С ви би ме сматрали лудаком када бих почео сад да се борим за то да

забраним употребу аутомобила, а не видим шта бисмо њоме изгубили.

Питали су ме једном у каквом бих граду волео да живим. Рекао сам:
прво у једном који је завршен, јер се сви градови стално нешто раскопавају, а
друго – у једном граду који нема аутомобила. Чуди ме да још ником није пало
на памет да то направи. Замислите како би било дивно живети у граду без
аутомобила. Међутим, ту нема повратка. Како рекох, човек није рационално
биће и не ради у своју корист. Поменуо сам једанпут пример врло често
навођен у антрополошким студијама модерне оријентације. Огроман број
примитивних племена су просто изумрли зато што нису могли да превазиђу
неки табу. Рецимо, дође суша и има неке врсте јабука, ал та јабука не сме да се
једе; и сви умру зато што не једу ту јабуку. Да су јели, преживели би. Дакле,
човекова ирационалност је реална категорија. Тај уображени деветнаести век,
који нас је учио да човек својим разумом може да овлада собом и природом,
просто није тачан. Сукоб у који смо дошли са религијом је осиромашио
човекову појамну моћ. Не знам шта ће бити са овом планетом, радимо све што
је у нашој моћи да је уништимо. Да ли ће нам то поћи за руком? Не знам.
Међутим, не верујем у човекову рационалност, мислим да је његова грамзивост
већа.

Слободан Селенић