrvatskog duha [Gross 1973, 26–31]. Zastupnici ovog hr-
vatskog državnog prava su tvrdili da u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji, Dubrovniku,
Istri, Bosni i Hercegovini, dakle na teritorijama koje se imaju smatrati etno-istorij-
skim zemljama hrvatske države, Srbi ne žive već se tu radi samo o etno-lingvistič-
kim Hrvatima, tj. o rimokatoličkim, grkokatoličkim, pravoslavnim ili muslimanskim
Hrvatima. Ovom doktrinom je Srbima, a pre svega u Trojednici, osporavano pravo
na posebnu nacionalnu pripadnost, ime, upotrebu nacionalnih simbola i konačno na
isticanje nacionalnog imena za svoj jezik i upotrebu nacionalnog pisma. Tako je u
Optužnici 53 Srbina iz Hrvatske 1909. godine na tzv. “veleizdajničkom procesu” sta-
jalo da se optuženi pod propagandom iz Kraljevine Srbije, uneli u Hrvatsku srpsku
zastavu, ćiriličko pismo kao i druge nacionalne simbole pa su stoga počinili akt ve-
leizdaje. Tim povodom je Srbin Radoslav M. Grujić napisao i objavio te iste godine
knjigu Apologija srpskog naroda u Hrvatskoj i Slavoniji, štampanu u Novom Sadu.
Grujić se slagao sa tezom hrvatskog državnog prava da populacija koja govori jed-
nim jezikom pripada i jednom narodu bez obzira na versku pripadnost pojedinih
11 U prvom broju Dubrovnika iz 1849. g. Matija Ban je štampao svoj članak: “Osnova sveslavianskoga
jezika”.
njegovih delova, ali je osporavao u ovoj knjizi osnovnu tezu hrvatskog državnog pra-
va da se ta nacionalna pripadnost vezuje isključivo za državu, tj. za hrvatsku državu.
Pošto je jezik Srba i Hrvata proglašen jednim jedinstvenim jezikom još od vremena
Ljudevita Gaja i njegovih iliraca to je u praktičnoj primeni na slučaju hrvatskog dr-
žavnog prava značilo da su Srbi i Hrvati isto, tj. Hrvati jer se radi o stanovnicima hr-
vatske države (Vukovi Hrvaćani = pravaški Hrvati).
Isto tako treba istaći da se u najsavremenijoj hrvatskoj istoriografiji, odnosno
onoj koja je nastala nakon sticanja hrvatske nezavisnosti 1991. godine, sve više i
više provlači teza o hrvatskom karakteru Bosne i Hercegovine tvrdnjom da “Srba u
Hrvatskoj i Bosni prije Turaka nema, osim ponegdje na rubnim područjima i u poje-
dinačnim slučajevima. Njih je poput naplavine, kao i balkanske, istočne, pravoslavne
Vlahe (Vlachi schismatici), donijela i ostavila turska poplava od XV. do XVII. stolje-
ća” [Pavličević 2000, 138].
Krajem XIX veka kao idejno-politički lider “kruga Srba-katolika” iz Dalmacije,
koji su propagirajući Vukov lingvistički nacionalizam pokušavali da na svaki način
pariraju Starčevićevoj hrvatskoj nacionalnoj ideji, javlja se rimokatolički sveštenik
dum Ivan Stojanović (1829–1900). “Dubrovačko-štokavska” orijentacija “kruga Srba-
katolika” ih je nakon 1879. godine odvela ka političkoj saradnji sa “Dalmatinskom au-
tonomnom strankom” koju su predvodili istaknuti predstavnici dalmatinske italijan-
ske aristokratije u cilju sprečavanja političkog ujedinjenja Dalmacije sa Hrvatskom
i Slavonijom.
Kao što se može primetiti, Vuk nije sledio do tada tradicionalno određenje srp-
ske nacije na konfesionalnim osnovama koje je vekovima čuvano od strane Srpske
pravoslavne crkve. Upravo zahvaljujući Vuku, među srpskom inteligencijom potonjih
decenija, moderni evropski lingvistički kriterijum nacionalne identifikacije je uglav-
nom uspeo da istisne anahroni religiozni kriterijum determinacije Srpstva. Samo dve
godine nakon što je Vuk napisao svoj članak Srbi svi i svuda, dalmatinski pravoslavni
Srbin Božidar Petranović (1809–1874) je godine 1838. u Srpsko-dalmatinskom ma-
gazinu tvrdio da je veliki broj stanovnika Kraljevine Dalmacije slovenskog porekla
ali “srpskog imena”. Takođe, po Petranoviću, stanovnici kontinentalne Dalmacije za-
jedno sa Dubrovačkom regijom i Bokokotorskim zalivom su takođe Srbi jer govore
“čistim srpskim dijalektom”. Čak šta više, Petranović je bio mišljenja da su čakavski
stanovnici jadranskih ostrva bili etnički Srbi jer je po njemu čakavski dijalekt bio ve-
rovatno stari srpski jezik [Petranović 1838]. U istom broju ovog magazina se pojavio i
Nikolajevićev članak o dubrovačkim piscima koji su pisali na srpskom jeziku ali “ita-
lijanskim” pismom. Ovim člankom je Nikolajević počeo da propagira tezu da celo-
kupna dubrovačka književna tradicija pripada srpskom kulturnom nasleđu ili stoga
što je pisana “srpskim” (tj. štokavskim) jezikom, ili stoga što su njeni tvorci bili etnič-
ki Srbi, tj. ličnosti kojima je maternji jezik bio štokavski [Nikolajević 1838].12 Svoje
stavove je dosledno branio u Srpsko-dalmatinskom magazinu od 1842-1869. godine
kada je bio njegov urednik. Petranović i Nikolajević se mogu smatrati avant-gardom
među pristalicama Vukovog “lingvističkog Srpstva” u Dalmaciji i Dubrovniku.13 Dve
godine nakon publikovanja Vukovog članka, Matija Ban je u svojoj poemi Materi sr-
bskoj objavljenoj u Dubrovniku godine 1851. napisao da kao što se narodi razlikuju
jedan od drugog na osnovu jezika tako se i plemena jednog istog naroda među so-
bom razlikuju na osnovu dijalekta (narečja, primedba V. B. S.). Drugim rečima, M.
Ban je napominjao da vera ne određuje nacionalnu pripadnost već to čini samo jezik
navodeći kao primer Francuze (pogrešno) i Nemce (opravdano). Po Banu, to pravilo
važi isto tako i za Srbe koji mogu biti rimokatolici, muslimani, unijati ili pravoslavci
ali ih sve čini pripadnicima iste nacije njihov maternji jezik: “Svi mi kojima je srpski
dijalekat (štokavsko narečje, primedba V. B. S.) maternji jezik činimo srpsko pleme
(narod, primedba V. B. S.)” [Ban 1851].
LITERATURA:
Ban, Matija. „Materi srbskoj.” In Dubrovnik: Cviet narodnog književstva, vol. 2. Zagreb:
Tiskarnica Dra. Ljudevita Gaja, 1851.
Ban, Matija. „Osnova sveslavianskogo jezika.” In Dubrovnik. Dubrovnik: Tieskom Marte-
kinoviem, 1849.
Brborić, Branislav. S jezika na jezik. Sociolingvistički ogledi. Vol. 2. Beograd - Novi Sad:
CPL -Prometej, 2001.
Brlić, Andrija Torkvat. „Književne vesti.” Danica ilirska 14, no. 7 (1848).
Derkos, Ivan. Duh (Genije) domovine nad sinovima svojim, koji spavaju. Zagreb, 1897.
Gaj, Ljudevit. „Proglas.” Danicza horvatska, slavonska i dalmatinska (Zagreb), vol. 2, no.
49 (1836).
12 Nikolajević je objavio još tri članka na istu temu 1839., 1840. i 1841. g. U ova tri članka on je kao “srp-
ske” pesnike iz Dubrovnika naveo sledeće velikane dubrovačke književnosti: Džore Držić, Sismundo
Menčetić, Mavro Vetranović, Nikola Dimitrović, Andrija Čubranović, Marin Držić, Miho Bunić Babulinov,
Frano Lukarević Burina, Dinko Ranjina, Dominko Zlatarić, Ivan Gundulić, Džono Palmotić, Vice Pucić
Soltanović, Dživo Gucetić Jerov, Baro Bettera, Ivan Bunić Sarov, Džore Palmotić, Petar Bogašinović, Ignjat
Đurđević, Marija Bogašinović-Budmani, Josip Betondić, Franatica Sorkočević i Luko Bunić.
13 Nikolajević se verovatno upoznao sa Vukovom teorijom o lingvističkom Srpstvu preko Jeremije
Gagića (1783–1859), sekretara Karađorđevog državnog saveta (Sovjeta). Gagić je 1812. g. ušao u ru-
sku službu kao ruski konzul u Dubrovniku od 1815. g. do 1856. g. Gagić je bio Vukov bliski prijatelj.
Nikolajević se verovatno upoznao sa Vukom 1838. g. za vreme Karadžićevog gostovanja kod Gagića u
Dubrovniku.
Gross, Mirjana. Povijest pravaške ideologije. Zagreb: Sveučilište u Zagrebu - Institut za

hrvatsku povijest, 1973.
Ivić, Pavle. Srpski narod i njegov jezik. Beograd: Srpska književna zadruga, 1971.
Kukuljević-Sakcinski, Ivan. „Dopis iz Milana.” Danica ilirska, vol. 7, no. 14 (1841).
Nikolajević, Đorđe. „Spisatelji dubrovački koi su srbskim jezikom, a talianskim slovima
pisali.” Srbsko-dalmatinski magazin (Zadar), no. 3 (1838): 1−7.
Nikolajević, Đorđe. Srpski spomenici. Beograd, 1840.
Orbini, Mauro. Il regno degli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni, Pesaro: Apresso
Girolamo Concordia, 1601.
Orsatto [Medo Pucić]. La Serbia e l’Impero d’ Oriente. Firenza, 1867.
Polemike u hrvatskoj književnosti. Vol. 1. Zagreb, 1982.
Šulek, Bogoslav. „Srbi i Hrvati.” Neven, no. 8, Zagreb, 1856.
Pavličević, Dragutin. Povijest Hrvatske. Zagreb, 2000.
Petranović, Božidar. „Geografičesko-statističeski pregled Dalmacije.” Srbsko-dalmatinski
magazin, no. 3 (1838): 40−42.
Petrović, Rade. Nacionalno pitanje u Dalmaciji u XIX stoljeću. Sarajevo: Svjetlost, 1968.
Rešetar, Milan. Antologija dubrovačke lirike. Beograd: Srpska književna zadruga, 1894.
Roksandić, Drago. Srpska i hrvatska povjest i „Nova Historija”. Zagreb: Stvarnost, 1991.
Starčević, Ante (pod pseudonimom). „Dubrovnik cviet narodnoga književstva.” Narodne
novine (Zagreb), vol. 17, no. 230, 1851.
Stulli, Bernard. „Tršćanska ‘Favilla’ i Južni Sloveni.” Anali Jadranskog instituta JAZU (Za-
greb), vol. 1 (1956): 7-82.
Vince, Zlatko. Putovima hrvatskoga književnog jezika. Zagreb: Liber, 1978.
Vladislav B. Sotirović
VUK, CROATS AND DUBROVNIK
Abstract: This article in a narrow sense is analyzing the relations betweem Vuk
Stefanovic Karadzic and a part of Serbian 19th c. philologists with the Croats in regards to
the question of historical, cultural and literary inheritance of both the city and Republic of
Dubrovnik – „South Slavic Florence“, based on the spoken and written linguistic reality dur-
ing the time of political independence of the Republic of Dubrovnik until the beginning
of the 19th c. In a wider context the article is analyzing the standpoints of the influential
Croatian and Serbian public workers and philologists upon the question of Croat and Serb
national identification and subsequently the question of division of the South Slavic ethno-
graphic spase based on the German romanticist principle of „ein sprache, ein folk, ein staat“.
Keywords: Vuk Stefanovic Karadzic, Dubrovnik, Croats, Serbs, Serbian language, Cro-
atian language, South Slavs, shtokavian dialect, ijekavian subdialect, Illyrian Movement, Du-
brovnik’s literature, history of Serbs and Croats

Vol. 2, No. 1 (2011): 127-141. 127
UDC 821.163.41.09"1900/1918"
327.39(=163.3/.6)"1900/1918"
351.85(497.11)"1900/1918"
Др Петар Пијановић1
Универзитет у Београду
Учитељски факултет
Србија
КОРПУС СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: 19001918

Апстракт: Аутор у раду истражује све оне околности које су у једном прелаз-
ном добу профилисале српски књижевни корпус и учиниле да тај корпус све мање
одређује српска мисао а све више југословенска идеја. Том смеру су значајан учинак
дале тадашња културна идеологија и српска историја књижевности. Њени су челници
(Јован Скерлић и Павле Поповић), везујући се за југославизам, на парадоксалан начин
имали великог удела у профилисању и растакању српског културног и књижевног кру-
га. Рад показује да српску књижевност и њен корпус у раздобљу од 1900. до 1918. годи-
не битно одређује културни контекст и културна идеологија тога периода. Но, упркос
настојањима да се та књижевност интегрише у један шири, југословенски то јест над/
национални књижевни корпус, она опстаје као препознатљив, посебан и битан чини-
лац у јединственом српском културном кругу.
Кључне речи: култура, систем културâ, културна идеологија, српска идеја, српска
књижевност, културни образац, југославизам, идентитет, Јован Скерлић, Павле По-
повић
Као живо наслеђе прошлости, које се стално обнавља и усавршава у са-

дашњем времену, култура оплемењује човека и хуманизује људско друштво.
Она садржи разнолике чиниоце међу којима је књижевност као део уметнич-
ког стваралаштва један од најважнијих. Ако сваки сегмент за себе – митологија
и уметност, морал и филозофија, језик, религија итд. – представља одређени
подсистем у систему културе, сама култура је њихов заједнички именитељ или
систем системâ. Као целовит и надређен појам култура одређује чиниоце које
обухвата.
1 Petar.Pijanovic@uf.bg.ac.rs (Petar Pijanović, University of Belgrade, Teachers’ Training Faculty, Serbia)

128 | Петар Пијановић
У разним својим сегментима култура моделује типове и врсте вредности

које заједно творе и културни образац. По њему се препознаје нека култура,
тј оцртава се њен корпус или културни круг. На исти начин на који култура
у ширем смислу обликује културни образац, исто тако културни образац као
систем међусобно повезаних вредности има удела у обликовању књижевног
обрасца. Корпус једне културе или културни круг представља заједница људи
који имају препознатљив културни идентитет.
Различити су начини да се ближе одреди појам културног круга. Он у
доброј мери може да се доведе у везу, па и да се поистовети са духовним про-
стором неког народа. Како се тај простор може дефинисати и шта су његови
конституенси? Могући одговор даје Михаило Марковић за којега су чини-
оци духовног простора српског народа: “1. основне вредносне претпоставке
његове културе, 2. сопствено историјско искуство, 3. национални митови и
предања, 4. православна религија, 5. српски језик, који као и сваки језик носи
у себи цео један специфичан поглед на свет, 6. обичајна традиција, 7. српска
уметност – књижевност, сликарство и вајарство, музика и архитектура итд.
и, најзад, 8. хуманистичке науке”.2 Још једноставнија дефиниција духовног
простора неког народа истиче да тај простор “чини његова специфична на-
ционална култура која је прихваћена у одређеним географским границама и
која осмишљава живот и делатност тога народа”.3 Ова веза народа, односно
човека, његове културе и простора у којем човек живи основа је Цвијићевог
термина антропогеографија.
И други истраживачи те чииоце духовног простора доводе у блиску везу.
Тако и књижевни историчар Јован Деретић у опису српског културног иден-
титета повезује географске феномене “с националном историјом и културом”.4
Још одређеније, он истиче да културни простор једног народа чини “његова
географија оплемењена деловањем и стварањем човека кроз историју”.5
То значи да је културни или духовни простор, који Цвијић именује терми-
ном антропогеографија, код Деретића поднебље или географија оплемењена
културом једног народа која обележава његов културни идентитет. Тако је
јединствени духовни простор, са чиниоцима који га представљају, могуће име-
2
Михаило Марковић, “Стварање јединственог духовног простора српског народа”, у: Српски ду-
ховни простор, Бања Лука – Српско Сарајево, Академија наука и умјетности Републике Српске,
1999, 141.
3 Исто, 141.
4 Јован Деретић, “Елементи за опис културног идентитета”, исто, 151.
5 Исто, 154.
Корпус српске књижевности: 1900-1918 | 129
новати и културним кругом у којем се идентитет остварује. У том кругу су:

заједничка историја и народна традиција, језик и вера, свест о припадању истој
заједници и култури, духовно и стваралачко наслеђе, те устаљен вредносни си-
стем близак члановима државне или културне заједнице.
На почетку XX столећа изузетно значајни чиниоци тог круга су модеран
српски језик, тзв. »београдски стил« и књижевност у којој упоредо постоје тра-
диционални и модерни књижевни обрасци. Тај језик и стил, у чијој су градњи
учествовали писци и интелектуалци из разних српских крајева, означили су
у то време и »процес културне хомогенизације на језичкој равни«.6 Једном
речи, били су део једне културе која се темељила на изграђеном систему вред-
ности.
Култура и књижевност, посебно код малих народа, природан су израз
тога заједништва, јер снаже и моделују национални дух и свест. Зато Стојан
Новаковић у Српској књизи са разлогом истиче: »Књижевност, главни орган
просвете и духовнога живота, једна је између најглавнијих покретних сила у
животу оних народа који су растурени и малени и у којих су још у повоју оста-
ле покретне силе – политички живот, државна снага, уметност, општа образо-
ваност, привреда, индустрија и трговина, и тако даље«.7 Овај Новаковићев
текст објављен је 1900. године, дакле у време када се Србија још није сабрала и
завршила своје главне националне радове. Зато је књижевност у том часу, како
истиче Стојан Новаковић, велика покретна сила народног живота.
Такво, идеолошко одређење књижевности као покретача народне снаге и
савеза у Европи тог доба већ је превазиђено, али не и у животу оних народа
који су, како каже Новаковић, »растурени и малени«. А то су на размеђи XIX
и XX века још увек били Србија и српски народ. Отуд је то време било у зна-
ку српске идеје и српске књиге као врло битних обележја националне културе.
Треба при том имати у виду велики значај Новаковићеве културне идеологије.
Тај значај проистицао је и из чињенице да је био угледни правник и филозоф,
филолог и историчар, политичар, државник и писац, а то значи личност изу-
зетних знања и утицаја. Углед Стојана Новаковића и његов јавни статус додат-
но је јачала околност да је био најстарији у кругу српске интелигенције која је
деловала у раздобљу од краја XIX века до Великог рата.
Но, треба такође истаћи да је Новаковићев однос према српској и југо-
словенској идеји подоста сложен, па и противречан. Он је још 1871. године
6 Новица Петковић, “Језик, књижевност и култура”, исто 133.

7 Стојан Новаковић, Српска књига. Њени продавци и читаоци у XIX веку. Пред освитак XX века,
Београд, Државна штампарија Краљевине Србије, 1900, 1.
у својој Историји српске књижевности приказао књижевност стварану код

Срба и Хрвата. На другој страни, овај историчар је у југословенство »прво
укључивао православне балканске народе – Србе, Грке и Бугаре, остављајући
по страни Румуне јер према његовом мишљењу они нису имали територи-
јалних претензија према јужним суседима, затим је тај појам проширио и на
католичке Словенце с тим што је обично (са Ф. Рачким) Србе и Хрвате сма-
трао једним народом и означио их као Србо-Хрвате, а попут Вука Караџића
није испуштао из вида ни исламизиране Србе и Хрвате, тзв. муслимане или
Бошњаке«.8 Отуда Новаковић на духовној и народносној, односно културној
вези, као и блискости народа који живе на Балкану темељи свој став и о могућој
балканској конфедерацији.
Противречан однос према српској и југословенској идеји има знат-
на већина представника српске елите од почетка XIX века до почетка Првог
светског рата и стварања заједничке државе. Но, уз све то, јака национална
свест учиниће да и присталице југословенске идеје у овом раздобљу још увек
на јужнословенској културној мапи разазнају и спецификују српски култур-
ни круг, односно корпус српске књижевности. Показаћемо то на сва примера.
Први је везан за Александра Белића, најугледнијег језичког стручњака тога
доба, а други за Јована Скерлића, највећег књижевног ауторитета све до 1914.
године.
Такав Белићев став, за који би се уз мало цинизма могло рећи да је његов
превид, налази се у студији Србија и југословенско питање готово без остатка
посвећеној афирмацији југословенства. Упркос тако постављеној културној
идеологији Белић истиче: »Исто онако као што српска православна црква са
свима обележјима својим, резултатима прилика ранијега времена, спаја српску
цркву у целокупном српском народу, тако и нова књижевност српска, која се
зачела у овим областима, обухватила је све Србе и у Хрватској, Славонији,
Далмацији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и осталим областима«.9 Наравно,
и то је контекст Белићеве тврдње о корпусу српске књижевности, матица је
њена у самој Србији. Треба подсетити да је ова расправа настајала током 1914.
и да је објављена у рату, 1915. године у Државној штампарији у Нишу. Имајући
у виду време настанка ове расправе, као и њену сврху, која је колико струч-
8 Андрија Стојковић, Српски народ између Истока и Запада, Београд, Завод за уџбенике и настав-
на средства, 1999, 286.
9 Александар Белић, Историја српског језика, приредио Александар Младеновић, Изабрана дела
Александра Белића, седми том, Београд, Завод за уџбенике, 1999, 116.
на толико и политичка, расправа Србија и јужнословенско питање постала је

међутим, национално-културни програм будуће југословенске државе.
Не треба губити из вида и чињеницу да у исто време када је студија писа-
на (1914), такође у Нишу настаје и Цвијићева расправа Јединство и психички
типови динарских Јужних Словена. Разматрајући зоне тзв. динарске земље на
којој вековима живе Срби, Хрвати и Словенци, односно њихове политичке ти-
пове и варијетете, Цвијић такође пише научну расправу са југословенским по-
литичким предзнаком. Тиме и Цвијић и Белић своје научне погледе претварају
у културну идеологију која ће имати битног удела у државотворном програму
створеном почетком Првог светског рата.
То, наравно, није промакло историчарима који су се бавили овим пери-
одом. Отуда и став да је млади регент Александар Карађорђевић »доста дуго
истрајавао на својој свесрпској политици« и да »није много марио за људе око
Југословенског одбора«.10 Међутим, на регентово прикључење југословенству
утицали су не само догађаји, већ и људи који су га окруживали – пре свих Јован
Цвијић, Александар Белић и Николај Велимировић.11 Кад се ово зна постају
још јаснији смисао и циљ поменутих расправа Александра Белића и Јована
Цвијића, као и њихов удео у постављању ратних циљева и обликовању про-
грама будуће државе.
Година 1914. по много чему била је преломна у новијој српској историји.
Српска културна историја памти да је те године окончан живот Јована Скер-
лића, челника југословенске идеје, и објављена његова Истрорија нове српске
књижевности. Иако под видним утицајем југославизма, Скерлић, за разлику од
неких потоњих аутора, концепт своје Историје ипак гради на србоцентричној
основи.
Шта за Скерлића представља корпус српске књижевности? Одговор на ово
питање управо даје Историја нове српске књижевности у којој се култура, па и
књижевност везују за духовни живот Срба. До краја XIX века, рећи ће аутор,
»живљи духовни живот осећао се у Србији и старој Војводини; данас се рас-
простро и на остале крајеве где Срби живе, на Хрватску, Босну и Херцеговину,
Далмацију. Културно-просветна друштва као Матица српска у јужној Угарској,
Просвјета у Босни и Херцеговини, Српска зора у Далмацији и Матица српска у
Дубровнику (основана 1909), знатно утичу на подизање духовне и националне
10Бранислав Глигоријевић, "Краљ Александар Карађорђевић и Никола Пашић", у: Никола Пашић.

Живот и дело (зборник радова), Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997, 426.
11 исто, 426.
културе српске«.12 У српски културни и књижевни живот, како истиче Јован

Скерлић, улази и Црна Гора, као и крајеви који у том животу »никако нису
били представљени«,13 односно »писци из Старе Србије и Македоније«.14
Истом корпусу припадају и неки писци католичке вере и »национално освеш-
тени муслимански Срби из Босне и Херцеговине«.15
Међутим, и код Скерлића се запажа амбивалантан став у односу на српску
и њој блиску хрватску књижевност. Слично Александру Белићу, који је у рас-
прави Србија и јужнословенско питање говорио о »српско-хрватском народу«,
»српско-хрватским земљама«, »српско-хрватском језику« и, коначно, »српско-
хрватској књижевности«, Јован Скерлић у својој Историји слично мисли.
Зато и каже: »Једна од најважнијих појава нове српске књижевности јесте
што постепено падају старе преграде између српске и хрватске књижевности
и што се обе књижевности истога народа и истога језика приближују једна
другој, прожимају једна другом, тежећи стварању једне српскохрватске
књижевности«.16 Док тече процес приближавања и стварања »једне српскохр-
ватске књижевности« Скерлић, на срећу, на самој граници тог вештачког
претапања, пише књижевну историју са српским националним предзнаком.
Не процењујући најбоље пулс свога времена нити правац који треба из-
абрати на путу у будућност, велики критичар и историчар књижевности не-
критички се одређује према југословенској идеји дајући јој великог маха. Отуд
и запажа: »Мисао народнога јединства захватила је не само интелектуалну ели-
ту и напредну омладину но и шире слојеве народне, и свакога дана добија све
конкретнији облик«.17 У време кад приводи крају своју Историју нове српске
књижевности Скерлићево идејно и јавно деловање добија коначни смер без
обзира на повремено окретање српској мисли или покушај да југословенски и
српски осећај помири, односно споји у једној идеји. И ако је каткад било дилема
и сумњи од њих је била јача вера. Кад је већ ушао у погрешан воз све су станице
биле погрешне. Из захукталог југословенског воза није се лако могло прећи на
српски колосек. А и Скерлићев земаљски век примицао се своме крају, тако да
је велики критичар пре времена стигао на последњу станицу живота.
12 Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд, Завод за уџбенике и наставна
средства, 2006, 382-383.
13
исто, 383.
14 исто, 383.
15 исто, 383.
16 исто, 383.
17 исто, 383.
Његови истомишљеници, без сасвим јасне визије, продужили су Скерли-

ћев идејни смер и пут, верујући да би их изабрани путоказ могао одвести до
жељеног циља. Но, време је дало недвосмислен одговор на питање да ли је тај
пут српске интелигенције преломног доба био исправан или погрешан. У том
времену Скерлић више није био жив, па није ни могао да осети горке плодове
сопствене културне идеологије. Али, та идеологија није превише утицала на
његов књижевноисторијски нерв о чему сведочи и Историја нове српске књи-
жевности.
У тој књизи »српскохрватска књижевност« још није дошла на своје. Њене
трагове Јован Скерлић препознаје пре свега у млађем књижевном нараштају:
»Међу младим писцима, са обе стране, јављају се и такви који нису ни Срби
ни Хрвати, но Србо-Хрвати, припадају колико хрватској толико српској књи-
жевности, тежећи не само приближавању но и стапању, идеалу који су има-
ли највиши умови и најбољи људи у оба дела народа: стварању једне српско-
хрватске књижевности«.18 Осим једне заблуде овај став садржи и једну исти-
ну. Та истина утврђује могућност да дело једног писца припада двема књи-
жевностима што осведочава његово двоидентитетско обележје.
Важније је од грешака то да су и Белић и Скерлић на добар начин обеле-
жили мапу духовног живота код Срба на почетку XX века. Ова мапа или ду-
ховни простор који она означава у ствари је област где настају српска култу-
ра и књижевност. Она нужно не подразумева државни простор, јер је српска
култура настајала и у дугом времену када Срби нису имали државе. Но, ако
нужно и не подразумева државу културе она подразумева културну заједницу
у којој се културни идентитет ствара и прихвата. Зато је та заједница, духовни
простор, зона или круг, она област духа у којој настаје препознатљива српска
култура и књижевност као њен израз.
По томе та област духа и свеколиког културног прегнућа представља ср-
пски културни круг. Његов дух и реалност чине простор, време и народ, одно-
сно људи-ствараоци и примаоци културе који осведочавају српски култур-
ни и национални идентитет. На том духу опстаје и српска књижевност која је
стварана у времену од почетка XX века до Великог рата и настанка заједничке
државе. Значај културног круга и корпуса српске књижевности у то време уто-
лико је већи кад се зна да јачање југославизма, који је институционализован у
новој, троједној краљевини, преусмерава или растаче чиниоце српске културе
пред агресивним налетом културнополитичког хибрида.
18 исто, 384.
И данас, цео један век касније, питање српског културног и књижевног

корпуса са почетка XX столећа вишеструко је занимљиво. Србија је тада била
у другачијим границама и без покрајина које је повратила након Првог свет-
ског рата. То у ствари значи да је знатан део српског народа тада живео у дру-
гим земљама. Но, националну свест, језик и веру, односно културу једног на-
рода није могуће свести на државне границе. Све то је омогућило да и српска
култура, вековима трајући под утицајима различитих цивилизација и у гра-
ницама разних држава, очува самосвојност. Таква – она је постајала битан са-
чинилац једног националног бића и знак његовог идентитета.
Корпус српске културе и књижевности није доведен у питање ни чиње-
ницом да је српска култура на крају XIX и на почетку XX столећа под дејством
најразличитијих културних утицаја. Тада полако попушта дуговека и погуб-
на оријентална плима коју, како је певао Милан Ракић, смењује »западњачка
река«. Још тачније, кроз српски дух прелама се византијска, турско-источњачка
и западна култура. Примајући те утицаје и сводећи их на меру која неће дове-
сти у питање изворност и одрживост сопствене културне традиције, Срби су
у различитим земљама уз одређене разлике, одржавали свој духовни и ства-
ралачки континуитет. Те разлике су видљиве кад се, на пример, пореде не само
културни слојеви него и култура свакидашњег живота Срба у Србији, Срба
који су тада још у границама османског царства, затим Срба у јужној Угарској,
Далмацији, Босни, Херцеговини и Црној Гори. На те разлике неког утицаја мог-
ли су да имају и различити психички типови и њихови варијетети.
Но, све то је обогаћивало српску културну посебност која је настављала да
живи и тече у матици исте културе. Њен је национални значај од непроцењиве
важности. Отуд Стојан Новаковић, говорећи о књижевности као битном сег-
менту културе, и истиче да је она »једна између најглавнијих покретних сила
у животу оних народа који су растурени и малени«. А управо то се односило
и на Србе на прелому XIX и XX века. У деловима расточеног српског национа
готово увек је постојала опасност да се отуђивањем дела националног бића из-
губи душа, са њом и човек, па и део етника. О томе доказа дају бројни примери
везани за историју религијске културе код Срба. То врло уверљиво посведоча-
ва и Никодим Милаш у књизи Православна Далмација (1901).
Утврђивање српског културног и књижевног корпуса са почетка XX века
значајно је отуда што се тај корпус још увек одржавао на патријархалној кул-
тури и српској идеји. Такође је и битни чинилац националног бића Срба и
њиховог обједињавања. Но, у том преломном времену почињу да теку и
другачији процеси који тање српску идеју налазећи њен патворени вид у
југословенству. Ти процеси оставили су великог трага у култури, као и у поли-
тичком животу. Од тада па задуго више се не говори толико о уједињењу Срба

у једној држави колико о држави југословенских народа. Културна идеологија
у том чудном обрту одиграла је улогу која ће имати дугорочно неповољне по-
следице у новијој српској историји. Иако тиме ослабљен српски културни кор-
пус на поменутој мапи и даље опстаје имајући у својим темељима изворну, јаку
и живу духовну традицију.
У поимању корпуса српске књижевности код српских књижевних истори-
чара XX века запажају се велике недоследности и противречности. То се најбоље
види код највећих – код Јована Скерлића и Павла Поповића. Скерлићева кул-
турна идеологија имала је свој израз и на књижевном пољу. И то не само кад
је он подстицао крепак дух и одбацивао декаденцију у име духовног здравља,
него и када је овај књижевни критичар и историчар књижевности расправљао
о домену и границама, садржају и називу књижевности са националним пред-
знаком.
Та књижевност и њен корпус најчешће се називају српским именом. Но,
кључно становиште Скерлићеве културне идеологије, садржано у ставу да су
Срби и Хрвати један народ, те да им је језик исти, учиниће да противречно-
сти у његовом мишљењу нађу свој исход и у термину којим он именује књи-
жевност стварану на том језику. Све то добро се види и на почетку његове
Историје нове српске књижевности. У Предговору овој књизи Скерлић каже
да су у њу ушли писци »који су се несумњиво осећали Србима«.19 Одмах по-
том, делимице мењајући критеријуме и допуњујући их ставом који је непосре-
дан одјек његове идеологије, Скерлић брзоплето закључује: »Хрватска и српска
књижевност су књижевности једног народа и једнога језика, али то су још две
књижевности. То је парадокс, анахронизам, доказ наше културно-националне
заосталости, али то је тако«.20
Иако је »то тако«, Скерлић ипак пристаје на »парадокс« и »анахронизам«.
Зато он и пише српску књижевну историју. Без југословенског оквира то изда-
ње по Скерлићу је непотпуно. Стога у нади и очекује: »Потпуна историја ср-
пскохрватске књижевности има тек да се напише; у овај мах нема писца који
би могао да изведе тај велики посао, и то сопственим проучавањима.«21 Не су-
штински него технички разлози у том часу су онемогућили да буде створена та
замишљена повест »српскохрватске књижевности«. Таква замисао и циљ били
би природан исход Скерлићеве културне идеологије. Само је прерана смрт
19 исто, 15.
20 исто, 15.
21 исто, 15.
спречила овог књижевног зналца да такав наум и оствари. Идеологија чији је

челник био Склерлић учинила је да се тога посла лати његов истомишљеник и
близак сарадник Павле Поповић. И његови радови из историје књижевности
следили су Скерлићеве замисли и противречне идеје које су слабиле српски
књижевни корпус. То сведочи и податак да је у Поповићевом тумачењу кор-
пус националне књижевности суштински и терминолошки подоста релатив-
на и провизорна ствар.
Све се то види на два начина: по називу предмета и његовом садржају. Да
видимо како. Поповић је 1909. године објавио прво издање Прегледа српске
књижевности, док је 1911. у мађарском преводу штампан Поповићев мали пре-
глед српско-хрватске књижевности. Наредне, 1912. године излази Преглед ср-
пске књижевности у другом издању. У Предговору том издању Павле Поповић
даје врло занимљиву напомену: »Ја сматрам, по разлозима а не по шовинизму,
да се српска књижевност може излагати без хрватске. [...] Кад сам писао мали
преглед наше књижевности, ја сам изложио и српску и хрватску књижевност
заједно, не делећи је на оно што је хрватско, и тиме сам јасно показао да ме у
овом погледу никакав шовинизам не руководи«.22
Ово значи јасну еволуцију у установљењу корпуса над/националне књи-
жевности: »српска« је зачас постала »наша«, односно »српскохрватска«, а коју
годину касније, у виђењу истог књижевног историчара, »књижевност Срба,
Хрвата и Словенаца«, те, напокон, и југословенска. Ту еволуцију прати и несва-
кидашњи Поповићев изговор за случај да га неко оптужи због »шовинизма«
пошто пише преглед само српске, али не и »српскохрватске књижевности«. И
да све буде још чудније – тај његов текст писан је 1912. што значи шест година
пре уједињења!
У другом издању књиге Југословенска књижевност (1919) Поповић за-
писује да српска, хрватска и словеначка представљају »целину југословенске
књижевности«.23 Запажа, успут, да је значајан корак у књижевном уједињењу
»учињен 1904. приликом прославе стогодишњице ослобођења Србије«.24 Томе
треба додати и податак да је у највећој мери тај посао завршен од 1904. до
1914. године, и то под великим утицајем културне идеологије коју је заступа-
ла претежно српска елита на почетку XX века. У то преломно доба долази до
22Павле Поповић, Преглед српске књижевности, приредио Мирослав Пантић, Сабрана дела Павла
Поповића, књига I, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1999, 7-8.
23Павле Поповић, Југословенска књижевност, приредио Ненад Љубинковић, Сабрана дела Павла
Поповића, књига IX, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1999, 89.
24 исто, 89.
померања тежишта од српске ка корпусу југословенске књижевности. Јован

Скерлић је својом Историјом нове српске књижевности најавио то померање а
Павле Поповић књигом Југословенска књижевност, која је у првом издању обја-
вљена 1918. у Кембриџу, Скерлићеву идеју претворио је у дело. Тиме је, снагом
културне идеологије, учињен покушај да се измени дотадашња свест о српској
књижевности и њеном корпусу. Отуда је све оно што је било сродничко, ре-
гионално или готово у целости јужнословенско добило један те исти, над/на-
ционални предзнак.
Том обрту непосредан подстицај дала је југословенска мисао којој Павле
Поповић посвећује цело једно поглавље у својој Југословенској књижевности.
У том корпусу је све што је у књижевности током векова настало код Срба,
Хрвата и Словенаца. А то значи на подручју Србије, Старе Србије, Српске
Војводине, Црне Горе, Далмације, Босне, Херцеговине, Дубровника, Славоније,
Хрватске и Словеније. При томе, Павле Поповић и даље користи термине
српска, хрватска и словеначка књижевност, али је сада њихов основни или
родни појам југословенска књижевност. Отуда Поповић ту књижевност кроз
еволутивне процесе, периодизацију и типологију тумачи као једну целину иако
је ова узајамност понегде вештачки изведена.
Но, таква замисао неће код свих Југословена бити баш прихваћена, чак
ни у време када је написана Поповићева књига и кад је створена заједничка
држава Срба, Хрвата и Словенаца. На то подсећа и хрватски критичар Фердо
Николић који 1919. објављује приказ Југословенске књижевности. Он најпре ис-
тиче како су се код Јужних Словена и раније јављале велике идеје, али додаје да
се оне нису заједнички развијале. Отуда и закључује: “Све сам ово споменуо,
само зато да се види, како је тешко писати досада повјест једне југославенске
књижевности, кад се о тој нажалост не може говорити”.25 Тиме је Николић већ
1919. оспорио разлоге настанка и основни смисао Поповићеве књиге. Истим
ставом критичар је наговестио и неславну судбину идеје југословенске књи-
жевности. Све док је Хрвати и Словенци нису одбацили, та идеја је опстајала и
имала примат у српској културној идеологији упркос чињеници да је потиски-
вала у страну српску мисао и самосвојни развитак целовите српске културе.
И Скерлићево деловање од краја XIX века па све до његове смрти (1914)
показује јасну еволуцију става који иде од српског ка српскохрватском језику
и књижевности. Цео тај период открива сву недоследност, па и противреч-
ност његових гледишта. Из 1904. године је Скерлићев текст »Прилике у српској
25 Фердо Николић: Павле Поповић, Југословенска књижевност, Загреб, Омладина, год. III, бр. 3-4,
1919, 94.
књижевности« у којем он говори о расцепканости српског народа пошто тај

народ живи у двема независним српским државама – Србији и Црној Гори, те
у Аустро-Угарској и Турској. Отуда, каже он, ни српска књижевност нема један
стални центар. Разлог томе је чињеница да постоји више књижевних центара,
као што су градови Београд, Нови Сад, Сремски Карловци, Загреб, Дубровник,
Задар, Сарајево, Мостар и Цетиње, у којима тада стварају српски писци.
Зато Скерлић у тексту »Србија, њена култура и њена књижевност« (1910)
види као непотпун и неадекватан назив србијанска књижевност. Тачније,
то је за њега »српска књижевност у Србији«,26 а она је »само један саставни
део српске књижевности«.27 У истој години настао је, а 1911. штампан његов
рад »Подела нове српске књижевности на периоде«. Скерлић у овом огледу
стоји »на гледишту српскохрватског народног јединства«.28 Отуда, за разлику
од Поповићевог става из предговора другом издању Прегледа српске књи-
жевности, према којем српска књижевност може да се излаже и без хрват-
ске, Скерлић сматра да је »немогуће у целини излагати српску или хрватску
књижевност независно једну од друге«.29 И то зато што књижевности »оба
дела нашег народа имају заједничког, поред језика и општега духа, још толи-
ко додирних тачака и општих ознака«.30 Отуд је њихово излагање »истори-
ја српско-хрватске књижевности« или »историја српске и хрватске књиже-
вности«.31 То је и разлог што Скерлић, »док се у нашој неразрађеној историји
књижевности сврше детаљни и претходни послови за једну пространу књи-
жевноисторијску синтезу«,32 у својој подели на периоде говори »само о новој
српској књижевности у ужем смислу речи«.33
У тексту »Источно или јужно наречје« из 1913. Јован Скерлић истиче да
су Срби и Хрвати један, српскохрватски народ који говори истим, српскохр-
ватским језиком. У циљу даљег зближавања народа и култура, њихових
књижевности и језика, наречја и писама културни идеолог предлаже исто-
26 Јован Скерлић, “Србија, њена култура и њена књижевност”, у: Писци и књиге III, изабрао и при-
редио Јован Пејчић, Изабрана дела Јована Скерлића, том IV, Београд, Завод за уџбенике и настав-
на средства, 2000, 13.
27
исто, 13.
28 Ј. Скерлић, “Подела нове српске књижевности”, исто, 21.
29
исто, 21.
30 исто, 21.
31 исто, 21.
32 исто, 21.
33 исто, 21.
чно (екавско) наречје и латиницу која ће у скором времену »постати општа

књижевна азбука«.34 Наредне, 1914. године, упркос својим српскохрватским
и југословенским врлудањима, те снатрењима о такозваној српској књиже-
вности у ужем смислу речи, Скерлић пише и објављује Историју нове српске
књижевности. Инстинкт га је, ипак, одвео на праву стазу – у матичну српску
књижевност, док је на маргини те значајне књиге остала идеја о тзв. српско-
хрватској књижевности као изговор за неучињено и као данајски дар који је
другима оставио у наслеђе.
Први ће се тог посла прихватити Павле Поповић у својој историји Југосло-
венска књижевности. Но, тај рад, као и слични потоњи, није наишао на нарочи-
ти пријем, јер се временом мењао и однос према југославизму и југословенским
вредностима. Од тих вредности прво су одустали Хрвати и Словенци. Главни
поборници југославизма временом су, такође, посустајали: »И Срби су се
били уморили од опсесије властитог саможртвовања за слогу и будућност
југословенске државне заједнице, па су почели, с приметним кајањем, да се
присећају која су све другачија политичка решења била достижна после Првог
светског рата«.35 На тај начин ће, поред великог Поповићевог знања, труда и
систематичности, прва његова синтеза о југословенској књижевности пла-
тити цену непромишљене културне идеологије и њене политичке помодно-
сти. Та идеологија била је врло жива у делу југословенске, посебно српске
интелигенције у времену пред Први светски рат, током и после рата. Унитарни
југославизам слабио је националне вредности а с њима и корпус српске кул-
туре и књижевности. Самосвојно његово обележје, природни пут и развитак
преусмерени су или претопљени у сурогат, односно патворено једињење које
су чиниле три повезане али ипак засебне културе и књижевности.
Из овога се види да српски књижевни корпус, утопљен у монолит југосло-
венске књижевности, не исказује на потпун начин своју посебност. Тај корпус
одређују језик на којем је настала национална књижевност, матична књижевна
традиција, утврђени систем (духовних) вредности, те културни круг који ства-
ра и којем та књижевност припада. Упркос узајамним везама и односима уну-
тар југословенских књижевности на почетку XX века, а и касније, у тај корпус
34 Јован Скерлић, "Источно или јужно наречје", Писци и књиге II, изабрао и приредио Јован Пејчић,
Изабрана дела Јована Скерлића, том III, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2000, 101.
35 Ненад Љубинковић, "Поповићева синтетичка сагледавања југословенске (југословенских) књи-
жевности у виђењу и вредновању савремене стручне критике", у: Павле Поповић, Југословенска
књижевност, приредио: Ненад Љубинковић, Сабрана дела Павла Поповића, књига IX, Београд, За-
вод за уџбенике и наставна средства, 1999, 212.
тешко је било уклопити све националне књижевне системе. Отуда, упркос иде-
олошким и политичким притисцима у разним временима, »концепт југосло-
венске књижевности није био прихваћен због традиције и изражене свести о
националној и верској подељености«.36 То се видело у раздобљу од 1900. до
1918. године, као што ће постати још видљивије у времену после Великог, као
и после Другог светског рата.
LITERATURA:
Belić, Aleksandar. Istorija srpskog jezika. Beograd: Zavod za udžbenike, 1999.

Jakobsen, Per. Južnoslovenske teme. Beograd: SlovoSlavia, 2010.
Marković, Mihailo. „Stvaranje jedinstvenog duhovnog prostora srpskog naroda.” In
Srpski duhovni prostor. Banja Luka – Srpsko Sarajevo: Akademija nauka i umjetno-
sti Republike Srpske, 1999.
Nikolić, Ferdo. „Pavle Popović, Jugoslovenska književnost.” Omladina 3, nos. 3-4 (1919).
Novaković, Stojan. Srpska knjiga. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Srbije, 1900.
Popović, Pavle. Jugoslovenska književnost. Edited by Nenad Ljubinković. Beograd: Zavod
za udžbenike i nastavna sredstva, 1999a.
Popović, Pavle. Pregled srpske književnosti. Edited by Miroslav Pantić. Beograd: Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva, 1999b.
Skerlić, Jovan. „Srbija, njena kultura i njena književnost.” In Pisci i knjige III. Edited by
Jovan Pejčić. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2000.
Skerlić, Jovan. Istorija nove srpske književnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, 2006.
Stojković, Andrija. Srpski narod između Istoka i Zapada. Beograd: Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, 1999.
36 Пер Јакобсен, Јужнословенске теме, Београд, СловоСлавиа, 2010, 326.

Petar Pijanović
CORPUS OF SERBIAN LITERATURE: 19001918
Summary: This article investigates those circumstances that in a transitional era pro-
filed Serbian literary corpus and contributed to this corpus being determined by Yugoslav
instead of Serbian idea. This direction had a significant impact given by the cultural ideol-
ogy and Serbian literary history of that time. Its leaders (Jovan Skerlić and Pavle Popovic),
binding to yugoslavism, paradoxically had a great impact in profiling and retrechment of
the Serbian cultural and literary corpus. Paper shows that Serbian literature and its corpus
in the period between 1900 and 1918 was essentially determined by the cultural context and
the cultural ideology of that period. However, despite efforts to integrate this literature into
a broader, that is, the Yugoslav supranational literary corpus, it survived as a distinctive, spe-
cial and important factor in a single round of Serbian culture.
Keywords: culture, system of cultures, cultural ideologies, the Serbian idea, Serbian lit-
erature, cultural pattern, yugoslavism, identity, Jovan Skerlić, Pavle Popović

Vol. 2, No. 1 (2011): 143-152. 143
UDC 821.163.41.09 Sekulić I.

Др Анна Бодрова1
Санкт-Петербургский Государственный Университет
Филологический факультет
Кафедра славянской филологии
Россия
МИФ О СЕВЕРЕ В ТВОРЧЕСТВЕ

ИСИДОРЫ СЕКУЛИЧ
Резюме: В статье рассматривается тема севера в творчестве сербской писатель-
ницы Исидоры Секулич. Миф о севере в произведениях Секулич обнаруживает мно-
го общего с легендой о Гиперборее, понятием Ultima Thule и нордической теорией.
Интерес к Скандинавии писательница разделяла со многими философами и худож-
никами конца ХIХ – начала ХХ века. С Ницше ее объединяет понимание севера как
языческого места, а также связь севера с одиночеством. В тоже время у Секулич про-
являются национальные и индивидуальные черты восприятия севера. Присутствует
сравнение с ее родной Сербией, а также север для нее становится местом труда и оди-
ночества, имеющих большое значение в ее личной системе ценностей.
Ключевые слова: Исидора Секулич, сербская литература начала ХХ века, тема
севера, компаративистика, литература и наука
МИТ О СЕВЕРУ У СТВАРАЛАШТВУ

ИСИДОРЕ СЕКУЛИЋ
Апстракт: У раду се разматра тема севера у стваралаштву Исидоре Секулић.
Мит о северу у њеним делима има много заједничког са легендом о Хиперборејцима,
појмом Ultima Thule и нордијском теоријом. Интересовање према Скандинавији је
било карактеристично за Секулић, као што и за многе европске филозофе и уметнике
краја 19. и почетка 20. века. Схватање севера као паганског места и повезаност севера
1 bodran@mail.ru (Anna Bodrova, Saint Petersburg State University, Faculty of Philology, Department
of Slavic Philology, Russian Federation)

144 | Анна Бодрова
са самоћом у многоме здружује Секулић са Ничеом. Истовремено се у њеним делима

истичу националне и индивидуалне црте у перцепцији севера. Списатељица упоређује
Скандинавију са Србијом. Секулић север сматра за место рада и самоће, који у њеном
личном систему вредности заузимају важно место.
Кључне речи: Исидора Секулић, српска књижевност почетка 20. века, тема севе-
ра, компаративистика, књижевност и наука
Произведения Исидоры Секулич (1877–1958), в силу своей необычности

вызывавшие противоречивые оценки ее современников, в наши дни привле-
кают внимание и сербских, и иностранных ученых.
Литературоведы называют основные темы и мотивы ее творчества или от-
дельных произведений. Это мотив путешествия (польская исследовательница
М.Кох справедливо признает его центральным мотивом всего ее творчества),
мотив круга (Стојановић Пантовић 2006: 82), одиночества, преходящего и др.
В данной статье хотелось бы обратиться к мотиву севера, снега, льда, кото-
рый периодически возникает как в художественных произведениях Секулич
(в книге Спутники (Сапутници ,1913), в Письмах из Норвегии (Писма из
Норвешке, 1914), так и в некоторых ее критических эссе. В предисловии ко
второму изданию Писем из Норвегии писательница признается, что север ее
привлекает именно своей суровостью и тяжелыми условиями жизни, что со-
звучно ее основным жизненным принципам ‘’работа, бедность, молчание’’2
(Секулић 1961: 148). Как известно, знаменитый критик Й.Скерлич, холодно
воспринявший первую книгу Секулич Спутники, неодобрительно отозвался
и о Письмах, заявил, что у некоторых ‘’скандинавствующих’’ ‘’туман в голове,
туман в выражениях’’3 (Секулић 1961: 147). В наши дни с критикой Скерлича
едва ли можно согласиться, однако упоминание о некоторых скандинавству-
ющих в данном случае совершенно справедливо и по-своему обозначает умо-
настроения эпохи.
Действительно, увлечение писательницы севером было симптоматичным
для конца ХIХ − начала ХХ века. В то время в Европе растет интерес к северу,
что проявилось в разных сферах.
Ученые активно исследуют Арктику, организуются экспедиции за поляр-
ный круг.4 Наряду с освоением новых земель, актуализируются теории о по-
2 ‘’Рад, сиромаштво, ћутање’’

3 ‘’Има маглу у глави, маглу у изразу’’
4 Например: Британская арктическая экспедиция 1875—1876 гг. под руководством Джорджа
Стронга Нэрса; Норвежская полярная экспедиция 1893—1896 гг., которую возглавит Фритьоф
Нансен.
Миф о севере в творчестве Исидоры Секулич | 145
лярном происхождении человечества. Так американский ученый, первый пре-

зидент Бостонского университета Уильям Ф. Уоррен в 1885 году публикует
книгу Обретенный рай — колыбель человечества на Северном Полюсе (Paradise
Found—the Cradle of the Human Race at the North Pole, 1885), в которой пытается
доказать гипотезу о зарождении человечества за полярным кругом.
В 1903 году индийский ученый Бал Г. Тилак пишет книгу Арктическая ро-
дина в Ведах (The Arctic Home in the Vedas, 1903), в которой утверждает, что в
древнейших памятниках письменности арийской расы Ведах и Авесте суще-
ствует множество доказательств нахождения прародины ариев в районе север-
ного полюса. Существовали и другие приверженцы арктической теории про-
исхождения человечества. В 1910 году в Санкт-Петербурге биолог сербского
происхождения Е. Елачич, отозвавшись на публикации работ У.Ф. Уоррена и
Б.Г. Тилака, выпустил книгу Крайний Север как родина человечества с новы-
ми доказательствами.
Интересно, что наряду с научными гипотезами вновь становится необы-
чайно популярной древняя легенда о Гиперборее, восходящая к греческой ми-
фологии, нашедшая отражение в текстах Пиндара, Эсхила, Геродота и Диодора
Сицилийского и других античных авторов. По мнению профессора историче-
ского факультета СПбГУ Н.С. Широковой, в античности именно живущие на
краю мира сказочные гиперборейцы, почитатели Аполлона, счастливый народ
стали претендентами на роль ‘’благородных дикарей’’. Данное понятие напря-
мую связано как с идеей ‘’естественного состояния’’, которое подробно сфор-
мулировал Платон как требование вернуться к более простым первобытным
формам существования, согласным с природой, что может стать выходом из
безрадостного настоящего, так и с идеализацией варваров, присутствующей в
греческой традиции. (Широкова 2000: 11-12). Именно у гиперборейцев антич-
ные авторы искали утраченный ‘’золотой век’’ или потерянный рай. В антич-
ности существовало также географическое понятие Ultima Thule или остров
Туле, который находится на северной границе обитаемого мира. Впервые опи-
санное в IV в. до н.э. греческим путешественником Пифеем, данное понятие
сформировало так называемую нордическую традицию (Широкова 2000: 19).
‘’Характерно, что в том и в другом случае поисков золотого века (и у благо-
родных дикарей, и на далеких островах) взгляд античного мира обращался на
север. Здесь сказывалось притяжение Севера. Так складывалась особая тради-
ция античности, которую условно можно было бы назвать нордической тра-
дицией и в которой реальные географические знания древних о Крайнем Севере
переплетались с утопическими идеями о золотом веке, помещенном в северные
регионы ойкумены’’ (Широкова 2000: 14). Любопытно, что до XIX века миф о
Гиперборее повлиял и на путешественников-первооткрывателей, стремив-

шихся обнаружить на Северном полюсе рай, а мотив «теплой Арктики» не те-
рял своей актуальности и в ХХ в. (Франк 2011).
Нордическая традиция и связанные с ней мечты о золотом веке, о «бла-
женном, первобытном состоянии» привлекали многие творческие умы и ХХ
века, в частности французского мыслителя Рене Генона (1886-1951).5
Иначе данную тему развивает Ницше:
«Обратимся к себе. Мы гипербореи - мы достаточно хорошо знаем, как
далеко в стороне мы живём от других. ‘’Ни землёй, ни водой ты не найдёшь пу-
ти к гипербореям’’ - так понимал нас ещё Пиндар. По ту сторону севера, льда,
смерти - наша жизнь, наше счастье. Мы открыли счастье, мы знаем путь,
мы нашли выход из целых тысячелетий лабиринта. <…> Лучше жить сре-
ди льдов, чем под тёплыми веяниями современных добродетелей. Мы были до-
статочно смелы, мы не щадили ни себя, ни других, но мы долго не знали, куда
нам направить нашу смелость. Мы были мрачны, нас называли фаталиста-
ми. Нашим фатумом было: полнота, напряжение, накопление сил. Мы жажда-
ли молнии и дел, мы оставались вдали от счастья немощных, от ‘’смирения’’.
Грозовые тучи вокруг, мрак внутри нас: мы не имели пути, формула нашего
счастья: одно Да, одно Нет, одна прямая линия, одна цель. « (Ницше 1990: 633).
В данном отрывке нет ни следа легенды о райской жизни в Арктике, на
первый план выходит тема изолированности, отгороженности от мира дру-
гих, одиночества, суровости жизни, которой смело противостоят гипербо-
реи. Интересно, что настроение данного пассажа оказывается в чем-то со-
звучным ‘’северному’’ жизненному кредо Секулич работа, бедность, молча-
ние. В Письмах из Норвегии она часто упоминает о суровых условиях жизни в
Норвегии. В качестве примера она рассказывает историю доктора Берга, ко-
торый, по вышеприведенному выражению Ницше, жил ‘’по ту сторону льда’’,
на отгороженном, с одной стороны Ледовитым океаном, а с другой – горной
цепью, отрезке земли. Врач признался, что он один из тех людей, которые свое
призвание находят в одиночестве, настоящий норвежец,6 однако не каждый
человек может выдержать такую изолированность. Его предшественник, док-
5 ‘’…Генон твердо придерживался мнения, что происхождение традиции не было ни восточным,

ни западным, оно было «нордическим, а точнее полярным, о чем недвусмысленно утверждается в
Ведах так же, как в других священных книгах. В самом деле, земля, где солнце делало оборот вокруг
горизонта не садясь, должна была быть расположена очень близко от полюса, если не на самом
полюсе’’. (Широкова 2000: 69)
6 ''Ја сам један од оних људи који имају позив за самоћу. Прави Норвежанин'' (Секулић 1961: 308)
тор Свенс ‘’с мягкой боязливой душой’’,7 не смог привыкнуть к такому образу
жизни и был сломлен.8 На примере двух докторов Секулич, явно симпатизи-
руя любителям одиночества, осмысливает связанный с ним парадокс, с кото-
рым сталкивается каждый норвежский крестьянин: ‘’Каждый норвежец сми-
ряется и страдает от бегства от одиночества и вновь от бегства в одиночество.
Некоторые даже от одиночества бегут Америку. Таким образом они быстро
получают опыт, что высказывание Ницше сущая правда’’.9 (Речь идет об изла-
гаемом в тексте Секулич высказывании из произведения Ницше: ‘’Где конча-
ется уединение, там начинается базар’’.10
Не только легенда о гиперборейцах занимала многих современни-
ков Секулич, их отличает интерес к скандинавской культуре вообще.
Западноевропейские читатели рубежа ХIX и ХХ веков открывают для себя
ранее находившуюся на периферии скандинавскую литературу. Р.М. Рильке,
которого высоко ценила Секулич, восхищался Кьеркегором, Бьёрнсоном, он
сделал героем своего романа Записки Мальте Лауридса Бригге (1910) датчани-
на, живущего в Париже и вспоминающего о своём детстве в Дании. Весьма по-
пулярной для того времени была идея противопоставления севера и юга (на-
пример, герой новеллы Т.Манна Тонио Крегер (1903) уже в своем имени совме-
щающий север и юг, для осознания себя направляется в путешествие на север).
Интерес к северу присутствует и в России того времени. В конце XIX века
русские художники К.А. Коровин и В.А. Серов побывали на русском Крайнем
Севере и в Норвегии. Эта поездка заметно повлияла на их произведения.
Северная тематика присутствует и в картинах Н.К. Рериха, А.Н. Бенуа, И.Я.
Билибина, Б.А. Григорьева, А.Е. Архипова, А.А. Борисова, которые также езди-
ли на север. У А. А. Борисова, первого русского художника заполярья, главной
темой картин и путевых заметок становится суровая природа русского севе-
ра. Северные мотивы проникают и в русскую поэзию. Они заметны в творче-
7 '' меке, бојжљиве душе''(Секулић 1961: 310)

8
''В одиночестве есть тоска, высасывающая все, и силы для работы. (У самоћи има велика туга
која исисава све, па и радну снагу.)'' (Секулић 1961: 310)
9 „...сваки Норвежанин се савија и крши у бежању из самоће и бежању опет у самоћу. Неки беже из
самоће чак у Америку. Тако убрзо стекну искуство да је сушта истина Ничеова реч: На крају самоће
одмах почиње чаршија'' (Секулић 1961: 306)
10 Приведем цитату из Ницше полностью: Беги, мой друг, в свое уединение! Я вижу, ты оглушен шу-
мом великих людей и исколот жалами маленьких. С достоинством умеют лес и скалы хранить
молчание вместе с тобою. Опять уподобься твоему любимому дереву с раскинутыми ветвями:
тихо, прислушиваясь, склонилось оно над морем.
Где кончается уединение, там начинается базар; и где начинается базар, начинается и шум
великих комедиантов, и жужжанье ядовитых мух. (Ницше 1990: 37).
стве поэтов Серебряного века, особенно у А.А.Блока. Поездка в Норвегию (в

Христианию, Льян, Берген) в 1913 году произвела неизгладимое впечатление
на А.Белого 11. Творчество скандинавских писателей вызывает огромный ин-
терес не только у российских поэтов, но и у широкой публики. В России ши-
рокую известность приобретают постановки пьес Г. Ибсена, а также произве-
дения драматурга Б. Бьёрнсона. Необычайно популярными становится и мо-
лодой норвежский писатель К. Гамсун.
В Сербии большую роль в популяризации норвежской и вообще скан-
динавской культуры, безусловно, сыграла Исидора Секулич. Глубокое зна-
ние скандинавской литературы писательница демонстрирует в обзорном
критическом эссе Скандинавия и Ютландия (Скандинавија и Јитланд,1912).
Творчеству Г. Ибсена, А.Стриндберга, Г.Х. Андерсена и С. Кьеркегора она по-
святила более поздние критические статьи Пер Гюнт Генрика Ибсена (Хенрика
Ибсена Пер Гинт,1941), Один нордический профиль (Један нордијски про-
фил,1921), Датские мотивы (Дански мотиви, 1941). ‘’...Чувствуется, что ев-
ропейская литература перемещается на север и что в литературе наступит
ледниковый период‘’12 (Секулић 1962: 502) – пишет Секулич в вышеупомяну-
том эссе о скандинавской литературе, еще до выхода в свет Писем из Норвегии.
Уже в этом эссе Секулич подчеркивает особую связь скандинавов с природой,
что, по ее мнению, объясняет многие явления в их философии, культуре и ис-
кусстве. Писательница говорит о взаимном глубинном проникновении чело-
века и природы, отмечает, что в основе скандинавской философии лежат об-
лака, леса и моря. (Секулић 1962: 511). Подобное отношение к северной приро-
де, как к чему-то сущностному, особо значимому будет встречаться и в более
поздних текстах Секулич. Писательница будет не только осмыслять отношение
скандинавов с природой, но и открыто выражать свои симпатии к северной
природе с ее суровыми проявлениями – холодом, льдом, снегом…
Так в автобиографическом эссе Бочка (Буре) из книги Спутники героиня
вспоминает, как в детстве жарким летом она подолгу сидела в пустой бочке и
предавалась ‘’ледяной и белой фантазии севера’’ (Секулић 1961: 16), в этих дет-
ских мечтах начинал ‘’дуть ледяной сибирский ветер, и наметало столько сне-
га, что от него ломались ветки’’. Девочке казалось, что снаружи ‘’снег, холод и
11 Известно, что в Норвегии А. Белый прослушал курс лекций Р. Штайнера «Пятое Евангелие»,
что, безусловно, повлияло на его решение принять антропософское учение. Примечательно, что
Секулич тоже слушала в Норвегии лекцию Р. Штайнера.
12 ''…осећа се да се европска литература помиче на север, и да ће и у књижевности доћи ледени
период.''
метель, а внутри горит большое красное пламя, которое никогда не гаснет’’. В

эссе Глетчер (Глечер) я-повествователь, оказавшись с туристической группой
на Алечском леднике в Швейцарии, именно в стагнированной жизни ледни-
ков обнаруживает следы вечности, которые едва ли можно отыскать на теплом
морском побережье. Травелог Письма из Норвегии становится хвалой северу.
Секулич восхищается строгой красотой природы Норвегии, ее жителями, а
также вновь проявляет себя как прекрасного знатока и ценителя норвежской
литературы и музыки. Секулич знакома не только со скандинавской литера-
турой, но и с мифологией. Особенно часто в Письмах из Норвегии встречаются
элементы космогонических мифов. Так, например, уже на первых страницах
пересказывается легенда о рождении изо льда великана Имира, из тела кото-
рого в дальнейшем был сотворен весь мир (например, из его костей были соз-
даны горы и камни). Упоминается также появившаяся на свет из тающего льда
корова Аудумла, вскормившая Имира молоком, появившимся у нее оттого, что
она лизала ледяные каменые глыбы (Секулић 1961: 156). Секулич в духе скан-
динавской мифологии пишет о камнях как о застывших великанах. Она отме-
чает двойственную природу окружающих ее вещей, представляющих большую
ценность как ‘’символы, а не как конкретные элементы повседневной жизни’’
(Секулић 1961: 175). Секулич описывает находящиеся на пристани каменные
столбы ‘’странной формы’’, к которым привязывают лодки. Повествователю
совершенно непонятно, каким образом эти столбы крепятся к земле, к тому
же люди говорят, что они так стоят испокон веков и никакая сила не может их
сдвинуть с места. На что Секулич заявляет: ‘’И кто тут не подумает, что этo,
может, все-таки те самые в северных сагах увековеченные великаны, которых в
стародавние времена обмануло солнце и превратило в камни и которых какие-
то странные силы хранят и поддерживают до сих пор’’.13 (Секулић 1961: 176).
Писательница, чей интерес к язычеству явно сближает ее с Ницше, открыто
признается, что любит север именно за его суеверие: ‘’Поэтому я люблю стра-
ну, где сквозь прекраснейшую свободу культуры и науки прокрадывается суе-
верие, и поднимается страх примитивных душ перед чем-то неизвестным.
Этот крошечный народ, в своей суровой величественной природе, всегда по-
лон предчувствия’’.14 (Секулић 1961: 175). Секулич неоднократно подчеркивает,
что, несмотря на суровость стихии, на тяжелые условия жизни, мужественные
13''Ко да не помисли да су то можда ипак они у нордиским сагама овековечени џинови, које је у пра-
стара времена сунце преварило и скаменило, и које и сада још неке чудне силе чувају и држе''
14 ''Зато волим земљу где кроз најлепшу слободу културе и науке прошушти сујевера, и задрхће
пред нечим незнаним страх примитивних душа''
норвежцы не теряют благородства, отзывчивости и доброжелательности, при

этом восхищает их высокий уровень образования. В тексте, безусловно, при-
сутствует идеализация норвежцев, которая оказывается удивительным обра-
зом созвучной античному мифу о сказочных гиперборейцах или ‘’благородных
дикарях’’, живущих в тесном взаимодействии с природой, в так называемом
естественном состоянии, которое, как некогда и для греков, стало возможным
выходом из кризиса цивилизации. Именно в Норвегии Секулич видит иде-
альную страну, сопоставимую с Гипербореей или Ultima Thule, в которых еще
античные авторы чаяли обрести потерянный рай.
Таким образом, путешествие в Норвегию в 1913 году, когда Сербия была
на пике национального подъема, вызванного Балканскими войнами, а затем
издание в 1914 г. произведения Письма из Норвегии, которое считается одним
из лучших образцов жанра путешествия или травелога в сербской литера-
туре, стало свидетельством осмысления писательницей кризиса, в котором
оказалась её собственная страна, и поисками иных моделей жизнеустройства
и мировоззрения. Она едет в Норвегию, на первый взгляд ни исторически,
ни культурно не связанную с Сербией, и о своем индивидуальном опыте ей
непременно хочется рассказать современникам, поскольку этот опыт может
стать для них во многом поучительным (в повествовании периодически про-
скальзывают дидактические ноты). Какие смыслы Секулич пыталась донести
до своих соотечественников в этом произведении? Так ли уж далеко от наци-
ональной проблематики лежит сообщение данного текста?
Для лучшего понимания данного вопроса представляется продуктивным
обращение к теме север-юг, их соотношению. Очевидно, что Секулич мыслит,
исходя из расширенной культурной перспективы. По мнению писательни-
цы, именно знакомство с другими странами и их культурами позволяет луч-
ше увидеть проблемы на родине. Можно сказать, что для Секулич характерен
взгляд на современную ситуацию со стороны или скорее с высоты, а ее оппо-
ненту Скерличу – изнутри (он ведь осудил ее за то, что она покинула родину
в тяжелый момент и еще осмелилась свои впечатления от увиденного опу-
бликовать). Секулич чуждо узкое понимание патриотизма, при этом, буду-
чи на севере, она не упускает из виду родной юг. Писательница подчеркива-
ет, что норвежцы и сербы оказываются не такими уж далекими – например,
оба народа недавно приобрели независимость от многовековых угнетателей
(сербы от Османской империи и Австро-Венгрии, норвежцы от Швеции и
Дании). Однако при всем сходстве очевидно и различие ситуаций на Балканах
и в Скандинавии, для которой наступили ‘’другие времена’’. Если в древней
скандинавской поэзии кровь сравнивалась с росой на мече героя, то теперь
конфликты норвежцы решают мирным путем: уже давно и в истории, и в по-

эзии Скандинавии ‘’перестало пахнуть кровью’’ – пишет Секулич (Секулић
1961: 187-188). Возможно, в данном сообщении присутствует надежда, что по-
каз другой модели исторического развития на примере норвежского народа,
такого же малочисленного, как и сербского, знакомство с другой культурой,
приведет к позитивным изменениям своей.
Таким образом, идеализация и мифологизация севера, восходящая к ан-
тичной традиции, нашедшая свое яркое отражение в творчестве Исидоры
Секулич, были симптоматичными для европейской культуры, в частности
литературы, того времени. При этом в ее произведениях присутствует нацио-
нальная и индивидуальная специфика скандинавской темы – противопостав-
ление мирной Скандинавии, где давно не проливалась кровь, и охваченной во-
йной Сербии. Индивидуальные особенности состоят в высокой оценке оди-
ночества, напряженной работы и суровой жизни. Эти ценности, по мнению
писательницы, особенно востребованы на севере.
ЛИТЕРАТУРА:
Елачич, Евгений Александрович. Крайний Север как родина человечества, на ос-

новании новых естественноисторических и филологических наук. Санкт-
Петербург: Издательство Е.А. Елачича, 1910 (Elachich, Evgenij Aleksandrovich.
Krajnij Sever kak rodina chelovechestva, na osnovanii novyh estestvennoistoricheskih
i filologicheskih nauk. Sankt-Peterburg: Izdatel'stvo E.A. Elachicha, 1910).
Koch, Magdalena. Podróze w czasie i przestrzeni. Proza Isidory Sekulić. Wroclaw:
Wydawnictwo Uniwersytetu Wrocławskiego, 2000.
Ницше, Фридрих. Сочинения в 2-х томах. Том 2. Москва: Мысль, 1990 (Nicshe,
Fridrih. Sochinenija v 2-h tomah. Тom 2. Moskva: Mysl', 1990).
Секулић, Исидора. Сабрана дела. Књига прва. Београд: Матица Српска, 1961
(Sekulić, Isidora. Sabrana dela. Knjiga prva. Beograd: Matica Srpska, 1961).
Секулић, Исидора. Сабрана дела. Књига седма. Нови Сад: Матица Српска, 1962
(Sekulić, Isidora. Sabrana dela. Knjiga sedma. Novi Sad: Matica Srpska, 1962).
Стојановић Пантовић, Бојана. Побуна против средишта: нови прилози о модерној
српској књижевности. Панчево: Мали Немо, 2006 (Stojanović Pantović, Bojana.
Pobuna protiv središta: novi prilozi o modernoj srpskoj književnosti. Pančevo: Mali
Nemo, 2006).
Тилак, Бал Г. Арктическая родина в Ведах. Москва: Фаир-Пресс, 2002 (Tilak, Bal G.
Arkticheskaja rodina v Vedah. Moskva: Fair-Press, 2002).
Уоррен, Уильям Ф. Найденный рай на Северном полюсе. Москва: Фаир-Пресс, 2003

(Uorren, Uil’jam F. Najdennyj raj na Severnom poljuse. Moskva: Fair-Press, 2003).
Франк, Сюзанна. “Теплая Арктика: к истории одного старого литературно-
го мотива.” Новое литературное обозрение, no. 108, 2011 (Frank, Sjuzanna.
“Teplaja Arktika: k istorii odnogo starogo literaturnogo motiva.” Novoe literaturnoe
obozrenie, no. 108, 2011) Accessed July 31 2011. http://magazines.russ.ru/
nlo/2011/108/fr7.html.
Широкова, Н.С. Культура кельтов и нордическая традиция античности. Санкт-
Петербург: Евразия, 2000 (Shirokova, N.S. Kul'tura kel'tov i nordicheskaja tradicija
antichnosti. Sankt-Peterburg: Evrazija, 2000).
Anna Bodrova
THE NORTH MYTH IN WORKS OF ISIDORA SEKULIĆ
Abstracts: In this article the North theme in works of Serbian writer Isidora Sekulić is
considered. The myth about the North in writings of Sekulić has much in common with the
Hyperborea legend, Ultima Thule mental concept and the Nordic theory. The writer shared
interest in Scandinavia with many philosophers and artists at the turn of the ХХ century. Like
Nietzsche she understood the North as a pagan place, and also like him she connected the
North with loneliness. At the same time writings of Sekulić have some national and individ-
ual characteristics of the North perception. This is a comparison with her native Serbia, and
also the North became for her a place of work and the loneliness, it is of great importance in
her personal value system.
Key Words: Isidora Sekulić, Serbian literature at the turn of the ХХ century, North
theme, comparativistics, literature and science

Vol. 2, No. 1 (2011): 153-164. 153
UDC 821.163.41.09 Andrić I.

Мр Марија Јефтимијевић-Михајловић1
Институт за српску културу – Приштина (Лепосавић)
Србија
ПАТРИЈАРХАЛНА КАЛОКАГАТИЈА ЈЕДНЕ

АНДРИЋЕВЕ ЈУНАКИЊЕ ПРИЛОГ ЕСТЕТИЦИ
Сажетак: Полазећи од старогрчког термина калокагатија, којом се означава веза
Лепог и Доброг и обједињује естетичко и етичко начело, у раду смо тумачили једну
парадигматску осу Андрићеве естетике засновану на линији Лепо-Добро-Трагично у
приповеци „Мара милосница”. Ова Андрићева јунакиња је индикативан пример есте-
тички схваћене лепе душе, јер у себи обједињује све њене карактеристике: емоцио-
налну скривеност, патријархалност, религиозност, стидљивост, праштање, пасивност,
интровертност.
Кључне речи: Андрић, естетика, Лепота, Доброта, Трагичност, калокагатија,
патријархалност
Из Андрићевог белетристичког, критичког и есејистичког опуса лако је

закључити да је његова визија света била интегрална. Он је настојао да свет по-
сматра и дефинише као интегралну појаву, јер, сматрао је, само интегралистич-
ки приступ гарантује и откривање и оперисање суштинама. Две основне идеје
водиље којима се Андрић руководио биле су интегрални поглед на свет, посеб-
но на свет уметности, и узвишена тежња ка савршенству (Ивановић 2006: 148).
Он то и потврђује исказом: „Истински мудар би био онај човек који би у свакој
прилици и у сваком тренутку имао пред очима бескрајну и недогледну много-
струкост и разноврсност појава у људском животу и у друштвеним односи-
ма, и који би се тим сазнањем стално и доследно руководио у свом мишљењу
и свим својим поступцима”. Оваква визија света својствена је само велика-
нима духа и ума, што је Андрић и био. Истовремено, она пружа могућност
сагледавања и тумачења пишчеве естетике у свој својој разноврсности и богат-
ству садржаја. Свој интегралистички приступ Андрић је применио говорећи
1 mjmihajlovic@gmail.com (Marija Jeftimijević-Mihajlović, Institute of Serbian Culture – Priština, Lepo-

savić, Serbia)
154 | Марија Јефтимијевић-Михајловић
и о самој естетици: „Естетика је подложна променама. То сви знамо и видимо.

Према томе, борити се за ‘победу’ и надмоћ једне одређене естетике исто је от-
прилике као и борити се за победу и устаљење једног од четири годишња доба”.
Иако су покушаји естетичког тумачења неког писца „најсигурнији” код
оних који су и сами својим делом, експлицитно или имплицитно, указали на
своје естетичко опредељење (такву естетику Фехнер назива „активном естети-
ком” неког писца), не смеју се заобићи ни они покушаји естетичког сагледавања
које нуди само књижевно дело, чији елементи као облици књижевне умет-
ности, често значајно богате основне естетичке појмове (Шутић 1998: 156).
Своје естетичко, али пре свега стваралачко опредељење, Андрић је дефинисао
у Знаковима поред пута, у делу у којем каже да „није филозоф”, него „творац
поетских дела”. Премда је оваквих експлицитних указивања на сопствену по-
етику мало, они су кључ за разумевање и тумачење Андрићеве естетике.
Андрићева стваралачка и духовна енергија била је усмерена ка неколи-
ким естетичким категоријама. Ту пре свих мислимо на Мудрост, Истину,
Стварање, Хармонију и Лепоту. Посебно место у његовом опусу заузима
Лепота, о којој је више пута теоријски расправљао у својој медитативној про-
зи али и у белетристици у којој је описивао „бескрајну разноликост видова под
којима се јавља”.
„Лепота – то је варка и замка на човековом путу, једно од необја-
шњивих проклетстава његовог постојања. Не знамо је и немамо, а живи-
мо због ње и гинемо за њом. Не види се где ниче ни како настаје, тешко
се и несигурно прати док траје, а узалуд се жали и дозива кад нестане.
Између њеног постанка и нестанка и нема ничег, тако да се може рећи да
она стварно и не постоји”.
„Лепота. Тајна, неухватљива, раскошна лепота жене, коју би требало
насликати. Срећан онај коме то пође за руком, а још срећнији који у тој
слици уме да види оно што је, а не звезде и облаке и луде, опасне обма-
не! Лепота, највећа од свих варки човекових: ако је не узмеш нема је, ако
покушаш да је узмеш – престаје да постоји. И не знаш да ли то она при-
влачи нас својом снагом или је то снага која извире из нас и ломи се, као
вода о камен, тамо где сретне лепоту”.
„Али ту за мојим вјеђама – склопим ли само очи – живи сва величи-
на и сва љепота свијета. Све што је икад само такло очи, усне и руке моје
све је у мојој свијести живо и свијетло на тамној позадини ове патње.
Раскош и љепота живота живе неуништиво у мени”.
„Моје очи не могу се никада уморити да дотичу погледом та споља-
шња богатства, та расута зрачења женске лепоте”.
Патријархална калокагатија једне Андрићеве јунакиње | 155
За Андрића лепота има наглашени плурализам; она се јавља у широком

дијапазону значења и појава. Тако се могу срести: „лепота као казна”, „опасна
лепота”, „лепота лица”, „недосегнута лепота”, „трагичност лепоте”, „привид ле-
поте”, „смисао лепоте”, „бесмисао лепоте”, „пролазност лепоте”, „лепота као коб”,
„дивљење лепоти”, све до „лепоте која би могла свет да усрећи”. Андрић говори
о „вредности лепоте” и „бескрајној разноликости видова под којима се јавља”,
о сопственој „жеђи за лепотом и савршенством”, о лепоти као „жељи која боли”,
о лепоти као „једном од проклетстава њеног постојања”,
Међутим, Лепота као естетичка кетегорија често се јавља удружена са две-
ма другим естетичким категоријама Добром и Трагичном, појединачно или са
обема истовремено.2 Ове три категорије тако чине значајну парадигматску осу
Андрићеве естетике. Пажљивим ишчитавањем Андрићевог дела може се кон-
статовати да је овај комплекс естетичких категорија писац доследно и контину-
ирано развијао и на нивоу своје експлицитне и на нивоу имплицитне поетике.
Повезаност и условљеност Лепог и Трагичног писац је најпрецизније изразио у
есеју „Разговор с Гојом” у коме пише да су „око лепоте... увек или мрак људске
судбине или сјај људске крви”, односно да је „у лепоти и сјају непреварљив знак
опадања и смрти” (за бројне Андрићеве јунакиње лепота ће бити кобна: Фата
Авдагина, Аника, Мара Милосница). Везу Лепоте и Доброте Андрић је овако
дефинисао: „Увијек сам држао да је Доброта само Љепота која дјелује, да је прва
тијесно повезана с другом и да обје имају заједнички извор у добро усклађеној
природи.” Овај став указује и на повезаност естетике и етике, код старих Грка
означеног појмом калокагатија, о чему ће бити више речи касније.
Посебан вид лепоте коме је Андрић дао место у свом делу јесте лепота жене.
Жена се код њега јавља као оваплоћење плоти, женствености и сензуалности,
али и као химера, чиста апстракција и имагинација. То упућује на закључак да
се у приказивању женске лепоте писац руководио 1) начелом конкретизације
и 2) начелом апстракције. Оваква подела сродна је Платоновом схватању лепо-
те у два појавна облика: први је везан за „недодирљиво, истинско” биће чија је
лепота „права”, док је други вид лепоте овдашња лепота везана за „тврда места”
или „земаљска тела”. Људско биће захваћено најплеменитијим од свих заноса
– љубавним заносом, у ствари се, гледајући овдашњу лепоту само сећа праве
лепоте. Он „добија крила” и жели да полети, али за то нема снаге и као птица
гледа само горе (Шутић 2001: 32).
2 Значајан прилог проучавању Андрићевих естетичких категорија дао је Милосав Шутић у огле-
ду „Покушај сагледавања основних елемената Андрићеве естетике“, у књизи Ветар и меланхолија,
Институт за књижевност и уметност, Београд, 1998, стр. 155-204.
Поменуту парадигматску осу Лепо-Добро-Трагично могуће је препозна-

ти у бројним Андрићевим јунакињама. Постоји, међутим, један особен лик
у Андрићевом делу који обједињује на најдоследнији начин ове естетичке
категорије и представља својеврсну пролегомену читаве његове естетике. То
је лик Маре милоснице из истоимене приповетке.
У Историји лепоте Умберто Еко је записао да је „лепо оно што нам чини
задовољство кад би нам припало, али оно остаје лепо чак и када је туђе” (Еко
2004: 10). Он говори о разлици између жеље и осећања Лепоте. Када човек који
је жедан дошавши до извора непрестано пије воду, не може се ни удубити у
њену лепоту. То ће учинити касније када утоли жеђ. У томе он види основну
разлику између осећања Лепоте и жеље и наводи: „Људска бића можемо сма-
трати прелепима, а да их не пожелимо сексуално, или свесни да никада неће
моћи да нам припадају. Уколико, међутим, неко људско биће (које, уосталом,
може бити и ружно) пожелимо, а не можемо да с њим ступимо у жељене одно-
се, наступа патња” (в. Еко 2004: 10). Лепота је у многим раздобљима историје чо-
вечанства, а нарочито у старој Грчкој, била удружена са другим квалитетима.3
Због лепоте и за лепоту су вођени ратови и померане границе.4 Употребљена
у овом значењу, лепота се углавном односи на спољашњост, дакле на лепоту
тела. Али, за наша разматрања значајна је и другачија, платоновски схваћена
лепота душе.
Веза Лепоте и Доброте, означена старогрчким термином калокагатија,
обједињује естетичко и етичко начело. У естетици постоји и користи се син-
тагма лепа душа, а односи се углавном на душу као стециште лепоте и добро-
те. Наш народни језик такође је богат изразима сродног значења. Често се могу
чути изрази попут овога: „он има душу”, „он је душеван човек”. У приступу
разматрању лепе душе не сме се заобићи вредна пажње расправа Милосава
3 Хесиод пише да су у Теби, на венчању Кадма и Хармоније, у част младенаца Музе запевале, а
богови који су били присутни запевали: „Оно што је лепо то је и мило, шта није лепо није ни мило“.
Ови стихови се могу препознати и код каснијих Грчких песника, пре свих код Теогнита и Еурипида.
Они истовремено сведоче да лепота код старих Грка није имала аутономан статус, односно да
Грци, бар до Перикловог доба, нису имали естетику и теорију о Лепом у правом смислу. Она је
скоро увек била везана за друге вредности, попут „мере“ и „погодности“ (Умберто Еко, Историја
лепоте, стр. 37).
4
Хеленина лепота нуди прећутно оправдање Тројанског рата:
Замерке нема Тројанцу ни Ахејцу с назувком лепим
Што због овакве жене већ одавно подносе јаде:
Него каква је да је, у лађама нека се врати
И не оставља нама и нашим потомцима жалост!
(Илијада, III, стихови 156-160)
Шутића Одбрана лепе душе, у којој је представљајући историју и значење ове

синтагме, указао на њене најбитније естетичке карактеристике, доводећи је ди-
ректно у везу са емоцијама: „Душа је, дакле, онај део духа у коме се искључиво
испољавају емоције” (Шутић 2001: 67). Сама лепота душе , како је још Хомер по-
казао, на првом месту потиче од емоција, као основних елемената душе, пише
Шутић и додаје: „Лепа душа је најособенији идентитет не само у душевној већ
и у целини духовне сфере. То није строги, безбојни, рационални или логички
идентитет, то је идентитет који је емоционално обојен, који трепери, али так-
во треперење уопште не угрожава његову чврстину. То је лирски идентитет
(подвукла М. Ј. М.), који подразумева подударност емоције и предмета, у коме,
дакле, нема ‘празних’ емоција, па, према томе, нема ни отужне сентиментално-
сти” (в. Шутић 2001: 156).5
5 Овде ћемо само укратко указати на историју настанка и употребе синтагме лепа душа.
Још у најранијем, предплатонском периоду грчког мишљења, постављене су основе за једну
комплекснију теорију душе: указано је на њену природу, као и на низ њених релација (однос
између душе и тела, однос између космичке и индивидуалне душе). Када је у питању лепа душа, на-
глашене су њене две основне димензије, естетичка (указивањем на лепо и директним спајањем
овог квалитета са душом – Хераклит, односно указивањем на хармонију – Хераклит и на основ-
не емоције садржане у души – Емпедокле) и етичка (указивањем на доброту – Хераклит и на
стишавање страсти Демокрит).
Од свих грчких филозофа, мисао о души, читаву једну филозофију душе, најтемељније је изра-
зио Платон у више својих дела: Федру, Федону, Држави, Гозби, Тимеју, Законима. У Законима Платон
тврди да је душа после богова оно што је у највећој мери божанско. Зато души треба указати по-
част као другој по реду, одмах иза богова. Душа заслужује веће почасти него тело зато што је она
нешто олимпијско, док тело води порекло из земље. Платон доводи у директну везу душу са ле-
пим. Човекова душа захваћена најплеменитијим од свих осећања, љубављу, може се винути до
божанских висина, до божанске лепоте, коју други не могу ни слутити.
За разлику од Платона који своја промишљања о души није систематизовао и објединио у
једном делу, Аристотел је читаво једно дело посветио расправи о души. То је спис О души. Он сма-
тра да је душа неодвојива од тела. Заправо, он не прихвата могућност да је тело обични инстру-
мент душе, односно да душа није битно условљена телом. У томе је суштинска разлика између
Платоновог и Аристотеловог схватања душе. Према Аристотелу, и сами процеси душе одвијају се
полазећи од материјалног, односно чулног момента: „Ако има осет опажања, има и представу и
жељу. Где је осет опажања, ту је и бол и наслада, а где су ове нужна је и пожуда. Дакле, у свом при-
ступу души, Аристотел успоставља равнотежу између духовног и материјалног, односно душев-
ног и телесног момента.
Међу другим расправама о лепој души и историји естетике, посебно је занимљиво Шилерово
схватање. Лепој души он прилази полазећи од нагона: „Лепом душом називамо оно када је морал-
но осећање свих човекових осећања најзад осигурано до тога степена да без страха сме афекту
препустити вођење воље, а да се никада не излаже опасности да се нађе у опреци са њеним од-
лукама.“ Шилер, дакле, у дефиницији лепе душе најпре инсистира на моралном осећању, као ре-
презенту свих човекових осећања. Морално осећање о уквиру лепе душе у тој мери господари
нагонима и афектима да те афекте, као најјаче емоције, слободно може пустити да воде вољу.
Због тога, код једне лепе душе, тврди Шилер, „поједини поступци нису стварно морални, него је
сав карактер моралан“.
Усвајајући ове Шутићеве дефиниције, лепу душу можемо посматрати као

главно идеографско чвориште Андрићеве естетике у приповеци Мара ми-
лосница, која обједињује Лепо, Добро и Трагично: Андрићево лепо биће фас-
цинира околину својом физичком лепотом; оно је алтруистички усмерена,
патријархално добра душа чији ће живот и његов завршетак бити обележен
трагичношћу. Она је репрезентативни пример естетички схваћене лепе душе,
јер у себи обједињује све њене карактеристике:
- емоционалну скривеност
- патријархалност
- религиозност
- стидљивост
- праштање
- пасивност
- интровертност.6
Андрићева приповедачка и романсијерска остварења обилују страница-
ма на којима се у први план истиче лепота жене, било као физичка лепота,
било као пожуда, жеља, чежња. Оно што лик Маре милоснице издваја од дру-
гих Андрићевих ликова јесте начин на који се први пут појављује у припове-
ци: сам локалитет у коме се појављује указује на њену двоструку скривеност
– физичку (екстериорност) и емоционалну (интериорност). Кроз омалени про-
зор пекарнице осиони Вели-паша угледао је кћер старог Илије екмешчије: „На
прозорском ћепенку, међу хљебовима и тепсијама с питама и месом, била је
кћи му Мара. Клечећи и одупирући се једном руком, она је пружала другу за
неком тепсијом у дну. Кад чу вику војника и топот сељачких коња, она подиже
главу и паша је видје онако испружену и полеглу по ћепенку и загледа јој се у
широко, дјетиње лице и ведре очи”. Овај сусрет означиће „велики прасак” који
ће променити судбине главних јунака приповетке.
У овом кратком осврту на историју појма лепа душа не смеју се заобићи ни негативни ко-
ментари. Најпознатији негативан суд дао је Хегел у Феноменологији духа, али и у Естетици. Он
најпре помиње „патолошко стање“ у које душа запада. У приступу таквом стању Хегел полази од
„непостојања карактера“, која је постала „унутрашњом слабошћу осетљивости“ и „која је врло вла-
дала у Немачкој“. Насјјаснији пример из ближе прошлости такве „непостојаности карактера“, одно-
сно „осетљивости“, према Хегелу, јесте Вертер, „један скроз болесни карактер, без снаге и способ-
ности да се уздигне изнад ћутљивости своје љубави“. Вертера, тврди Хегел, чине интересантним
страст и лепота његовог осећања, сестринска веза са природом, поред изображености и нежно-
сти његове душе (Милосав Шутић, Одбрана лепе душе, стр. 26-91).
6 У поменутој расправи о лепој души Шутић је као најбитније издвојио управо ове карактеристи-
ке и навео индикативне примере из домаће и светске литературе (Гетеова Јелена и Хасанагиница).
Лепота коју Андрић представља у наредном пасусу јесте високи естетски

идеал женске лепоте, пре свега лепоте тела, лепота која буди жељу, која боли.
То се може закључити и из чињенице да се утисак о Мариној лепоти не стиче
само из приповетачеве перспективе, већ и из перспективе искусног Вели-паше
који је наслућивао сву раскош лепоте у коју ће се претворити девојчица од не-
пуних шеснаест година:
„Паша се није преварио. То је била та врста женске коју је он увијек
тражио, и нарочито цијенио, и која га је једино још привлачила. Било јој
је непуних шеснаест година. Имала је велике очи голубије боје, угашена
порцуланског сјаја, које су се полагано кретале. Имала је сасвим свијетлу,
тешку и тврду косу, каква се ријетко виђа код жена из ових крајева. И
лице и руке су јој били обрасли, као машком, ситним, свијетлим маљама,
које су само на сунцу могле да се виде. Што је на њој било необично, то
је што и они дијелови коже који нису у сталном додиру с ваздухом и
свијетлом, у ње нису једнолично бијели и отужни, као обично код пла-
вих жена, него јој је све тијело имало ту свијетлу а зарудјелу боју која се
мијењала само са сијенком у удубинама или са неједнаким и плаховитим
струјањем крви, и тада бивала још загаситија. Имала је посве дјетињску
руку, кратку и румену”.
„Време” Лепоте коју је Андрић представио јесте кулминативни моме-
нат њеног највећег сјаја, јер лепоту карактерише пролазност и подложна је
пропадању, као и све земаљско. На то упућује поново пашина перспектива: „Да
ју је довео прије, не би ваљало, а три-четири мјесеца доцније, чини му се, већ
би прецвала. Ово јој је право вријеме” (подвукла М. Ј. М.).
Емоционална скривеност као одлика лепе душе у свом тоталитету по-
јављује се управо у човеку из народа (Шутић 2001: 120). Јер у личности једног
интелектуалца, ствараоца, елементи лепе душе увек су комбиновани са дру-
гим елементима духовности, знања или интелекта, елементима стваралачког
доживљаја. У том смислу употребљава се синтагма „народна душа”, која по-
тиче од Хердера, а подразумева под тиме и лепу душу. Марина емоционална
скривеност очитује се најпре у тихом пристајању, тачније неотпору на долазак
Вели-паши. То безпоговорно препуштање у улогу милоснице не може се ни у
ком случају приписати неморалности него управо усвојеним моралним наче-
лима патријархалне заједнице која подразумева послушност. Њена пасивност
јесте знак њене лепе душе.7 Језгро патријархалности чини управо породица, тј.
7 Пасивност или неспремност на акцију је управо једна од особина лепе душе коју је Хегел нај-
више критиковао.
„мушка глава”, „господар”, чија власт према законима патријархалног морала,

који су истовремено и друштвено санкционисани, често поприма неслућене
димензије. За разлику од мушкараца, жена у патријархалном животу осуђена
је на потчињавање. Осим овог познатог значења појма патријархално, Шутић
наводи и друге димензије:
- религијску (Бог је мушкарац),
- митску (мушкарац је митски јунак),
- фолклорну (мушкарац је епски јунак).
Положај Маре није условљен законима патријархалне породице колико
законом патријархалног окружења, у коме „господар” није отац или муж, али
јесте „мушка глава” - турски моћник коме се не сме противити.
Везе између лепе душе и патријархалности су многоструке и веома чврсте.
„Патријархалност, поред супрематије мушкарца, подразумева и везаност за те-
мељне облике човекове душевности, везаност која је пресуднија за појаву лепе
душе, јер је суштинскија и универзалнија, односно јер може да буде својстве-
на свим члановима патријархалне заједнице” (в. Шутић 2001: 123). Марина ле-
па душа, иако окована стидљивошћу, своју душевност показује управо према
своме џелату, јер га не мрзи, већ, напротив, развија један однос „прикриване и
никад изречене узајамности”.
Један од облика емоционалне скривености јесте управо стидљивост. Иако
то не мора да буде осећање стида као морално осећање, односно осећање стида
због неког неморалног дела, јер је стидљивост лепој души иманентна и сведочи
о унутрашњој концентрацији емоција коју лепа душа поседује (в. Шутић 2001:
129). Најиндикативнији пример стидљивости лепе душе у нашој литератури
јесте Хасанагиница. Међутим, када говоримо о осећању стида код Андрићеве
Маре, јасно је да он проистиче не само од „урођеног” стида њене лепе душе,
већ знатно више из њеног јасно развијене етичке свести шта јесте а шта није
морално. Иако је под стегама патријархалне заједнице немоћна да се одупре
и промени свој положај пашине милоснице, то не смањује терет срамоте коју
носи на својим плећима. Њен душевни бол је тежи од сваког страдања које је
доживела: „Физички бол овлада потпуно њоме; и тек кад он, послије првих
ноћи, поче да ишчезава, појави се да је мучи, нејасна али мрачна и тешка мисао
о гријеху и срамоти. Она се бојала паше, гадила оне Саре, Јеврејке, и стидјела
дана и свијетла. Није могла да спава, а и у сну се осјећала проклета”. Трагично
обележена као кћи „Хафизадићке” (жене која је такође била турска наложни-
ца), јасно је имала свест „о том шта је она и ко је она сада”.
Патријархална калокагатија која обједињује етичко и естетичко начело

се највећим делом формира у блиској вези са хришћанском религијом.8 Ре-
лигиозно осећање које је веома развијено код Андрићеве јунакиње је у не-
посредној вези са њеном патријархалношћу, тачније са њеном лепом душом.
Тек када пређе црквени праг она ће схватити колико је далеко прешла преко
граница своје моралности: „Она је често, и дању и ноћу, мислила на свој жи-
вот и своју срамоту, али јој све то није никад било ни близу тако страховито
јасно као за та непуна два часа која је провела у цркви”. Мржња и презир који
су долазили са свих страна, појачавају њен терет срамоте и представљају увод
у душевни слом који ће касније доживети. Колико је њена душа остала чиста
и неукаљана, без обзира на улогу коју је имала у друштву и пашином живо-
ту, Андрић је посредно наговестио у Вели-пашиним речима које је овај упу-
тио фра Грги, критикујући га због увредљивог дочека Маре у цркви: „Шта ти
имаш с њеном душом?” Издижући душу изнад црквених обреда и верских на-
чела, Андрић је најверније представио Марину лепу душу као стециште лепоте
и доброте. Позивање на „Госпино” име, на њену „величину и светост”, указује
и на Марину моралну чистоту и духовност.
Иако трајно осрамоћена као пашина милосница, њу ће и даље разапињати
на стубу срама. Оно „најстрашније” како је и сама мислила, биле су свештени-
кове речи изговорене након пашиног одласка: „Знаш ли ти шта си ти сад у очи-
ма божјим и у очима хришћанског свијета? Ђубре, ђубре, пуно смрада и црва!”
„Да из године у годину под црквени сузама переш, да о хљебу и води живиш,
ти не можеш своје срамоте спрати ни поправити зло које си порадила”.
Марина лепа душа која се моли Богу, постављена је као опозиција душама
које „врше некакав обред”, „служе нечем што је тајанствено, језиво и посве зло”.
Сликајући такве карактере у Марином окружењу, Андрић је утемељио есте-
тику зла у овој приповеци. Заправо, на тој се линији могу установити два пара
која чине бинарну опозицију:
- естетика добра и зла и
- естетика лепог и ружног.
8 За разлику од античке митологије у којој су богови обележени свим људским недостацима,

хришћанска религија предлаже идеал човека сазданог према слици или лику Бога. Дакле, антич-
ки живот је спољашњи живот, у коме централно место заузима идеално схваћено људско тело.
Хришћански живот је, насупрот античком, унутарњи живот, живот душе. Код Грка нема скривено-
сти, као једне од особина лепе душе, већ рационалност, општост, супстанцијалност. У хришћанству
се, међутим, скривеност подразумева која је иманентна и патријархалној калокагатији (М. Шутић,
Одбрана лепе душе, стр. 124-125).
Насупрот доброј и лепој Мари, насликани су они коју оличавају зло и

ружноћу: Вели-паша који маже свој лишај на лицу (ружно лице – обред који
врши – „служење злу”); баба Ануша која је изговара речи клетве (ружно лице
– обред који врши – „служење злу”); фра Грга који изговара речи молитве, али
оне као да нису упућене Богу („нешто тајанствено ради и неком служи (под-
вукла М. Ј. М.), а само она зна коме”). Наглашена супротност између ова два
света, света добра и света зла, али и премоћ зла над добрим, ружноће над ле-
пим, најизразитија је у речима: „Што је главно: и овде је њена душа (подвукла
М. Ј. М.) била скрушена и сатрвена”.
Ова Андрићева јунакиња је обележена и другим својствима естетички
схваћене лепе душе. У њој је присутна бојазан од акције, јер слути да би тиме
изазвала неспоразуме (слично као што поступа Хасанагиница). Мара слути
да Вели-паша одлази, али јој то не даје храброст (нити право, сматра она) да
га било шта пита и тиме евентуално промени токове своје судбине. „Он одла-
зи, а срамота остаје”. Њена храброст је у повлачењу, које је, како тврди Шутић,
„унутарња концентрација емоција” (в. Шутић, 155). Но, без обзира на то, Мара
је као патријархално лепа душа склона праштању. Њено праштање не произ-
илази из чисто хришћанских начела (мада о томе нема експлицитних потврда
у самој приповеци), него је условљено вишим моралним осећањем. Она „пуш-
та” Вели-пашу без речи, осећајући да као милосница, нема права да утиче на
његов избор.
Овде се јасно може применити Платонова диференцијација лепоте, чији
је један облик везан за телесну лепоту, оно што је видљиво („највећа од свих
варки човекових”), а други „прави” облик лепоте је везан за „недодирљиво, ис-
тинско” биће и само се може наслутити. Лепота тела подложна је пропадању
као и све земаљско. Док је на почетку приповетке Андрић изложио свој висо-
ки естетски идеал женске лепоте, на крају уочавамо њено урушавање, ниш-
тавност:
„... и као подсјечена, страховитом брзином је опадаја и ружњала,
копњела и нестајала видно. Њено лице, чија је љепота изгледала неуниш-
тива, постаде мршаво и грубо, угаси поглед, поружњаше уста. Једино коса,
тешка и плава, задржа још некедањи сјај и бујност, и онако замршена и
нењегована изгледала је као накит непролазне љепоте; али с временом
и она поче да крза на крајевима, грудва у знојне чворове, и мијења боју.
Изгледало је невјероватно да толика љепота може пропасти у тако кра-
тко вријеме”.
За разлику од телесне лепоте која представља естетику пролазности, ле-
пота душе је у знаку естетике вечности. Марина лепа душа добија нове обли-
ке вечности кроз анђеоски лик. Андрић не даје експлицитне тврдње којом би

своју јунакињу прогласио безгрешницом, али се она имплицитно препознаје
у речима једног од слугу који ју је сахранио: „...анђела смо божијег закопали,
анђе...”. Своју срамоту она је искупила сопственим животом, при чему је сâмо
њено име доживело метаморфозу: од милоснице, с погрдним значењем, дола-
зи до анђела, до Марије милости пуне, на шта асоцира и претходни надимак.
Овиме је Андрић своју теорију и филозофију Лепоте обогатио новим
значењима: њу, дакле, карактеришу, не само моћ, трагичност, доброта, пролаз-
ност; она је у својим најчистијим естетским еманацијама вечна.
ЛИТЕРАТУРА:
Адорно, Теодор В. Естетичка теорија, Београд: Нолит, 1979 (Adorno, Teodor V.

Estetička teorija. Beograd: Nolit, 1979).
Андрејевић, Даница. „Женски ликови у приповеткама Ива Андрића.” Зборник
Филолошког факултета у Приштини, књ. 2 (1993): 15-22 (Andrejević, Danica.
“Ženski likovi u pripovetkama Iva Andrića.” Zbornik Filološkog fakulteta u Prištini,
no. 2 (1993): 15-22).
Andrić, Ivo. Sabrana djela Ive Andrića. Sarajevo: Svjetlost, 1976.
Eko, Umberto. Istorija lepote. Beograd: Plato, 2004.
Ивановић, Радомир. Андрићева мудроносна проза. Нови Сад: ИТП „Змај”, 2006
(Ivanović, Radomir. Andrićeva mudronosna proza. Novi Sad: ITP Zmaj, 2006).
Korać, Stanko. Andrićevi romani ili Svijet bez boga. Zagreb: Prosvjeta, 1989.
Леовац, Славко. Огледи о Иви Андрићу. Београд: Српска књижевна задруга, 1993
(Leovac, Slavko. Ogledi o Ivi Andriću. Beograd: Srpska književna zadruga, 1993).
Милошевић, Никола. “Један антрополошки вид Андрићевог књижевног ствара-
лаштва.” У Иво Андрић. Уредник Војислав Ђурић. Београд: Институт за теорију
књижевности и уметности, 1962. 43-79 (Milošević, Nikola. “Jedan antropološki
vid Andrićevog književnog stvaralaštva.” In Ivo Andrić. Edited by Vojislav Đurić.
Beograd: Institut za teoriju književnosti i umetnosti, 1962. 43-79).
Стојадиновић, Драгољуб. Мудрости и тајне у делу Иве Андрића. Приштина: Је-
динство, 1980 (Stojadinović, Dragoljub. Mudrosti i tajne u delu Ive Andrića. Priština:
Jedinstvo, 1980).
Палавестра, Предраг. „Десет начела Андрићеве поетике.” У Зборник о Андрићу.
Приредио Радован Вучковић. Београд: Српска књижевна задруга, 1999. 261-
271 (Palavestra, Predrag. “Deset načela Andrićeve poetike.” In Zbornik o Andriću.
Edited by Radovan Vučković. Beograd: Srpska književna zajednica, 1999. 261-271).
Шутић, Милослав. „Покушај сагледавања основних елемената Андрићеве есте-

тике.” У Ветар и меланхолија. Београд: Институт за књижевност и уметност,
1998. 155-202 (Šutić, Miloslav. “Pokušaj sagledavanja osnovnih elemenata Andrićeve
estetike.” In Vetar i melanholija. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1998.
155-202.
Šutić, Milosav. Odbrana lepe duše. Nova Pazova: Bonart, 2001.
Marija Jeftimijević-Mihajlović
PATRIARCHAL KALOKAGATHIA OF ONE ANDRIĆ’S

HEROINE ENCLOSURE TO THE AESTHETICS
Summary: Andrić’s aesthetics is characterized by an integral view on the world and sub-
lime aspiration toward perfection. His creative and spiritual energy was directed toward the
following aesthetic categories: Wisdom, Truth, Creativity, Harmony and Beauty. Andrić had
particularly been obsessed by Beauty what was discussed many times about in his essays, and
in stories and novels as well. Beauty with Andrić has got an emphasized pluralism; it is being
appeared in a wide spectre of meanings and phenomena. Nevertheless, it is being appeared
very often unified with the two other aesthetic categories: Good and Tragic one. Beautiful,
Good, and Tragic make a paradigmatic axis developed by the writer at the level of explicit
and implicit poetics. He developed it the most consistently and successfully in the charac-
ter of Mara milosnica (Merciful Mara) from the same story. The liaison between Beauty and
Goodness, marked by the Old Greek term kalokagathia, unifies aesthetic and ethic principle.
In aesthetics a syntagm of similar meaning beautiful soul is used, and relates to the soul as
a gathering place of Beauty and Goodness. The beautiful soul of Andrić’s heroine Mara had
been discussed in this paper, and it was shown she unified all characteristics of the aestheti-
cally understood term of beautiful soul: emotional latency, patriarchy, religiosity, timidity,
forgiveness, passivity, and introversion.
Keywords: Andrić, aesthetics, Beauty, Goodness, Tragedy, kalokagathia, patriarchy

Vol. 2, No. 1 (2011): 165-175. 165
UDC 821.163.41.09
Dr Anna Modelska-Kwaśniowska1
Uniwersytet Opolski
Instytut Filologii Polskiej
Katedra Slawistyki
Polska
LITERACKIE OBRAZY BOŚNI W ŚWIETLE

TEORII POSTKOLONIALNEJ
Abstrakt: Półwysep Bałkański przez całe stulecia był mentalnie kolonizowany przez
Zachód. Zagadnienie to zostało gruntownie przebadane i opisane przez wybitnych naukow-
ców, na przykład przez Božidara Jezernika, Evę M. Thompson i – przede wszystkim – przez
Marię Todorovą, która przedstawiła swoje przemyślenia na ten temat w głośnej książce
Bałkany wyobrażone. Jedną z najbardziej reprezentatywnych części Półwyspu Bałkańskiego
jest Bośnia i właśnie dlatego jej obraz literacki, odczytywany przez pryzmat teorii (post)ko-
lonialnej stał się przedmiotem niniejszych rozważań. Artykuł skupia się na kilku tekstach
prozatorskich autorstwa wybitnych pisarzy pochodzących z Bałkanów, przeważnie z Bośni.
Są to: Ivo Andrić, Meša Selimović, Dževad Karahasan, Drago Jančar, Nenad Veličković i Saša
Stanišić. Jednym z głównych zagadnień, które dostrzec można w przywołanych tekstach jest
obraz Bośni, a także jej miejsce w przestrzeni bałkańskiej i europejskiej. Obrazy Bośni bar-
dzo często budowane są na zasadzie opozycji: „My” - „Inni”, tworzone są z zachodniego, ko-
lonialnego punktu widzenia. Typowym bohaterem bośniackiej prozy jest cudzoziemiec do-
świadczający silnego poczucia odmienności, mentalnie kolonizujący obcą sobie przestrzeń.
Jednocześnie bohaterowie będący tubylcami są świadomi swojej pozycji Innych w Europie.
Słowa kluczowe: (post)kolonializm, mentalne kolonizowanie Bośni, mówienie o sobie
poprzez konfrontację z Innym
1 aniamodelska@wp.pl (Anna Modelska-Kwaśniowska, Opole University, Institute of Polish Philology,
Department of Slavic Studies, Poland)

166 | Anna Modelska-Kwaśniowska
KNJIŽEVNA SLIKA BOSNE U SVETLU

POSTKOLONIJALNE TEORIJE
Apstrakt: Zapad je vekovima mentalno kolonizovao Balkansko poluostrvo. Upravo
problem su istraživali i opisali mnogi izvanredni istraživači, npr. Božidar Jezernik, Eva M.
Thompson i – pre svega – Maria Todorova u njenoj proslavljenoj knizi Imaginarni Balkan.
Jedan od navažnijih predstavnika Balkanskog poluostrva je Bosna i zbog toga njena književ-
na slika, viđena kroz (post)kolonijalnu teoriju je predmet mojih razmišljanja. Članak se foku-
sira na nekoliko proznih tekstova izvanrednih pisaca iz Balkana, najčešće iz Bosne. To su: Ivo
Andrić, Meša Selimović, Dževad Karahasan, Drago Jančar, Nenad Veličković i Saša Stanišić.
Jedna od najvažnijih tema, što se može videti u tim tekstovima je slika Bosne i njeno mesto u
balkanskom i evropskom prostoru. Slike Bosne su često izgrađene na principu opozicije: „Mi”
– „Drugi”, iz zapadne, kolonijalne tačke gledišta. Tipični heroj bosanske proze je inostranac,
koji doživljava snažno svoju drugost i mentalno kolonizuje nepoznat prostor. Istovremeno
lokalni heroji su svesni da zauzimaju poziciju Drugih u Evropi.
Ključne reči: (post)kolonijalizam, mentalna kolonizacija Bosne, priča o sebi putem su-
očavanja sa drugim
O tym, że „Bałkany, geograficznie nierozerwalnie związane [są] z Europą, zaś

kulturowo pozostawione przez nią w pozycji „Innego” (…)” przekonująco pisała
Maria Todorova (Todorova 2008: 403), wprowadzając w swej analizie analogiczne
do Saidowskiego orientalizmu pojęcie bałkanizmu. Bałkanizm – magazyn cech nega-
tywnych – przedstawiał region jako poddanego Europy, jej antycywilizację, jej drugą,
ciemną stronę. W opozycji do zacofanego i skłonnego do okrucieństwa Bałkańczyka
postawiono na wskroś pozytywną postać „Europejczyka z Zachodu” (Todorova
2008). Znakomicie ilustrują to zjawisko relacje podróżników z Europy Zachodniej,
którzy od XVI wieku przybywali na Bałkany, a w opisach swych wojaży nie tylko
portretowali tubylców i miejscowe obyczaje, ale – pośrednio – również samych sie-
bie, o czym pisał m. in. Božidar Jezernik (Jezernik 2007). Wyrazem mentalnego ko-
lonizowania Bałkanów przez Europę jest także stosowanie w odniesieniu do nich
pewnych pejoratywnych określeń – Ewa M. Thompson polemizowała na przykład z
zasadnością funkcjonującego w odniesieniu do regionu określenia „beczka prochu”,
jednoznacznie obciążającego Bałkany winą za wybuch obu wojen światowych i po-
mijającego tym samym – czy rzeczywiście słusznie? – kwestię imperializmu wielkich
mocarstw europejskich (Thompson 2000: 8-21).
Literackie obrazy Bośni w świetle teorii (post)kolonialnej | 167
Z tego rodzaju mentalnym kolonizowaniem, utrwalaniem stereotypów mamy

zresztą do czynienia po dziś dzień. Wystarczy sięgnąć po głośną książkę Roberta D.
Kaplana, by już w początkowych jej partiach zetknąć się z opinią budzącą zdecy-
dowany opór: „Historia XX wieku zaczyna się na Bałkanach. To tutaj ludziom spy-
chanym na margines przez nędzę i walki etniczne nienawiść krążyła we krwi. (…)
Nazizmowi, na przykład, można śmiało przypisać bałkańskie korzenie. To przecież
w dzielnicy wiedeńskich noclegowni, wylęgarni etnicznych resentymentów, nieopo-
dal granic południowej Słowiańszczyzny Hitler nauczył się tak zaraźliwie nienawi-
dzić” (Kaplan 2010:26).
Warto podkreślić, że od czasu wojen bałkańskich motyw przemocy w obra-
zie Bałkanów stał się swoistym leitmotivem – akcentowano zwłaszcza wszelkie akty
barbarzyństwa właściwe dla „Wschodu” (np. nabijanie na pal), co miało podkreślać
orientalny charakter i odrębność (oraz niższy status – również moralny!) Półwyspu.
Zamach sarajewski, największa zbrodnia Bałkanów, zdawał się potwierdzać zasad-
ność takiego oglądu regionu (Todorova 2008: 256-263) nazywanego również „dziką
Europą” (Jezernik 2007).
Pomimo że Bałkany w ciągu ostatnich stuleci były raczej prowincją czy peryfe-
riami Europy niż jej samodzielną i równouprawnioną częścią, stanowiły przecież ele-
ment Starego Kontynentu, w związku z czym można mówić o ich quasi-kolonialnym
statusie; Maria Todorova nazywa je „terenem pośrednim”, „na wpół kolonialnym”
(Todorova 2008). (W tekście posługiwać się będę terminami „kolonialny”/„postko-
lonialny”, mając jednak na uwadze specyficzną bałkańską sytuację).
Fakt, iż Bałkany od stuleci były Innym Europy nie może nie sprowokować py-
tania o reakcję mieszkańców regionu na taki sposób ich postrzegania i ich własny
ogląd samych siebie. W niniejszym tekście chciałabym się przyjrzeć jedynie części
Bałkanów, przy czym jest to część nader dla Półwyspu reprezentatywna: to Bośnia.
Z uwagi na niejednorodność etniczno-kulturowo-religijną nazywano ją często
Bałkanami w miniaturze (Malcolm 1997: 11), dziś niektórzy widzą w niej metafo-
rę Europy (Karahasan 1995: 116). Bałkany, a więc także i Bośnia, to przestrzeń dzie-
dzicznie obciążona granicą, co w historycznej pamięci regionu spowodowało domi-
nację postaci obcego, nieprzyjaciela, wrogo usposobionego do tubylców (Dąbrowska-
Partyka 2004: 102; Koch 2009: 85).
Jako że literatura jest jednym z wyrazów tożsamości narodowej, przedmiotem
mojego zainteresowania będzie obraz Bośni i jej mieszkańców wykreowany w wy-
branych tekstach literackich, odczytanych w kontekście teorii (post)kolonialnej. Jaka
samoświadomość Bośniaków została w nich zaprezentowana? Co myślą o sobie, o
swojej sytuacji, gdzie widzą własne miejsce? Czy – i w jakim stopniu? – w literaturze
znajduje odzwierciedlenie świadomość bycia Innym Europy?
Najbardziej klasycznym przykładem mówienia o sobie poprzez konfrontację z

Innym, przybyszem z zewnątrz, z innego świata jest proza Ivo Andricia (Koch 2009:
84). Autor Panny uczynił Bośnię „metaforyczną przestrzenią wykorzenienia, zawie-
szenia między światami, kulturami, religiami, gdzie nic nie jest pewne, oczywiste ani
jasne, nawet ziemia, na wszystkie możliwe sposoby zmitologizowana w agrarno-pa-
triarchalnej tradycji aksjologicznej” (Dąbrowska-Partyka 2004: 77).
W Moście na Drinie pisarz przedstawił historię Wyszegradu od połowy XVI wie-
ku do wybuchu I wojny światowej. Na przestrzeni kilku stuleci Bośniacy najpierw
znaleźli się w niewoli tureckiej, potem, od 1878 roku, pod okupacją austro-węgier-
ską. Te dwa etapy w dziejach Bośni wyraźnie się między sobą różnią. Władza turecka
utożsamiana jest przede wszystkim z przemocą fizyczną i terrorem, co obrazuje w
sposób najbardziej wymowny historia buntownika Radisawa z Uniszta, który w wy-
jątkowo okrutny sposób został ukarany za próbę opóźniania budowy mostu. Pełna
ekspresji, wstrząsająca scena nabijania bohatera na pal do dziś jest argumentem prze-
ciwników pisarza oskarżających go m.in. o… sadyzm i utożsamianie się z oprawcami!
(Berić 1999: 15). Władza austro-węgierska kojarzona jest głównie z postępem cywi-
lizacyjnym, dosyć zresztą ambiwalentnie ocenianym, bo wiążącym się z wyzyskiem
gospodarczym oraz narzucaniem pewnych rozwiązań administracyjnych, zupełnie
obcych tubylcom. Wraz z nastaniem okupacji austro-węgierskiej następuje zderzenie
dwóch cywilizacji, dwóch, jakże odmiennych, części Starego Kontynentu.
W Moście na Drinie głos należy do narratora-kronikarza, który relacjonuje ko-
leje dziejów wyszegradzkiej kasaby. Czasem tylko bliżej przygląda się ciekawszym,
z jakiegoś powodu wyróżniającym się jednostkom. Do takich bohaterów, przypisa-
nych do dwóch odrębnych światów: kolonizowanego i kolonizującego, należą bez
wątpienia Alihodża i Lotika.
Para bohaterów żyjących w burzliwych czasach okupacji austro-węgierskiej
jest ze sobą zestawiona na zasadzie kontrastu. Alihodża to rodowity wyszegradzia-
nin, konserwatywny, przywiązany do tradycyjnych wartości muzułmanin, fatalista,
który z głęboką niechęcią i nieufnością przyjmuje wszelkie zmiany polityczne, go-
spodarcze i społeczne, naruszające podwaliny jego dotychczasowego świata, burzą-
ce jego poczucie bezpieczeństwa. Bohaterowi obca jest mentalność Austriaków, ich
bezustanny pośpiech, skłonność do ciągłego poprawiania i zmieniania otoczenia.
Momentem przełomowym jest zaminowywanie mostu przez Austriaków – mostu,
który dla Alihodży był ucieleśnieniem piękna, trwałości, niezmienności, mostu, który
– wedle jego przekonań – miał w sobie boski pierwiastek. „Obcy”, którzy wtargnęli do
jego bezpiecznego świata, niszczą go bezpowrotnie, a Alihodża – opuszcza go, zanim
dokona się ostateczna destrukcja.
Lotika reprezentuje świat kolonizatorów, którzy zdecydowanie wkroczyli

w bośniacką patriarchalną rzeczywistość z postanowieniem jej zeuropeizowania.
Żydówka, która przybyła do Bośni z falą galicyjskich emigrantów po 1878 roku,
ucieleśnia wszystkie cechy, których brak Alihodży: jest przedsiębiorcza, energiczna,
otwarta, skłonna do podejmowania ryzyka, altruistyczna. Lotika jest jedną z ciekaw-
szych postaci kobiecych Andricia, można powiedzieć „obcą” niejako podwójnie: z
uwagi na to, że jest reprezentantką Zachodu i ze względu na płeć. Kobieta interesu z
krwi i kości stanowiła w wyszegradzkiej kasabie ewenement, aczkolwiek trzeba przy-
znać, że budziła powszechny szacunek. Niestety i ją – podobnie jak Alihodżę – zła-
mało nieszczęście nadchodzącej wojny.
Konsulowie ich cesarskich mości to powieść, której akcja rozgrywa się w czasach
napoleońskich. Ukazuje ona daleką turecką prowincję z perspektywy zachodnioeu-
ropejskich konsulów przybywających do Trawnika, ówczesnej stolicy Bośni. Zarówno
Francuz, jak i Austriak traktują swój pobyt na bośniackiej ziemi w kategoriach do-
tkliwej kary za (nie)popełnione winy. Tak Daville, jak i von Mitterer, przybywszy do
opanowanej przez Turków przed kilku wiekami Bośni, ponownie dokonują jej kolo-
nizacji – tym razem: mentalnej. Już wjazd francuskiego konsula do miasteczka sta-
nowi manifestację wyższości dumnego Europejczyka nad „Turkami”, którzy z kolei
kilkuletni pobyt „obcych” z Zachodu traktują jako mało znaczący epizod. Punkt wi-
dzenia cudzoziemców z góry spoglądających na niecywilizowany według nich na-
ród dostarcza oczywiście sporej wiedzy nie tylko na temat Bośniaków, ale w równym
stopniu – może nawet w większym? – nadaje solidne podstawy do skonstruowania
portretów reprezentantów Zachodu. Zamknięta kompozycja powieści znakomicie
oddaje stosunek miejscowych do przybyszy: w Prologu Hamdi-bej Teskeredżić, lokal-
ny autorytet, mówi: „My tu jesteśmy u siebie na swoim, a każdy – ktokolwiek przyj-
dzie – będzie obcy na cudzym i słabe ma widoki, by długo popasał” (Andrić 1977:
27), w Epilogu, po siedmiu latach pobytu konsulów w Trawniku i przed ich rychłym
wyjazdem, ten sam Hamdi-bej konstatuje: „Ot, i to było, i to przeszło… (…) I wszyst-
ko znów będzie, jak zawsze z woli Bożej bywało” (Andrić 1977: 577-578). Poczucie
obcości, inności konsulów, podszyty nieufnością i głęboką niechęcią stosunek do
Europy – to najbardziej charakterystyczne cechy tubylców, którym dają wyraz na
przykład przytoczonych komentarzach.
O ile w powieści dominuje perspektywa konsulów, ukazany jest ich ogląd
Bośni postrzeganej jako skrajnie nieprzyjazna (poczynając od klimatu poprzez in-
frastrukturę i ogólne „zacofanie” aż po zamkniętych w sobie, wręcz ksenofobicz-
nych Bośniaków), o tyle trawniczanie nie zostają zupełnie pozbawieni prawa głosu.
Ich opinia spina całą opowieść klamrą. Z komentarzy Hamdi-beja przebija świado-
mość, że typową cechą bośniackiej rzeczywistości jest „niezmienność nietrwałości”
(Dąbrowska-Partyka 2004: 53) – takie przekonanie stale towarzyszy miejscowym be-

jom. Stąd Bośnia jest u Andricia wykreowana jako przestrzeń inercji i bezwładnego
trwania, wynikającego z lęku i zagubienia w historii (Dąbrowska-Partyka2004: 79).
Ciekawą wizję kraju skolonizowanego przez Imperium Osmańskie przedstawił
w swoich dwóch najlepszych powieściach Meša Selimović. XVII-wieczna w Twierdzy
i XVIII-wieczna w Derwiszu i śmierci Bośnia oglądana jest z perspektywy jednostek
do tego świata należących, choć w różnym stopniu się z nim utożsamiających.
Achmed Nurudin, dostojnik religijny z Derwisza i śmierci to reprezentant wła-
dzy tureckiej, który wskutek zaistniałych okoliczności, uświadomiwszy sobie sto-
sowane przezeń przemoc i kłamstwo, staje się buntownikiem, a potem – urzędni-
kiem państwowym (kadim), który sam takimi środkami zaczyna się posługiwać.
Przemiana bohatera wiąże się z kryzysem jego wiary i prowadzi do ruiny dotych-
czasowej hierarchii wartości. Walkę przegrywa na wszystkich frontach. Można by
powiedzieć, że z kolonizatora staje się kolonizowanym, z łowcy – zwierzyną łowną.
Obraz Bośni w powieści jest konstruowany nie tylko w oparciu o obserwa-
cje Nurudina (monolog wewnętrzny). Przytacza on w swojej opowieści rozmowy
z Hasanem, człowiekiem, który jednocześnie należy i nie należy do bośniackiej rze-
czywistości. W swoich refleksjach przyjaciel Nurudina akcentuje odwieczny tragizm
sytuacji Bośni: „Džemail [nieszczęśnik, który okaleczył się w chwili pijackiego szału,
wskutek czego pozostała mu niezwykła siła w rękach, nogi jednak miał bezwładne i
był skazany na wózek inwalidzki] to nasz obraz prawdziwie bośniacki (…). Olbrzym
na kikutach. Kat samego siebie. Obfitość bez kierunku i sensu. (…) Z nikogo historia
nie zakpiła tak jak z nas” (Selimović 1977: 370). Hasan, często opuszczający rodzinne
strony i udający się w podróże pozwalające mu nabrać dystansu do ojczyzny i roda-
ków, łączy w sobie cechy „swojego” i „obcego” zarazem. Jest – można powiedzieć –
życzliwym krytykiem swoich rodaków. Jego przyjaciel, Dubrowniczanin, przybysz z
Zachodu, reprezentuje natomiast typowego „obcego”, który ośmiela się krytykować
lokalną władzę (w liście do „swoich” pisze o nieuczciwości rządzących, panującej ko-
rupcji, wszechobecności szpiegów). Gdy list został przechwycony przez szpiegów, na-
tychmiast wydano nakaz aresztowania nieprawomyślnego gościa. Ponieważ Hasan
– człowiek odważny i nade wszystko ceniący wolność – pomógł mu zorganizować
ucieczkę, sam poniósł konsekwencje wspomagania „wroga państwa”. Turecka władza,
podobnie jak u Andricia, pokazana jest jako kolonizator uciekający się do przemocy
fizycznej, do likwidacji niepożądanych jednostek.
Ahmet Šabo z Twierdzy, uczestnik wojny chocimskiej, to bohater naznaczony
wątpliwościami natury moralnej, będącymi efektem traumy wojennej. Mimo że nale-
ży do bośniackiej rzeczywistości, towarzyszy mu poczucie obcości, odmienności wy-
nikającej z pragnienia zachowania własnych zasad moralnych w świecie splamionym
zbrodnią i krwią. Choć w Twierdzy nie został zastosowany chętnie wykorzystywany

przez pisarzy bośniackich chwyt konstruowania portretu własnego poprzez konfron-
tację z przybyszem z zewnątrz, to jedna z ciekawszych postaci w powieści, Šehaga
Sočo, wyjeżdża poza granice kraju, do Wenecji, by tam, wśród obcych, uświadomić
sobie siłę swej – niełatwej i wcale nie oczywistej – miłości do Bośni. Bohater ten jest
człowiekiem boleśnie doświadczonym przez życie, jest też patriotą, którego uczucia
do ojczyzny są pełne sprzeczności. Šehaga Sočo jest wyraźnie bliski Hasanowi – upo-
dabnia ich do siebie krytycyzm w stosunku do rodaków, ale też – potrzeba dystan-
sowania się do Bośni.
Świat przedstawiony w powieściach Selimovicia jest zdominowany przez lud-
ność miejscową, cudzoziemcy pojawiają się tutaj rzadko, a jeśli już są – budzą nieuf-
ność i podejrzenia. Tubylcy żyją w pewnej izolacji od świata zewnętrznego, rzadko
się zdarza, by ktoś wyjeżdżał poza Bośnię. Ci, którym się to od czasu do czasu udaje,
zyskują nie tylko wiedzę o świecie, ale i – co wcale nie mniej cenne – zaczynają lepiej
rozumieć i bardziej kochać własną ojczyznę.
Literackie obrazy Bośni w nowej rzeczywistości, po rozpadzie Jugosławii, wyda-
ją się być nie mniej ciekawe niż te historyczne. Chciałabym zwrócić uwagę na kilka
utworów, w których autorefleksja jest szczególnie silnie zaznaczona.
Dwa teksty eseistyczne pisane podczas wojny w Bośni: Sarajewska sevdalinka
Dževada Karahasana (Karahasan 1995) i Krótki raport z długo obleganego miasta
Drago Jančara (Jančar 1999) dotyczą tego samego tematu: oblężenia Sarajewa. W obu
dominuje poczucie opuszczenia i oskarżycielski ton wobec Europy, która nie dostrze-
ga dramatu mieszkańców Bośni.
Karahasan Bośniaków, z którymi naturalnie się utożsamia, nazywa „europejski-
mi Indianami” żyjącymi w rezerwacie (Karahasan 1995: 104). To określenie nie po-
zostawia cienia wątpliwości w kwestii jego postkolonialnej świadomości. Poczucie
krzywdy, marginalizowanie interesów Bośni przez europejskie mocarstwa jest w
książce zasadniczą myślą. Bośniacki pisarz, z właściwą sobie bezkompromisowością,
obnaża obłudę zachodnioeuropejskiej cywilizacji, kiedy na przykład pisze: „Z Europy,
w której pięćdziesiąta rocznica wyzwolenia obozu w Oświęcimiu będzie obchodzona
w sposób tak spektakularny, w której znane przysięgi i apele dotyczące obozów zo-
staną powtórzone z taką zrutynizowaną rutyną, że aż nikt ich naprawdę nie będzie
słyszał i nikt nie zauważy, iż w obecnej sytuacji Sarajewa powtarza się osobliwie dużo
strukturalnych i treściowych cech Oświęcimia” (Karahasan 1995: 108).
W eseju słoweńskiego pisarza Drago Jančara konstatacja dotycząca kultury za-
chodnioeuropejskiej sformułowana jest przy pomocy uobecniającej się już w pierw-
szym zdaniu ironii: „Czytelnicy, a wraz z nimi redaktorzy i wydawcy z Zachodu mają
powyżej uszu ponurych scen z komunistycznych łagrów i psychuszek. (…) Teraz czy-
telnik z Zachodu lubi literaturę na temat: jak przeżyliśmy bez nylonowych pończoch,
a mimo to z uśmiechem na ustach” (Jančar: 1999: 103). Już na początku zostaje zatem
wykreowany „czytelnik z Zachodu”, którego charakteryzuje przede wszystkim brak
wrażliwości na cierpienie innych, wynikający z przesytu, ze swoistego nadmiaru in-
formacji, który – paradoksalnie – miast budzić sumienia, usypia je. Dalej czytamy:
„Sarajewo (…) jest czarną dziurą tego kontynentu, od której odwraca się oczy, na któ-
rej widok wyłącza się telewizor i odkłada się książkę. (…) O Sarajewie wszystko już
napisano, wszytko powiedziano, wszystko obfotografowano i sfilmowano. I wszyst-
ko toczy się dalej, już tysięczny dzień. (…) Mimo wszystkich kamer i stacji telewi-
zyjnych świat jeszcze nigdy nie był tak ślepy i głuchy jak dzisiaj” (Jančar 1999: 107).
Nawiązaniem do znanego wiersza polskiego poety pisarz wzmacnia głęboko humani-
styczne przesłanie tego poruszającego tekstu. Maria Dąbrowska-Partyka wskazuje tak-
że na możliwy związek omawianego eseju z Herbertowskim Przesłaniem Pana Cogito,
przede wszystkim z jego puentą: „Bądź wierny Idź” (Dąbrowska-Partyka 2003: 197).
Typowo postkolonialna, zabarwiona pełną goryczy ironią świadomość uobec-
nia się w powieści, która niemal automatycznie przychodzi na myśl w związku z wy-
żej omawianym utworem Andricia. To Sahib. Impresje z depresji Nenada Veličkovicia
(Veličković 2007) wyraźnie korespondujący z powieścią Konsulowie ich cesarskich
mości. I tutaj autor skonfrontował Bośnię (tym razem na początku XXI wieku, w no-
wej, po rozpadzie Jugosławii i utworzeniu państwa bośniackiego, sytuacji politycz-
nej) z Europą Zachodnią, a głosu udzielił przedstawicielowi „cywilizowanego” świata,
Anglikowi, który w sposób nader śmiały nie tylko z wyższością opisuje w listach do
przyjaciela „zacofaną” bośniacką rzeczywistość, ale również – mimochodem – de-
maskuje, jakże pozorną, szlachetność i wyższość moralną świata, z którego przybył:
„Nieustannie się dziwię, widząc, że miejscowi uważają nas za równych sobie. Minie
jeszcze dużo czasu zanim do nich dotrze, że nie trzeba być czarnym, żeby być nie-
wolnikiem” (Veličković 2007: 103).
Anglik, tytułowy Sahib (tur.: pan, władca), jako powieściowy narrator narzuca
swoją wizję bośniackiej rzeczywistości, czym dokonuje niejako powtórnej, symbolicz-
nej kolonizacji tego świata (Koch 2009: 87). Wynika to z zastosowanej konwencji no-
woczesnej powieści epistolarnej (opartej na e-mailach). Przemoc zachodniego dyskur-
su narzucającego zasady oglądu świata nie pozostawia żadnych wątpliwości. Inaczej
niż u Andricia nie mamy tutaj – choćby szczątkowego – komentarza miejscowych.
Także Saša Stanišić w swojej debiutanckiej powieści Jak żołnierz gramofon re-
perował (Stanišić 2008) odniósł się do sytuacji w Bośni z perspektywy europejskiej.
Specyficzne położenie młodego pisarza (ur. 1978), który opuścił kraj po wybuchu
wojny domowej jako czternastoletni chłopiec umożliwiło mu spojrzenie na ojczy-
znę z dystansem. Warto podkreślić, że książka została napisana po niemiecku i wy-
dana w Niemczech, następnie zaś przetłumaczona na ponad dwadzieścia języków.

Ponadto wyróżniono ją prestiżowymi niemieckimi nagrodami literackimi (np. na-
groda Adalberta von Chamisso w 2008 roku). Młodego autora można by nazwać,
posiłkując się terminem wprowadzonym przez Wojciecha Wyskiela, przeszczepień-
cem (Wyskiel 1985: 11), emigrantem, który debiutuje i publikuje swoje dokonania
literackie w obrębie innej kultury niż jego rodzima.
Bohater powieści, będący alter ego Stanišicia, Aleksandar Krsmanović, pocho-
dził z mieszanej, muzułmańsko-serbskiej rodziny, a jego dzieciństwo upłynęło w
Wyszegradzie2, wówczas w granicach Jugosławii. Zdobycie miasta przez Serbów,
eskalacja działań wojennych, narastające poczucie zagrożenia przez członków spo-
łeczności muzułmańskiej i rodziny niejednolite pod względem etnicznym i w efek-
cie – emigracja rodziny Krsmanoviciów to kluczowe momenty w biografii bohatera-
-narratora. Aleksandar jest mocno związany ze swoją małą ojczyzną. Opowieść pro-
wadzona z punktu widzenia dziecka nasycona jest silnymi emocjami, skierowanymi
nie tylko w stronę najbliższych członków rodziny (ukochany dziadek Slavko!), ale i
miejsc, pewnych elementów krajobrazu – na przykład Drina, o której wcześniej pięk-
nie pisał już i Isak Samokovlija, i Ivo Andrić, pod piórem Stanišicia ponownie staje
się niejako żywym, obdarzonym uczuciami stworzeniem.
Po wyjeździe do Niemiec Aleksandar nie zrywa emocjonalnej więzi z Bośnią
– snuje wspomnienia z dzieciństwa, przypadającego na zmierzch Jugosławii, z tru-
dem aklimatyzuje się w nowym, obcym środowisku. Jako dorosły już człowiek, po
dziesięciu latach od zakończenia wojny, Aleksandar postanowił wrócić do Bośni, by
skonfrontować swe wspomnienia ze stanem faktycznym. Do podjęcia decyzji o wy-
jeździe przyczyniły się w znacznym stopniu motywacje osobiste, bo bohater poszuki-
wał niejakiej Asiji – dziewczynki (teraz już – młodej kobiety), która w czasie działań
wojennych ukryła się w piwnicy domu Krsmanoviciów. Po kilku dniach dzieci się
rozstały, a ich drogi na zawsze (?) się rozeszły. Ta wyprawa do kraju lat dziecinnych
była aktem odwagi bohatera, który teraz był już Innym, obcym, co podczas spotka-
nia boleśnie uświadomił mu niegdysiejszy przyjaciel: „Rozejrzyj się dokoła, Aleks!
Rozejrzyj się, proszę, dokoła! Czy znasz tu kogoś? Przecież ty nie znasz nawet mnie!
Jesteś obcy, Aleksandar! (…) Ciesz się!” (Stanišić 2008: 304). Konfrontacja z powojen-
ną Bośnią prowadzi więc do gorzkiej świadomości wyobcowania, bycia „nie u siebie”.
Sam Stanišić zresztą także zdecydowanie podkreśla, że w Bośni czuje się jak badacz
2 Wyszegrad został wprowadzony na karty literatury przez Ivo Andricia; książka Stanišicia w pewien
sposób kontynuuje literacką „karierę” miasteczka. Warto podkreślić, że w bośniackim piśmiennictwie
związanym tematycznie z wojną 1992-1995 zdecydowanie dominuje Sarajewo. Zdobycie Wyszegradu
przez Serbów ukazane przez Stanišicia z perspektywy narratora dziecięcego także i z tego powodu za-
sługuje na uwagę.
lub turysta, jego dom znajduje się bowiem w Lipsku. Pisze po niemiecku, bo jego
znajomość „naszego” języka jest niewystarczająca na potrzeby tworzenia literatury.
Wybrane przykłady literackie – zarówno te prezentujące Bośnię historycz-
ną (utwory Andricia i Selimovicia), jak i te odnoszące się do okresu po rozpadzie
Jugosławii (teksty Karahasana, Jančara, Veličkovicia, Stanišicia) – ilustrują stałą
obecność refleksji na temat miejsca Bośniaków w przestrzeni bałkańskiej i europej-
skiej. Portrety własne są często konstruowane poprzez konfrontację z Innym, cu-
dzoziemcem, który, mając poczucie cywilizacyjnej przewagi, mentalnie kolonizuje
przestrzeń bośniacką poprzez powielanie funkcjonujących stereotypowych wyobra-
żeń (Konsulowie ich cesarskich mości, Sahib). Przybysz z Zachodu może także – po-
przez wprowadzenie nowych dla tubylców wartości czy zachowań (odwaga posiada-
nia własnych poglądów politycznych przez Dubrowniczanina w Derwiszu i śmierci,
przedsiębiorczość i samodzielność Lotiki w Moście na Drinie) – portretować lokal-
ną rzeczywistość. Wreszcie ogląd Bośni bywa prowadzony przez postacie stamtąd
się wywodzące, które jednak co jakiś czas opuszczają swój kraj, by podczas podróży
nabrać do niego dystansu i móc w swoim krytycyzmie wobec ojczyzny znaleźć tak-
że wartości dodatnie (bohaterowie Selimovicia – Hasan, Šehaga Sočo), bądź też – jak
u Stanišicia – emigrują z Bośni na stałe i w pewnym momencie życia próbują skon-
frontować własne wspomnienia ze stanem faktycznym.
LITERATURA:
Konsulowie ich cesarskich mości. Przeł. H. Kalita, Łódź, 1977.

Andrić, Ivo. Most na Drinie. Przeł. H. Kalita. Warszawa, 1985.
Berić, Gojko. „Druga śmierć Iva Andricia”. Gazeta Wyborcza (Warszawa) 4-5.12.1999.
Dąbrowska-Partyka, Maria. Literatura pogranicza, pogranicza literatury. Kraków, 2004.
Dąbrowska-Partyka, Maria. Świadectwa i mistyfikacje. Przed i po Jugosławii. Kraków,
2003.
Jančar, Drago. Eseje. Przeł. J. Pomorska. Wyboru dokonał K. Czyżewski. Sejny, 1999.
Jezernik, Božidar. Dzika Europa. Bałkany w oczach zachodnich podróżników. Przekład P.
Oczko. Kraków, 2007.
Kaplan, Robert D. Bałkańskie upiory. Podróż przez historię. Przeł. J. Ruszkowski. Wołowiec,
2010.
Kapuściński, Ryszard. Spotkanie z Innym jako wyzwanie XXI wieku. Wykład wygłoszony
1 października 2004 roku z okazji przyznania tytułu doktora honoris causa
Uniwersytetu Jagiellońskiego. Kraków, 2004.
Karahasan, Dževad. Sarajewska sevdalinka. Przeł. D. Ćirlić-Straszyńska, J. Pomorska.

Sejny, 1995.
Koch, Magdalena. „My” i „Oni”, „Swój” i „Obcy”. Bałkany XX wieku z perspektywy kolo-
nialnej i postkolonialnej. Porównania (Poznań), nr 6, 2009.
Selimović, Meša. Twierdza. Przeł. M. Krukowska. Warszawa, 1976.
Selimović, Meša. Derwisz i śmierć. Przeł. H. Kalita. Warszawa, 1977.
Stanišić, Saša. Jak żołnierz gramofon reperował. Przeł. A. Roseau. Wołowiec, 2008.
Thompson, Eva M. Trubadurzy imperium. Literatura rosyjska i imperializm. Przeł. A.
Sierszulska. Kraków, 2000.
Todorova, Maria. Bałkany wyobrażone. Przeł. P. Szymor i M. Budzińska. Wołowiec, 2008.
Veličković, Nenad. Sahib. Impresje z depresji. Przeł. D. J. Ćirlić. Wołowiec, 2007.
Wyskiel, Wojciech. Wprowadzenie do tematu: literatura i emigracja. Praca zbiorowa pod
red. T. Bujnickiego i W. Wyskiela. Wrocław, 1985.
Anna Modelska-Kwaśniowska
LITERARY IMAGES OF BOSNIA IN POSTCOLONIAL

THEORY PERSPECTIVE
Summary: Balkan Peninsula has been mentally colonized by Western Europe for ages.
It was described by some scientist for example Božidar Jezernik, Ewa M. Thompson and
Maria Todorova. Todorova in her famous book Imagining the Balkans introduced new word
“balcanism” when she was writing about this occurrence. One of the most representative
part of Balkan is Bosnia and that is why theme of the paper is its picture in literature. It
was read from (post)colonial point of view. The paper is focused on few prose works by fa-
mous Balkan writers (mostly from Bosnia): Ivo Andrić, Meša Selimović, Dževad Karahasan,
Drago Jančar, Nenad Veličković and Saša Stanišić. One of the main problems is the idea of
Bosnia and its place in European area and the Balkans. Bosnian portraits are very often based
on “we” and “the Others” opposition and are drawn from the Western colonial perspective.
Bosnian typical hero is a foreigner who has strong feeling of superiority. He is mentally col-
onizing Bosnian area. At the same time Bosnian heros of these texts are sure that they are
“the Others” of Europe.
Keywords: (post)colonialism, mental colonization of Bosnia, talking about themselves
through confrontation with “the Other”

Vol. 2, No. 1 (2011): 177-203. 177
UDC 327.7/.8(497.1:456.31)
Dr Branislav Radeljić1
University of East London
Department of Politics
United Kingdom
BLESSING THE COLLAPSE OF YUGOSLAVIA:

THE VATICAN’S ROLE IN EC POLICYMAKING
Abstract: This article elaborates on the religious aspect of the Yugoslav state crisis and,
more importantly, the relevance of the Vatican for European Community policy-making.
Although it had never seemed possible to forget some of problematic periods characteriz-
ing the relations between the Vatican and Yugoslavia, it initially condemned the violence and
called for a peaceful solution for the Yugoslav crisis. However, with the advancement of the
war, the Vatican strengthened its position and commenced favouring the recognition of in-
dependence of the Catholic republics of Slovenia and Croatia.
Keywords: Yugoslav crisis, Vatican, European Community
INTRODUCTION
The twentieth century history of the Balkans saw religion and politics often ac-
companying each other: from the Balkan Wars to the two World Wars and the wars
of the Yugoslav succession, at some point during these conflicts, but even in interwar
periods, the question of religious denomination appeared as an important compo-
nent characterizing further developments within the Yugoslav society.2 However, aca-
1 B.Radeljic@uel.ac.uk
2 This understanding is properly acknowledged in a remarkable volume of Stella Alexander whose
detailed contribution covered relations between the Catholic and Orthodox churches within and with
the Yugoslav state from 1945 to 1974 (Stella Alexander, Church and State in Yugoslavia since 1945,
Cambridge, 1979). To continue with the debate about the Churches as well as church-state relations,
some other scholars have primarily focused on the comportment of the Churches and the Yugoslav
state from the early 1970s to the moment of its disintegration. See, for example, Larry A. Dunn, ‘The roles
of religion in conflicts in the former Yugoslavia’, Religion in Eastern Europe, Vol.16, No.1 (1996), pp.13-
27; Paul Mojzes, Yugoslavian Inferno: Ethnoreligious Warfare in the Balkans (New York, 1994); Vjekoslav
178 | Branislav Radeljić
demic scholarship has paid almost no attention to the linkage between the religious
outlook of the Yugoslav crisis and EuropeanCommunity decision-making.
In his analysis of the impact of religion on politics, Jonathan Fox distinguishes
between three different forms it takes:
First, foreign policies are influenced by the religious views and beliefs of
policymakers and their constituents. Second, religion is a source of legitimacy
for both supporting and criticizing government behaviour locally and interna-
tionally. Third, many local religious issues and phenomena, including religious
conflicts, spread across borders or otherwise become international issues.3
If applied to the Yugoslav crisis, although all three aspects were present, I argue
that the first modus operandi was the most obvious at European Community level,
whereas the other two primarily characterized domestic policies of the conflicting
parties. In regard to those, Warren Zimmermann has a valid point when writing that
‘[t]he major proponents of destructive nationalism weren’t driven by religious faith.
Franjo Tudjman had been a communist most of his life; he converted to Catholicism
when he turned to national activities. Milošević, a lifelong communist, never, as far
as I know, entered a Serbian Orthodox church, except for blatant political activities’.4
Abroad, official and public reactions criticized the outbreak of violence. At the
same time, religious difference between the conflicting parties was not ignored. One
scholar pointed out that religious aspects shape our perception about the other – a
perception which particularly gains its full relevance when bad things happen.5 In
Yugoslavia, while, on the one hand, the Serbs counted on moral support from the
Greek and Russian Orthodox Churches, on the other hand, the Slovenes and Croats
sought backing from the Catholic Church. With regard to the Vatican, although it
had never been able to forget some of problematic periods characterizing the rela-
tions with the SFRY, it initially condemned the violence and called for a peaceful so-
lution for the Yugoslav crisis, but without saying what the solution should exactly be.
Perica, Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States (Oxford, 2002); Sabrina P. Ramet, Balkan
Babel: The Disintegration of Yugoslavia from the Death of Tito to the Fall of Milošević (Boulder, CO, 2002);
Pedro Ramet, ‘Factionalism in Church-State interaction: the Croatian Catholic Church in the 1980s’, Slavic
Review, Vol.44, No.2 (1985), pp.298-315; Pedro Ramet, ‘Catholicism and politics in socialist Yugoslavia’,
Religion in Communist Lands, Vol. 10, No. 3 (1982), pp. 256-274.
3 Fox, Jonathan, ‘Religion as an overlooked element of international relations’, International Studies
Review, Vol. 3, No. 3 (2001), p. 59.
4 Zimmermann, Warren, Origins of a Catastrophe: Yugoslavia and Its Destroyers (New York, NY, 1996), p.
210.
5 See Clifford Geertz, The Interpretation of Culture (New York, NY, 1973).
Blessing the Collapse of Yugoslavia: the Vatican’s Role in EC Policy-Making | 179
However, with the advancement of the war, the Vatican strengthened its position and
commenced favouring independence for Slovenia and Croatia.
This chapter will examine the religious aspect of the Yugoslav state crisis and,
more importantly, the relevance of the Catholic Church for European Community
policy-making. In his account, Fox noted that ‘[m]any policy-makers are religious
and it is likely that their religious beliefs influence their actions. Whether they truly
believe or not, they often find it useful to draw upon religion to justify their actions,
which indicates that religion is as source of legitimacy on the international stage’.6
I adopt this point of view and accordingly argue that as soon as the parties com-
menced fighting each other, both Orthodox and Catholic churches adopted clear po-
sitions that resulted in supporting one side or the other. In this rather religious battle,
the Catholic republics of Slovenia and Croatia gained remarkable support from the
Vatican which further influenced European Community officials to recognize the
two republics as independent states.
BETWEEN THE YUGOSLAV LEADERSHIP AND THE VATICAN
In post-war Yugoslavia, the Communist Party’s objections towards the Catholic

Church were twofold: on the one hand, the atheist ideology underlying Communism
tended to reject any religion and even promoted anti-religious policies while, on the
other, and perhaps more importantly, the Catholic Church was seen as having close
associations with the Croatian Ustasha regime appointed by Nazi Germany in April
1941 and which was responsible for condemnation of all Serbs, Jews and Roma in
the Independent State of Croatia. Understandably, the post-war Yugoslav authori-
ties decided to minimize the voice of the Catholic Church by placing it under direct
governmental control. It resulted that some leading clergy figures were tried and
jailed, church property confiscated, religious education removed from the curricula,
religious press classified as illegal etc.7 This rather intolerant approach towards the
Catholic clergy culminated with the conviction of Alojzije Stepinac, Archbishop of
Zagreb and direct collaborator of the Ustasha regime, to sixteen years’ hard labour in
1946. The Communist Party insisted that the Catholic Church represented a threat to
the stability of the Yugoslav state. As the public prosecutor imagined, the trial against
6 Fox: ‘Religion as an Overlooked Element’, p. 72.

7 Ramet, Pedro, ‘Catholicism and politics in socialist Yugoslavia’, p. 257; Alexander, Stella, Church and
State in Yugoslavia since 1945, pp. 57-61, 115.
Stepinac served ‘to unmask before the world a plot by the Western imperialist pow-
ers against the new Yugoslavia’ and reveal the existence of ‘a concerted conspiracy’.8
The Yugoslav authorities continued with their anti-religious policies. The new
approach consisted of the establishment of priests’ associations aimed at control-
ling the lower Catholic clergy and, therefore, undermining the unity of the Catholic
Churches across Yugoslavia, in general – a policy that in the view of both Catholic
bishops and the Vatican went directly against them. Moreover, the Communists pro-
ceeded with even stronger measures, which implied prohibition of catechism in all
public schools and closing down of religious faculties in Zagreb and Ljubljana.9 At
this point, the West did not fully object to Yugoslav policies. As Miroslav Akmadža
correctly pointed out, this was the case mostly because of the country’s reputation
among the Western powers due to its worsening relationship with the Soviet Union.10
However, when the 1952 Vatican-sponsored Bishops’ Conference prohibited priests’
associations and banned priests from joining them, the Communists accused the
Vatican of interfering in domestic affairs. To make the situation even more drastic,
the Vatican promoted Stepinac to Cardinal.11 This newly established atmosphere pro-
vided space for the culmination of enmity between the Yugoslav government and the
Vatican resulting in the complete breakup of diplomatic relations between the two.
Various sources offer an insight into Vatican’s sympathy for the Croatian Catholic
clergy in the late 1950s. For example, in a telegram dated 24 June 1959, Pope John
XXIII sent a letter confirming the Vatican’s support for the work of Stepinac:
Due to painful circumstances, you were, unfortunately, compelled to leave
your regular activities and spend days in solitude, separated from the Christian
people whom Your love and guidance have been entrusted with. Be brave: you
are not undergoing this because of your guilt but because of your humbleness
… In order for your merits, which You have acquired through your work and
endurance, to be known to everyone, the predecessor of Holy Father Pius XII
wanted to honor you with the rank of cardinal.12
Soon after, on 15 November, the Pope addressed Stepinac again: ‘We deeply re-
gret that you could not come to Rome, our dear son, at the time when we were raised
8 Ibid., p. 117.
9 Akmadža, Miroslav, ‘Uzroci prekida diplomatskih odnosa izmedju Vatikana i Jugoslavije 1952. godine’,
Croatica Christiana, Vol.XXVII (2003), p. 194.
10 Ibid., p. 200.
11 Ibid., p. 197.
12 Quoted in Milan Bulajić, The Role of the Vatican in the Break-up of the Yugoslav State (Belgrade, 1993),
p. 169.
to the seat of St. Peter, so that we send you a special apostolic blessing as a guarantee
of heavenly comfort’.13
Later, following the death of Stepinac, the Yugoslav government seemed more
open to cooperating with the clergy and, indeed, the 1962 Vatican Council served to
bring the opponents together. As Stella Alexander put it, ‘the Vatican was now con-
vinced that Yugoslavia was genuinely detached from the Soviet bloc’.14 Thus, this as-
pect suggests that Tito’s politics of religion was conditioned by both international and
domestic factors. The Protocol of Discussions between the Representatives of the Social
Federal Republic of Yugoslavia and the Representatives of the Holy See guaranteed reli-
gious freedom to the Catholic clergy. Although being a document that touched upon
many serious issues, its main relevance was that it inaugurated a new relationship
between the Yugoslav authorities and the Catholic Church.15
Diplomatic relations reflect relations between sovereign states and, therefore,
the re-established relations should have implied relations between Yugoslavia and
the Vatican, rather than relations between Yugoslav Marxists and Yugoslav Catholics
or the Catholic Church in general – a connection often depending on circumstances,
given the Vatican’s nature. In fact, the re-established relations between the Yugoslav
federation and the Vatican did not significantly improve the relations among the dif-
ferently positioned ideologies in Yugoslavia. Although the Protocol provided bish-
ops with greater freedom in relation to elections of clergy members, education and
church property, in reality this was not the case. For example, the Vatican claimed that
the Communist leadership was not capable of understanding the meaning of free
elections of bishops and thus would be ready to interfere whenever suitable.16 In ad-
dition, many schools continued to portray Stepinac as a criminal, rather than a cardi-
nal.17 Thus, while Stepinac was celebrated across regions dominated by Catholicism,
his work was condemned in less Catholic ones. More importantly, a growing inter-
est in religion in Slovenia and Croatia represented an alternative to the Yugoslav
regime.18 The character of such an alternative was not shaped to become an ag-
13 Ibid., p. 210.
14 Alexander, Church and State, p. 245.
15
Ibid., p. 247.
16
‘Ostkontakte des Vatikans’, Die Zeit, 17 June 1966.
17 Della Rocca, Roberto M., ‘La vita cristiana nella Jugoslavia communista’, in Luciano Vaccaro (ed), Storia
religiosa di Croazia e Slovenia (Gazzada, 2008), p. 458. In addition, the author noted greater participation
in the seminaries in Slovenia and Croatia towards the end of the 1960s – an argument which shows that
Yugoslav ideology allowed clergy recruitment (Ibid, p. 460).
18See, for example, ‘Katoliška cerkev in oblast’, in Viri o demokratizaciji in osamosvojitvi Slovenije (I del:
Opozicija in oblast), pp. 146-147.
gressive resistance, but rather to offer a shelter to citizens who thought differently.
Accordingly, various articles and books promoted the work of the Catholic clergy.19
The following decade confirmed that the relations in question were still far from
being stable. In his analysis, Ivo Banac described this period as follows: ‘The tense
early 1970s can only be understood as a conflict over the future of Yugoslavia. The
centralist and unitarist bloc held that the distinctions between the nationalities were
being blurred and that Yugoslavia could be homogenized on the traditions – real or
invented – of forceful Yugoslavism’.20 Interestingly, the concept of Yugoslavism still
represents a serious matter of discussion. In fact, many misunderstandings surround-
ing this concept are due to the time framework in which it was used, thus whether it
existed for the sake of a common identity, desired by the peoples, or for political rea-
sons, pushed forward by the Yugoslav authorities. Admittedly, the period 1961-1981
saw general increase in self-identification as a Yugoslav.21 In regard to the European
Community, while negotiating agreements with the SFRY and being aware of the
economic disparities, it often talked about the Yugoslavs as people who shared a com-
mon identity. Thus, for the Europeans as well as for the Yugoslav authorities who were
looking forward to economic assistance, Yugoslavism existed. However, at home, the
constituent peoples of the SFRY often perceived the idea of Yugoslavism as an arti-
ficially encouraged identity.
In Croatia, contrary to Slovenia which was untouched by the antagonism charac-
terizing relations between Zagreb and Belgrade,22 the Catholic Church gained proper
relevance after the Croatian Spring in 1971 which left the defenders of the Croatian
national interests almost powerless. Indeed, during the Twenty-First Session of the
LCY Central Committee, Tito accused the leadership of the League of Communists
of Croatia of supporting Croatian nationalism and favouring Croatian sovereignty
over Yugoslavia’s overarching sovereignty. As one scholar put it, the Croatian Spring
‘gave rise in the republic to a wide sense of disillusionment with Yugoslavia and
a gaining conviction that democratic change and sovereign statehood could only
19 Šagi-Bunić, Tomislav, ‘Ekumenizam bez romantike’, Glas Koncila, No. 7, 1967; ‘Kršćanstvo i nacionali-
zam’, Glas Koncila, No. 12, 1969, pp. 3-4; ‘Katolička Crkva i ekumenizam’, Vjerske zajednice u Jugoslaviji
(Zagreb, 1970), pp. 104-115; Janez Vodopivec, Ekumenizam je ipak počeo (Zagreb, 1968).
20
Banac, Ivo, ‘Yugoslavia’, The American Historical Review, Vol. 97, No. 4 (1992), p. 1088.
21 Sekulić, Duško, Garth Massey and Randy Hodson, ‘Who were the Yugoslavs? Failed sources of a com-
mon identity in the former Yugoslavia’, American Sociological Review, Vol. 59, No. 1 (1994), p. 84. For a
more detailed account, see Steven L. Burg and Michael L. Berbaum, ‘Community, integration, and stabil-
ity in multinational Yugoslavia’, The American Political Science Review, Vol. 83, No. 2 (1989), pp. 535-554.
22 Grycz, Wolfgang, ‘Katholische Kirche in Jugoslawien’, Kirche in Not, No. 20, 1971, pp. 88-89.
be achieved by secession from the common state’.23 In this climate, the Croatian
Catholic Church was the only institution capable of promoting the national feel-
ing of Croats. It, actually, became ‘the national embodiment of Croatianhood. Later,
after the Church had stabilized its strength on this basis, it expanded its scope of
activity into impressive mass meetings always connected with the national idea’.24
Moreover, greater independence of the Catholic Church meant greater uncertainty
for the Yugoslav authorities: ‘Though the Catholic Church’s independence can only
be a source of uncertainty for Belgrade’s builders of socialism, it is the Church’s re-
emergence as the self-appointed champion of the exclusivist interests of the Croats
and Slovenes qua Croats and Slovenes which is the more disquieting to Belgrade’.25
The Vatican was aware of the newly created situation. In his memoirs, Agostino
Casaroli, a skilled diplomat and Cardinal Secretary of the Vatican at the time, ex-
pressed his concerns about the position of Catholics in Yugoslavia. He visited
Belgrade, Zagreb and Ljubljana in 1970 and while talking to Tito noted the main
difference between the two of them: while for the Yugoslav leader, relations between
his state and the Vatican were fully resolved by their official re-establishment, for
Casaroli this new phase in the relationship between the two sides represented an op-
portunity to address numerous questions about the Catholic Church in Yugoslavia.26
Thus, if Casaroli’s contribution is taken as an accurate way to understand the Vatican’s
perception about the Yugoslav federation, it is obvious that the importance the two
sides attached to the Catholic Church varied significantly. The Yugoslav statesmen,
as Casaroli wrote, talked about ‘unity as a driving force behind the Yugoslav federa-
tion where ethnic diversity and power equilibrium peacefully coexisted’.27 This ap-
parently being the case, Tito decided to commit himself primarily to Yugoslavia’s in-
ternational affairs.
In order to explain the situation at home, Vjekoslav Perica examined corre-
spondence between the Croatian Church and government and noted that in 1972,
‘when the backlash against the Movement’s leaders had already begun, Archbishop
Franić assured representatives of the government of Croatia that the Vatican was
keeping its commitment to the Church’s non-interference in domestic political af-
23 Dragović-Soso, Jasna, Saviours of the Nation: Serbia’s Intellectual Opposition and the Rise of Nationalism
(London, 2002), p. 47.
24 Meier, Viktor, Yugoslavia: A History of Its Demise (London and New York, NY, 1999), p. 19.
25 Ramet, ‘Catholicism and politics’, p. 262.
26 Casaroli, Agostino, Il martirio della pazienza: La Santa Sede e i paesi comunisti, 1963-89, (Torino, 2000),
p. 245.
27 Ibid., p. 246.
fairs in Yugoslavia’.28 But the campaign against Croatian nationalism, arrests, expul-
sions from the party and censorship, in fact, encouraged the position of the Croatian
Catholic Church in two ways: first, it witnessed a new golden age at home and, sec-
ond, it fostered its links with the Vatican. This set of closer relations was facilitated
by the previous re-establishment of the official relations between the SFRY and the
Vatican as well as the Vatican’s disappointment with Tito, whose decision not to ad-
dress religious issues instantly was interpreted as his determination to ignore the
Holy See.29
In his numerous writings, Hänsjakob Stehle looked at Vatican policy towards
the Yugoslav federation during the 1970s and, while relying on the idea that East
European politics threatened values that the Catholic Church was immensely proud
of, he saw the Vatican as having two options. The first option concentrated on dip-
lomatic means that could have served to foster the Vatican’s position.30 In this case,
the Vatican encouraged Yugoslav Catholics to become politically active as the di-
plomacy was seen to depend on their involvement, rather than on the diplomatic
corps that worked on behalf of the Yugoslav state. The second option concentrated
on acceptance of the Communist regime the way it was.31 In this case, the Vatican
relied on small steps leading to progress in relations between the two Churches, thus
without any sound interference in Yugoslavia’s domestic affairs. Of the two options,
the Vatican opted for the first one. As Casaroli later acknowledged, Vatican officials
wanted to protect Catholic clergy in East European countries as much as possible:
‘We insist on having the right to prevent eradication of the Catholic Church given
the political campaign against it … The Church has to survive’.32
Being aware of the circumstances, the Yugoslav leadership did not want to see
the Church coming close or influencing any aspect of the policy-making process-
es.33 Accordingly, a set of new laws aimed at protecting the state from the Church
was passed. Here, Pedro Ramet talks about the Church’s threat to the state on a three-
fold basis: the first threat was apparently the Yugoslav Catholic Church’s ambition
‘to obstruct the drawing together of national groups’ and link itself to other Catholic
28 Perica, Vjekoslav, Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States (USA, 2004), p. 58.
29
According to Casaroli, it was rather difficult to predict whether a new round of relations was going
to improve the relations between the Vatican and Yugoslavia (Casaroli, Il martirio, p. 246).
30 Stehle, Hänsjakob, ‘Die schwarze Mär vom roten Papst’, Die Zeit, 22 March 1974.
31 Ibid.
32 Quoted in Hänsjakob Stehle, ‘Kompromiss bei bitterem Champagner’, Die Zeit, 20 Juni 1975.
33 For example, Glas Koncila and Družina, Croatian and Slovenian Catholic magazines, frequently report-
ed about the discrimination of the Catholic clergy within the public sector across the Yugoslav state.
Churches, the second threat was motivated by the idea that the Catholic Church per-
ceived the League of Communists ‘as an alternative focus of loyalty’ – an idea inspired
by 1971 attempt of some Church members to join and infiltrate the Communist
Party – and, finally, the third threat derived from understanding that Catholicism
threatened the Communists ideologically.34 I argue that the last threat remained
the strongest threat throughout the 1980s. Although with the outbreak of the war in
Slovenia, its relevance was limited, with the outbreak of war in Croatia, its relevance
was fully accepted.
It is important to note that Ramet’s threats against the Yugoslav state are pri-
marily associated with Catholicism in Croatia, as the situation in Slovenia in the
first half of the 1970s seemed to be much better. As a rather quiet place for the cler-
gy, it hosted numerous meetings regarding relations between Orthodox Serbs and
Catholic Croats and Slovenes. Indeed, the Vatican blessed the forthcoming institu-
tional cooperation among the faculties of theology of Ljubljana-Maribor, Zagreb and
Belgrade.35 However, the second half of the decade brought a completely different
trend: repressive governmental standpoints about the clergy turned into laws, which
affected Slovenia significantly. In January 1979, Ivan Likar, Slovenian Catholic priest,
argued that ‘atheist propaganda and indoctrination in schools are becoming more
intensive from day to day. Schoolbooks describe religion, morality and the Church
in such a way that the believer cannot avoid the impression that that he is not even a
second-class citizen, but that he is beyond any social class, an untouchable pariah’.36
The presence of such Yugoslav behaviour towards the end of the decade irritated the
Vatican and created a rather puzzling image about the relations between the Yugoslav
state and the Catholic Church. As Ramet summarized them,
for all the vaunted liberality of the Yugoslav system, the Catholic Church
enjoys a precarious position – it has greater freedom in Yugoslavia than in most
communist countries, but is repeatedly vilified and/or attacked in the party
press … it is able to conduct religious instruction openly, but those attending
are discriminated against … believers are told they enjoy equal rights with non-
believers, but they are excluded from the officer corps, the diplomatic service,
34 Ramet, ‘Catholicism and politics’, p. 265.

35 Tenšek, Tomislav Zdenko, ‘L’ecumenismo cattolico: dal “Glas Koncila” alla ricerca della riconciliazione
dopo la guerra nella ex Jugoslavia’, in Luciano Vaccaro (ed), Storia religiosa di Croazia e Slovenia (Milano,
2008),, pp. 469-470.
36 Quoted in Ramet, ‘Catholicism and politics’, p. 267.
senior posts in economic management, the upper echelons of governmental

service, and, of course, membership in the party.37
Considering all these points, it appeared rather improbable that the Yugoslav
leadership was going to change its policy towards the Catholic Church at any time
soon. As a reaction, the Vatican accepted the fact that the SFRY authorities were dis-
respectful towards the Church and the only way forward it saw was to try to maintain
links with Catholic believers in Slovenia and Croatia through moral support only.
RELIGIOUS ASPECTS OF THE YUGOSLAV CRISIS
After Josip Broz Tito, the Yugoslav federation faced growing economic, political
and inter-ethnic problems. The Yugoslav leadership negotiated new economic sup-
port with the European Community thinking that it would be sufficient to remedy
the ongoing multi-level crisis. In his study, Aleksandar Pavković examines economic
situation in the 1980s and notes that the failing economy indirectly resurrected reli-
gious aspects within the Yugoslav society.38 Indeed, as the worsening trend continued,
members of various communities abandoned their appreciation for the federation
and switched their attention to their respective republics – a development which had
already obtained approval under the 1974 Constitution.39
The 1981 Kosovo crisis was an occasion for the Vatican to stress its policy to-
wards some of Yugoslavia’s constituent peoples. For example, Radio Vatican, the
Croatian Church press and various Catholic representatives approved of the Kosovo
riots and the Albanian drive for greater autonomy in Kosovo.40 As a matter of sup-
port against the Serbs, Radio Vatican decided to broadcast different programs in
Albanian and Croatian languages. As reported, the Vatican understood Yugoslavia’s
ethnic diversity to the fullest extent only after Casaroli had paid a tour to the Yugoslav
leadership in summer of 1985 with the aim of advocating greater religious freedom.
During the meeting with Milka Planinc, the Prime Minister of Yugoslavia, he became
37
Ibid., p. 272.
38
Pavković, Aleksandar, The Fragmentation of Yugoslavia: Nationalism and War in the Balkans (London,
2000), p. 79.
39 Ustav SFRJ (1974), Odnosi u federaciji i prava i dužnosti federacije, Articles 244-281. For an analysis
of the 1974 Constitution, see, for example, Vojin Dimitrijević, ‘The 1974 constitution and constitutional
process as a factor in the collapse of Yugoslavia’, in Payam Akhavan and Robert Howse (eds), Yugoslavia,
the Former and Future: Reflections by Scholars from the Region (Washington, DC, 1995), pp. 45-74.
40 Perica, Balkan Idols, p. 145.
fully aware of the existence of ambitions across the Yugoslav federation to create a
Greater Croatia, Greater Serbia or Greater Macedonia.41 Although Casaroli himself
decided to elaborate on the risk of a link between nationalism and religion, he, how-
ever, denied any involvement of religion in fostering political or nationalistic senti-
ments. This being the case, Casaroli’s standpoint is disputable for the simple reason
that he tried to ignore or, more dangerously, contradict something that was already
evident across the SFRY – religious denomination had already developed into a key
characteristic of the appeal of politicians and, even more, nationalists.
In his memoirs, Casaroli personally noted how peculiar the situation in Yugo-
slavia was. He concluded his memoirs about Yugoslavia by saying that his heart ‘was
full of contrasting feelings: joy, hope, some sort of worry and real nostalgia for the
country with many latent problems – a dear country and even dearer now once some
of its problems have already exploded’.42 To complement this variety of Casaroli’s feel-
ings, I identify two events that fostered the religious component within the Serbian
society and clearly questioned future relations between the Orthodox and Catholic
churches in Yugoslavia. The first event relates to the publication of the 1986 SANU
Memorandum, a document produced by the Serbian Academy of Sciences and Arts,
arguing that decentralization was threatening unity of the Yugoslav state in which the
Serbs were already discriminated against.43 Alongside the Serbian media that under-
standably welcomed its content, the Serbian Orthodox Church also acknowledged
the relevance and accuracy of the document. In his analysis, Paul Mojzes went even
further and warned that its role was much more relevant than its content: ‘It galva-
nized the Serbs to become militant in demands to remake Yugoslavia and frightened
non-Serbs’.44 The second event relates to the visit Slobodan Milošević paid to Kosovo
in April 1987. The Serbian Orthodox Church supported Milošević’s speech to Kosovo
Serbs and his famous words ‘No one is allowed to beat you!’, aimed at protecting their
position in the province.45 The media enthusiastically reported friendship between
the Church and politics. One scholar noted that there was nothing strange about this
connection given that ‘the Serbian Church views itself as identical with the Serbian
41 Casaroli, Il martirio, p. 248.

42 Ibid., p. 249.
43
For a detailed analysis of the SANU Memorandum, see Jasna Dragović-Soso, Saviors of the Nation:
Serbia’s Intellectual Opposition and the Rise of Nationalism (London, 2002), pp. 177-195.
44Mojzes, Paul, Yugoslavian Inferno, p. 162. In addition, the author doubts that the authors of the
Memorandum could have imagined its disastrous impact (Ibid.).
45 Arfi, Badredine, International Change and the Stability of Multiethnic States (Bloomington, IN, 2005), p.
143.
nation since it considers that religion is the foundation of nationality’.46 Thus, while
on the one hand, Milošević needed support for his future political engagement, on
the other hand, the Serbian Church, which remained deprived from its basic rights
for almost half a century, felt empowered to back Milošević’s policies – an involve-
ment of decisive relevance and capacity as the Serbian Orthodox Church managed
to bridge the gap between church and state.47
In his analysis, Perica described this whole period as ‘the catalyst of the crisis’ due
to the presence of various factors that contributed to and strengthened the antago-
nism between the opposing parties. For example, as soon as the federal government
agreed upon democratization of religious affairs in 1987, Catholic Slovenia ‘whose
political leaders did not worry about ethnic minorities, rushed to inaugurate religious
liberty without restrictions’.48 By contrast, this scenario was not possible in ethnical-
ly and ideologically heterogeneous Croatia where the campaigning candidates were
interested in securing support from different religious institutions. Nevertheless, in
the winter of 1989, the Croatian Catholic Church openly welcomed the foundation
of the ethnic and nationalistic Croatian Democratic Union with Franjo Tudjman
as its leader.49 Apart from these, Perica noted growing disputes in both the Catholic
and Orthodox press over holy places as both parties felt entitled to religious sites that
could serve as a testimony of their long presence in these particular regions.50 Indeed,
to confirm this enmity, the author showed that in the summer of 1991 Serb militants
destroyed numerous Catholic churches in predominantly Serb areas of Croatia.51
The Croatian Catholic Church advocated independence for the republic of
Croatia and the link between religion and politics was even more accentuated when
the Church decided to continue with provision of support to the newly elected presi-
dent, Tudjman. Mojzes examined the events surrounding the elections and concluded
that the Catholic Church showed significant support to ‘the new regime’s superpatri-
otic Croatianism’.52 In the same vein, the members of the Croatian church attended
the inauguration of the Parliament of Croatia and, as observed by the author, ‘did not
fail to use photo opportunities in order to be seen together in the media, and much
46
Ramet, Sabrina P., Balkan Babel, p. 162.
47 Perica, Balkan Idols, p. 138.
48
Ibid.
49 Ibid., pp. 140-141.
50 Ibid., pp. 152-153.
51 Ibid., p. 153.
52 Mojzes, Yugoslavian Inferno, p. 133.
was done to reinforce the notion of the church, nation, and state’.53 As it could have
somehow been predicted, the Ninth theological congress scheduled for September
1990 in Serbia did not host any representatives from the Faculty of Theology of
Zagreb. Truly, the absence of Croatian delegates was due to the growing discord be-
tween the two Churches at the time – a discord that was additionally stressed by
Serbian accusations of the Croatian Catholic Church as responsible for the genocide
against Serbian population during the Second World War.54 In this climate, by 1990,
the conflict seemed inevitable. While the Serbian Communists advocated largely cen-
tralized Yugoslavia, the independence-oriented Slovenian Communists wanted more
autonomy. Accordingly, both Orthodox and Croatian members of clergy decided to
take advantage of the vacuum to approach respective believers and strengthen na-
tionalistic feelings.
The Vatican knew about everything that was happening across the Yugoslav
federation. Interesting enough, much of diplomatic correspondence between the
Catholics in Yugoslavia, Vatican diplomatic representation in Belgrade and the Holy
See in Rome was channeled through the Vatican Embassy in Vienna.55 Although it
remains unclear whether this particular office played any role in keeping European
Community officials informed about the Catholics across the Yugoslav federation,
its relevance might have been significant considering the overall Austrian policy to-
wards the Yugoslav state crisis and Austrian involvement in the Community’s af-
fairs at the time. More importantly, the EC official documents of this period show a
growing interest in Yugoslavia’s religious mosaic among the Brussels administration.
FROM CHURCHES TO THE BRUSSELS OFFICIALS
The outbreak of war confirmed the importance of religious denomination in the

Yugoslav federation. Both Orthodox and Catholic Churches’ representatives sought
to undermine the opposing side and legitimize their own actions.56 As expected,
some accounts have tried to address the extent to which the Vatican contributed to
policy-making regarding the future of the Yugoslav federation. For example, Daniele
Conversi limits his argument to the fact that although some Catholic churches across
53
Ibid.
54 Tenšek, ‘L’ecumenismo cattolico’, p. 473.
55 Interview with a senior Vatican source.
56 Palmer, Peter, ‘The Churches and the conflict in former Yugoslavia’, in Ken R. Dark (ed), Religion and
International Relations (New York, NY, 2000), pp. 83-99.
the European Community provided humanitarian support ‘based on a Christian

vocation of social solidarity with the downtrodden, who in the case of Slovenia and
Croatia, happened to be fellow Catholics’, the Vatican itself did not play a major
role.57 Somehow, in the author’s view, the Vatican got fully involved with the war in
Bosnia-Herzegovina when the Muslims became the new victims, not Catholics.58 By
saying this, he denies the relevance of the religious aspect in the early stages of the
Yugoslav crisis.
By contrast, some other works note the importance of historical perspective,
including both the situation characterizing activism of different churches across
the SFRY and relations some of them cultivated with the Vatican. In this respect,
Michael Weithmann insists that it is not possible to ignore the situation either in
Tito’s Yugoslavia, a state where ‘many things were never clarified’ and religion was
often allowed to manifest itself in a ‘salient form’ or in Yugoslavia after Tito, where
religious aspects were apparently put on hold due to ever-increasing economic and
political problems.59 In fact, this perspective helps to understand why the Vatican
reaction and involvement from the very beginning were inevitable. As indicated by
Weithmann, the Yugoslav crisis represented an opportunity for the renaissance of
religion. Therefore, both Orthodox and Catholic Churches felt empowered to get in-
volved and act as national representatives. While the Serbian Church blessed the be-
ginning of a ‘holy war’,60 the Croatian Church, which relied on its unique and previ-
ously acknowledged position, counted on the Vatican’s support.61 Aware of the state
crisis, Croatian bishops got involved by contacting other bishops around the world.
In their famous February 1991 letter, they suggested that Croatian Catholic Church
‘sees a new political framework which would be based on the people getting their in-
dependence, as a possibility for acting more freely and for more peaceful coexistence
in a pluralist society, including ecumenical relations’.62
57Conversi, Daniele, ‘Germany and the recognition of Slovenia and Croatia’, in Brad K. Blitz (ed), War and
Change in the Balkans: Nationalism, Conflict and Cooperation (Cambridge, 2006), p. 65.
58 Ibid.
59
Weithmann, Michael W., ‘Renaissance der Religion auf dem Balkans’, Gewerkschaftliche Monatshefte,
No.46 (1995), pp. 760-761.
60 For a detailed account, see Milorad Tomanić, Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj (Beograd, 2001).
61 In 1984, during a celebration of 1300th anniversary of the Christianization of Croatia, Pope John Paul
II underlined: ‘God put Croatia between West and East meaning that it plays the role of a diplomat, but
not a defender’ (Quoted in Weithmann, ‘Renaissance der Religion’, p. 761).
62 ‘Our Bishops warn the world’, Glas Koncila, 24 March 1991, p. 2.
The bishops used their position to try and influence Western perceptions about
both the Yugoslav authorities and Catholic clergy. In their view, the political program
advocating continuation of socialism was misplaced:
The forces advocating this program are the leading Serbian politicians,
army officers (mostly Serbs) and unfortunately certain leading figures in the
Serbian Orthodox church. Thus, the communist ideology, greater Serbian as-
pirations and military force have found common goals and for this reason they
are firmly opposing the western cultural tradition, and the republics with a pro-
nounced West European tradition.63
The religious dimension of the crisis, division between “us” and “them” and
Church advocacy of independence were further emphasized when the European
Parliament decided to pass a resolution stipulating that ‘the constituent Republics
and autonomous provinces must have the right freely to determine their future in a
peaceful and democratic manner and on the basis of recognized institutional and in-
ternal borders’.64 This resolution was understood as an indication as well as encour-
agement for further steps. Accordingly, the Catholic representatives from Croatia be-
lieved that insisting on their religion-based maltreatment in the SFRY would further
the goal of international recognition of independence.
The Croatian bishops discussed politics at large. In their view, the Serbs were
responsible for the ‘rejection of the democratic parliamentary way of resolving open
political questions’ and, accordingly, ‘crime against mankind’.65 More importantly,
their standpoint towards the Yugoslav authorities and their destructive power cul-
minated with the referendum in Croatia in May 1991 resulting in ‘an unavoidable
decision’ that Yugoslavia was facing disintegration.66 By insisting on the distinction
between the two denominations, the bishops’ statements gained significant atten-
tion within the European Community due to its own religious outlook. In order to
secure as much support as possible, Tudjman himself visited the Vatican on 25 May
1991. His successful visit was complemented by a reception at the Catholic St. Jerome
Institute in Rome where ‘he was greeted by the head of the Institute, Mons. Ratko
Perić, who stressed that throughout its history, the Institute has always devotedly and
tirelessly strived to preserve the identity of the Croatian nation and worked in fa-
vour of its territorial integrity’.67 Once he had returned to Croatia, Tudjman enthu-
63 Ibid.
64 European Parliament, ‘Resolution on Yugoslavia’, 13 March 1991.
65 Quoted in Bulajić, The Role of the Vatican, p. 181.
66 ‘An unavoidable decision’, Glas Koncila, 26 May 1991.
67 Quoted in Bulajić, The Role of the Vatican, pp. 177-178.
siastically talked about the great support he was promised from the Vatican. In his
analysis, Milan Bulajić points out that from this moment on, the Croatian Catholic
Church adopted even stronger advocacy of independence and pressure on the inter-
national community to recognize Croatia as an independent state: ‘They appealed
to statesmen and international institutions in Europe and the world to urgently and
actively speak out in favour of peace and a democratic resolution of the political cri-
sis in our country’.68
In the European Community, religion took on a deeply politicized role. This
might seem unusual considering that the founding fathers of the Community, while
busy with economic, political and social aspects of European integration, never dis-
cussed religious aspect of the Community and its relevance for politics. But still, if
analyzed, the historical foundation of the Community had been largely Christian-
Democratic. Jeffrey Checkel and Peter Katzenstein describe this confessional ten-
dency as ‘a capacious political tradition that accommodates temperate offshoots of
conservative political Catholicism as well as a social Catholicism that has proven in
the past to be remarkably progressive in outlook and practice’.69 This understanding
is further developed and justified by Douglas Holmes for whom the period around
the 1992 Maastricht Treaty embraced Catholic social doctrine ‘to guide intellectu-
ally and regulate institutionally cognitive meanings and political exigencies of a plu-
ralist Europe’.70 Thus, while ignored in the early stages of the European Economic
Community, with evident interest in the EU membership and new rounds of enlarge-
ment, the Europeans decided to pay more attention to the religious dimension of
their polity. In this respect, Catholicism was tacitly given priority. According to some
directly involved actors, many informal discussions in Brussels focused on Slovenia
and Croatia in terms of their confessions that complemented the increasing percep-
tion of the Community as Catholic. The focus on the religious dimension was put,
in their terms, due to the growing presence of the Vatican, both in the media with
its statements about the Yugoslav crisis, and in the official correspondence that of-
ten insisted on religious similarities between the Community and the two republics.
As explained by one respondent, the Vatican maintained that EC officials were sup-
68 Ibid., p. 181.
69Checkel, Jeffrey T. and Peter J. Katzenstein, ‘The politicization of European identities’, in Jeffrey T.
Checkel and Peter J. Katzenstein (eds), European Identity (Cambridge, 2009), p. 14.
70 Holmes, Douglas R., ‘Experimental identities (after Maastricht)’, in Jeffrey T. Checkel and Peter J.
Katzenstein (eds), European Identity (Cambridge, 2009), p. 63.
posed to take the religious outlook of Slovenia and Croatia seriously, when develop-
ing their policies.71
The understandings offered by Checkel, Katzenstein and Holmes could be jus-
tified by looking at formal actions occurring across the board. In Germany, for ex-
ample, the Christian Social Union of Bavaria called the German government to rec-
ognize Slovenia and Croatia, ‘partially out of solidarity with fellow Catholics and
partially out of indignation at the brutal actions of the Yugoslav army which are un-
constitutional and against the international law’.72 Along these lines, the Austrian
People’s Party, a party fully devoted to the Roman Catholic Church,73 offered sup-
port: both Erhard Busek, the leader of the party and Vice-Chancellor of Austria, and
Alois Mock, Foreign Minister of Austria, expressed their admiration for the Slovenes
and Croats.74 Finally, in Italy, then the Christian Democracy and now the Union of
Christian and Centre Democrats openly appreciated the two Catholic republics for
their religious orientation.75
In regard to the Church’s interest and involvement in politics, it gained its further
relevance with the visit Croatian bishops paid to Tudjman in August 1991. This meet-
ing was an opportunity to criticize the Yugoslav People’s Army and its war against
the Croatian nation, including Croatian young men, houses, churches, schools and
hospitals.76 Thus, most of the aspects covered reflected the Church’s multi-faceted
interest in Croatian internal affairs. In his study, Alex Bellamy broadens the argument
about the relationship between the Croatian republic, Croatian Catholic Church and
the Vatican and concludes that Tudjman perceived the Catholic Church as a Croatian
Church, while the Vatican considered itself as a global Church, thus concerned about
both Croats and non-Croats.77 If analyzed, these notions lead to a twofold conclu-
sion: first, the Church was an ideological tool of Croatian nationalism and, second,
the Vatican was a global power, thus probably capable of influencing the final out-
71
Interview with a senior Italian official.
72 ‘Possible recognition of Croatia, Slovenia urged’, Foreign Broadcast Service, 13 July 1991.
73
Rosenberger, Sieglinde K., ‘Political parties and religion’, in Günter Bischof, Anton Pelinka and
Hermann Denz (eds), Religion in Austria (New Brunswick, NJ, 2005),p. 70.
74 Zucconi, Mario, ‘The European Union in the former Yugoslavia’, in Abram Chayes and Antonia Handler
(eds), Preventing Conflict in the Post-communist World (Washington, DC, 1996), p. 241.
75
During his visit to a religious site of Medjugorje, Giulio Andreotti, Prime Minister of Italy, expressed
his sympathy for the Catholics in Yugoslavia (‘Andreotti in visita a Medjugorje’, Glas Koncila, 4 August
1991).
76 T. Vuković, ‘The Astonishment of “Buffer Generals”,’ Glas Koncila, 4 August 1991.
77Bellamy, Alex J., The Formation of Croatian National Identity: A Centuries-old Dream? (Manchester and
New York, NY, 2003), p. 159.
come. Tudjman’s idea to equalize Catholic and Croatian Churches was a strategic
move that strengthened the overall objective. Even more, neither the state nor the
Church had any problem with being associated with the other as long as they shared
a common objective. In fact, as acknowledged by Bellamy: ‘The Croatian Catholic
Church played a vital role in redefining Croatian national identity in the 1990s’.78 In
addition, the author clarifies that with the outbreak of war, the Vatican’s role switched
from global to regional and by focusing on the events in Slovenia and Croatia, the
Vatican reconfirmed its historical commitment to the Catholic republics.79
After having been provided with detailed knowledge about the domestic sit-
uation and decided upon the steps to be taken, the Croatian bishops approached
Catholic bishops abroad. They offered clear facts in order to justify Croatian desire
to secede and, as a matter of support, these facts were further publicized in sermons
abroad.80 For example, Catholic churches such as Santa Maria Maggiore in Rome,
Santa Maria delle Grazie in Milan, Dom zu St. Jakob in Innsbruck, Dom zu unser-
er lieben Frau in Munich and Hohe Domkirche St. Peter und Maria in Cologne all
prayed for the peoples of Slovenia and Croatia and urged both the national and su-
pranational authorities to recognize them as independent states. At the same time,
this sentiment was cultivated across various Pontifical universities.81
Therefore, based on previously discussed developments, the Slovenian and
Croatian Catholic Churches could reasonably count on political engagement by the
Vatican. The characterization of the Community’s confessional structure supported
an ideological concept about “us” and “them” based on denominational difference – a
divide somehow similar to the one about “good us” and “bad them” promoted by the
media before and during the Yugoslav state crisis.82 As indicated, various churches
across the European Community included sermons in their celebrations that openly
discussed the situation in Slovenia and Croatia and called the Vatican officials to ad-
vocate their recognition by the EC.
78
Ibid., p. 163.
79B. Sichtermann, ‘Mit dem Segen der Kirche’, Die Zeit, 17 February 1989. For a detailed account, see
Hänsjakob Stehle, Eastern Politics of the Vatican, 1917-1979 (Athens, OH, 1981).
80
Palmer, ‘The Churches’, p. 89. Similarly, Daphne Winland examines churches in Canada and notes that
Sunday sermons continuously talked about the political situation in Croatia (Daphne N. Winland, We Are
Now a Nation: Croats Between Home and Homeland, Toronto, 2007, p. 65).
81 Interview with a senior Vatican source.
82 For a fuller analysis of “us vs. them”, see, for example, Patrick H. Patterson, ‘On the edge of reason: the
boundaries of Balkanism in Slovenian, Austrian, and Italian discourse’, Slavic Review, Vol. 62, No. 1 (2003),
pp. 110-141.
Apart from geographical proximity, which is often used as a valid reason for
European Community’s support for the two Catholic republics of the SFRY, the
Community’s political involvement, which was shaped within the Catholic frame-
work, deserves equal attention. In his analysis, Homes correctly pointed out that
‘[p]olitical discourse, under the terms of Catholic social theory, operates in such a
way that issues are contextualized constantly within a wider interplay of interests
and remedies’.83 In order to apply this view to the Yugoslav case, I rely on the fact
that most Brussels-based officials were Catholics themselves and many debates in
the European Parliament about the Yugoslav crisis constantly insisted on the rele-
vance of Catholic doctrine when shaping policies. For example, representatives of the
Christian Social Union of Bavaria sitting in the EP openly expressed their anti-Serbi-
an feelings and pressed for the recognition of the two Catholic republics.84 Therefore,
while being an approach aimed at achieving a common good, it is impossible to ar-
gue that the Europeans ignored religious affiliation of the Yugoslavs. While seriously
involved in the process of further European integration and enlargement, their per-
ception about the non-Catholics was very much conditioned by their own denomi-
nation. Later, in his study, Svetlozar Andreev explained this attitude and concluded:
Catholic/Protestant countries, countries with some previous experience
with democratization, countries which had begun earlier their political and
economic reforms and countries in which people who had not been officially
connected with the former communist/socialist regime came into power after
elections in the period 1989-91 have been viewed much more favourably by
both the EU decision-makers and Western public opinion as a whole.85
On 29 November 1991, Hans-Dietrich Genscher, German Foreign Minister, vis-
ited the Vatican and expressed his attitude regarding the future shape of the Yugoslav
federation. In his memoirs, he wrote that the Vatican agreed that the Serbs represent-
ed the greatest threat to ‘the peaceful coexistence of the peoples of Yugoslavia’, but
‘[w]hen it came to recognizing Croatia and Slovenia, the Vatican displayed extreme
reluctance’.86 Although Genscher remains silent about his private chat with the Pope,
the Vatican’s refusal to recognize the two republics could easily be questioned consid-
83 Holmes, ‘Experimental identities’, p. 64.

84
Paterson, William, ‘The German Christian Democrats’, in John Gaffney (ed), Political Parties and the
European Union (London, 1996), p. 64.
85 Andreev, Svetlozar A., ‘Path dependence and external shocks: the dynamics of the EU enlargement
eastwards’, in Finn Laaursen (ed), Comparative Regional Integration: Theoretical Perspectives (Hampshire,
2003), p. 264.
86 Genscher, Hans-Dietrich, Rebuilding a House Divided: A Memoir by the Architect of Germany’s
Reunification (New York, NY, 1998), p. 91.
ering that the Vatican was amongst the first states to recognize them. Apart from this
observation, Mario Nobilo, the chief foreign policy advisor to President Tudjman,
analyzed the Vatican’s behaviour and pointed out that it was actually the Vatican that
used the Catholic Church in Germany to influence the German government to rec-
ognize Slovenia and Croatia.87 In fact, the communication between Germany and the
Vatican continued, as Genscher paid another visit to the Holy See on 24 December
1991.88 However, he does not mention this stopover in his memoirs.89 While ignored,
its content has remained prone to speculation about his relationship with the Vatican
and some of its representatives. Apart from being questioned on a conspiratorial ba-
sis, his visit was important as it managed to overturn what Genscher himself initially
argued to be the Vatican’s position vis-à-vis the Yugoslav crisis and its settlement. The
day after his visit, the German government decided to recognize the two republics.
In Nobilo’s view, Pope John Paul II supported the disintegration of Yugoslavia.90
In fact, during his tour in Poland and Hungary in August 1991, he openly assured
Croatian believers about the Vatican’s awareness of Croatian aspirations and his in-
tention to call the international community to assist the Croats. Glas Koncila head-
lined this visit as ‘The Pope calls on the international community to help Croatia’.91
In fact, the Pope’s standpoint was not something new, but rather the continuation of
an approach the Vatican had adopted during the whole enigma surrounding the po-
sition of Catholic clergy in Titoist Yugoslavia. Now, his willingness to assist the end
of the SFRY was appreciated among Vatican diplomatic representations around the
world. As one author noted, correspondence between the Vatican and other states
never ignored the fact that Slovenia and Croatia were Catholic republics in the
Yugoslav federation, and thus deserved proper support.92
87
Nobilo, Mario, Hrvatski Feniks (Zagreb, 2000), p. 170.
88 Paul, Rachel, ‘Serbian-American mobilization and lobbying: the relevance of Jasenovac and Kosovo
to contemporary grassroots efforts in the United States’, in Thomas Ambrosio (ed), Ethnic Identity Groups
and U.S. Foreign Policy (Westport, CT, 2002), p. 108.
89 Here, Genscher wrote instead about various meetings in Brussels and the policy of recognition
(Genscher, Rebuilding a House Divided, pp. 508-518).
90
Nobilo, Hrvatski feniks, p. 170.
91 Glas Koncila, 25 August 1991.
92 Byrnes, Timothy A., Transnational Catholicism in Postcommunist Europe (Landham, MD, 2001), pp.
106-107. In his interview with Monsignor Celestino Migliore, undersecretary for relations with States,
Byrnes noted that the Vatican considered ‘normal that the Holy See would intervene in cases where the
interests of Catholic states were involved’ and, as admitted by Migliore, for the Holy See, ‘favouring of
Catholic communities is natural, normal’ (Ibid.).
By late winter 1991, the Vatican advocated that the recognition of Slovenia and
Croatia as independent states was essential.93 The Pope, while addressing his audi-
ence in St. Peter’s Square in Rome, expressed his concerns regarding the abuses of hu-
man rights within the Yugoslav federation. In fact, human rights represented a valid
component as the EC officials claimed to have taken it seriously when shaping the
policy of recognition.94 For example, in one of the declarations the Community and
its Member States stressed that ‘protection of human rights and rights of ethnic and
national groups constitute universal, objective standards, which leave no room for
compromise’.95 Thus, the discourse about human rights consolidated the pressure in
Brussels even more.
As soon as the Vatican rushed to recognize Slovenia and Croatia, it sent a note to
the Yugoslav authorities in Belgrade stipulating that its decision to recognize the two
republics was not directed ‘to have a character of a hostile act toward Yugoslavia’.96
In response to these words, Tanjug, the Yugoslav news agency, quoted Milan Veres,
Yugoslavia’s Deputy Foreign Minister, saying that ‘the Vatican’s decision could jeop-
ardize peace’, and that Belgrade would take the ‘necessary steps’ against the Vatican.97
Indeed, while the Serbian authorities focused on their next action, Slovenian lead-
ership optimistically thanked the Vatican for ‘the efforts aimed at securing a long-
lasting peace across the Yugoslav federation’ and, in particular, ‘support for Slovenian
independence’.98
For anticipating the decision of the European Community to recognize Slovenia
and Croatia as independent states, the Vatican was subjected to a severe criticism.
In his letter to the Pope, Serbian Patriarch Pavle wrote: ‘You made great diplomatic
and political efforts that many other European countries might do the same, imme-
diately after you. In doing so, you employed not only the Vatican state mechanism,
93
‘Holy See’s position on Yugoslav states’, L’Osservatore Romano, 1-8 January 1992.
94Commission of the European Communities, XXVth General Report on the Activities of the European
Communities 1991, pp. 343-345.
95 ‘Declaration on the situation in Yugoslavia’, Brussels, 28 October 1991. Similar points are found in
‘EC-US statement on peaceful and democratic transformation in the East’ (Brussels, 9 November 1991)
and ‘Declaration on the guidelines on the recognition of new states in Eastern Europe and in the Soviet
Union’ (Brussels, 16 December 1991).
96 Cowell, Alan, ‘Vatican formally recognizes independence of Croatia and Slovenia’, New York Times, 14
January 1992.
97 ‘Slovenia and Croatia win recognition’, Wilmington Morning Star, 13 January 1992.
98 ‘Zahvalno pismo Milana Kučana papežu Janezu Pavlu II ob mednarodnem priznanju Vatikana Slove-
nije’, 13 January 1992.
but also the organism, structures and institutions of the Roman Catholic Church’.99
More specifically, the Patriarch criticized the strong linkage between the Catholic
Church and politics:
We do not deny Your right as a Statesman to act in the interests of Your
State, but, nonetheless, we request that You perceive the use of the authority of
the Church in political aims ... In the same way, we do not contest the right of
the Croat and Slovene Peoples to have their own States outside of Yugoslavia
and outside of a common State with us Serbians; but we are astonished that
Your Holiness does not recognize such a right for the Serbians as well.100
The Patriarch’s letter, representing a joint sentiment existing both among the
Serbian authorities and the Orthodox Church, suggests various conclusions. First,
during the Yugoslav crisis, the Orthodox and Catholic Churches were identical with
their respective republics. In fact, both of them believed that this unity was beneficial
for pursuing their goals. Second, the Patriarch alone represented the State and the
Church and that is how he approached the Vatican. As noted, for him the Vatican offi-
cials equaled the Roman Catholic Church. Third, he saw the Serbs being undermined
by not having a right to secede. Here, the Patriarch ignored the fact that the wars were
actually taking place on Slovenian and Croatian territories, not Serbian. Finally, the
letter discussed a particular moment in Yugoslavia’s history while ignoring various
events that had previously occurred across the federation and questioned its future.
Some of the conclusions regarding the Patriarch’s letter could surely inspire fur-
ther discussions. However, as suggested by my overall analysis, the full picture is
possible only if the historical dimension is taken into consideration, as well. For ex-
ample, Timothy Byrnes is right when insisting on the historical events which both
linked and separated the Catholic and Orthodox Churches and, more importantly,
the peoples represented by these churches. While warning us against misinterpreta-
tions deriving from the Western media, which often saw the recognition of Slovenia
and Croatia purely as Pope John Paul II’s decision to support the two predominantly
Catholic republics, the author underlined that the Vatican’s recognition could not be
separated from two important realities: ‘one, Croatia and Slovenia were the Catholic
republics of Yugoslavia; and two, the notion of Croatian independence, as such, fairly
or unfairly, was likely to be linked historically with the wartime regime and with its
well-documented mistreatment of non-Catholics’.101 Given such realities, as the au-
99 ‘Letter presented at the Holy assembly of bishops of the Serbian Orthodox Church, held in Belgrade,
on 17 January 1992’.
100 Ibid.
101 Byrnes, Transnational Catholicism, p. 106.
thor concluded, it is understandable that the Vatican officials did not find it easy to
convince the public that the two Catholic republics were recognized because of their
interest in democratic values and the protection of human rights rather than because
of their religious composition.102
CONCLUSION
Academic writings in the field have offered a number of very limited contribu-
tions, which remain silent about the Vatican and its relevance for the Brussels offi-
cials who were assigned significant responsibilities during the Yugoslav crisis. From
its very beginning, the Catholics across Europe showed sympathy for Slovenia and
Croatia.103 As noted throughout the article, the Pope never denied the Vatican’s ap-
preciation of, and readiness to assist, the two Catholic republics. Even when it seemed
that the European Community needed more time to think about eventual policies,
the religious aspect of the conflict as well as the Community’s religious composition
gained significant relevance for policy-making.
Still, it is important to keep in mind that Vatican support for the Catholic repub-
lics of Slovenia and Croatia in their fight for independence did not come purely as a
result of the political conflict and war between the opposing parties, but as a result
of an increasing religious dimension characterizing the conflict. As Misha Glenny
later summarized, ‘the wars increasingly assimilated the characteristics of religious
struggle, defined by three great European faiths – Roman Catholicism, Eastern
Orthodoxy and Islam, the confessional detritus of the empires whose frontiers col-
lided in Bosnia’.104 In such a complex situation, the memories of the past relations
were resurrected. While the past was truly characterized by a set of problematic rela-
tions between the Vatican and the Yugoslav federation, thus between two sovereign
states, relations between the Orthodox and Catholic Churches in Yugoslavia and the
deteriorating situation characterizing the last stages of the SFRY provided a social
vacuum which further encouraged nationalistic feelings. In this vacuum, the repre-
sentatives of the two Churches did their best to develop strong links with the nation-
alist elites while ignoring the consequences of these alliances. At the same time, some
of them counted on support from abroad.
102 Ibid.
103Newhouse, John, ‘Bonn, der Westen und die Auflösung Jugoslawiens: das Versagen der Diplomatie.
Chronik eines Skandals’, Blätter für deutsche und internationale Politik, No.10 (1992), p. 1192.
104 Glenny, Misha, ‘Carnage in Bosnia, for Starters’, New York Times, 29 July 1993.
With the outbreak of the Yugoslav wars, the Vatican did not openly force the
EC to proceed with the policy of recognition. If analyzed, it did not react as sharp-
ly during the hostilities in Slovenia, when the Serbs fought against the Slovenes,
thus Orthodox against Catholic, as it did during the Croatian war. In fact, the con-
flict in Croatia strengthened the Vatican’s position, resulting in ever stronger ad-
vocacy of international recognition of independence of the two Catholic repub-
lics. In Brussels, denomination was not ignored. As noted, from the founding of the
European Community to the Yugoslav crisis, the outlook of the Community reflected
a doctrine of the Roman Catholic Church. For example, among others, Helmut Kohl,
German Chancellor and the leader of the Christian Democratic Union, a party which
together with the Christian Social Union of Bavaria openly promoted the religious
dimension (i.e. Catholicism) in politics, supported the two Catholic republics. Their
recognition confirmed the existence of a strong linkage between church and state,
thus faith and politics:
The cross of Christ stands next to the Croatian flag, Croatian bishop next
to Croatian minister of state. Present at masses in churches are officers and
Croatian soldiers. Guardsmen wear rosaries around their necks ... Here was
not a battle for a piece of Croatian or Serbian land but a war between good
and evil, Christianity and Communism, culture and barbarity, civilization and
primitivism, democracy and dictatorship, love and hatred ... Thank God, it all
ended well, due to the Pope and Croatian politics.105
REFERENCES:
Akmadža, Miroslav. “Uzroci prekida diplomatskih odnosa izmedju Vatikana i Jugoslavije

1952. godine.” Croatica Christiana, vol. 27 (2003): 171-202.
Alexander, Stella. Church and State in Yugoslavia since 1945. Cambridge: Cambridge
Andreev, Svetlozar A. “Path dependence and external shocks: the dynamics of the EU en-
largement eastwards.” In Comparative Regional Integration: Theoretical Perspectives.
Edited by Finn Laaursen. Hampshire: Ashgate, 2003. 251-272.
Arfi, Badredine. International Change and the Stability of Multiethnic States. Bloomington,
IN: Indiana University Press, 2005.
Banac, Ivo. “Yugoslavia.” The American Historical Review 97, no. 4 (1992): 1084-1104.
105Beljan, Josip, ‘Priznata vjernost’, Veritas, September/October 1992, quoted in Mojzes, Yugoslavian Infe-
rno, p. 130.
Bellamy, Alex J. The Formation of Croatian National Identity: A Centuries-old Dream?.

Manchester: Manchester University Press, 2003.
Bulajić, Milan. The Role of the Vatican in the Break-up of the Yugoslav State, Belgrade:
Ministry of Information of the Republic of Serbia, 1993.
Burg, Steven L. and Michael L. Berbaum. “Community, integration, and stability in mul-
tinational Yugoslavia.” The American Political Science Review 83, no. 2, (1989): 535-
554.
Byrnes, Timothy A. Transnational Catholicism in Postcommunist Europe. Lanham, MD:
Rowman and Littlefield, 2001.
Casaroli, Agostino. Il martirio della pazienza: La Santa Sede e i paesi comunisti, 1963-89.
Torino: Einaudi, 2000.
Checkel, Jeffrey T. and Peter J. Katzenstein. “The politicization of European identities.” In
European Identity, Cambridge: Cambridge University Press, 2009. 1-25.
Commission of the European Communities, XXVth General Report on the Activities of
the European Communities 1991.
Conversi, Daniele. “Germany and the recognition of Slovenia and Croatia.” In War and
Change in the Balkans: Nationalism, Conflict and Cooperation. Edited by Brad K.
Blitz. Cambridge: Cambridge University Press, 2006. 57-75.
“Declaration on the guidelines on the recognition of new states in Eastern Europe and
in the Soviet Union.” Brussels, 16 December 1991.
‘Declaration on the situation in Yugoslavia’, Brussels, 28 October 1991.
Della Rocca, Roberto M. “La vita cristiana nella Jugoslavia communista.” In Storia re-
ligiosa di Croazia e Slovenia. Edited by Luciano Vaccaro. Gazzada: Fondazione
Ambrosiana Paolo VI, 2008. 449-464.
Dimitrijević, Vojin. “The 1974 constitution and constitutional process as a factor in the
collapse of Yugoslavia.” In Yugoslavia, the Former and Future: Reflections by Scholars
from the Region. Edited by Payam Akhavan and Robert Howse. Washington, DC:
Brookings Institution Press, 1995. 45-74.
Dragović-Soso, Jasna. Saviours of the Nation: Serbia’s Intellectual Opposition and the Rise
of Nationalism, London: Hurst & Co., 2002.
“EC-US statement on peaceful and democratic transformation in the East.” Brussels, 9
November 1991.
European Parliament. “Resolution on Yugoslavia.” 13 March 1991.
Genscher, Hans-Dietrich. Rebuilding a House Divided: A Memoir by the Architect of
Germany’s Reunification. New York, NY: Broadway Books, 1998.
Holmes, Douglas R. “Experimental identities (after Maastricht).” In European Identity.

Edited by Jeffrey T. Checkel and Peter J. Katzenstein. Cambridge: Cambridge
University Press, 2009. 52-80.
Meier, Viktor. Yugoslavia: A History of Its Demise. London and New York, NY: Routledge,
1999.
Mojzes, Paul. Yugoslavian Inferno: Ethnoreligious Warfare in the Balkans. New York, NY:
Continuum, 1994.
Newhouse, John. “Bonn, der Westen und die Auflösung Jugoslawiens: das Versagen der
Diplomatie. Chronik eines Skandals.” Blätter für deutsche und internationale Politik,
no. 10 (1992): 1184-1198.
Nobilo, Mario. Hrvatski Feniks. Zagreb: Globus, 2000.
Palmer, Peter. “The Churches and the conflict in former Yugoslavia.“ In Religion and
International Relations. Edited by Ken R. Dark. New York, NY: Palgrave, 2000. 83-99.
Paterson, William. “The German Christian Democrats.“ In Political Parties and the
European Union. Edited by John Gaffney. London: Routledge, 1996. 53-70.
Patterson, Patrick H. “On the edge of reason: the boundaries of Balkanism in Slovenian,
Austrian, and Italian discourse.” Slavic Review 62, no. 1 (2003): 110-141.
Paul, Rachel. “Serbian-American mobilization and lobbying: the relevance of Jasenovac
and Kosovo to contemporary grassroots efforts in the United States.” In Ethnic
Identity Groups and U.S. Foreign Policy. Edited by Thomas Ambrosio. Westport, CT:
Praeger Publishers, 2002. 93-114.
Pavković, Aleksandar. The Fragmentation of Yugoslavia: Nationalism and War in the
Balkans. London: Palgrave Macmillan, 2000.
Perica, Vjekoslav. Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States. New York:
Oxford University Press, 2004.
Ramet, Pedro. “Catholicism and politics in socialist Yugoslavia.” Religion in Communist
Lands 10, no.3 (1982): 256-274.
Ramet Sabrina P. Balkan Babel: The Disintegration of Yugoslavia from the Death of Tito
to the Fall of Milošević. Boulder, CO: Westview Press, 2002.
Rosenberger, Sieglinde K. “Political parties and religion.” In Religion in Austria. Edited
by Günter Bischof, Anton Pelinka and Hermann Denz. New Brunswick, NJ:
Transaction Publishers, 2005. 63-80.
Sekulić, Duško, Garth Massey, and Randy Hodson. “Who were the Yugoslavs? Failed
sources of a common identity in the former Yugoslavia.” American Sociological
Review 59, no. 1 (1994): 83-97.
Stehle, Hänsjakob Stehle. Eastern Politics of the Vatican, 1917-1979. Athens, OH: Ohio
Tenšek, Tomislav Zdenko. “L’ecumenismo cattolico: dal Glas Koncila alla ricerca della
riconciliazione dopo la guerra nella ex Jugoslavia.” In Storia religiosa di Croazia e
Slovenia. Edited by Luciano Vaccaro. Milano: Centro Ambrosiano, 2008. 465-486.
Tomanić, Milorad. Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj. Beograd: Medijska knjizara Krug,
2001.
Vodopivec, Janez. Ekumenizam je ipak počeo. Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 1968.
Weithmann, Michael W. “Renaissance der Religion auf dem Balkans.” Gewerkschaftliche
Monatshefte, no. 46 (1995): 753-768.
Winland, Daphne N. We Are Now a Nation: Croats Between Home and Homeland.
Toronto: University of Toronto Press, 2007.
Zucconi, Mario. “The European Union in the former Yugoslavia.” In Preventing Conflict
in the Post-communist World. Edited by Abram Chayes and Antonia Handler.
Washington, DC: Brookings Institution Press, 1996. 237-280.
Бранислав Радељић
БЛАГОСЛОВ РАСПАДА ЈУГОСЛАВИЈЕ: УЛОГА ВАТИКАНА

У КРЕИРАЊУ ПОЛИТИКЕ ЕВРОПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ
Резиме: Овај чланак указује на верски аспект кризе југословенске државе и, што
је још важније, релевантност Ватикана за политику Европске заједнице. Без обзира
на то што није изгледало могућним да се превазиђу неки од проблематичних периода
који су карактерисали односе између Ватикана и Југославије, Ватикан је испрва осудио
насиље и позвао на мирно решење југословенске кризе. Међутим, како је рат одмицао,
тако је и Ватикан заоштравао своју позицију и почео да фаворизује признавање неза-
висности католичких република Словеније и Хрватске.
Кључне речи: југословенскa кризa, Ватикан, Европска заједница

205
УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ

РУКОПИСА ЗА ШТАМПУ
1. Радови треба да буду достављени електронски, у прилогу – као отворе-

ни документ (Word), на електронску адресу редакције Serbian Studies Research:
serbian_studies@hotmail.com
2. Дужина рукописа: до 25 страница (48.000 карактера).
3. Формат: фонт: Times New Roman; величина фонта: 12; размак између
редова: Before: 0; After: 0; Line spacing: Single.
4. Параграфи: формат: Normal; први ред: увучен аутоматски (Col 1).
5. Име аутора: Наводе се име(на) аутора, средње слово (препоручујемо) и

презиме(на). Име и презиме домаћих аутора увек се исписује у оригиналном
облику (ако се пише латиницом – са српским дијакритичким знаковима), не-
зависно од језика рада.
6. Назив установе аутора (афилијација): Непосредно након имена и пре-

зимена наводи се пун (званични) назив и седиште установе у којој је аутор за-
послен, а евентуално и назив установе у којој је аутор обавио истраживање. У
сложеним организацијама наводи се укупна хијерархија. Ако је аутора више, а
неки потичу из исте установе, мора се, посебним ознакама или на други начин,
назначити из које од наведених установа потиче сваки од аутора. Функција и
звање аутора се не наводе.
7. Контакт подаци: Адресу или електронску адресу аутор ставља у напо-

мену при дну прве странице чланка. Ако је аутора више, даје се само адреса
једног, обично првог.
8. Језик рада и писмо: Језик рада може бити српски, руски, енглески, не-
мачки, француски или неки други европски, светски или словенски језик, ра-
ширене употребе у међународној филолошкој комуникацији. Писмa на којима
206 | Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу
се штампају радови на српском језику јесу ћирилица и латиница, уз равноправ-

ну употребу екавског и ијекавског наречја.
9. Наслов: Наслов треба да буде на језику рада; треба га поставити центри-

рано и написати великим словима.
10. Апстракт: Апстракт треба да садржи циљ истраживања, методе, резул-

тате и закључак. Треба да има од 100 до 250 речи и да стоји између заглавља
(наслов, имена аутора и др.) и кључних речи, након којих следи текст чланка.
Апстракт је на српском и енглеском језику, као и на језику чланка уколико није
написан на српском или енглеском. [Техничке пропозиције за уређење: формат
– фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 10; размак између редова
– Before: 0; After: 0; Line spacing: Single; први ред – увучен аутоматски (Col 1).]
11. Кључне речи: Број кључних речи не може бити већи од 10. Кључне
речи дају се на оном језику на којем је написан апстракт. У чланку се дају не-
посредно након апстракта. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт:
Times New Roman, Normal; величина фонта: 10; први ред – увучен аутоматски
(Col 1).]
12. Претходне верзије рада: Ако је чланак био изложен на скупу у виду
усменог саопштења (под истим или сличним насловом), податак о томе треба
да буде наведен у посебној напомени, при дну прве стране чланка. Не може се
објавити рад који је већ објављен у неком часопису: ни под сличним насловом
нити у измењеном облику.
13. Навођење (цитирање) у тексту: Начин позивања на изворе у оквиру

чланка мора бити консеквентан од почетка до краја текста. Захтева се следећи
систем цитирања, преовлађујући у науци о језику:
... (Ивић 2001: 56-63)..., / (в. Ивић 2001: 56-63)..., / (уп. Ивић 2001: 56-63)... /
М. Ивић (2001:56-63) сматра да...[наводнике и полунаводнике обележавати на
следећи начин: „” / ‘’]
14. Напомене (фусноте): Напомене се дају при дну стране у којој се на-
лази коментарисани део текста. Могу садржати мање важне детаље, допунска
објашњења, назнаке о коришћеним изворима итд., али не могу бити замена за
цитирану литературу. [Техничке пропозиције за уређење: формат – Footnote
Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу | 207
Text; први ред – увучен аутоматски (Col 1); величина фонта – 10; нумерација
– арапске цифре.]
15. Табеларни и графички прикази: Табеларни и графички прикази тре-

ба да буду дати на једнообразан начин, у складу с лингвистичким стандардом
опремања текста.
16. Листа референци (литература): Цитирана литература обухвата по

правилу библиографске изворе (чланке, монографије и сл.) и даје се искључиво
у засебном одељку чланка, у виду листе референци. Литература се наводи на
крају рада, пре резимеа, и то латиничним писмом (у складу са захтевима за
часописе који се налазе или настоје да се нађу на СЦИ-листи). Референце се
наводе на доследан начин, азбучним односно абецедним редоследом. Ако се
више библиографских јединица односе на истог аутора, оне се хронолошки
постављају. Референце се не преводе на језик рада. Саставни делови референ-
ци (ауторска имена, наслов рада, извор итд.) наводе се на следећи начин:
[за књигу]
Jelić, Vojislav. Antička i srpska retorika, Beograd: Čigoja štampa, 2001.
[за чланак]
Milutinović, Dejan. „Žanr – pojam, istorija, teorija”, Philologia Mediana (Niš),
god. 1, br. 1 (2009): 11-37.
[за прилог у зборнику]
Radulović, Milan. „Filosofski izvori Pekićeve književnosti”. U: Poetika Borislava
Pekića, ur. Petar Pijanović i Aleksandar Jerkov. Beograd: Službeni glasnik – Institut
za književnosti i umetnost, 2009. 57-72.
Радове истог аутора објављене исте године диференцирати додајући a, b,
c или а, б, в, нпр.: 2007a, 2007b или 2009a, 2009б.
Ако има два аутора, навести оба презимена, нпр.: Пајовић, Дмитровић;
ако их има више: после првог презимена (а пре године) додати et al или и др.
[Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman,
Normal; величина фонта: 11; размак између редова – Before: 0; After: 0; Line
spacing: Single; први ред: куцати од почетка, а остале увући аутоматски (Col 1:
опција Hanging, са менија Format)]
Поступак цитирања докумената преузетих са Интернета:
[монографска публикација доступна on-line]
Презиме, име аутора. Наслов књиге. ‹адреса са интернета›. Датум
преузимања.
208 | Упутство ауторима за припрему рукописа за штампу
Нпр.: Veltman, K. H. Augmented Books, knowledge and culture. ‹http://www.isoc.

org/inet2000/cdproceedings/6d.›. 02.02.2002.
[прилог у серијској публикацији доступан on-line]
Презиме, име аутора. Наслов текста. Наслов периодичне публикације, датум
периодичне публикације. Име базе података. Датум преузимања.
Нпр.: Du Toit, A. Teaching Info-preneurship: student’s perspective. ASLIB
Proceedings, February 2000. Proquest. 21.02.2000.
[прилог у енциклопедији доступан on-line]
Име одреднице. Наслов енциклопедије. ‹адреса са интернета›. Датум пре-
узимања.
Нпр.: Tesla, Nikola. Encyclopedia Britannica. ‹http://www.britannica.com/
EBchecked/topic/588597/Nikola-Tesla›. 29. 3. 2010.
17. Резиме: Резиме рада јесте у ствари апстракт на другом језику на

којем није рад. Ако је језик рада српски, онда је резиме обавезно на енгле-
ском језику. Резиме се даје на крају чланка, након одељка Литература. Превод
кључних речи на језик резимеа долази после резимеа. [Техничке пропозиције
за уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 11;
размак између редова – Before: 0; After: 0; Line spacing: Single; први ред – увучен
аутоматски (Col 1).]
209
GUIDELINES FOR CONTRIBUTORS
Manuscripts to be considered for publication should be submitted in MS Word

format by e-mail to: serbian_studies@hotmail.com. Papers are received on the un-
derstanding that they are not under consideration for publication elsewhere and have
not already been published.
There is no standard length for articles, but 48,000 characters is a useful target
(excluding footnotes and references). The cover page should provide full affiliation,
the mail and e-mail addresses, and telephone number(s) of the corresponding au-
thor. The title page should include the paper title and the names and affiliations of
all authors. The article should begin with an abstract of 100-250 words describing
the main arguments and conclusion of the article.
The Chicago Manual of Style is to be followed.
Ordinarily, we are able to report back to authors about their submissions within
three months.
The opinions expressed in the articles published in Serbian Studies Research are
those of the authors and not necessarily of the editors of the journal.
Serbian Studies Research accepts advertising that is of the interest to the mem-
bership of the scholarly Association for the Development of Serbian Studies.
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
811.163.41
821.163.41
SERBIAN Studies Research / главни уредник Томислав

Лонгиновић. - Год. 1, бр. 1 (2010)- . - Нови Сад : Научно
удружење за развој српских студија, 2011-. - 25 cm
Годишње. - Текст на разним језицима. - Резимеи на срп. и

енг. језику.
ISSN 2217-5210
COBISS.SR-ID 262351623

Serbian Studies Research, Vol. 2, No. 1, 2011

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Serbian Studies Research, Vol. 2, No. 1, 2011

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ISSN 2217-5210

Научно удружење за развој српских студија, Нови Сад

SERBIAN STUDIES RESEARCH

Нови Сад, 2011

Vol. 2, No. 1, 2011

Governing Board President

Peer Review Policy and Frequency

Indexing and Abstracting Information

Год. 2 , бр. 1, 2011

Индексирање часописа у базама података

Serbian Studies Research излази једном годишње

НАУЧНИ ЧЛАНЦИ / ARTICLES

UDC 821.163.41.08 Venclović Stefanović G.

THE LINGUISTIC “DIGLOSSIA” OF GAVRILO

VENCLOVIĆ’S “СР’БСКЫ” AND ITS RELATION TO

long to an exclusively ecclesiastic, still medieval literature. All of the scholars—from

“српско-словенски” language as it was preserved in the church tradition he

15 Costantini, “La lìngua di Gavrilo Stefanović Venclović”, 75.

ILLYRIAN, THE COMMON LANGUAGE OF THE CATHOLICS

From a purely linguistic point of view, “ср’бскы” was indisputably an indepen-

16 Тоlstoj’s description reads as follows:

Under the influence of the Counterreformation, the Renaissance language of

нопольцев и населения городов Греции.” На сербском языке обычно составлялись грамоты,

pression.31 Having established the evident connection between Venclović’s language

Preobrazba bizantskog pravoslavlja u srpsku narodnu religiju, posebna organizacija Pravoslavne

Investigating Venclović’s language in its socio-historical framework involves the

Venclović’s “ср’бскы” is of crucial significance for explaining the structure

multinational Empire. Participating in the Catholic Habsburg state left an indelible

православни Архиепископ Пекски и всјех Сербов и Болгаров и всего Илирика

the both Orthodox languages—“the просто-сербский езикъ”, i.e. volgare illirico,

56 Вikентie Лустина, Грамматiка Италiанская ради употребленiя Иллирическiя юности, собранна

Јовану Рајићу је јасна одређена функционална раздвојеност славенског и српског народног

pоссийский or pоссийский)66 and иллирический or the “простоiе наречiе или

дiалектъ сербски.”67 While the first—древни славенски, всiем опшчи, иначе

pared to its contemporary expression, i. e., Slavo-Russian, whose syntax was

74 Nedeljković, “Josef Dobrovský and the Serbian Literary Language”, 9.

so-called ordinary people’s languages, in his terminology “simple written languages”,

Slavo-Russian, Slavonized Serbian represented the greatest challenge to the former,

78 Dimitrije Kirilović convincingly describes unintelligibility of handbooks written in Slaveno-Serbian

for Serbian children in his book:

Before Skerlić, Novaković also expresses almost identical opinion:

ORTHODOX LINGUISTIC DIGLOSSIA, A DEVELOPMENTAL

84 See fn. 61.

Some scholars have attempted to explain the appearance of Venclović’s “ср’бскы”

У таквој његовој еволуцији [рускословенскoг] која се одвијала у краткотрајном времену

of Skaryna’s editions is best described as a hybrid language. It was often a mixture

Or, in another example:

112 Tолстой, “Взаимоотношение локальных типов древнеславянского”, 245.

The Latin-Polish models were never completely or correctly understood. Still

palities. In their religious manuscripts—the Psalter, the Gospels with Commentaries,

This people’s language, documented in Moscovite Russia at approximately the

And: “По руски и московски печатни исторїи показуют… (Printed his-

The comparative analysis of Venclović’’s writings in “ср’бскы” with other

Albijanić, Aleksandar. “The Creation of the Slaveno-Serbski Literary Language”. The

129 About “extended” diglossia see fn. 77.

Ferguson, Charles. “Diglossia.” Word 15, no. 2 (August 1959): 325-340.

Moser, Michael. Die polnische, ukrainische und weißrussische Interferenzschicht im rus-

Stojanović, Ljubomir. Katalog rukopisa i starih štampanih knjiga. Beograd: Srpska

JEZIČKA DIGLOSIJA GAVRILA STEFANOVIĆA

venskim za njegovo pojašnjavanje i razumevanje, bila je od presudnog značaja za dalji kul-

Received 30.03.2011 / Accepted 15.06.2011.

THE INCEPTION OF THE SERBIAN

In principle, every issue concerning genesis is in itself complex and, according