Предавања професора Мирка Томасовића:

Предмет: Новозаветна теологија 2.

Прво предавање у месецу марту

Појимање тајне промисла, Божијег домостроја и благодатног кретања творевине

Значење богословског појма п р о м и с а о Божији

Под богословским изразом Θεία πρόνοια – Божији промисао мисли се на Божији

однос према Његовој творевини, на сву нетварну Божију љубав (ср. Тит 3,4), бригу и
старање о Својој творевини створеној ни из чега, то јест из небића, створеној за живот а
не за смрт. Појам πρόνοια – промисао Ориген тумачи као дејство Божије у тварном и
променљивом свету, са циљем да усаврши и духовно обнови огреховљеног и духовно
усмрћеног човека. По светоотачком учењу, ваља знати да постоје многе врсте
Божанског промисла, те их није могуће ни речју објаснити нити умом појмити, јер: Ко
познаде ум Господњи ? (Рм. 11,34; Ис. 40,30). Како су неиспитиви судови његови и
неистраживи путеви његови! (Рм. 11,33). Реч је о руковођењу људског рода и сваког
појединца према коначном циљу, то јест ка савршенству, светости и постизању пуноће
људске личности у заједници Тројичног Бога. Ориген на појам промисао гледа као на
непрестано Божије старање о човеку и Његову интервенцију у свету с циљем да човек
постане духовно савршен, богопријемчив и бог по благодати. Износећи свеправославно
учење о промислу Божијем, свети Јован Дамаскин каже да је промисао старање Божије
о бићима и стварима. Такође: промисао је воља Божија ради које сва бића испуњавају
одговарајући предодређење. А ако промисао представља вољу Божију, тада је потпуно
нужно да, следујући здравом разуму, све што се збива по промислу, буде дивно и
богодолично, и да боље не може бити. Наиме, нужно је да један те исти буде и Творац
и Промислитељ свега постојећег, јер није долично и доследно разуму да један буде
Творац свега постојећег, а други да буде Промислитељ, будући да тако и један и други
свакако показују немоћ, један у стварању а други у промишљању. Бог је, дакле, и
Створитељ и Промислитељ, а Његова стваралачка, одржитељна и промислитељска
сила је ствар Његове добре воље. Библијска је мисао да што год хоће, све Господ чини
на небесима и на земљи (Пс. 135,6), и Његовој вољи нико се није успротивио (ср. Рм.
9,19). Бог је хтео да све што постоји постане, и постало је, хоће да свет буде
устројен, и би устројен, и све што хоће, то бива.

По православној мисли, промисао Божији не треба поистоветити са Божијом

суштином. Промисао бисмо могли окарактерисати као нетварну љубав и енергију
Божију којом Он ствара свет (ср. Еф. 3,9), управља њиме, промишља о свету и води га
ка његовом коначном циљу, а то је да васцели свет уведе у потпуну заједницу са
Тројичним Богом. Долазимо до закључка да Бог Творац води непрестану бригу о
слободном човеку од самог тренутка настанка човека, то јест још у Рају пре и после
пада у грех. Бог брижно промишља о човеку с циљем да се човек „кроз правилну
употребу својих природних способности“ духовно препороди, преобликује, духовно
зацели и достигне меру пуноће раста Христовог (Еф. 4,13). Штавише, Ориген приказује
Бога као Лекара који даје болесницима одговарајућу терапију да превазиђу своју бољку,
а да при томе не нарушава човекову слободу. Заправо, човекољубиви Бог је Узрок
васцелог плана Домостроја спасења, чији је врхунац долазак (очовечење) у свет Сина
Божијег – Исуса Христа, Бог, наиме, на љубећи начин делује чак и према онима који су
постали зли не би ли се ми поправили. Спасоносни промисао Божији се односи на
васцелу Божију творевину, то јест на духовни свет – Анђеле, тварну природу и на
човека као круну Божије творевине.

За доследну патристичку мисао, дела која се тичу промисла, нека су по

благовољењу Божијем, а нека су по Његовом допуштењу. По благовољењу су, наиме,
она дела која су беспоговорно добра, а по допуштења су она која су рђава. Јер много
пута Бог допушта да и праведник допадне беде, да би тако врлину коју овај има
скривену у себи и показао другим.

Од посебне важности је нагласити да по православном хришћанском учењу

промисао Божији и Његов наум спасења нису у супротности са човековом слободом. По
светоотачкој мисли, избор онога што ћемо учинити зависи од нас, док извршење добрих
дела представља дело Божијег својства, а Бог праведно помаже онима који се, својом
чистом савешћу, опредељују за добро, сагласно са Његовим промислом; док је
извршење злих дела последица остављања од стране Бога, који га, опет, сагласно са
својим предзнањем, праведно оставља. А два су вида остављености
(богоостављености): постоји икономијска и васпитна остављеност и постоји потпуна
остављеност која води у очај. Икономијска и васпитна остављеност је она која бива
ради поправке и спасења и славе онога који испашта, или због ревности других и
угледања на њега, или ради прослављања Бога. Потпуна остављеност, међутим, је она
када човек својом властитом вољом остаје неосетљив и непоправљив или, боље,
неизлечив, и поред тога што је Бог учинио све за његово спасење, и тада је човек
предат потпуној пропасти, као Јуда. Нека нас Бог поштеди и избави од такве
остављености.

Библијски извори говоре о Богу као о Оцу, неисцрпном извору човекољубља,

Који води брижну бригу о Својој творевини и њеним потребама и Свом народу даје
храну на време (Пс. 145,15); људи се из потока сладости Божијих напајају (Пс. 36,8) и
тако се срца њихова пуне јелом и весељем (Да. 14,17). Једном речју, човекољубиви Бог је
животом и милошћу даровао човека (Јн. 10,12), Својим сунцем обасјава и зле и добре,
даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5,45), и управо због тога се од човека
очекује да верује и узда се у Бога (ср. Пс. 37,3. 5), има апсолутно поверења у Њега и
слободно, то јест драговољно с љубављу сарађује са Њим, јер Бог испуњава Своја
обећања (Пс. 37,5), пошто Он унапред и одреди да буду саобразни лику Сина његова, да
он буде Прворођени међу многом браћом (Рм. 8,28). Јасно се може уочити да је
хришћанско учење о промислу Божијем и Домостроју спасења потпуно другачије од
неоснованог стоичког учења по кoјем се Бог поистовећује са светом и делује у свету као
душа у телу; Божији промисао по стоичком резоновању поистовећују се са низом
узрока који држе свет и чувају његову целовитост. Стоици још сматрају да човек не
може да делује слободно и независно од Имармени (судбине), јер јој је, наводно,
потчињен.

Следећи библијско предање рећи ћемо да по науму Божијем човекољубиви Бог

очекује од људи слободних и човекољубаца да с Њим са-царствују (2Тим. 2,12).
Слободан човек, каквим га је створио Бог Творац, живеће, то јест са-царствовати с
Њим као заједница светих (ср. 1Кор. 4,8). Реч је о томе да човека хришћанина, као
слободног са-беседника и са-служитеља Божијег, чека венац правде, који ће му у онај
Дан дати Господ, праведни Судија; але не само једном човеку, него свима онима који с
љубављу очекују Долазак његов (2Тим. 4,8).

Важна чињеница је да су љубав Божија и обожење човеково оно што чини срж
тајне промисла Божијег и Домостроја спасења. Божији промисао и Домострој су
одувек исти и непроменљиви, то јест богоотпадије у духовном свету (пад појединих
Анђела, Сатане) и човеков пад у грех нису утицали на промену, измену, нити допуну
Божијег промисла и тајне Домостроја спасења. Бог се никада не мења и Његов наум од
искони био је да у Богочовеку Исусу Христу, односно у Цркви Христовој, обожи и
објави новог човека и доведе га у заједницу Тројичног Бога. Реч је о Христу као
Посреднику Новога Завета и испуњења обећања Живога Бога које је Он дао свом
народу (ср. Јевр. 8,8-13). Обраћајући се ученицима, Исус Христос је открио Своју улогу
у Домостроју спасења: Син Човечији није дошао да му служе него да служи, и да даде
живот Свој у откуп за многе (Мк. 10,45). Он је Себе понизио (Флп. 2,7), односно унизио
Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Флп. 2,8). Син Божији је
осиромашио да бисмо се Његовим сиромаштвом обогатили (2Кор. 8,9) људи изабрани
(2Тим. 2,10). Могло би се рећи да Он даде Себе за нас да би нас искупио од свакога
безакоња, и да очисти за Себе народ изабрани који ревнује у добрим делима (Тит 2,14).
Тако је Богочовек Исус Христос постао Челник спасења (Јевр. 2,10). Говорећи о
Божијем промислу и Домостроју спасења, а ослањајући се на библијско-светоотачко
учење, рећи ћемо да је Исус Христос био план и воља Очева. „Крајње назначење и план
и промисао Бога, опште сједињење свих бића, јесте дело Христово, који је тако
мистагог овог есхатолошког испуњења промисли Божије“. Очовечени Бог Син открива
Бога Оца не онолико колико Га сам зна, него онолико колико ми можемо да примимо.

Тројични Бог је αὐτοτελές – сам Себи крај, средишња је оса око које се окреће
тајна промисла Божијега, док средишња тачка Бοжије икономије је богочовечанска
Личност Исуса Христа – Искупитеља, Спаситеља и Обожитеља, чији је циљ спасење
 усмрћеног човека, то јест првог Адама, који је услед злоупотребе слободне воље
прекршио заповест Божију и учинио грех, односно услед губљења нетварне благодати
Божије којом је човек требало да се креће од образа Божијег ка уподобљењу Божијем,
помрачио лик Божији у себи, остао без нетварне благодати Божије (ср. Пост. 2,7; 3,7), и
Адамова природа је постала трула и смртна. Једном речју, иако је Бог створио Адама за
живот вечни и блажени, ипак праотац Адам је самовољно обезблагодатио и усмртио
себе. Због учињеног греха праоца Адама труљење, пропадање и смрт су освојили
људску природу. Човек је постао наг, то јест помрачен је лик Божији у човеку.

Премда је човек помрачио лик Божији у себи и природа људска оболела, ипак и
као такав пали и огреховљени човек није изгубио потпуну моћ да разликује добро од
зла, нити изгубио жељу за повратак Живоме и Истинитоме Богу (ср. Рм. 7,15; 18.22).
Боље речено, после пада у грех и смртност, човек, с једне стране, није престао да буде
човек, а с друге, Бог није оставио човека беспомоћним и препуштеног самом себи. Нови
Адам, оваплоћени Бог Логос (=Исус Христос) – „Човек с неба“, Својом смрћу и
васкрсењем победио је смрт, и Његова смрт је постала извор (=источник) из којег
извире нови живот за све богочежњиве боготражитеље. Реч је о семену из којег поново
цвета живот вечни. Овде ћемо појаснити мисао светог Апостола Павла када он вели да
је први човек од земље, земљан; други човек је Господ са неба (1Кор. 15,47), он не каже
тиме да је тело Христово са неба; но, ипак, Га не назива ни обичним човеком. Јер, гле,
назвао Га је и Адамом и Господом, знаменујући и једно и друго: јер се име Адам тумачи
као „земнородни“ (од земље рођени), а јасно је да је људска природа земнородна,
будући да је од земље саздана; док име Господ јесте показатељ божанске суштине.

Друго предавање

Промисао Божији о творевини, смислу и циљу постојања творевине

Бог Творац није оставио Своју творевину препуштену самој себи, без
промишљања, руковођења, старања и вођења бриге о њој, и упућивања ка њеном крајњем
циљу. Реч је о односу творевине са својим Творцем и о надвечном промишљању Тројичног
Бога, то јест Бога Сведржитеља, очувању света и управљању светом и човеком (ср. Мт.
10,30). Бог подједнако промишља и о злим и о добрим људима, даје дажд праведнима и
неправеднима (Мт. 5,45). То ће рећи да у свету не постоји поредак и храмонија без Божије
воље, и да промисао Божији, уз слободну сарадњу са човеком боготражитељем, остварује
божанско добро у човековом животу. Историја древног Израиља је недвосмислени израз
промисла и човекољубља Божијег. Без промисла Божијег свет не би могао да опстане и не
би могао да иде према свом коначном циљу.
 Оно што је веома важно јесте да сваки Божији створ и васцела Божија творевина
има свој одређени циљ и смисао. Иако Бог све зна, ипак Он све не одређује нити
принуђује. Додаћемо само још и то да иако Бог промишља о Својој твореви и свету уопше,
Бог није кривац за постојање зла и греха у свету, о чему ће бити више речи у нашем раду.
Божији промисао је енергија која извире из дубине суштине Божије, и њу је немогуће
разумети у потпуности. Тако и каже свети Апостол Павле: Ко познаде ум Господњи? Или
ко му би саветник? (Рм. 12,34).

Премудрост Божија обухвата предзнање, што ће рећи да Бог не дејствује у

зависности од догађања у историји, то јест не делује тек након догађаја, јер их је Он
предвидео. Бог је предвидео пад човека у грех, смрт, небиће и затамњење Лика Божијег у
тварном човеку. Човековим падом у грех и раскидањем заједнице с Богом, човек се нашао
у смртном стању. Човек је својим падом у исто стање довео и творевину Божију, што се
види из речи светог Апостола Павла: Сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рм. 8,22).
Очигледно је човек изгубио Божије блаженство и осетио се нагим (Пост. 3,10), а самим
тим није ни остварио циљ живота који му је Бог поставио – а то је да постане учесник славе
Божије. Међутим, човекољубиви Бог није одбацио непослушног и огреховљеног човека,
него је показао Своју неизмерну љубав и разумевање за све оно што је снашло човека, то
јест показао је разумевање за стање ништавила, богоудаљености и усмрћености. Вера у
промисао Тројичног Бога и тајну Домостроја спасења је темељ вере православне. Божији
домострој је припремање људског рода и света од стране Бога за преображај и духовну
обнову творевине, то јест за ослобођење света од пропадљивости, пролазности, смрти и
небића, као и његовог повратка у нову заједницу са Богом, где ће човек, и васцела Божија
творевина, бити преображени, охристовљени, освећени и обожени. Та истина прожима
васцели живот црквене Заједнице, јер оваплоћењем Бога Логоса промисао Божији у
Богочовечанској личности Исуса Христа дошао је до свог потпуног изражаја. Ту истину
посебно истиче Атанасије Велики када каже да je оваплоћењем Бога Логоса објављено
промишљање Божије о свима тварима; објављено је и то да је руковалац и Творац
промишљања сам Бог Логос. Свети Јован Златоуст закључује да је оваплоћење Бога Логоса
најглавниjе дело Божијег промишљања о нама. Максим Исповедник потврђује да је
оваплоћење Бога Логоса сврха и главни циљ Божијег промишљања о свету.

Тајну промисла Божијег и Домостроја спасења Црква Христова, као Земља

живих, већ доживљава искуствено у историјском времену као предокушај пуноће која ће
тек наступити у есхатону. Својим доласком у свет и историју оваплоћени Бог Логос –
Исус Христос донео је Собом живот вечни, и људи су постали охристовљени, то јест
синови Божији по благодати. Велика је, недокучива и недостижна тајна Логосовог доласка
у стварном људском телу. У тој истини се види да је наум Божијег домостроја у Христу
био да обожи и охристови човека. У древној Цркви хришћани су динамично живели том
истином (ср. Лк. 1,1; 1Јн. 1,1-3). Без есхатолошког карактера промисао Божији и Божији
домострој не би имали смисла.
 Неизоставно ћемо нагласити да непрестано Божије промишљање о човеку и
свету (ср. Пс. 63,6-7) осмишљава свештену историју и постојање Божије творевине
уопште. Штавише, промисао Божији и тајну Домостроја спасења могли бисмо
окарактерисати као Самооткривење Тројичног Бога у историји и личностно-опитни сусрет
човека боготражитеља с Њим у историји и времену. Атанасије Велики пише да рука која је
тада саздала Адама, она иста и сада и увек друге после њега изнова саздава и одржава.
Реч је о промислу и Божијем домостроју по којем је предвиђено да се васцели људски род
и свет нађу у заједници са Вечнопостојећим Богом, и на тај начин остваре циљ свог
постојања, а то је спасење, освећење и обожење. Управо због тога поједини теолози Бога
називају личнос(т)на Мудрост. Дакле, „целокупна активност стварања и читава историја,
када се испитују под богословском призмом, нису ништа друго до дуготрајан, тегобан и
узлазан ход ка божанском стицању коначне пуноће и савршенства. Другим речима, да би
доспело до такве коначне потпуности, човечанско битије треба да прође кроз све фазе
божанског битија у природној и историјској стварности. Коначно, човек ступа у Царство
Божије, јер Бог за њега заиста бива Цар. Божанска енергија довршава дело стварања. На тај
начин, можемо видети да су у овој тајни збратимљени човечанско и божанско битије, који
чине красоту целокупне творевине“.

Ипак се може поуздано тврдити да творевина има одређени смисао свог

постојања и да с њом не управља било каква судбина нити усуд. Исправно говорећи, Бога
вређају сви они који Његовој премудрости супротстављају судбином условљени неред и
нужност. У сваком случају, учење о судбини, зодијаку и усуду је неосновано, погрешно,
јеретичко и душепогубно учење, јер човеков живот не зависи од неке нужности, морања,
принуде, предестинације и присиљавања, него зависи од човекове слободе, драговољне
сарадње са Богом и нетварне Божије благодати коју човек боготражитељ прима од Бога
као дар. Богомудри Јован Златоуст пише да у судбину верују демони и незнабошци, који су
и сами демонизовани. Иначе, са православне тачке гледишта, тврдити да постоји судбина
је обично празнословље и малоумље. Јован Златоуст поставља занимљиво питање: Како
онда неки поштују судбину ако је истовремено ниподаштавају и не опраштају оно што је
учињено њеном нужношћу? Уистину, није толико страшно погрешити као што је
страшно ако човек после греха нема никаквог стида и оптужи Бога због сопствених
порока. Затим исти свети Отац саветује: Не осуђуј промисао Божији и не мисли да се
овдашње ствари одвијају безразложно и случајно. Продуховљени Јован поставља трезвено
питање: Ако је у сваком случају нужно да се догоди оно што је судбином одређено, како у
случају да се нечим ревносно занимамо, тако и када спавамо, онда нека ни један
земљоделац не упреже волове и нека не вуче плуг, нека не просеца бразде и нека не баца
семе, нека не очекује погодно годишње доба, нека не трпи студен и дуготрајне кише,
невоље и напор током године. Нека не оштри срп, нека не пожање засејано жито, нека не
сакупља класје, нека ништа не засади и нека не брине о биљкама, нека одбаци сваку бригу
о земљоделству, нека седи код куће и нека све време спава. Ако је све то судбином
записано и одређено, онда ће сва та добра сама доћи у његов дом. А ако пак Клото
(=Судбина) окрене вретено на супротну страну, неће имати никакве користи од својих
напора и зноја, чак ако и уложи огроман труд. Светоотачки је став да је промисао Божији
сјајнији од сунца и његових зрака. У свако време и на сваком месту, у пустињи, у
насељеном и у ненасељеном крају, и на земљи, и на мору, и свуда, куда год пошао,
угледаћеш јасне и довољне трагове тог промисла, како старе тако и нове, и они сведоче о
томе гласом моћнијим него што је глас нашег разума, а ономе који жели да служи
приповедају о целокупном Његовом старању. Богонадахнуто Свето Писмо учи да све што
је Бог створио било је добро (Пост. 1,12). То, између осталог, значи да у свету и васцелој
Божијој творевини владају природни закон и складност који ни на који начин не спутавају
Живога Бога. Постојећи закон и природна нужност постоје и имају порекло у Божијој
слободи, промислу и мудрости. Једном речју, у творевини Божијој, то јест у свету, ништа
не постоји а да није прожето промислом и бдењем Божијим. Следствено томе, васцели
свет је осмишљен, хармонично усклађен и због тога се у свету ништа не догађа случајно и
по инерцији, то јест бесциљно и само од себе Треба знати да су промисао Божији и Божији
домострој међусобно нераскидиво повезани, и да обујимају све и ништа не изостављају. Ту
мисао никада не смемо да изгубимо из вида. Дакле, неверавање у постојање промисла
Божијег, и веровање да у свету постоји судбина, неопходност или случајност, равно је
безбожништву и бунту против Бога.

Осим тога, библијски извори сведоче да није воља Оца вашега небескога да
пропадне један од ових малих (Мт. 18,14), него Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до
познања истине (1Тим. 2,4). Управо због тога, по трезвеноумљу Апостола Павла, јави се
благодат Божија спасоносна свима људима (Тит. 2,11). Дела промисла бивају или по
благовољењу или по допуштењу Божијем. По благовољењу бивају она која су неоспорна
добра, а по допуштењу – супротна... Избор дела зависи од нас, а исход њихов зависи од
Бога. Притом, исход добрих дела зависи од помоћи Божије, јер Бог по свом предзнању
праведно помаже оне који са правом свешћу избирају добро; а исход рђавих дела зависи од
остављености човека Богом, пошто Бог по предзнању своме праведно оставља човека.
Једном речју, много шта бива без воље Божије, а ништа без промисла. Наиме, Божији
промисао управља свим; и што се сматрало казном, показује се као лек. Ипак нам се
намеће питање: Ако Бог промишља о сваком човеку, зашто онда праведници страдају у
овом свету, а грешници благују? Свеправославни одговор на ово питање дао је свети Јован
Дамаскин по којем промисао Божији често допушта да праведник допадне у невоље да би
се другима показала добродетељ која се сакрива у њему, као што је случај са Јовом.
Понекад Бог допушта да свети, побожни човек тешко страда да не би отпао од праве
савести, нити пао у гордост због дароване му силе и благодати, као што је случај са
апостолом Павлом.

Наша тема се темељи на библијским изворима и Светом Предању јер се у књизи

Постања описује стварање света, а посебно се истиче стварање човека по образу и подобију
Божијем (Пост. 1,26), то ће рећи да је Бог Творац саздао и уобличио човека онако како је
доликовало боголиком човеку да буде уобличено оно што треба да служи словесној и
бесмртној души. Могло би се рећи да је стварање по библијском поимању израз Божије
слободе, љубави и промисла Божијег (ср. Пост. 1,26; 2,27). По човекољубивом Творцу
створени човек се налази у благодатном сродству са Тројичним Богом. Опште је уверење
да је Бог Творац приликом стварања човека дао самовлас(т)ном човеку посебног учитеља
– прирођени закон, да би му послужио као кормилар броду или као јахач коњу, поставивши
га изнад нашег разума. По православном учењу, Бог не само да нас је створио из небића,
него нам је благодаћу Логосовом подарио живот по Богу. А људи су, одвраћајући се од
вечних добара и по наговору ђавољем окрећући се пропадљивим, сами себи постали
узрочници пропадљивости у смрти, иако су, као што је већ речено, по природи
пропадљиви, по благодати заједничарења са Логосом избегли (својство) по природи да су
остали добри. Бог је саздао човека за непропадљивост и по образу сопствене вечности.
То и јесте разлог што богостворени човек у грудима носи жудњу за будућим животом.

Неопходно је нагласити да ако постоји нешто што превазилази нашу мисао, не би

требало да због тога мислимо да Бог не промишља о нашим делима. Напротив, ако
донекле схватимо промисао Божији, оно што нам је нејасно препустићемо Његовој
неистраживој премудрости. Ако човек не може да схвати ни људско умеће, онда тим пре
људски ум не може да схвати безгранични промисао Божији: Како су неиспитиви судови
Његови и неистраживи путеви Његови (Рм. 11,33).

Библијски извори и Свето Предање сведоче о промислу Божијем и тајни Домостроја

спасења које је Бог предодредио пре векова за славу нашу (1Кор. 2,7), и Он је открио и
обзнанио тајну воље Своје (Еф. 1,9) преко старозаветних пророка. Апостол Павле сведочи
да је Домострој спасења Бог припремио још пре стварања света и човека, односно пре
човековог самовољног удаљавања од Бога и пада у грех. Дакле, унапред (Еф. 1,9) и од
искони. Реч је о вечној намери (Еф. 3,11) и науму Божијем, а не о случајности или
принуди. Тако богомудри Павле каже: Он нас изабра у Њему пре постања света да
будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави, предодредивши нас себи на усиновљење
кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје, на похвалу славе благодати своје,
којом нас облагодати у Љубљеноме (Еф. 1,4-6). Сходно свему овоме може се рећи да као
што жена (мајка) не може да заборави своју децу, тако ни Бог не заборавља људски род.
Дубока је то тајна и с правом се пита библијски писац: Ко познаде ум Господњи? (Рм.
11,34).

По светоотачкој мисли, промисао Божији је назван беспочетним не због тога што је Бог
предодредио бића као да су сабеспочетна, као што говоре безумници који тврде да су
истовремено са Богом настала сва бића. Свети Максим истиче да пре него што ће бити
створена сва бића, промисао Божији је предпостојао свему створеном, дакле у идејама
парадигме Бога, које су вечне замисли Божије, по којим су идејама и замислима Божијим
све што је намерено да се произведе јесте било префигурирано. Зато што припада
божанској промисли, дакле предзамисли Божијој, то жели да произведе творевину која ће
уживати Његову промисаону доброту.

Бог је уједно открио људима циљ према којем Он усмерава историју, а то је:
искупљење, обожење, освећење, спасење људског рода (ср. Ис. 2,1-4; 53,10) и васцеле
Божије творевине. Реч је о Божијој вечној намери коју изврши у Христу Исусу Господу
нашему (Еф. 3,11. ср. Рм. 9,11; 1Птр. 1,20). Кључна реч у тајни промисла Божијег и у тајни
Домостроја спасења јесте реч Христос, о чему ће бити више речи у нашем раду.
Говоримо о ипостасном сједињењу божанске и људске природе у оваплоћеном Богу
Логосу – Исусу Христу. У Светоме Писму се говори о тајни скривеној од векова и
поколења, која се сада јави светима Христовим (Кол. 1,26). Свето Предање сведочи да је
Бог пре вечних времена обећао спасење, обожење, освећење творевине и вечни живот.
Испуњавајући драговољно заповест Божију, човек је могао да оствари постављени му циљ,
јер је човек у почетку створен по мери и обрасцу тако да је могао примити Бога. Бог је
обећао палом човеку да ће послати Спаситеља. То обећање је сачувано записано у Старом
Завету: И још мећем непријатељство између семена твога и семена њезина; оно ће ти на
главу стајати, а ти ћеш га у пету уједати (Пост. 3,15). У предоченом стиху се јасно види
стање које ће завладати у свету по Божијем промислу.
Богонадахнути библијски писци сведоче да Бог остварује Свој наум, испуњава Своја
обећања и не обмањује (Тит. 1,2), нити се каје што је створио човека. Обећање Божије се
остварило јављањем Спаситеља нашега Исуса Христа, који разруши смрт и обасја
живот и нераспадљивост Јеванђељем (2Тим. 1,10). Значи, Исус Христос је Спаситељ свих
људи, особито верних (1Тим. 4,10) који улазе у живот вечни у који су позвани (1Тим. 6,12),
због чега Он и каже: Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби, да и они у
нама једно буду да свет верује да си ме Ти послао. И славу коју си ми дао ја сам дао њима,
да буду једно као што смо ми једно. Ја у њима и Ти у мени, да буду усавршени у једно као
што смо ми једно. Ја у њима и Ти у мени, да буду усавршени у једно, да позна свет да си
ме Ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш (Јн. 17, 21-23). Није на одмет подсетити
да је јединство људи хришћана слика јединства Тројичног Бога.
У том смислу Божији промисао се првенствено односи на словесна бића, то јест на
човека створеног по образу и обличју Божијем, и изражава личнос(т)но-слободни однос
између нетварног Бога и тварног човека. Постоји, дакле, апсолутно савршен и
непроменљив Божији план и наум о обожењу и спасењу човека, то јест о увођењу човека у
вечни живот, али увођење не насилно и без слободне воље човекове и човековог
динамичког учешћа, сарадње и драговољног саслуживања човека са својим Творцем.
Светоотачки је став да постоје многе врсте Божанског промисла, те их није могуће ни
речју објаснити нити умом појмити. Свезнајући, Свевидећи и Свељубећи Господ
непрекидно промишља и води бригу о васцелом људском роду, о чему сведоче речи
богонадахнутог Псалмопевца: Ако пођем на злоћу непријатеља мојих, пружићеш руку
своју и заклониће ме десница Твоја. Господ ће свршити за мене. Господе! Милост је Твоја
довека; дела руку Твојих не остављај (Пс. 138,7-8). Затим на другом месту ту исту мисао
Псалмопевац допуњује: Куда бих отишао од Духа Твога, и од лица Твога куда бих утекао?
Да изађем на небо, Ти си онде; Да сиђем у пакао, онде си. Да се дигнем на крилима од зоре
и преселим на крај мора; и онде ће ме рука Твоја водити и држати ме десница Твоја (Пс.
139,7-10). Несумњиво је да се љубав Божија излила у срца наша (Рм. 5,5).
Износећи свеправославно учење о промислу Божијем, свети Јован Дамаскин
истиче да је промисао, дакле, старање Божије о бићима и стварима. Такође: промисао је
воља Божија ради које сва бића испуњавају одговарајуће предодређење. А ако промисао
представља вољу Божију, тада је потпуно нужно да, следујући здравом разуму, све што
се збива по промислу, буде дивно и богодолично, и да боље не може бити. Наиме, нужно је
да је један те исти и творац и промислитељ свега постојећег; јер није долично ни
доследно разуму да један буде творац свега постојећег, а други да буде промислитељ,
будући да и један и други свакако показују немоћ, један у стварању а други у промишљању.
Бог је, дакако, и Створитељ и Промислитељ, а Његова стваралачка, одржитељна и
промислитељска сила је ствар Његове слободне воље: Што год хоће, све Господ чини на
небесима и на земљи (Пс. 135,6) и Његовој вољи нико се није успротивио (ср. Рм. 9,19).
Хтео је да све што постоји постане, и постало је, хоће да свет буде устројен, и устројен
је, и све што хоће, то бива. Од посебне важности је истаћи богооткривену истину по којој
само Бог промишља, и то добро промишља, свако може исправно просудити, и то овако:
само је Бог по природи добар и мудар, а будући да је добар, Он промишља (јер онај који не
промишља није добар; па чак и људи и бесловесне животиње по природи промишљају о
властитој деци, а ко не промишља бива прекореван), а будући да је мудар, изванредно се
брине о стварима.
Библијско-светопредањско учење о промислу Божијем и тајни Домостроја спасења
истиче да се васцела Божија творевина налази у Божијој руци, односно да Он њу
осмишљава, силом Својом влада њоме (Пс. 103,19), обожује је, чува је од пропасти и
смрти, и води је ка вечној Заједници са Тројичним Богом. Циљ, сврха и наум Божијег
промисла, као и тајне Домостроја спасења, јесте да сва словесна бића драговољно испуне
вољу Божију и тако постигну пуноћу свога бића и смисао постојања. Ово ће рећи да у овом
свету не постоји случајност, бесмисао, судбина, коб, предодређење, нити усуд, хороскопи,
него постоји Божији промисао који је тесно повезан са човековом слободом и слободом
свих духовних бића. Неизоставно морамо рећи да иако је Божији промисао љубећи дар
према васцелој творевини, ипак Бог не присиљава човека нити ограничава човекову
слободу, него му дозвољава да уз Божију помоћ, то јест благодат, са-служује Богу и као
богољубац драговољно испуни вољу Божију. Остајући у заједници са Живим Богом, човек
успева да на једини исправни начин остане духовно жив и премости провалију која
раздваја тварног и смртног човека од бесмртног и надвечног Бога.
Имајући у виду богооткривену истину да је Бог љубав (1Јн. 4,7), односно да је то
начин постојања Тројичног Бога, Божији промисао и тајну Домостроја спасења могли
бисмо окарактерисати као наум љубави Божије пошто је милостив и добар Господ, спор на
гнев и веома благ (Пс. 103,8). Пред Богом ништа није скривено, него с неба гледа Господ,
види све синове људске (Пс. 33,13). Човекољубиви Бог бдије над људима и над светом
обезбеђујући им све што им је потребно за живот (ср. Пост. 8,22), односно Он својим
сунцем обасјава и зле и добре, и даје дажда праведнима и неправеднима (Да. 5,45).
Библијски извори сведоче да Бог сам даје свима живот и дихање и све. И створио је од
једне крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је
напред одређена времена и међе њихова борављења; да траже Господа не би ли Га
додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас. Јер у њему живимо, и
крећемо се, и јесмо; као што су и неки од ваших песника рекли: Јер и Његов род јесмо (Да.
17,25-28).

Треће предавање

Значај Емануила и Његовог имена у Божијем домостроју

Још у Старом Завету је проречено да ће доћи Спаситељ света, то јест да ће

Господ дати σημείο – знак: Ето, девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му
име Емануил (Ис. 7,14). У овом Божијем обећању истакнуте су три речи: знак, девојка,
Емануил. Библијски израз: јеврејски oth, грчки σημείο – знак може да се протумачи као
дар Божији (ср. Ис. 7,13-14) и као благовест. Теофилакт Охридски мудро закључује: Да
није требало Девојка да роди, не би било знака. Погружен у живо Предање Цркве,
Загавин примећује да је знак нешто што је изнад природе, а не по природи.
Јеврејску реч hinneh, употребљену код пророка Исаије (Ис. 7,14),
Седамдесеторица тумача су превели на грчки језик у значењу ἰδού – ето. Ту је реч о
развоју Божијег домостроја у историји. У Исајином пророштву се то јасно види у
интервенцији Божијој у историји, односно у наговештавању историјског догађаја, и то
веома необичног догађаја и неочикиваног развоја ствари (ср. Пост. 29,6). Употребом
речи ἰδού – ето пророк Исаија скреће пажњу на увођење, то јест рођење Емануила (Ис.
7,14) од девојке. Име Емануил се састоји од предлога im – заједно (= са), заменице у
првом лицу множине nou – нама, и именице El. Именица El је једно од Божијих имена
која сусрећемо у Старом Завету. Седамдесеторица тумача су јеврејску реч Емануил
превели са значењем: Бог је са нама (Пост. 48,21; 2Днев. 32,8). У Новом Завету је
посведочено да је Дјева Марија Богородитељка, јер је човекољубивоме Богу позајмила
тело (=људску природу) и да је Емануил са нама у све дане до свршетка века (Мт.
28,20). Занимљиво је да се у предоченом стиху не наводи име оца Емануиловог, а
помињање мајке је уопштено. То је учињено због тога што је ту реч о догађају рођења
без телесног оца. Једном речју, Исајино пророштво је испуњено христолошком
садржином и карактером.
Јеврејску реч ΄almah су различито преводили и протумачили истраживачи,
преводиоци и тумачи Светога Писма. У масоретском тексту реч ΄almah је употребљена у
значењу: млада девојка, која је стасала за удају, док су Седамдесеторица тумача ту реч
превели на грчки језик као παρθένα – девица, дјева. Осим тога, треба знати да се на
јеврејском језику у Старом Завету никада није употребљавала реч ΄almah за младу удату
жену. Од посебне важности је чињеница, да иако у масоретском тексту стоји реч ΄almah,
ипак су ту реч Седамдесеторица тумача превели речју παρθένα – девица, дјева, јер су
сматрали да је ту реч о посебној младој и чедној девојци – девици, односно веровали су
да се под изразом ΄almah види посебна невиност и девојачка чедност. Не смемо
пренебрегнути чињеницу да испред јеврејске речи ΄almah стоји одређени члан који јасно
говори да ту није реч о обичној или било каквој или некој, младој жени, нити о обичној
девојци, него нас на то упућује одређени члан да је ту реч о посебној и изузетној
девојци. Када у јеврејском језику испред речи стоји члан, тада тај члан увек означава
нешто конкретно, одређено, карактеристично и познато. Седамдесеторица тумача су,
дакле, добро знали скривени смисао речи ΄almah, односно знали су право значење
Исаијиног пророштва.
Управо је то разлог што су јеврејску реч ΄almah превели грчком речју παρθένα –
девица. Седамдесеторица тумача су јеврејску реч ΄almah превели у значењу јеврејске
речи bethulah – παρθένα – девица, дјева. У том смислу и значењу се та реч користи у
Светом Писму Новога Завета (ср. 1Кор. 7,25; Откр. 14,4) и код православних тумача
Светога Писма. Дакле, Седамдесеторица тумача, употребивши израз παρθένα, нагласили
су девојачку невиност и детињу чедност (virgo intacta), то јест истакли су да је ту реч о
девојци која није „упознала“ мушкарца (ср. Пост. 24,16; 24,43), то јест мужа. Сасвим
правилно закључује Ориген да је ту реч о девици, то јест о невиној девојци, јер у
древном Израиљу се кажњавала смрћу свака испрошена женска особа ако се докаже да
није невина приликом удаје (ср. Пон. Зак. 22,25-26). Ослањајући се на библијске изворе,
свети Епифаније Кипарски сведочи да је то име Дјеве учињено као сопствено име
Марије. Хришћани верују да је девојка, то јест девица – Дјева родила Еманула, односно
Месију, док Јудејци одбацују такву веру.
 Не смемо заборавити Предање које је постојало у Палестини и Александрији да
ће се Месија родити од девојке. Јеванђеља показују да све говори о једном необичном и
чудесном рођењу детета (ср. Мт. 1,18. 21) које ће спасити свој народ (=људски род). Ту
истину означава и наглашена реч знак у Исајином пророштву: и наденуће му име
Емануил. У изразу и наденуће му име Емануил јасно се види вера мајке Емануилове да је
Бог са својим народом, односно са људским родом и покровитељ је људима за спасење.
Једном речју, Јеванђелист Матеј, као и многи други људи из јеврејског народа, чврсто
верује да је Исус Христос Богочовек. Таква вера је основ нашега спасења.
Православни је став да се библијско име ΄immanu΄el – на грчком језику
Ἐμμανουήλ – Емануил, у преводу значи: С нама Бог (Мт. 1,23) односи на
Богочовечанску Личност Исуса Христа. По православном поимању, у имену Емануил,
дакле, само у једној речи, на чудесан и језгровит начин је изражена тајна очовечења
Бога Логоса, то јест оваплоћење Сина Божијег. Библијски израз Емануил – Бог је са
нама означава оваплоћеног Бога Логоса: И Логос постаде тело и настани се међу нама
(Јн. 1,14). Седамдесеторица су сасвим исправно појимали Исајино пророштво (7,14)
христолошки и месијански.

Библијски извори и васељенска вера сведоче да се Логос од искони истински

рађа од Бога Оца и истински је рођен у историји од Дјеве Марије. У пророштву пророка
Исаије (7,14) посебно је наглашено да ће ΄almah родити сина, који ће донети спасење
свету. Ту се види Божија благовест упућена људском роду. Реч је о испуњењу
старозаветног пророштва у Откривењу Божијем, чија се пуноћа огледа у Личности
Исуса Христа. У Старом Завету свет је очекивао и тражио Месију, Искупитеља и
Спаситеља света. То је био основни циљ старозаветних људи. Праведни Јов са уздахом
вели: О кад бих знао како бих нашао Бога (2,33). У Новом Завету имамо одговор: Нашли
смо Га (Јн. 1,45). Благодатно сазнање Православне Цркве сведочи да је по Домостроју
спасења најављена тајна о доласку Месије у свет, то јест оваплоћење Бога Логоса
открива се као Личност потпуна и савршена у ове последње дане (Јевр. 1,1). Оваплоћени
Бог Логос је, значи, Човек међу људима. Међутим, важно је знати исповедање
Православне Цркве по којем Исус Христос није обичан човек, него је Он Један од
Свете Тројице, Који је постао Син Човечији да би људи по благодати постали синови
Божији. Бог Логос је због Свог човекољубља дошао на земљу у људском телу да би се
праведност, коју закон захтева, испунила на нама – који не живимо по телу него по
духу (Рм. 8,4). Мирне душе можемо рећи да очовечењем Бог Логос није примио почетак
постојања Свога Бића, јер Он одувек беше у Бога и Логос беше Бог (Јн. 1,1), него, када
је наступила пуноћа времена (ср. Гал. 4,4), Он се оваплотио, очовечио и постао стварно
видљив у људском телу – као човек (ср. Јн. 1,14).

По светоотачкој мисли, Дух Свети је припремио и душу и тело Дјеве Марије

учинивши је светим и чудесним храмом Бога Вишњега. И заиста, Дјеву је осенио Дух
Свети и она је бесемено зачела и родила Месију Исуса Христа. О чуда! Како је
непознато унижење Божије, неизрециво зачеће. Анђео учини чудо: утроба Дјевина заче
сина; и Дух Свети би послат; с висине благоволе Отац, сједињење се благоволи; у Њему
и кроз Њега смо спасени; сјединимо наше химне са Гавриловим и завапимо Дјеви:
Благословена си! Ти си пуна милости, Тобом дође спасење, Христос Бог наш; он узе
нашу природу да нас подигне к себи. Моли Га да спасе душе наше.

Свето Предање сведочи да се рођење Емануила догодило када је наступила

пуноћа времена (Гал. 4,4), то јест када је Божији промисао припремио људски род. Из
предоченог стиха се види да време и историја имају христоцентрични карактер.
Рођењем Исуса Христа од Дјеве, односно у Личности Исуса Христа наступило је ново
време, нова епоха и обнова историје. По светоотачкој мисли, тек оваплоћењем Бога Ло-
госа (Сина Божијег) први пут се у историји човечанства појавило тело ново, безгрешно,
свето и у најтешњој заједници са Творцем. Богонадахнути црквени песник, обраћајући
се Пресветој Богородици, ту мисао је предивно изразио рекавши: Ти си, Богомати, једи-
на обновила природу и време.

Очигледно је да Јеванђелист Матеј повезује старозаветна пророштва и обећања

Божија, у овом случају пророштво Исаије (7,14), која се односе на Личност оваплоћеног
Бога Логоса Исуса Христа и на дела која је Он учинио у тајни Домостроја спасења.
Свето осећање Цркве говори да је Исус за хришћане Емануил, Месија, Господ, Син
Човечји, Искупитељ, Посредник, Спаситељ, од искони постојећи Син Божији, Који је на
надприродан и чудесан начин постао човек (ср. Јн. 1,14), искупио људски род (ср. Јевр.
2,13-14) и непрестано борави с људима. Црква је устала у одбрану ове истине и преко
Светих Отаца на III Васељенском сабору потврдила је Богом откривену истину да је
Света Дјева Марија Богородица, а све оне који не верују тако проклела је: Ако ко не
исповеда да је Емануил истинити Бог, и због тога и Света Дјева – Богородица, јер је
она телесно родила Бога Логоса који постаде тело, – да буде анатема". Јер „ако
Емануил није ваистину Бог, онда ни Света Дјева није Богородица.

Име Емануил се сусреће три пута у Светом Писму Старога Завета (Ис. 7,14;
8,8.10), и само једном у Светом Писму Новога Завета код Јеванђелиста Матеја (1,23),
које је у ствари ослањање на текст књиге пророка Исаије (7,14). Неизоставно је
потребно рећи да пророк Исаија истиче знак који Бог даје Израиљу, што ће рећи да је
карактер тог знака од посебног значаја и важности. Ту, наиме, није реч о обичном
рођењу, него о месијанском знаку Емануил (Ис. 7,14). Када би била реч о обичном
рођењу, односно о рођењу на који се рађају сви људи, не би било потребно да Бог шаље
било какве знаке. Наш задатак неће бити да нашироко објашњавамо сва значења која
има име Емануил код пророка Исаије и у историји древног израиљског народа, него
ћемо настојати да објаснимо само месијански значај имена Еманул, као и васељенски,
сотириолошки и есхатолошки значај Емануила, Који је носилац Духа Божијег.

Црква Христова сведочи да је име Емануил испуњено посебним богословским

садржајем, то јест све је то непосредно повезано са Откривењем Божијим у историји и
свету уопште – пуна је земља славе Његове, као Творца, Промислитеља и Господара
свештене историје. Такође је од посебног значаја наум Божији и Његово оштење са
људским родом. Учење пророка Исаије о Емануилу и Божијем домостроју посебно
карактерише историчност личности и видљивост догађаја (ср. Пс. 65,8). Управо у тој
богооткривеној истини да је Бог ушао у историју и драму људског живота, односно да је
Бог са нама (ср. Мт. 28,20), наша вера и поверење у Живога Бога треба да буде чврста и
непоколебива, то јест да се потпуно предамо Богу, о чему ће бити више речи у нашем
раду. Библијски извори и Свето Предање сведоче да ће дете по имену Емануил
исправити све оно што је нарушено грехопадом и смрт наших прародитеља Адама и
Еве, то јест да ће Бог испунити Своје обећање дато прародитељима (ср. Пост. 3,15) и да
ће огреховљени и усмрћени човек бити враћен у рајско стање. Једном речју, присутност
Емануила у свету, то јест са нама, од кључног је значаја за искупљење, спасење и
обожење огреховљеног човека. Богочовек Исус Христос је, дакле, тај Коме се даде
свака власт на небу и на земљи (Мт. 28,18).

Неизоставно ћемо нагласити да је у тајни Личности Емануила, који је син девојке,

одгонетнута тајна човека, људског живота, света и васцеле Божије творевине, као и
смисла постојања створеног света и његовог назначења. Од посебне важности за
разумевање наше теме јесте богооткривена истина по којој је Емануил носилац Духа
Божијега. Затим, Јахве се Самооткрива у историји и чини знаке (ср. Ис. 8,18), и
есхатологија коју је наговестио пророк Исаија (ср. Ис. 5,19) и у којој Емануил има
кључну улогу (ср. Ис. 7,14; 38,7), васељенског је и свељудског значаја, јер наум Божијег
домостроја обухвата све народе и сва племена (ср. Ис. 2,2-24). У књизи пророка Исаије
може се уочити да, с једне стране, личности и догађаји у историји нису изоловани, нити
се ишта одвија спонтано и случајно, него је све међусобно повезано, то јест чине једну
нераскидиву целину, а с друге стране, све је осмишљено, има свој циљ и све се дешава
по промислу Божијем и Бог води бригу о свему.

Четврто предавање

Значај нетварне благодати Божије за човеково спасење и човеково саучествовање

у Домостроју спасења

За доследну патристичку мисао Божији домострој каракатерише целовитост, јер

сви догађаји из Христовог живота неопходни су за спасење људског рода, пошто сви ти
догађаји Домостроја у телу су неодвојиви од Христове Личности пошто Он спасава
Својом Личношћу.

Господ наш Исус Христос, Спаситељ свих људи (1Тим. 4.10), открио је људима
да ко се не роди водом и Духом, не може ући у Царство Небеско (Јн. 3,5). У сваком
случају, земни човеков живот могли бисмо окарактерисати као време даровано човеку
за покајање, и да сваки човек боготражитељ треба да прође кроз бању поновног рођења,
то јест да прими свету Тајну Крштења, у којој грешни и трулежни човек динамично и
слободно са-умирући, односно саображавајући се смрти Христовој (Флп. 3,10) и са-
васкрасавајући са Христом (ср. Рм. 6,3-14; Кол. 2,12), прима нетварну благодат Божију
на дар која узводи човека ка вечности, одстрањује старог човека из себе, и тако
рођењем одгоре (одозго) духовно се обнавља, постаје нов човек – хришћанин, односно
постаје облагодаћен, преобликован, пресаздан, освећен, боголик, нетрулежан и
задобијајући нови живот у Христу, отворена су му врата за улазак у Заједницу са Богом
(ср. Језек. 36,25-26) у којем има један потпуно нов однос са Тројичним Богом. Тај дар
људи нису примили за дела праведна која су учинили, него (Христос) по својој милости
спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим (Тит 3,5).

Примање Духа Светога на светој Тајни Крштења доказ је да је наступила

Месијанска епоха, односно, Царство Божије, и да новокрштени човек учествује у новом
животу са есхатолошким димензијама. Хришћани су оправдани Божијом благодаћу,
постали наследници живота вечнога и новога као што се надамо (Тит 3,7). Из
предоченог стиха се може извући закључак да смо спасени не због наше достојности и
праведности, него зато што је Њему било угодно. Под овом призмом, „целокупни темељ
светоотачког богословља представља чињеница да Бог ствара и спасава не уз помоћ
средстава, већ Својим нествореним енергијама“, уз човекову веру, јер без вере није
могуће угодити Богу (Јевр. 11,6). Могло би се рећи да човек стреми ка Христу не због
Његовог Божанства, које је циљ свих твари, него и због Његове људске природе. Свети
Апостол Павле исповеда и сведочи да се хришћани хватају за живот вечни (1Тим.
6,12) и да су спасени (1Кор. 1,18), док отац историје Цркве Јеванђелист Лука саопштава
да Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху (Да. 2,47). Заправо, у
свештеној историји Царство Божије се приказује као присутна стварност. Библијски
извори и Свето Предање нас обавештавају да хришћани већ у овом земном свету имају
залог Духа Светога (2Кор. 1,22), а када се Христос јави по Други пут, онда ћемо се и ми
с Њим јавити у слави (Кол. 2,4). Тада ће наступити пуноћа богопознања и блаженог
живота у вечном Царству Божијем. Заиста с потпуним правом Апостол Павле назива
Христа надом нашом (Кол. 1,27; ср. 1Сол. 1,3), јер Он једини има бесмртност (1Тим.
6,16), с Њим су хришћани нераскидиво и органски повезани, и као такви учествују у
Христовој бесмртности.

Живот Месије Исуса Христа постаје живот новокршетног човека и у том новом
животу човек са-учествује. С православне тачке гледишта, спасење се посматра као
саслуживање са истинским, небеским и вечним Првосвештеником у небеској Скинији
(ср. Јевр. 6,19-20). Саслуживање са Христом у стварности представља заједнички живот
са Христом и у Христу. Човек заједничари са људском природом Христовом, јер Бог
Логос је телесно страдао. У томе се открива тајна служења и саслуживања. Сходно
свему овоме, рећи ћемо да је Исус Христос Спаситељ особито верних (1Тим. 4,10), јер
они живе у времену благодати и истине. Ту се јасно види да су испуњена обећања
Божија која је Он упутио људском роду преко Својих изабраника. Био би пропуст када
не бисмо нагласили да су сви крштени у православној вери, то јест који год су у Христа
крштени, у Христа су обучени (ср. Гал. 3,26), и једним Духу напојени (1Кор. 12,13).
Уистину, ко је у Христу, нова је твар; старо прође, све ново постаде (2Кор. 5,17).
Нагласак се налази на изразу нова твар, јер по богооткривеној истини, у Христу Исусу
нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар (Гал. 6,15). Према томе,
по речима Апостола Павла, сад у Христу Исусу ви који сте некада били далеко,
постадосте близу крвљу Христовом (Еф. 2,13). Штавише, кроз Њега имамо и једни и
други приступ ка Оцу у једном Духу. Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него
сте суграђани и домаћи Божији (Еф. 2,18-19).

Исправно говорећи, после примања свете Тајне Крштења човек наставља да се

динамично духовно усавршава, препорађа, одуховљује, освећује и обожује учествујући
у светим Тајнама Цркве Христове, а изнад свега у светој Тајни Евхаристије. У Цркви је
увек присутна невидљива благодат Светога Духа, особито пак за време свештеног
сабрања, која свакога од присутних мења и преображава, и истински пресаздава за
пунију богоподобност саобразно њему самоме, а помоћу светих Тајни води га у оно
што оне собом објављују. Јер нас преображава према Самоме Себи Бог и Спас наш
Исус Христос одузимањем знакова пропадљивости у нама и даривањем нама
оригиналних (првоначалних) тајни, које се показују овде преко чулних символа. Због
значаја благодати за човеков живот православни хришћанин је дужан да драговољно
распламсава благодатни дар Божији који је у њему (2Тим. 1,6). Реч је о очувању
доброг завештања Духом Светим, који обитава у правоверним хришћанима (2Тим.
1,14) и духовно их преображава. Имајући у виду чињеницу да је Бог циљ свеколиког
човековог стремљења, могло би се рећи да је задобијање новог живота резултат, плод и
дар Новог Завета, новог односа човека хришћанина у Христу са Богом. Укратко речено,
у Новом Завету је успостављена, односно обновљена нова и вечна заједница човека са
Богом, која је у давна времена била прекинута услед прародитељског пада у грех, смрт,
пролазност и обезблагодаћене човекове егзистенције. Промишљајући о човеку, Бог му
је припремио и Царство, за њега је одредио неизрециво благо и удео на небесима, она
различита и разноврсна блаженства која се не могу изразити никаквом речју. Важно је
уочити да је по промислу Божијем требало, заиста, да Он Који је по природи Творац
суштине бића, буде и Извршилац благодатног обожења створених бића да би се
показало да Он даје биће и дарује вечно блажено биће.

Предмет: Свето Писмо Новога Завета 2.

Прво предавање
Неодвојивост речи Божије од Христове личности

Јеванђеља показују да се «вечна новина Богочовековог учења о Истини састоји у то-

ме што је објавио и показао да је Истина – Богочовечанска Личност, Личност а не појам,
или теорија, или схема: «Ја сам Истина» (Јн. 14, 6). Пошто је Господ Христос оваплоћени
Бог Логос, то Он с правом учи и захтева да сви поштују Њега као што поштују Бога Оца
(Јн. 5, 23), јер који види Њега, види и Оца (Јн. 12, 45; 14, 9)... Отуда је основни грех света:
неверје у Богочовека».

Сав живот Цркве је изаткан на пређи истине да је «Богочовек Истина, не као реч, не
као учење, не као делатник, већ као свесавршена и вечно жива Богочовечанска Личност.
Једино као таква Личност Он је и мерило Истине. Зато је Богочовек рекао за себе не само:
«Ја сам Истина» (Јн. 14, 6), него и: «Ја сам Пут» (14, 6), пут у саму Истину, мерило саме
Истине, суштина саме Истине. Мерило Истине је сама Истина; а Истина је Богочовек Хри-
стос. Стога све што није од Њега, није од Истине. Ван Богочовечанске Личности Истина је
онтолошки немогућа. Целокупно своје учење и делање Господ Христос своди на своју Бо-
гочовечанску Личност, и објашњава њоме». Величину Богочовека Исуса Христа је немогу-
ће описати људским речима. Због тога црквени песник за Њега и каже да је Он «неописив
Логос» Који «испуњава све неописани».

Васељенска вера учи да је «наука Господа Исуса вечито жива и животворна једино
Њиме, јер је Он сам вечито жив и животворан». Речи Христове – речи јеванђелске, имају
вечну и непролазну вредност (силу) због своје природе због које се и називају «вечно Је-
ванђеље» (Откр. 14, 6). Ван и без Богочовечанске Личности Христове, јеванђелска реч је
неспособна да спаси човека од трулежи и смрти. Речи и дела Богочовека Исуса Христа, не-
зависно од тога на који начин су изражене и саопштене људима (усменим или писменим
путем), увек су светлост, истина и живот (Ср. Јн. 3, 19-21; 17, 17) и једино се они називају
«Јеванђељем спасења» (Ср. Еф. 1, 13).

Ради се, дакле, о Јеванђељу које није проповедано само речју, «него и у сили и у Ду-
ху Светоме» (1 Сол. 1, 5). Због тога се за реч Божију и каже да је она «мач Духа» (Еф. 6,
17). Међутим, намеће нам се питање: «Шта је Јеванђеље»? Свети Јован Златоуст износећи
саборно учење Православне Цркве, вели: «Матеј је с правом назвао своје дело Јеванђељем
(=радосном вешћу), јер је дошао свима, и непријатељима и незахвалницима, и онима у та-
ми, да објави уништење казне и разрешење грехова, оправдање, освећење, искупљење,
усиновљење, наслеђе неба, сродност са Сином Божијим. Јер шта би могло бити равно тим
јеванђељима (=благовестима)? Бог је на земљи, и човек на небу, све је постало сједињено;
Анђели се радују са људима, људи опште са Анђелима и са осталим вишњим силама, дуги
је рат најзад престао, Бог се измирио са нашом људском природом, ђаво је постиђен, демо-
ни су разјурени, смрт је укинута, рај је отворен, заблуда је развејана, истина је враћена, реч
побожности (=хришћанске вере) свуда је посејана и процветала, небески живот на земљи
је засађен... Зато је Јеванђеље он назвао историјом, јер све остало само су празне речи, без
стварног садржаја (мисли сена људске ствари овосветска добра), а оно што Рибари (Апо-
столи) објављују и проповедају, то се истински и стварно назива и јесте Јеванђеље (=бла-
говест, радосна вест)». Дакле, јеванђелска реч, као радосно-спасоносна вест, нам сведочи
да основна карактеристика Живог и Истинитог Бога јесте да Он никада не води монолог,
него увек динамични дијалог, то јест, Он није само Бог Који говори и Који се открива, него
изнад свега Бог Који љуби. Богооткривена истина у почетку није предана писменим путем,
него путем живог гласа и живог дијалога. Осим тога, јеванђелска реч је изнад свега повеза-
на са есхатолошким догађајима – са Царством Божијим (Ср. Мк. 1, 14-15), које се опитно
доживљава у светој Тајни Евхаристије. Хришћански живот има небески карактер јер је
плод тог дијалога, односно, Откровења Божијег и заједничарења у животу Тројичног Бога
(Ср. Да. 2, 44-46).

Критикујући Запад, Владика Николај вели да је Запад почео схватати Јеванђеље као
теорију, а по том и као једну од многих теорија о свету и животу, док је Исток поимао Је-
ванђеље као подвиг и праксу. Хришћански се живот одликује «речју и делом» јер «пракса
се огледа у теорији као што се лице огледа у очима». Хришћанин је само «онај који подра-
жава Христа, колико је то могуће човеку – речима, делима и мислима, правом и непогре-
шивим вером у Свету Тројицу». У православној духовности «пракса и теорија су се среле;
пракса се просветљује врлинским методама, а теорија се обасјава божанским мислима».
Сагласно учењу Православне Цркве, «живот православних верника је оваплоћење библиј-
ско јеванђелског савршенства, које се открива у смирењу и љубави, и са смирењем и љуба-
ви. Он је Библија у пракси или Библија на делу, будући да она није књига знања коју учи-
мо напамет, него правило и мера нашега живота. Свето Писмо се назива «небески и ангел-
ски хлеб» којим се хранимо и којим радујемо срца своја, заједничаримо и причешћујемо се
Логосом, истином и животом Божијим».
Православна Црква дубоко верује, исповеда и сведочи да је Јеванђеље Христово «не-
што сасвим ново, неслично ма чему што је од људи јављено пре или после. На тој вери она
је основана, на тој вери се и држи. Јеванђеље се не може уврстити у друге верске књиге
света, нити у литературу, нити у законе, нити у философије и теорије људске. Рецимо, као
што електрична светлост не спада ни у једну врсту горивне светлости из раније, ни у свеће,
ни у жижке, ни у лампе. Јеванђеље је откриће пута, истине и живота. Оно не даје само речи
него и моћ. Нити се оно учи само читањем, вежбом, творењем».
 Римокатолици и Протестанти, као уопште и сви остали јеретици, изгубивши осећај
православности и истине, своде богоопштење на језички догађај, за разлику од православ-
ног становишта по коме је «догађај Христа бескрајно више од навештаја речи – поруке».
Ватрени присталица светоотачког искуственог познавања Бога, отац Димитрије Ста-
нилоје, пише да Црква чува Откривење, као тело своју душу, она га чува као стуб свога
живота и раста, она га чува да би постојала, она га чува јер постоји. И пошто га је вековима
чувала и преносила као животну снагу, Откривење у Цркви постаје Предање. А Предање је
живот Цркве, услов њеног живота, кроз који се она чува као живо и неизмениво. Предање
је потврда Откривења као живог и животворног чиниоца Цркве.
Православна Црква, Свето Писмо и Свештено Предање налазе се у једном унутра-
шњем, нераскидивом и несливеном јединству, у једном тајанственом и надумном прожи-
мању, заједничарењу и хармонији, у којој ни једно не влада над другим нити неутралише
једно друго. Једном речју, они су једно другом потребни и чувају своје несводиве каракте-
ристике и особине. Потпуно је погрешна тврдња Томе Аквинског да је Свето Писмо узви-
шеније од Предања и да је сведочење Писма поузданије од сведочења Свештеног Предања.
Такође је неоснована тврдња Congar-а да Писмо има апсолутни ауторитет. Данас многи ри-
мокатолички теолози говоре о Светом Писму као једином извору Откровења, други опет
уздижу Предање изнад Писма, а трећи опет уздижу Цркву изнад њих. Сва римокатоличка
гледишта и мишљења у вези Светог Предања се базирају на њиховом погрешном учењу о
апсолутној непогрешивости римског епископа – Папе. Остале су забележене и сачуване од
заборава речи папе Пија Деветог, које је он изговорио на Тридентском сабору (1870):
«Предање – то сам ја». Јасно да су римокатолици увели једну новотарију – учење о «пап-
ском предању», до тада непознато за Цркву Христову. Из горе наведеног се види да је за
римокатолике извор вере Библија и папство. Папин ауторитет је уздигнут у исту раван са
ауторитетом Светог Писма, или боље речено, изнад ауторитета Светог Писма и Цркве.
Одатле и потиче тврдња језуита да је Предање оно што Римска црква прихвата за предање.
Реформатори, на пример, ауторитет Светог Писма уздижу изнад Цркве, и сматрају да је
Црква слушкиња Писма. Јасно је да сви они који износе таква мишљења и тврдње, уопште
нису правилно схватили шта је Свето Предање, шта је Свето Писмо, шта је Црква, какав је
њихов међусобни однос, и због тога су извукли погрешан закључак.
Инославни теолози, који су више шкрабала, пискарала и технолози него теолози,
никако не могу да схвате да «сама Црква сведочи за Свето Писмо, за његову веродостој-
ност, ауторитет и надахнутост. А то значи да Свето Писмо има ауторитет и веродостој-
ност само од Цркве. Свето Писмо описује продор Бога у људску историју, али и оно је
као такво знак и плод овог продирања. Перихореза (прожимање) Цркве, Светог Писма и
Светог Предања практично значи да се свака од ове три величине садржи у оним двема
другима, тако да једна другу посведочава, тумачи и расветљава. Тако је Црква место где
Свето Писмо живи у крилу Предања; Црква на основу Предања посведочава каноничност
библијских књига, она их веродостојно тумачи на основу Предања, она чува предани
текст и она проверава њихову православност помоћу Светог Предања и Светог Писма.
Али, иако је Библија Богом надахнута (2 Тим. 3, 16; 2 Птр. 1, 19-21) и свој ауторитет до-
бија од Бога, тиме се ауторитет Цркве не умањује, пошто Свето Писмо кроз Цркву упо-
знајемо, примамо, тумачимо, по речима Блаженог Августина: «Не бих могао веровати
Светом Писму ако иза њега не би стајао ауторитет Цркве».
По православном богоумљу, Свето Писмо ван Цркве, ван Тела Христовог и ван Све-
тог Предања, «не учи истинито, јер недостаје ерминевтичко дејство Духа Светог, које се
замењује услед дејстава страних критеријуму обожења. Они који су вођени Духом Светим
у сваку истину, пријатељи Божији, знају шта чини Господ». Отуда јеванђелска заповест:
«Духа не гасите» (1 Сол. 5, 19). Блажени Јероним сматра да они који се налазе ван Цркве,
дакле јеретици и безбожници, немају Духа Светога, а то значи ни Јеванђеља Божијег јер
ван Цркве не постоји Божије Јеванђеље. Славни Ориген да би истакао јединство које по-
стоји између Цркве и Светога Писма, вели да тумач не треба да износи своја лична ми-
шљења и тумачења, него је његов задатак да открије реч (мисао и поруку) Духа Светога,
ствар која је могућа само у Цркви која верно чува Апостолско Предање. Неће бити на од-
мет ако подвучемо познату истину да Православље није Црква индивидуалне вере, обичаја
или навика, него Црква саборне истине и живог Предања, искуства и унутарње силе Пре-
дања.
Одбацујемо сваку помисао да је Хришћанство религија једне Књиге – Buchreligion.
Свето Писмо је као Књига Цркве само Свето у Цркви јер само у њој оно Духом Светим ди-
ше и поседује силу Духа Светога, односно, оно је само у Цркви Јеванђеље у чијим речима
се крије Царство небеско. «Свети Дух чини чудо, да оне у словима Писма скамењене речи,
почињу да говоре као viva vox evangelii, као глас живога Господа, тако да се наше уши
отворе и ми слушамо реч, у којој нам се сам Бог открива». Због тога, речи Светога Писма
написане од Духа Светога, Василије Велики назива општим и заједничким лечилиштем ду-
ша, чије читање и тумачење има спаситељски карактер. Имајући у виду чињеницу да је Бо-
гочовечанском Телу Цркве дата васцела благодат Триипостасног Бога, и да само она има
непрекидно присуство тајне спасења, наглашавамо да је једино истинско, православно и
животодавно тумачење Светога Писма у Цркви на Литургији, то јест, у евхаристијском
контексту када приликом причешћивања верника телом и крвљу Христовом долази до пот-
пуне заједнице Бога и човека, у којој људи постају примаоци Светотројичне саборности и
«живо камење» (1 Птр. 2, 5), испуњавају се «пуноћом Божанства», отварају им се очи срца,
гледају Светлост истиниту и открива им се «Тајна Христова». По православном учењу,
Исус Христос је садржај Јеванђеља, и Он је тај Који верницима «отвора ум да разумију
Писма» (Лк. 24, 45; Ср. Лк. 24, 24, 27, 32), односно, шаље Своју нетварну благодат члано-
вима Цркве и тумачима да би исти могли у Духу Светом «слушати и говорити». Христос је
својим ученицима открио истину да они без Њега не могу ништа учинити (Јн. 15, 5), што
значи да «светлост» разумевања речи Божијих својом силином почиње да дејствује тек
оваплоћењем и очовечењем Бога Логоса – Исуса Христа. Другим речима, Свето Писмо се
само у Цркви прихвата као реч Божија, а не као реч људска (1 Сол. 2, 13), правилно поима
и тумачи, јер само у њој је тумач «сасуд избрани» (Да. 9, 15), «слуга по дару благодати Бо-
жије, која му је дана по дејству силе његове» (Еф. 3, 7), и све је (и чини се све): са Богом
Логосом, по Богу Логосу, ради Бога Логоса. Ван Цркве Христове не користи реч Божија,
пошто они који је слушају (ван Цркве) не примају је са вером (Јевр. 4, 2), што значи да уче-
ње Христово нема места у њима (Јн. 5, 38; 8, 37). Само у Цркви, као мистичном Телу Хри-
стовом, Бог нам «отвара врата ријечи, да казујемо тајну Христову» (Кол. 4, 3). Откривено
нам је да су «блажени они који слушају ријеч Божију и држе је» (Лк. 11, 28). Горе речено
ћемо лако разумети уколико будемо имали у виду истину која је откривена у Светом Пи-
сму Новога Завета да је прихватање, исповедање и признање Исуса Христа за Сина Божи-
јег дело Духа Светога: «Нико не може рећи: Господ је Исус, осим Духом Светим» (1 Кор.
12, 3). Дакле, и «ријеч мудрости» и «ријеч знања» (1 Кор. 12, 8) су дар Духа Светога, а то
значи да је тумачева реч црквени догађај исто као што је то и библијска реч. Пошто је Дух
Свети главни ствараоц и извор Светог Писма и Светог Предања, то значи да је једино Он и
њихов истински тумач. Имајући то у виду, Климент Александријски је нагласио да Свето
Писмо треба тумачити Светим Писмом, и да су изгубили правило вере сви они који Свето
Писмо тумаче супротно Предању.

Само Духом Светим, а не уз помоћ науке и људског мудровања по предању људском

и науци овога света (Кол. 2, 8), човек се уздиже «из историје у тајну», то јест, стиче позна-
ње Свете Тројице, јер Свети Дух оживљава и пројављује реч. Дух Свети је тај Који «даје и
пружа све духовне дарове у Цркви», и Који води човека верника ка васцелој и свеукупној
истини о Богочовеку Исусу Христу и Цркви. Због тога, сав труд и подвиг човека усмерени
су ка задобијању Духа Светога Који га чини живим, савршеним и потпуним човеком. Чо-
век даром Духа Светога постаје бог по благодати. Људски ум не може да се вине у небеске
висине помоћу самога себе и да упозна Истину, него му се Истина сама открива у Цркви:
«Наш ум у сваком случају има потребу у некоме, ко би га уздигао на небо и показао му та-
мошња виђења и открио му тајне Божије. Јер, као што је птици без крила немогуће да по-
лети у висине, тако и људском уму да узиђе тамо, одакле је пао, ако нема некога да му
претходи и да га подиже». Свети Максим Исповедник поткрепљује ову мисао када каже да
ништа не може душу да уздигне у познање Божије, ако сам Бог не покаже снисхођење, и
дотакнувши је, не привуче к себи. Јер, човеков ум не би имао силу да се подигне толико
високо да обухвати једно Божије обасјање, ако га сам Бог не би узвисио, колико је човеко-
вом уму могуће да се узвиси, и кад га не би обасјао божанским обасјањима. По богоречи-
том Григорију Синаиту, знање Истине треба првенствено сматрати «осећањем благодати»,
док остало знање треба називати само отисцима појмова и доказима ствари. Благодат је,
дакле, та, како рече црквени песник, која «отвара очи ума нашег да бисмо разумели јеван-
ђелске проповеди». Поводом овога Василије Велики надахнуто пише: «Када се пак ум
окрене и устреми на божанску страну и кад добије благодат Духа Светога, тада постаје
способан за схватање божанских ствари, онолико колико је то сразмерно његовој (створе-
ној) природи... Ум који се сјединио са божанством Духа Светога, већ је достигао у сагледа-
вање великих виђења и созерцава божанску лепоту, онолико колико му је дато благодаћу,
и колико његов састав може да прими». Облагодаћени Симеон Солунски благовести да,
ако ко стекне за сабеседника Онога, Који је надахнуо писце Божанских Писама, и посвеће-
не њима у скривене неизрециве тајне, и сам ће постати за друге богонадахнута књига, која
садржи нове и старе тајне, написане у њему прстом Божјим, (постаће) као онај који је све
извршио и од свих својих дела починуо. То су постигли свети Оци који, «имајући благодат
Светога Духа која покреће њихове умне и словесне способности у тражењу и испитивању
спасења душе, нити траже, нити испитују, нити истражују, нити претражују. Они без Духа
Светога ништа духовно не сагледавају. Човеков ум није по природи саздан да уочава оно
што је божанско и умно без Божије светлости». Дакле, Дух Свети води ка разуму оне бого-
тражитеље који, одуховљени Духом, трудољубиво траже спасење душа и истражују духов-
не речи и начине спасења. Он не оставља да буде непокретна и недејствујућа у њима уро-
ђена сила са којом траже божанске ствари. Сасвим трезвени закључак је извео блажени Је-
роним када каже да сваки онај који разуме и тумачи Писмо другачије од смисла у којем је
оно написано од Светога Духа, може да се назове јеретиком. То је тако јер, по речима све-
тог Апостола Павла: «ако пак неко нема Духа Христова, он није његов» (Рм. 8, 9).

Друго предавање
Православно поимање речи Божије

Библијско-отачко, то јест, православно схватање речи Божје, као што видимо, вели
Саво Ђукановић, «стоји у непомирљивој супротности са библицистичким вербализмом с
једне стране и са рационализмом и религиозним сањалаштвом с друге стране. Библија није
директно идентична са речју Божјом. Реч Божја је у списима Старога и Новога Завета по-
стала Писмо, али се није претворила у Писмо. Она је у Писму створила сведочанство о се-
би, оставши пак и надаље оно што је – жива реч живога Господа. Она се, као и све у Цр-
кви, отвара у личном додиру са Светим Духом». Као што поједино цвеће постаје плодоно-
сно и размножава се тек пошто на њега слети неки инсект да га опраши и оплоди, тако
слично томе и речи Светога Писма постају живе тек када се исте налазе у додиру са Све-
тим Духом, то јест, када их Он прожме својим силама и осмисли их. У супротном, оне
остају стерилне. «Реч Божја се зато не може дознати путем критичко-филолошке анализе,
тј. у смислу утврђења њене историјске аутентичности. То би био случај, ако би она била
директно идентична са Библијом. Сама пак Библија упућује нас у једном другом правцу и
указује на један фактор. Писмо је сведоџба о догађају Откровења у прошлости. Свети Дух
међутим актуализира ту реч. Она кроз његову интервенцију сада и овде, постаје жива реч
Божја, као што је некада његовом помоћу била жива у устима Пророка и Апостола. Писмо
остаје откривење кроз дејство Светога Духа hic et nunc. Зато је Библија оно што је само у
Цркви. Она се чита у Цркви са исчекивањем, да ће Свети Дух и нама сада говорити кроз
њене речи. У том акту библијска реч постаје директно идентична са речју Божјом. Али са-
мо у том акту. Библицистички вербализам и папизам су, као што видимо, грех против Све-
тога Духа».

Свети Атанасије Александријски благовести да реч не претходи бићу, него се прво

јавља биће, а потом следују речи. То Биће, које говори у Библији, је личностно, живо, ло-
госно, љубеће и Биће које води дијалог – општи и самооткрива се. То Биће оживотворава и
обнавља човека, а не библијска слова и речи саме по себи. Богооткривена је ис-тина, да се
човек спасава искључиво у заједници са Богом – у заједници Крви и Тела оваплоћеног Бо-
га Логоса – Богочовека Исуса Христа (Ср. 1 Кор. 10, 17).
Аверинцев исправно сматра да клањање «Лику» ограничава клањање «Књизи». Дру-
гим речима, то је остварење језика његовим преображењем у Цркви, у Христу које, сетимо
се, «прворођени од многе браће» (Кол. 1, 18; Да. 26, 23; Откр. 1, 5). То је, такође, онај тера-
пијски критеријум којим хришћанство вреднује и посредује све језике и књиге света.
 Јеванђеље је љубећа хрисовуља коју Бог упућује блудним синовима да се врате у на-
ручје Очево.

Слажемо се са мишљењем по којем је учење апостолске и отачке вере основни крите-

ријум сваког православног Предања, и да се сваки прекид континуитета са Апостолским
Предањем сматра као кварење или напуштање Православља, што може да узме било облик
јереси, било облик одвојене «вероисповести».

То се десило са Протестантизмом и његовим многобројним конфесијама које су, у

борби са Католицизмом и католичким догматским застрањенима, позивајући се на речи
Апостола Павла (у 2 Тим. 3, 15-17), неосновано разрадиле учење о довољности Светога
Писма, тврдећи да само оно има ауторитет речи Божије и да је оно једини непресушни из-
вор Откровења (est quod substantiam) и критеријум за препознавање богооткривене истине
и снажнији од Предања као људског учења (fides humana). Због тога се протестантске кон-
фесије међусобно слажу у тврдњи да је само оно што се налази у Библији ваљано и довољ-
но за веру. Једном речју, јединствени ауторитет истине су постали сами Протестанти.
Протестантска аксиома sola scriptura – само Писмо, је потпуно погрешна, а самим
тим и неприхватљива, јер прихватањем само Писма и одбацивањем Предања, Свето Писмо
остаје књига неразумљива и запечаћена са седам печата, иста се претвара у «папирнатог
Папу», а њени тумачи (пастори) себи присвајају «папске особине непогрешивости», и тако
у протестантизму имамо толико минијатурних папа колико и тумача. У Протестантизму
Свето Писмо више личи на неки религиозно-политички манифест и сакрални кодекс, него
на Јеванђеље – Радосну вест. Протестанти и сувише наглашавају појам «sola» – «само»: so-
la gratia – «само благодат», sola fide – «само вера», sola scriptura – «само писмо», «sola Chri-
stus» – «само Христос», и итд. То искључиво «само», као и често постављено питање «за-
што» а не «како», изражава парцијалност и разбијеност целине, која је битна карактеристи-
ка протестантског, а у доброј мери и римокатоличког схоластичког богословља. И једни и
други прво разбију целину (један целовит организам), у парампарчад, а затим од комадића
покушавају да направе мозаик на којем никада не успевају да открију прави (верни) лик
Истине. Међутим, разбијено огледало више не даје један јединствени лик, него сваки кома-
дић отсликава посебан (искривљен) лик. Једном речју, и код једних и код других, Библија
је остала без силе животних сокова Духа Светога.

Супротан став протестантској тези заступа старија римокатоличка теологија, у којој

се Предање јавља као начело само по себи, као независан извор Откривења којим су обу-
хваћене истине које се налазе у Светом Писму. Зато за нове догме, које непогрешиви ми-
стериј Папе може да формулише, није неизоставно потребна потврда Светог Писма. Римо-
католици су на концилу у Триденту (1545-1563) одогматили два извора хришћанске вере –
Свето Писмо и Свето Предање, анатемишући сваког оног ко би се усудио да посумња или
одбаци ово њихово учење. Овакав став и учење Римокатоличке цркве је потпуно неоснова-
но и страно изворном учењу древне Цркве.
 Основна брига Протестаната, а то важи и за Римокатолике, јесте инсистирање на ап-
солутизацији језика Јеванђеља и ерминевтичких метода и принципа које они користе за ту-
мачење Светога Писма тако да они поистовећују јеванђељску реч (језик) са Истином и От-
кровењем; задржавају се на «слову» а не оном што се крије иза тог слова; своју веру теме-
ље на писаној речи, чије је мерило логика и људска философија, а не темеље се на Богочо-
вечанској Личности Исуса Христа; последица тога је да се веома мало, или боље речено ни
мало не интересују за опитни, искуствени, литургијски и саборно-црквени доживљај от-
кривене Истине, смисла, поруке, теме, и ипотесиса Светога Писма. За њих је тумачење
(ерминија), то јест, ерминевтички метод све и свја – једино мерило истине, тако да сваки
тумач Светога Писма Богочовечанску Личност Исуса Христа приказују по својој мери, то
јест, онако како му одговара, како мисли, умишља, измишља или нагађа. Богочовечанска
Личност Исуса Христа је за њих играчка (лутка) коју они облаче у рухо које они желе,
шминкајући Га разним бојама тако да Христос више не личи на Месију и Спаситеља него
више изгледа као неко страшило којим се плаши свет због учињених грехова. То је један
од главних разлога што на Западу више се и не говоре о Богу као Оцу ни о оваплоћеном
Богу Логосу – Богочовеку, и ретко ко у Њега као таквог и верује, а још мање Га прихвата и
живи Њиме; Богочовек Исус Христос је протеран из овога света, а Његово место покуша-
вају да заузму разне папе, Књиге (Библије), верске и политичке вође. На Западу су теолози
приступили «демитологизацији» Светога Писма, тако да оваплоћени Бог Логос код њих
више личи на неку расејану и магловиту идеју, него на Богочовечанску Личност – Исуса
Христа Који је дошао у свет не да свету преда неку високу науку и да тражи од људи да
исту науче, него је Исти дошао да спаси свет и да би свет учествовао у Његовом божан-
ском животу, то јест, да свет живи Истином (Њиме) и у Истини (у Њему). Унутарње једин-
ство, које постоји између живота и Истине, су карактер и сила Цркве. Другим речима, от-
кривена истина да све постоји на један «богочовечански начин», за Протестанте и Римока-
толике, остаје непозната. Због тога се и питамо: Quo uadis Западе?

Инославни теолози морају да схвате једну ствар, а то је да се не може свака глупост

прогласити тајном, и сваки грех врлином. У Цркви Христовој мерило истине нису ни Па-
пе, ни минијатурне папе, ни екс катедре. Сва људска мудровања спадају у «људска преда-
ња» која су директно уперена против Светог Предања и богооткривене Истине.

По православном богооткривеном учењу, Црква се не темељи на писаним докумен-

тима, него на Богочовечанској Личности Христовој, то јест, на вери и Откровењу да је ова-
плоћени Бог Логос – Исус Христос истински Богочовек, односно, да је у Личности Христо-
вој сједињен Бог и човек нераздељиво и несливено, и да је човек ступио у истинску за-
једницу са Богом. Језик и речи, које се употребљавају у Светом Писму за описивање Бога,
односе се само на описивање Божијих нетварних енергија и Његовог Откровења (јављања)
у свету, а никада се не односе на описивање суштине Божије, која за човека и сву твореви-
ну остаје за свагда непозната. Истина, дакле, није тварно слово – реч (језик) јеванђелска, и
међусобно се не поистовећују, него је Истина сам Бог Логос нетварни, откривени и очове-
чени (Ср. Јн. 14, 6), Којег описује тварна јеванђелска реч.

Одрицати се Светог Предања и одвајати га од Истине, значи исто што и одрицати се

Цркве Христове као и одрицати се Богочовека Исуса Христа и свих оних дарова која је са
Собом донео оваплоћени Бог Логос. Дужност сваког хришћанина је да активно и динамич-
но са-учествују у примању и обнављању Светог Предања и да даде свој допринос. Српска
реч «Светосавље» нам о томе дивно говори, јер она значи доживљено и изражено (посве-
дочено) Православље (Свето Предање) на српски начин.
Битно је подвући да «Свето Писмо није извор вере, без Предања. Нити је Свето Пи-
смо ни Предање по себи извор вере, него је то само живот Цркве, дакле, лично Христос.
Предање је аутентично тумачење Библије. Свето Писмо и Предање су две стране истог
новчића, јер Предање даље преноси и Свето Писмо и његово правилно тумачење Библије».
Само у Цркви постоји истинско јединство, и само у Цркви су Свето Писмо и Свето Преда-
ње један unicum, а ван Цркве су једно «ништа» на квадрат.

Из горе реченог можемо да извучемо следећи закључак: «Ако нам Бог тајном разде-
љује Своју енергију, као благодат и дар, а жртвом ми нудимо Богу наше дарове као и само
наше биће, у Евхаристији се сусрећу следећа два кретања: од нас ка Богу и од Бога к нама,
много сложеније и наглашеније. Евхаристија се састоји од безбројних смислова, радњи и
значења који теку од нас према Богу и од Бога према нама. Нешто слично људском лицу
које се састоји од сусрета у сложеној боји безбројних црта које из нас долазе, од природе
одозго, да би му дало правац ка небу, спољашњем и унутарњем свету. Аспект Евхаристије
као Тајне и Жртве не може се делити. Чак као Жртва она је Тајна. Јер дарујући се Богу уз-
носимо се и причешћујемо Његовом светлошћу и благословом... Иначе, све Тајне имају не
само карактер Тајне, него и жртве».
Знајући да је Богочовек Исус Христос Првосвештеник по чину Мелхиседековом, тре-
ба да кажемо да је Он Онај Који приноси, Који се приноси и Који прима. Другим речима,
«у Евхаристији се Христос приноси на Жртву као човек, али не тек јуридички, него нам
кроз исту отвара пут ка Оцу. Зато нам се, дакле, у Евхаристији ставља на располагање: да
би нас са Собом принео Оцу. Јер будући да Оцу не можемо доћи без стања чисте жртве, то
стање чисте жртве не може се стећи без стања чисте Христове жртве, Који се ради тога
стално приноси Оцу, како би нам дао силу да се и ми с Њим приносимо». Тако, дакле, за-
кључује понос и бранилац Православља – свети Атанасије Велики, у Христу стичемо силу
да дођемо пред лице Божије, јер нас још сада удостојава Његовога погледа, као оних који
смо освећени, и јер ће нас увек и извесно Отац примати са радошћу, ако нас Христос, као
Свештеник, уведе код Њега.

Треће предавање
Свето Писмо – Књига Живих

«Библија» (лат. scriptura – књига, спис), један од многобројних назива дат «Светом
Писму» или «Свештеним Списима», односно збирци религиозних списа Старог и Новог
Завета, које је Црква сакупила и одабрала као оне који су написани по надахнућу Светога
Духа и који садрже Божију реч или Откровење дато у Исусу Христу и предато од светих
Апостола. Од самог почетка Црква је прихватила Јеванђеље и цео Нови Завет за садржај и
критеријум Апостолског Предања (Јн. 20, 30-31), и тиме утврдила да је извор њеног бого-
словског учења и литургијске праксе исти (1 Тим. 4, 13). Исто тако, Црква је бранила цело-
витост библијског Откривења од прве књиге Постања па до књиге Откровења Јовановог и,
посебно, допуњавање Старога Завета Новим», о чему Блажени Августин говори наглаша-
вајући да се Нови Завет скрива у Староме Завету, а Стари објашњава и испуњава у Новоме:
«Novum Testamentum in Vetere latet. Vetus Testamentum in Novo patet». Међу Старим и Но-
вим Заветом нема противуречности, него је разлика само у називу. Стари Завет је Стари у
односу на Нови, а никако не значи да је он њему супротан, него они личе на две сестре које
су рођене од истог оца. Оба Завета уједињује Син Божји.

Смисао и јединство Светом Писму даје његов «ипотесис» који је карактер неуни-
штив, неизменљив, непролазан и неисцрпан. У том смислу свети Атанасије Велики каже
да су Света богонадахнута Писма довољна за исповедање истине.

Једном речју, Свето Писмо и Старог и Новог Завета је натопљено силом Божијом и
прожето је христолошком нити која их нераскидиво повезује. Жижа и центар Светога Пи-
сма је Жива и Ипостасна Личност Бога Логоса, у Старом Завету очекивана, а у Новом За-
вету оваплоћена, очовечена, пострадална, васкрсла и прослављена. Као што прихватамо и
усвајамо целог Богочовека Христа, исто тако прихватамо и цело Свето Писмо, а не само
поједине његове делове, то јест, не прихватамо га и не тумачимо га у разломцима. Као што
се читав (сав и цео) човек спасава а не само поједини његови делови, на исти начин се
усваја сво (читаво и цело) Свето Писмо и само је тада оно душепољезно.
Библија је Књига par excellence, односно, она као Књига Цркве (Заједнице) која је на-
стала у Цркви и за Цркву и неодвојива је од Цркве као Бого-човечанске Заједнице, јесте
Царица Књига, чији је «циљ» да призове човека на спасење и да исти, упаливши у себи
огањ љубави, стекне у себи Лик Онога по чијем је Лику и створен човек (по Лику Божи-
јем), то јест, циљ је предавање човеку богооткривених истина, преображење и спасење чо-
веково (које је собом донео оваплоћени Бог Логос – Богочовек Исус Христос), а не његово
пуко информисање. Тако и каже Апостол Павле: «Јер што се раније написа за нашу се поу-
ку написа, да кроз трпљење и утјехом Писма имамо наду» (Рм. 15, 4). Без познавања пра-
вог «циља» Светог Писма, оно нам, по светоотачком учењу, ништа не помаже. Библија,
као жива месијанска и јеванђелска историја намењена облагодаћеној Заједници (Цркви), је
богонадахнута Књига Цркве и потпуно савршена тако да њој нема шта да се дода нити да
одузме. По мишљењу светог Василија Великог, дужност сваког верника је да живи по Пи-
сму, тако да се свака изговорена реч и свако учињено дело мери на основу богонадахнутог
Писма, јер је оно заједничко лечилиште душа у којем свако налази лека за своју бољку.
Свето Писмо као Књига Живих нити је било нити може нити сме да се сматра неком
теоријом истине. Али исто тако, оно само по себи није Божанско Откровење (не поистовећу-
је се слово Писма са Богом), нити је део Откровења, као што између осталих погрешно твр-
ди Forsyth, нити је само по себи богонадахнуто, него је оно верни и истинити запис Божијег
Откровења које је људском роду у разним фазама давано у историји «много пута и на разли-
чите начине» (Јевр. 1,1), а које су забележили богонадахнути људи – пророци и Апостоли.
Преко светих и богоугодних људи, Бог је изглаголао Своју неизрециву Тајну. Свето Писмо,
дакле, може да се окарактерише као писмени опис (запис) искупитељског сусрета (заједнице
и заједничарења) Бога и човека, то јест, свега онога што «учини Исус пред ученицима сво-
јим» (Јн. 20, 30). Оно је «памјат Цркве» о историјском сусрету Бога и човека, односно, пи-
смени запис њеног доживљеног искуства које се односи на порекло Цркве, њено назначење
и њену природу као мистичног Тела Христовог чији су удови људи. По православном тре-
звеноумљу једно је Истина по самој себи – «Самоистина» која је Бог откривени у Богочове-
ку Исусу Христу (Ср. Јн. 1,14), а друго је записивање исте у књиге – Библија.
Иако се ту ради о већем броју записа – књига, ипак основна и најбитнија њихова осо-
бина је да међу њима постоји духовно и благодатно јединство, прожима их дах животни и
Дух животодавни. Свето Писмо је писмени запис (изражен људским језиком) само једног
дела усменог Предања. Овде је још потребно подвући да се са сакупљањем и формирањем
Новозаветног канона, није изгубио, осиромашио нити је био занемарен усмени део Преда-
ња. Незаписано Предање је куд и камо богатије од записаног Предања, јер како каже Јеван-
ђелист Јован: «А и друга чудеса учини Исус пред ученицима својим која нису записана у
књизи овој» (Јн. 21, 30, «које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би
стале написане књиге» (Јн. 21, 25). Исти Јеванђелист на другом месту својим ученицима
каже: «Имао бих много да вам пишем, али не хтедох на хартији и мастилом, него се надам
да ћу вам доћи, и усмено вам говорити» (2 Јн. 1, 12). Из ових речи Јеванђелистових се ја-
сно види да су Апостоли Истину објављивали и сведочили првенствено својим животом и
усмено – усменим Предањем, а тек затим писменим путем. Апостоли су то тако чинили јер
су исти знали да је од Адама до Мојсија Божанско Откровење објављивано људском роду
искључиво усменим, а не писменим путем. Господ Исус Христос је такође све усмено пре-
дао Својим ученицима и ништа није писао. Древна Црква Христова је прво време била без
записаног новозаветног Предања, али никада није била без богооткривене Истине која је
предавана члановима Цркве у светим Тајнама и светотајинском животу, и тиме се испуња-
ва обећање васкрслог Господа Исуса Христа да неће оставити сиротну Цркву (Заједницу).
Силаском Духа Светога (на дан Педесетнице) «Нов Светски Поредак», који је увео Богочо-
век Исус Христос, без икаквог прекида и истом динамичношћу наставља да живи есхато-
лошким животом и наставиће да истим живи у есхатону, јер је Бог својим динамичним и
реалним присуством у свету испунио и време, и простор, и историју и есхатон. Иако се го-
вори о записаном и незаписаном Предању, ипак се ту не ради о два различита и супротна
Предања, јер је оно, како православно богомудрује Климент Александријски, једно, исто и
јединствено (целовито). Дуго време Писмо и Предање, како примећује Панајотис Христу,
постоје заједно као две гране једне и исте стварности под општим појмом Апостолског
Предања. Касније, пошто је један део Предања записан у књиге Новога Завета, а други део
унесен у списе Отаца и Символе, а нешто је утеловљен у литургичке структуре. И поред
свега тога, оно (усмено Предање) није нестало, јер увек остаје један неодредив елеменат
који делује као сила у свагдашњем прилагођавању облика црквеног живота.

Свето Писмо је, дакле, богонадахнуто сведочење и докуменат о откривењу Бога у

свету и историји, као и аутентично сведочење о Божијем живом општењу, дијалогу и љу-
бећем заједничарењу са човеком. Једном речју, Свето Писмо је писмено сведочење и пи-
смени докуменат да Свештено Предање има христолошку основу, да је живо и да се исто
реално обнавља и верно чува у Цркви. Тај докуменат је завршен, односно, са писањем тог
документа је готово (завршено) и истом више нема шта да се дода, јер се Бог Логос ова-
плотио, очовечио и Он је Богочовек Исус Христос – Емануил, Који је «Тајна» Светог Пи-
сма и Старог и Новог Завета. Иако је Библија докуменат о Откровењу и сведоџба о овапло-
ћењу Логоса Божијег у Исусу Христу, ипак «она није сами тај догађај. Библија је реч Бож-
ја, али само утолико уколико она понавља, сведочи о речи Божјој. Она је само једна и зове
се – Исус Христос.» Реч Божја је заиста Божја реч када њу прожима Дух Свети, а без Духа
Светога она је обична људска реч. «Свето Писмо је богонадахнута шема или слика Истине,
али оно није сама истина». Када бисмо поистоветили Писмо са Откровењем, тада бисмо
пали у библолатрију. Због тога морамо рећи да је «реч Божја директно идентична само са-
ма са собом. Библија, пак, је са речју Божјом индиректно идентична уколико сведочи о ре-
чи, уколико стоји у њеној служби. Реч и сведоџба су по својој природи две сасвим инко-
менсурабилне појаве... Библија је са оном, њој својственом оштрином и ревношћу, подву-
кла разлику између речи Божје и сведоџбе о истој. Ова чињеница долази баш на примеру
Крститеља и светих Апостола до изражаја. «Овај дође за свједочанство, да сведочи за све-
тлост, да сви верују кроз њега. Не беше он светлост, него само да сведочи за светлост» (Јн.
1, 7)... Сведочити, значи указивати на нешто изван и изнад себе, упућивати на некога дру-
гога. Писмо се разликује од речи као што се разликује извештај о неком догађају од самог
догађаја». Међутим, ми никада не смемо изгубити из вида чињеницу да Откровење Божије
има историјски карактер и оно почиње од стварања света, а свој врхунац достиже у Исусу
Христу. Јеванђеља нису пуке биографије Христа, него су она тумачења значаја Његове Бо-
гочовечанске Личности у односу на крајњи циљ света. Потпуно је исправан и трезвен став
Јована Романидиса када каже да мишљење, по којем Писмо може да се поистовети са От-
кровењем, јесте јерес, јер, као што смо већ нагласили, Писмо није Откровење него писана
реч – богонадахнути докуменат о Откровењу, које су написали богонадахнути људи. Боље
речено, Свето Писмо је жива историја спасења човека и творевине. Неприхватљив је став
либералних теолога, који се поклапа са евионитским учењем о Писму, да је Библија у
основи људски запис одређених човекових искустава о Богу и да је она производ религиј-
ске свести која нас уводи у божанску истину. Супротно овом мишљењу, али опет погре-
шно је докетско учење, по којем је Библија у основи божанска књига и да је људски елеме-
нат у њој само маска или вањски аспект божанског. Протестанти, као и сви други јеретици,
уопште и не тумаче Свето Писмо, него му прикачују и у њега убацују своја мишљења, на-
гађања, домишљања, претпоставке итд. Главна карактеристика протестантског, а у доброј
мери и римокатоличког, тумачења Светог Писма су новачења и људска мудровања која су
потпуно страна учењу древне и апостолске Цркве Христове.

Ми смо у претходном излагању нагласили да је Свето Писмо сведочанство о откриве-

ној и објављеној речи Божијој, међутим, ту још треба додати да је оно и једно од средстава
преко којег сада Живи Бог са нама општи, разговара, заједничари и открива нам се. Библи-
ја је од Бога изабрани и благословени мост Светога Духа, преко кога Божја искупитељска
воља прави себи пут ка људима. Међутим, треба знати да се Христос појавио и још увек се
појављује не само у Светом Писму. Он се открива непроменљиво и непрестано у Цркви, у
Своме Телу. Карактеристичне су о тој теми мисли светог Јована Златоуста, који сматра да
је Свето Писмо људима дато због људске слабости и да би куд и камо боље било да се то
није десило и да није било потребе за њим. Тако славослови Златоуст: «Требало је да ми не
употребимо помоћ од Писма, него да показујемо такав чист живот да нам благодат Духа
уместо књига буде у душама, и да, као што су књиге мастилом, тако и срца наша буду ис-
писана Духом. Но пошто смо такву благодат одбацили, хајде бар да кренемо овим другим
путем. А да је оно раније било боље, показао је Бог и оним што је рекао и оним што је учи-
нио. Јер је и са Нојем, и са Аврамом, и са његовим потомством, и са Јовом, и са Мојсијем
разговарао не кроз Писма, него Сам са Собом, налазећи за то чист ум њихов. Али пошто је
сав Јеврејски народ упао у овај бездан зла, тек тада је дошло Писмо и Плоче (Завета) и пот-
сећа кроз њих. А то исто се може видети не само код старозаветних Светих, него и код но-
возаветних. Јер ни Апостолима није Бог дао ништа написано, него је уместо Писма обећао
дати благодат Духа: «Он (Утешитељ) потсетиће вас на све» (Јн. 14, 26). А да схватиш да је
то много боље, чуј шта говори кроз Пророка: «Даћу вам завет нови, дајући законе моје у
умове ваше, и на срцима вашим написаћу их, и сви ће бити научени од Бога» (Јер. 38, 33).
А и Павле, показујући то исто преимућство, вели да је примио закон «не на плочама каме-
ним, него на телесним плочама срца» (2 Кор. 3, 3). Пошто су пак током времена једни за-
странили у веровању и учењу, а други у животу и понашању, потребно је било опет потсе-
ћање кроз Писма. Замисли сада колико је то зло да ми, који смо требали тако чисто да жи-
вимо да нам нису била потребна ни Писма, него да уместо Књига дајемо срца своја Духу,
сада, пошто смо ту част изгубили и доспели до потребе за њима (књигама), опет се ни
овим другим леком не користимо онако као што треба. Јер ако је кривица већ то што по-
требујемо Писма, а не привлачимо себи благодат Духа, погледај онда колика је оптужба на
нас то што ни после те помоћи нећемо да се користимо, него пренебрегавамо Писма, која
као да ту узалуд и бадава леже, те тако још већу казну на себе навлачимо. Зато, да се то не
деси, пазимо тачно на оно што је написано (у Писму) и научимо се како је дат Стари Завет,
а како је Нови Завет... У Старом Завету, кад је Мојсије узишао (на Синај), онда је Бог си-
шао, а овде (у Новом), када је наша природа узнета на небо, или још боље – на сам царски
Престо, онда је Дух сишао. Ако би Дух Свети био мањи (од Бога, како мисле јеретици), он-
да ово што се десило (у Новом Завету) не би било веће и чудесније. Јер очигледно је да су
ове (новозаветне) таблице много боље и ова остварења далеко славнија. Јер Апостоли ни-
су, као Мојсије, сишли са горе носећи таблице у рукама, него носећи у себи и у уму своме
Духа Светога, као неку ризницу и извор догмата (=учења, богословља), и благодатних да-
рова, из којих извиру сва остала добра. И тако су свуда пролазили, сами будући Књиге и
Закони благодаћу осењени. Тако су они обратили (у веру) три хиљаде, тако и оних пет хи-
љада, тако су привукли и све народе васељене, јер је Бог преко њиховог језика свима гово-
рио». Због људске слабости, Новозаветни Списи су настали у Цркве Христовој «по запо-
вјести вјечнога Бога» (Рм. 14, 25), да би се људи сачували од јеретичких заблуда (Ср. Лк. 1,
1-3). Човекољубиви Бог Отац шаље Духа Утешитеља да поучи људе у свему (Јн. 14, 25) – и
у речима и у писмима (1 Кор. 2, 13, 16). Дух Свети је, дакле, тај који је надахнуо свештене
писце приликом писа- ња Библијских књига, а такође, Он надахњује и отвара ум да разу-
меју Писмо они који га читају (Лк. 24, 45). Имајући у виду чињеницу да су свештени писци
свештенослужили Јеванђељу Божијем да би принос људи био богоугодан (Ср. Рм. 15, 16),
тада је јасно да ни у ком случају не може да се говори о било каквој супротности Светога
Писма и Светога Предања, него о њиховој међусобној органској вези, равноправној важно-
сти и богонадахнутој вредности.

Четврто предавање
Богочовечански карактер и Богочовечанска редакција Светога Писма по
учењу апологета и црквених писаца другога века

Оци и црквени писци другога века, као уопште и васцела Црква, дубоко су веровали
у богонадахнутост Светога Писма. Они су покушали да објасне својим савременицима тај-
ну ове древне истине.

Богомудри Апостоли су забележили богооткривену истину, по којој:«Све је Писмо

богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведно-
сти» (2 Тим. 3, 16). Богонадахнутост (inspiratio) «је непосредно делање Духа Светога, ко-
јим библијски писац постаје кадар да прими, тачно искаже и напише учења вере и морала,
које чине садржај божанског Откривења, штитећи га од погрешака».

Основна и суштинска ствар, која се тиче учења Апологета и црквених писаца другога
века о богонадахнутости Светога Писма, јесте «Личност која говори», јер «речи» «немају
потпору у себи самима, него саопштавају личност, стварност и смисао субјекта који се из-
ражава. «Речи» Писма имају, дакле, улогу претходника или водича ипостасне Речи». По
Апологетима, увек морамо да знамо (и да се питамо) КО говори и КОМЕ говори, а тек он-
да ШТА говори. Смисао тога ШТА говори зависи од онога КО говори. То је credo Аполо-
гета.

Апологети и Оци другога века наводе у својим делима, да Свето Писмо није написа-
но мастилом него Духом Живим и Духом Светим, и да оно има натприродно порекло, јер
како каже Игњатије Богоносац, «није моја реч, него Божија». Израз – «реч» («слово», «ло-
гос»)означава Божије Откровење, док израз «Божија» јесте genitiv subjektivus и значи да је
Богооткривење слушање речи Божије и разговор (општење, дијалог, заједничарење) човека
са Живим и Ипостасним Богом. А то и јесте но што чини суш-тину Откровења, јер је От-
кровење сусрет личностних бића, «Онога Који открива и онога који прима, Бога и човека;
оно је увођење једног надумног дијалога».

«Реч» («логос») је истинита и онтолошка подлога свега само као «реч Божија», јер је
Бог извор истине и њен Објавитељ. Бог као Истина претходи својим објављеним речима
преко пророка и свештених писаца. Прво се јавља Бог а потом следују речи, то јест, откри-
ва се ad extra. Због тога, по учењу Апологета, Богооткровење је истинито чија важност
остаје вечна, а примаоци и носиоци тог Богооткровења су људи. Сам Бог открива Своју во-
љу, намеру и домострој спасења, коју човек сам без Божије помоћи никада и никако не би
могао сазнати. Бог је неспознатљив без Његове иницијативе; Њега никада ни један човек
није ни видео ни упознао све док Он Сам није Себе објавио и открио. У Богу је (за човека
и васцелу творевину) све скривено јер оно превазилази човекову моћ разумевања. Због то-
га Јустин Мученик поручује људима да се моле да им се «отворе врата светлости» да би
исти могли уз помоћ Божију да упознају истину, а уз помоћ благодати Божије да разумеју
Свето Писмо. Једном речју, богопознање је дар Божји. Бог, или «Дух прорицања», као што
карактеристично примећују Апологети, говори пророцима и светим Оцима, а пророци тај
говор искуствено доживљавају, јер је он (говор) као историјски догађај искуствен и емпи-
ријски. Свети Иринеј славослови да Бог учи (подучава) а човек се учи од Бога. Игњатије
Богоносац сведочи да он није сам од људских усана сазнао шта ће говорити, него да му је
све Дух Свети открио. Тај «говор» настаје из живе личностно-динамичне заједнице и исти
утемељује заједницу. «Говор» и «заједница» су синоними. «Говор» сачињава основну пре-
познатљивост «личности». Тамо где постоји «говор», тамо постоји и «личност», и тамо где
постоји «личност», тамо постоји и «говор». Другачије речено, «реч» је релација једне жи-
ве, слободне и словесне личности са другом живом, слободном и словесном личношћу. За-
то, када је реч о тајни богонадахнутости, морамо рећи да је она у ствари тајна човековог
општења (заједничарења) са Истинитим и Живим Тројичним Богом, односно, то је љубећа
симбиоза Бога и човека. У том заједничарењу се Живи и Личностни Бог објављује човеку,
односно, Он је присутан у човеку као Личностни Чинилац. Управо то и јесте разлог што
Апологети наглашавају и поручују да они не верују у НЕШТО него првенствено НЕКОМЕ
и у НЕКОГА. А тај НЕКО јесте Живи Триипостасни и Личностни Бог, Који се самооткрива
и Исти надахњује свете пророке и свештене писце Старог и Новог Завета. Тај Тројични,
Откривени и «Једини» Бог је надахнитељ свештених писаца Светога Писма (обају Завета).
Он је Бог Аврамов, Исаков, Јаковљев, Бог пророка, Апостола и Отаца. Библијски је Бог
Откривени (Deus revelatus) и Бог Живи. Због тога и кличе пророк Исаија: «Чујте небеса и
слушај земљо, јер Господ говори» (Ис. 1, 2; Ср. Јер. 2, 2).
Код Апологета Бог није апстрактно Биће нити мртво слово, него је Он жива Личност.
Њего присуство у историји је такође живо и динамично. Због тога, Богооткровење, по њи-
ма, није усвајање апстрактних идеја, него је оно конкретно и живо очитовање Личностног
и Ипостасног Бога – Створитеља, Промислитеља, Спаситеља и Обожитеља. Пророци от-
кривају и сведоче васцелим својим бићем о живом промишљању и љубећем односу Божјем
према човеку. Оваплоћени Бог Логос је «Емануил», «што протумачено значи с нама је
Бог» (Мт. 1, 23. Ср. Јн. 1, 14).
По богословствовању Апологета и Отаца другога века, васцело хришћанско учење, и
уопште сва хришћанска стварност (појава Хришћанства), је плод Откровења. Они су дубо-
ко убеђени, и својим опитним животом сведоче, да је карактер Светога Писма богочове-
чански јер Бог «говори» људима преко људи; Он је Источник Откровења, «покреће» и на-
дахњује», «освећује» и «озарује» пророке. Библија није само реч Божија, него је она и реч
људска (Бого-човечанска) у њиховом хармоничном јединству. То је реч Богочовечанског
литерарног стваралаштва, али чија се сила не налази у слоговима него у Богу. По својој
природи, Свето Писмо је записани докуменат и сведочанство Бого-човечанско које се по-
средством људске речи даје човеку, за човека и ради човека. Она је «жива реч која остаје»
(1 Петр. 1, 23). Због тога Теофило Антиохијски Свештене Списе назива «Свештеним Пи-
смима светих пророка», која по Татијану садрже «најбожанскија тумачења». «Светост» се
код црквених писаца другог века посебно подвлачи јер је она мерило истине. Само «свети»
људи су могли да приме Богооткривену истину, и само «свети» људи су могли да је разу-
меју, тумаче и да је посведоче. Управо та «светост» нам говори да свети пророци и свеште-
ни писци нису били обична пасивна «машина» која је слепо и безосећајно преносила и бе-
лежила оно што је у њу убачено, него насупрот, њихово активно, динамично и слободно
учешће (сарадња и одзив на Божји призив) је било свето и облагодаћено учешће и сведоче-
ње. Другачије речено, ту се ради о Божијем љубећем снисхођењу и човечијем благодатном
усхођењу. У супротном Откровење би било пуцањ у празно, јер у светој историји не би би-
ло живог општења међу Богом и човеком, односно, човек не би имао истинску спознају
Бога и заједницу са Њим. Међутим, богонадахнутост светих људи, а самим тим и свега
онога што су они написали, је доказ и догађај Божијег учешћа у човековом животу и светој
историји. А то Божије учешће је Откровење и Самообјављивање Божије.
Апологети сматрају да божанско порекло припада свим свештеним књигама Старога
и Новога Завета.

Свето Писмо је изнад свега Писмо Божанско, односно, Бого-човечанско. Човекољу-

биви Бог је преко пророка научио род људски: «Господ поучава» (нас), и због тога свеште-
ни писци не говоре ништа своје (то јест, не износе своје људско учење), него оно што им је
наложила благодат Светога Духа. Другачије речено, Бог открива и објављује Истину, а
свештени писци је слободно људским речима описују и исту изражавају. Они све што чи-
не, чине у име Онога Који их шаље – Јахвеа. Учење пророка је било теоцентрично, духо-
центрично и христоцентрично, јер се оно налази у духовном сродству са оваплоћеним Ло-
госом Божијим. Пророк је био дужан да Израиљу преда следећу поруку: koh ‘amar Yahweh
– «Ово говори Господ». Са том поруком започиње пророков говор, а завршава се речима:
ne’ um Yahweh – «пророчанство Јахвеово». Пророци су били уверени, као што се види из
дела Отаца другога века, да им Живи и љубећи Бог говори на «унутрашње уво» (чуло) пре-
ко духовног осећања. Тумачење историје које су они доносили није откривено процесом
размишљања. Пророчко тумачење историје било је равно речи Божијој упућено људима.
Бог се приказује као Пророк а речи Његове су «дух и живот», то јест, оне су «речи вечнога
живота». Постоји тесан однос међу појмовима «реч» и «живот». Откровење има пророчки
карактер. Пошто је реч Божија света и од Бога је, односно, потиче од Бога Оца, Оци нагла-
шавају да Дух никада не обмањује. У Светом Писму нема ничег безначајног и без дубоког
смисла. То је разлог што Климент Римски заједно са осталим Оцима позива вернике да се
сећају речи Божијих и да се удубљују у реч Господњу.
Богонадахнутост је дело Ипостасног Логоса Божијег, и оно је органски с Њим повеза-
но. Пошто «у пророку говори Господ», може да се извуче закључак да не проричу пророци
него да «Дух Господњи пророкује», јер како карактеристично примећује Јустин Мученик и
Философ, пророци су били «испуњени Духом» и преко Духа су имали «знање». Јустин је
први од Отаца нагласио богонадахнуту улогу Духа Светога као Трећег Лица Свете Троји-
це. У Светом Писму, дакле, говори Бог преко свог Духа. «Дух Свети је о томе говорио»,
учи Климент Римски. Или, како се каже у Варнавиној Посланици, свештени писци и про-
роци су «у Духу говорили» и богословствују духовно. Другачије речено, богословствовање
је могуће само преко Откровења. Из овога произилази, што се тиче улоге писца у писању
свештених текстова, да као што је све од Личностног Бога, тако је и од облагодаћеног жи-
вог човека. Иако је Бог у суштини писац свештених текстова – Врховни Поета, јер је оно
«писмо» упућено од Бога за људе и преко људи (на људском језику), ипак постоји узајамна
сарадња између Бога и свештеног писца: она је = Бого-човечанска. Боље речено, Бог је
истински радник, а човек са-радник. Они су повезани несливено, нераскидиво и нераздво-
јиво. Једном речју, карактер Светога Писма је богочовечански. Као што су се у Богочове-
чанској Личности истински и реално сјединиле две природе (божанска и човечанска), тако
исто можемо да кажемо и за Свето Писмо, то јест, да је ту (приликом записивања речи Бо-
жије) дошло до најтешње реалне и живе (слободно-љубеће) сарадње између Бога и човека.
Бог се у делима црквених писаца другога века приказује као делатна Личност која
«[åêßíåé» – «покреће пророке». Под изразом «[åêßíåé» Јустин, али и други Апологети, очи-
гледно подразумевају да Бог истовремено «покреће» и «покреће се», то јест, самооткрива
се пророцима, свештеним писцима и надахњује их. Изрази «логос» и «откровење» садрже
три смисла: а) Личност која говори, б) личност којој се говори, и в) «реч» која се говори
(изговара и предаје). Апологети карактеришу речи светих Писаца као изреке Духа Светога.
Другим речима, Свето Писмо је настало као пророштво Духа. Оци и црквени писци друго-
га века су Личност Духа Светога називали «начелом, мудрошћу и силом Свевишњега», и
сматрали су Га Духом који прориче, док су Мојсија, Илију и Исаију (као и све остале би-
блијске пророке), сматрали оруђима Божанског Духа. «Због тога Бог кроз Исаију кличе го-
ворећи», «говори преко Амоса» итд. Не смемо изгубити из вида чињеницу да Апологети
све старозаветне писце називају пророцима. Они то свакако чине због тога што су сматра-
ли да су сви старозаветни (библијски) пророци били богонадахнути, и да су се истовреме-
но налазили на вишој степеници духовног савршенства. Атинагора пише да је Дух њих
употребио и «као оруђа покренуо уста пророка». На тај начин је Мојсије «у Духу гово-
рио», јер «у срцу Мојсијевом говори Дух».

Питања из предмета: Новозаветна теологија 1 и 2.

Значење и смисао богословског појма п р о м и с а о Божији

Промисао Божији о творевини, смислу и циљу постојања творевине

Значење израза човекољубиви Божији домострој

Стварање света као израз Божије слободе, воље и љубави
Титуле Исуса Христа у Светом Писму Новога Завета
Божији наум о искупљењу и охристовљењу човека у Исусу Христу
Сотириолошки догађаји из живота Богочовека Исуса Христа
Значај нетварне благодати Божије за човеково спасење и човеково
саучествовање у Домостроју спасења
Самооткривење Божије у историји и времену као израз Његовог
човекољубља у тајни Домостроја спасења
Библијско поимање времена
Тајна човека по учењу Светога Писма
Други Псалам
Испуњење старозаветних пророштава у Новом Завету
Шта говоре библијски извори о појави Антихриста
Библијско поимање зла и греха
Врсте и начини крштења
Библијско поимање слободе
Духовни и душевни човек
Нови Адам
Библијско поимање заједнице
Духовна смрт
Живот у Христу
Химна љубави
Праведност Божија по учењу Апостола Павла
Тајна богоусиновљења
Библијско поимање обожења
Мир Божији по учењу Новога Завета
Појам Завета Бога са људима
Однос Јовановог и Христовог крштења
Свети Јован Крститељ као последњи пророк
Библијско поимање жртве
Други Христов долазак
Света Тајна покајања
Света Тајна миропомазања
Света Тајна евхаристије по учењу Светога Писма
Учење библијских извора о двема природама у богочовечанској
Личности Исуса Христа
Божији наум о потреби оваплоћења Сина Божијег и овозглављење
Божијег домостроја у Богочовеку Исусу Христу
Учење о Мелхиседеку цару Салимском и првосвештенику Бога Вишњег
Мелхиседек као праобраз Исуса Христа, по имену и граду у којем је био
цар
Мелхиседек као образац Христов по свом животу
Исус Христос савршени свештеник Новога Завета
Очовечење Бога Логоса као основа и темељ Христова свештенст
Библијско пимање људског тела
Шта говоре библијски извори о души
Чин Мелхиседеков као јемство вечности Христовог свештенства
Католичански карактер жртве Исуса Христа, небеског
Свештенство Христово у односу на свештенство Старога Завета
Сотириолошки и есхатолошки значај Христова свештенства
Учешће верних у првосвештеничкој служби Исуса Христа
Значај Емануила и Његовог имена у Божијем домостроју
Преображење Христово као откривење Осмога дана и његов значај у тајни
Домостроја спасења
Васкрсли Исус Христос и прва Црква
Послање ученика Христових на апостолску службу
Вазнесење Христово
Однос између благодати Божије и човекове слободе
Појам благодати у библијским изворима и њено значењПуноћа благодати
Божије у Новом Завету
Неодвојивост благодати од природе и суштине Божије
Ангелологија посланице Јеврејима
Улога Анђела у Домостроју спасења
Црква као место човековог духовног препорода и спасења
Тајна страдања Богочовека Исуса Христа и значај Његове жртве у
Домостроју спасења
Христово Васкрсење као кључни догађај у Домостроју спасења
Вазнесење Христово као прослављање људске природе у Христу у тајни
Домостроја спасења
Силазак Духа Светога на Апостоле као најјаснија објава Тројичног Бога у
Божијем домостроју
Обнова оскрнављеног лика Божијег у човеку и живот човека у заједници
Тројичног Бога
Подела човека на полове и стварање прве људске заједнице
О препадном стању човековом у Рају и позиву на духовно усавршавање
Прародитељски грехопад и његове последице
Обнављање човека и васцеле творевине у Богочовеку Исусу Христу
Син Човечији и Син Божији
Знак Сина Човечијег
Љубав ка ближњем као пут охристовљења
Библијско поимање рођености и створености
Истина Цркве је Богочовечанско Ја
Библијско поимање чуда
Тајна Цркве
Библијско поимање светости
Значај Другог доласка Христовог у тајни Домостроја спасења
Црква као место откривења тајне Месијанске Личности Исуса Христа....?

Благодат Духа Светога и духовна обнова човека у тајни Домостроја спасења

Староегипатско учење о логосу
Логос као знак Откривења Божијег у историји
Неодвојивост речи Божије од Христове Личности
Православно поимање речи Божије
О Именима Божијим у Светоме Писму
 Историја теологије Светога Писма Новога Завета
Теологија Јеванђеља по Матеју
Теологија Јеванђеља по Марку
Теологија Јеванђеља по Луки
Теологија Дела Апостолских
Теологија Јеванђеља по Јовану
Теологија Јованових Посланица
Теологија посланица Колошанима и Ефесцима
Теологија посланице Јеврејима
Теологија посланице Јаковљеве
Теологија Прве и Друге посланице Петрове
Теологија Откровења светог Јована Богослова
Сотириологија Пастирских посланица
Еклисиологија посланица Апостола Павла
Христологија посланица Апостола Петра
Пресвета Богородица у библијским изворима

Питања из предмета: Свето Писмо 1 и 2.

Предмет и задатак Увода у Свето Писмо Новога Завета

О Светом Писму уопште

Како је настало Свето Писмо

Циљ, порука, тема и повод Светога Писма

О називима Светога Писма

Преписивачи, свици и Свето Писмо

Језик Светога Писма

Историја новозаветног текста, начин писања древних рукописа, језици на којима је
написано Свето Писмо
Новозаветни рукописи и подела на типове текста
Намера и потреба Православне Цркве да припреми и изда критички текст Светога
Писма
Кирилов и Методијев превод Светога Писма
Миросављево Јеванђеље
Маријински Јеванђеље
Вуканово Јеванђеље
Вуканово Јеванђеље
Вуков превод Светог Писма Новога Завета

Унцијални кодекси
Штампана и критичка издања грчког текста Светог Писма Новога Завета
Историја новозаветног канона
Новозаветни апокрифи
Преводи Светога Писма Новога Завета
Уопште о Јеванђељу
Синоптички проблем
Јеванђеље по Матеју
Јеванђеље по Марку
Јеванђеље по Луки
Јеванђеље по Јовану
Дела Апостолска
Посланице светог Апостола Петра
Посланице светог Апостола Јована
Посланица Апостола Јакова
Штампана издања Светог Писма код Срба
Усмено и писмено Предање и њихов међусобни однос у животу Православне
Цркве
О богонадахнутости Светога Писма
Шта говоре библијски извори о хришћанском празнику Пасхе
Свето Предање и његова динамика
Дијахрона вредност и значај библијске ерминевтике
Христоцентричност православне библијске ерминевтике
Светоотачки поглед на предмет, повод, циљ и задатак библијске ерминевтике
Богочовечански карактер библијске ерминевтике и теолошки значај метода
плетенија
Библијска типологија
Сарадња Духа Светога са тумачем Светога Писма
Критеријуми и начини тумачења Светога Писма
Икона као метод тумачења Светога Писма
Библијски тумач као израз живе саборности Цркве
Природа, карактер, границе, димензије и важност православне библијске
ерминевтике

Исус Христос као једини истинити и верни тумач Божијег Откривења, и као
„кључ“ за правилно разумевање и поимање православне библијске ерминевтике
Ерминевтичко „дејство“ оваплоћеног Бога Логоса
Значај православне вере за тумачење Светога Писма
Однос и повезаност Старога Завета са Новим
Свети Дух као повезујући чинилац Писма и Предања
Свети Дух као томач Светога Писма
Мисионарска путовања
Ориген и његов допринос црквеном тумачењу Светога Писма
Јован Златоуст као тумач Светога Писма
Теодорит Кирски као православни егзегета
Василије Велики као тумач Светога Писма
Григорије Нисијски као библијски егзегета
Григорије Нисијски ка библијски егзегета
Икуменије и Теофилакт Охридски као тумачи Светога Писма
Григорије Палама као тумач Светога Писма
Свети Оци као сведоци и исповедници вере православне

Богословске поставке светоотачке егзегезе

Посланице светог Апостола Павла
Место Светога Писма у православном богословљу
Свето Писмо и богослужење Православне Цркве
Свето Писмо у савременом свету
Свето Писмо основа православне вере

Значење појма «ерминевтика» и појава тумачења Светога Писма. Значај и важност

савремених ерминевтичких метода.

Значај апостолског прејемства за библијску ерминевтику

Педагошки значај и духовна корист библијске ерминевтике
Примена библијске ерминевтике у литургијском животу Цркве
Значај благодати Божије за библијску ерминевтику
Правило вере као једини неварљиви критеријум библијске ерминевтике
Библијска ерминевтика као израз живе саборности Цркве
Библијска и иконографска ерминевтика
Језик Светога Писма и светих рукотворених икона
Садржај и смисао Светога Писма и Свете иконе
Илустрована Библија у црквеној уметности

Есхатолошки смисао текста Светога Писма и живописа

Циљ и духовна порука Светога Писма и Светих икона

Сила речи Божије и Светих икона

Васпитно-поучни значај Светога Писма и Светих икона

Свето Писмо и Света икона у савременом свету

Значај апостолског прејемства за тумачење Светога Писма

Лик и дело православног тумача Светога Писма

Правилно поимање библијске ерминевтике као исправан богословски начин
сагледавања и поимања тајне Домостроја спасења
Библијска ерминевтика показује да су остварени догађаји у историји Цркве
сведоци истинитости речи Светога Писма
Црква као критеријум библијске ерминевтике
Апостолско прејемство и континуитет Предања као стално живљење у истинитој
и православној вери
Свето Писмо и Свето Предање као израз живе саборности Цркве
 Читање и употреба Светога Писма у животу Православне Цркве
Писци апокрифних списа
Апокалиптика, њена основна структура, садржај и форма
Учење Апокрифа о Месији и Царству небеском
Свето Писмо код Срба

Литература из предмета: Свето Писмо Новога Завета:

Емилијан Чарнић, Увод у Свето Писмо Новога Завета. Општи део, Крагујевац 1994.
Емилијан Чарнић, Увод у Свето Писмо Новога Завета. Посебан део, Београд 1970.
Кодић Митрофан, Увод у Свето Писмо Новога Завета. Посебан део, Београд 2006.
Н. Н. Глубоковский , Лекции по Священному Писанию Новога Завета, Москва 2006.
W. Harrington, Uvod u Novi zavjet spomen ispunjenja, Zagreb 1983.
Ј. Каравидопулос, Увод у Нови завет, Београд – Шибеник 2005.
Мирко Ђ. Томасовић, Говори Господ. Свето Писмо и Свето Предање као израз живе саборности
Цркве, Београд 2008.
Мирко Ђ. Томасовић, Библијска ерминевтика. – Карактер и димензије православне библијске
ерминевтике, Београд 2006.
Емилијан Чарнић, Библијска ерминевтика, Београд 1971.
Удо Шнеле, Увод у новозаветну егзегезу, Београд 2007.
Ст. Станојевић и Д. Глумац, Свето писмо у нашим старим споменицима, Београд 1932. Anto
Popović, Načela i metode za tumačenje Biblije, Zagreb 2005.
Б. Бјелајац, Свето Писмо у Срба, Београд 2003.
Никола Родић - Гордана Јовановић, Мирослављево јеванђеље, Београд 1936.
Архиеп. Иларион, „Свяшенное Писание и Церков", Голос Церкви, апрел 1914.
Гнедич П., „О православном поимании Предания", Журнал Московской Патриархии 3(1963) 43-
50.
Зизјулас Јован, „Апостолски континуитет и прејемство у прва три века", Светигора 65-66(1997).
Јевтић Атанасије, „Богословље и предања", Теолошки погледи 1 (1984).
Константинов К., „Священное Писание Новога Завета об апостолском Предании", Журнал Московской
Патриархии, 9(1957).
Лоски Владимир, „Предање и предања", Богословље 1-2(1988). Мирко Ђ. Томасовић, Икона
као метод тумачења Светога Писма, у: Иконографске студије 3(2010) 13-21.
Леонид Успенски, Теологија иконе, Манастир Хиландар 2000.
Јевтић Атанасије, Историја и теологија светих икона, у: Духовност Православља, Београд , стр.
23-63.
Шенборн Христоф, Људско лице Бога. Христос – икона, Острог 2009.
Флоровски, „Изгубљени библијски ум“, у: Православна теологија, Београд 1995, 287-294.
Епископ Јован Пурић, Икона и Откривење, у: Иконографске студије 3(2010) 7-10.
Xavier Leon – Dufur, Rječnik biblijske teologije, prev. M. K., Zagreb 1961.
Мирко Ђ. Томасовић, Библијска ерминевтика. – Карактер и димензије православне библијске
ерминевтике, Београд 2006;
Емилијан Чарнић, Библијска ерминевтика, Београд 1971;
Брюс М. Мецгер, Текстология Нового Завета. Рукописная традиция, возникновение искажения и
реконструкция оригинала, Москва 2007;
Флоровски, „Изгубљени библијски ум“, у: Православна теологија, Београд 1995, 287-294.
Мирко Томасовић, Тајна источника новога живота, Београд-Атина 2001.

Литература из предмета: Теологија Новога Завета:

Rudolf Schnackenburg, Osoba Isusa Krista u četiri Evanđelja, Zagreb 1997.
Стилијан Пападопулос, Теологија и језик, Србиње-Београд-Ваљево-Минхен 1998.
Felix Porsch, Mnogo glasova jedna vjera. Novozavetna teologija njezini počeci, razvitak i osnovni
smjerovi, Zagreb 1988.
Frank Stagg, Teologija Novoga zavjeta, Novi Sad 1987.
Joachim Gnilka, Teologija Novoga zavjeta, Zagreb 1999.
Мирко Ђ. Томасовић, Тајна Богочовечанске Личности Исуса Христа по учењу светог Апостола Павла,
у: Духовне и материјалне специфичности културе Косова и Метохије кроз историју, Национални
научни скуп са међународним учешћем, Лепосавић, 15. новембар 2011. године, Лепосавић 2012,29-53.
Ivan Dugandžić, Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb 2004.
Мирко Ђ. Томасовић, Бог Логос. – Генеза идеје о Логосу у светлости библијско-светоотачког
поимања, Београд-Атина 2000.
R. E. Brown – J. J. Castelot – J. A. Fitzmyer – J. J. Kselman – J. J. Mckenzie – D. M. Stanley A.
Suelzer – B. Vawter, Biblijska teologija Staroga i Novoga zavjeta, Zagreb 1993.
Мирко Ђ. Томасовић, Нови Адам. – Тајна човека у светлости библијско-литургијско-
светоотачког поимања, Београд-Атина 2003.

Мирко Ђ. Томасовић, Посланица Јеврејима. – Тумачење посланице Јеврејима на основу

изворног текста, Србиње 2005.
Мирко Ђ. Томасовић, Тајна Богочовечанске Личности Исуса Христа по учењу светог Апостола
Павла, у: Духовне и материјалне специфичности културе Косова и Метохије кроз историју,
Национални научни скуп са међународним учешћем, Лепосавић, 15. новембар 2011. године,
Лепосавић 2012,29-53.
Мирко Томасовић, Дела Апостолска, Први том Београд 2009; Други том Фоча 2016.
Мирко Томасовић, Мелхиседек и тајна свештенства Господа Исуса Христа, Београд 2004.
Мирко Томасовић, Символ вере. Тумачење Никејско-цариградског Символа вере, Манастир
Острог 2018.