UZNEMIRENJA VITALA - Strah

Istina je da ono čega se neko plaši ima tendenciju da se pojavljuje sve dok čovek nije
u stanju da se suoči sa tim licem u lice i da prevaziđe svoja strahovanja.

*
Pogrešno je smatrati da se samo kroz strah ili patnju može napredovati. Strah je uvek
osećaj koji treba da odbacite, jer ono čega se plašite je upravo to što će vam se
verovatno desiti: strah privlači ono čega se plašite. Patnja oslabljuje čoveka i automatski
ga izlaže mogućnosti da još više pati.
*
(Način da se oslobodite straha:) Dovedite snagu i mir u niži vital (predeo ispod
pupka). Isto tako putem volje, nametnite mir sistemu kada se strah pojavi. Možete
koristiti jedan od ova dva načina ili oba istovremeno.
*
Kada se javi strah, šta treba uraditi?
Zavisi od osobe. Postoji mnogo načina da se strah izleči.
Ako ste uspostavili kontakt sa vašim psihičkim bićem, morate ga odmah prizvati i u
svetlu tog kontakta, vratiti stvari na svoje mesto. To je najmoćniji metod.
Ako nemate takvu vrstu psihičkog kontakta, ali ste ipak razumno biće, možete
iskoristiti svoj razum i razgovarati sa sobom kao sa detetom, objašnjavajući sebi
razložno da je strah loša stvar i da je, ako postoji neka opasnost, najgluplje suočiti se sa
njom uz strah. Ako je opasnost stvarna, samo snagom odvažnosti možete dobiti šansu
da izađete iz te situacije; ako vam se javi i najmanji strah, sve je gotovo. Takvim
rezonovanjem možete ubeđiti deo vas koji se plaši da prestane sa tim.
Ako imate veru i ako ste posvećeni Božanskom, postoji vrlo jednostavan način, a to je
reći u sebi: "Neka bude volja tvoja. Ništa me ne može uplašiti zato što Ti vodiš moj život.
Ja pripadam Tebi i sve Ti prepuštam." To odmah deluje. Od svih metoda ova je zaista
najdirektnija. Međutim, to znači da vaša posvećenost Božanskom mora da bude
potpuna. Ako imate takvu veru, ona odmah deluje; sav strah trenutno nestaje kao san.
Deo bića u kojem se javilo loše osećanje takođe nestaje kao san zajedno sa strahom.
Videćete kako će pobeći glavom bez obzira, fijuuu! Voilr.
 Postoje i ljudi sa izuzetno snažnim vitalom koji odmah dižu glavu: "Ah! Evo ga
neprijatelj, sad ću ga srediti." Ali da bi čovek tako postupio, potrebno je da ima znanje i
zaista veliku vitalnu snagu. Mora da bude vitalni div. To ne može da uradi svako.
Tako, postoje mnogi putevi. Svi su oni dobri ako znate kako da izaberete onaj koji
najviše odgovara vašoj prirodi.
*
Strah dolazi iz nesvesnih delova vašeg bića. On predstavlja neku vrstu agonije koja
se javlja iz neznanja. Čovek ne poznaje prirodu nečega, ne poznaje efekte koje ta stvar
donosi, ne zna posledice svojih dela, ne zna mnogo toga; i to neznanje donosi strah.
Čovek se plaši onoga što ne poznaje. Ako neko dete dovedete pred neznanca (ne
govorim o deci koja imaju probuđenu unutrašnju svest, već o običnoj deci) - ako ga
dovedete kod nekoga koga ono ne poznaje, prva reakcija će biti strah. Veoma se retko
dešava da su deca vrlo smela. Ta smelost može biti neka vrsta razumevanja ili čak
instinkta. Kada čovek instinktivno oseća daje nešto opasno, a ne vidi kako da se toga
oslobodi, kada ne zna šta da uradi kako bi se zaštitio od toga, on je tada uplašen.
Postoje, verujem, bezbrojni razlozi za strah. Ali u svakom slučaju se radi o pokretu
nesvesti.
Onaj koji zna nema straha. Ono što je savršeno budno i potpuno svesno, što zna,
nema straha. Uvek je to što se plaši nešto mračno.
Jedan od najboljih lekova za strah je suočiti se smelo sa onim čega se plašimo. Kada
pogledate u lice ono čega se plašite, strah nestaje. Sa jogičke tačke gledišta, sa tačke
gledišta discipline, preporučuje se ovaj metod. U drevnim civilizacijama, posebno u
Egiptu, da bi se praktikovao okultizam, kao što sam vam govorila prošli put, bilo je
neophodno u potpunosti otkloniti strah od smrti. Jedna od tadašnjih praksi je bila
zatvaranje početnika u sarkofag na nekoliko dana. Naravno, nisu ga pustili da umre, da
gladuje ili se uguši, ali je ipak danima ostajao u tom položaju, nepokretan, poput
mrtvaca. Izgleda da je ova vežba otklanjala svaki strah.
Kada se pojavi strah, ako uspete da ga u tom trenutku svesno sagledate znanjem,
snagom, svetlošću, možete se potpuno izlečiti.
Dosada i nedostatak energije
Ništa se tako ne suprotstavlja samom smislu našeg postojanja, kao prolazni talas
dosade. Ako tada u sebi učinite mali napor, ako kažete sebi: "Čekaj, šta mogu da
naučim iz ovoga? Kakvu pouku mogu da izvučem iz ovoga što mi se dešava? Koliko ću
napredovati ako prevaziđem sebe? Kakva je to slabost koju moram da prevaziđem?
Kakva je to inertnost koju treba da pobedim?" Ako budete ovako govorili, već sledećeg
trenutka ćete primetiti da vam uopšte više nije dosadno. Odmah ćete se zainteresovati i
napredovati! Ovo je uobičajeno stanje svesti.
Mnogi ljudi, znate, kada im je dosadno, umesto da pokušaju da se popnu stepenik
više, siđu na niži nivo, i tako im postaje lošije nego na početku, jer čine mnoge glupe
stvari koje svi čine, upuštaju se u svakakve prostakluke i podlosti kako bi se zabavili. Oni
se tako truju, uzimajući različite otrove, uništavajući zdravlje, uništavajući svoj mozak,
iskazujući tako svoju krajnju nezrelost. Sve to rade zato što im je dosadno. Umesto što
se spuštaju na taj način, trebalo bi da se izdignu, da izvuku korist od takvih okolnosti. Ali
umesto da ih iskoriste, oni padaju niže nego što su bili. Kada im se desi neka nezgoda,
neka nesreća, prvo što pokušaju da urade je da to zaborave - kao da čovek već ne
zaboravlja dovoljno brzo! I samo da bi zaboravili, počinju da rade svakakve stvari. Kada
se javi nešto bolno, oni žele da odvrate svoje misli od toga - a pod tim se uglavnom
podrazumeva rađenje glupih stvari, tj. snižavanje nivoa svoje svesti, snižavanje, umesto
pokušaja da se on povisi... Da li vam se nekada desilo nešto izuzetno bolno, nešto vrlo
tužno? Nemojte se zaglupljivati, ne tražite spas u zaboravu, nemojte odlaziti dole u
nesvest, nego bolje otiđite do kraja i pronađite svetlost iza, istinu, snagu i radost; da
biste to izveli morate biti jaki i ne dozvoliti sebi da skliznete dole.
Samo putem napora, u bilo kojoj oblasti - materijalnim naporom, moralnim naporom,
intelektualnim naporom - možete stvoriti određene vibracije u biću, koje će vas povezati
sa univerzalnim vibracijama; jedino to će vas učiniti radosnim. Napor je taj koji vas vadi
iz blata inertnosti, napor vas čini receptivnim za univerzalne sile. Jedina stvar, van svih,
koja spontano donosi radost, čak i onima koji ne praktikuju svesno jogu, koji nemaju
spiritualne aspiracije, koji vode potpuno običan život, je ta razmena sila sa univerzalnim
silama. Ljudi za to ne znaju, oni neće znati da vam kažu razlog toga, ali to je tako.
Postoje ljudi koji su nalik lepim životinjama - svi njihovi pokreti su harmonični, njihova
energija se troši razumno, svo vreme njihov napor se ulaže u dobijanje energije i oni su
na taj način uvek srećni, ali ponekad u njihovoj glavi nema misli, ponekad u njihovom
srcu uopšte nema nikakvih osećanja, i tada oni u potpunosti žive kao životinje.
Poznavala sam takve ljude koji su bili nalik prelepim životinjama. Oni su vrlo privlačni,
njihovi gestovi su skladni, njihove energije su balansirane i oni ih troše bez puno brige, a
primaju ih van svake inere. Oni su bili u harmoniji sa univerzalnim materijalnim silama i
živeli su srećno. Možda ne bi mogli baš da vam kažu da su srećni - radost je za njih
toliko spontana, daje postala prirodna - a još manje bi mogli da vam kažu zašto, jer
njihova inteligencija nije posebno razvijena. Poznavala sam takve ljude koji su mogli da
učine neophodan napor (ne predviđeni ili sračunati napor nego spontani) u svakoj
oblasti: materijalnoj, vitalnoj, intelektualnoj itd. i pri tom njihovom naporu uvek je bila
prisutna radost. Na primer, čovek sedne da napiše knjigu, on ulaže napor kako bi nešto
u njegovom mozgu zavibriralo i tako privuklo ideje; iznenada taj čovek doživljava radost.
Potpuno je izvesno, bez obzira šta radite, čak i najgrublje poslove, kao što su čišćenje
sobe ili kuvanje, da ćete, ako uložite neophodan napor kako biste izvukli maksimum iz
svojih mogućnosti, osetiti radost, čak i ako je to što radite protivno vašoj prirodi. Kada
želite nešto da realizujete, potpuno spontano ćete uložiti napor; ovo usredsređuje vaše
energije na stvar koju želite da realizujete i daje smisao vašem životu. To vas prisiljava
da se nekako organizujete, da na neki način koncentrišete svoje energije, jer je to ono
što upravo želite da uradite, a ne pedeset drugih stvari koje se tome suprotstavljaju. U
toj koncentraciji, u toj intenzivnoj volji leži koren svakog zadovoljstva. To vam daje moć
da primate energiju za uzvrat onoj koju ste potrošili.

Depresija

Kako je moguće kontrolisati depresiju?

Postoji vrlo jednostavan način. Depresija se obično javlja u vitalu pa je tako čovek
savladan depresijom jedino onda kada zadržava svest u vitalu, kada ostaje tu. Jedino
što treba uraditi je izaći iz vitala i ući u dublje nivoe svesti. Čak i viši um, osvetlj avaj ući
viši um, sa svojim uzvišenim mislima može odagnati depresiju. Kada čovek dođe do
uzvišenih misli, obično depresija nestaje. Ali, u svakom slučaju, ako čovek potraži zaklon
u psihi, više nema mesta bilo kakvoj depresiji.
Depresija se može javiti iz dva razloga: zbog želje za zadovoljenjem vitala ili usled
izražene nervne premorenosti tela. Depresija koja se javlja kao posledica fizičkog umora
može se prilično lako otkloniti: potreban vam je samo odmor. Idite u krevet i spavajte sve
dok se ne budete ponovo dobro osećali, jednostavno se odmorite, odremajte, ležite.
Želja za zadovoljenjem vitala se prilično lako stvara i obično se mora sagledati razumski,
mora se istražiti uzrok depresije koji je stvorio nedostatak zadovoljstva u vitalu; kada se
suočite sa tim direktno i upitate se da li to ima nekakve veze sa vašom stvarnom
unutrašnjom aspiracijom ili se radi o uobičajenoj reakciji, otkrićete da sve to nema
nikakve veze sa vašom unutrašnjom težnjom i da se može vrlo lako prevazići ponovo
uspostavljajući normalno stanje. Ako vam ovo nije dovoljno, morate otići još dalje sve
dok ne dođete do psihičke stvarnosti. Tada samo treba da uspostavite kontakt između
psihičke stvarnosti i depresije, i videćete da nakon toga sve nestaje kao da nikada nije ni
postojalo.
*
Prepuštanje depresiji kada stvari pođu nagore, je najlošiji način suočavanja sa
teškoćom. Mora da postoji neka želja ili potreba u vama, na svesnom ili podsvesnom
planu, koja se uzbuđuje i protivi svom neispunjavanju. Najbolje je biti je svestan, mirno
se suočiti sa njom i zatim je izbaciti napolje.
Ako bi niži vital (ne samo um) spoznao da su sve želje i potrebe u suprotnosti sa
Istinom i da ih stoga nema potrebe dalje gajiti, ove stvari bi ubrzo izgubile moć
ponovnog pojavljivanja.
*
Kajanje i skrušenost su prirodni pokreti vitalnog uma u trenucima kada uviđa da je
počinio grešku. A to je sigurno bolje od ravnodušnosti. Međutim, loše je to što ovakvi
pokreti uznemiravaju vitalnu tvar i dovode do depresije ili malodušnosti. Iz tog razloga se
sadaki obično preporučuje da mimo osmotri svoju grešku sa iskrenom težnjom i voljom
kako bi navika pravljenja grešaka ubrzo nestala. Na višem nivou razvoja kada se
uspostavi unutrašnji mir, čovek jednostavno primećuje mane prirode kao mane
mašinerije, koje treba popraviti uz pomoć prizvanog Svetla i Moći. U početku, međutim,
osećaj skrušenosti može pomoći - pod uslovom da ne donese depresiju ili malodušnost.
Ljutnja
Pretpostavljam da ste imali ideju daje slobodna ekspresija impulsa ili pokreta, najbolji
ili čak jedini način da ih se oslobodite. Ali to je pogrešna ideja. Ako vašu ljutnju izrazite,
vi produžavate ili pothranjujete naviku njenog ponovnog pojavljivanja; to nije način daje
se rešite. Prvi korak ka oslabljivanju ljutnje, a zatim i ka potpunom oslobođenju od nje je
prekidanje njenog ispoljavanja u akciji ili govoru. Tek kasnije, čovek može da počne sa
odstranjivanjem ljutnje iz misli i osećanja. Isto se odnosi i na ostale nepoželjne kretnje.
Sve one dolaze od spolja, od univerzalne niže Prirode, ili predstavljaju posledice
sugestija i uticaja neprijateljskih sila - onih koje se suprotstavljaju vašem spiritualnom
napretku. Ako ih smatrate vašim, samo povećavate mogućnost da se vrate i da vas
ponovo obuzmu. Ako smatrate da su vaše, to im daje za pravo da ostanu tu gde jesu.
Ako ih ne doživljavate lično, tada one nemaju nikakvu moć nad vama i samim tim vi
stičete sposobnost da ih se otarasite. Ono što uvek morate imati i osećati kao vaše je
upravo ta sposobnost, ta moć da odbijete napad, da zaustavite sve pogrešne kretnje. Ili,
čak i ako dođu do vas, morate imati
moć da ih odstranite, bez njihovog ispoljavanja.
*
To je zaista samo ponavljanje stare navike. Pogledajte je i uočite kako je besmislena
situacija u kojoj se pojavljuje ljutnja i njen izražaj - koji postaje sve češći - kao i
apsurdnost koju taj pokret ima sam po sebi. Ne bi stvarno bilo teško osloboditi je se, ako
biste je, kada dođe, pogledali sa mirom - jer je zaista lako boraviti u jednom delu bića i
posmatrati pojavljivanje ljutnje na površini - kao da je neko drugi ljut.
Problem se javlja jedino onda kada postanete uzbuđeni i uznemireni jer tako olakšavate
posao onome što vlada vašim umom, a što ne bi trebalo da se desi.
*
 Jedino kada se mir spusti odozgo ili iz psihe, vital postaje zadovoljan, dobro
raspoložen i spokojan. Zbog toga celo biće mora prožeti pre svega ta unutrašnja
psihička tišina, a zatim i mir odozgo. Ukoliko ne dođe do toga, ljutnja u vitalu se može
kontrolisati, ali ne i potpuno odstraniti.

*
To je prva stvar koju treba uraditi kada se pojavi ljutnja ili bilo šta tome slično. Psihički
odgovor mora biti stvarno razumevanje da ljutnja nije niti ispravna niti korisna; tada se
biće mora distancirati od ovih spoljašnjih stvari i stabilizovati u svom unutrašnjem jastvu,
koje je odvojeno od svih stvari i ljudi. Ova nevezanost je prva stvar koju mora posedovati
sadaka - on mora prestati da živi u spoljašnjim stvarima kako bi otpočeo novi unutrašnji
život. Što više insistira na tome, to će oslobođenje i mir biti veći. Kasnije, kada se ustoliči
u svom unutrašnjem biću, polako će se otkrivati prave stvari koje treba da čini i način na
koji treba da se ophodi sa stvarima i ljudima.
*
Istina je da se ljutnja i razdor nalaze u samoj prirodi ljudskog vitala i da ih se nije lako
resiti; ali važno je imati volju za promenom i jasnu spoznaju da te stvari moraju nestati.
Ako su takva volja i spoznaja prisutni, sve će se sigurno pozitivno završiti. Najveća
pomoć je sam rast psihičkog bića - jer to donosi određenu ljubaznost, strpljenje,
milosrđe prema svima i stav koji nije više centriran u egu sa svim njegovim
zadovoljstvima i bolom, dopadanjima i nedopadanjima. Takođe, pomoć će doći sa
porastom unutrašnjeg mira tako da će čovek postati neosetljiv na spoljašnja
uznemirenja. Sa mirom dolazi i sveprožimajuća tišina u kojoj se sve doživljava kao
jastvo...
Žurba i uzbuđenost
Žurba, uzbuđenost i nemir nikuda ne vode. Oni su kao pena na moru, obična buka ni
oko čega. Ljudi imaju osećaj da ništa ne rade ako ceo dan ne trče unaokolo i nemaju
povremene napade grozničave aktivnosti.
Iluzorno je misliti da ovi navodni pokreti donose neku promenu. To je kao kad biste
uzeli posudu sa vodom i počeli da udarate po površini vode; voda će se uznemiriti, ali se
neće promeniti vašim udaranjem. Ova iluzija aktivnosti je jedna od najvećih zabluda
ljudske prirode. Ona sprečava napredak zato što vam neprekidno nameće osećaj žurbe.
Kada biste samo uočili koliko je to iluzorno i uvideli kako je sve to beskorisno, i kako u
suštini ne donosi nikakvu promenu! Ništa ne možete postići na taj način! Stoga, oni koji
trče unaokolo su samo instrumenti onih sila koje ih pokreću radi sopstvene zabave. A to
nisu sile baš najvišeg kvaliteta.
Sve što je urađeno u svetu, uradila je nekolicina koja može da stoji po strani u tišini,
odvojena od svake akcije; oni su instrumenti Božanske sile; oni su dinamički posrednici,
svesni instrumenti, oni spuštaju sile koje menjaju svet. Jedino tako je moguće nešto
izvesti, nikako rastrzanom aktivnošću. U miru, u tišini i spokoju stvoren je svet; i svaki
put kada nešto treba istinski stvoriti, ovi uslovi su neophodni. U neznanju ste ako
verujete da morate biti zauzeti od jutra do večeri kako biste radili svakakve ništavne
stvari u ime pomaganja svetu.
Jednom kada se odvojite od ovih kovitlajućih sila u mime predele, uviđate kako je
velika bila vaša iluzija! Čovečanstvo vam izgleda kao gomila slepih stvorenja koja jure
unaokolo bez znanja o tome šta rade ili zašto to rade, ali se pri tom međusobno
sudaraju i posrću. I to oni zovu aktivnošću! To je prazna zbrka, a ne akcija ili istinski
život.
 Jednom sam vam pričala o tome kako biste morali da ćutite deset dana da biste
govorili nešto korisno deset minuta. Sada mogu još da dodam: da biste delali korisno
jedan dan, trebalo bi da budete mirni čitavu godinu! Naravno, ne govorim o
svakodnevnim aktivnostima koje su neophodne da bi se zadovoljile osnovne potrebe,
nego o onim koje se čine iz verovanja da će se tako pomoći svetu. A tišina o kojoj
govorim je onaj unutrašnji mir sa kojim mogu da se stope jedino oni koji rade bez
identifikacije sa svojim delima, slepi i gluvi za formu i buku koju stvara njihov čin.
Odvojte se od vaših dela i izdignite se iznad ovih prolaznih kretanja; sjedinite se sa
Večnom Svešću. Jedino tada ćete znati šta je prava akcija.
*
Ljudi žive mučan život, sa nekom vrstom polu-svesti o kratkotrajnosti njihovog života;
ne misle o tome; ali osećaju to nejasno. I tako uvek žele - brzo, brzo, brzo - da idu od
jedne stvari do druge, da urade brzo jednu stvar kako bi prešli na drugu, umesto da
dopuste svakoj stvari da živi u svojoj sopstvenoj večnosti. Oni večno žele: samo napred,
napred, napred... I tako upropaste ceo svoj rad.
Zato neki ljudi propovedaju da je jedini trenutak koji je bitan, sadašnji trenutak.
Praktično, to možda nije istinito, ali sa psihološke tačke gledišta trebalo bi da bude tako.
To znači živeti punim kapacitetom svaki minut, bez planiranja ili željenja, čekanja ili
pripremanja na nešto sledeće. Jer vi uvek žurite, žurite, žurite... A ništa ne uradite dobro.
Vi ste neprekidno u stanju unutrašnje tenzije, što je potpuno pogrešno - apsolutno
pogrešno.
Svi mudri ljudi su oduvek govorili - Kinezi su to propovedali, Indijci su to savetovali -
živeti sa svešću o Večnosti. U Evropi su takođe govorili o kontemplaciji na nebo i zvezde
i identifikaciji sa njihovom beskonačnošću - sa svim onim što vas oslobađa granica i
daruje vam mir.
To su samo sredstva, ali su ipak neophodna.
Ovo sam primetila i u ćelijama tela; one izgleda kao da su uvek u žurbi da urade ono
što treba da urade, kao da nemaju dovoljno vremena. Upravo zato ništa ne urade kako
treba. Smušeni ljudi - ljudi koji sve izvrću, sa grčevitim i konfuznim kretnjama - su razvili
to do vrlo visokog stepena, tu vrstu žurbe - brzo, brzo, brzo ... Juče je neko, žaleći se na
reumatične bolove rekao: "O, to je takav gubitak vremena, moram sve stvari da radim
polako!" Ja sam mu rekla (Majka se smeši): "Pa šta!" To mu se nije dopalo. Vidite, ako
se neko žali zbog bola to znači da je on slab, to je sve. Ali reći: "Ja gubim tako puno
vremena, sve radim sporo!", stvara vrlo jasnu sliku žurbe u kojoj živi taj čovek. Vi se tako
žurite celog života... Da biste stigli kuda? ... Doživećete tako krah!
Osećaj inferiornos
... ako želite da uradite nešto dobro, bez obzira šta je u pitanju, bilo koji posao, najmanju
stvar, da se igrate, napišete knjigu, slikate, svirate ili trčite, bilo šta, ako želite da to
uradite dobro, morate postati ono što radite, a ne ostati neko ko gleda sebe iz prikrajka
kako radi; jer ako čovek procenjuje ono što radi, on je... on je još uvek u savezništvu sa
egom. Ako u sebi, čovek uspe ući postane ono što radi, učinio je veliki napredak. Morate
učiti ovo do najsitnijih detalja. Uzmite vrlo zabavan primer: želite da prespete tečnost iz
jedne u drugu bocu; vi se koncentrišete (možete pokušati ovo kao vežbu, kao
gimnastiku); tako, sve dok ste vi boca koju treba napuniti, flaša iz koje sipate, proces
sipanja, sve dok ste to, sve je u najboljem redu. Ali ako na nesreću pomislite u nekom
trenutku: "Ah! Sve ide dobro, lepo to izvodim", već sledećeg trenutka sve vam se
prosipa! Isto važi za sve, za sve. Zato je rad dobar za vežbu, jer ako želite da nešto
ispravno uradite, morate postati taj rad umesto da budete onaj koji radi, inače nećete
ništa uspeti. Ako ostanete "onaj koji radi" i ako još, pored toga, vaše misli lutaju, tada
možete biti sigurni da će fine stvari, ako dođu u vaše ruke, biti razbijene, a ako kuvate,
da će vam nešto zagoreti, ili ako učestvujete u nekoj igri da će vam lopta ispadati iz
ruku. Upravo se kroz to može videti da je rad prava vežba. Jer ako zaista želite nešto da
uradite dobro, ovo je jedini način.
Uzmite npr. nekoga ko piše knjigu. Ako taj pisac sebe smatra piscem te knjige, ne
možete ni da zamislite kako će ona biti dosadna; istog trenutka ćete osetiti smrad male
ljudske personalnosti koja se tu ispoljava, tako da knjiga gubi svaku vrednost. Ako
umetnik koji pokušava da naslika sliku, sebe smatra slikarem te slike, slika nikada neće
biti dobra, uvek će biti samo neka vrsta projekcije slikareve ličnosti; biće bez života, bez
snage, bez lepote. Ali ako iznenada, on postane ono što želi da izrazi, ako postane ta
četkica, slikanje, platno, objekat, boje, cela ta stvar, i ako je potpuno u tome, ako živi to,
napraviće nešto zaista - fantastično.
Za sve važi isto pravilo. Nema toga što ne može biti jogička disciplina ako se radi
ispravno. A ako se ne radi tako, ni tapasja vam neće pomoći. Jer dešava se ista stvar,
ako radite vašu tapasju, sve vreme posmatrajući sebe i govoreći sebi: "Da li sam
napredovao, da li se nešto poboljšava, da li ću uspeti?", tada znajte da je to ego koji
postaje sve veći i zauzima sve više prostora, tako da ne ostavlja mesta ničemu
drugom...
Ono što najčešće daje osećaj inferiornosti, ograničenosti, malenkosti, slabosti je uvek
to vraćanje na sebe, zatvaranje u kavez ograničenja mikroskopskog ega. Čovek se
mora proširiti, otvoriti sva vrata. A najbolji način je da se koncentriše na ono što radi
umesto da se koncentriše na sebe.
Senzitivnost

Čovek ne treba da se leči od svoje senzitivnosti, nego da stekne snagu kako bi se

izdigao u višu svest uzimajući svoja razočarenja za odskočnu dasku. Jedan od načina je
ne očekivati čak ni da drugi pravedno postupaju prema vama, ma ko oni bili. Osim toga
dobro je imati takve uvide u pravu prirodu nekih ljudi koji su slepi za plemenitost; jer sve
to pomaže proširenju svesti. Udarac od koga se previjate, izgleda vam tako težak zato
što se taj udarac sveta održava zahvaljujući vašoj mentalnoj formaciji. Takav svet obično
postaje deo vašeg bića. Posledica toga je da vam udarac koji primate zadaje gotovo
fizički bol. Ono što je dobro je da vas to nagoni da sve više živite u stvarnom svetu, a ne
u svetu vaše imaginacije koji je ono što biste vi želeli daje realni svet. Ali stvarni svet nije
sve što biste mogli poželeti, i zbog toga na njega treba delovati i promeniti ga
Božanskom Svešću. Ali za to je neophodno znanje o stvarnosti, bez obzira koliko ono
bilo neukusno. Ovo znanje nam se razotkriva kroz udarce i rane. Istina, idealisti,
senzitivni ljudi, prefinjene prirode više trpe od ovog razbijanja iluzije nego drugi
debelokošci, ali to nije razlog da se suptilna osećanja ne potenciraju, niti da se fina ivica
osetljivosti zatupljuje. Ono što treba naučiti je kako se odvojiti od takvog iskustva i
gledati na perverzije drugih sa višeg nivoa kako bi osmotrili ove manifestacije iz ispravne
perspektive - impersonalne. Tada naše teškoće zaista i doslovno postaju naše
mogućnosti. Jer znanje, kada dođe do korena naših problema sa sobom donosi
fantastičnu moć izlečenja. Čim dotaknete taj problem, čim zaronite sve dublje i dublje;
dolazite do onoga što zaista jeste, bol nestaje kao rukom odnešen.

*
Uravnoteženost znači nešto drugo - jednako viđenje ljudi, njihovih priroda, akcija i sila
koje ih pokreću; ono pomaže da se uvidi istina odbacivanjem svakog ličnog osećanja
kroz viđenje i razlučivanje. Lična osećanja uvek iskrivljuju sliku i čine da u nečijim
akcijama, ne toliko u samim akcijama koliko u njihovoj pozadini, vidimo neke stvari koje
uopšte ne postoje. Ono što smo mogli izbeći postaje posledica - nerazumevanje i
pogrešan sud o nekim stvarima; ono što nema po sebi neku posledicu, poprima velike
razmere. Čini mi se da više od polovine spoljašnjih dešavanja imaju svoj uzrok u tome.
Ali u svakodnevnom životu lična osećanja i senzitivnost su neodvojivi deo ljudske
prirode i kao takvi oni su neophodni u samoodbrani, mada ja mislim daje čak i u tom
slučaju bolje zauzeti stabilan, sveobuhvatan i jednak stav prema svim ljudima i stvarima.
Vaše iznenađenje zbog ponašanja osobe X pokazuje da još uvek ne znate kakva je
obična ljudska priroda. Zar niste nikada čuli za Vidjasagarov odgovor kada mu je
saopšteno da ga je neki čovek klevetao, - "Zašto me on kleveta? Ja mu nisam nikada
ništa dobro učinio (upakara)." Nerazvijeni vital nije zahvalan za neko učinjeno dobro, on
je pre ogorčen zato što ga to obavezuje. Sve dok mu činimo dobro, on je prepun slatkih
reči, ali čim vidi da više nema šta da očekuje, on se okreće i ujeda ruku koja ga je
hranila. Ponekad to učini i ranije, kada misli da to može da uradi jer veruje da
dobročinitelj neće saznati odakle dolazi kleveta, osuda ili optužba. U vašem slučaju
nema ničeg neuobičajenog, ničeg što biste proglasili posebnim. Većina ima to iskustvo,
a samo nekolicina uspeva da ga izbegne. Naravno, ljudi sa razvijenim psihičkim
elementom su po prirodi zahvalni i ne ponašaju se na ovaj način.
Ljubomora
 
To je naravno stara reakcija - ljubomora je sigurno prisutna, inače ne bi osetili tu
ogorčenost. Njeno održanje, povlačenje i ponovno pojavljivanje sa takvom žestinom,
samo pokazuje kako je ona duboko ukorenjena u vašoj svesti o fizičkom. Još uvek niste
u stanju da je iskorenite zato što se potpuno vezujete za nju kada se pojavi i prepuštate
njenoj galami i nasilju. Morate imati snage da se odvojite od nje u onaj deo vaše prirode
koji je time netaknut - samo tada ćete moći da je ođgurnete; i jedino ako to činite svaki
put kada se pojavi, ona će vremenom nestati i nikada se više neće javljati.

*
 Ne vidim zašto pravite tako veliku razliku između svađe i ljubomore u odnosu na
drugu ženu i svađe i ljubomore koje nemaju seksualni karakter. Oba izviru iz istog
prvobitnog impulsa, posesivnog instinkta koji je baza za tipičnu vitalnu ljubav. U drugom
slučaju, s obzirom da seksualna ljubomora nije moguća, um se oslanja na druge motive
koji izgledaju sasvim razumni i opravdani - on možda nije svestan da to potiče iz vitala,
ali to ne menja svađu i žestinu rasprave. Nije važno da li vam se oba ova oblika javljaju
ili ne, jer to ne čini stvar ni boljom ni lošijom. Jedino što je važno je osloboditi se samog
instinkta, bilo sa psihološke tačke gledišta ili sa tačke gledišta spiritualne promene.

 Transformacija vitala
 
Mnogi ljudi su, kao životinje, gonjeni silama Prirode: ako se pojavi bilo koja želja, oni
je odmah ispune, bilo koja emocija da im dođe, oni joj dozvoljavaju da se ispolji, bilo
koju fizičku potrebu da imaju, oni moraju daje zadovolje. Tada kažemo da su ljudske
aktivnosti i osećanja pod kontrolom Prakriti i da su uglavnom fizičke i vitalne prirode.
Telo je instrument Prakriti ili Prirode - ono sluša sebe ili vitalne sile i želje, strasti itd.
Ali čovek ima takođe i um, i kako se duhovno razvija, uči da kontroliše svoj vital i
fizičku prirodu svojim razumom i voljom. Ova kontrola je samo delimična: jer je pravi
razlog obično skriven željama vitala i neznanjem fizičkog i on staje na njihovu stranu,
pokušavajući da opravda svojim idejama, rezonovanjem ili argumentima njihove greške i
pogrešne kretnje. Čak i ako se razum usprotivi i kaže vitalu ili telu "Nemoj to da činiš",
ipak će vital i telo često poslušati svoje sopstvene namere uprkos zabrani - mentalna
volja nije dovoljno jaka da ih pokori.
Kada ljudi rade sadanu, u njima operiše viša priroda, psihička i spiritualna, i oni tako
svoju prirodu stavljaju pod uticaj psihičkog bića ili višeg spiritualnog bića ili Božanskog.
Ne samo vital i telo nego i um moraju da nauče Božansku Istinu i da se podvrgnu
Božanskom zakonu. Ali zato što niža priroda nastavlja da ih drži u svojoj vlasti, oni su
bar u početku, ako ne i za duže vreme, nemoćni da spreče svoju prirodu da prati
ustaljene kanale - čak i onda kada znaju ili im je ukazano šta da rade, a šta ne. Samo
istrajnom sadanom, zadobijanjem više spiritualne svesti i spiritualne prirode može se
prevazići ova teškoća; ali čak je i najjačim i najboljim sadakama za to potrebno dosta
vremena.

*
Odbacivanje želje je u suštini odbacivanje elementa žudnje iz svesti kao stranog
elementa koji ne pripada istinskom biću i unutrašnjoj prirodi. Ali je i odbacivanje slabosti
prema sugestijama želje takođe deo tog odbacivanja; uzdržavanje od sugerisane akcije,
ako ona nije pravilna, mora se uključiti u jogičku disciplinu. Jedino onda kada se ovo radi
na pogrešan način, zbog nekog mentalnog asketskog principa ili jakog moralnog pravila,
možemo ga nazvati potiskivanjem. Razlika između potiskivanja i unutrašnjeg stvarnog
odbacivanja je ista ona razlika koja postoji između mentalne ili moralne kontrole i
spiritualnog pročišćenja.
Kada neko živi u istinskoj svesnosti, on oseća kako želje nadolaze, ulazeći spolja, iz
univerzalne niže Prakriti u um i delove vitala. U uobičajenom stanju svesti to se ne
oseća; ljudi postaju svesni želje samo kada je ona već tu, kada je već ušla unutra i
pronašla svoje obitavalište ili poznato skrovište tako da oni imaju utisak da je ona
njihova i da je deo njih samih. Stoga, prvi uslov za oslobođenje od želja je postati ih
svestan sa istinskom svesnošću jer tada postaje mnogo lakše otarasiti ih se, nego kada
morate da se borite sa njima imajući osećaj kao da treba da odsečete neki deo svog
tela. Lakše je odreći se nečeg nakalemljenog nego odseći ono što osećamo kao
neodvojivi deo nas samih.
Kada je psihičko biće izraženo, tada je lako osloboditi se želja; jer psihičko biće u sebi
nema želja, ali zato ima aspiracije, težnje i ljubav prema Božanskom i svemu što naginje
ka Božanskom. Stalno potenciranje psihičkog bića sa sobom nosi tendenciju
uspostavljanja istinske svesnosti i skoro automatskog vladanja pojavama u prirodi.

*
Mnogo vremena je potrebno kako biste se u potpunosti oslobodili želje. Ali, ako je
jednom izbacite iz svoje prirode i doživite kao spoljašnju silu koja obuzima vital i fizičko,
biće vam lakše da se oslobodite uljeza. Previše ste navikli da je smatrate svojim delom
ili nečim što je usađeno u vama - to vam samo otežava kontrolu njenih kretnji
onemogućavajući vas da se oslobodite njene večne kontrole nad vama.
*
Nijedan čovek se ne može lako osloboditi želja. Ono što treba prvo da uradi je da ih
objektivizira, izbaci napolje, na površinu svesti, a unutrašnje delove učini tihim i čistim.
Kasnije se one mogu totalno odbaciti i zameniti pravom stvari, srećnom i
prosvetljujućom voljom da se bude jedno sa Božanskim.

*
Želja je psihološki pokret i može se zameniti za "istinsku potrebu" kao i za stvari koje
nisu zaista potrebne. Morate prići čak i istinskim potrebama bez želje. Ako ih ne
zadovoljite, ne smete ništa osećati.
*
Tačno je da je potiskivanje i uzdržavanje od želja nedovoljno i samo po sebi
neefikasno, ali to ne znači da im treba popuštati; to znači da želje ne treba potiskivati
nego izbaciti iz prirode.

*
Vaša teorija je pogrešna. Slobodno izražavanje strasti može olakšati vital za neko
vreme, ali joj to u isto vreme daje pravo da se ponovo vrati. To je uopšte ne smanjuje.
Potiskivanje praćeno unutrašnjim prepuštanjem u suptilnoj formi nije metod, ali je
slobodno izražavanje u vidu spoljašnjeg prepuštanja još gori metod. Strast je moguće ne
manifestovati jedino ako je čovek čvrsto rešio da dođe do savrešene kontrole; takva
kontrola prestaje da bude potiskivanje, već postaje unutrašnje i spoljašnje odbacivanje.

*
 Izgleda da vi nemate ispravno viđenje prirode vitalnih želja. Vitalne želje jačaju kada
im se prepuštamo; što je najvažnije, tako se uopšte ne zadovoljavaju. Ako popuštate
pred željama, one će postati sve jače i jače i zahtevati da se sve više i više ispunjavaju.
To je naše stalno iskustvo sa sadakama i ono potvrđuje ono što smo oduvek znali o
željama. Želja i zavist se moraju izbaciti iz svesti - nema drugog načina.

*
Iako sve ono čega se želja dohvati, postaje poželjno za vital - svaka želja se ipak
mora odbaciti. Sasvim je ispravno reći: "Neću želeti to", čak iako vital još uvek nije
uspeo da izgovori: "Ne želim to." Postoji nešto u biću što može reći : "ne želim" i tako
odbiti da prepozna želju vitala kao deo istinskog bića. Svest koju nam donose mir i
snaga moramo prepoznati kao istinsko "Ja" i učiniti je stalno prisutnom.

*
Teško je rešiti se svih želja u potpunosti odjedanput - ako one ispravne imaju
prvenstvo, to osigurava konačnu pobedu. Zato nemojte dozvoliti da vas to muči.
Potrebno je postepeno menjati ove stvari - i ako je napredak započeo, tada može
postojati jasan osećaj sigurnosti u pogledu rezultata sadane i miran uvid u sve što treba
da se uradi.

*
Kako transformirati vital?
Prvi korak: volja. Drugi, iskrenost i težnja. Ali, volja i težnja su skoro ista stvar, jedna
neodvojivo prati drugu. Zatim, istrajnost. Da, istrajnost je neophodna u bilo kom procesu,
a šta je ovaj proces? ... Prvo, mora biti prisutna sposobnost posmatranja i razlikovanja,
sposobnost pronalaženja vitala u sebi, jer će vam u protivnom biti jako teško da kažete:
"Ovo dolazi od vitala, ovo dolazi od uma, ovo dolazi od tela." Sve će vam izgledati
pomešano i nejasno. .
Posle vrlo istrajnog posmatranja, bićete u stanju da razgraničite različite delove i
prepoznate poreklo neke pojave. Za ovo je potrebno dosta vremena, ali vas to ne mora
sprečavati da napredujete prilično brzo, to zavisi od vas. Jednom kada ste sagledali
različite delove upitajte se: "Šta ima ovde od vitala? Šta vital donosi u moju svest? Na
koji način menja moje kretnje, šta im dodaje, a šta oduzima? Šta se dešava u mojoj
svesti intervencijom vitala?" Jednom kada ovo saznate, šta dalje...? Tada treba da
gledate tu intervenciju, da je posmatrate, da pronađete način na koji funkcioniše.
Recimo da želite da transformišete vaš vital. Vrlo ste iskreni u vašoj težnji i odluci da
idete do kraja. Imate sve te kvalitete. Počinjete da posmatrate i uviđate da se mogu
desiti dve stvari (može se desiti više stvari, ali najvažnije su dve).
Prvo, obuzima vas neka vrsta entuzijazma. Počinjete da radite iskreno. U svom
entuzijazmu, mislite: "Uradiću ovo i ono, postići ću odmah svoj cilj, sve će biti predivno!
Videće taj vital kako ću da se ponašam samo ako me ne posluša!" I ako pažljivo
oslušnete, čućete vital kako govori sam sebi: "Ah konačno, eto moje prilike!" On prihvata
to, počinje da dela punim žarom, prepun entuzijazma, nestrpljenja.
 Može se javiti potpuno suprotna stvar. Neka vrsta nelagodnosti: "Nije mi baš dobro,
kako je život jednoličan, kako je sve zamorno. Kako ću sve to da postignem? Da li ću
ikada postići cilj? Da li je uopšte vredno išta započinjati? Da li je to uopšte moguće? Zar
to nije nemoguće?" To je vital koji baš nije zadovoljan sa onim što se radi sa njim, koji
ne želi da mu se bilo ko meša u njegov posao, kome se sve to ne dopada. Zato on
savetuje depresiju, obeshrabrenje, nedostatak vere, sumnju - da li je to zaista vredno
truda?
Ovo su dva ekstrema i svaki od njih ima svoje probleme, svoje prepreke.
Depresija, ukoliko čovek nema snažnu volju, sugeriše: "Ovo nije dovoljno vredno,
možda ću morati da čekam ceo svoj život." Entuzijazam očekuje da vidi vital promenjen
preko noći: "Ubuduće neću imati nikakvih teškoća, napredovaću rapidno na stazi joge,
postićiću božansku svest bez bilo kakvih problema." Postoje i druge teškoće... Coveku
je potrebno malo vremena, ali mnogo istrajnosti. Tako vital nakon nekoliko časova -
možda nekoliko dana, možda i meseci - kaže sebi: "Nismo baš daleko dospeli sa našim
entuzijazmom, da li smo stvarno nešto uradili? Zar nas ovaj napor ne ostavlja na istom
mestu na kojem smo i bili? - možda i gorem mestu, još problematičnijem, još
nemirnijem? Stvari nisu više ono što su bile, a nisu još uvek ono što treba da budu. Vrlo
je zamorno sve ovo što radim." 1 onda, ako čovek dalje insistira, pojavljuje se džentlmen
koji kaže, "Ah ne, dosta mi je svega, pustite me na miru. Ne želim ni da mrdnem, ostaću
u svom uglu, neću vam smetati, samo me ne dirajte!" i tako čovek ne odlazi daleko od
mesta sa kojeg je pošao.
Ovo je jedna od značajnih prepreka koju moramo pažljivo izbeći. Čim se pojavi i
najmanji znak nezadovoljstva, neprijatnosti, vitalu se mora reći sledeće: "Moj prijatelju, ti
ćeš sada da ćutiš, radićeš ono što ti se kaže, u protivnom ćeš imati posla sa mnom." A
onome drugom, entuzijasti koji kaže: "Sve se mora uraditi sada, i to odmah", vaš
odgovor je: "Smiri se malo, tvoja energija je izvrsna, ali je ne smeš potrošiti za pet
minuta. Trebaće nam na duže staze, čuvaj je pažljivo, i kada se ukaže potreba za njom,
ja ću te pozvati. Ti ćeš mi odmah pokazati svoju naklonost, poslušaćeš me, nećeš
gunđati, nećeš protestvovati, nećeš se buniti, reći ćeš 'da, da'. Učinićeš tu malu žrtvu
kada te budem zamolio i reći 'da' cei im bićem."
Tako smo započeli put. Ali on je vrlo dug. Mnogo stvari se dešava na putu. Odjednom
pomislite da ste prevazišli prepreku; kažem "pomislite", zato što samo mislite da jeste.
Uzeću i jedan veoma očigledan primer, vrlo jednostavno zapažanje. Neko je uvideo da
je njegov vital nekontrolisan i neukrotiv, da se često ljuti ni zbog čega. On počinje da ga
uči da ne bude povodljiv, da se ne razbuktava, da ostane miran i podnese životne
šokove bez (agresivnih) reakcija. Ako čovek ovo radi veselo, sve se odvija prilično brzo
(zapamtite to dobro, vrlo je važno: kada se bavite vašim vitalom, da obratite pažnju na
održavanje dobrog raspoloženja, inače će biti poteškoća). Čovek zadržava svoje dobro
raspoloženje; kada vidi da nailazi oluja, počinje da se smeje. Umesto da bude
depresivan govoreći: "Ah! Uprkos svim mojim naporima, sve počinje iz početka", čovek
počinje da se smeje i kaže: "Ovo nikuda ne vodi. Zar ne vidiš da si smešan, pa ti sam
znaš da si smešan! Nema svrhe ljutiti se!" Čovek daje sebi lekciju sa puno humora. I
zaista, nakon izvesnog vremena, nema ljutnje - sve je mirno - i naravno tada čoveku
popušta pažnja. Čovek misli da je prevazišao teškoću, da je krajnji rezultat konačno
postignut: "Moj vital mi ne pravi više nikakve probleme, više se ne ljuti, sve ide glatko." 1
već sledećeg dana, čovek gubi strpljenje. Upravo tada mora biti pažljiv i ne sme sebi
reći: "Eto šta se desilo, sve je bez smisla, ništa neću nikad postići, svi moji napori su
uzaludni; sve ovo je iluzija, to je nemoguće." Naprotiv, mora reći: "Nisam bio dovoljno
obazriv." Morate čekati dugo, vrlo dugo, pre nego što možete reći: "Ah, sve je gotovo!"
Ponekad morate čekati godinama.
*
Sve vaše brige, depresija, malodušnost, odvratnost, ljutnja, sve, sve dolazi od vitala.
On je taj koji ljubav pretvara u mržnju, on je taj koji stvara duh odmazde, ogorčenosti,
loše volje, potrebe za uništavanjem i nanošenjem zla. On je taj koji vas obeshrabruje
kada se stvari odvijaju teško, i u pogrešnom smeru. On ima i izuzetnih sposobnosti da
štrajkuje! Kada nije zadovoljan, sakrije se u ugao i ne mrda. A vi tada nemate više
energije, nemate snage, nimalo preostale hrabrosti. Vaša volja je nalik... nalik uveloj
biljci. Sva ogorčenost, gađenje, ljutnja, sav očaj, patnja, bes - sve to dolazi od tog
gospodina. Jer se njegova energija kreće u tom smeru.
Stoga, sve zavisi od strane na koju se on okrene. A ja vam kažem da ima vrlo jaku
naviku da štrajkuje. To je njegovo najmoćnije oružje: "Ah! Ne radiš ono što ja želim, e pa
dobro, neću se ni pomeriti, pretvaraču se da sam mrtav. " I on to čini zbog najmanjeg
razloga. On ima vrlo loš karakter; vrlo je razdražljiv i vrlo zloban - da, njegova priroda je
jako loša. Verujem da je itekako svestan svojih moći i jasno zna da ako se u nešto
upusti totalno, nema toga što će odoleti momentu njegove sile. I kao svi ljudi koji imaju
nešto da ponude za razmenu, tako i vital voli da trguje: "Daću ti svoju energiju, ali ćeš
zauzvrat učiniti ono što ja želim. Ako mi ne daš ono što tražim, povućiću svu svoju
energiju." 1 vi ćete tada biti prazni kao izduvani balon. Ovo je istina, stalno se tako
dešava.
Teško je kontrolisati vital. Pa ipak, kada konačno uspete da ga ukrotite, imate u
svojim rukama nešto zaista moćno za upotrebu. Tada možete odoleti oluji najvećih
problema. On je sposoban da pretvori idiota u inteligentnu osobu - te je isključivo
Njegova privilegija: jer ako čovek svim srcem teži napretku, vital će zapamtiti da mora
napredovati, i tada će čak i najveći idiot postati inteligentan! Videla sam to, ne govorim
napamet; videla sam to, videla sam ljude tupe, glupe, nesposobne da razumeju, koji
ništa ne mogu da shvate - možete im nešto objašnjavati mesecima, ništa od toga im
neće ući u glavu, kao da govorite nekom kamenu - i onda sasvim odjednom njihov vital
se uhvati za neki motiv: oni jednostavno požele da nekoga zadovolje ili nešto dobiju, a
za to im je neophodno razumevanje i znanje. Tada sve stave u pokret, razdrmaju
uspavani um, uliju energiju u sve uglove gde je nije bilo; i tada razumeju, tada postaju
inteligentni. Znala sam čoveka koji praktično ništa nije znao, ništa razumeo i koji je, kada
se um počeo kretati i kada ga je obuzela strast za napretkom, počeo da piše divne
stvari. Imam ih ovde sa sobom. A kada se taj pokret povukao, kada je vital započeo
štrajk (jer ponekad štrajkuje i povlači se) ta osoba je ponovo postala apsolutno tupa.
Sasvim je prirodno što je toliko teško ustanoviti stalan kontakt između najpovršnije
svesti o fizičkom i psihičke svesti, i gle! - svest o fizičkom je prepuna dobrog
raspoloženja; vrlo je uredna, dosta se trudi, ali je spora i troma, treba joj puno vremena,
teško joj je da se pokrene. Ona se ne umara, ali i ne čini nikakav napor; ide svojim
putem, mirno. Ponekad mogu proći vekovi dok se ne uspostavi kontakt spoljašnje svesti
i psihe, ali iz ovog ili onog razloga vital uzima učešće u tome. Strast ga oblikuje. On želi
taj kontakt (ko zna zbog čega, ali to ne mora biti spiritualni razlog), on ga želi sa svom
svojom energijom, svom snagom, svom strašću, svom žestinom: za tri meseca stvar
može biti završena.
Zato, poklonite tome pažnju. Ophodite se sa njim sa velikim poštovanjem, ali mu se
nemojte nikada pokoriti. Jer, tada će vas povući u sve vrste problematičnih i neprijatnih
eksperimenata; ali ako uspete da ga nekako ubedite da krene sa vama, tada ćete
napredovati krupnim koracima na stazi.

*
Postoje ljudi koji gaje interesantnu teoriju koju često čujem. Oni govore da se
sopstveni vital ne sme obuzdavati, da mu se mora dopustiti da radi šta god zaželi, i da
će se tako umoriti i izlečiti! To je vrhunac gluposti! Prvo, zato što vital po svojoj prirodi ne
može nikada biti zadovoljen i ako neka vrsta aktivnosti postane nezanimljiva, on će
udvostručiti dozu: ako mu njegove gluposti dosađuju, on će ih još češće ponavljati, i ako
ga to umara, čim se odmori, počeće iz početka. Tako se ništa neće promeniti. Drugi
kažu da ćete samo potisnuti vital ako mu sednete za vrat i da će jednoga dana
jednostavno šiknuti kao gejzir... i to je istina. Stoga, ni obuzdavanje vitala nije rešenje jer
obično donosi prilično ozbiljne poremećaje. Mora postojati neko treće rešenje.
*
Da li je to žudeti da svetlost dođe odozgo i pročisti ga?
Naravno, ali problem ostaje. Vi žudite za promenom, verovatno za specifičnom
promenom; ali odgovor na vašu težnju neće doći odmah i u međuvremenu će se vaša
priroda opirati. Stvari se tako dešavaju: u određenom trenutku izgleda kao daje priroda
popustila i vi mislite da ste konačno došli do željenog rezultata. Vaša težnja se gasi zato
što mislite da je sve svršeno. Ali dobro poznati momak koji je vrlo lukav, tiho sedi u svom
uglu, vrebajući trenutak vaše neopreznosti i kada iznenada iskoči kao pajac iz kutije,
tada sve morate početi iz početka.
*
Ali ako se čovek iz korena oslobodi cele stvari?
Ah, ne smete biti tako sigurni da je to moguće. Poznavala sam ljude koji su želeli da
spasu svet reducirajući ga toliko da više nije preostao nikakav svet! To je asketski način
- želite da rešite problem tako što ukidate samu mogućnost postojanja problema. Ali to
ne menja ništa.
Ne, postoji metod - siguran - ali vaš metod mora biti veoma pronicljiv i morate imati
široku i probuđenu svest o vašoj ličnosti i o onome što se tu dešava, kao i načinu na koji
se to odvija. Uzmimo na primer osobu kojoj se dešavaju izlivi besa i nasilja. Njoj je, s
obzirom na određeni metod, rečeno: "Ljuti se koliko hoćeš, sam ćeš patiti od posledica
svoje ljutnje i to će te izlečiti." O ovome bismo mogli prodiskutovati. U odnosu na neki
drugi metod takođe joj je rečeno: "Zauzdaj svoju ljutnju i ona će nestati." I o tome bi se
moglo prodiskutovati. U svakom slučaju moraćete da se bavite time sve vreme, jer ako
samo za minut prestanete, odmah ćete videti šta će se desiti! Šta onda uraditi?
Morate biti sve svesniji i svesniji. Morate posmatrati kako se stvari dešavaju, kojim
putem dolazi ljutnja i stati pred nju pre nego što vas obuzme. Ako želite da se izlečite od
neke mane ili problema, postoji samo jedan metod: biti savršeno oprezan, imati vrlo
opreznu i budnu svest. Prvo morate jasno znati šta želite da radite. Ne smete oklevati,
morate biti puni sumnje kada kažete: "Da li je dobro ovo što radim ili ne, da lije ovo u
skladu sa onim što želim da postignem ili ne?" Videćete da ako verujete svom umu, on
će se uvek okretati protiv vas: on će uvek oscilirati. Ako nešto odlučite, on će vam izložiti
sve argumente kako bi vam pokazao da vaša odluka nije dobra, i tako ćete ostati
razapeti između "da" i "ne", crnog i belog, i nećete nigde dospeti. Stoga, prvo, morate
tačno znati šta želite - znati, ne mentalno, nego kroz koncentraciju, aspiraciju i vrlo
svesnu volju. To je važna činjenica. Posle toga, postepeno, posmatranjem, istrajnom
obazrivošću morate odabrati metod koji će vam odgovarati - uzaludno je ubeđivati druge
da prihvate isti metod, jer to neće uspeti. Svako mora naći svoj metod, svako mora imati
sopstveni metod i praktikovati ga do određenog stepena, tako da će vam on vremenom
postati sve jasniji i jasniji, precizniji i precizniji. Možete ispraviti neke detalje, a neke
druge pojasniti itd. Tako započinje vaš rad... Za neko vreme sve će ići dobro. Tada ćete
se, jednoga dana suočiti sa nesavladivom teškoćom i reći sebi: "Sve vreme sam radio, a
opet je sve loše kao i pre!" U tom slučaju, morate, kroz još veću koncentraciju, otvoriti
unutrašnji prolaz sa do tada nepoznatom silom, sa stanjem svesti koje pre niste
poznavali. Tu ćete naći snagu, kada se vaša lična snaga istroši i ne bude više efikasna.
Kada se lična snaga potroši, obično ljudi kažu: "Dobro je što je tako, ne mogu više ništa
promeniti, sve je gotovo." Ali ja vam kažem da kada se nađete pred ovim zidom, to je
početak nečeg novog. Nepopustljivom koncentracijom morate preći na drugu stranu zida
i tamo ćete naći novo znanje, novu snagu i moć, svežu pomoć i bićete u stanju da
stvorite novi sistem, novi metod koji će vas sigurno odvesti veoma daleko.
Ne kažem ovo da vas obeshrabrim; ali se stvari tako odvijaju. Najgore od svega je biti
obeshrabren kada se zastoj desi. Morate reći sebi: "Sa određenim načinom transporta
koji mi je stavljen na raspolaganje došao sam do određene tačke, ali to sredstvo mi ne
dozvoljava da dalje nastavim. Šta da radim? Da sednem i više se ne uzbuđujem? -
nikako. Moram pronaći drugi način transporta." Ovo će vam se dešavati prilično često,
ali ćete se nakon izvesnog vremena navići na to. Morate sesti za momenat, meditirati i
pronaći drago sredstvo. Morate pojačati svoju koncentraciju, aspiraciju i vaše poverenje
i sa novim elanom načiniti novi program, pronaći drugo sredstvo koje će zameniti ono
koje ste ostavili za sobom. Tako čovek napreduje stepen po stepen.
Ali morate povesti računa da na svakom nivou primenite, što je moguće savršenije,
ono što ste dobili ili naučili. Ako možete ostati u introvertnom stanju svesti i materijalno
ne potkrepljivati svoj unutrašnji napredak, doći će sigurno vreme kada nećete biti u
stanju ni da se pokrenete, jer će vaše spoljašnje biće, nepromenjeno, biti kao opruga
koja vas vraća nazad i sprečava vaš dalji napredak. Tako, najvažnija stvar (koju svi
znaju, ali malo njih praktikuje) je staviti u praksu ono što znate. Tako dobijate velike
šanse za uspeh, a sa istrajnošću ćete sigurno dospeti daleko.
Ne smete se nikad obeshrabriti kada se nađete pred zidom, ne smete reći: "Oh, šta
da radim? Još uvek je tu." Na ovaj način ćete održavati teškoće do samog kraja. Samo
onda kada postignete cilj, sve će se iznenada srušiti.

*
Ono što ste primetili u vezi uznemirenja je istina. Sada u vama postoje dve svesti,
nova koja raste i ono što je ostalo od stare. Stara ima u sebi nešto od navika ljudskog
vitala - tendenciju da održava bilo koji dodir patnje, ljutnje, mučnine i si. ili bilo koju vrstu
emotivnog, vitalnog ili mentalnog uznemirenja, da ga preuveliča, da ga prolongira, da
mu ne dopusti da ode, da mu se vraća i onda kada je uzrok uznemirenja prošao i kada
može da se zaboravi, da ga se uvek seća i da ga pothranjuje kad god može. Ovo je
karakteristična crta ljudske prirode i potpuno uobičajena pojava. Nova svest, nasuprot
tome, ne želi te stvari i kada se dese, odbacuje ih što brže može. Kada nova svest
potpuno sazri i stabilizuje se, tada će sva uznemirenja biti odbačena. Čak i ako opstanu
njihovi uzroci, neće biti odgovora u vidu patnje, ljutnje, mučnine itd. u prirodi.

*
Teškoće pri oslobađanju od svega primitivnog u vašoj prirodi će vas pratiti sve dok
pokušavate da promenite vaš vital koristeći kao glavnu snagu vaš um i mentalnu volju,
prizivajući neograničenu i impersonalnu božansku moć da vam pomogne... Ako želite da
istinski svime ovladate i transformišete vitalne pojave, to se može uraditi jedino pod
uslovima u kojima pružate mogućnost vašem psihičkom biću, duši u vama, da se
potpuno probudi i da uspostavi vlast... da vam nametne svoj način čiste devocije,
iskrene težnje i potpunog beskompromisnog poriva ka svemu što je božansko.

Unutrašnji Život - Shri Aurobindo i Majka