Проф.

Др Момчило Спремић 

ПОЛИТИЧКЕ, ПРИВРЕДНЕ И КУЛТУРНЕ ПРИЛИКЕ 

У СРБИЈИ ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА 
I 

Погибијом кнеза Лазара на Косову 1389. године, Србија је остала без искусног
политичара и ратника. Њоме је требало да управља књегиња Милица са два малолетна
сина, од којих је старији, Стефан, имао свега око 12 године. Док су земљом харали
турски пљачкаши, са севера је, већ октобра 1389, провалио угарски краљ Жигмунд.
Опасност је била тако велика да је књегиња затражила уточиште у Дубровнику. Уз то,
нека властела је отказала верност, а Вук Бранковић владао је самостално својом
облашћу. У крајње тешким политичким приликама, Лазаревићи су, у договору с верном
властелом и врхом Српске цркве, на чијем је челу био кнезу Лазару одани патријарх
Спиридон, донели одлуку о заокрету у политици према Турцима. Прекинули су
непријатељства према њима и постали њихови вазали, примивши обавезу плаћања
годишњег харача и слања помоћне војске. Залог новог мира била је Лазарева кћи
Оливера, која је пошла у харем султана Бајазита I. 

Нова подршка Лазаревићима била је канонизација кнеза Лазара, за што се тако

залагао нови патријарх Данило III, дубоко одан делу Косовског мученика. Кнежево
тело је, на најсвечанији начин, уз учешће властеле, клира, обичног народа и самог
Вука Бранковића, пренето из Приштине у Раваницу, кнежеву задужбину. Био је то
верски, али и политички чин, којим су малолетни Лазареви синови постали нови
изданци "светородног корена", баш као што су, два века раније, постали Немањићи,
после канонизације Стефана Немање. Као верни турски вазали, Лазаревићи су служили
цара Бајазита И: млади кнез Стефан предводио је своју војску у биткама на Ровинама
1395. и код Никопоља 1396, борећи се, по изричитим сведочанствима извора, са
великом храброшћу за свог османлијског господара. За то време, Вук Бранковић је
покушавао да настави отпор. Иако се Турцима привремено покоравао, никад им није
верно служио. Зато су га сатрли 1396. године. Пошто је пао у њихове руке, умро је у
тамници већ следеће године. Награђујући верне вазале, султан Бајазит И дао је
Лазаревићима највећи део Бранковића земље, посејавши тако семе раздора међу двема
најзначајнијим српским породицама. Смрћу Вука Бранковића лакнуло је Лазаревићима,
а кнез Стефан наставио је да кажњава бунтовну властелу. Дознавши за заверу, лишио
је живота војводу Новака Белоцрквића, који је имао поседе у Топлици, а натерао је да
се, са целом породицом, замонаши војвода Никола Зојић, који је имао земље у
рудничком крају. у средњем веку све се могло простити "осим невере". 

Снажење кнеза Стефана није одговарало турцима. Он је 1393/1394. и 1398. морао да

иде на поклоњење султану Бајазиту I, који је, на самом почетку 14 века, вратио земље
наслелдницима Вука Бранковића. Настојао је да окупи што више вазала, јер је са
истока ишао на његову државу моћни Тамерлан са његовим страшним Татарима. Они су
у бици код Ангоре 28. јула 1402. сатрли Турке и заробили самог Бајазита I. Понизивши
га до крајњих граница, држали су га у гвозденом кавезу, у коме је ускоро и умро. У
Ангорском боју учествовали су кнез Стефан и Вук Лазаревић, као и њихови сестрићи
Гргур и ђурађ Бранковић. По повратку у Србију, Стефан се задржао у Цариграду, где је
од византијског цара добио титулу деспота. Бацио је, међутим, у тамницу господина
Ђурђа, који је успео да побегне султану Сулејману, господару европског дела Турске.
Заједно са Турцима, сачекао је на Косову своје ујаке, браћу Лазаревиће, и борба се

1
заподела у новембру 1402. недалеко од Грачанице. После не малих губитака,
Лазаревићи су успели да се пробију до Новог Брда, свог богатог и напредног града.
Били су то дани када су Турци подстицали међусрпске борбе, из којих су извлажили не
малу корист. 

Када је почетком 1403. султан Сулејман у Галипољу склопио уговор с Византијом,

Венецијом, Ђеновом, херцегом Наксоса и витезима с Родоса, предвиђено је да се неће
правити тешкоће "сину Лазара", али ће он бити дужан да плаћа годишњи харач и шаље
помоћну војску. Међутим, деспот Стефан се, у међувремену, приближио Угрима и
крајем 1403. или почетком 1404. постао вазал краља Жигмунда, од кога је добио
Београд, Голубац и Мачнаску бановину. Успео је да се измири и с Турцима, којима су
више нагињали мајка Милица и брат Вук, као и са Бранковићима, који су остали верни
султанови вазали. Убрзо, међутим, после смрти књегиње Милице /+1405./ затегли су се
односи између Стефана и Вука, који су 1409. прерасли у отворени рат. Вук је тражио
од брата поделу земље и, пошто је добио помоћ од Турака, Бранковића и бројне
властеле, деспот Стефан је био принуђен да му уступи јужну поливину државе. Подела
је, међутим, била кратког века, јер је Вук погинуо у турским међусобицама већ јула
1410. Нешто мало касније, живот је изгубио и Лазар Бранковић, тако да су у животу
остали само деспот Стефан и господин Ђурађ Бранковић. Уз посредништво госпође
Маре, Ђурђеве мајке а Стефанове сестре, њих двојица су се 1412. године измирили.
Ђурађ је задржао своју Област, али је следио политику деспота Стефана и, на крају,
постао његов наследник. После смрти Балше III , 1421, деспот Стефан завладао је и
Зетом, па се тако његова држава протезала од Дунава до Јадранског мора. 

II

 Пошто су 1413. завршене династичке борбе у Турској доласком на престо султана

Мехмеда I/1413-1421/, за Србију су наступиле године мира, Што је омогућило
настављање мирнодопских послова. Највећи део становништва бавио се
пољопривредом, гајећи житарице, поврће, воће и винограде. У планинским крајевима
било је развијено сточарство, о чему сведочи извоз живе стоке, кожа и сира у
Приморје. Извоз знатних количина воска, главног тадашњег средства за осветљавање,
пказује да је пчеларство било значајна привредна грана. у тадашњој српској држави
занатлије су радиле и на селу, али све више у градовима. На селу је највише било
ковача, а у градским и рударским средиштима кројача, златара, обућара, кожухара,
дрводеља, оружара, ткача, пекара, месара. 

У држави деспота Стефана рударство је достигло невиђен развој. Управо он је

предузимао мере да ојача рударску производњу, јер је на тај начин повећао своје
приходе, лшто је омогућавало да испуњава обавезе према Турцима и осигурава
одбрану земље. у току 1412. издао је Закон за рудник Ново Брдо, у коме су били
прописи о организацији рударске производње, рударској техници и рударском праву, с
тим што су посебно штићени интереси рударских радника. Закон је чак давао њима
право да заложе власникову баштину, ако их не исплати на време. Најважнији рудник
било је Ново Брдо, чувено по тзв. гламском сребру, које је садржавало одређени
проценат злата и зато је било доста скупље од обичног или тзв. "белог" сребра. Ново
Брдо је у време деспота Стефана било највећи рудник на Балканском полуоствру.
Мање или више повезани с њим били су Јањево и Трепча, а у копаоничком крају
Плана, Копорићи, Остраћа, Запланина, Беласица, Ковачи и Ливада /Ливађе/. Веома је
значајно што је деспот Стефан 1411. добио од угарског краља Сребреницу, у источној
Босни, која је, по богатству сребром, долазила одмах иза Новог Брда. У сенци

2
Сребренице, све већи значај добијали су млади рудници у северозападној Србији:
Црнча, Зајача, Крупањ и Бохорина. 

У српским рудницима највише је добијано сребро, затим злато, бакар, калај, гвожђе.
Сребро је било најважнији предмет извоза, а монопол у извозу имали су Дубровчани,
који су га продавали по Италији и другим земљама Средоземља. Према књизи
надзорника дубровачке ковнице за 1422. годину, производња сребра у Србији и Босни
није била мања од 5,67 тона годишње, а с тим што је већи део отпадао на Србију, јер
су њени рудници били јачи од босанских. Осим тога, зна се да су дубровачки трговци
браћа Кабужићи од 1427. до 1432. извезли из Србије око 3.500 кгр. сребра у вредности
од око 100.000 млетачких дуката, што је тада било право богатство. У то време на
европском тржишту владала је велика несташица плементих метала, Што је само
подстицало производњу у Србији. Према неким прора;унима, она је тада подмиривала
измећу једне осмине и једне петине европских потреба у сребру и злату. 

Због турског освајања, које је долазило са југоистока, само мали део трговине Српске
Деспотовине био је везан за Солун и Сер, стара и добро позната привредна средишта.
Нешто размене било је с Угарском и Влашком, али највише с јадранским Приморјем.
Преко Дубровника, Котора, Бара, ушћа Бојане и Дрима одлазили су племенити метали
и сточарски производи у Италију, Грчку, чак у Египт и на Левант. Заузврат, у Србију су
увожене тканине из Дубровника и Италије, затим со, толико потребна за људску и
сточну исхрану, као и оружје и сваковрсни занатлијски производи. Она је у првој
половини XV века била део привредног система Средоземља и Европе уопште. 

У Српској Деспотовини било је све више градова, који су били средишта привредног
живота. На југу су се истицали Ново Брдо, Приштина и Трепча, а на северу Београд, у
који је деспот Стефан пренео престоницу, затим Рудник, а од 1430. Смедерево. осим
тога, било је више утврђених места и тврђава, као што су Бела Стена, Борач, Острвица,
Брвеник, Маглич, Сталаћ, Крушевац, Петрус, Браничево, Голубац, а од неких тргова
развили су се касније познати српски градови, као што су Ваљево, Чачак, Шабац. У
градским насељима било је све више становништва, које су чинили трговци, рудари,
занатлије. Било је то српско граћанство, чије је јачање помагао деспот Стефан, јер је у
њему видео ослонац своје власти и дизање привредне моћи своје државе. Зато је,
разним повластицама, унапређивао трговину домаћег живља у Београду. Заузимао се
за њега и код угарског краља, а подстицао је насељавање у Београду имућнијих људи
из целе своје земље. Препреку јачању домаћег грађанства представљали су
Дубровчани, који су уживали изузетно повлашћен положај. Деспот Стефан је
ограничавао њихове привилегије, настојећи да их, у оавезама, изједначи с домаћим
светом. Зато је повећао царину на увезену робу и забрањивао неконтролисан извоз
сребра. Тражио је да буде "болано", тј. да есе при ударању жига плаћа одређена такса.
Оштро је кажњавао све оне који нису поштовали његове прописе, а на отпор
Дубровчана одговарао је запленом њихове робе, затварањем трговаца, па жак и
њиховим протеривањем. Како су Турци освајали с југа, систематски је култивисао
Приморје, тј. северне делове своје државе. Оно је постало средиште привредног, а
затим и културног живота Србије пред њену коначну пропаст. 

III

 Захваљујући привредном напретку, Српска Деспотовина је у првој половини XVвека

била најјача балканска хришћанска земља. Да би била кадра да се одупре Турцима,
деспот Стефан је извршио разне реформе, нарочито у области државне управе. На
двору су и даље заузимали видно место логотети, протовестијари, челници,

3
дрводржице и други представници централног апарата. Али, у локалној управи
извршене су веће промене: на челу градске управе кефаније су замењене војводама,
што показује да су војна звања добила превагу над цивилним. Осим тога, образоване
су посебне територијално-управне јединице, које су се називале "власти". Њихово
седиште налазило се у утврђеним градовима, а од 1428. помињу се многе "власти".
Крушевачка, Некудимска, Голубичка, Петруска, Смедеревска итд. Да би се могао
водити дуготрајни рат против Турака, извршена је и пореска реформа. Поред старих
давања из доба Немањића, уведена су нова: тзв. "унче", које су убиране два пута
годишње, па су зато називане летње и зимске унже. По изричитим сведочанстима
извора, оне су служиле "да се војска оправља". 

Реформе деспота Стефана унапредиле су привреду Србије, спутале сепаратистичко

деловање властеле и ојачале централну власт, што је омогућило одређени културни
напредак, иако се земља налазила пред непосредном турском опасношћу. културни
печат давали су исихасти. Били су то монаси, аскетско-мистичног правца, који су се
посветили тишини, савршеном миру, "исихији". Уз сталну молитву тежили су визији
божанске светлости, која се приказала апостолима на Таворској гори. Оснивач покрета
био је Григорије Синајит, а византијски идеолог Григорије Палама. Исихазам је
одушевљено прихваћен на Светој Гори, која је постала његово средиште. Како је
исихастичка мистика одговарала духу источне хришћанске цркве, раширила се у
православним словенским земљама. Многи Срби прихватили су је на Светој Гори и
пренели у своју отаџбину. Бежећи испред Турака, у њу су стигли и бројни грчки и
бугарски духовници, тако да је постала њихово ново стециште. Клонећи се општежића
великих Лаври, опредељивали су се за усамљеничјки, пустињско-испоснички живот, а
занемарујући приврженост појединим народима, истицали су да припадају "роду
хришћанском". Под њим су подразумевали православно хришћанство доприносећи још
чвршћем повезивању Србије с Византијом и другим источно-хришћанским земљама.
Тако је у предвечерје Турског освајања у Србији јачао мистични духовни правац, чији
су припадници истицали да су Турци божја казна, која је дошла "због греха наших". 

У култури Србије средњег века неоспорна је верска основа. Зато је делатност

синаитско-светогорских исихаста надахњивало њено друштво и државну политику.
Консултујући се о духовним питањима са светогорцима, деспот Стефан је делио њихов
поглед на свет. Позивао је у своју земљу учене монахе из Хиландара, Светог Павла и
друих оближњих манастира, пружајући им, колико је могао, услове за рад. Једино није
могао да их заштити од турских напада. То лепо показује случај једног ученог
светогорца, кога је позвао да, са сабраћом, преписује књиге. Они су почели да зидају
манастир у изворишној области реке Дајше, десне притоке Пека, али су посао
прекинули када су, после смрти деспота Стефана, навалили Турци. Оставивши тек
започето градилиШте, разбежали су се на разне стране. Када су се повукли Турци,
напали су их Угри. Пошто је у међувремену, разорено њихово градилиште, дигли су
руке од зидања манастира. Њихов предводник, учењак са Свете Горе, отишао је у
манастир Благовештања "близу града Ждрела", у Горњачкој клисури. У новом
манастиру преписао је Јеванђеље, у коме је сачуван његов запис. Аутобиографског
карактера, он је језгровит, пун података, у коме образовани духовник-страдалник,
назван Инок из Далше, пише како је, на позив деспота Стефана, дошао из Хиландара у
Србију. Најпре је преписивао у близини Љубостиње, а затим га је деспот, са сабраћом,
сметио у храму Ваведења Пречисте код Голупца, обећавши да ће му сазидати манастир.
Управо је сам духовник изабрао место за нову светињу у изворишној области реке
Дајше, али је наступилоратовање које је тако драматично описао у своме књижевно
надареном запису. 

4
Но, и поред тешких времена, калуђери су наставили да преписују књиге. Тон духовном
стваралаштву давао је деспот Стефан, који је и сам био писац. Саставио је "Похвално
слово кнезу Лазару", "Натпис на мраморном стубу на Косову" и "Слово љубави". Имао
је библиотеку у којој се налазила "Лествица" Јована лествичника и Теофилактово
"Тумачење јеванђеља". Изгледа да је имао посебну наклоност према историјским
делима, јер се зна да је монаху Григорију послао у Свету Гору раније преведену
Зонарину "Светску хронику" да је поново редигује, а на његов подстицај преведен је
спис "О будућим временима", који се приписује византијском цару Лаву Мудром. 

У држави деспота Стефана деловало је неколико даровитих писаца, већином избеглица

из Бугарске и Грчке, као Што су били Григорије Цамблак, Андоније Рафаил, а нарочито
Константин Филозоф. Рођен око 1390. у Бугарској, Константин је пропутовао свету
Гору, Цариград и Јерусалим, да би на почетку друге деценије 15. века дошао у Србију.
Био је "учитељ српски" на двору деспота Стефана у Београду где је 1423/1424. написао
спис "Сказаније о писменех". По преласку српске престонице под угарску власт,
склонио се код ћесара Угљеше, господара Врања, Иногошта и Прешева. у четвртој
деценији 15. века, по налогу патријарха Никона и "дворских поглавара", написао је
своје главно дело "Житије деспота Стефана". Из њега се види да је био веома
образован човек. Посебно је добро познавао историју хришћанства и грчку античку
баштину. Веома учен, пун алузија и алегорија, тешко је разумљив, поготово за обичан
свет, за који није ни писао. Али, има друге бројне одлике. Иако је писао житије, чији је
темељ хагиографски, уклопљен у дејство божанског промисла, он је, ипак, свог јунака
тумачио историјским догађајима, тако да се може говорити о световној биографији.
Није славио деспота Стефана због његове побожности за живота, нити због чуда после
смрти, већ због Његових ратничких и витешких врлина. остављајући по страни црквене
достојанственике и монахе, приказао је јунака житија као витеза. Славећи кроз његову
личност световну власт, у своје дело унео је световне елементе, удаљавајући се од
житија претходних времена. Његов пример показује да се у Србији рађала нова
књижевност, као штро се рађало ново друштво, у коме је градска и дворска средина
имала пресудну улогу. Уз нешто уздржаности, могло би се рећи да је Константин
Филозоф хуманистички писац. Иако под све већим Турским притиском, у Србији
деспота Стефана дизане су богомоље, које представљају својеврсне уметничке
споменике свога времена. Највише их је грађено у поморављу, а, по своме уметничком
изразу, припадају тзв. Моравској школи. На њиховом челу стоји Ресава, деспотова
задужбина, али су најблаже речено достојне поштовања и друге, мање, светиње, међу
којима посебно место заузима Копорин. 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА 

1. Константин Филозоф и његов живот Стефана лазаревића, деспота српског, изд. В.

Јагић, Гласник Српског ученог друштва, 42, Београд 1875, 223-238. 
2. Закон о руудницима деспота Стефана Лазаревића, изд. Н. Радојчић, Београд 1962. 
3. М. Орбин, Краљевство Словена, Београд 1968. 
4. К. Јиречек, Историја Срба, I-II, Београд 1952. 
5. Историја српског народа, II, изд. Српска књижевна задруга, Београд 1982. 
6. Ст. Новаковић, Срби и Турци 14. и 15. века, Београд, 1960. 
7. Ј. Радонић, Западна Европа и балкански народи према Турцима у првој половини 15.
века, Нови Сад 1905. 
8. М. Перковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978. 
9. М. Перковић, Кћери кнеза Лазара, Мелбурн 1957. 
10. Ј. Радонић, Споразум у Тати 1426. и српско-угарски односи од 13. до 16. века, Глас
Српске краљевске академије, 187, Београд 1941, 117-232. 

5
11. М. Динић, За историју рударства у средњевековној Србији и Босни, I-II, Београд
1955-1962. 
12. М. Динић, Дубровачка ковница у 1422. години, Историјски гласник, I-II, Београд
1976, 81-90. 
13. М. Динић, Власти за време Деспотовине, Зборник Филозофског факултета, 10/1,
Београд 1968, 237-243.