АКАДЕМИЈА ПОСЛОВНИХ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА БЕОГРАД

ОДСЕК БЛАЦЕ

ЗАВРШНИ РАД

ИНФЛАЦИЈА, НАСТАНАК, РАЗВОЈ И ПОСЛЕДИЦЕ

БЛАЦЕ, 2019. ГОДИНЕ

 АКАДЕМИЈА ПОСЛОВНИХ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА БЕОГРАД

ОДСЕК БЛАЦЕ

ЗАВРШНИ РАД

ИНФЛАЦИЈА, НАСТАНАК, РАЗВОЈ И ПОСЛЕДИЦЕ

Ментор: Кандидат

др Бојан Коцић Кристина Митровић 103/16 П

Блаце, 2019. године

 САДРЖАЈ
УВОД..............................................................................................................................................1

1.ВРСТЕ ИНФЛАЦИЈА................................................................................................................3

1.1.Умерена инфлација..............................................................................................................3

1.2.Галопирајућа инфлација......................................................................................................3

1.3.Хиперинфлација...................................................................................................................3

1.4.Очекивана (инерцијска) инфлација....................................................................................4

1.5.Неочекивана инфлација.......................................................................................................4

2.ПОСЛЕДИЦЕ ИНФЛАЦИЈЕ....................................................................................................4

3.ТЕОРИЈЕ ИНФЛАЦИЈЕ............................................................................................................7

3.1.Квантитативна теорија инфлације......................................................................................7

3.2.Кејнзијанска теорија инфлације.........................................................................................8

3.3.Теорија структурне инфлације...........................................................................................8

4.ИНФЛАЦИЈА ТРАЖЊЕ И ИНФЛАЦИЈА ТРОШКОВА......................................................9

4.1.Инфлација тражње...............................................................................................................9

4.2.Инфлација трошкова..........................................................................................................14

5.АНТИИНФЛАЦИОНА ПОЛИТИКА.....................................................................................16

6.ТАРГЕТИРАЊЕ ИНФЛАЦИЈЕ..............................................................................................19

6.1.Операционализација таргетирања инфлације.................................................................22

6.2.Ефекти таргетирања инфлације........................................................................................24

 6.3.Специфичности таргетирања инфлације у земљама у транзицији...............................26

7.ОДНОС ИНФЛАЦИЈЕ И НЕЗАПОСЛЕНОСТИ..................................................................29

7.1.Незапосленост....................................................................................................................30

7.1.1.Филипсова крива.........................................................................................................30

8.ДЕВАЛВАЦИЈА И РЕВАЛВАЦИЈА......................................................................................34

8.1.Девалвација.........................................................................................................................34

8.2.Валутни дампинг................................................................................................................36

8.3.Ревалвација и апресијација валуте...................................................................................36

9.ХИПЕРИНФЛАЦИЈА У СР ЈУГОСЛАВИЈИ (1992-1994)...................................................36

ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................................39

ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................................41
УВОД

Цене роба и услуга су под утицајем различитих фактора и временом се могу мењати или
навише или пак наниже. Све негде до 50-тих година овог века, наизменично су се
смењивали периоди у којима су цене расле са интервалима у којима је долазило до
њиховог смиривања. Међутим, период након тога карактерише стални раст
цена.Инфлација представља пораст општег нивоа цена. Термин инфлација значи
надимање или надувавање. Инфлација је стара колико и тржишна привреда. Посматрано
на дужи рок, цене расту. Међутим, не значи да инфлација нужно прати пад реалног
дохотка. Историја показује да цене расту у време ратова и економских криза, али се више
не враћају после ратова и криза на првобитни ниво.

Инфлација је први пут употребљена у САД-у, као ознака скока цена и новчаног оптицаја у
време грађанског рата који је вођен 1861-65, када је влада, у след недостатка средстава за
финансирање рата, била присиљена да издаје папирни новац, тзв. “Green bancks”, без
покрића, али је готово сигурно да су разноврсне инфлаторне ситуације и проблеми били
познати и раније. Тек након Првог светског рата инфлација постаје готово стална појава и
сдрастичним последицама.

Од 1960-их, инфлација је проглашена критичним проблемом. Раздобље великих

инфлација почиње тек са употребом неконвертибилних новчаница. Њиховим зачетником
сматра се Ј. Лав, који је у периоду 1716. до 1720. издао 2700 милиона ливри у
новчаницама уз метално покриће свега 48 милиона. Ипак су то били повремени ексцеси,
који су долазили до изражаја за време већих историјских догађаја и након дужих периода.

Према налазима истраживача који су анализирали археолошке податке из древног града

Месопотамије, једног од најстаријих културних, политичких и трговачких центара
цивилизације, прва инфлација у историји се догодила у Вавилону. Њу је, према тврдњама
ових научника, изазвао легендарни освајач Александар Велики, који је довлачио плен са
својих освајачких похода, најчешће у сребру. Ова инфлација је, према налазима, трајала
око једне деценије. Инфлација као таква се може манифестовати кроз један општи пораст
цена, а израчунава на следећи начин: стопа инфлације=ниво цена у т години – ниво цена у
години т-1 х 100/ниво цена у години т-1. Са инфлацијом се суочава већина привреда тј
земаља, с тим што је њен интезитет различит у појединим земљама тј разликује се од
земље до земље. Последице које инфлација може да остави на привреде земаља зависе,
пре свега, од фактора који делују на њено испољавање. Пошто се велики број земаља
суочио са инфлацијом, тачније са свим негативним последицама исте, већина земаља је
инфлацију прогласила за непожељан национални проблем и проблем привреде уопште.
Један од ефеката инфлације јесте да генерално инфлаторно окружење обесхрабрује
спуштање цена роба и услуга, и посебно надокнада за радну снагу; тако да постаје лакше
прилагођавање релативних нивоа цена.

Цене многих производа имају по својој природи тенденцију да расту временом, тако да
напори да се монетарном или другом политиком одржи стање нулте инфлације
(константног нивоа индекса цена) имају веома негативан ефекат, у смислу пада цена,
продаје, прихода и коначно нивоа запослености, на друге привредне гране. Стога многи
економисти и привредници сматрају да умерен ниво инфлације „подмазује точкове
привреде“. Мере којима се одржава потпун ниво стабилности цена могу такође водити (и
најчешће воде) до дефлације (константног пада цена), која може бити изузетно
деструктивна, и довести до банкрота и рецесије, чак и депресије.

У условима повећане инфлације прерасодела дохотка је таква да они који имају слабу
преговарачку позицију здржавају исти доходак (који се реално смањује због раста цена па
се за исту плату може купити мање производа), док они који имају могућност да узму
више реално то и чине.

Да буде јасније, радник у фабрици има слабу преговарачку моћ и неће моћи да се избори
за повећање свог дохотка у складу са растом инфлације, док, на пример, неко ко поседује
велику економску моћ (власници атрактивних локала, власници имовине коју дају под
ренту или закупнину) због своје јаче преговарачке позиције подизаће закупнине и ренте.
Тако долази до повећања вредности „реалне, опипљиве“ имовине и истовременог
смањења вредности штедње. Зато је у инфлаторним условима интерес за штедњом све
мањи.
1.ВРСТЕ ИНФЛАЦИЈА

Пошто се инфлација може посматрати са више различитих аспеката, зато се може

говорити и о различитих врстама исте. Као најзначајније врсте инфлација које се изучавају
и појављују су:

1. Умерена
2. Галопирајућа
3. Хиперинфлација
4. Очекивана (инерцијска)
5. Неочекивана

1.1.Умерена инфлација

Умерена инфлација карактерише се спором, једноцифреним годишњим растом цена роба

и услуга. Када цене споро расту онда људи имају поверења у новац, јер знају да ће за исту
количину новца бити у стању да у будућности купе готово исту количину роба и услуга,
коју би могли купити у данашњим условима.

1.2.Галопирајућа инфлација

Галопирајућа инфлација се изражава двоцифреним или троцифреним бројевима. Када се

појави, галопирајућа инфлација уноси несигурност у привреду земље у којој се појавила и
доводи до озбиљних економских поремећаја. У таквим условима новац као средство
постепено креће да губи своју функцију, а реална камата постаје често негативна
величина. Галопирајућа инфлација, по правилу, веома брзо прелази и у хиперинфлацију у
одређеној земљи и њеној националној економији.

1.3.Хиперинфлација

У условима хиперинфлације, пораст цена мери се милионима и милијардама процената.

Људи у таквим условима желе да се што пре ослободе новца, јер он убрзо губи своју
вредност. Долази до поремећаја релативних односа цена, при чему цене не одражавају
стварне трошкове у производњи добара и пружању услуга. То са своје стране доводи до
тога да цене више не шаљу правилне сигнале тржишним актерима. На глобалном плану
хиперинфалација води прерасподели богатства, при чему су дужници фаворизовани, а
повериоци се налазе у лошијем положају.

Обично се сматра да до појаве хиперинфлације доводи и прекомерни штампање новца,

којим неке државе покушавају да прикрију буџетки дефицит. Постојање буџетског
дефицита не мора, међутим, обавезно да доведе до хиперинфлације. Да ли ће буџетски
дефицит довести до хиперинфлације зависи у великој мери од тога како држава врши
његово покриће: штампањем новца или хартијама од вредности.

1.4.Очекивана (инерцијска) инфлација

Очекивана или инерцијска инфлација је посебно карактеристична за земље са изразито

нестабилном привредом, у таквим условима, очекује се инфлација у будућем периоду па
на тај начин постаје појава са којом рачунају привредни субјекти и становништво.

1.5.Неочекивана инфлација

Непредвиђена - неочекивана инфлација подразумева велика изненађења. Она значајно

делује на расподелу дохотка и богатства. Неочекивани скок цена неке ће осиромашити, а
друге обогатити, а мало утицати на ефикасност управљања у фабрикама. Ефекти
непредвиђене инфлације изазивају социјалне проблеме.

2.ПОСЛЕДИЦЕ ИНФЛАЦИЈЕ

За многе земље инфлација је постала прворазредна јавна опасност, јер она ремети
стабилност економског и политичког система. У условима инфлације сви еко- номски
субјекти, од домаћинства до државе, настоје да повећају свој доходак, повећањем цена
својих производа, односно пореза. Уколико је то повећање у висини стопе инфлације,
први ће одржати постојећи ниво стандарда, а последњи ће сачувати достигнути ниво
потрошње.1

Примера ради, у земљи са стопом инфлације од 15%, цене би порасле просечно 15%
годишње. Реална зарада запосленог мери се количинама добара (уместо у динарима) које
он може да купи при порасту цена од 15%. Реална зарада остала би непромењена, уколико

1
Blanchadr, O., (2008) Макроекономија, Универзитет у Загребу, стр. 33
би се остварио и раст зарада од 15%. Могао би се створити утисак да животни стандард не
зависи од инфлације и да се са инфлацијом може живети једнако лагодно као и без
инфлације. Ситуације у привреди, када се по мери раста општег нивоа цена остварује
пропорционалан раст зарада, назива се чистом инфлацијом.

Међутим, инфлација се готово нигде у свету не појављује у виду чисте инфлације. Са

инфлацијом се не остварује идентичан раст цена свих производа, нити пропорционалан
раст цена и зарада. Негативни ефекти инфлације се појачавају са повећањем инфлације,
посебно ако пређе у хиперинфлацију. Негативан утицај пораста инфлације може се
посматрати са неколико становишта. То су:2

1) Редистрибуција (прерасподеле) националног дохотка - Инфлациони процес не

обухвата истовремено и подједнако све производе и услуге: цене одређених производа
расту брже, других спорије, а има и производа чије се цене не мењају (нпр. под контролом
државе). На тој основи долази до редистрибуције дохотка између привредних грана,
предузећа и региона, што доводи и до редистрибуције дохотка између различитих
социјалних групација. Држава, такође, настоји да формира веће јавне приходе како би
извршила преузете законске обавезе у погледу финансирања буџетских корисника.

Остварује се пропорционално бржи раст пореских и других захвата, од раста бруто

домаћег производа, због чега се повећава учешће државе у расподели укупно остварене
вредности производње. У таквим условима, уместо повећања продуктивности рада и
ефикаснијег коришћења расположивих ресурса, предузећа се опредељују за повећање
прихода путем пораста цена. Истовремено, расту социјалне разлике. Инфлација одговара
само мањем слоју становништва. Прерасподела се остварује, од учесника са фиксним
примањима (најчешће су погођени пензионери), према онима чије се плате настоје
одржати у складу са инфлацијом. Убрзава се процес сиромашења становништва и њихова
поларизација, чиме се стварају могућности социјалних тензија у друштву.

2) Поверење у државу - Са порастом инфлације губи се поверење грађана у сопствену

државу. Развија се уверење у њену неспособност обуздавања инфлације, што може
узроковати њихов револт и изазвати политичку нестабилност. Сувишно је истицати да се
2
Петровић, Н., Вујовић С., Петровић Д., (2012) Инфалција – горући проблеми националних економија, Чачак:
Висока пословна школа струковних студија, стр. 101
у тим условима губи кредибилитет власти и у међународној заједници. Често се указује да
је немачка хиперинфлација тако снажно негативно деловала на економију те државе да је
допринела успону нацизма, односно избијању Другог светског рата.

3) Остваривање алокативне функције тржишта - У условима инфлације долази до

померања релативних цена, као односа цена производа између различитих привредних
грана. Тада тржишне цене робе не указују на ниво стварних друштвених потреба, па не
могу ни послужити у погледу реалокације ресурса. Предузећа не знају по којим ће ценама
моћи да набаве материјал, колики ће бити трошкови транспорта, осигурања и царињења
робе, који ће ниво пореза бити. Због инфлације, сви елементи калкулације трошкова
постају несигурни и нестабилни. У таквим условима предузећа се суочавају са великим
тешкоћама у процесу управљања, посебно доношења дугорочних инвестиционих одлука.
Повећана економска нестабилност обесхрабрује инвестиције у земљи и улагања из
иностранства, што додатно узрокује обарање стопе привредног раста и подиже
инфлаторни притисак.

4) Трговински биланс - Повећање инфлације негативно делује на трговински биланс

земље. Стимулисан је увоз, јер је јефтиније набавити у иностранству, него купити у
земљи. Истовремено, дестимулисан је извоз пошто се роба не може продати по тим
ценама у иностранству. Одатле, дефицит трговинског биланса, исцрпљивање националних
девизних резерви, пораст задужења од иностранства и сл. Проблем ће се, у поменутом
правцу, све више заоштравати уколико се не врши депресијација курса домаће валуте, у
висини којом би се компензирале разлике у нивоу инфлације у земљи и иностранству.

5) Лична потрошња грађана - Из бојазни да не дође до новог повећања цена, често се

купује и оно што није потребно. Свако настоји да купи раније, а плати касније, тј. да се
задужи, јер сматра да ће касније лако вратити обезвређени новац. Немилице се троше
новчане уштеде јер су камате на штедне улоге ниже од брзине обезвређења домаће валуте.
Номинална каматна стопа знатно заостаје од стопе инфлације, због чега реална камата
делује обесхрабрујуће на штедњу (реална каматна стопа = номинална каматна стопа –
стопа инфлације).
6) Поверење у домаћу валуту - Инфлација доводи до опадања куповне снаге новца у
земљи (унутрашње вредности новца), што доводи до губљења поверења удомаћу валуту.
Људи закључују да је новац вреднији данас него сутра, јер данас могу купити више робе.
Са сваким даном одлагања куповине смањиће се набавке робе, због чега се не исплати
држати домаћи новац. Они се тог новца желе отарасити, било гомилањем робе (у
очекивању новог раста цена) или конверзијом у друге валуте. Најчешће долази до бекства
из домаће у страну валуту, у коју се има поверење. Тиме се додатно погоршава положај
земље у међународној размени.

3.ТЕОРИЈЕ ИНФЛАЦИЈЕ

Када је инфлација у питању, наравно као и свака друга економско-социјална појава, она
изискује дубље истраживање и разумевање. На тај начин настале су и бројне теорије
инфлације. Неке од најзначајнијих теорија везаних за инфлацију су:

1. Квантитативна теорија инфлације

2. Кејнзијанска теорија инфлације
3. Теорија структурне инфлације3

3.1.Квантитативна теорија инфлације

Квантитативна теорија инфлације датира из 19. и почетка 20. века. У том периоду
економисти се нису много бавили проблемом инфлације па је у центру њихове пажње био
проблем опште равнотеже. Зато су се више пратиле и анализирале промене релативних
цена, а не промене општег нивоа цена. Ипак, преовладао је став да инфлација може
настати исклучиво због превелике количине новца у оптицају. Она би доводила до појаве
вишка агрегатне тражње у односу на расположиве робне због чега би реактивно долазило
до раста цена чиме би се опет успоставила равнотежа на тржишту и комплетан друштвени
производ номинално расте.

Пет основних разлога превелике количине новца у оптицају:

1) задуживање државе код Централне Банке,

Грегори, Р. П., Стјуарт, С. Р., (2015), Глобална економија и њен економски систем, Београд: Економски
3

факултет
 2) задуживање за инвестиције код Централне Банке(инвестиције у привреди),
3) задуживање привреде за обртна средства,
4) прекомерно задуживање становништва,
5) нагло деблокирање раније блокираних средстава(снижење стопе обавезних
резерви).

Основна релација квантитативне теорије новца:

М – новчана маса

В – брзина оптицаја новца

П – цена

Y– доходак

3.2.Кејнзијанска теорија инфлације

По Кејнсу инфлација представља пораст платежно способне тражње која се не може

реализовати кроз пораст производње. Раст новчане масе не би могао да доведе до
инфлације све до постизања нивоа пуне запослености фактора производње. По њему је
раст количине новца у оптицају чак и пожељан и на благу инфлацију не би било потребе
ни реаговати.

Кејнс такође указује и на асиметрију у реаговању производње и цена у случају промене

агрегатне тражње. Тако би у доба привредног успона и производња и цене расле док би
при паду привредне активности цене показивале тенденцију да остану на истом нивоу
због своје нееластичности на доле. По Кејнсу инфлација има осим монетарних и реалне
узроке.

3.3.Теорија структурне инфлације

Теорија структурне инфлације подразумева мешовити облик инфлације јер се у исто

време појављују и инфлација тражње и инфлација понуде. По овој теорији до инфлације
може доћи чак и када су агрегатна понуда и агрегатна тражња једнаке, а њен основ су
одређени структурни дебаланси.Постоје три варијанте тих дебаланаса:
а) Промена понуде и тражње на одређеним секторима – у оним секторима где долази до
раста тражње расту и цене, а у секторима где се тражња смањује цене би требало да падну,
али то се због њихове ригидности не дешава па тако долази до раста општег нивоа цена,

б) Раст надница у пропулзивним секторима – тражња радне снаге делује у правцу

изједначавања надница за раднике истих квалификација, без обзира да ли се налазе у
пропулзивном или непропулзивном сектору,

ц) Неравномерно ширење техничког прогреса у производњи – у секторима где се

примењују нове технологије расте продуктивност и на основу тога расте и зарада, а
сектори у којима се не примењују нове технологије имају тенденцију да следе правац
кретања надница које намећу напреднији сектори иако до промене продуктивности није
дошло.4

4.ИНФЛАЦИЈА ТРАЖЊЕ И ИНФЛАЦИЈА ТРОШКОВА

Најчешће обрађивани модели инфлације у економској литератури су модели инфлације

тражње и инфлација трошкова. Ове концепције разматрају различите узроке инфлације. У
аналитичком смислу, оба типа инфлације се објашњавају уз помоћ основног
макроекономског модела, модела агрегатне понуде и агрегатне тражње, тј. AS – AD
модела.

4.1.Инфлација тражње

Повећање новчане масе условљава померање криве агрегатне тражње са AD1 на AD2
односно на криву агегатне тражње након што је дошло до увећања тражње роба и услуга
на националном нивоу. Уколико привреда функционише у средњем, тј неокласичном делу
или вертикалном, односно класичном делу агрегатне понуде доћи ће до пораста цена, што
представља инфлацију тражње.

Ова логика не важи за случај функционисања привреде у Кејнсовом, односно

хоризонталном домену криве агрегатне понуде. Када дође до повећања агрегатне тражње,
новчани фондови почињу да врше притисак на ограничене робне фондове услед чега
4
Главашки, О., (2016) Економетријско моделирање ефикасности и одрживости јавне потрошње и
инфлације, Београд: Универзитет у Београду, Економски факултет
долази до смањења незапослености и номиналног раста надница. Један од најзначајних
праваца у економској науци – монетаризам, на челу са Милтоном Фридманом 5, истиче да
је инфлација увек и свуда монетарни феномен. Пораст понуде новца повећава агрегатну
тражњу, а преко ње и општи ниво цена. До пораста цена може доћи и из других разлога,
али ако се на то одговори штампањем новца, долази само до убрзања инфлације. Највећи
утицај на понуду и тражњу новца има централна банка, јер она води монетарну политику
земље. Она брине о интересима привреде, руководећи се потребом остваривања ниске
стопе инфлације, а да при томе не буде остварена висока стопа незапослености. У
зависности од циљева привредног развоја, али и нивоа аутономије централне банке (ЦБ)
од извршне власти, монетарна политика једне земље може бити вођена као:

а) Неутрална монетарна политика - Услов за овакав тип монетарне политике јесте

једнакост стопе раста новчане масе и стопе реалног раста производње (уз услов да се
брзина оптицаја новца у промету не мења).

б) Рестриктивна (дефлаторна) монетарна политика - Ако се новчана маса увећава

спорије од реалног раста производње тада нема инфлације, већ настаје дефлација, тј. пад
општег нивоа цена.

ц) Експанзивна (инфлаторна) монетарна политика - Настаје ако је бржи пораст

номиналне новчане масе од пораста реалног БДП (бруто друштвеног производа). Тада је
стварна количина новца у оптицају већа од потребне, што узрокује пораст цена. Управо на
експанзивној монетарној политици и искључиво монетарном објашњењу узрока
инфлације, израсла је теорија инфлације тражње.

У опредељивању одлуке „за“ или „против“ пораста количине новца, држава се на кратак
рок суочава са избором између инфлације и незапослености. Да би смањила инфлацију,
ЦБ ће се определити за смањење количине новца, односно водиће рестриктивну
монетарну политику. Али, да таква политика не би утицала на пораст незапослености,
држава ће се определити и за вођење рестриктивне фискалне политике (надлежност
владе), тј. за смањење обима буџета, путем смањења пореза и других дажбина. На тај

5
Милтон Фридман (енгл. Milton Friedman; Њујорк, 31. јул 1912 — Сан Франциско, 16. новембар 2006) је био
амерички економиста, добитник Нобелове награде за „свој допринос на пољу анализе потрошње, монетарне
историје и теорије и за демострацију сложености стабилизационе политике“
начин неће се допустити стварање инфлационе ситуације, нити ће доћи до пораста
незапослености. Смањењем пореза смањују се трошкови предузећа, због чега је логично
очекивати да неће доћи до пораста инфлације. Пораста цена неће бити ни због тога што се
са рестриктивном монетарном политиком не повећава маса новца. Стабилне цене су, пак,
претпоставка одржања и повећања производње. Уколико би се и одржао постојећи ниво
производње, не би дошло до пораста незапослености, јер привредни раст и запосленост
имају исти правац кретања (позитивна корелација). Дакле, применом инструмената
монетарне и фискалне политике држава је у могућности да управља макроекономским
процесима, односно да утиче на остваривање жељене комбинације економских циљева, у
виду жељене стопе инфлације и жељене стопе незапослености. 6

Узрок инфлације је монетарна експанзија, тј. повећање количине новца, па се кривица за

њен настанак приписује централној банци. Ова банка има кључну улогу, јер она има
искључиво право емисије примарног новца. Централна банка креира примарни новац и
индиректно регулише ниво новчане масе, чинећи то одобравањем кредита пословним
банкама и држави (за покривање буџетског дефицита).

То значи да су у креирање, стварање, тј. повећање (као и повлачење) новчане масе

укључене и пословне банке. Оне то чине одобравањем кредита предузећима и
становништву, када долази до повећања количине новца у промету. Са становишта
пораста цена, небитно је да ли је пораст тражње робе потекао од грађана, државе,
предузећа или из иностранства. Монетарно објашњење узрока инфлације заснива се на
ставу да пораст цена настаје као последица убризгавања у привреду веће масе новца од
потребне (оптималне).

Финансирање дефицита у земљама у развоју не може се остварити на начин како то чине

развијене земље (продајом државних обвезница, као начином унутрашњег задуживања),
јер немају развијено финансијско тржиште. То не могу чинити ни екстерним
задуживањем, због неповерења иностранства у способност враћања зајмова, као и
опасности повећања степена задужености земље. У тој ситуацији држава одлучује да

Петровић, Н., Вујовић С., Петровић Д., (2012) Инфалција – горући проблеми националних економија, Чачак:
6

Висока пословна школа струковних студија, стр. 96

буџетски дефицит покрије монетарном емисијом, због чега издаје налог централној банци
за штампање новца. Узроци инфлације тражње су:

1) неконтролисана и
2) контролисана емисија новца.

Отуда, експанзивна монетарна политика може бити реализована:

а) На бази неконтролисане експанзије новца - У оптицају је све већа количина, све мање
вредног новца, што постаје узрок неконтролисаног раста инфлације (хиперинфлације
класичног типа). Инфлација постаје монетарни феномен, производ штампарије новца. У
пракси већег броја земаља, до неконтролисане емисије новца долазило је у ратним
годинама и у време унутрашњих нестабилности. Тада монетарну политику земље, по
правилу, води држава (влада, као извршни орган власти) уместо Централне банке, када се
Централна банка појављује искључиво у улози извршитеља одлука, послушника владе.

У тим, за земљу тешким временима, када је смањена производна активност предузећа

(због чега су смањени и изворни приходи буџета), Централна банка по диктату владе
напушта борбу против инфлације и окреће се остваривању других, приоритетнијих
циљева од пуког смањења инфлације. Она приступа креирању примарног новца, из којег
ће одобрити краткорочне кредите:

1) држави - за покривање буџетског дефицита. У питању је краткорочни кредит којим

држава настоји да премости раскорак између времена прилива и употребе новчаних
средстава. Држава издаје обвезнице, које откупљује Цeнтрална банка. Банка их
плаћа новцем који је креирала, да би држава користила тај новац за финансирање
дефицита. Тај процес назива се монетизацијом буџета. То је процес којим држава
може неограничено да финансира саму себе, јер се емисија новца не мора увек
остваривати ни кроз задуживање код Централне банке. Она је у ситуацији да
једноставно решава проблем буџетског дефицита, али тим путем она постаје
генератор хиперинфлације. Ако се буџетски дефицит финансира из примарне
емисије, онда држава остварује додатне приходе, уместо изворних. Тако настали
приходи државе једнаки су разлици новчане масе (∆М) на почетку и на крају
 године (у условима хиперинфлације, корисније је пратити промене новчане масе из
месеца у месец).7
2) пословним банкама - ради кредитирања предузећа и грађана, по ниским каматним
стопама. Реч је о кредитима за финансирање личне потрошње грађана (ради
очувања животног стандарда и обезбеђења социјалног мира) и инвестиционе
потрошње предузећа (ради пораста производње и запослености). С обзиром на то
да се поменути кредити одобравају по нижим каматним стопама, долази до пораста
захтева за потрошачке и инвестиционе кредите, као и до повећања тражње
потрошних и инвестиционих добара, од стране грађана, односно предузећа.
Повећана тражња, пак, врши притисак на цене, како производа обичне, тако и
инвестиционе потрошње, односно долази до општег раста цена.

Битно је истаћи да се циљеви оснивања ЦБ битно разликују од циљева оснивања

пословних банака. Њен циљ није максимирање профита, већ брига о интересима привреде
у целини, кроз извршење следеће две најзначајније функције:

а) вођење монетарне политике - што се остварује контролисањем понуде новца. Ова

функција усмерена је на остваривање ниске стопе инфлације, а да при томе не буде
остварена висока стопа незапослености;

б) осигурање нормалног функционисања банкарског система - с обзиром на негативне

последице евентуалног масовног банкротства банака и финансијске панике код
економских субјеката, као и опасност блокаде платног промета у земљи.8

Зато се Централна банка појављује у улози „зајмодавца у крајњој инстанци“. Она је у

могућности (због тога што има монопол над штампањем новца) да одобри кредите
пословним банкама у време кризе, тј. када друге банке нису спремне да учине међусобне
позајмице. На бази контролисане експанзије новца. Суштину ове групе узрочника
инфлације тражње чини, такође, емисија примарног новца, којом се последично утиче на
7
У земљама са хиперинфлацијом примарни новац (∆М) је првенствено коришћен за покривање буџетског
дефицита, а само мањи део за инвестиције и личну потрошњу. Зато треба упоредити: 1. буџетски дефицит
дат као проценат од бруто домаћег производа и 2. креиран новац (∆М) изражен у виду процента од бруто
домаћег производа (у литератури назван сењораж). Тако је за Бразил (1989) први податак износио 6,9%, а
други 5,02%; Аргентине (1988) 5,10% и 5,17%; Перу (1989) 6,16% и 6,10% итд.
8
Петровић, Н., Вујовић С., Петровић Д., (2012) Инфалција – горући проблеми националних економија, Чачак:
Висока пословна школа струковних студија, стр. 99
раст цена. Али, у овом случају, емисија новца је строго контролисана од Централне банке,
односно дозирана до нивоа жељеног раста цена, не дозвољавајући при томе експлозију
цена.

Остваривање монетарне политике на бази контролисане експанзије, Централна банка

врши применом инструмената монетарне политике, кроз њихову либерализацију. Услов за
остваривање контролисане емисије новца јесте аутономија ЦБ у вођењу монетарне
политике земље. Она се остварује без налога владе, по сопственој одлуци, а у складу са
циљевима монетарне (економске) политике земље. Либерализацији инструмената
монетарне политике Централне банке приступа у редовним (мирнодопским) условима и то
уколико дође до погоршања макроекономске ефикасности (пад производње, пораст
незапослености, недовољна инвестициона активност). Наиме, у привредном развоју сваке
земље, погоршање и побољшање макроекономске ефикасности су редовне појаве, које се
као последица робне производње, наизменично смењују.

Одређеним инструментима и мерама економске политике може се не само зауставити

тенденција опадања макроекономске ефикасности, већ и преокренути у супротном правцу.
Инфлација тражње, узрокована експанзивном монетарном политиком, може се оборити
кроз обустављање неоправдане емисије новца (рестриктивном монетарном политиком),
односно престанком монетизације буџетског дефицита. Мора се извршити и смањење
сувишне буџетске потрошње, на бази смањења расхода буџетских корисника (чврстом
фискалном политиком).

4.2.Инфлација трошкова

До инфлације трошкова долази услед пораста цена инпута9 у производњи роба и пружању
услуга. Очигледан пример такве инфлације ако би се гледало у светским оквирима то би
био први и други нафтно шок, који су 1973. и 1979. године условили пораст цена у
тржишним привредама.

Често се у развијеним привредама одговорност за пораст цена пребацује на синдикате који

својим неумереним захтевима условљавају брз пораст надница у односу на продуктивност
рада. Синдикати успевају да притиском издејствују пораст надница и у условима високе

9
Различити улазни елементи у производњи попут сировина, радне снаге и слично
незапослености, што многе раднике директно оставља без посла. На тај начин долази до
пораста трошкова и цена у условима високе незапослености и недовољног коришћења
ресурса.

Инфлација трошкова је последица раста трошкова у периоду високе незапослености и

недовољне искоришћености ресурса. Раст трошкова по јединици финалне производње
доводи до померања криве агрегатне понуде навише и улево. Увећање цена изазива
смањење реалног бруто националног производа. Будући да раст цена условљава смањење
реалних зарада, под притиском синдиката најчешће долази до увећања номиналних
најамнина, а такође се активира и државна политика надокнаде новчаних губитака
инфлације. Узроци раста трошкова могу бити различити:

1) Пракса формирања цена од стране олигопола

2) Пореска политика државе
3) Раст цена сировина и сл.10

Сузбијање инфлације трошкова остварује се стимулативном кредитном политиком

(усмеравањем инвестиција у бржи развој дефицитарних, увозно зависних сектора и
рестриктивном фискалном политиком – смањењем пореза и доприноса). Уколико се мере
монетарно-кредитне и фискалне политике, иначе уобичајене за заустављање инфлације, не
покажу довољно ефикасним, држава прибегава примени мера политике дохотка. Она се
протеже од утврђивања смерница за формирање зарада и цена, преко контроле и давања
сагласности за њихово повећање, до замрзавања зарада и цена.

Многи економисти се супротстављају примени мера политике дохотка, јер сматрају да се

тиме доводи у питање слобода тржишног деловања и нарушавају односи цена између
различитих врста производа. Истичу и да се политиком дохотка не може смањити
инфлација. Ипак, не могу се само на бази теорије инфлације тражње или теорије
инфлације трошкова објаснити узроци инфлације. Јер, фактори инфлације тражње и
понуде делују симултано.11

10
др Цветановић, С., др Д., Јововић (2013) Економија, Блаце: Висока пословна школа струковних студија
Блаце
11
Петровић, Н., Вујовић С., Петровић Д., (2012) Инфалција – горући проблеми националних економија, Чачак:
Висока пословна школа струковних студија, стр. 100
5.АНТИИНФЛАЦИОНА ПОЛИТИКА

Основна дилема већине стабилизационих програма је како помирити рестриктивне

политике конвенционалне стабилизациј које су неопходне за сузбијање инфлације и
елиминисање спољнотрговинског дефицита са стимулативним политикама које могу
помоћи да одређени сектори и предузећа преузму задатак привредног раста. Не може се
наћи недвосмислен одговор на ово питање нити у стабилизационој теорији нити у
искуствима земаља у развоју. Истини за вољу, политике које су у функцији реализације
напред поменутих задатака већине конвенционалнихпрограма стабилизације чине по
правилу врло неодређену целину. Штавише, може се закључити да не постоји адекватан
теоријски или емпиријски разлог на основу кога се може чврсто и априори закључити о
ефикасности ових политика у остваривању прелаза са стабилизације на раст.

Са монетарне тачке гледишта конвенционални програми стабилизације обично обухватају

драстична иницијална смањења новчане масе помоћу реформе валуте, заједно са великим
редукцијама стопе раста новчане масе која следе. Редукције новчане масе су пресудне. Уз
прилично јаку везу између раста новчане масе и стопе промена цена, редукција ће
директно напасти главни узрок који изазива инфлацију. Можда ће креатори и реализатори
програма стабилизације увођењем разних забрана ограничити будући монетарни раст, а
можда ће учврстити овај потез везујући страни девизни курс за земљу са ниском
инфлацијом.

Процес смањења домаће тражње условљен је не само смањењем инвестиција већ и

редуковањем осталих облика потрошње. Са фискалног аспекта конвенционални програми
стабилизације обично захтевају смањење јавних издатака. Смањење буџетских давања је
уско повезано са редуковањем субвенција и редуковањем зарада запослених.
Макроекономски ефекат биће сличан ономе када се смањи новчана маса. Тада ће се
укупна тражња смањити, а и ниво просечних цена ће опасти. 12 Чак иако су коректно
конципирани, такви конвенционални програми стабилизације носе са собом пуно
негативних ефеката. Ограничење буџетског дефицита може оборити реалну потрошњу, а
тиме и укупну тражњу. То би довело до рецесије уз нагли пад производње и повећање
незапослености.
12
Ј., Бајец, Љ., Јоксимовић (2000) Савремени привредни системи, Београд; Економски факултет, стр 347
Неуспешност конвенционалних програма односно ортодоксних мера против инфлације
довело је до пораста популарности тзб „хетерокосних мера“. Према овом поменутом
приступу директне државне контроле – нарочито изненадних цена плата, опште
деиндексирање привреде –распршиће инфлациона очекивања и смањити саму инфлацију.
Присталице такве политике тврде да поседују сопствену инерцију која ће се наставити јер
је за послове исувише ризично да не подижу цене. Они који верују хетеродоксној тактици
даље тврде да је дефицит у буџету обично резултат инфлације (због смањења прихода од
пореза и смањења каматних стопа), а не њен узрок.

Несуњиво је то да хетеродоксне мере контроле могу привући пажњу јавности и приволети

је, али оне такође носе ризик неуравнотежености, несташица и неефикасности. Већина
економиста је била убеђена да хетеродоксне мере контроле нису замена за ортодоксну
макроекономску политику укључујући фискалну и монетарну политику. Често ове
контроле доводе до самозадовољства и могу се прерушити у захтеву са рестриктивним
монетарним и фискалним мерама. Смањење инфлације може заиста редуковати буџетски
дефицит, али ако нижи дефицити још увек изазивају инфлацторни притисак, онда
проблеми условљени непостојањем стабилног макроекономског амбијента остају.

Искуство показује да независно од подстицајног импулса инфлације, инфлација не може

да делује без емисије новца који укључује финансирање буџетског дефицита. У том
случају ће контрола инфлације захтевати ортодоксну монетарну и фискалну политику.
Али и тамо где је инфлација трајала дуже време, очекивања јавности да ће се инфлација
највероватније наставити вероватно ће постати чврсто утврђена. Ортодоксне мере
монетарне и фискалне политике биће успешније ако се могу пореметити инфлаторна
очекивања. Кратка епизода замрзавања надница и цена може довести до шока који
умањује очекивања која је створила хронична инфлација. Такве контроле не могу успети
без ортодоксних фискалних и монетарних мера које смањују или отклањају инфлаторне
притиске. Несумњиво је да хетеродоксне мере контроле могу привући пажњу јавности и
приволети је, али оне такође носе ризик неуравнотежености, несташица и неефикасности.
Већина економиста је била убеђена да хетеродоксне мере контроле нису замена за
ортодоксну макроекономску политику, укључујући фискалну и монетарни политику.
Смањење инфлације може заиста редуковати буџетски дефицит, али ако нижи дефицит
још увек изазивају инфлаторни притисак, онда проблеми остају.13

Све у свему, велике муке кој изазивају хиперинфлација и потешкоће да се стабилизује

привреда су довеле до тога да се треба прибојавати овог стања. Владе које покушавају да
користе умерену инфлацију можда неће хтети или неће бити у стању да држе благи раст
цена под својом контролом. Ризик да ће се инфлација повећати знатно смањује
ентузијазам људи који су је некад сматрали оруђем финансирања развоја.

Важно питање приликом реализације програма стабилизације је оно које се односи на

правовременост предузимања појединих мера монетарне и фискалне политике. Бројна
емпиријска истраживања вршена у земљама развијеног начина привређивања
недвосмислено потврђују да увек постоји кашњење појединих мера макроекономске
политике у односу на привредна кретања. Временски раскорак (time lаg), устоличен у
основни проблем стабилизационе политике навео је неке економисте да закључе да
покушаји стабилизације доносе више штете него саме користи.

Кејсијанци су склони да верују да су легови кратки и предвидиви и да се активистичка

политика може користити у изглачавању већине флуктуација реалног бруто националног
производа. Они признају да је перфекција недостижна, али у поређењу са спорим
самокоригујућим механизмом привреде активистичка дискрециона политика сматра се
једино могућом. Супротно, монетаристи закључују да привреду треба препустити
слободном деловању тржишта. У сваком случају ефикасност стабилизационе политике
зависи од облика криве агрегатне понуде (АС криве). Положена (кејнсијанска) крива
омогућава да стабилизациона политика има добре резултате у борби против рецесије, док
је њена моћ у борбу против инфлације мала. Што је АС крива стрмија могућности утицаја
стабилизационе политике на цене су израженије, тј стабилизационом политиком
смањујемо инфлацију уз мањи утицај на производњу. Будући да облик криве агрегатне
понуде зависи од временског рока посматрања (у кратком року може се сматрати
хоризонталном а у дугом року вертикалном) произилази да се стабилизационом
политиком у кратком року делује на производњу а у дугом року и на цене.14
13
Цветановић, С., Д., Јововић (2013) Економија, Блаце: Висока пословна школа струковних студија Блаце,
стр 239
14
W., Baumol, A., Blinder „Economics“ Principles and Policy, Орландо 1997.године
Побољшање стабилизационе политике и смањење временског јаза претпоставља
постављање квалитетних економских прогноза. Премда економска предвиђања никада не
могу бити потпуно тачна, она нам помажу да сагледамо будућност на бази података из
прошлости и тренутног сстања економске сфере. Увек треба имати у виду да је привреда
изузетно сложен феномен, завистан од великог броја хетерогених фактора.

6.ТАРГЕТИРАЊЕ ИНФЛАЦИЈЕ

У макроекономији је током 1990-тих присутно приближавање ставова око идеједа се као

кључни циљ макроекономске политике мора поставити одржавање што ниже стопе
инфлације. Овај ће циљ обезбедити и услове за високи привредни раст. У складу са тим,
таргетирање инфлације јавља се у великом броју земаља као оквир за вођење монетарне
политике.15

Истовремено је током 1990-тих година дошло до одустајања од режима фиксног девизног

курса као номиналног сидра за вођење монетранеполитике. У једном броју земаља је
фиксни девизни курс као номинално сидро замењено таргетирањем инфлације. Ово је
нарочито случај у земљама у транзицији. Таргетирање инфлације подразумева
објављивање таргета (циљне) стопе инфлације уз истовремено публиковање предвиђања у
вези са кретањем стопе инфлације у будућности. Избором режима таргетирања инфлације
као правила за вођење монетарнеполитике обезбеђује се одговарајућа флексибилност да се
на шокове одговории то управо обезбеђењем транспарентности монетарне политике.
Истовремено сена правило таргетирања стопе инфлације гледа као на могући израз тзв.
стриктног уговора између гувернера и јавности којим је утврђена и казна коју ће гувернер
морати да „плати“ у случају да стопа инфлације није једнака циљној стопи инфлације.
Потребно је правити разлику између таргетирања инфлације као правила за вођење
монетране политике и одређивања циљне стопе инфлације у случају вођења монетране
политике на бази неког другог правила у коме се циљна стопа инфлације јавља као један
од елемената на бази кога се формулише правило за вођење монетарне политике.

15
Прва развијена земља која је применила експлицитно чврсту варијанту таргетирања стопе инфл ације је
Нови Зеланд (1988.), Канада, Чиле и Израел су применили таргетирање стопе инфл ације 1991. године, док је
Велика Британија тоучинила 1993. године. Међу земљама које примењују ово правило монетарне политике
је и 12 земаља у транзицији,као и 21 земља у развоју.
С обзиром да је у макроекономији постигнут консензус по питању да је неинфлаторно
макроекономско окружење неопходан услов, одређивање циљне стопе инфлације јавља се
у великом броју земаља као важан елемент за вођење монетране политике. Ипак, можемо
правити разлику између стопе инфлације као имплицитног таргета и стопе инфлације као
експлицитног таргета. Монетарна политика која се води на бази таргетирања стопе
инфлације подразумева стопу инфлације као експлицитан таргет, у случају вођења
монетарне политике на бази правила повратне спреге, какво је Тејлорово правило, циљна
стопа инфлације се јавља као имплицитни таргет.

Поред ове разлике, присутна је и разлика у вези са циљевима централне банке који су
одређени њеним мандатом, а од које директно зависи и опредељивање за правило на бази
кога се води монетарна политика. Тако је у случају тзв. “дуалног мандата“ централне
банке – промовисања пуне запослености и ценовне стабилности, уз непостојање
приоритета у њиховом реализовању, већ уз захтев да се у кратком року обезбеди извесно
уравнотежење у достизању наведених циљева, немогуће определити се за таргетирање
инфлације као правила за вођење монетарне политике.

С друге стране, централне банке којима је мандатом наметнута одређена хијерархија у

реализацији циљева, а која подразумева да је ценовна стабилност примарни циљ, тако да
се други циљеви не могу реализовати уколико није обезбеђена ценовна стабилност, имају
циљну стопу инфлације као експлицитан таргет, док се монетарна политика води на
основу правила таргетирања инфлације. Постоји, међутим, и ситуација у којој би био
присутан дуални мандат централне банке, уз стопу инфлације као експлицитан таргет,
тада би се монетарна политика водила на бази таргетирања стопе инфлације. Такав је
случај са Аустралијом, а и за монетрану политику САД-а препоручивало се овакво
правило.16

У пракси је, међутим, случај да овако јасних разлика између дуалног и

хијерархизованогмандата центарелне банке нема, тако да неке централне банке које
примењују таргетирање инфл ације као правило за вођење монетарне политике постају
флексибилније у одређивању таргетиране стопе инфлације, приближавајући се ситуацији
16
Још за мандата Алена Гринспена постојале су веома гласне препоруке да се ФЕД определи за примену
правила таргетирања инфл ације уместо правила на бази функције реакције, какво је Тејлорово
правило.Међутим, гувернер таквим идејама није дао подршку.
дуалног мандата. Ипак, сигурно је да се монетарна политика вођена у условима дуалног
мандата значајно разликује у односу на ситуацију хијерархизованих циљева.

Разлика се превасходно односи на флексибилност која омогућава да се монетаpна

политика користи у сврху стабилизације дохотка. У вези са могућношћу да се примењује
таргетирање инфлације, уз одређену флексибилност која монетрану политику приближава
дуалном мандату, као значајан проблем јавља се питање транспарентности монетарне
политике. Наиме, у ситуацијидуалног мандата централне банке обезбеђена је
транспарентност монетране политике. То, међутим, неће бити случај у условима када се
примењује таргетирање инфлације као правило, уз извесну “флексибилност“, јер ће тада
изостати транспарентост увези са стварним циљевима монетарне политике. Проблем
изостанка транспарентстности.

Најпре, губитак транспаретности монетарне политике може имати значајне негативне

последице на кредибилитет и репутацију креатора монетарне политике, нарочито у
земљама које су имале искуства са инфлацијом. Управо увођење експлицитног таргета
стопе инфлације би требало да обезбеди транспарентност и допринесе поверењу у
монетране власти. Међутим, понекад се експлицитан таргет циљне стопе инфлације може
јавити као спасоносно решење којим се скрива дуални мандат, зато што многе централне
банке не желе да признају да поред ценовне стабилности за циљ имају и стабилизацију
одступања дохотка од његовог природног нивоа. Овакво понашање централних банака
полази од тврдње да ће уколико једном признају да се монетрана политика води и са
намером да се утиче на привредну активност, а не само на цене, изгубити свој
кредибилитет и ефикасност монетарне политике у стварању неинфлаторног
макроекономског окружења.

Долази се до парадоксалног закључка да ће се лагањем јавности у вези са циљевима

монетарне политике обезбедити већи кредибилитет. Међутим, велики број модела који
разматрају питања кредибилитета и репутације потврђују управо супротно, да ће се
повећањем транспарентности повећати и кредибилитет, али по цену извесног смањења
могућности утицаја монетарне политике на привредну активност. Овај се ефекат, заиста у
моделима који почивају на рационалним очекивањима и флексибилним тржиштима,
базира на ефекту изненађења, кога нема уколико је монетарна политика транспарентна. 17

6.1.Операционализација таргетирања инфлације

Операционализација правила таргетирања инфлације захтева доношење одлука о начину

утврђивања таргетиране инфлације: одређене – експлицитне стопе инфлације, или
интервала у коме би се нашла циљна стопа инфлације. Одређивање циљне стопе
инфлације као експлицитног таргета олакшава формирање очекивања од стране
економских субјеката и важан је елемент у решавању проблема инфлационих очекивања и
индексирања, значајних за окончање инфлаторне спирале.

С друге стране, утврђивање интервала у коме би се нашла циљна стопа инфлације

повећава флексибилност монетарне политике, нарочито уколико је реч о цикличним
флуктуацијама. Што је шири таргетирани интервал инфлације, то је и већа могућност да
ће се стварна стопа инфлације и наћи у овом интервалу, али се, с друге стране не пружа
одговарајуће сидро за формирање инфлационих очекивања, нити се обезбеђује снажна
подршка кредибилитету анти-инфлационе политике. Кредибилитет додатно долази у
питање уколико се стварна стопа инфлације не нађе ни у широко таргетираном интервалу.

Типичан таргетиран интервал стопе инфлације износи од 1% до 3% 18. У макроекономијије

присутно мишљење да инфлација не би требало да буде таргетирана у интервалу 0 % до
1% из више разлога. Поред већ поменутог проблема временске неконзистентности стопе
инфлације једнаке нули, присутан је и проблем у оквиру модела Нових кејнзијанаца према
којима постоје номиналне ригидности надница. Због ових ригидности ће се у ситуацији
деловања негативног шока тражње, када се инфлација реализује на нивоу једнаком нули
(до 1%) може догодити да су реалне наднице више од равнотежних, уз раст
незапослености и успоравање привредног раста.19 Такође се одређивањем циљне стопе

17
Д., Цвјетанчић (2007) Часопис Савеза економиста Србије за питања економске теорије и праксе, јануар-
јун 2007.године, број 1-2, стр 6-10
18
Постоји мишљење да у земљама у транзицији интервал за таргетирање стопе инфлације треба да буде
нешто виши: од 4 до 5 %
19
Према неким моделима у земљама у транзицији се неће појавити потреба за снижењем номиналненаднице
јер уњима постоји значајан раст продуктивности, тако да се овај аргумент за одређивање вишестопе
инфлације не можеприменити на привреде у транзицији, због чега се зе ове земље препоручује ниска стопа
инфлације (око 0 %).
инфлације на сувише ниском нивоу (0 – 1 %) одузима могућност монетарној политици да
преко каматне стопе утиче на привредну активност, што нарочито може бити важно у
отклањању цикличних флуктуација.20

Поред питања у ком интервалу таргетирати стопу инфлације важно је утврдити и да ли се

стварна инфлација реализује у оквиру овог интервала. Праћење искустава које су имале
земље са применом правила таргетирања инфлације указује да се у земљама у транзицији
јавља проблем реализовања стопе инфлације која је таргетирана, јер се дешава да циљна
стопа инфлације буде или подцењена или прецењена, а нарочито када се покушава
симултано таргетирати и инфл ација и девизни курс.

Ипак се не може успешност политике таргетирања инфлације утврдити само на бази овог
показатеља већ се пре свега разматра остваривање кључног циља увођења овог правила за
вођење монетарне политике – обарање стопе инфлације. Међутим, неуспех да се генерише
инфлација у оквиру таргетираног интервала повећава варијабилност инфлације што има
негативне ефекте на економију, пре свега на инфлациона очекивања и привредну
активност. Требало би, ипак, имати у виду да неуспех у таргетирању стопе инфлације није
увек само последица грешака у вођењу монетарне политике.

Велику улогу имају иекстерни фактори, које није увек лако предвидети: кретање глобалне
економске активности, кретање на светским финансијским тржиштима, кретање цена
енергената или хране и сл. Такође се приликом таргетирања стопе инфлације намеће и
питање за који се временски период инфлација таргетира. Прихватањем дужег временског
хоризонта за таргетирање инфлације олакшава се доношење економских одлука и
обезбеђује се поверење у монетарну политику и њене циљеве. Истовремено, решава се и
проблем дугих временских кашњења који постоје у ефектима монетарне политике на
стопу инфлације, али и економску активност. Сувише кратак временски хоризонт може
довести до честих неподударања стварне стопе инфлације са таргетираном, што може
изазвати честе промене монетарне политике како би се циљна инфлација ипак остварила,
причему не остаје много простора да се монетарном политиком делује на смањење

Циљна стопа инфлације једнака нули може значити дефлацију и увести привреду у стање замке
20

ликвидности (Џ. М. Кејнс)када је немогуће снижавањем номиналне каматне стопе стимулисати привредну
активност.
флуктуација дохотка, већ се управо супротно, честим променама монетарне политике
изазивају значајније флуктуације привредне активности.

Ипак, поред тога што се таргетирана стопа инфлације не сме често мењати, неопходно је
оставити могућност да до промене, ипак, може да дође. Овај се захтев испуњава кроз тзв.
вишегодишње таргете инфлације, тако да уколико се инфлација таргетира на период од
две године, то значи да је инфлација у текућој години таргетирана пре две године, при
чему је таргетирана и инфл ација у наредној години. Циљне стопе инфлације се из
периода у период повезују тако да се могу мењати као одговор на шокове који погађају
економију, у првом реду на шокове понуде.21

6.2.Ефекти таргетирања инфлације

Увођење режима таргетирања инфлације требало би у првом реду да утиче на формирање

инфлационих очекивања, а тиме и на могуће ефекте на макроекономска кретања.
Таргетирањем инфлације олакшава се борба против инфлације, у земљама са нестабилним
и високим инфлацијама, у којима је први велики проблем са којим се монетране власти
суочавају – сламање инфлационих очекивања, односно, окончање индексирања цена
(надница, каматне стопе). Истовремено би се режимом тергетирања инфлације утицало на
снижење стопе жртвовања, односно снизили би се трошкови дезинфлације, што би
олакшало реализацију политике макреокономске стабилизације.22 Сламање инфлације не
би било “плаћено“ значајнијим падом дохотка или растом незапослености, јер би се
економски субјекти на време прилагодили новој, нижој стопи инфлације која је
таргетирана, а истовремено и објављена јавности. Кључни елементи ове динамике тичу се
поверења у монетарну политику, али и флексибилности тржишта од које зависи у којој ће
мери рестриктивна монетарна политика утицати на цене, а не на количине. Ригидности
које су на тржиштима присутне, нарочито на тржишту рада у виду ригидности радних
уговора, ограничавају могућности монетарне политике, чак и у условима рационалних
очекивања (модели Нових кејнзијанаца).

21
Временски хоризонт таргетиране инфлације у земљама у транзицији био је на почетку примене правила
кратак –годину дана, да би се касније прешло на дугорочне и средњорочне таргете.
22
За разлику од развијених економија у којима се правило таргетирања инфл ације уводи нако што је
обезбеђенаценовна стабилност у земљама у транзицији ово се правило користи као кључни елемент пакета
мера монетарнеполитике којима би се обезбедило снижење инфлације и смањење њене варијабилности.
Ефекти увођења правила таргетирања инфлације у земљама са стабилном и нискомстопом
инфлације имаће видљиве користи у виду непостојања инфлационих очекивања тек када
се економија суочи са деловањем неког шока. Ефекти на сламање инфлационих очекивања
у земљама са настабилним и високим стопама инфлације постојаће тек постепено, када се
јавност увери у стварно реализовање објављене циљне стопе инфлације.

На основу анализе инфлационих очекивања у земљама са политиком таргетиране стопе

инфлације и у земљама које не спроводе ово правило може се закључити да нема
значајнијих разлика у односу на формирање инфлационих очекивања.

Ипак, треба имати на уму да су земље које примењују правило таргетирања инфлације већ
имале проблема са инфлационим очекивањима у много већој мери него земље које се нису
определиле за таргетирање инфлације, нарочито се то односина транзиционе земље и
привреде са настајућим тржиштима, тако да се поређење везано за сламање инфлационих
очекивања мора узети са извесном резервом.

Поређење нестабилности инфлационих очекивања у земљама са режимом таргетирања

инфлације и земљама у којима се ово правило не примењује 23 доводи дозакључка да
инфлационих очекивања нису нестабилнија у земљама које не примењујукао експлицитан
таргет стопу инфлације.24 Ипак, у земљама у којима се примењује таргетирање инфлације,
инфлационаочекивања у мањој мери реагују на макроекономске флуктуације него што је
то случај у осталим земљама. Могуће је утврдити значајно мање реаговање дугорчних
инфлационих очекивања на стварна кретања стопе инфлације у земљама које примењују
таргетирање инфлације. То потврђује способност да се применом овог правила раскине
веза између инфлационих очекивања и реализоване стопе инфл ације.

Истовремено, могуће је утврдити да се висока инфлација краће одржава у земљама са

режимом таргетирања инфлације. Зато инфлаторни шокови имају ефекте у дужем
временском периоду у земљама које не примењују правило таргетирања инфлације, него у
земљама са овим правилом.

23
Анализа се односи на узорак земаља са таргетираном инфл ацијом: Аустралија, Канада, Нови Зеланд,
Шведска, ВеликаБританија, и земаља које ово правило не примењују: евро-зона, Јапан, САД.

Levin, A. T., Natalucci, F. M., Piger, J. M. (2004), “The Macroeconomic Eff ects of Infl ation Targeting“, Federal
24

Reserve Bank of St. Louis Review, br. 86(4), стр. 53.

 6.3.Специфичности таргетирања инфлације у земљама у транзицији

Важно је размотрити и специфичне услове у којима се правило таргетирања инфлације

примењује у земљама у транзицији, јер је могуће уочити макроекономске ефекте који
долазе до изражаја у овим земљама, а због којих се ово правило управо и препоручује за
транзиционе привреде. Као што је у раду већ истакнуто, када се одустало од фиксног
девизног курса, било је неопходно утврдити номинално сидро. Истовремено, у овим се
земљама није ни размишљало о вођењу монетарне политике на основу дискреционих
права. Експлицитно номинално сидро било је неопходни елемент монетарне политике, с
обзиром да централне банке ових земаља нису имале одговарајући кредибилитет и
репутацију у вођењу анти-инфлационе политике.

У таквим се условимаи примењује правило таргетирања инфлације којим се поред осталог

афирмише кредибилитет монетарних власти, кроз инсистирање на транспарентости, а што
утиче и на повећањеповерења које јавност има у монетарне власти. Циљна стопа
инфлације као експлицитан таргет, јасна је широј јавности која на основу објављене
инфлације може да формира очекивања и доноси одговарајуће економске одлуке. С друге
стране објављивање таргета новчаних агрегата понекад јавност у потпуности не разуме,
јер не познаје везу између различитих монетраних агрегата и кретања инфл ације.

Поред транспарентости која се на најбољи начин обезбеђује правилом таргетирања

инфлације, овим се правилом решавају проблеми специфични за земље у транзицији:

1. нестабилна тражња за новцем,

2. нестабилност у односу новац-цене,
3. драматичне промене у финансијском сектору,
4. фискална реформа и слично.

То су разлози због којих се чешће монетарне власти опредељују за таргетирање инфлације

у односу на таргетирање монетарних агрегата. Важно је истаћи и да се за разлику од
примене валутног одбора за вођење монетарне политике, применом таргетирања
инфлације оставља слобода монетарним властима да могу монетарном политиком да
реагују на шокове.Постоје, међутим, извесни предуслови за увођење правила таргетирања
инфлације који се тичу како макроекономске политике, тако и перформанси привреде,
финансијског система и развијености институција. За примену правила таргетирања
инфлације у земљама у транзицији неопходно је обезбедити:

1. јак фискални систем,

2. разумљив трансмисиони механизам инструменти монетарне политике –
инфлација,
3. добро развијен финансијски систем,
4. независност централне банке са мандатом ценовне стабилности,
5. способност да се предвиђа инфлација,
6. постојање само једног номаниалног сидра – инфлације,
7. транспарентност монетарне политике.25

Позитивни макроекономски ефекти увођења таргетирања инфлације у земље утранзицији

се пре свега односе на постизање ценовне стабилности, иако се показало да је процес
дезинфлације био комплексан. Пред креаторе економске политике се у овим земљама
поставило не само питање избора конкретне стопе циљне инфлације, већ и питање којом
се брзином жели реализовати дезинфлација што доводи до познатог избора између
градуализма и шок терапије. Као кључно ограничење у реализовању дезинфлације јавља
се стопа жртвовања, као губитак дохотка услед обарања стопе инфлације. Не постоји
консензус по питању која је оптимална брзина дезинфлације којом се минимизира стопа
жртвовања. У раду је већ указано да ће се таргетирањем ниске стопе инфлације и
опредељивањем за брзу дезинфл ацију сломити инфлациона очекивања што ће обезбедити
и малу стопу жртвовања, то међутим зависи од степена флексибилности тржишта,
отворнеости привреде, кредибилитета монетарних власти, ранијих искустава са инфл
ацијом и макрокеономском стабилизацијом, али и од постигнутог друштвеног консензуса
по питању потребе да се макроекономска стабилизација спроведе.

У земљама у транзицији стопа жртвовања се јавља као изузетно важан

елементмакрокеономске стабилизације управо из разлога што економска транзиција не
представља једносатвну промену економске политике, већ промену економског, али и
политичког система. Као један од почетних ефеката транзиције може се јавити

Jonas, J., Mishkin, F. S. (2003), Inflation Targeting in Transition Countries: Experience and Prospects, National
25

Bureau of Economic Research, Working paper 9667, http://www.nber.org/papers/w9667 , стр 5.

транзициона рецесија, док се значајна стопа жртвовања, која по природи погађа нарочито
поједине сегменте друштва, може допринети разочарању јавности у економске реформе
које ће водити притиску на креаторе економске политике да од реформи одустану,
нарочито у сегменту чврсте монетарне и фискалне политике.

У неким земљама се као реакција на високе трошкове транзиције и макроекономске

стабилизације могу реафирмисати старе политичке снаге чији би повратак на власт само
одгодио неопходне промене, али и парадоксално, повећао трошкове макроекономске
стабилизације услед познатог ефекта «стани-крени».

Одређивање циљне стопе инфлације у оквиру правила таргетирања инфлације зависи од

институционалног аранжмана којим се одређује независност централне банке.
Независност подразумева независтост у избору инструмената монетарне политикекојима
ће се циљеви монетарне политике реализовати, али не мора да подразумева и потпуну
независност у избору циљева.

У већини земаља у транзицији 26 имплементира се приступ независности и у избору

инструмената и у избору циљева монетарне политике. У случају правила таргетирања
инфлације, независност би подразумевала независност у утврђивању експлицитног
таргета или таргетираног интервала, наравно, уз независнот у избору инструмената да се
циљ оствари. С обзиром да се ове земље суочавају са нестабилним и релативно високим
стопама инфлације, недовољним кредибилитетом креатора економске политике, али и са
могућим политичким притисцима, показатељи говоре да је у овим земљема правном
регулативом обезбеђен већи степен независности централних банака него у развијеним
земљама.

С друге стране, специфичности процеса транзиције и његових ефеката, стварају у овим

земљамајош веће тензије између монетарних власти (централне банке) и владе
(политичара).Разлике у преференцијама између централне банке и владе у вези са
остваривањем ценовне стабилности, с једне стране и привредног раста, с друге стране, у
овим су земљама још значајније, док се питање брзине дезинфлације јавља као одлучујуће.

26
Транзиција или привреда у транзицији је привреда која се мења из планске привреде (социјализам) на
слободно тржиште (капитализам).Привреда у транзицији пролази кроз економску либерализацију, где
тржишне формира цене уместо државе.
Показатељи на бази којих се могу правити поређења између примењених правила за
вођење монетарне политике у земљама у транзицији, а која се односе на остварену стопу
инфлације, варијабилност инфлације и варијабилност дохотка, не дају јасне закључке о
супериорности таргетирања инфлације у односу на друге начине за вођење монетарне
политке. Један од разлога за немогућност доношења дефинитивних закључака се односи
на кратак период, али и на чињеницу да су ове земље у периоду транзиције биле погађане
различитим реалним шоковима, због којих су се услови међу привредама у транзицији
значајно разликовали, што отежава било какво поређење.27

7.ОДНОС ИНФЛАЦИЈЕ И НЕЗАПОСЛЕНОСТИ

Два помно праћена показатеља економске успешности су инфлација и незапосленост. У

каквој су међусобној вези ова два показатеља економског успеха? Наиме, потребно је
размотрити дугорочне детерминанте незапослености и дугорочне детерминанте
инфлације.

Природна стопа незапослености зависи од различитих својстава тржишта рада, као што су
закони о минималној заради, тржишна моћ синдиката, улога ефикасних надница и
успешност потраге за послом. Насупрот томе, стопа инфлације је првенствено зависи од
раста понуде новца, коју контролише Централна банка земље. У дугом року, дакле,
инфлација и незапосленост представљају проблеме који су слабо повезани. У кратком
року важи управо супротно- један од Десет принципа економије гласи да друштво на
кратак рок мора да бира између инфлације и незапослености. Веза између инфлације и
незапослености је тема која у последњих пола века заокупља пажњу неких од
најзначајнијих економиста.

7.1.Незапосленост

Један од можда најбитнијих, а код нас можда и највећи проблем микроекономија је

незапосленост. Слободно се може рећи да је важан циљ макроекономске политике висока
запосленост односно ниска незапосленост. Са становишта егзистенције, сасвим је

27
Д., Цвјетанчић (2007) Часопис Савеза економиста Србије за питања економске теорије и праксе, јануар-
јун 2007.године, број 1-2, стр 12
природно што људи желе да им буду доступна добра радна места, високо плаћена, без
предугог тражења и чекања. Незапосленост има тенденцију да прати привредне циклусе.

Незапосленост може бити исказана као један број, на пример 1,0 милион незапослених
или процентом, на пример 12% незапослених од укупно расположиве радне стопе. А
расположива радна стопа обухвата све запослене појединце и незапослене особе које
траже посао. У расположиву радну снагу не убрајамо оне који немају запослење, али га и
не траже. Дефиниција броја незапослених је да су то људи у радном добу који су без
посла, али који стоје на располагању за посао.

7.1.1.Филипсова крива

„Филипсова крива представља вероватно најзначајнији макроекономски однос.“-ово су

речи економистеЏорџа Акерлога на предавању поводом добијања Нобелове награде 2001.
године. Филипсова крива је крива која показује краткорочни однос између инфлације и
незапослености.

Краткорочна Филипсова крива

Постојање Филипсове криве уочено је 1958. године од стране истоименог аутора. У

почетку се сматрало да веза предочена овом кривом егзистира независно о временском
року посматрања. Након 1968. године и радова Нобеловаца Едмунда Пхелпса и Милтона
Фридмана почиње се увиђати и поступно све више прихватати како ова веза егзистира
искључиво у кратком року. Дакле, економска наука је дошла до закључка као су раздобља
ниске незапослености уједно и раздобља високе инфлације и обрнуто. Раздобља високе
незапослености најчешће су уједно и раздобља ниске инфлације. Ако ову опсервацију
преточимо у бројке те направимо економетријску процену те везе добијене резултате
можемо графички приказати као на слици датог графикона 1. Наиме, као што видимо, ова
слика каже нам како ће висока инфлација условити ниску стопу незапослености. Односно,
како ће смањење стопе инфлације довести до повећања незапослености.
 Слика 1: Филипсова крива

Извор: http://www.link-university.com/

Филипсова крива показује нагативну везу између стопе инфлације и стопе

незапослености. У тачки А, инфлација је ниска, а незапосленост висока. У тачки Б
инфлација је висока а незапосленост ниска. Економисти Пол Семјуелсон и Роберт Солоу
објавили су чланак у часопису American Economic Reviewпод насловом „Аналитика
антиинфлационе политике“, у којем су показали негативну корелацију измађу инфлације и
незапослености на подацима за САД. Сматрали су да ова корелација настаје јер је ниска
незапосленост везана за високу агрегатну тражњу, заузврат, врши притисак на раст
надница и цена у целој економији. Негативну повезаност између инфлације и
незапослености Семјуелсон и Солоу су назвали Филипсова крива. Тврдили су да креатори
политике морају да се одлуче између инфлације и незапослености, а Филипсова крива
показује тај њихов међусобни однос.

Дугорочна Филипсова крива

Изгледа да Филипсова крива креаторима политике пружа скуп могућих исхода у погледу
инфлације и незапослености. Али да ли је Филипсова крива однос у који се они могу
поуздати? Економисти су почели да се баве овим питањем крајем 1960-их година, убрзо
након што су Семјуелсон и Солоу увели Филипсову криву у макроекономској политици.
Године 1968. економиста Милтон Фридман објавио је чланак у часописуAmerican
Economic Review, који се заснивао на његовом излагању као председника Америчког
економског удружења, непосредно пре објављивања чланка. Наслов чланка „Улога
монетарне политике“, садржао је одељке о томе „Шта монетарна политика може да
учини“ и „Шта монетарна политика не може да учини“.

Фридман је сматрао да оно што монетарна политика може да учини, осим само у кратком
року, јесте да изабере комбинацију инфлације и незапослености на Филипсовој кривој.
Отприлике у исто време, други економиста, Едмунд Фелпс, објавио је чланак у којем
пориче постојање дугорочне везе између инфлације и незапослености. Ево како Фридман
излаже свој став о томе шта би Централна банка могла да оствари у дугом року:
Монетарне власти контролишу номиналне количине-директно, количине сопствених
обавеза (новац + банкарске резерве).

У принципу, могу да искористе ту контролу да обреде девизни курс, ниво цена,

номинални ниво националног дохотка, количину новца према једној или другој
дефиницији- или да одреде промену стопе инфлације или дефлације, стопу раста количине
новца. Монетране власти не могу да користе контролу номиналних количина да би
одредиле реалне количине: каматне стопе, стопу незапослености, ниво националног
дохотка, количину новца, стопу раста националног дохотка или стопу раста количине
новца. Вертикална Филипсова крива на дуги рок илуструје закључак да незапосленост на
дуги рок не зависи од раста новчане масе и инфлације.Монетарна политика не може да
утиче на природну стопу незапослености, а друге политике могу. Да би смањили
природну стопу незапослености, креатори политике треба да трагају за унапређењем
функционисања тржишта рада. Рецимо, закони о минималној надници, закони о
колективном преговарању, осигурање у случају незапослености и програми за обуку
утичу на природну стопу незапослености. Промена политике којом би се смањила
природна стопа незапослености, померила би дугорочну Филипсову криву улево. Осим
тога, пошто нижа незапосленост подразумева више радника који производе добра и
услуге, понуђена количина добара и услуга била би већа при сваком датом нивоу цена, а
дугорочна крива агрегатне понуде померила би се удесно. Економија би тако могла да
забележи нижу незапосленост и већи аутпут при свакој датој стопи раста новца и
инфлације.

Слика 2: Дугорочна Филипсова крива

1. Kad Centralna
banka poveća
ponudu novca,
stopa inflacije se
povećava... 2. ...ali

nezaposlenost

ostaje na nivou

svoje prirodne

Извор: www.slideserve.com
8.ДЕВАЛВАЦИЈА И РЕВАЛВАЦИЈА

8.1.Девалвација

Девалвација се примењује код фиксног, а депресијација код флуктуирајућег девизног

курса. Унутрашњу вредност новца одређује његова куповна снага, док његову спољну
вредност детерминише девизни курс. У дугом року он се одређује у складу са теоријом
паритета куповних снага. Због тога ће инфлација или дефлација које воде променама
куповне снаге новца утицати и на промене девизног курса. Пошто инфлација смањује
куповну снагу новца тиме домаћа валута постаје прецењена и нужно долази до
девалвације или депресијације, односно смањење вредности домаће валуте у односу на
неку страну валуту.

Основни циљ девалвације или депресијације је приближавање домаћег нивоа цена

светском, тј. смањење увоза и пораст извоза и по том основу остварено уравнотежење
плантог биланса. Успех девалвације/депресијације зависи од четири ценовне
еластичности:

1. еластичност домаће тражње за увозом,

2. еластичност домаће понуде извоза,
3. еластичност иностране тражње за увозом,
4. еластичност иностране понуде извоза.

Ценовне еластичности су уско повезане са директним ефектима

девалвације/депресијације:

1) Девалвација би требало да смањи извоз који поскупљује. Да ли ће заиста доћи до

пада увоза зависи од његове структуре, па ако се ради о небитној потрошњи(нпр.
луксузни производи) увоз ће се смањити али ако се ради о битним производима
њихово поскупљење неће смањити њихову потрошњу а самим тим ни њихов увоз.
2) Након девалвације би требао да се повећа извоз пошто извозници за исту количину
извоза добијају више домаће валуте, али да ли ће до тога заиста доћи зависи од
више фактора, нпр. постојања залиха спремних за извоз, постојање
 неискоришћених капацитета, али и од могућности да се понуда са домаћег
тржишта пребаци на инострано.
3) Девалвација домаће валуте би требало да повећа инострани увоз, али да ли ће до
тога доћи зависи од диверсификације домаће понуде, од њеног квалитета, односа
размене, итд.
4) Инострана понуда извоза зависи од тога колико је земља која врши девалвацију
важно тржиште за иностраног извозника. Ако јесте важна, онда ће страни извозник
на девалвацију домаће валуте реаговати снижењем своје цене, па се ни увоз неће
смањити.

Осим директних, постоје и индиректни ефекти девалвације/депресијације:

1) Раст инвестиција из иностранства – и то по основу релативно јефтинијих фактора

производње. Овај раст зависи од стопе девалвације, од односа на светском
тржишту, од односа у непосредном окружењу и од стабилности након девалвације.
2) Бег капитала – на саму могућност девалвације или значајније депресијације,
кракторочни капитал бежи у стабилне валуте. Након девалвације/значајне
депресијације може се очекивати да ће се један део одбеглог капитала
репарорати(вратити назад у земљу) и то у складу са перспективама привреде и
стабилношћу девизног курса.
3) Раст туристичких услуга.
4) Терет дугова према иностранству – вредност дуга исказана у домаћој валути расте
пошто извозници лакше остварују девизне приливе и добијају више домаће валуте.
За исти износ извозници ће лакше сервисирати и иностране и домаће дугове, док
они субјекти који врше реализацију само на домаћем тржишту веома тешко
сервсирају иностране дугове јер им је неопходно више домаће валуте за исти износ
стране. То је присуство девизног ризика.
5) Редистрибуција дохотка од увозно зависних ка извозно зависним гранама привреде
– извозници за непромењен износ могу прибавити већу количину домаће понуде.28

Богдановић В., Иванишевић Д., (2006) Основи економије, Београд: Београдска пословна школа струковних
28

студија
 8.2.Валутни дампинг

Валутни дампинг се дефинише као ситуација у којој се стопа девалвације/депресијације

изразито већа од разлика у оствареним стопама инфлације између земаља. У првој
инстанци(тренутку) побољшава се конкурентска позиција домаће привреде, али ако се
настави са оваквом праксом у дугом року долази до прикривања фундаменталних
слабости привреде и њене појачане нестабилности. Основни недостатак валутног
дампинга је што подстиче инфлацију. Увозни импути и роба прекомерно поскупљују док
у исто време раст извоза смањује понуду на домаћем тржишту и доводи до додатне
емисије новца по основу девизних трансакција. Пошто раст цена снижава животни
стандард валутни дампинг мора бити праћен стабилизационим мерама(рестриктивна
монетарна политика, замрзавање цена…) како инфлација не би значајно порасла.

8.3.Ревалвација и апресијација валуте

Ревалвација је повећање вредности домаће валуте у односу на страну одлуком монетарних

власти, што значи да је у питању фиксни девизни курс. Апресијација је кад се тај исти
процес одвија на тржишту, значи при флуктуирајућем девизном курсу.

При ревалвацији/апресијацији увоз расте пошто исказан у домаћој валути појефтињује, а

извоз се смањује пошто исказан у страној валути поскупљује. До ревалвације/апресијације
долази услед суфицита платног биланса који је својом монетизацијом доводио до
превелике емисије новца и инфлације. Међутим, у пракси до ревалвације/апресијације
најчешће долази из два разлога:

1. утицај политичких фактора и међународних економских односа,

2. жеље за међународним престижом.

9.ХИПЕРИНФЛАЦИЈА У СР ЈУГОСЛАВИЈИ (1992-1994)

Хиперинфлација која је у периоду од 1992. до 1994. године постојала у СР Југославији

јесте појава која је по дужини, интензитету и разорним последицама фактички
незабележена у привредној историји. Тај екстремни стадијум развоја инфлације, с растом
цена на месечном нивоу изнад 50%, одраз је и генератор привредног слома, економског
слома и шпекулативног понашања. Негативни ефекти хиперинфлације додатно су
подстакнути дужином њеног трајања, по чему хиперинфлација у нашој земљи заузима
треће место, одмах после Русије и Никарагве.

Околности у којима је спровођена чврста монетарна политика биле су изузетно сложене у

1991. години. Девизне резерве из јула 1990. су преполовљене. Међународни финансијски
курсеви су уочили недостатак монетарног суверенитета и отказали аранжмане за подршку
реформама. 1992. година довела је до експлозија цена и хеперинфлације на меморијуму
Република у новој заједници. Упркос предузетим мерама, производња је стално опадала, а
цене су све брже расле. Због хиперинфлације и безвредног новца који је из дана у дан и из
сата у сат опадао, штампали су се бонови за хлеб, млеко, бензин итд.

Инфлација у СР Југославији износила је чак 19.810,2 %, Народна банка СРЈ крајем 1993.
године на врхунцу хиперинфлације издала је новчаницу од 500 милијарди динара са
ликом Јована Јовановића Змаја. Цене су се удвостручавале сваких 16 сати. У том периоду
немачка марка је постала незванично средство плаћања. Појединци су за плату могли да
купе само две марке. Пакла цигара коштала је пре подне 1.000.000.000 динара, а већ увече
би њихова цена била двоструко већа. Статистичари су забележили да је обичан коверат у
децембру 1993. коштао 3,5 милијарди динара. Продавнице су биле празне, а за теглу
краставаца требало је издвојити 2.100, а за два литра млека или 200 грама сенфа чак 500
милијарди динара.

Ово је највећа инфлација која је забележена у Србији и једна од највећих у историји

човечанства. Цене производа су расле веома брзо чак и више од 300% за само неколика
сата и често је динар постајао само парче папира. Курс марке је скакао сваког дана. Све
више новца се штампало и нове новчанице су имале све више нула. Ако је кафа коштала
1.000.000 динара, за пар сати би цена скочила и до 2.000.000 динара.

Три специфична чиниоца допринела су убрзању инфлације и њеном преласку у

хиперинфлацију у пролеће 1993. Прво, дошло је до масивне експанзије новчане масе услед
драстичног појефтињавања цене кредита у априлу 1993. Друго, требало је донети одлуку о
финансирању жетве 1993.Треће, десило се замрзавање цена у скоро целој трговинској
мрежи. Замрзавање цена јуна 1993, појавили су се шпекуланати, шверцери, финансијери,
предузетници, богати индивидуални потрошачи. Пре 20 година службеник Светске банке
Драгослав Аврамовић излечио је тадашњу хиперинфлацију у Савезној Републици
Југославији. Аврамовић је 24. јануара 1994. године, као нови гувернер Народне банке СРЈ
представио нови динар, и прекинуо геометријску прогресију хиперинфлације, која је од
свих грађана направила „милијардере“.

Монетарна политика од тада се доста променила, али Централна банка још није успела да
до краја поврати поверење у домаћу валуту које је тада прокоцкано. Те 1993. године за
свежањ највреднијих новчаница од 500 милијарди динара могла је да се купи гумица са
косу. Што је било више нула на новчаницама, то су оне мање вределе, а често су могле да
се виде бачене на улици.

Аврамовић је смењен 1996. године са места гувернера, динар полако почиње да клизи, а
дивљи улични курс већ одавно је био много важнији од оног званичног. Курс је најпре
коригован на 3,3 уместо 1:1, да би једна марка крајем 1998. године вредела шест динара, а
већ 1999. године за једну немачку марку на црном тржишту било је потребно 30 динара. У
последње две деценије Народна банка постигла је два рекорда. Први је хиперинфлација са
почетка приче, а други је оно чиме се челници Народне банке данас хвале – најнижа
инфлација у последњих 40 година.29

29
Ковач О., (2007) Међународне финансије, Универзитет у Београду: Економски факултет
ЗАКЉУЧАК

Многе земље суочавају се са инфлацијом, укључујући и Србију. Отуда и питање, шта

узрокује инфлацију-номинални раст новца? У свакој земљи висока стопа инфлације је
повезана са високом номиналном стопом раста новца. А висока стопа раста новца је
повезана са прорачунатим дефицитом јавне потрошње. Јавна потрошња је резултат
немогућности да држава финансира своју потрошњу на било који други начин, осим уз
помоћ креирања новца. С обзиром на то, да инфлација уопште није неизбежна, неопходно
је размотрити и трошкове које инфлација намеће друштву.

Последице инфлације огледају се у свим доменима привредног живота и живота уопште.

У привредном животу почиње да доминира несигурност (произвођачи не знају по којој ће
цени набавити сировине, што чини непознату цену њихових финалних производа; услед
очекивања новог пораста цена сировина (,,инфлациона очекивања“) они повећавају цене
својих финалних производа, што само повећава општи раст цена и убрзава инфлацију;
настају могућности за шпекулативне послове, људи желе да се што пре ослободе таквог
новца претварајући га у реална материјална добра; нарочито су погођени становници са
фиксним примањима.

Инфлација је заправо економски поремећај против кога држава мора да се бори. Као и код
сваког проблема, отклања се узрок. Ако инфлацију посматрамо као вишак тражње над
понудом, јасно је да држава утиче на смањење тражње на разне начине (утиче на
онемогућавање штампања додатне количине папирног новца, на разне начине утиче да се
смање сви видови потрошње, итд.). Избор између инфлације и незапослености изазвао је
велико интелектуално превирање током последњих четрдесет година, развијени су
одређени принципи у погледу којих данас постоји сагласност. Милтон Фридман 1968.
године је описао везу између инфлације и незапослености:

,, Увек постоји привремена могућност избора између инфлације и незапослености, али она
није стална. Привремена могућност потиче од инфлације пер се али од непредвидјене
инфлације, што генерално значи, од растуће стопе инфлације. Широко распрострањено
веровање да постоји стална могућност избора представља софистицирану верзију
конфузије која влада између израза “висока” и “растућа”, а коју сви препознајемо у
једноставнијим облицима. Растућа стопа инфлације може да смањи незапосленост а
висока стопа то не може.Поставља се питање колико је дуго то “привремено”? У најбољем
случају, могу да изнесем сопствено мишљење, засновано на испитивању историјских
чињеница, да почетни ефекти више и непредвиђене стопе инфлације трају око 2-5
година.”Данас, након више од тридесет година, ова изјава још увек представља суштину
става већине економиста.

Примена правила таргетирања инфл ације постала је од 1990-тих година опште прихваћен
начин вођења монетарне политике у великом броју земаља како развијених, тако и земаља
у транзицији и земаља са настајућим тржиштима. Иако се могу утврдити различити
ефекти примене овог правила међу земљама, заједничко је да се овим правилом обезбеђује
неифлаторно окружење, сламање инфл аторних очекивања јавности, повећање
кредибилитета монетарних власти, снижења трошкова дезинфлације и повећање
флексибилности монетране политике.

Избор таргетирања инфлације обезбеђује већу транспарентност монетарне политике, с

обзиром да се правилом инсистира да монетарне власти објаве циљну стопу инфлације,
као и кретање у висини стварне стопе инфл ације. Објављивање циљне стопе инфлације,
као најјаснијег показатеља ценовне стабилности, јавности олакшава формирање
очекивања у вези са будућом инфлацијом. Истовремено се придржавањем циљне стопе
инфлације обезбеђује кредибилитет монетарних власти у вези са њиховим примарним
циљем – ценовном стабилношћу. То олакшава и убрзава макроекономску стабилизацију,
уз нижу стопу жртвовања. Мора се при томе имати у виду да се избором режима
таргетирања инфлације прихвата поставка да монетарна политика није ефикасна у утицају
на реалну економску активност, тако да се као циљ монетарне политике може јавити само
ниска и стабилна стопа инфлације, а не и подстицање привредног развоја, или
стабилизација флуктуација дохотка.30

30
Д., Цвјетанчић (2007) Часопис Савеза економиста Србије за питања економске теорије и праксе, јануар-
јун 2007.године, број 1-2, стр 13-14
ЛИТЕРАТУРА

Богдановић В., Иванишевић Д., (2006) Основи економије, Београд, Београдска пословна
школа

Грегори, Р. П., Стјуарт, С. Р., (2015), Глобална економија и њен економски систем,
Београд: Економски факултет

Главашки, О., (2016) Економетријско моделирање ефикасности и одрживости јавне

потрошње и инфлације, Београд: Универзитет у Београду, Економски факултет
Д., Цвјетанчић (2007) Часопис Савеза економиста Србије за питања економске теорије и
праксе, јануар-јун 2007.године, број 1-2

Ђукић, Ђ. (2006) Централна Банка и финансијски систем, Београдска пословна школа,

Београд

Ј., Бајец, Љ., Јоксимовић (2000) Савремени привредни системи, Београд; Економски
факултет

Ковач О., (2007) Међународне финансије, Београд, Економски факултет

Петровић, Н., Вујовић С., Петровић Д., (2012) Инфалција – горући проблеми националних
економија, Чачак: Висока пословна школа струковних студија

Цветановић, С., Д., Јововић (2013) Економија, Блаце: Висока пословна школа струковних
студија Блаце

Blanchadr, O., (2008) Макроекономија, Универзитет у Загребу

Levin, A. T., Natalucci, F. M., Piger, J. M. (2004), “The Macroeconomic Eff ects of Infl ation
Targeting“, Federal Reserve Bank of St. Louis Review, br. 86(4)

Jonas, J., Mishkin, F. S. (2003), Inflation Targeting in Transition Countries: Experience and
Prospects, National Bureau of Economic Research, Working paper 9667