Да би обезбједила неутралност Аустроугарске у случају рата против Турске, Русија је

Дунавској монархији дала право да изабере моменат и начин окупације Босне и

Херцеговине. Према Бизмарку, ова Конвенција, а не Берлински конгрес, основа је
аустроуграске окупације Босне и Херцеговине.1

Конкордат између Аустроугарске владе и Васељенске Патријаршије закључен 31.

Марта 1880. Имао је за циљ регулисање права православних житеља Босне и
Херцеговине кoju je Aустроугарска окупирала на основу одулке Берлинског конгреса.
Православна црква у окупираним покрајинама наша се у потчињеном положају о
односу на званични Беч, посебно ако се има у виду да је аустроугарски владар добио
право именовања и смјењивања владика.2

Главни интерес Беча за закључивање Тајне конвенције било је спречавање сваке

српске активности усмјерене против њеног режима у Босни и Херцеговини, заузврат
пружајући Србији подршку у учвршћивању династије Обреновић и државних
претензија ка југу, изузимајући Новопазарски санџак. 3

Протесна нота Србије великим силама поводом анексије Босне и Херцеговине од 7.

Октобра 1908. Осликавала је узбуђење које je тим поводом владало у Србији и Црној
Гори. Начелник у бечком Министарству иностраних послова није ни желио примити
ову ноту уз напомену да „Србија нема у овој ствари шта да говори“ премда разумије
узбуђење које је анексија изазвала.4

1
364-366.
2
421-423.
3
427-430.
4
472-474.
Иницијативу за закључење српско-црногорског уговора од 24. октобра 1908. дао је
краљ Никола Петровић, а као посљедица анексије Босне и Херцеговине. Прецизирано
је да су „обе братске Државе у начелу једнодушно одлучне, да сва своја права и своје
интересе и оружјем заједнички бране, ако се за то укаже потреба, (...)“. 5

Текст политичке и војне Конвенције између Краљевине Србије и Краљевине Црне

Горе погледати код:6

Аустроугарска је била против циљева Балканског савеза истовремено се

припремајући да у згодној прилици искористи балканске противрјечности и заплете.
Шеф војне канцеларије надвојводе Франца Фердинанда писао је 2. марта 1912. да
„пут у Албанију води мање или више преко Босне и Херцеговине, исто тако
непосредно у Црну Гору, (…) никад нису прилике за одлуан рат у великом стилу на
Балкану биле повољније него сада“.7

Текст Нишке декларације код8

Текст Лондонског уговора код9

Колективна савезничка нота упућена Србији у љето 1915. гарантовала је заједничку

границу између Србије и Грчке. Тражећи од Србије да Бугарској препусти неспорну
зону у Македонији, савезнци су даље обећавали да ће Србија добити „обилне
компензације на Јадрану и у Босни и Херцеговини. 10 Представници великих сила
предали су августа 1915. у Нишу мемоар у десет тачака у којем је наведено шта ће
Србија све добити по завршетку рата уколико учини уступке Бугарској. Између
осталог, у документу се помиње Босна и Херцеговина и јадранска обала од рта Плоче

5
479-480.
6
518-523.
7
531-532.
8
598-599.
9
601-606.
10
607-608.
до тачке која се налази 10 километара јужно од Цавтата укључујући више острва и
полуострво Пељешац.11

Текст Крфске декларације код12

11
612-613.
12
623-626.