PARADOKSALNA GIMNASTIKA STRELJNIKOVE

* U brošuri je reč o paradoksalnoj gimnastici

Aleksansdre Nikolajevne Streljnikove. Opisane su njene
vežbe, koje na prvi pogled izgledaju teške, neobične. A
ustvari su namenjene svakom. Otkriva se trenažni i
ozdravljujući efekat gimnastike, date su metode njene
primene kod različitih bolesti disajnih puteva. Navedena su
svedočanstva ljudi, koji su savladali ove metode.

Knjiga je namenjena širokom krugu čitalaca.

* * *

Već više desetina godina moja paradoksalna gimnastika

pomaže ljudima da povrate zdravlje. Da li sam ja
razmišljala o tome, kada sam tražila samo način da
povratim svoj izgubljeni pevački glas... Ali, iz malog zrnca
izrastao je ceo sistem vežbi. I sada on pomaže ljudima.

Bezgranično sam zahvalna novinarima i specijalistima –

svima, ko je pomogao i pomaže propagandu moje
gimnastike. Da se upozna sa sadržajem ove knjižice,
koristiće ne samo bolesnima, već i zdravima.

Aleksandra Streljnikova

UMESTO PREDGOVORA

Radeći nad materijalima paradoksalne disajne gimnastike

Aleksandre Nikolajevne Streljnikove, ni za trenutak nisam
gubila iz vida onaj fakat, da je odnos meicine, kao nauke,
prema njoj, blago rečeno – indiferentan. Naime zbog toga,
trudeći se za maksimalnu dokazivost, ja sam u celoj priči o
metodi Aleksandre Nikolajevne navela mnoštvo svedočenja
ljudi , koje je paradoksalna gimnastika vratila punovrednom
životu, citate iz pisama pacijenata Streljnikovoj i izvode iz
knjige mišljenja, koja su ostavili bolesnici u 50-oj
moskovskoj bolnici, gde su se metodom Streljnikove
zainteresovali. U tim svedočanstvima ništa nije izmišljeno.
Ja imam adrese i telefonske brojeve ljudi, kojima je
Streljnikova pomogla.

Situacija se komplikuje time, da Streljnikova nema

medicinsko iskustvo i znanje. Pre više od šezdeset godina
bila je pevačica i odjednom je izgubila glas. Šta je to za nju
značilo, da objašnjavamo, verovatno, ne moramo: uništenje
nada, planova. Čovek je po prirodi uporan i zantiželjan u
traženjima razloga svoje nesreće, Streljnikova je pročitala
masu knjiga, upoznala se sa mnogobrojnim metodikama
vraćanja glasa i tako, korak po korak, po mrvicama je
tražila i razradila svoju gimnastiku.

Zbog čega kriti: „izgubljeni“ glas nije vratila. „Shvatila

sam, rekla mi je jednom Aleksandra Nikolajevna, gubitak
glasa u poređenju sa astmom je - sitnica. Ne pevati i nije
neka nesreća, a kada umire od gušenja trogodišnje dete...“
Bivšoj nesrećnoj pevačici je pošlo za rukom nešto veliko, pa
se plašim da nisam dovoljno pametna da ga pravilno
rastumačim i opišem.

Život Aleksandre Nikolajevne Streljnikove ispunio je

novi smisao, novi sadržaj – da pomaže ljudima. Pri tom, ova
pomoć je potpuno besplatna. Vrata njenog stana su
otvorena za sve kojima je potrebna pomoć, a telefon,
događa se, diže je iz postelje čak i duboko noću. I onda
negde u noć, ponekada i hiljadama kilometara, lete stroge
komande: „Samo mirno. Ništa strašno. Hajde da radimo.
Pomirišite vazduh. Miriše na paljevinu! Mirišite!“
 KREDO ALEKSANDRE STRELJNIKOVE

Priznajem, za paradoksalnu gimnastiku Streljnikove

sam čula odavno. Mnogo pre nego što sam rešila da o njoj
pišem. Čula sam da je strašno popularna i da je maltene
ilegalna – kao da je zabranjena. Zbog toga je, verovatno i
popularna. Pitala sam se: „Zbog čega paradoksalna? Kako to
da gimnastika može biti paradoksalna?“ Ali ovo pitanje me
nije mnogo interesovalo. Najzad, zbog čega? Bronhijalnu
astmu nemam, da pevam, takođe nisam mnogo
zainteresovana.

Naterala su me da se zainteresujem gimnastikopm

Streljnikove pisma čaitalaca. Recite nam, pa recite nam.
Dajte nam adresu. Pomognite nam da je nađemo. Tada sam
još saznala da Streljnikova živi u Moskvi i da se centralni
studio dokumentarnih filmova priprema da snimi o njoj
film.

I, odlučim da se sama sretnem sa njom i da je

upoznam, da popričamo i, ako je moguće, napravim sa
njom intervju za novine. Sećam se, uoči tog članka, jedan
poznati naučnik, doktor nauka, profesor, odvraćao me je da
ne pravim gluposti. Kaže da će novina imati velike
neprijatnosti, a ja mogu dobiti i otkaz. Pošavši dalje,
moram reći da „neprijatnosti“ nije bilo. Redakcija je
bukvalno bila zatrpana pismima: saopštite nam adresu
Streljnikove. Kasnije sam saznala da je Aleksandra
Nikolajevna na svako pismo odgovorila.

I tako, okrenem ja broj telefona (mada je on poznat,

prema mom mišljenju, u mnogim zemljama, reći ću ga i
sada, zbog naših čitalaca: 194 42 65).

- Alo, čujem sa drugog kraja žice.

Objašnjavam ko sam. Mogu li zamoliti za malo pažnje?

- Dođite preksutra, jednostavno reče Streljnikova. –

Hoćete li se snaći?

- Da.

Eto, to je bio ceo naš razgovor. Dogovorenog dana, čini

mi se da je bila sreda, u 9 ujutro, stajala sam na četvrtom
spratu ispred vrata 124. stana, broj 56, korpus 3, u ulici
Tuhačevskog. Iza vrata sam čula zvuke klavira i već poznati
glas:
 - Oštrije, oštrije... Raz, dva, tri, četiri... Raz, dva, tri,
četiri... Mačka, mačka, mačka se sprema da uhvati vrapca...

Pritisnem zvono.

Vrata otvori nežna, mršava, energična žena. Vitka i vrlo

okretna. Samo je lice odavalo godine – Streeljnikova je tada
imala sedamdeset pet.

_Vi ste novinar? Uđite, molim vas. Danas ne mora više

biti vežbi. Ali, tu je bolesnica... Ne mogu da otkažem. Brzo
ćemo završiti. Neće vam biti teško da pričekate?

Sela sam za okrugli sto, pretrpan pismima, papirima,

sveskama, u majušnom, dvosobnom stančiću. Posmatrala
sam, njenu, na prvi pogled, neobičnu gimnastiku. Disajne
vežbe. Sve na principu pokreta. Uglavnom, to su nakloni
napred, za vreme kojih se vrši udah, a ne izdah, kako su
nas uvek učili na časovima „normalne“ gimnastike. I još
nešto, vi brzo savijate ruke u laktovima, pokušavajući da
uhvatite sebe za ramena. Ovde je, takođe, jer je gimnastika
paradoksalna, sve naopačke, udah se vrši u trenutku dok su
ramena i grudni koš stegnuti rukama.

- Akcenat je na energičnom udahu, kaže Streljnikova,

udah, udah, udah... Ako vam je teško, znači da pri udisaju
uzimate mnogo vazduha. Ne radite to. Zapamtite, udisaj
nije obiman, već aktivan.

Zajedno sa bolesnicom, Aleksandra Nikolajevna je brzo

i lako odradila svoju gimnastiku.

-Dve hiljade pokreta, precizirala je, pogledavši na sat,

za to mi je trebalo 37 minuta. Nikakvog napora, kao što
možete primetiti, ni umora nema.

Posle časa sam popričala sa 56-godišnjom Zaidom

Semjonovnom Fortiginom. Ispostavilo se da dvadeset
godina boluje od bronhijalne astme. Svega je bilo: i besanih
noći, i večitog straha, i osećaja manje vrednosti. Ali u
nekakvim novinama pročitala je člančić o Strljnikovoj.
Doputovala je u Moskvu.

Naš razgovor se događao posle sedmog časa. Zaida

Semjonova se spremala za povratak – živi u Krasnodaru.
Izgleda da su tih sedam časova napravili čudo, prvi put za
dvadeset godina, Fortigina je prespavala nekoliko noći bez
napada.

- Ali napadi mogu da se ponove? – upitah, čim je

Fortigina otipla.
 - Naravno, odgovori Streljnikova, samo sada ona zna,
kako da ih prekine. Sada već ona oslobodila užasavajućeg
straha, koji čini čoveka potpuno bespomoćnim pred
bolešću. Uz pravilne vežbe, upornost i strpljenje,
gimnastika je vrlo efikasna u lečenju bolesti disajnih
puteva.

Tog puta Aleksandra Nikolajevna mi je pričala, kako se

dugo borila, da joj dozvole, makar kući da drži vežbe sa
ljudima. Jedno vreme njena gimnastika je stvarno
progonjena. Dođe, odjednom, nekakva komisija.
Prisustvovali su času, namrštiše se, priupitaše me, i na
kraju doneše zaključak, kažu, trenažnih i lekovitih efekata
nema. A sada zamislite, koliko je posle ovakvog zaključka
Streljnikova morala da obija pragova. Lutala je, molila:
izvršite razuman eksperiment, proverite... Crno na belo...

- Ja nisam lekar, dodaje Streljnikova, ja ne lečim, ja

samo učim ljude mojoj gimnastici. Zar sam kriva zbog toga,
što ona pomaže ljudima? Da je makar jednome od hiljadu
bilo bolje posle mojih vežbi, znači da gimnastika zaslužuje
pažnju. Bio je jednom kod mene dečačić Slava Kulišenko.
Pa, da počnem ispočetka... 26. aprila, 1982.g., za ceo život
mi se taj dan urezao u sećanje, pošto se sledećeg dana
pojavio u jednoj od centralnih novina poražavajući članak o
meni – u dva sata posle ponoći, tek što sam bila zaspala,
zazvoni telefon: „Molim vas, čujem iz slušalice, samo
nemojte spustiti slušalicu. Umire mi devetogodišnji sin.
Alergija na lekove. Napad. Za ime boga, pomozite! Sve smo
pokušali. Čuli smo za vašu gimnastiku. Možemo li da je
radimo?...“

- Morate! Povičem i počnem da diktiram toj ženi preko

telefona šta i kako da radi. Napad smo prekinuli.

Sutradan čuje se zvono na vratima. Na pragu dečak i

žena. „Dobar dan. To smo vas mi prekjuče zvali“. Slava
Kulišenko i njegova majka, nažalost, ne sećam se njenog
imena, dolazili su kod mene celu nedelju, vežbali. Zatim su
otputovali kući. Oko tri godine posle toga, pozovu me u
Kijev da održim predavanja u nekoj fabrici. Pozovem preko
telefona Kulišenko. Dočekali su me na stanici sa cvećem, a
uveče me pozvaše kući u Tarasovsku ulicu, pripremaju
večeru sa šampanjcem.

Tada sam sva radosna saznala da je Slava u to vreme

praktično ozdravio. Bavi se mojom gimnastikom sa svojom
petogodišnjom sestrom, koja je imala... početak astme.
Nažalost, ove bolesti niko nije pošteđen, pa čak ni deca.
Devojčica mi je pokazala, kako ona izvodi vežbe.
Primećujem, nije sve pravilno. Suviše se žuri. Ona i ja smo
malo povežbale... Ali, glavno je bilo drugo, devojčica se
sama branila od gušenja. I tužno i radosno je bilo
pogledati.

Sedela sam u malom stanu, slušala Streljnikovu i

razmišljala: pa dobro, dogodilo se. Ali, to je samo slučaj.
Može li se na osnovu tog slučaja govoriti o metodici? I,
uostalom, sve je previše jednostavno. Bolovao je dečak
mnogo godina. A onda dođe. Počne da se bavi nekakvom
jednostavnom gimnastikom, makar i paradoksalnom, pa šta
onda, molim vas, ozdravi. S druge strane, možda je
podmitio samu Streljnikovu. Nekakvo žrtvovanje besplatno,
spremnost da se žrtvuješ na poziv svakog.

„Možda malo preuveličano, razmišljam, ali zato

teatralonost, originalnopst vežbi. Kod bolesnika se rađa
vera. To mnogo znači...“

- A vi dođite na časove, popričajte s ljudima, kao da

pogađa moje sumnje, posavetova me na rastanku
Streljnikova.
 Ah, koliko je tada bilo nepoznanica kod mene u vezi
gimnastike Streeljnikove. Pa, makar bio to i taj lekoviti
efekat u borbi protiv napada astme. Ipak, napišem članak
za novine. Ali, ponovo dođem kod Aleksandre Nikolajevne...
tek kroz dve godine.

Prvo što sam od nje čula prilikom susreta: „Hvala ti za

članak u „Sovjetskom sportu“. Istinu da kažem, nisam
verovala da će ga objaviti. Mislila sam, došla je, malo se
zabavila, o ponečemu popričala – očekuj naredni ocrnjujući
članak“.

Nekakva promena se dogodila na licu Streljnikove za te

dve godine. prvo mi se učinilo – postarala je. Ali, zatim
shvatim, da je jednostavno umorna. I onda osetih grižu
savesti; ni jednom je nisam pozvala preko telefona, nisam
se zainteresovala, kako joj je zdravlje, uspesi... Mada u toku
svih tih godina, bivalo je da neko pozove redakciju, požali
se na svoju „boljku“ i svakome sam davala bilo adresu, bilo
telefon Streljnikove.

_ Tek što sam stigla iz Lenjingrada, prekide moje misli

Streljnikova. Bila sam kod Natalije Petrovne Behtereve. Kod
unuke poznatog kliničkog lekara. U njenoj klinici postoji
mogućnost istraživanja mojih metoda. Dočekali su me
blagonaklono. Smestili me u prelepom hotelu. Odredili su
mi grupu sa kojom sam vežbala. Bili su to teški nervni
bolesnici. Naravno, nije se postavljalo pitanje izlečenja, ali
svako, ko se upoznao sa mnom, osetio bi povećanje
životnog tonusa. To su konstatovali i lekari...

U stanu je tog dana bio nered. Jedni su odlazili, drugi

dolazili. Astma, ostiohondroza, stenokardija, bronhitis,
logoneuroza (zamuckivanje), hipertonija, skolioza (bočno
krivljenje kičme)... Propitivala sam ljude o njihovim
bolestima, o tome, kako se osećaju, o samoj gimnastici. Svi
su, razumljivo, hvalili u većoj ili manjoj meri njen pozitivan
uticaj.

Sada me već nisu čudile takve ocene. I sama gimnastika

Streljnikove, sa svom njenom paradoksalnošću, već mi se
nije činila kao nekakav malorazumljivo i nepismeno
sastavljen dopis, koji više liči šampanjskom plesu.
Uostalom, pokušaću da objasnim čitaocima izvore njenog
isceliteljskog dejstva sa moje tačke gledišta.

Za te dve godine, koliko se nismo videle Aleksandra

Nikolajevna i ja, uspela sam dosta dobro da se upoznam sa
teorijom disanja, koju je izložio kandidat medicinskih
nauka iz Novosibirska Konstantin Pavlovič Butejko, i sa
njegovom metodom lečenja asmatičnih bolesti pomoću jake
voljne likvidacije dubokog disanja (VLDD), koja je
registrovana kao patent.

Ukratko, ne ulazeći potpuno u pojedinosti, čiji je veliki

deo osporavala zvanična medicina, o suštini teorije.

Mi dišemo automatski, ne misleći o tom procesu.

Mada... od detinjstva, i kući, i na časovima fiskulture u
školama, trube nam da je osnovno za disanje kiseonik i
zbog toga disati treba jako i duboko, nebi li u plućima
nakupili što je moguće više kiseonika. Setite se
nezaboravnog ponavljanja I. Iljfa i J. Petrova: „Dišite dublje,
uzbuđeni ste“. I, setite se preporuke u našim gimnastičkim
kompleksima: „Podižemo se na prste, ruke gore, istegnite
se, dubok udisaj...“

Ali, da li je potreban ovaj dubok udah? Prema Butejku,

podvlačim, ne samo što nije potreban, već je vrlo štetan.
Ušavši od detinjstva u naviku, vremenom postaje izvor
mnogih bolesti.

Nažalost, nema ubedljivih dokaza ni „za“, ni „protiv“ –

jednostavno niko se nije, koliko ja znam, ozbiljno bavio
istraživanjem ovog problema. Ali, ponešto je u teoriji i
radoznalost i prosipa svetlost na efektivnost metoda
Streljnikove.

Ispostavilo se da osim razmene kiseonika prilikom

disanja, ništa manje, a, moguće je, čak i više je važna
razmena ugljendioksida. Stvar je u tome da u ćelijama
našeg organizma ima, otprilike, 2% kiseonika i do 7%
ugljendioksida. Pri čemu, taj ugljendioksid igra najvažniju
ulogu u procesima razmene. Pri opadanju nivoa njegovog
sadržaja u ćelijama narušava se metabolizam (razmena),
što, prema Butejku, i dovodi do pojave bolesti. Smanjenje
procenta ugljendioksida u ćelijama ispod 3% dovodi do
smrti. Ugljendioksida u vazduhu ima veoma malo – svega
o,o3%.

Pa odakle onda organizam uzima ugljendioksid? Sve je

objašnjivo vrlo jednostavno. On je produkat hemijske
reakcije, koja se događa u ćelijama. Bilo koji školarac,
verovatno zna, da ga venska krv iznosi u pluća odaklle se
on udaljava sa vazduhom koji izdišemo. Ustvari, sve se
događa ne baš sasvim tako. Tačnije, uopšte nije tako.
Venska krv, bogata ugljendioksidom, dospeva u pluća, gde
se ugljendioksid rastvara u alveolarni gas. Odatle, iz alveola
pluća, ugljendioksid ulazi u arterijsku krv, gde ga ima,
otprilike, 6,5%.

Znači, šta je veoma važno prilikom disanja? Ne „sprati“

dubokim udahom i dubokim izdahom ugljendioksid iz
pluća (Hiperventilacija). Ako ugljendioksida u plućima ima
malo, a u vazduhu ga, kao što znamo, skoro da i nema, i u
arterijskoj krvi će ga biti manje, ne 6,5%, već manje. Kao
posledica, po zakonima hemije, moguće je oticanje
ugljendioksida iz ćelija u arterijsku krv, što će neminovno
dovesti do narušavanja balansa CO2 i O2 u ćelijama i, kao
posledicu svega toga - pojavu bolesti. Podvlačim još
jednom: takvo je mišljenje Butejka, sa kojim se mnogi
naučnici iz oblasti medicine ne slažu.

Ne želim u ovom trenutku da se sa nekim svađam, da

držim nečiju stranu. Ja mislim, vreme će sve rešiti do
tančina. Za nas je važno to da je metod Aleksandre
Nikolajevne Streljnikove, ako ne sasvim, onda u velikoj
meri, objašnjiv Butejkovom teorijom. Paradoksalna
gimnastika Streljnikove, kao i disanje „po Butejku“, u
principu, takođe je usmereno na to, da se u plućima sačuva
ugljendioksid. Ali, za razliku od metoda VLDD, gimnastika
Streljnikove je jednostavnija, shvatljivija, dostupnija. U
krajnjem slučaju, tako se meni čini.

IZ PREPISKE A. N. STRELJNIKOVE

„Dobar dan, uvažena Aleksandra Nikolajevna. Žurim da

vam ispričam moju veliku radost. U maju, prošle godine,
napisala sam vam pismo sa molbom da mi pošaljete vašu
gimnastiku. Dobila sam je, ogromno vam hvala.

Više od pet godina sam bolesna. Mnogo puta sam

ležala u bolnici. Kući mi nije bilo mesta – gušim se. Dva
puta nedeljno, po pravilu, noću su zvali „hitnu“ pomoć.
Lekar mi da injekciju i kobajagi prodišem. Lečenje se
svodilo na: injekcija, trodelna, tri – četiri tabletice
prednizolona na dan i astmo-pumpica, koju nisam
ispuštala iz ruku.

Sva sam bila izbušena. Boli su me gde su stigli, venu

ponekada nisu uspevali da pogode. Lekarka odmahne
rukom. Prestala je da dolazi. Kaže, ako vam bude teško,
dođite, smestićemo vas u bolnicu. I ja sam shvatila – ona je
od mene digla ruke.

U poslednje vreme nisam jela, spavala sam sedeći –

plašila sam se da legnem. Ali sve ne mogu da opišem šta
sam pretrpela.

I – onda dobijem vašu gimnastiku. Muž čita i pokazuje

mi kako da radim vežbe. Prvog meseca mi se, maltene,
oduzeo vrat od te gimnastike, boleli su me kukovi, ruke, ali,
skupivši snagu volje, ponovo sam i ponovo ponavljala vaše
udisaje-pokrete. Vežbala sam dva puta na dan. Nekako bih
dogurala do 30 – 40 udisaja, više nisam mogla. Drugog
meseca sam osetila da lakše dišem, i sama sam smanjila
dozu prednizolona na dve tabletice. „Hitnu“ već nisam
pozivala dve nedelje za redom. Već posle pet meseci
primetim da mnogo lakše dišem. Hodam slobodno. Prestali
su sa injekcijama. Lekarka me zaboravila. Prestala sam da
pijem prednizolon. Po dva – tri sata dišem u borovoj šumi.

Sada radim gimnastiku dva puta dnevno po hiljadu

udisaja. Osećam se dobro. Vratio mi se apetit. A i čvrsto
spavam, do jutra se ne budim. Raspoloženje mi je
izvanredno.
 Nedavno u prodavnici sretnem lekarku. Ona zamalo nije
zanemela: „ A mi smo vas već odavno bili otpisali“.

A kada sam došla u polikliniku, tamo su se veoma

začudili, da sam se otrgla od te bolesti. Naterali su me da
uradim analize. Rezultati izvanredni. A lekarka kaže da će
skupiti grupu astmatičara i da ću ja sa njima vežbati.

Draga Aleksandra Nikolajevna, zbog toga što ste mi na

vreme pomogli i pomogli da se iščupam iz kandži opake
bolesti, veliki naklon i čvrsto vam stežem vaše „zlatne“
ručice.

S poštovanjem Kartaševa Angelina Jemeljanovna.

„Draga Aleksandra Nikolajevna,

Od sveg srca ti čestitamo Novu godinu. Želimo ti dobro

zdravlje, radost i uspeh u vašem blagorodnom radu. Veliko
vam hvala za vašu pomoć. Vi ste nam ponovo poklonili
život i radost. Moja Nataša, pošto vas je posetila 1986.g.,
11. avgusta do danas (pismo je datirano 30. XII 1987.g.,
prim. red.) nije popila ni jednu tabletu i ni jednom nije bila
u bolnici. Gimnastiku, po vašoj metodi, radi svakoga dana –
ujutro i uveče. Uradi 2000 pokreta, kako ste vi savetovali.
Još jednom, draga Aleksandra Nikolajevna, veliko vam
hvala. Ljubimo vas. Nataša, Nikola. Dao vam bog zdravlja.

Čestjakovi“.

„Piše vam medicinska sestra iz Perma. 20 godina sam

imala traheobronhitis. Svake godine sam bolovala po dva –
tri meseca, imala sam tako jak kašalj da sam povraćala.
Lečila sam se u stacionaru. Marta, 1986.g. sam doputovala
kod vas i naučila vašu metodu disajne gimnastike. Godinu
dana sam vežbala svakodnevno. Rezultat, ni jednom za tu
godinu se nisam zakašljala, ni jednom nisam bila na
bolničkom lečenju, čak ni kijavicu nisam imala. Ja imam već
62. Nastavljam da radim i svaki dan vas se sećam.

R. Budnikova“.

„Uvažena Aleksandra Nikolajevna,

Danas sam dobila od redakcije „Sovjetskog sporta“ vašu

adresu. Obratio sam im se sa molbom da publikuju vašu
metodu lečenja kardio – vaskularnih obolenja, čuo sam da
vaša gimnastika pomaže i u takvim slučajevima. Ona se
sastoji od reskih udisaja sa kasnijim običnim izdisajem. Ne
znajući još komplet vaše disajne gimnastike, počeo sam sa
takvim reskim i energičnim udisajima za vreme kretanja, u
stanju mirovanja i čak, za vreme obične jutarnje
gimnastike. Bukvalno za samo tri meseca osetio sam
sledeće promene:

-prestao je da me uznemirava faringitis (upala ždrela);

-smanjili su se bolovi u predelu srca;

- puls mi je u stanju mirovanja od 58 – 60 otkucaja u

minutu;

- poboljšao mi se san;

- skoro sasvim je prestalo gušenje.

Polazeći od svega toga, obraćam vam se sa molbom:

pošaljite mi, molim vas, svoju metodiku.

Meni je 61. Penzioner sam. Unapred sam vam zahvalan.

Sa iskrenim poštovanjem Jurij Sergejevič Malevski“.

Slična pisma mogla bi vam citirati do beskonačnosti. Za

mene su ona važna, pre svega, kao i besede sa A. N.
Streljnikovom, ona su mi pomogla da shvatim njen kredo:
pokušaj da pomogneš svakome, kome je pomoć potrebna.

Ali, vreme je da se upoznamo sa samom gimnastikom i

da pojasnimo savete koje nam daje Streljnikova. Pred
odlazak, posle moje druge posete, saznavši za njen cilj da
napiše knjižicu o paradoksalnoj gimnastici, Streljnikova mi
pruži kserokopiju i reče: „Uradite sa njom što vam volja“.
Sada je ona ispred vas. Ja sam se potrudila, prema
mogućnosti, da sačuvam stil izlaganja Streljnikove i sve
njene zamisli.

I tako, reč ima Aleksandra Nikolajevna.

UČILA SAM OD PRIRODE

Četiri funkcije organi za disanje imaju: disanje, govor,

vikanje i pevanje; pevanje je najsloženija funkcija. Prema
tome, gimnastika, koja vraća čak i pevački glas, t.j.
najsloženiju funkciju disajnih organa, putem prema cilju
vraća i manje složene funkcije.

Ljudi loše dišu, govore, viču i pevaju, ne zbog toga što

su bolesni, a boluju zbog toga što ne umeju pravilno da
dišu, govore, viču i pevaju. Naučite ih tome i bolest će
nestati. Mora da se povuče. Eto zbog čega je gimnastika,
koju sam stvorila za pevače, korisna svima. Ona ne samo
što obnavlja pevački glas, već leči sve disajne organe,
prema tome, ceo organizam.

Izreka „Učenje pevanja je učenje disanja“ nije samo

fraza. Pevanje – to je izdisaj, koji nadražuje glasne žice.
Izdisaj je rezultat udisaja. Prema tome, za to da se promeni
izdisaj, neophodan je trening za izmenu udisaja. Dobri
pevači prave udisaje lagano i na jednom udisaju pevaju
dugu deonicu. Loši – ponavljaju udisaj kroz reč i žale se da
im je teško da dišu, da im se grlo suši i da ih boli.

Moja majka i ja smo pokušavale da povratimo moj

pevački glas. Prema tome, nama je bilo neophodno da
nađemo udisaj ne velikog obima, ali ne ni površni, već baš
onaj, koji je najlakši i ... uzdržan. Zbog toga smo i počele
da tražimo način kako da treniramo udisaj, najpogodniji za
zadršku. O izdisaju nije potrebno ni razmišljati.

Prvo što novorođenče uradi je – udah. Izdisaj je rezultat

udisaja i ostaje do kraja svih dana. Zbog čega trenirati i
vežbati i rezultat i razlog, kada je dovoljno vežbati samo
razlog, da bi rezultat sam od sebe nastao ili se promenio?

Zbog toga, ponavljam, mislile smo samo na udisaj,

dozvoljavajući izdisaju da se događa proizvoljno, a
razradile smo gimnastiku, kojom vežbamo udisaj,
najpogodniji za zadršku.

U očekivanju nečega važnog, kada intezivno ka nečemu

stremimo, prikradamo se, krijemo, utišamo se do zanosa,
užasa ili straha, mi ne zadržavamo, već utišamo disanje.
Utišamo – znači sakrijemo. Sakrivamo rezervu vazduha.
Prema tome utišani udisaj – najpogodniji je za zadršku.

U početku smo vežbale vodeći računa o emocionalnom

stanju. Udisaj smo vršile ustima, kao u trenutku straha,
ushita, čuđenja i pronašle smo pokrete, koji su nam
pomagali. Te pokrete nam je kazivao instinkt
samoodržanja. Posmatrajte sebe, naprimer, u trenutku kada
se preplašite, u trenutku iznenadnog bola. Šta radite?
Široko raširite ruke, isturite grudi? Suprotno. Skupite ruke
na grudi i – ah! Vršite pritajen udisaj ustima.

Postepeno, pokreti i udisaji se sistematizuju. Pri tom mi

se uveravamo da udisaj ustima možemo vežbati samo u
čistoj i suvoj prostoriji. Treba ga vršiti precizno, inače se
grlo suši. I još je udisaj ustima površniji i širi je, nego udisaj
nosem.
 Udisaj nosem je dublji, ne plaši se hladnoće i prašine i
još vrlo dobro štiti od kijavice. Zbog toga smo počeli da
vežbamo udisaj nosem. I on je ispao tako emocionalan kao
i udisaj ustima. Emocionalni udisaj je aktivan.

Kod astmatičara je često otežan izdisaj, prema tome,

treba vežbati udisaj. Što jače talas udara o obalu, to će dalje
otići od nje. Što silnije vetar drvo savija, to se ono brže
ispravlja. Što jače lopta udari u zid, dalje se od njega
odbija. I – što je aktivniji udisaj – lakši je izdisaj, ide
proizvoljno. O njemu ne treba razmišljati i ne treba ga
vežbati. Jer, ako čovek izdahne sav vazduh, koji je uzeo,
njegovi disajni putevi se stegnu, kao alge, izvađene iz vode,
i on umire. Štiteći čoveka, priroda je jednom za svagda
učinila udisaj aktivnijim, nego izdisaj, da bi deo uzetog
vazduha ostao u plućima.

Tako, postepeno, u traženjima i greškama i ponovnim

traženjima, nalazimo našu gimnastiku, kojom se vežba
disanje, ne narušavajući njegovu prirodnu dinamiku:
aktivan udisaj – pasivan izdisaj. Međutim, hiljade
gimnastičara, i ne samo gimnastičara, narušavaju ovaj
zakon, vežbajući spokojan, pasivan udisaj i dugačak,
aktivan izdisaj. Mi vežbamo aktivan udisaj. I ide on u krajnu
tačku svakog pokreta, t.j., u trenutku najvećeg opterećenja,
kada prema svim udžbenicima i metodikama treba vršiti
izdisaj. Ovim, ništa manje, naša gimnastika ne dovodi do
gušenja, ne izaziva zamor, i 1000 do 1200 udisaja
ostvarujemo lagano i na prvom času.

Ja sam žestoki pristalica emocionalnog udaha. Takav

udah je prirodan. Istorijski i evolucionalno, u prirodnim
uslovima, čovek, da bi preživeo, morao je da vidi, da čuje i
da ne duži udisaj, već da uznemireno miriše (njuši) vazduh.
Mirisi – a on na početku svog razvoja, kao bilo koja druga
životinja, mogao je da uhvati najtananije – donosili su mu
najdragoceniju informaciju. Danas da njušimo vazduh u
svakom trenutku – ne moramo. I savremeni ljudi su oslabili
aktivnost udaha, t.j., oslabili su odlučujuće funkcije
organizma. Naša gimnastika odlučno obnavlja ovu aktivnost
baš zbog toga, što je udah u njoj emocionalan.

Uostalom, treba navesti još jednu tezu, koja opravdava

vežbe disanja. Živeti bez sluha se može, bez vida – takođe.
Bez disanja – ne može. Čovek može da živi bez hrane više
od šezdeset dana, nekoliko dana može bez vode, bez
vazduha – samo nekoliko minuta. Obavezno, kad vam se
ukaže prilika, vežbajte disanje.
 Zbog čega se naša gimnastika naziva paradoksalna?
Ponoviću još jednom: zbog toga što udah vršimo u
momentu pokreta, skupljajući grudni koš.

Učiniti udah – znači „uzeti“ vazduh. Uzeti – pojam je

slikovit, ali tačan. Ako razmaknutim prstima ništa ne
možemo uzeti, onda zašto je prihvaćeno da mislimo da
„razmaknuti“ grudni koš može uzeti i zadržati vazduh bolje
nego skupljeni, zategnuti? U trnucima uzbuđenja,
spremajući se za nešto važno, za napad ili zaštitu, nikada
ne „otvaramo“ svoje telo, već ga uvek „skupljamo“. Taj
pokret ili poza, ako hoćete, instinkt su samozaštite. Mi smo
jednostavno zapazili, neprimećenu ranije pojavu, koja se
sastoji u tome, da zaštitna snaga organizma diktira
pokrete, skupljajući grudni koš u momentu udaha. Vazduh,
ulazeći u pluća, se razilazi i, ako vršimo udah, mi grudni
koš otvaramo, muskulatura disajnih organa ne smeta
vazduhu da prođe, t. j., ostaje pasivna, ne aktivizira se i ne
razvija. Ako, vršeći udah, mi grudni koš skupimo,
muskulatura disajnih organa je prinuđena da smeta
vazduhu da se raziđe, suprostavlja mu se, t.j., dobija
opterećenje i od tog opterećenja se aktivizira, a uz dobre
vežbe, razvija se. Mi smo otkrile način takvog treninga.
 Počele smo da ponavljamo pritajene udahe i vršile ih
ispočetka na 5 i 10, zatim na 4 i 8 brojanja. I tada smo
primetile ranije nezapaženu pojavu. Njena suština je u tome
da vežbe teku lagano i organski samo pri brojanju 4 i 8, pri
brojanju 5 i 10 – nikada. Ne idu slučajno sve fraze pesama i
plesova na brojanje 8, 16, 32. To je brojanje fiziološko.

Avgusta, 1988.g., srela sam Amerikanku Džoan Vatson.

Ona je bakalaurs (najniži akademski stepen) Bostonskog
univerziteta i autor projekta za proučavanje moždanih
funkcija. Saznavši za naše „osmice“, ona se veoma začudila.
Džoana mi je ispričala da su naučnici, zauzeti
istraživanjima moždanog rada, primetili: i rad mozga se
vrši ciklično i ti ciklusi idu na brojanja 4 i 8.

- Naravno, rekoh, tako i mora da bude. To brojanje je

fiziološko.

- Da li odavno vi to koristite? – upita Votson.

- Oko 18 godina.

Pokazala sam Džoani našu gimnastiku. Ona je

odvežbala sa zadovoljstvom.
 U živoj prirodi sve što se ne koristi – odumire. Bilo
kakvo prepunjenje i prenaprezanje izaziva bolest. Prema
tome, pravilan se smatra samo onaj udah, prilikom kojeg
vazduh puni pluća do najsitnijih disajnih puteva, bez
manjka i preopterećenja. Površan udah, prema tome, je
lažan, jer prouzrokuje odumiranje nižih, najmoćnijih delova
pluća.

Koji pokreti pomažu pritajenom udahu?

Pluća su pokretna, i udisaj puni vazduhom naše žive

vazdušne mehure na razne načine, u zavisnosti od toga
kako je izvršen. Prema tome, ako udah napuni pluća
vazduhom, tako da se njihov oblik uobliči, zadržati ga je
lakše, jer se oseća unutar tela.

Pluća su konusna. Šire se prema osnovi bliže kičmi,

nego grudima, i podeljena su na delove – tri desno, dva
levo, po dijagonali. Prema tome, ako, vršeći udah, raširimo
ruke, vazduh puni pretežno uske gornje delove pluća, oblik
pluća se izobliči. Zadržati udah je teško. Ako obuhvatimo
ramena, vazduh puni pluća od gore do dna, prolazeći
većinom uz kičmu. Oblik pluća je očuvan. Zadržati udah je
lako. Nepravilan je površan udah, kada otvaramo „mehove“
grudnog koša, ili dubok udah, koji naduje stomak, zbog
toga što izobličuje prirodni oblik pluća. Kada se klanjamo,
vršeći udah, vazduh se razilazi do krajnjih dubina. On puni
pluća do najsitnijih disajnih puteva bez izobličavanja oblika
pluća i preopterećenja, jer je udah trenutan. Prema tome,
samo takav udah možemo smatrati da je pravilan. I mi ga
vežbamo u pokretu, koje diktira instinkt samoodržanja. Ovi
pokreti „skupljaju“ naše telo, pripremajući ga za napad ili
odbranu, za neku akciju.

Kao primer, treba da podignete nešto sa zemlje.

Savijajući se, vi vršite udisaj, nikako izdisaj. Drugačije ne
može biti. Naklon do zemlje- dosta je teško opterećenje. U
trenutku povećanja opterećenja instinkt daje organizmu
vazduh. Izdisaj za vreme naklona je neprirodan. Prema
tome, mi vršimo udisaj, prilikom koga vazduh prolazi
pretežno prema leđima.

Vazduh prolazi u pluća kroz grkljan. Smer grkljana je

dijagonalan. I, ako u mislima produžimo tu dijagonalu
unutar tela, ona će poći prema leđima, t.j., onuda, gde je
najveći obim pluća, u istom pravcu, u kojem se pluća šire
prema osnovi. Veze u prirodi su dijagonalne. Pogledajte
grane drveća, peteljke listova i vaše vene – i uverićete se.
Udisaj veže gornje delove disajnih organa sa njihovim
dnom. Prema tome, udisaj, usmeren prema leđima,
jedinstven je udah, koji ide prirodnim vezama. Nije
slučajno, kada nam je loše, mi se sgurimo. Udah prilikom
naklona napred, daje najbolje rezultate od svih naših radnji.
Ali priroda ne trpi narušavanje ravnoteže, i, radeći
sastavljanje ruku, mi se lako oslanjamo nazad.

Vršeći emocionalni udisaj, vežbamo ne samo mišiće,

već i živce. Francuski istraživač Bomje tvrdi, da na različite
načine izvršeni udisaj kroz nos, utiče na razne tačke kore
mozga glave. Naša gimnastika utiče na mnoge od njih,
zbog toga što mi vršimo udisaj prilikom najrazličitijih
pokreta glave i tela.

Vežbajući udah, najpogodniji za zadršku, mi

povećavamo vazdušne rezerve organizma, što znači, i
njegove uslove života. Mi vršimo razmenu gasova u
organizmu i uspostavljamo, ako je narušen, prirodan ritam.
Udah je aktivan – izdisaj samoproizvoljan. Prema tome,
prirodna dinamika disanja nije narušena.

Eto zašto naša gimnastika nema kontraindikacija.

Naprotiv, što se gore osećate, to vam je potrebniji trening
udaha na pokret, skupljajući grudni koš.
 UDISAJ JE KAO TRENUTNI UBOD

Naš predak je svakog trenutka njušio vazduh: „Ko može

da me pojede? Koga ja?“. Tako se ponaša svaka divlja
životinja. Inače – neće preživeti. Jer samo čulo mirisa može
pružiti informaciju o skrivenom neprijatelju ili plenu.

I mi treniramo udah predaka – prirodni udisaj krajnje

aktivnosti, uzbuđeni udah. Izdisaj se vrši samoproizvoljno.
Zapamtite četiri pravila treninga udaha.

Prvo pravilo

Razmišljajte: „Paljevina smrdi! Uzbuna!“. I oštro, bučno,

da se čuje u celom stanu, njušite vazduh, kao pas trag. Što
prirodnije, tim bolje.

Poznato je da je prejedanje štetno, da je opijanje

štetno. Pa zbog čega onda, vršeći udah, naduti se iz sve
snage, da je korisno?

Najgrublja greška je otezati udah, da bi se zahvatilo

vazduha više. Udah je kratak – kao ubod, aktivan, što je
prirodniji, tim bolje. Razmišljajte samo o udisaju. Osećaj
uznemirenosti organizovaće udah bolje, nego razmišljanje
o njemu. Zbog toga, ne ustežući se, žestoko, do surovosti,
njušite vazduh.

Drugo pravilo

Izdisaj je rezultat udisaja.

Ne smetajte vazduhu da izlazi posle svakog udaha,

koliko god hoće i kako hoće, ali, bolje na usta, nego na nos.

Ne pomažite mu. Samo razmišljajte: „Smrdi paljevina!

Uzbuna!“ I pratite to samo da bi udah bio u isto vreme sa
pokretom. Izdah – odlazi samoproizvoljno. Bavite se
udahom i pokretom, ne budite dosadno-ravnodušni.
Izigravajte divljaka, kao što deca igraju i sve će biti kako
treba. Pokreti stvaraju kratkom udahu dovoljan obim i
dubinu, bez naročitih naprezanja.

I onda, zapamtimo: strogo pratite da udah i pokret

budu istovremeni i ne smetajte izdahu da odlazi
samoproizvoljno.

Treće pravilo

Ponavljajte udisaje tako, kao da pumpate točak.

 Nemoguće je napumpati točak ako radite po principu:
pasivan, lagan udah, aktivan, lagani izdah. Prema tome,
nemoguće je na taj način napuniti vazduhom najsitnije
disajne puteve pluća.

Napumpajte pluća, kao točak, u ritmu pesme i plesa. I,

vežbajući pokrete i udahe, brojite na 2, 4 i 8. Tempo – 60 –
72 udaha u minutu. Udasi su glasniji od izdaha. Dosadno je
brojati u mislima, t. j., u sebi, pevajte kuplet (strofu jedne
pesmice) „Čižika“ (češljugar, štiglic) – 8 udaha, refren
„Oboje smo u pravu“ – 16 udaha, kuplet „Podmoskovskih
večeri“ – 32 udaha, kuplet sa refrenom – 48 udaha, dva
kupleta sa refrenima – 96 udaha. 96 je po našem „stotina“,
960 – „hiljada“. Norma časa je 1000 – 1200 udaha, može i
više – 2000 udaha. Pauza između doza udaha je 2 – 3
sekunde, a razmak između izdaha je duži, nego među
udasima, zbog toga što vi izdisaju ne pomažete, prema
tome, vazduh pri tom izlazi duže.

Č e t v r t o p r a v i l o (vrlo bitno i važno!)

Za redom vršite toliko udaha, koliko u datom trenutku

možete uraditi lagano, bez napora. Ako ste bolesni – u
serijama po 2, 4, 8 udaha, sedeći ili ležeći; u normalnim
uslovima po 8, 16, 32 udaha, stojeći.
 Posle tri nedelje vežbi, može se već praviti po 96
udaha, ako vam, naravno nije teško. Norma časa – dva puta
po 960 udaha. Izuzetak su – ljudi, koji boluju od teškog
oblika astme ili koji su imali infarkt. Za njih je norma 600
udaha i čas treba ponoviti po pet puta na dan.

Naročito je važno „napumpati“ pluća jedan sat pre

spavanja. To je bitka za san.

Što vam je lošije subjektivno osećanje, tada češće radite

našu gimnastiku, ali češće i odmarajte. 4000 udaha dnevno,
naravno, ne odjednom, već u toku dana, dobra je norma za
ozdravljenje.

Uz dobar trening, 2000 udaha uradi se za 35 – 37

minuta. Skraćivati to vreme – ne sme se.

I tako, pre nego što počnemo gimnastiku, naučite

pravila napamet!

„MAČKA“, „PUMPA“, „KLATNO“ I DRUGO

E, a sada da proučimo sam kompleks. Za početak –

razgibanje.
 Vratite nozdrvama prirodnu pokretljivost.

Stanite pravo. Ruke uz telo. Noge na širini ramena.

Vršite kratke, kao ubode, glasne udahe, da se ceo stan ori,
šmrčite (nosom). Ne ustručavajte se. Naterajte nosnice da
se spoje za vreme udaha i ne širite ih. Stišćemo gumenu
krušku, da bi iz nje poteklo. Prema tome, treba stisnuti
nosnice tako, da bi iz njih „prskao“ vazduh unutar tela.

Vežbajte po 2, po 4 udaha za redom u ritmu koraka

kada šetate. „Stotina“ udaha. Može i više, da bi osetili kako
se nosnice pokreću i slušaju vas. Udah – kao ubod, trenutni.
Razmišljajte: „Paljevina smrdi! Uzbuna!“

Da bi shvatili našu gimnastiku, pravite korake u mestu,

istovremeno sa svakim korakom – udah! Desna – leva,
desna – leva, udah – udah, udah – udah. A ne udah – izdah,
kao u običnoj gimnastici.

Uradite 96 („stotinu“) koraka – udaha u tempu šetnje.

Može stojeći na mestu, može pri hodu po sobi, može
premeštanje s noge na nogu: napred – nazad, napred –
nazad, težina tela je čas na nozi napred, čas na nozi nazad.
U ritmu koraka praviti dugačke udahe nije moguće. Odmah
ćete shvatiti o čemu vam pričam. Razmišljajte: „Noge
pumpaju u mene vazduh!“ To pomaže. Uz svaki korak –
udah, kratak, kao ubod, i glasan, da ceo stan odjekuje.

Ovladavši pokretima, podižući desnu nogu, tek malo se

oslonite na levu, podižući levu – na desnu. Ispadne ples
rok-en-roll. Nastojte da se pokreti i udisaji vrše
istovremeno. Ne smetajte i ne pomažite izdisajima posle
svakog udaha. Ponavljajte udahe često i ritmično. Uradite ih
onoliko, koliko možete lako.

P o k r e t i g l a v e

1. O k r e t. Pomerajte glavu levo – desno, oštro, u ritmu

koraka. Istovremeno sa svakim okretom – udah na
nos. Kratak, kao ubod, glasan, da se čuje u celom
stanu. 96 udaha. Prvog dana po 8 udisaja za redom.
Može i dva puta po 96. Razmišljajte: „Paljevina smrdi!
Odakle? Levo? Desno?“ Njušite vazduh.

2. „U š i“ . Klimajte glavom, kao da nekome govorite

„Aj-jaj-jaj, kako te nije stid!“ Nastojte da se telo ne
okreće. Desno uvo ide prema desnom ramenu, levo –
 prema levom. Ramena nepokretna. Istovremeno, sa
svakim odmahivanjem glave – udah.

3. „M a l o k l a t n o“. Klimajte glavom napred – nazad,

udah – udah. Razmišljajte: „Odakle smrdi paljevina?
Odozdo? Odozgo?“

Svaki pokret glavom – okreti. „Uši“ i „Malo klatno“

odradite najmanje 96 udaha, po 8, 16. 32 udisaja za
redom. T.j., onoliko, koliko možete lako. Možete uraditi i
dve „stotke“ - 192 udaha-pokreta glavom svaki. Mislite:
„Nateraću nozdrve da se pokreću, kao nikada, one se slepe
u trenutku udaha“.

G l a v n i p o k r e t i

„M a č k a“. Noge na širini ramena. Setite se mačke, koja

se prikrada vrapcu. Ponovite njene pokrete – neosetno se
oslanjajući, okrećite se čas levo, čas desno. Težinu tela
prenesite čas desno, čas levo. Na onu, na koju stranu ste se
okrenuli. I glasno njušite vazduh desno, levo, u tempu
koraka.
 Uradite dva puta po 96 udaha. Može i više.

Ovi pokreti ponekad zaustavljaju napad astme. Kad vam

je loše, uraditi ih sedeći. Tako je lakše. Ako vam je
povređena kičma, posavetujte se sa hirurgom.

„P u m p a“. Uzmite u ruke savijenu novinu ili štap, kao

ručicu pumpe, i razmišljajte da pumpate automobilsku
gumu. Udah – u krajnoj tački naklona. Kraj naklona – kraj
udaha. Ne produžavajte ga, i ne razgibavajte se do kraja.
Guma se mora brzo napumpati i ići dalje.

Ponavljajte udisaje istovremeno sa naklonima često,

ritmično i lako. Glavu ne podižite. Gledajte dole u
zamišljenu pumpu. Radite ove pokrete više nego ostale: 3,
4 i čak, 5 puta po 96 za čas. Udah – kao ubod, trenutni.

Od svih naših pokreta-udisaja ovaj daje najbolje

rezultate. Zaustavlja napade: astmatične, srčane i napade
jetre, zbog toga što ispumpava iz nje višak žuči, koji
izaziva napad. Za vreme napada, radite ove pokrete sedeći,
po 2, 4 udaha za redom. Sedite udobno na kraj stolice ili
kreveta, oduprite se nogama o pod, rukama o kolena, i
pumpajte gumu (točak). U tempu pulsa. Ne usporavajte
tempo. Ali, odmarajte češće i duže, nego kad radite te
pokrete u normalnom stanju.

Kod velike kratkovidosti, kod glaukoma, kamenja u

jetri, bubrezima, mokraćnoj bešici, pri visokom ili niskom
pritisku, gravidnosti, počev od 4 – 6 meseca, kod povreda
glave i kičme, nakloni sa dodirom zemlje rukama, se ne
preporučuju. Radite naklone u pojasu. Kod povrede kičme,
obavezno se posavetujte sa hirurgom. „Pumpa“ je efikasna
kod mucanja. 1500 – 2000 udaha-pokreta, podrazumeva
se – ne odjednom, već sa odmorima – i za tri – četiri dana
mnogo se lakše govori.

Kada nas boli stomak – sedimo sagnuvši se. Ako je

počeo srčani napad – sedimo, sagnuvši se. Ako je počeo
napad astme – sedimo ili stojimo, sagnuvši se. Ridamo od
tuge – saginjemo se. Kada nas boli glava – saginjemo se,
držeći se za nju rukama. Ovo nije slučajno! Ova kretnja je
vođena instinktom samoodržanja, a on ne može da prevari.
On samo može biti ugušen gomilom štetnih saveta ili
bezvoljnošću.

„Z a g r l i r a m e n a“. Podignite ruke u visinu ramena.

Savijte ih u laktovima. Okrenite dlanove prema sebi i stavite
ih ispred grudi, malo niže od vrata. Bacajte ruke jednu
prema drugoj tako, da leva obuhvati desno rame, a desna
levo pazuho, t. j., da ruke idu paralelno jedna s drugom.
Tempo koraka. Istovremeno sa svakim „bacanjem“, kada su
se ruke najviše skupile, ponovite kratke, glasne udahe.
Mislite: „Stišćem tamo, gde se bolest proširila“. Uradite dva
puta po 96 udaha za redom, onoliko, koliko možete uraditi
lako. Mislite: „Ramena pomažu udahu“. Ruke ne odvajajte
daleko od tela. One su uz. Laktove ne razgibavajte.

„V e l i k o k l a t n o“. Ovaj pokret je zbijen, sažet,

sličan klatnu: „pumpa“ – „zagrli ramena“, „pumpa“ – „zagrli
ramena“. Ritam koraka. Naklon napred, ruke prema zemlji –
udah. Naklon nazad, ruke grle ramena – takođe udah.
Napred – nazad, udah – udah, tik – tak, tik – tak, kao
klatno. Uradite dva puta po 96, počevši prvu „stotku“ sa
„pumpom“, drugu sa – „zagrli ramena“.

Ako ste preživeli kap (moždani udar), infarkt, postradali

u automobilskoj nesreći, ili ste prosto stari i slabi, počnite
našu gimnastiku (pokrete glave, „zagrli ramena“) ležeći;
„pumpu“ i „mačku“ – sedeći. Kada osetite da vam je bolje,
ustanite. Pre nego što ustanete, uradite ležeći „korake“,
podrazumeva se – sa svakim korakom istovremeno – udah,
kratak, kao ubod. Uradite po 4000 dnevno, ali sa pauzama.
Odmarajte se što češće.

„P o l u s a v i j a n j a“. Vrše se u tri varijante.

1.Noge u širini ramena.

2.Jedna noga napred, druga nazad. Težina tela je na

nozi koja je napred, noga pozadi tek što dodiruje pod, kao
pred startom.

3.Težina tela na nozi, koja je pozadi. Noga napred tek

što dodiruje pod, kao kod balerina.

U svim položajima ponavljajte lako, jedva primetno

polusavijanje, kao da plešete u mestu, i istovremeno sa
svakim polunaklonom (u kolenima) ponavljajte udah –
kratak, lak. Radite svaku kretnju-udah po „stotku“. Ako je
„veliko klatno“ raditi teško, radite 2 – 3 puta više
polusavijanja. Shvativši pokrete, uradite istovremene
pokrete susretanja ruku. U dva prva polusavijanja - na
visini pojasa, a u trećem – na visini ramena.

Pevačima, glumcima, pedagozima, lektorima je korisno

da treniraju udah ne samo na nos, već i na usta. Ne plašite
se što vam se grlo suši. To brzo prođe. Pravite pokrete-
udahe do onda, dok u grlu ne osetite prijatno hlađenje.
Najviše radite „pumpu“ i „reverans“ (naklon) u pozi starta –
težina tela na nozi, koja je napred. Noga, koja je nazad –
jedva da dotiče pod. Ako posle treninga počne suvi kašalj,
ne plašite se. Ne pokušavajte da iskašljete i šmrčete sa
naporom. Podišite više puta na nos i na usta – poći će šlajm
i biće vam lakše. Ova vežba je vrlo korisna kod mucavosti.

Naša gimnastika smanjuje uzbuđenje, normalizuje

pritisak i temperaturu. Kod povišene temperature, radite
gimnastiku ležeći i sedeći, a kada je sve normalno – stojeći.

Ponekada, posle drugog ili trećeg časa, hronična

pneumonija sa znacima astme se pogorša sa povišenjem
temperature.

U slučaju povišene temperature radite naše vežbe ležeći

ili sedeći, u serijama po 4, 8 udaha za redom, ali, što je
moguće češće. Temperatura će se postepeno spustiti.
Drugog dana može se dogoditi da bude niža od normalne.
Ne plašite se. Uradite vežbe i temperatura će se
normalizovati. Kod hipertonije (prenapregnutost mišića,
povećan pritisak, povećan očni pritisak) ili hipotonije
(smanjena napetost tkiva, smanjen pritisak), pritisak se
odmah ne normalizuje. Trenirajte uporno, smireno,
poželjno u isto vreme. Kod hipertoničara prvo pada gornji
pritisak. Za 4 – 5 dana spušta se i donji pritisak i potpuno
se normalizuje. Ako se izmeni pri uzbuđenju, lako će te ga
normalizovati gimnastikom.

Ako su pluća natekla, naša gimnastika je jedina nada za

spasenje. Radite je često (ležeći i sedeći), onoliko puta za
redom, koliko možete uraditi lako. Efikasna je i kod
tuberkuloze i dijabetesa. Oprezno je trebaju raditi teški
srčani bolesnici: početi sa 600 udaha za čas, zatim
povećavati na 800, 1000, 1200 i tako dalje. Posle 4 – 5
časova radite 2000 udisaja. Mora vam biti lako. Ali, ako se
pojave teškoće, negde pravite grešku. Nađite gde. Najčešće
je to povezano sa nastojanjem da se uzme što više
vazduha. Ne radite to. Ljutite se na bolest, radeći
gimnastiku, ljutite se na svoju slabost. Zapamtite: udah nije
obiman, već aktivan.

Ako se 15 – 20 minuta posle treninga kod vas pojavi

teško disanje, zaduvanost – ne plašite se. Nastavite trening.
Radite za jedan čas 1000 udaha, ali ne odjednom, već,
podelivši tu „porciju“ na pola, sa 15 – 20 minuta odmora.
Teško disanje će prestati, radeći pokrete glave, „pumpu“ i
„mačku“ po 2, 4 udaha za redom.
 Vanredno pomaže naša gimnastika kod epilepsije. Plan
časa je ovakav.

1.Sva tri pokreta glavom po 100, 200 udaha i „zagrli

ramena“ – stojeći.

2.“Pumpa“ – prvih dana – obavezno sedeći. Dva puta po

100 udaha. Po 8, 16 udaha za redom. Ne više.

3.Koraci. Udah na svakom koraku – na nos. Glasan,

kratak, kao ubod. Pravite korake stojeći.

Ako na 1 – 2 času posle „pumpe“ padnete – ne plašite

se. Napad će biti kraći i lakši, nego obično. Ustanite i
nastavite trening. Dobro je da vas neko dobronamerno
pogladi po glavi, pričajući vam: „Ništa se nije dogodilo.
Ustani, ustani.“ Lakše će vam biti da ustanete.

P a ž n j a r o d i t e l j i m a. Deca rado rade našu

gimnastiku, naročito ako se radi uz muzičku pratnju. Ali
ritam za njih mora biti laganiji. Ne smemo ih požurivati.
Čas treba pretvoriti u igru. Naprimer, imitirati mačku, koja
pokazuje zubiće i pokušava da uhvati vrapca. I njuši, njuši
vazduh. Neka prave naklone (reveranse), plešući, kao
divljaci oko vatre. Takve vežbe je bolje raditi u grupi, sa
nekoliko dece.
 STRPLJENJE JE NEISCRPNO; KAO SAM ŽIVOT

I tako, upoznali ste se sa gimnastikom Streljnikove.

Naravno, kod svakog, ko pročita ovu knjižicu, javlja se
pitanje: ne preuveličavam li ja efekat gimnastike? Zar
stvarno ona pomaže kod raznih bolesti, a pre svega kod
bolesti disajnih puteva? Šta da odgovorim? Ja nisam lekar i
nisam naučnik medicine. Ja sam novinarka. I, naravno,
mnogo o čemu pišem, pišem pod utiskom emocija. I zbog
toga, ništa manje, te emocije se olanjaju na iskustva ljudi,
koji su iskusili gimnastiku Streljnikove.

Prisustvovala sam vežbama Aleksandre Nikolajevne više

puta. Razgovarala sam sa ljudima, koji su dolazili izdaleka
kod nje, jer su kući bili pod smrtnim strahom, osećali su se
bezvredni zbog nemogućnosti lekara da im bilo kako
pomognu. Najviše ih je stradalo od bronhijalne astme.
Međutim, bilo je i ljudi, opterećenih drugim nesrećama,
mada, naravno, kako pokazuje praksa, lečenje bronhijalne
astme i drugih obolelih disajnih organa uz pomoć
streljnikovske gimnastike daje najbolje rezultate.
 Posle redovnog časa, naprimer, upoznala sam se sa 48-
godišnjim Semjonom Spiridonovićem Ribakovim iz
Čerepovca.

-Trinaest godina imam astmu, reče on. – Lečio sam se u

bolnicama, ništa nije pomoglo. Specijalno sam došao kod
Streljnikove u Moskvu. Iznajmio sam stan i dolazim ovde
svaki dan. Ovo je moja deveta vežba. Poboljšanje sam
osetio posle šeste. Znate, kao da sam izašao iz pancira.
Tako lako i slobodno dišem. Časna reč, poverovao sam u
ovu gimnastiku. Poverovao sam u svoje izlečenje. Sto
procentno. Već sada ja lako, istrčim na treći sprat
stepeništem. Kada odem kući – svakodnevno ću vežbati.
Tako su mi dosadili ti beskorisni lekovi. „Hitnu“ da pozivam
sada neću morati – sam sam naučio da prekinem napad.

Zajedno sa Ribakovim, na istom času bila je i

Moskovljanka Ljudmila Mihajlovna Terehova. 50 godina. U
istoriji njene bolesti, u rubrici „dijagnoza“ – crta. Nisu mogli
da ustanove. Tuberkuloza? Gnojni pleuritis (plućna
maramica)? Astmatični bronhitis? Godinu dana su je vukli
po bolnicama posle upale pluća.

Ženu je bilo strašno i pogledati. Nije mogla bez pomoći

ni korak da napravi. Na čas je dovezla taksijem stara majka.
Ovo joj je bila druga vežba i sama mi kaže da joj je znatno
lakše. Kako li joj je bilo, razmišljam, pre vežbi? U kuhinji mi
je majka Terehove krišom poverila da su joj lekari rekli da
njena ćerka, u najboljem slučaju, može da poživi najduže
još jedan mesec...

- Posle prvog časa, - priča Ljudmila Mihajlovna, -

zapamtila sam sve vežbe i počela sam da vežbam
samostalno kući. Odvajam vreme i na poslu. Pošteno
govoreći, meni je stvarno lakše. Shvatite, ja se moram
obavezno izlečiti. Moram verovati u svoje izlečenje.

- Ona je junak, - bodrila je svoju klijentkinju

Streljnikova. – Ja joj naredim: „Drži se! Dahći, ali radi! I sve
vreme razmišljaj: smrdi na paljevinu. Gde? Odakle?“ Bez tih
razmišljanja ništa se ne može. Udasi otsečni, aktivni, da u
nosu pali, kao da su počele da kapaju ljute kapljice.
Nekoliko udaha i završava se teško disanje, - obraćajući se
meni, - eto, vidite li?

Vidim. Vidim, kako se javljaju iskrice nade u očima

bolesnice. Svaki naklon – pobeda, svaki pravilno urađen
udah donosi olakšanje. Vidim i razmišljam o tome, pa zašto
lekari, od kojih mnogi znaju da postoji paradoksalna
gimnastika, ne pokušaju da je primene u svojoj lekarskoj
praksi? Objasnili su mi kasnije. Gimnastika se zvanično ne
preporučuje za lečenje astme, prema tome, lekar mora svu
odgovornost da preuzme na sebe. A lekar je takođe čovek.
Zašta će mu neprijatnosti, a odjednom – nešto se dogodi.
Odjednom, ono najteže...

Odjednom, setivši se priče Slave Kulišenko,

zainteresujem se:

- Setite se, vi ste mi ispričali o tom dečaku. Umirao je.

Noću vas je pozvala njegova mama. Slava Kulišenko...

- Da, da, naravno da se sećam. On je ozdravio.

- Tako je bilo pre tri godine. A sada, šta je s njim? Je li

zdrav?

Streljnikova mi, umesto odgovora, pruži kijevski broj

telefona. Nisam bila lenja, pozovem. Na drugom kraju žice
nisu se začudili:

- Ceo život ću se sećati i zahvaljivati Aleksandri

Nikolajevnoj, odgovori Nina Aleksejevna Kulišenko, Slavina
mama. – Kako sam saznala za tu čudesnu gimnastiku?
Jednom je Aleksandra Nikolajevna došla u Kijev da drži
predavanja u nekoj fabrici. Sedela sam u sali i skrupulozno
(preterano tačno) zapisivala sve, što je govorila, njene
vežbe. Moj sin Slava je bolovao od najtežeg oblika
bronhitisa sa astmatičnom komponentom.

Sve je počelo, kada je Slava imao 4 godine. bio je

alergičan na hladnoću. U dečjem vrtiću se prehladio. Počela
je lažna gušobolja – nije mogao da diše, Slava je počeo da
se guši. Pozvali smo „hitnu“. Prošlo je. Ali, dalje, bolest je
napredovala. Nekoliko puta je imao upalu pluća...

Krajičkom uha već sam slušala: streljnikovska

gimnastika pomaže u određenim slučajevima. Jednom, za
vreme redovnog napada, kada je Slava počeo ponovo da se
guši, pokušala sam s njim da odradim nekoliko udaha po
metodama Streljnikove. I, mnogo sam se začudila, kada je
prestalo to stanje... Ali, napadi su se s vremena na vreme
ponavljali, opšte subjektivno osećanje postajalo je sve gore.
Od dečaka su digli ruke i lekari, nije mogao ni da sedi, ni da
leži, ni da diše. Lečenje jedno te isto – zakapaljka (pipeta).
Tog trenutka, kada sam okrenula moskovski broj
Aleksandre Nikolajevne, (ona je na predavanju ostavila svoj
broj telefona i adresu), - a to je, stvarno bilo kasno noću, -
bila sam očajna. Učinilo mi se da Slava umire. Aleksandra
Nikolajevna je pomogla da se zaustavi napad preko
telefona, ali je strogo naredila: „Odmah dođite! Vi morate
detaljno i precizno da naučite moju gimnastiku“. I, mi
pođemo... Nekoliko dana vežbi, pod rukovodstvom
Streljnikove i... sve je prošlo. Već u Moskvi Slava je mirno
šetao ulicom, a dovezla sam ga jedva živog. Dve godine mi
smo svakoga dana, ujutro i uveče, radili gimnastiku i Slava
je potpuno ozdravio, što su potvrdili i lekari. Sada je moj
sin student vazduhoplovnog instituta (prošao je, uostalom,
i specijalnu medicinsku komisiju) i u toku te dve godine
nijednom nije imao upalu pluća. Bilo je prehlada. Ali, čim bi
počinjala prehlada, disajnim vežbama smo skidali
temperaturu.

Mnogi me pitaju za dozu. Koliko treba uraditi udaha?...

Šta da kažem? Setite se, Streljnikova preporučuje za jedan
čas da se uradi 2000 udisaja. Ona – je silna žena, puna
volje, energična. Ona može da vas natera da odjednom, za
redom, uradite 96 udaha. Ja sam se plašila i 96 delila na
šest. Pri tom sam pratila reakciju: kako se Slava oseća, kako
prolazi šlajm. Radili smo gimnastiku obavezno na svežem
vazduhu po nekoliko minuta. Pri tom smo počinjali sa 4
udaha (on je i jedan jedva radio). Posle toga, kada su moji
poznanici saznali o izlečenju Slave, počeli su da me zovu
roditelji bolesne dece sa molbom da dođem kod njih, da im
pokažem vežbe, jer ipak, Aleksandra Nikolajevna ne može
odlaziti u druge gradove svakome kome je potrbna njena
pomoć. Ja sam rado delila svoje iskustvo. A, zatim se
dogodilo, bilo mi je žao... Da, naravno, gimnastika
Streljnikove je čudesno otkriće. Ali, njoj je potrebna
podrška. Nas, roditelja. Bezuslovno, tamo gde je te podrške
bilo, bilo je i efekata. Ali, nažalost, uverila sam se i u drugo.
Mnogi roditelji zbog svog neznanja, radili su sve da njihovo
dete nikada ne ozdravi. Bila sam i u takvim porodicama. U
stanu zagušljivo, prašina. A bolesnom detetu je
najpotrebniji svež vazduh. To je najvažnije. „Otvorite
prozorče, ulazeći sam govorila, potreban je kiseonik!“

Ali to je samo pola nevolje. Ljudi su počinjali sa

vežbama i, činilo se, sve ide kako treba, ali posle nekoliko
dana pozovem ih, kako napredujete, interesujem se. „A mi
smo već i zaboravili tu gimnastiku, t. j., počeli smo i
prestali. Nismo imali odmah rezultata i razočarali smo se“.
Znači, opet injekcije, tablete...

Iz svog iskustva znam: da bi bilo rezultata, potrebno je

pobediti bol, strah, lenjost, potrebno je raditi te udahe-
pokrete dugo, u toku mnogo meseci, ponekad i godina.
 Ana Ivanovna je ispričala i o tome, da je Slava počeo da
se bavi i sportom, trenira u biciklističkoj sekciji, bavi se
kineskom gimnastikom ušu. (Uostalom i ona, ta gimnastika
je povezana sa određenim sistemom disanja, koji pomaže
ozdravljenje, prim. aut.). zajedno sa ocem, Viktorom
Mihajlovićem, trči. I najglavnije je da su sve zabrane, što se
treninga tiče, od strane lekara skinute. A, i to nije sve.
Sećate li se, pomenula sam Slavinu sestru, kod koje je
počinjala astma? I tako, Nina Antonovna mi reče da se
Nadja oseća dobro (njoj je sada 11), bavi se plivanjem.

Pričam sa Aleksandrom Nikolajevnom o čudesnom

izlečenju Slave, o mnogim drugim sličnim slučajevima. A
Strelnikova kaže:

- Da, naša gimnastika se prekrasno uklapa u sve

ciklične vežbe: i sa hodanjem, i sa plivanjem, i sa
trčanjem... I sama ponekada trčim. Ali, ne redovno, a
onako, prema raspoloženju. Ako se razdišemo pre trčanja,
onda je lako trčati.

- Za vreme trčanja, „dišete li po Streljnikovoj“?

- Obično, ne.
 - Pa onda, kako to? Ja, naprimer, ne razmišljam o tome
kako dišem. Možda to nepravilno radim? Složićete se,
šmrkati nosom sve vreme, verovatno je nepristojno?

- Pa i ne morate. Eto, gde je bolest, tamo gde ona „sedi“

u vama, a naša gimnastika obnavlja funkcije, koje su
narušene tom bolešću. Naprimer, kod najvećeg broja
slučajeva, kod astmatičara se pojavljuje kijavica. Naša
gimnastika vaspitava granične aktivnosti, pokretnost
nosnica, koja... spašava od kijavice.

- Znači li to da zdravima vaša gimnastika nije potrebna?

Aleksandra Nikolajevna me pažljivo pogleda, kao da

analizira, da li ću je razumeti ili ne i kaže:

- Pa, znate, ako priđemo pitanju tako nekako

primitivno, onda, može biti, zdravima ona i ne treba. Ako
se čovek bavi nekom vrstom sporta, trenira, onda mnoge
vežbe, hteo on to ili ne, teraju ga na disanje, slično onom,
koje se vežba našom gimnastikom. Ali, ja bih ovako rekla:
gimnastika može biti dobar nastavak ozdravljenskom
procesu nad sobom. Uverena sam: gimnastika disanja je
odlična profilaksa (zaštita) od bolesti i dostupna svima, kao
rehabilitaciona procedura. Ja sam, naprimer, prinuđena da
je radim skoro svakog dana, pokazujući je novajlijama i
osećam se prekrasno. Pa meni je već 77. godina.

Uostalom, uveravanje Streljnikove može biti i sumnjivo.

Ponavljam, ona nije lekar, i, ustalom, kod mnogih njeno
iskustvo izaziva nepoverenje, sumnju. Postoje, istina, i
pozitivna mišljenja lekara. U principu, ta mišljenja nisu
jedinstvena, ja bih mogla navesti niz sličnih ocena, ali
karakterističnih.

Tamara Timofejevna Senkevič, lekar, načelnik

profilaksnog sanatorijuma proizvodnog lanca „Zastava
revolucije“:

„Paradoksalna disajna gimnastika izvodi se u našem

profilaktorijumu više od tri godine. ljudi je rado vežbaju.
Gimnastika pozitivno utiče na ceo organizam. Pa ona nije
čisto disajna, u vežbe su uključeni svi mišići. Gimnastika
Streljnikove dostupna je, čak, i ne uzvežbanim ljudima –
posle nje se ne oseća prenapregnutost.

Za vežbe disajne gimnastike nisu potrebni nikakvi

posebni uslovi – specijalna odeća, prostorija i drugo. A
njena efektivnost je dosta visoka. Posle prve vežbe obim
pluća se uvećava za 40%. Dobra je i za treniranje mišićnog
sistema disajnog aparata i grudnog koša.

Gimnastika Streljnikove je namenjena i odraslima, i

deci.

Na osnovu svog profilaktorija mi smo, čak, izveli

eksperiment na bolesnicima sa teškim oblicima bolesti
disajnih puteva. Posle gimnastike poboljšava se krvna slika i
ventilacija pluća. Tako se mi, uverivši se u korisnost i
efektivnost, borimo i na sve načine vršimo propagandu
gimnastike Streljnikove. Ali naša istraživanja, da kažemo
istinu, veoma su primitivna. Potrebna je ozbiljna klinička
ocena onoga, što se događa u čovekovom organizmu, posle
svih tih disajnih vežbi. Potreban je naučni eksperiment sa
učešćem kontrolne grupe u dobroj klinici“.

Evo što je još interesantno. Načelnik (glavni lekar)

moskovske gradske bolnice broj 50, Galina Aleksandrovna
Moskaljeva, veoma dobro mišljenje ima o gimnastici i
zaposlila je u bolnici metodičara baš za gimnastiku
Streljnikove. On se bavio bolesnicima. Ne želim da vam
pričam, kako je on stvarao nekakva čuda, ali, važan je sam
fakt: lečenje medikamentima se sinhronizovalo sa vežbama
gimnastike.
 Još jednom podvlačim: nisam pozvana da sudim o
efikasnosti gimnastike. Ali, evo nekoliko mišljenja samih
bolesnika, koji su vežbali tu gimnastiku u bolnici broj 50.

„Bolujem od 1976.g. Dijagnoza – migrenska neuralgija.

Stalne vrtoglavice, poremećen san. U snu - napadi gušenja.
Počeo sam da posećujem vežbe disajne gimnastike prema
metodama Streljnikove. Sledećeg dana sam prvi put mirno
spavao. Počeo sam da smanjujem uzimanje lekova. Posle
10 vežbanja osetio sam se predivno: normalizovao se san,
prestala je vrtoglavica, koja me jako mučila sve te godine“.
(B. Beljankin, r. 1949.g., Estonija).

„Bolesna sam od 1969.g., imam čir na

dvanaestopalačnom crevu. Čir je dimenzija 0,4 sm. Za
vreme vežbi po metodi Streljnikove, poboljšalo mi se
subjektivno osećanje, posle 12-og časa čir je počeo da
zaceljuje, zarasta“ (J. Spiridonova, r. 1936.g., Moskva).

„Pre četiri godine imala sam operaciju pluća. Posle toga

počinju moje nesreće: u toku dve godine – temperatura,
nervoza, kardiovegetativna (kardiovaskularna) distonija,
stalne prehlade. Lekari nisu znali šta sa mnom da rade,
kako da me podignu na noge.
 Počela sam da posećujem vežbe disajne gimnastike
Streljnikove. Kao rezultat: prestali su napadi gušenja,
izazvani neurozom, dišem plućima lako i slobodno, nestala
je bol. Sama gimnastika oslobađa od drugih razmišljanja,
smanjuje napregnutost. Poboljšava se raspoloženje. Prvi
put za četiri godine sam se osećala dobro“ (O. Grigorjevna,
r. 1954.g., Moskva).

Naravno, sva ova svedočenja su interesantna. I raduje

me da se Ministarstvo zdravlja SSSR odlučilo da izvrši
naučni eksperiment. Verujem i ubeđena sam, da će se
pozitivno završiti.

Svaki put, srećući se sa Streljnikovom, mene je

poražavala njena fontana neiscrpne energije. Mene je
zaprepašćivalo i to sa kakvom željom ona daje sebe
ljudima. Od 9 ujutro do jedan posle podne – vežbe kući, po
9, 12, a ponekad i po 15 ljudi svakodnevno. Sada postoji
spisak po redosledu (istina, posebno teške bolesnike prima
preko reda). Pre je bilo toliko zainteresovanih da nauče
gimnastiku, da svi nisu mogli da stanu u tesnom stanu i
čekali su prijem na stepeništu. Po rečima komšija, red se
ponekad protezao sve do prizemlja (Streljnikova živi na
četvrtom spratu). Aleksandra Nikolajevna do danas ne
zaključava vrata da ne bi nervirala susede, mnogobrojnim
zvonjavama i moli svoje klijente, da se po mogućnosti,
penju stepenicama pešice, jer je lift star i cela zgrada čuje
njegovo kloparanje, zalupljivanje vrata.

Zatim ona žuri u pozorište da drži časove glumcima.

Ako kažemo, da medicinski aspekti paradoksalne
gimnastike, mogu biti i sumnjivi, problemi sa glasom
rešavaju se stoprocentno. Pa još putovanja po zemlji sa
predavanjima. Pa ipak, najvažnije u njenom životu je da
pomaže ljudima koji pate.

* * *

I tako, ja sam vam ispričala o gimnastici Aleksandre

Nikolajevne Streljnikove. Vi možete da prihvatite moju priču
kao preporuku za aktiviranje, ili, jednostavno onako, za
upoznavanje. Ja sama ne insistiram ništa. Naprotiv, govorim
vam još jednom pošteno da su mnogi medicinari skeptični
prema gimnastici Streljnikove. Ali, vi ste pročitali o njoj i o
njenim metodama. Ja sam navela imena i prezimena ljudi,
kojima je gimnastika pomogla. Imate sada i telefon
Aleksandre Nikolajevne, i adresu. U bilo koje doba dana i
noći vi možete da je pozovete, i neće vam nikada uskratiti
pomoć.

Ali evo čega se plašim. Aleksandri Nikolajevnoj je već

77-a godina. Bio bi ogroman gubitak, ako bi njeno
iskustvo, njena gimnastika otišli zajedno s njom. Eto zbog
čega je tako važno danas kliničko ispitivanje njenih metoda.
Istraživanja nisu interesantna kao nekada, nažalost, što su
bila. Navela sam mnogo izjava ljudi, koji su naučili da
pobeđuju svoje nesreće u majušnom stanu Aleksandre
Nikolajevne. I mnogo bih želela da ta njena nauka bude
prihvaćena i od strane lekara.

Preveo s ruskog, Vido Radusinović

IZLEČIĆE TE NADA

Nadežda Semjonova
 OČISTI SE I ŽIVI BEZ PARAZITA

* * *

Nadežda Semjonova, doktor medicinskih nauka – oblast

– ekologija, poznata isceliteljica, član Ruske akademije
prirodnih nauka. Evo već dva desetleća ona koristi svoj
veoma redak sistem lečenja, darujući ljudima radost
izbavljenja od teških bolesti.

Ova knjiga interesantno i detaljno priča kako da se

izbavite od parazitskih bolesti i da ponovo budete zdravi.

* * *

Пресвятая Богородице...

Избави мя огня вечнующаго

И червия же злаго, и

Тартара... Нова сотвори мя,

Обветшавшаго

Нечувственным.

Пренепорочная,

согрешений... Услыши глас

 непотребной рабы Твоей...

(VII molitva)

Uvaženi moji čitaoci! Dragi prijatelji!

Radosna sam