праксе у области радио-дифузије у домаћем

медијском законодавству.
Рад приказује, претежно аналитичким и дескриптивним приступом,
различита раздобља регулације радио-дифузије у Србији, у којима су њен развој
детерминисале специфичне историјске, политичке, друштвено-економске, и друге
околности. Стога развој регулације радио-дифузије у Србији посматрамо кроз
неколико историјских фаза: од настанка, до Другог светског рата, у периоду
социјализма, у последњој деценији 20. века и после демократских промена 2000.
године.
Почев од успостављања радио-дифузије у Србији (1924–1941), показано је
да се у најранијим фазама развоја регулације национално законодавство у овој
области ослањало на европски регулаторни оквир и принципе тада важећег
међународног законодавства, које је држави обезбеђивало неприкосновену
монополску позицију и вођење изразито рестриктивне медијске политике.
Државни интервенционизам у овом периоду оправдаван је практичним и
моралним разлозима.
Период после Другог светског рата (1944–1991) обележио је доминантан
утицај идеолошке матрице Комунистичке партије над медијским системом. Јавна
гласила су третирана као информативно-пропагандна средства, а од медијских
стручњака очекивало се да делују као друштвено-политички радници. Законска
регулатива темељила је власничке односе на државној односно друштвеној
својини, чиме је онемогућено постојање медијског тржишта, а држави осигуран
директан утицај на оснивање, организацију, финансирање и избор кадрова који су
били дужни да спроводе јединствену уређивачку концепцију свих медија.
У периоду деведесетих година прошлог века (1991–2000), разрушен је
такозвани самоуправни модел медијског система и наступило потпуно
подржављење највећих радиодифузних система у Србији. Репресивни
регулациони механизми инструментализовали су медије у пропагандне сврхе.
Недемократски медијски закони произвели су хаос у етру, омогућивши оснивање
великог броја приватних електронских медија, док су независни медији трпели
снажан притисак и нерегуларне услове квазидемократског система, који је многе
законске одредбе артикулисао само декларативно демократски.
У савремено доба (2000–2012), транзициони медијски систем у Србији
претежно карактерише нужност демократске трансформације, која се реализује
кроз усвајање и примену принципа европског регулаторног оквира. Међутим,
упркос нормативно утемељеним начелима демократске трансформације
радиодифузног система Србије, недоследна приме