Историја СПЦ II

Тема: Карловачка митрополија - увод

Организација црквеног живота у предјелима изнад Саве и Дунава а под окриљем

Пећке патријаршије одиграла се још у другој половини XVI вијека. Патријарх Макарије
Соколовић у свеопштем заносу обнове рада Пећке паријаршије није пропустио прилику
да у поменутим предјелима, а који су се налазили у саставу отоманске империје
организује пет нових епархија. претходно је на том простору постојао само викарни
епископ Јенопољски. Оваква организација је постојала све до времена када је
Отоманска империја трајно изгубила просторе који су освојени за вријеме владавине
султана Сулејмана Величанственог. Послије чувеног пораза под Бечом 1683. године и
ратних дешавања која су довела на крају до Велике сеобе Срба под вођством
патријарха Арсенија III Чарнојевића у овим предјелима се број Српског живља значајно
увећао. Ипак, друштвено-политичке и војне прилике су се значајно измјениле. Правни
систем у којем се одвијао живот Срба прије сеобе и ратних дешавања која су им
претходиле се промјенио. Некадашње територије које су припадале Отоманској
империји сада су дошле под власт Аустрије и Бечког двора.Срби предвођени
патријархом Арсенијем су тражили заштиту аустријског цара и својеврсни пријем у
аустријско „држављанство“ како би уопште могли да уђу у царевину и тамо нађу спас
за голи живот. Мотиви Аустрије да прими значајан број српских избјеглица ( негдје око
четрдесет хиљада) били су двојаки. Први је био да се опустошена земља насели
становништвом које би могло остваривати одређену економску добит у корист државе
на крају крајева. Други и најважнији мотив, који је имао пресудну улогу у првим
деценијама живота Срба досељеника на ове просторе али и оних који су се тамо
задесили и прије Сеобе, огледао у потреби да ти Срби прихвате улогу граничара.
Наиме, они су се Бечким властима обавезале да ће у сваком тренутку бити у стању да
одговоре на било какав војнички изазов који би дошао са Турске стране. Полако, ова
обавеза војног служења и учествовања проширила се на сва ратна дешавања која су
вођена у корист Бечких власти све до краја постојања Двојне монархије на крају.
Управо овај моменат војног ангажмана био је пресудан да Срби под вођством
патријарха Арсенија III Чарнојевића добију, показаће се кроз историју, кључне правне
акте који су у историографији познати под појмом „Привилегије“. Привилегије су
добијене у распону од пет година и то од 1690. до 1695. године. Број ових аката, који су
често до стране представника аустријских власти оспораване ураво у смислу одбијања
прихватања њиховог правно обавезујућег насљеђа, било је пет. Борба око очувања
пуноправности и пуноважности ових привилегија представљаће суштину националне и
црквено-идентитетске борбе Срба у Аустрији до краја њеног постојања. Послије
добијања ових привилегија патријарх Арсеније III Чарнојевића је извршио епархијску
реорганизацију на овим просторима. Управо потврда ове реорганизације од стране
Леополда I која је добијена 4. марта 1695. године узима се као формални датум
оснивања Карловачке митрополије. Додуше она се у почетку називала „крушедолском“
а „карловачком“ се назива од момента када је избор њеног сједишта 1713. године пао
на Сремске Карловце. Тада је основано, односно, митрополију је сачињавало седам
епархија: Карловачка, Темишварско-јенопољска, Вршачка, Сегединска, Мохачко-
сигетска, Горњокарловачко-зринопољска, и Великоварадско-јегарска. Поред ових у
састав Карловачке митрополије је улазила и митрополија у Сибиуу и Арадска епархија
а које су заједно са Карансебешком епархијом 1867. године издвојене из састава
Карловачке митрополије. Карловачка митрополија је због специфичности прилика и
поднебља у којем се налазила веома рано добила аутономан статус од Пећке
патријаршије. Већ на црквено-народном сабору одржаном 1708. године у манастиру
Крушедолу донешена је одлука која је обезбјеђивала тјесну духовну везу на релацији
митрополија – Пећка патријаршија. Пећки патријарх Калиник I је граматом од 18. марта
1710. године признао аутономију карловачке митрополије. Овај статус у односу према
патријаршији није се промијенио ни онда када је Пеђка патријаршија, као црквена
организација српског народа, укинута од стране турских власти а на инсистирање
цариградског патријарха. Бечки двор је са Фанаром потписао посебну конвенцију-
конкордат који је регулисао права и обавезе карловачке митрополије према
цариградској патријаршији. Испуњавање финансијских обавеза митрополије према
патријаршији на себе су преузеле бечке власти. У периоду док је још постојала Пећка
патријаршија и печки патријарх главна одлика црквено-правног живота и начина
одлучивања у карловачкој митрополији представљали су црквено-народни сабори. Они
су били или изборни или редовни одржавани сваке године. Поред овог редовног
испољавања и сагледавања црквеног и свјетовног живота православних Срба у
Аустрији велику опасност са којом се црква у овом периоду имала да носи била је
борба против уније. Управо је у XVII вијеку римокатоличко инсистирање на унијатској
пропаганди и дјеловању према православнима у оквиру Аустрије, па и изван њених
граница, представљаоло је највећу опасност за очување националног и вјерског
идентитета Српског народа. Због тога су православни Срби заједно са представницима
своје јерархије били посебно осјетљиви на било који покушај нарушавања устаљених и
насљеђених права и обичаја. Због тога ће ова борба, у најкраћем, постати кључна у
животу карловачке митрополије и Срба окупљених у њеном окриљу послије укидања
Пећке патријашије 11. септембра 1766. године. Крај XVIII и почетак XIX вијека на
свјетском нивоу донијели су новости у друштвеном, економском, социјалном и војном
погледу. На ове надолазеће импулсе и промјене неопходно је било изнаћи модалитете
прилагођавања. Срби у Аустрији су морали да пронађу модус како да сачувају суштину
правних одредби које су им гарантовале очување националног и вјерског идетитета.
Наравно ова борба није била ни лака ни краткотрајна и бојимо се да у датим
околностима, понекад, није давала и суштински повољне резултате. Ипак, резултати
ове борбе остварили су утицај на цјелокупни корпус српског националног и црквеног
постојања у каснијој историји битисања српског народа на цијелом његовом етничком
простору. Управо под окриљем ове митрополије се отварају прве црквене и, уопште,
просвјетне установе српског народа. Ове школе су представљале покушај организације
образовних установа уз кориштење најсавременијих искустава тог времена. Такву једну
школу је у Плашком основао горњокарловачки епископ Павле Ненадовић. Исти овај
епископ, сада као митрополит карловачки, је у Сремским Карловцима 1. октобра 1749.
основао Покровобогородичну школу. Ова школа је представљала својеврсни образовни
центар са клирикалним и граматичким грчки, и латинским одјелом. Постојала је све до
1768. године.

Убрзо по укидању Пећке патријаршије Бечке власти су започеле радње на

реорганизацији рада карловачке митрополије и извршно судско-правног опсега власти
карловачког митрополита, а самим тиме и положаја Српског народа у оквиру Аустрије.
Ове радње су у великој мјери биле условљење општим друштвеним токовима у Европи
тог времена. Због тога је, између осталог, дошло и до доношења правних аката
познатих под именом Регуламенти и Деклараторија а који су правно санкционисали
цјелокупни црквено-правни положај карловачке митрополије у односу на Беч.