Однос према наслеђу нововековне филозофије

1. „Свет је моја представа“

Он сматра да свет зависи од наших субјективних форми опажања и
мишљења. Човек не зна о дрвету, он само зна о својој представи
дрвета.
„Човек не познаје ни Сунце ни Земљу, него увек само очи које
гледају Сунце у руке које осећају земљу.“
Представе које стварамо о свету на основу четири разлога, а то су:
разлог настајања (појаве се објашњавају помоћу узрока и
последице), сазнајни разлог (логично утемељење неког тврђења),
разлог бића (којим се одређује положаји предмета у простору и
времену) и разлог поступања (даје нам мотив неког поступка).

2. „Свет као воља“

Интелект се умара, а воља никад. Понекад се чини да разум води
вољу, али само као вођа свога господара. Воља је једино оно што је
трајно и непроменљиво у свести, она је произвела свет ради својих
циљева, даје јој јединство и све њене представе и мисли држи на
окупу. Шопенхауер је такође сматрао да је привлачење и одбијање,
везивање и разрешавање, магнетизам и електрицитет- да је све то
воља.
3. „Воља за рађање“
Рађање је последњи циљ свакога организма и његов најјачи
инстинкт, јер само на тај начин може воља да савлада смрт. Да би
обезбедила савлађивање смрти, воља за рађање лежи готово
изван власти сазнања или мишљења.
Воља се овде показује готово исто онако независна од сазнања…
као и у оној природи у којој нема сазнања...
„Ма какво чврсто људи били повезани пријатељством, љубављу
или браком, сасвим поштено сваки на крају мисли ипак само на
себе и можда своје дете.“

4. „Метафизика љубави“
„Ко из љубави улази у брак има да живи у патњама“, каже шпанска
пословица. Бракови из разума, које су склапали родитељи
младенцима, често су срећнији него бракови из љубави. Сматра да
је љубав најбоља еугеника, јер је љубав по природи средство
обмане, а брак постепено опадање љубави, тако да на крају мора
да наступи разочарање.
„Као што љубав према животу заправо само страх од смрти, тако и
друштвеност људи заправо није директна; она се, наиме, не
заснива на љубави према друштву, него на страху од самоће.“

5. „Свет као патња“

Ако је свет воља, онда мора да буде свет патње. Живот је патња
зато што, чим оскудица и бол допусте човеку одмор, одмах се
приближује чамотиња тако да он нужно тражи нешто да разбије ту
празнину. Што постижемо све већи успех тиме све више осећамо
досаду. Ко развија сазнање развија болове. Памћење и
предвиђање повећавају људску беду, јер ми највише патимо у
ретроспекцији и антиципацији, зато што је и сам бол кратак. Више
болова проузрокују мисли на смрт него сама смрт. Несрећни смо у
браку, а исто тако ако нисмо у браку. Несрећни смо кад смо сами, и
несрећни смо у друштву.

Воља је вечито незадовољна и зато је живот бескрајна патња, а овај

свет најгори могући свет. Воља је прожета сукобима и
супротностима и понекад окренута сама против себе.

„Ово је нагори од свих могућих светова и да је за длаку гору, не би

могао постојати.“
„Мало има ствари које ће људи више одобровољити него кад им
испричамо велику несрећу која нас недавно снашла.“

6. „Ослобођење воље“
Први корак ослобођењу од воље огледа се у уздизању изнад
чулног света и умно посматрање идеја. То је могуће кад се човек у
свом мишљењу ослободи потребама које му намеће воља и када
се од субјективне спознаје света уздигне од чисте објективне. На тај
начин он прелази границу индивидуалности.
Други корак у уздизању изнад воље као слепог нагона јесте
уметност. На овом путу помажу нам сви облици уметности,
сликарство, архитектура, поезија, а највише музика. Уметност
ублажава зла живота на тај начин што успева да прикаже нешто
вечно и опште.
У том ослобођењу сазнања од робовања вољу, у заборављању
властити личности и њених материјалних интереса, у томе
уздизању духа до безвољнога посматрања истине. Уметност је већа
него наука зато што ова постиже свој циљ ревносним прибирањем
градива и опрезним аргументисањем, а уметност, она испуњава
свој задатак наједаред интуицијом и представљањем. Што је
симетрија у ликовним уметностима то је ритам у музици, јер
музика и архитектура су антиподи. Архитектура је што би Гете
рекао, смрзнута музика, а симетрија умирени ритам.
„Музика је истински општи језик који се свуда разуме. Ипак она је
говори о стварима, већ о срећи и патњи као оном што за вољу
представља једине стварности. Због тога музика тако много говори
срцу, док непосредно о глави нема шта да каже: због тога свако
супротно очекивање представља њену злоупотребу, као што је то
описна музика.“
Говори да се негирање воље дешава кроз етику и емпатију. Пошто
кроз свих живих бића постоји права воља. Тако је патња других
сопствена патња других сопствена и управо тако настаје саосећање.
Емпатије зато може да постане извор моралног става у коме је
превладан сопствени егоизам.
Тежио је нирвани, аскези која вољу своди на најмању могућу меру,
готово да не постоји. За њега је ништа истински циљ света и човека.
Он не препоручује самоубиство јер тврди да тако само доказујемо
да не може да достигнемо то безвољно стање.

2. Метафизика љубави- љубав није реалистична

Љубав је привид и опстаје и само зато што је голи нагон за
одржањем, а одржање је примарни људски подсвесни циљ за
опстанак, како тврди Шопенхауер, као претеча Фројда и његових
теорија о љубави. Шопенхауер тврди да је љубав нереалистичне
природе- привид, заснован на страсти која потиче од унутрашње
обмане. Та обмана је нужна када се страст испуни и љубав (јака
емоција која се притом осети) ишчезава након постигнутог циља.
Јединка након обмане углавном опази да је постала жртва исте. Да
није тога, према Шопенхауеровој тврдњи, и да је Петраркина страст
била задовољена, он би престао певати што би се могло уско
повезати и у случају Дантеа који је много своја дела посветио
Беатриче.