Универзитет у Источном Сарајеву

Филозофски факултет

Катедра за историју

Семинарски рад
Предмет: Југославија од идеје до 1941 г.
Тема: Шестојануарска диктатура

Ментор: проф. др Драга Мастиловић Студент: Гордан Крајишник

Увод............................................................................................................................................................3
Стање у подунављу после Великог рата, мала Атанта............................................................................6
Италијанско-Југословенски однос послије Великог рата........................................................................9
Бугарска и ВМРО......................................................................................................................................12
Политички живот СХС..............................................................................................................................14
Убиство у скупштини...............................................................................................................................17
Диктатура.................................................................................................................................................19
Закључак...................................................................................................................................................27
Литература...............................................................................................................................................29

2
 Увод

Шестојануарска диктатура је само једна у низу диктатура које су

окупирале ондашњи политички живот Европе. Европу су тада потресали
велики спољно-политички проблеми, као што су тежња сила губитница за
ревизијиом мириовних уговора, Октобарска револуција и ширенје
комунистичких идеја у Европи, те самим тим и криза цјелокупног грађанско-
демократског система, те напади који се на њега врше са двије стране. Лијеве
(комуниста) и са десне (фашиста и других реакционарних покрета). Јача
национализам на једној и националноослободилачки покрети колонизованих
народа на другој страни. Упркос повољном исходу Првог свјетскога рата,
који је српски народ довео пред саму ивицу егзистенције и однио једну
четвртину српскога националнога бића у неповрат, наша тадашња политичка
елита бира да умјесто националне државе створи заједничку државу са друга
два јужнословенска народа. Та 1918 г. била је раскршће за цијели српски
народ, раскрће његове будућности, и по ко зна који пут Срби скрећу у
погрешном смјеру, што су каснија страдања и доказала. Да ли се се
заједничка држава могла избјећи? Велике силе да би ограничиле
ревизионистичке тежње, подпомажу стварање заједничке државе. Срби,
Хрвати и Словенци су под притиском. Италија којом управљају фашисти има
претензије на Далмацију, Румуни траже Банат, Мађари Војводину и
Славонију, Бугари јужну Србију (Македонију). Хрвати и Словенци су
неспособни да се сами одбране од притиска, српска војска иако знатно
уманјена, на позиве Народних вјећа, улази на територије које су припадале
Хазбурској монархији и заводи ред. На самом почетку нове заједничке
државе, испивали су проблеми, који вјешто гурани под тепих прво додводе
до диктатуре, убиства а послије и распада исте. Прво је стајало на тапету
уређење нове државе око ког је било политичких превирања. Док су српски
политичари југословенску државу сматрали за природни наставак Краљевине
Србије, за хрватске и словеначке странке је нова држава била само оквир у
којем ће наставити национално окупљање и јачање националних позиција. Те
се федралистичко уређење као политички одговор Хрвата и Словенаца
сукобило са српским централистичким. Држава је на крају организована као
3
уставна монархија, утемењен је парламентаризам и локална самоуправа. На
чело државе долази српска краљевска породица Карађорђевић. Сукоби
политичара се настављају и у даљем периоду, највећим дјелом због пораста
национализма код хрватског националног бића нове државе, а и
неспособношћу свих политичара да схвате поенту парламентаризма. Срби се
у почетку против хрватског национализма не бране својим национализмом,
него то чине југословенством. Политичари занјети својим узорима, већином
енглеским државницима, оштре своје језике према супарницима, реторика у
Народној скупштини постаје све јача, а важна питња силазе са дневног реда.
Држава је у константном сукобу српске и хрватске буржоазије гдје Словенци
представљају језичак на ваги, економија није развијена, огромне су разлике у
индустријској развијености сјевера и јужних дјелова државе. Културне
разлике, разлике у вјери. Држава представља у културном смислу спој
западне и источне цивилизације, како и у вјерском смислу шареноликост
хришћанства које преовладава и ислама који је у мањини. Константни сукоби
прерастају у тешке увреде посланика упућених једни другима, које на крају
окончавају кобно, убиствима народних посланика у самој скупштини. Те
јачање спољњих непријатеља, што комуниста, што италијанских фашиста,
упади бугарских комита у јужну Србију иницирају краљев одговор. Његово
Величанство краљ Александар суочен са унутрашњом кризом у држави која
је нарушила сам њен темељ и пријетила да је оконча, те у исто вријеме
нарастајућим спољнополитичким претњама, сем Италије са којом је била у
континуитету сукобљена, уводи своју диктатуру, распшта скупштину,
забрањује националне странке и комунистичку парију, забрањује националне
симболе и изјављује да ништа не смије да буде између њега и његовога
народа. Проглашава јединствену југословенску нацију у територијално
недјељивој краљевини којој мјења унутрашњу самоуправу. Тим ствара још
више непријатеља, како личних, тако и државних. Низом процеса кажњава
комунисте који на конгресу у Дрездену оцјењују његову диктатуру као
фашистичку. Неистомишљеници напуштају Југославију, кују завјере против
државе потпомогнути од Италије, Мађарске, Бугарске па и Ватикана, међу
којима је и првак ХСП Анте Павелић. Краљ своју отворену диктатуру
прекрива велом Октроисаног или Септембарског устава којим спроводи
формалне изборе на којима побјеђује режимска странка, појављујући се као
једина. На врхунцу долази до краљевог убиства у Марсеју прилком званичне
4
посјете земљи која је била највећи пријатељ Србији у Великом рату,
Францујској. Чији је Југославија била спољнополитичка креација, чедо и
весло којим је одржава равнотежу, бранила се од ревизионизма и
територијалних претензија сила губитница, надиранја бољшевизма,
стварајући од ње и других санитари кордон и прву линију одбране. Французи
су са Југославијом бранили своје интересе у подунављу. Краљ пада као прва
жртва стихије која се назирала, прва жртва фашизма у Европи, стихије која је
са његовим убиством закорачила на праг најмрачнијег доба у историји
човјечанства. Његовим убиством први пут умире идеја која се назива
„Југославија“. Није било потребно много времена да се краљевина угаси у
налету новог свјетског сукоба.

5
 Стање у подунављу после Великог рата, мала Атанта

Послије војнох краха, Хабсбуршка монархија расапада се сама од себе

октобра 1918 г.. У свим њеним земљама настају Нардодна вјећа, чији су
циљеви да на рушевинама старе монархије образују властите националне
државе. Тако ће 7. октобра бити проглашена независна Пољска, а Народно
вјеће образовано у Будимпешти ће 25. октобра тражити независност. У Прагу
се 28. октобра проглашава независност Чехословачке а ту одлуку потврђује и
скупштина словачких политичких лидера у Турчанском Св. Мартину са чиме
рјешава и питање уједињења 30. октобра. Што се тиче Румуније, њено
Нацијанално вјеће Буковине у Черновцу 27. октобра проглашава издвајање из
монархије, вјеће Трансилваније у Араду то чини 31. октобра. Народно вјеће
Сјеверне Буковине одлучиће 26. новембра да се припоји Совјеткој Украјини,
што румунске трупе неће уважити, док је Велика народна скупштина
Трансилваније у Алба Јулији одржана 1. децембра 1918 г., одлучила да се
овај дио уједини са Румунијом. Доследна примјена принципа националности
подразумјевала би и право њемачких дјелова бивше двојне монархије да се
уједине са Њемачком. Пољаци позивајући се на принцип националности
окупирају Дојњу Шлезију 1919 г., која је 1918 г. дошла у састав Чехословачке
државе, али овај сукоб је ријешен диобом те територије када је и подјељен
град Пешен. Чехословачка је ријешила проблем са Пољском, али већи
проблем јој је представљала Судетска област у којој је живјело три милиона
Њемаца. Њемци из Чешке и Моравске имају исту идеју о уједињенњу
децембра 1918 г.. Судетска област је најразвијенија индустријска област
младе Чехословачке државе, и њено издвајање из њезинога сатава би је веома
оштетило а ојачало би са друге стране Њемачку. Те је главни противник тога
била Француска, која је жељела да стабилизује регион и направи неку врсту
тампон зоне која би спријечила јачање Њемачке са једне и обнову Хазбурске
монархије са дрге стране. Те је она годинама настојала да ојача свој
политички положај у Подунавњу, подржавајући касније савез „малу
Антанту“. Војни савез склопњен између крањевине СХС, Румуније и
Чехословачке који је трајао од 1920 г. до 1938 г., чији је циљ био спријчавање
6
Мађара и Аустрије да поврате територије Хазбуршке монархије, а касније и
да се одбране од сталних политичких притисака великих сила иступајући
заједно у тој борби. Између Румуније и краљевине СХС било је размирица
око Баната, који је по тајном Букурештанском споразуму требао да припадне
Румунији, а који је склопљен 1916 г. Румунија је била савезница Антанте али
бива потучена од њемачке и нагнана на сепаратни мир, 7. маја 1918 године
губи цијелу Добруџу. Банат бива подјељен између Румуније и краљевине
СХС, и бивају утврђене њихове границе према Мађарској на Тријанонском
споразуму. Ревизионистичка политика Мађарске почиње се формирати још
од Тријанона, њени политичари испољавају велику нетрпељивост према три
своја сусједа. Према СХС из дав разлога: 1) Због окупације Барање од стране
СХС ; 2) Због подршке Мађарске Хрватској (Франковачкој емиграцији), на
коју је рачунала као изазивача немира у СХС. Са Словацима и Чесима долази
у скуоб у пролеће 1920 г.. Румунију, СХС, Чехословачку узнемиравала је
чињеница да је Мађарска имала још увјек 80-100 хиљада војника, па се због
тога жале Антанти, нотом од 20. маја 1920. године, предсједнику француске
владе Миларну који је уједно био пресједавајући Врховног савјета Антанте.
Разговорима Бенеша и Трумбића још у Версају започето је прибилижавање
СХС са Чехословачком, крајем 1919 г.. Румунски премијер Вајда Воевод
посјећује Праг, јануара 1920 г., у фебруару поведен дијалог о тешњој
сарадњи са СХС. Бенеш је предложио савез од реваншистичких тежњи које
дилазе од Мађарске и Њемачке а премијер Протић прихвата то, Румуни се
билателарним уговором приближавају овом савезу. Бенеш у априлу предлаже
и име за нови савез „Мала Дохода“ или Мала Антанта. Французи у почетку
негодују, њихова штампа напада овај савез, Лондон дочекује са весељем ову
вјест. Французи настоје да одвоје Румунију од овог савеза, међутим она је све
више ишла ка њему. Одговор оваквог понашања Француске крије се у
одбијању Мале Антанте да буде инструмент антисовјетске политике, а са
друге стране проживљава нападе совјетске дипломатије да је она баш због
тога и створена. Како било, Румуни се приближавају овом савезу, њихов
премијер Јонеску у октобру 1920 године обилази западноевропске
престонице и доприноси томе да на Малу Атанту гледају као групу државица
које ће доприњети испуњавању вакума између Русије, Њемачке, Италије.
Доласком Клемансоа на власт у Француској по други пут 1920. године, у
јесен постаје премијер, поведена је политика везивања Мале Антанте за
7
француски систем безбједности који је тада стваран. Мала Антанта је ово
дочекала са одушевљењем али је одбацила Француска настојања да се њој
прикључи Пољска, због жестоког противљења Чехословачке. Италија после
Рапалског соразума, мирније гледа Малу Атанту. Главни спољхополитички
проблем овог блока били су Хазбурзи, те је и прва акција Мале Атанте била
усмјерена у правцу Мађарске. Југословенски посланик у Будимпешти
покушај Карла Хазбуршког окарактерисао као casus belli, истовјетну претњу
Бенеш упућује 30. марта, када су Југословенска и Чехословачка влада
предале ултиматум, да Карло Хазбуршки до 3. априла напусти Мађарску. Он
прво отеже, па га вјест која је проњета, да СХС концентрише трупе код
Суботице, нагнала да 5. априла напусти Мађарску и да се врати у
Швајцарску. Ни Барања није мировала, у њој је „проглашена“ 15. августа
1921 године, а циљ је био спречавање њеног повратка Мађарској.

1. слика "мала Антанта"

8
 Италијанско-Југословенски однос послије Великог рата

Лондонски уговор је за краљевину Србију представљао један од излаза ка

националном јединству српскога народа у оквиру једне националне државе,
послије евентуалне побједе у Великом рату. Са друге стране, ове италијанске
бар, представљао је компромис и мјењање страна у рату, по ком би она
требала да напусти Тројни савез и придружи се Атанти. Њиме је Италија од
Антанте током рата, 1915. године , добила понуду да пређе на страну Атанте
у рату који је трајао, а заузврат би добијала територије које су припадале
Аустро-угарској монархији. Уговор јој је давао, по победи у рату, следеће
територије: 1) Тирол; 2) Цјелокупно Аустијско приморје, Трст, архипелаг
Црес-Лошињ али без острва Крк и угарске луке Ријека; 3) Сјеверна
Далмација, укључујући Задар и Шибеник и већину острва сем Раба и Брача;
4) Округе Випава, Идрија и Илирска Бистрица у Крањској; 5) Градска
подручја Понтеба и Малборгето-Валбруна у Корушкој; 6) Острва Додеканез
(у њеним рукама још од 1912. године); 7) Лука Валона у Албанији; 8)
Протекторат над Албанијом; 9) Дио Њемачких колонија у Азији и Африци;
10) У случају подјеле Турске, требало би да добије дио Средоземња који се
наслања на покрајину Анталију. Италија је инсистирала, а савезници се
сложили да се спор око Јадранске обале, између Задра и Истре ријеши
послије рата, те да се краљевина Србија о овом уговору не обавјештава.
Међутим савезници су овај последњи захтјев одбили и послали званичну
ноту Србији 4. августа 1915. године. Са стварањем заједничке државе,
краљевине СХС, овај уговор постаје главни дипломатски проблем са
Италијом. Дипломатска делегација СХС на мировној конференцији,
покушала је да парира дипломатама Италије на два начина. Први јесте
неприхватањем тајних уговора насталих током рата, као основу за срђивање
послератних односа, а други је био тај да у рјешавању питања територија
Аустро-угарске за које су везане Италија и СХС, обје учествују равноправно
или да не учествују ни једна. Овај други велике силе глатко одбијају.
Италијанска дипломатија одбија, под Орландовим изговором, да не жели да
преговара са представницима побјеђенога непријатеља а који су били у
9
саставу делегације СХС (Трумбић, Самодлака, Жолгер, Риборжа). Ни тећи
захтјев који је СХС делегација имала није остварен, да граница између СХС и
Италије остане као она коју је Италија имала са Аустријом. Италијани на
крају попуштају и пристају на стварање „Независне Ријечке државе“.
Рапалским споразумом ово питање је накратко ријешено 12. новембра 1920.
године, а њега прихватају и велике силе. Ова државица ће постојати до
окупације исте од стране Италије 1924. године. Новим споразумом, Римским
споразумом, потписаном 27. јануара 1924. године ревидиран је предходни,
чим је ријешен спор око Ријеке, а крљевини СХС припао је Сушак док је над
лучком инфраструктуром успостављена заједничка управа. Формална
анексија Ријеке од стране Италије десила се 16. марта 1924. године.
Склапањем Италијанско-Мађарског пакта о пријатељству и арбитражи, 5.
Априла, чиме она постаје њено јако упориште у централној Европи.
Тиранским пактом Албанија фактички постаје колонија Италије, чиме је
политика краља Александра „Балкан балканским народима“ први пут
минирана. Италији је сметала Југославија као један од елемената ширења
Француске моћи у Подунављу, те она ради на њеном изоловању и самим тим
поткопавању Француских утицаја. Италија ће и у будућем времену, против
Југославије водити борбу у смислу да је уруши. Послије убиства у
скупштини, забрањивања странака, многи политички противници заједничке
државе јачају своје идеологије и траже уточишта вани. Један од њих, Анте
Павелић, под покровитељством Бенита Мусолинија оснива „Хрватски
Усташки покрет“, фашистичку, ултранационалистичку, клерикалну и
терористичка организација, са јасним циљем успостављања независне државе
Хрватске на територији краљевине Југославије. Основана су два логора на
територији Италије за обуку диверзантских терористичких група, Бовењо и
Липари. У Мађарској на имању Јанка Пуста код Нађкањиже настаје још
један, а стварају се и други широм Европе. Диверзантске групе Усташа су
активне на територији Југославије, у Копривници, подручју Далмације,
организују Лички устанак; покушај атентата на Њ.В. Александра
Карађорђевића, приликом његове посјете Загребу, који проводе Петар Ореб и
Иван Херничићић. Повезују са другом терористичком групом, ВМРО из
Бугарске а која је прекривена од стране своје владе упадала у Македонију и
вршила диверзије. Све ово је резултвовало убиством Њ.В. Александра у
Марсеју од стране удружених снага Усташког покрета и ВМРО,
10
потпомаганих и од Италије, Мађарске и осталих непријатеља краљевине
Југославије, са циљем да се она коначно овим чином започну њено рушење.

2 слика "Лондонски уговор и Марсејски атентат"

3 слика "Склапање Рапалског споразума"

11
 Бугарска и ВМРО

Бугарска је из Великог рата изашла као губитница, Нејиским миром

закљученим 27. новембра 1919. године. Министар спољњих послова
Александар Стамболијски је био потписник овога мира са стране Бугарске, а
са стране СХС то су учинили Никола Пашић, Анте Трумбић и Иван Зоглер.
Територије Босилграда и Цариброда предате су Србији док је територија
Струмице дата Македонији. Бугарска и Србија су још и од пре Великога рата
имале спор око Македоније, Бугарска је настојала да је и територијално,
етнички и културно припоји себи. Унутрашња револуционарна македонска
организација или скраћено ВМРО, настаје још 1898. године у Солуну, а
постаје весло спољне политике Бугарске која тежи за протеривањем српског
утицаја Македоније, тј. области старе Србије. Оспоравају српско право на
Македонију и упадају из Петрича на територију СХС, вршећи разне
диверзантске акције против српског живља, највише ударајући српску
интелигенцију (управу). Бројна њихова дјеловања биће угрожена
потписивањем „Нишког спорзума“ 23. марта 1923. године, између СХС и
Бугарске. Споразум који је у бугарско име потписао Александар
Стамболијски, дозвољавао је краљевини СХС да се бори против ВМРО на
самој територији Бугарске, а и даје признање легитимитета Срба над
Македонијом. Касније је изведен пуч у којем је збачен Стамболијски, који је
отпочео 9. јуна 1923., а Стамболијски бива ухваћен, мучен и убијен 14. јуна,
пошто су га припадници ВМРО киднаповали и убили на његовој фарми у
Сливовници отсјекавши му при том ону исту руку са којом је потписао
„Нишки споразум“. У Македонији се у послератном периоду воде жестоке
борбе бугарских комита са српском жандармеријом, дешавају се убиства
представника државне власти, Велимир Прелић бива убијен од припаднице
ВМРО Маре Буневе 13. јануара 1928. године, а умире од рана здобијених од
три хитца испаљених у леђа, у болници три дана послије. ВМРО сарађује у
међуратном периоду и са другим терористичким организацијама које су биле
активне у окружењу, хрватским „Усташама“ и албанским кочацима. У
Софији ће припадници УХРО (Усташке хрватске револуционарне
организације) 20. априла 1929. године да склопе споразум са ВМРО под
називом „Софијска декларација“, чији је циљ борба против СХС у стварању

12
независних држава Хрватске и Македоније. Споразум су потписали Анте
Павелић и Густав Перчец са Ванчом Михајловом. Један од припадника
ВМРО, који је користио више разних лажних имена, у заједничком плану са
припадницима Усташког покрета, Величко Керин (Владо Черноземски), у
Марсеју 9. октобра 1934 године убија Њ.В. Александра Карђорђевића а
министра спољњих послова Француске Луја Бартуа смртно рањава.

4 слика "Територије дате Нејиским миром, Александар Стамболијски"

5 слика "Мара Бунова и Велимир ПрелиЋ"

13
 Политички живот СХС

Краљ Александар Карађорђевић био је противник јаких политичких странака

и њихових вођа, желећи увјек да их контролише и да им сузи поље рада. При
том се користио дворском камарилом око њега, мјешао се у рад двије најјаче
странке тада, Демократске и Радикалне. Средином 20-тих година, његову
продужену руку чине Божа Максимовић и Никола Узуновић међу
радикалима, а Војислав Маринковић међу демократама. Краљ је постављао и
користио министре као обичне спроводнике његове воље. Издвојени положај
краља и његова надређеност, уз сталне политичке борбе у неразвијеној
друштвеној средини, уздрманој социјалним сукобима и националним
подјелама, погодовали су концентрацији власти у његовим рукама. Можда је
краљева грешка била та да не да миг Прибићевићу за стварање јединственог
политичког фронта од радикала и демократа како су нони били привржени
централистичко-унитаристичком програму. Хрватску опозицију је плашио
вјештом пропагандом о ампутацији Хрватске. Војска са српским
генералитетом је била ultima ratio за краља и режим на свим политичким
проблемима. Краљево понашање диктирали су интереси српске буржоазије,
сама краљевска породица је чинила њен врх. Од свих влада у СХС, радикали
су образовали највише, 33. од укупно 39. њих. У влади Антона Корошеца,
образованој после скупштинског атентата а пре увођења диктатуре, држе
скоро цјели кабинет. Нити једна скупштина изабрана у периоду између 1921-
29. године није испунила пун мандат. Народна скупштина СХС створена по
узору на либералну грађанску демократију није била способна за ријешавање
економских и социјалних питања. По свом карактеру представљала је бину за
надметања. Бирократски апарат који је био стуб монархије већ раније је
подлегао непотизму и нереду. Краљ је подстицао ривалство странака и
појединих политичара, конфронтирао политичке блокове и преузимао
арбитражу међу свима. На политичкој сцени после 1918. године нашле су се
многобројне политичке партије, јаке и слабе, мале, велике, старе, нове,
клерикалне, антиклерикалне, револуционарне, реформистичке,
југословенске, националне итд. Стварају савезе и блокове, мјењају фронтове
и опредељења. Најоштрији сукоби избијају између странака централистичко-
унитаристичке и федеративне организације. Хрватски блок странака чинили

14
су ХРСС (Хрватска републиканска сељачка странка), ХЗ (Хрватска
заједница). ХСП (Хрватска странка права). Српски блок је чинила Народна
радикална странка (везана за српско етничко подручје), Демократска
(номинално југословенска) оперисала на територији скоро цјеле државе.
Странке се нису процјењивале према програмима него према личностима на
њиховом врху. Са тим се бирачко тјело опредјелило за Николу Пашића,
Стјепана Радића, Љубомира Давидовића или Светозара Прибићевића. Главни
отпор унитаризму ишао је од хрватске буржоазије преко ХРСС који прераста
у национални покрет Хрвата за ревизију Видовданског устава. ХРСС
примјењује систем бојкота Народне скупштине и не учешћа у истој, она је
ван ње покретала проблем државног уеђења. Стејепан Радић њен вођа је био
склон неочекиваним политичким заокретима. Прихватајући краљевину само
преуређену, са одређеним положајем хрватске буржоазије у њој, водећи
кругови ХРСС доприносили су разбијању сепаратистичких снага у
Хрватској. Павле Радић, пошто је Стјепан био у затвору, 27. марта 1925.
године изјављује да да странка прихвата устав и династију Карђорђевића, при
чему се одриче свог републиканизма и мјења име у Хрватска сељачка странка
или скраћено ХСС. Савез који су радикали имали са ХСС није био дугог
вјека а њихов раскид је значио западање у кризу двије буржоазије и крај
парламентаризму. Стварање Сељачко-демократске коалицијие или СДК 1927.
године, задаће нови ударац србима, Радића и Прибићевиће. Ово је био
Прибићевићев salto mortale, пошто бива одбачен од радикала и краља, као
неспособан за противтежу Хрватима. Сарађујући са српском буржоазијом,
словеначки клерикалци су паралисали опасност од хрватске превласти у
Славонији и слабили фронт ХРСС. Друга група, либерали, подржавала је и
припадала централистичко-унитаристичком фронту подржавајући
Прибићевића а касније и 6. јануарски режим. Словеначки политичари
представљали су „језичак на ваги“ у затегнутим српско-хрватским односима.
Заједно са Муслиманском организацијом српска буржоазија их користи и
тако заокружује и изолује Хрвате. Савез земљорадника прихватио је
унитаризам и тражио је ријешавање аграрног питања, које је најзаступљеније
било на србијанском селу и селима Босанске крајине. Од њих се ХСС
разликује по томе што је освојио више гласова на хрватском селу а самим
тим и доминацију у политичком животу. СЛС, или Словенска људска странка
је та која контролише словеначко село. Муслиманска организација
15
представљала је интересе муслиманске буржоазије на коју се гледало како се
она национално опредјелила. На територији Косова, Рашке и Македоније
дјеловао је Џемијет. Једно крило Црне Горе изјашњавало се за аутономију
унутар дежаве СХС, а друго за обнову њене државности. Спаратиста Секула
Дрљевић уживао је подршку Стјепана Радића. Парламент СХС лагано је
почео да се претвара у поприште оштрих сукоба, свађа и нереда док на крају
није дошло до крвавог обрачуна. Посланици су знали да вријеђају читаве
народе, њихову историју итд.

16
 Убиство у скупштини

Већ поменуто нерјешено аграрно питање те радничко и национално питање,

довешће СХС у кризу. Ову кризу искористиће СДК да покрене питање
ревизије Видовданског устава из 1921. године, са чиме долази до још јачег
сукоба са радикалима. У сриједу, 20. јуна 1928. године, скупштина СХС је
почела уобичајено као и предходне током јулског засједања, бука, псовке,
претње. Затровани односи између већине (Радикала, Демократа,
придружених) и СДК трајали су скоро пола године, мада су лоши односи
били свакодневница још од стварања краљевине. Председавајући те сриједе
је био радикал Нинко Перић, а припадници СДК су нарочито протествовали
против претњи радикалских посланика да ће убити Стјепана Радића.
Сједница је била бурна, на дневном реду је било питање „Нетунских
конвенција“, али се о њему најмање расправљало. За ријеч се јавио и Пуниша
Рачић, радикал и некадашњи комита, који је имао приговор на записник.
Нинко Перић му је дозволио да реплицира умјесто приговора. Излази за
говорницу, даје примједбу да му СДК упада у ријеч, а Светозар Прибићевић
му одговара да се у скупштини прети смрћу и да жели да то народ зна.
Пуниша Рачић је, међутим, говорио о псовкама и увредама упућеним
радикалским посланицима и српском народу од стране СДК, која га је
истовремено прекидала упадицама, осуђујући речи радикалског посланика
као лицемерне и скарадне. Пуниша је напустио говорницу и кренуо ка свом
мјесту, када му је припадник СДК, Иван Пенар добацио увреду, да је
опљачкао бегове. Пуниша се окреће, враћа на позорницу, треба подсјетити да
је прилоком тога засједања скупштине у истој била и његова породица,
затражио од Перића да га казни, упротивном ће он лично то да уради, и ко
год буде стао између њих двојице погинуће. Онда је Пуниша Рачић полако
извадио револвер и не обазирући се на протестне повике Милорада Вујичића,
министра правде, позвао још једном Пернара да се извини, а кад овај то није
учинио, Рачић нациља револвером и с два метка га погоди. Потом је пуцао и
оборио Ђуру Басаричека, да би трећег по реду погодио у трбух Стјепана
Радића. Павле Радић је потрчао да помогне шефу ХРСС, али и њега је онда
Рачић пиштољем упуцао. У сали је настала општа запрепашћеност, као и
потом у југословенској јавности. Ђура Басаричек је већ у Скупштини

17
издахнуо, Павле Радић је у болници преминуо, Стејпан Радић је лијечен
месец и више дана, те пребачен у Загреб по свом захтеву, где је преминуо 8.
августа 1928. године. И овај инцидент је послужио краљу за већ намјеравано
а то је да прогласи лични режим. И почетком јануара идуће године заведе
своју диктатуру, желећи њоме да замјени трули југословенски
парламентаризам, сузбије националне сукобе и проведе своју политику
интегралног југословенства до краја, стварајући јединствену југословенску
нацију. Убиство Радића изазива нереде у Хрватској, још један од низа разлога
који је доприњео увођењу краљеве диктатуре.

18
 Диктатура

Тог 6. јануара 1929. године, краљ заводи апсолутистички режим власти

суспендовањем устава, забраном политичких странака, националних
амблема, друштава са вјерским и племским обиљежјима, укинуо је
самоуправу, лично преузео законодавну и извршну власт. Распушта
скупштину и за предсједника владе именује генерала Петра Живковића.
Између краља и његовог народа није могло и није смјело бити посредника,
речено је прокламацијом истога дана. На друге функције су такође доведене
војне личности, поготово у Хрватској и Старој Србији, уведена је цензура
књига и новина, забрањени зборови, те је проширен и допуњен Закон о
заштити државе. При Касационом суду у престоници образује се и Државни
суд за заштиту државе, ради очувања поретка и безбједности. Предмети су
углавном били везани за увреду краљевске личности, а против одлуке тога
суда није било правнога лијека. Радио је у вјећима од по седам судија, а
чланове суда бирао је краљ. Једна од главних мета прогона постаје
Комунистичка партија. Краљеве наде у еволуцију политичког живота нису се
обистиниле, послије атентата поколебала се вјера у рад те установе, а
споразум међу политичарима немогућ. Краљ се више бојао реакције Срба
него Хрвата, сјећајући се како је прошао последњи Обреновић. У почетку
нико није пружао отпор. Убрзо се показало да режим није оставио све
особине предходне управе, која је била невољна да ишта мјења, краљ ипак не
одустаје од своје политике у нади да ће ојачати дух својих поданика. Закон о
краљевој власти и врховној државној управи донијет је када и Прокламација,
утврђено је да је краљевина СХС наследна монархија те да је њен краљ
носилац све власти у земљи , заповједник војне силе, носилац и доносилац
законодавне власти и прогласилац закона. Декларација владе Петра
Живловића само је допињавала 6. јануарски програм. Прелаз на диктатуру
није ишао нагло, доказ је измјењено законодавство, које ступа на снагу
објављивањем прокламације, да ли је пре атентата у скупштини помичљао на
диктатуру тешко је утврдити. У консултацијама краља у Паризу пре завођења
диктатуре, проналазимо да је та одлука доњета раније, мада његови други
поступци показују супротно, нудио је мандат за састав владе и војницима и
политичарима, честе аудијенције на које су долазили и Влатко Мачек, Аца

19
Стојановић, Љуба Давидовић, Светозар Прибићевић, непосредно пред
државни удар. Поред ограничења политичких слобода, полиција је прогањала
комунисте против којих је још 1920. године донесена „Обзнана“, припаднике
разних илегалних сепаратистичких радикалних група, албанских, храватских,
црногорских. Комунисти су спремали и устанак, па је око 400 чланова СКОЈ-
а и КПЈ-а убијено у периоду од 1929.-1932. године. Поред комуниста,
диктатури су се супростављало и лијево крило Земљорадничке странке
Драгољуба Јовановића, лијево крило Демократске странке Љубе Давидовића,
ХСС, Самостална демократска странка, и крило Народне радикалне странке
на челу са Ацом Стојановићем. Влатко Мачек бива ухапшен у децембру а
бива пуштен без оптужбе, док је подпредсједник ХСС осуђен на двије и по
године затвора, Јосип Предавац, због слома сељачке задружне банке, а у јулу
1933. године бива убијен. Прибичевић прво интерниран у Брус, а послије
допуштења да напусти државу услед лошег здравственог стања одлази у
Чехословачку гдје умире 1936. године. Написавши књигу „Диктатура
краља Александра“. Одлазе ХСС-ови прваци Јурај Крњевић и Аугуст
Кошутић, те и Анте Павелић,  Густав Перчец, Бранимир Јелић и др. Српска
опозиција се углавном нечујно повукла са политичке позорнице, Драгољуб
Јовановић бива осуђен на годину дана затвора. Друштвену и политичку
основу диктатуре он налази у војсци и њеном командном кадру, групама
дворских демократа и радикала. Укључујући Хрвате у јануарски режим,
осигурава шире југословенско обиљежје владе и подршку хрватских
пословних кругова. У влади Петра Живковића заступљен је и СЛС преко
Антона Корошеца, мада је он касније 1933. године интерниран на Хвар а
други у Босну. У Живковићеву владу ушла су и петорица Хрвата,
представници крупног капитала, политички противници ХСС-а, од којих
тројица држала кључне привредне ресоре: Славко Шврљуга, председник
Загребачке берзе и потпредседник Удружења хрватских индустријалаца,
постаје министар финансија; др Желимир Мажуранић, правни заступник
великих предузећа, постао је министар трговине и индустрије; проф. др Ото
Франгеш, пре Првог светског рата члан босанске владе, постао је министар
пољопривреде. Влатко Мачек се надао да ће увођењем диктатуре моћи да
почну директни преговори између краља и ХСС око статуса Хрватске, јер би
се могла заобићи српска политичка елита. Ипак, краљева политика
интегралног југословенства је осујетила ове планове. Краљ се ослања на
20
иностране силе, у првом реду Француску, потом Чекословачку које на ово
гледају као на пролазну епизоду. На руку краљу иде и жеља народа за
ријешавањем актуелних социјалних и економских неприлика. Краљ је
умишљао да може сам да изврши националну нивелацију ослањајући се на
војску у вријеме бујања национализма у цијелој Европи. По њему десет
година заједничког живота отвара могућности за оживљавање чистог
националног унитаризма и његове идеолошке основе. Да ли је то било могуће
код народа који су већ имали развијену националну свијест? Српска
грађанска опозиција се фактички повукла, Хрвати су политички малокрвни,
али се неки боре у иностранству да тамошњем јавном мјењу прибложе
диктатуру као чин са антидемократском суштином. Борба са комунистима
траје, њихова штампа диктатуру назива „фашистичком диктатуром“ и
„војно-фашистичким режимом“, те Партија доноси одлуку за оружани
устанак, што буржоазија једва дочекује као повод за коначни обрачун. Суд за
заштиту државе врши 82. процеса против комуниста од 1929. до 1933.
године, Ђуро Ђаковић и Никола Хећимовић страдају на југословенско-
аустријској граници. Комунисти леже казне по Пожаревцу, Лепоглави,
Марибору, Митровици а кадар им бива десеткован. У циљу политике
интегралног југословенства и унитаризма, краљ укида стару територијалну
подјелу на области и племена, а држава 3. октобра 1929. године добија и ново
име – „Југославија“. Краљ образује умјесто овога девет бановина које
добијају име по ријекама, сем једне, Приморске. Бановине су створене по
природним и саобраћајним везама, као највиши облик централизма,
подређене су централној власти коју бира краљ, а саме банове поставља
декретима. Вардарска бановина налазила се у јужном делу Краљевине и
обухватала је целу данашњу Северну Македонију, јужне делове централне
Србије и јужне делове Косова. Добила је име по реци Вардар и
административно средиште бановине је било Скопље; за првог бана изабран
је Живоин Лазић у периоду од 1929.-1932. године, имала је 44. среза.
Моравска бановина са административним центром у Нишу, седиште банске
администрације се налазило у Банској палати, самоуправна тела су била:
Бановинско веће и Бановински одбор. Важнија мјеста те бановине били су
Крушевац, Краљево, Јагодина, Зајечар, Неготин итд. За првог бана изабран је
Ђорђе Несторовић. Дунавска бановина обухватала је Војводину (Банат,
Бачку и Барању и већи део Срема), затим целу Шумадију, Пожаревачку
21
Мораву и Стиг. Од великих градова ван Војводине у овој бановини били су
Крагујевац, Пожаревац и Смедерево. Првобитно су Шид и Сремска
Митровица били укључени у Дринску бановину, али су после енергичних
протеста тих срезова припојени Дунавској бановини, јер чине саставни део
Војводине. Београд је са Панчевом и Земуном чинио подручје Управе града
Београда. Зато је главни град Дунавске бановине био Нови Сад, а не Београд,
за првог бана изабран је Дака Поповић. Дринска бановина, њено седиште је
било Сарајево (касније Ужице), а укључивала је делове данашње Босне и
Херцеговине и Србије. Име је добила по реци Дрини и, као и друге бановине
Југославије, намерно није била заснована на етничким, културним или
географским границама, први бан је Велимир Поповић. Зетска бановина је
обухватала територије које је Краљевина Црне Горе 1918. г унела у састав
Краљевине Србије пре формирања Краљевине СХС, као и територију
Дубровачке републике и Боке, али и залеђа Дубровника у Херцеговини
(Невесиње, Требиње, Гацко, све до Фоче на север) као и Косово и Метохију
све до Косовске Митровице, Србице и Ораховца на истоку, већи део Рашке
области коју је ослободила Србија у рату 1912. године као и вароши Рашку и
Ушће. Добила је име по реци Зети, чији је слив у средишту ове
административне области, а које је било у употреби и у средњем веку.
Административно средиште Зетске бановине је било Цетиње а први бан
Крста Смиљанић. Приморска бановина обухвата Далмацију, без области
Дубровника који је припао Зетској бановини и Задра који је припадао
Италији, Ливањски и Дувањски крај је улазио у склоп те бановине а њено
административно сједиште бива Сплит, први бан Иво Тртаља. Врбаска
бановина њено сједиште је било у Бањој Луци, а укључивала је дијелове
данашње Босне и Херцеговине и Хрватске. Име је добила по ријеци Врбас,
први и најпознатији бан био је бригадни генерал Светислав-Тиса
Милосављевић. Први бан је у Бању Луку дошао на Митровдан, 8. новембра
1929. године и то возом, без икакве помпе и пратње. Добија надимак
„Бањалучки Перикле“ , због ктиторског рада, подигао је Бански двор, Банску
палату, Хигијенски завод, оснива позориште итд. Савска бановина се
налазила на подручју данашње Хрватске (највећим делом Славоније) и
добила је име по реци Сави. Административно подручје Савске бановине је
био Загреб, први бан Јосип Шиловић. Дравска бановина се већином налазила
на подручју данашње Словеније и добила је име по реци Драви.
22
Административно седиште Бановине је било у Љубљани, први бан је био
Душан Сернец, а ова бановина је била једина која је обухватала и није
цијепала Словенце. Српски етникум је био подељен на четири бановине а
Словенци су остали у цјелини.Управа града Београда засебна
административно-територијална јединица која је обухаватала град Београд са
ближом околином, укључујући Земун и Панчево. Градоначелници Београда
у овом прелазном периоду били су Коста Куманди (краљева продужена рука
некад међу демократама) те Милош Савчић, Милан Нешић те Милутин
Петровић. Сем националног шкрипца у којем се нашла, а који је стварањем
бановина требао бити премосћен, диктатура се нашла и у економском
шкрипцу што је била последица велике економске кризе која је захватила
свијет 1930.-их година. Разара село, индустрију, банкарство и трговину,
долази до пада цјена пољопривреднх производа које не може да прими
тржиште презасићено робом из САД и других држава. Сељаци се задужују да
преброде кризу а око 450.000 радника гладује. Мораторијум за сељачке
дугове дао је велику штету Првој хрватској штедионици. Сам врх буржоазије
није био сигуран шта даље. Живковић се залаже да се диктатура настави а
Војислав Маринковић да се она ријеши крајњим доношењем устава.
Хрватско питање послије Радићеве смрти долази у слијепу улицу, власт
прогања комунисте и милитаризује се што се огледа и у предсједнику владе.
Буржоазија је свуда у Европи гдје јој власт није одговарала урушила устав и
довела диктатора на власт, проблем Југославије је био тај што је диктатура
уведена због сукоба двије најјаче буржоазије у држави, српске и хрватске.
Принуђен да тражи ријешење кризе, краљ Александар, одлучује на
проширење политичке основе режима преговарајући са Ацом Стојановићем и
Милошем Трифуновићем а на другој страни са СЛС преко Корошеца.
Радикали одбацују а Француска и Чехословачка врше притисак на
ограничену уставност. Краљ ће на десету годишњицу од свога проглашења за
краља СХС, доњети Октроисани септембарски устав, чиме се ствара заблуда
да се режим враћа на стање прије завођења диктатуре, што са једне стране
ствара илузију на чврст режим, побједу југословенства и кохезију подјељене
земље а на другој излазило се на сусрет препорукама из иностранства.
Избори су одржани 1931. године на којима је требало да се изгласа народно
представништво али без учешћа опозиције. Југославија остаје и даље
централистички уређена држава, насљедна и уставна монархија а
23
парламентаризам из Видовданског бива изостављен из Септембарског устава.
Краљ је симбол јединства државе и он је неприкосновен. Отворена се
претвара у уставну диктатуру а странке од прије не добијају дозволу за рад,
за краљеве акте одговарају појединци као и министарски савјет. Он
проглашава и потврђује законе, зазива Народно представништво, може да
растури скупштину, води дипломатију, проглашава рат и склапа мир.
Народна скупштина је била једнодомна, сада је Народно представништво
дводомно, а чине га Народна скупштина (бира се на општим изборима) и
Сенат (дијелом председништво а дио поставља краљ). Краљ може да бира
онолико министара колико се бира посредно и тако може да спријечи
доношење закона који су мимо његове воље, прошли кроз Народну
скупштину. Члан 116. „Мали устав“ краљу даје право да у изваредним
ситуацијама поступа мимо устава тражећи сагласност народног
представништва, формално и фактички може да покрене војску, полицију и
правосудни апарат. Бановска вјећа и Бановски одбори су самостална тјела,
вјеће бира одборе као извршни орган у бановини на четири године с тим да је
бан могао све његове предлоге да обустави и да распусти вјеће. Уводе се
самоуправне општине којих у Југославији 1933. године има 4645 од 500-5000
људи. Краљ сматра да су мјере уведене 1929. године уклониле трагове
прочлости. Настављен је процес осипања вјештачког јединства, искљученог у
условима постојања већ изграђених нација, супротних интереса буржоазија,
култура и традиција. Први јавни протест против краљеве диктатуре су
студентске демонстрације организоване од СКОЈ-а, у Београду октобра 1931.
године, те ће због њих Живковић да напусти мјесто, уступајући га Војиславу
Маринковићу. Краљ ствара и странку режима ЈРСД- Југословенска радикална
сељачка демократија, претеча ЈНС и ЈРЗ (радикала и демократа који су се
рано помирили са режимом, Никола Узоновић, Божа Максимовић, Милан
Сршкић, Војислав Маринковић, Коста Куманди.). Странка ће 1933. године
добити име ЈНС- Југословенска национална странка. Крајем 1932. године
СДК је први пут изњела став опозиције о уређењу државе, правници Влатко
Мачек, др Душан Дуда Бошковић, прота Душан Кецмановић, Сава
Косановић, др Хинко Кризман, Јурај Шутеј и др. Анте Трумбић као
незавишњак те Миле Будак као десничар и националист, а присуством њих
двојице је наглашено хрватско јединство. На састанку у Згребу доносе
„Загребачке пунктације“, гдје истичу народ као извор политичког
24
суверенитета и осуђују „србијанску хегемонију“, закључак је био да се стање
треба вратити на оно из 1918. године и да се треба провести борба против те
хегемоније. Састанак је одржан у Загребу 7. новембра 1932. године, у време
када је на челу државе била прва влада Милана Сршкића, и због овога
донешеног тада Влатко Мачек ће да заврши у затвору. Пунктације су наводно
биле директиве за даљи политички рад међу бирачима, али су постале
својеврсни програм опозиције против владе. Сељаштво, које чини велику
већину народа, треба бити темељ власти. Пунктације су уперене против
наводне „српске хегемоније“ над Хрватском, због чега се тражи повратак на
1918. годину као на исходичну тачку (Хрватско питање). Пунктацијама је
коалиција осудила централистичку политику и „назови-уставни режим“. Оне
нису биле једине, пре њих су донешена „Љубљанска декларација“,
политичка декларација , бивша СЛС с краја 1932. године, која је илегално
дистрибуирана у облику летака у Словенији. Овом декларацијом опозициона
СЛС се тада придружила преосталим опозиционим странкама против
централистичко-унитаристичког југословенског режима. Декларацију је
осмислио штајерски круг бивше СЛС. Закључци су да је словеначки народ
подељен у четири земље ( Југославија , Италија , Аустрија и Мађарска ), тако
да је његов основни захтев да се уједини у једну политичку јединицу, јер је то
једини начин да се одбрани и обезбеди свеукупни напредак, главни део
нације која живи у Југославији задужен је да тежи том идеалу све док се не
реализује, словеначка нација мора тражити независну позицију у Југославији
која ће промовисати све остале дијелове нације који живе у другим земљама;
стога су му потребне: национална индивидуалност, име, застава, етничка
заједница, финансијска аутономија, политичка и културна слобода,
радикално социјално законодавство које може гарантовати виталне користи и
складан развој свих потребних и продуктивних занимања, посебно сељачке и
радничке класе. Да би се ово постигло потребно је да Словенци , Хрвати и
Срби створе државу самоуправних јединица, од којих ће једна бити
Словенија, под слободним споразумом и на демократским основама.
Словенска декларација била је један од најрадикалнијих и најочитијих
словенских националних политичких програма у Југославији током ратова.
Противници, посебно словенски либерали, приписали су то сепаратистичком
карактеру. Они су тражили казну његових аутора, а поједини прваци
словеначког католичког политичког бића 1933. године заиста су осуђени на
25
затворску казну или интернацију, међу њима Антон Корошец, Франц
Куловец, Марко Натлачен и Антон Огризек . Након 1935. године, бивша СЛС
више није доследно инсистирала на словеначкој декларацији. Војвођанска
опозиција на челу са Душаном Бошковићем сматра да је централистичко
уређење пропало на свим пољима и захтјевају исти положај за Срем и
Војводину, које би имале све покрајине у преуређеној држави. Сарајевске или
„Спахине пунктације“ резолуције објављене у јануару 1933. године у којима
је изражен став Мехмеда Спахе и Југословенске муслиманске организације о
уређењу Краљевине Југославије након проглашења Шестојануарске
диктатуре, критикује централистичко уређење Југославије и тражи
децентрализована држава равноправних политичко-историјских јединица.
Спахи је првобитно 21. јануара 1933. године изречено 20 дана затвора и 20
динара таксе на пресуду. Ова казна је касније поништена, те му је одређена
друга, 20 дана затвора и 5.000 динара новчане казне. Љубомир Давидовић је у
својим пунктацијама „писмо својим партијским пријатељима“ био за
преуређење у виду самосталних управних тачака око културног центра.
Београда, Загреба, Љубљане као навигационих тачака, превазилажењем
тријалистичког ситема стварањем четврте јединице која би обухватала БИХ,
јужну Далмацију која би уједно била и тампон зона између Загреба и
Београда. Драгољуб Јовановић је имао замисао стварања три земље и право
покрајина да се конституишу у договору са „главним земљама“. Свака од тих
земаља би имала Сабор и Земаљску владу. На општим изборима 5. маја 1935.
влада добија више гласова од удружене коалиције. Послије атентата краља у
Марсеју, нова влада Богољуба Јефтановића (преносиоца последњих ријечи
Њ. В. Краља Александра „Чувајте ми Југославију“) изјаснила је јуна 1935.
године о поштовању Септембарског устава.

26
 Закључак

Зашто сам поменуо поглавља везана за стање у Европи, после Првог

свјетског рата , а која се односе на савезе и односе СХС са сусједним
државама? Милорад Екмечић каже да међународни положај новонастале
државе био и кључ у њеном развоју и коначном слому, и да би та држава без
спољног удара у дужем временском периоду превазилазила унутрашње
сукобе настале на расцветавању религиозне нетрпељивости. СХС је била
творевина замишљена да спријечи поновно рођење Аустроугарске и прошири
Француски утицај Подунављем. Због претњи ревизионизма настаје Мала
Антанта, Југославији служи и против Бугарске и Италије, Мађарске. Под
великим спољнополитичким притиском, унутрашњим националним
сукобима, једини краљев излаз постаје увођење диктатуре, да би могао
Југославију да одбрани од налета непријатеља који су све више јачали а који
су потајно потпиривали међунационалне сукобе у Југославији, вршили атаке
на њено становништво и послије пружали уточишта одбјеглим политичким
неистомишљеницима. Католичка црква ради против Југославије, као не
католичке монархије (имала је циљ у почетку да је створи такву, и водила је
своју политику у том правцу). Најјаснију слику жеља Хрвата и Словенаца
представљају „пунктације“ , које показују шта су та два народа жељела и
видјела у Југославији. Да се ослободе вјековног страног притиска уз помоћ
ње и да је искористе као прелазну фазу у циљу стварања самосталних
националних држава и покушавања обједињавања свога етничкога простора.
Краљева диктатура је била последњи његов напор да консолидује државу
коју су на крају једино жељели Срби или бар су они били већина. Испада
дакле да је Југославија са Малом Антантом дата Европи као антибиотик на
ране задобијене у Великом рату, с тим да је тај лијек имао свој рок трајања.
Краљ је 6. јануарском диктатуром покушао насилно да продужи рок трајања
лијека који је био пријеко потрбан, што самој држави што и Европи. Европу
ће ипак захватито рецидив који се огледао у новом свјетском сукобу. Краљ је
покушао да стабилизује односе на којима је почивала држава. Од 1921.
године до 1929. године тече процес католичког отпора заједничкој држави,
што доводи до атентата у парламенту; од 1929.-1939. године почиње период

27
узајамног приблжавања српске и хрватске политике, остварења хрватске
политичке аутономије; 1939.-1941. представља вријеме када је католичка
црква , отказала потпору ХСС и њеном програму претварања југословенског
у федеративно јединство и захтјевала потпуно издвајање католика из
заједничке државе. Ова политика постаје колијевка хрватског фашизма који
је слиједио у наредном времену. Краљ је својом 6. Јануарском диктатуром
желио да уједини коначно Србе, Хрвате и Словенце у једну нацију, ону
„Југословенску“, и да спријечи политике које су довеле до националних
одвајања, потресајући сам темељ на коме је држава настала.

28
 Литература

1. Попов Чедомир, Од Версаја до Данцига, Завод за уџбенике, Београд,

2015.
2. Петрановић Бранко, Историја Југославије, Том 1-3, Нолит, Београд,
1988.
3. Екмечић Милорад, Друго ктерање између клања и орања, Завод за
уџбенике, Београд, 2007.
4. Радојевић Мира, Српски народ и Јужнословенска краљевина, Том 1,
СКЗ, Београд, 2019.

29