G E O R G

Z I M E L
1858-2008

PRIRIDIO :
O UŠAN MARINJKOVIC

• m *. r<.

VSA
GEORG ZIMEL
1858-2008

Prlredlo:
D ušan M a rin k o v ič

P rev od lo cl:
To m islav K argaćin

K iril M iladino v

M ilana B ošković

A sja Sm a il a g ić

D u ška D o bro savljev

V o jv o đ a n sk a s o c io lo š k a a so c ija c ija
i

JižMr
Medi
TERRAN
PUBUSHINC

N ovi Sad
2008 .
Luis A. Kozer
G eo rg Z im e l : k r a t k a b io g r a f ija 15

Andrea Pitasi
Po rtret m lad o g Z im e l a 22

Luis A. Kozer
Z nacaj Z im e l o v o g d e l a 43

Luis A. Kozer
St il G eo rga Z im e l a :
d o p r in o s s o c io l o g a s o c io l o g iji 65

Georg Zimel
K a k o je m o g u ć e d r u št v o ? 81

Georg Zimel
O k o n f l ik t u 99

Georg Zimel
So c io l o g ija d r u š t v e n o s t i 102

Georg Zimel
Su pero r d in a c ija i s u b o r d in a c ija

k a o p r e d m e t s o c io l o g ije 116

Georg Zimel
V ern o st i za h v a ln o st 137

Georg Zimel
St r a n a c 154
Georg Zimel
So c io l o g ija k o n k u r e n c ije 16 1

Georg Zimel
R e l ig ija 184

Georg Zimel
Ta jn o s t i g r u p n a k o m u n ik a c ija 252

Georg Zimel
M e t r o p o l is i d u h o v n i ž iv o t 280

Georg Zimel
Ž en ska i m u ška k u ltu ra

Ž en ska k u ltu r a 291

Iz v o r iip r e v o d i 328
 Georg Zimel

St r a n a c

Ako lutanje kao sloboda od svake date prostorne tačke pred-

stavlja pojmovnu suprotnost vezanosti za nju, onda je sociološki
oblik ,,stranca“ donekle, ipak, jedinstvo oba ova određenja. Ovim
se pokazuje i da odnos prema prostoru nije samo uslov, nego je i
simbol odnosa prema ljudima. Stranac se ovde ne podrazumeva
u smislu koji je do sada već više puta naznačen: kao onaj koji luta,
koji danas dolazi i sutra odlazi, već kao onaj koji danas dolazi i su-
tra ostaje. On, takoreći, potencijalno luta i mada nije nastavio da
se kreće, nije ni sasvim prevazišao slobodu dolaženja i odlaženja.
On je vezan za izvesno prostorno okruženje ili za ono čije su gra-
nice analogne prostornim. Njegovo mesto unutar ovoga okruže-
nja je, međutim, suštinski određeno time da on njemu ne pripada
od početka i da on u to okruženje unosi svojstva koja ne potiču iz
njega niti iz njega mogu poticati.

Jedinstvo blizine i udaljenosti koje sadrži svaki međuljudski

odnos ovde je poprimilo oblik koji se najkraće može ovako for-
mulisati: distanca u odnosu znači udaljenost onoga ko je blizu, a
stranost blizinu tuđinca. Biti stran je ovde, naravno, sasvim poziti-
van odnos, naročit vid međusobnog dejstva. Stanovnici Sirijusa za
nas u stvari nisu stranci - barem ne u smislu reči koja sociološki
dolazi u obzir - nego oni za nas uopšte ni ne postoje, oni su s one
strane blizine i uđaljenosti. Stranac je i sam element grupe, ništa
drugačije nego siromašni ili različite vrste „unutrašnjih neprija-
Stranac

teija«. On je element čija im anentnost, čiji položaj istovrem eno

uključuje spoljašnjost i suprotstavljenost. N ačin na koji elem enti
koji povećavaju suprotstavljenost i distancu ovde stvaraju jed an
vid zajedništva i interaktivnog jedinstva, m ože se naznačiti - ali
nikako i iscrpsti - narednim tvrdnjam a.

U čitavoj istoriji privrede stranac se svuda pojavljuje kao tr-

govac, odnosno trgovac kao stranac. Sve dok je neka p rivred a
suštinski sam odovoljna ili dok se proizvodi razm enjuju unutar
nekog prostorno manjeg kruga, trgovci nisu potrebni. Trgovac se
pojavljuje samo kada su u pitanju proizvodi koji se prave sasvim
izvan ovog kruga. U koliko sami pojedinci ne idu u tuđinu kako
bi kupili ove potrepštine - u tom slučaju su onda oni sam i u ovim
područjima ,,strani“ kupci - onda trgovac mora biti stranac, p o što
za nekog drugog nema m ogućnosti opstanka,

O vaj položaj stra n c a postaje očigledniji kada on trajno ostaje u

m estu svoje d e latn o sti umesto da ga ponovo napusti: to će u ve-
ćini slučajeva biti m o g u ć e samo ako on može da živi od trgovine.
N eka zatvorena p r iv r e d a sa izdeljenom zemljom i ustanovljenim
zanatim a koji z a d o v o lja v a ju potražnju, obezbediće egzistenciju i
trgovcu. U toliko je r s a m o trgovina om ogućava bezbrojne kom bi-
nacije, u nu tar nje in te lig e n c ija uvek pronalazi nove prostore, što
je teško polazilo za r u k o m prvobitnim proizvođačim a u njihovoj
o g ran ičen oj p o k r e tljiv o sti i njihovoj upućenosti na krug m ušteri-
ja koji se v e o m a polako širio. Trgovina je uvek otvorenija za veći
broj ljudi nego primarna proizvodnja i zato je ona polje određeno
za stranca koji d o n e k le kao višak prodire u neki krug u kom e su u
stvari sve p riv re d n e pozicije već zauzete.

ioi npnm er Jeistorijae vro p sk ih Jevreja.S tran acve ćp o svo -

fizičkom sm^ iP ° SedU^e zeml^U; zemlia se ovde ne razume sam o u
ca koja je ^ ! U prenesenom smislu: kao životna supstan-
idealno mest0 d T ’s! " C 23 nck° Prostorno mesto>onda za neko
stranac može da r!? Ven°^ okruženja- Čak i intimnim odnosim a
doživljavaju k a o T ^ VrSt€ šarma 1značaja, ali on je, sve dok
' ranca>za njib »onaj koji nema zemlju". Ova
upućenost na trgovinu i na - kao u nekoj njenoj sublimiranosti
- čisto novčano poslovanje, daje strancu specifičan karakter p 0
kretnosti. A ko se ta pokretnost odvija unutar ograničene grupe u
njoj onda živi ono jedinstvo blizine i udaljenosti koje konstituiše
form alno m esto stranca. Utoliko, jer ovako pokretna osoba dolazi
povrem eno u dodir sa svakim pojedinačnim elementom, ali nije
ni sa jednim od njih organski povezana rodbinskim , lokalnim ve-
zama ili pozivom .

D rugi izraz za ovo stanje jeste objektivnost stranca. Pošto iz

osnova nije upućen na pojedinačne delove ili jednostrane ten-
dencije grupe, on svim a njima stoji nasuprot svojim naročitim
,,objektivnim“ stavom, koji ne predstavlja puku pasivnost i izdvo-
jenost, več posebnu tvorevinu nastalu iz blizine i udaljenosti, rav-
nodušnosti i angažovanosti. Upučujem na raspravu - a poglavlju
Nadređenost i podređenost - o dominantnim položajima stranca
u grupi. Tipičan slučaj je praksa onih italijanskih gradova koji su
svoje sudije dovodili iz inostranstva, jer niko od domaćih nije bio
slobodan od porodičnih interesa i stranačkih podela.

Sa objektivnošću stranca povezana je i već pomenuta pojava1,

koja pre svega, ali ne isključivo, važi za stranca koji putuje: on
često nailazi na iznenađujuću otvorenost, poveravanja koja idu
sve do ispovedanja, a koja se brižno skrivaju od svakoga bliskog.
Objektivnost nikako nije neučestvovanje - ono je s one strane
subjektivnog i objektivnog odnosa - već naročit pozitivan način
učešća. Baš kao što ni objektivnost teorijskog posmatranja ne uzi-
ma duh kao neku pasivnu tabulu rasa u koju stvari upisuju svoja
svojstva, već predstavlja puno delovanje duha prema sopstvenim
zakonima i to tako što se odbacuju slučajna pomeranja i naglaša
vanja čija bi individualno-subjektivna različitost proizvela sas\im
različite slike istog predmeta.

O b je k t iv n o s t se m o ž e o d re d iti kao sloboda. Objektivan cc

nije v ezan ni za šta što bi moglo da prejudicira slobo
rije, n je g o v o r a z u m e v a n je ili njegovu procenu datog.

I [J tekstu koji pri-thodi ovom ekskursu { p r i m .p n fV)-

Stranac

da koja strancu omogućava da doživi bliski odnos i priđe kao iz

tičje perspektive, svakako sadrži opasne mogućnosti. Oduvek je
pri ustancima različite vrste napadnuta strana tvrdila da je provo-
kacija došla spolja od stranih izaslanika i potpirivača. Ako je to i
tačno, u pitanju je preuveličavanje specifične uloge stranca: on je
slobodniji, praktično i teorijski, posmatra odnose s manje predra-
suda, meri ih prema opštijim, objektivnijim idealima, a njegovo
delanje nije vezano navikom, pijetetom ili nečim prethodećim. Ali
ako napadnuta strana nije u pravu, tvrdnje potiču od tendencije
nadređenih da skinu krivicu sa podređenih sa kojima su ranije
bili u bližem odnosu. Oni uvode sledeću fikciju: ustanici u stvari
nisu bili krivi, oni su samo isprovocirani, a ustanak uopšte ne po-
tiče od njih - oni skidaju krivicu sa samih sebe i unapred negiraju
svaki realan osnov ustanka.

Srazmera blizine i udaljenosti - koja strancu daje karakter

objektivnosti - najzad dobija još jedan praktičan izraz u apstrakt-
nijoj prirodi odnosa prem a njemu. Drugim rečima, članovima
grupe i strancu su zajednička samo izvesna opštija svojstva, dok
se odnos prema onim a sa kojima su oni u organskoj vezi gradi
na jednakim specifičnim razlikama u odnosu na ono opšte. Pre-
ma ovoj shemi se odvijaju, na različite načine, svi lični odnosi. Za
njih nije važno samo to što među individuama postoje izvesna
zajednička svojstva, pored individualnih razlika, koje ili utiču na
odnos ili ostaju izvan njega. Ta zajednička svojstva su i sama u
svom delovanju na odnos suštinski određena time da li posto-
je samo između elemenata tog određenog odnosa, pa su prema
unutra opšta, a prema spolja specifična i jedinstvena; ili oseća-
njem učesnika u odnosu da su im ta svojstva zajednička jer su za-
jednička njihovoj grupi, tipu ili čovečanstvu uopšte. U potonjem
slučaju dolazi do smanjenja delotvornosti zajedničkih svojstava
srazmerno obimu kruga individua koje su istog tipa. Ta zajednič-
Ka SV0Jstva funkcionišu kao jedinstveni osnov elemenata, ali ih ne
upucuju jedne na druge; utoliko, jer bi baš ova ista svojstva mogla
Ht'zajednička i svima drugima. Ovo je, očigledno, način na koji
ne 1 odnos istovremeno uključuje i bliskost i udaljenost: u meri
°J°) zajednički momenti imaju opštu prirodu, toploti odnosa
- koju oni utemeljuju - pridodaje se element hladnoće, osećanje
slućajnosti baš ovog odnosa; povezujuće snage gube svoj specifi-
čan, centripetalni karakter.

Čini mi se da konstelacija odnosa prema strancu ima naročitu

principijelnu nadmoć spram individualnih elemenata određenog
odnosa. Stranac nam je blizak ukoliko osećamo da mi i on imamo
nešto zajedničko u nacionalnom, socijalnom, poslovnom ili uop-
šte ljuđskom pogledu; dalek nam je ukoliko ove sličnosti idu s one
strane njega i nas i povezuju nas samo zato što povezuju i mnoge
druge ljude.

U ovom smislu se čak i u najbližim odnosima pojavljuje crta

stranosti. U stadijumu prve strasti erotski odnosi odbijaju svaku
poopštavajuću misao: ljubavi poput ove nikada nije bilo, niko se
ne može porediti sa voljenom osobom, niti sa našim osećanjem
prema njoj. Otuđivanje obično nastupa - da li kao uzrok ili kao
posledica, teško je odlučiti - u trenutku u kome se gubi osećanje
jedinstvenosti odnosa. Skeptičnost prema njegovoj vrednosti po
sebi i za nas vezuje se za misao da je on najzad samo deo neke
opšte ljudske sudbine, već hiljadu puta ponovljen doživljaj, i da bi
neka druga osoba - da nismo slučajno upoznali baš ovu - za nas
vremenom đobila isti značaj.

Nešto od ovoga postoji u svakom, pa i najbližem odnosu, jer

ono što je dvoma zajedničko verovatno nikada nije zajedničko
samo njima, već pripada nekom opštem pojmu koji uključuje i još
mnogo toga drugog, brojne mogućnosti zajedničkog. Bez obzira
koliko se one malo ostvarile i koliko ih mi često zaboravljali, one
se tu i tamo još povlače između ljudi poput senki, kao magla koja
izmiče svakoj reči koja bi je opisala i koja bi se morala pretvoriti
u čvrsto telo da bi bila nazvana ljubomorom. To je možda u mno-
gim slučajevima opštija ili barem neprekoračivija stranost od one
koja je data kroz razlike i nerazumljivosti: naime, to da postoji
jednakost, harmonija, bliskost, ali uz osećanje da oni nisu posed
samo ovog odnosa, već jednog opštijeg koji potencijalno postoji
između nas i neodređenog broja drugih i da zato onom jedinom
ostvarenom odnosu ne pripada unutrašnja i isključiva nužnost.
 strane, postoji jedn a vrsta ,,stran o sti“ ko d koje je upra-
^oM jednićko isključeno na tem elju n ečeg opštijeg, nečeg što
^buhvata obe strane. Tipičan p rim er je o d n os G rka prem a var-
varima (Pdp(3apo 0 i svi slučajevi u kojim a se d ru go m e p o riču
upravo opšte osobine koje se osećaju kao autentične i jed n ostav-
no ljudske. O vd e „stranac" nem a pozitivan sm isao, odnos prem a
njemu nije odnos, on nije ono o čem u se ovde govori: član sam e
grupe.

Kao takav on je istovrem eno blizu i daleko, kao što je i u osno-

vi svakog odnosa koji počiva sam o na opštoj ljudskoj sličnosti.
Između ova dva elementa nastaje, m eđutim , neka posebna nape-
tost, jer se sa svešću da se deli sam o ono opšte poseban naglasak
stavlja upravo na ono što nije zajedničko. To, međutim, u slučaju
stranca prema poreklu (gradu, državi) ili rasi itd., opet nije nešto
individualno, već se radi o stranom poreklu koje jeste ili bi moglo
biti zajedničko m nogim strancim a. Zbog toga se stranci u stvari
ne doživljavaju kao individue, nego kao stranci nekog određenog
tipa. Element udaljenosti u odnosu prema njima nije ništa manje
opste prirode od elementa blizine.

Ovaj s o c io lo š k i o b lik sto ji u osnovi jednog tako posebnog slu-

čaja kao što je s r e d n jo v e k o v n i porez Jevrejima, koji je ubiran u
F ran kfu rtu , ali i u d r u g i m mestima. Dok se porez koji su plaćali
h rišćan i m e n ja o p r e m a njihovim materijalnim prilikama, porez
za sv a k o g p o j e d i n a č n o g J e v r e ja uvek je bio isti. To je počivalo na
stavu po k o m su o n i im a li društveni položaj Jevreja, a ne nosilaca
o d r e đ e n ih k o n k r e t n ih sadržaja. Svaki drugi građanin bio je vla-
sn ik n e k o g o d r e đ e n o g bogatstva i porezi su mogli pratiti promene
toga stanja. J e v r e j je kao platilac poreza bio, međutim, pre g
Jev rej, z b o g če g a je njegov položaj vezan za ovo Pita^ e
neprom enljiv elem ent. Ovo, naravno, postaj« ,na>u° ^
su ova in dividualn a određenja. - ^ aJ * i svi stranci
n ič e n a k r u t o m n e p r o m e n l j i v o š ć u
p laćali je d n a k p o r e z p o glavi.
 Mada je na neorganski način priključen, stranac je, ipak, or-
ganski deo grupe. Njen jedinstveni život uključuje posebnu uslov-
Ijenost ovog elementa. Ne znamo kako drugačije da odredimo
posebno jedinstvo ovog položaja nego time da je sastavljen od
izvesne mere blizine i udaljenosti. Ona karakteriše svaki odnos,
ali samo iz određene srazmere i njihove napetosti proizlazi speci-
fičan, formalni odnos prema ,,strancu“.
 G eo rg Z im el

M E T R O P O L IS I D U H O V N I Ž IV O T

N ajdublji problem i m odern og života proizilaze iz zahteva po-

jed in ca da očuva autonom iju i individualnost nasuprot prevla-
davajućim društvenim snagam a istorijskog nasleđa, spoljašnje
kulture i životnih tehnika. B orb a s p rirod om , koju je primitivni
čovek m orao da vo d i kako bi se održao, poprim ila je u svojim
m odernim form am a svoju poslednju transform aciju. Osamnaesti
vek je zahtevao od čoveka da se oslobodi svih istorijskih veza u
upravljanju, u religiji, u m oralu i u ekonom iji. Ljudska priroda,
izvorno dobra i zajednička svim a, m ora nesm etano da se razvi-
ja. O sim više slobode, devetnaesti vek je zahtevao funkcionalnu
specijalizaciju čoveka i njegovog rada; takva specijalizacija čini
jed n og čoveka n euporedivim sa drugim , te čini da je svaki od njih
neophodan onom drugom u najvišem stepenu. M eđutim , ta spe-
cijalizacija je učinila svakog čoveka direktno zavisnim od celo-
kupne delatnosti svih ostalih. N iče je uvideo da je potpuni razvoj
individua uslovljen nem ilosrdnom borbom m eđu pojedincim a;
socijalizam veruje da je zbog istih razloga potrebno potisnuti sva-
ko takm ičenje. Kako god bilo, u svim tim pozicijam a prisutan je
isti osnovni m otiv: osoba se suprotstavlja tome da bude poravnata
i odbačena od strane društveno-tehnološkog m ehanizm a. Istraži-
vanje unutrašnjeg sm isla specifičnosti modernog života i njegovih
proizvoda, u onum e što čini dušu kulture, mora nastojati da ra-
zreši p r o b le m izjednačavanja individualnih i SUperindividualnih
s a d r ž a ja života kojc nam eću takve strukture kakve su m etropole.
l a k v o i s p it iv a n je m o r a odgovoriti na pitanje kako će se ličnost
p o sta v it i u p r i l a g o d a v a n j u spoljašnjim silama. To će ovde biti moj
z a d a ta k .
 P s ih o lo š k a osnova metropolitanskog tipa indivirf i
stoji se u intenzifikaciji nervne stimulacije što ie r ^ l l
neprekidnih prom ena spoljašnjih i unutrašnjih s t i m u £ l
je b iće stalne promene. Njegov duh je stimulisan razlikamaTz
me trenUtmh ‘ Pr° llh stimulacija. Trajne impresije, impresHe
koje se neznatno razhkuju jedne od drugih, impresije koje ima u
regularan i uobicajen tok i pokazuju regularne i uobiča ene su-
protnosti - sve one teže dolaze do svesti nego brzo gomilanie i iz-
mena slika, nego nagli prekid u zahvatu jedinstvenog bleska, nego
neočekivani prodor impresija. To su psihološki uslovi koje stvara
metropolis. Sa svakim prelaskom ulice, s tempom i raznolikošću
ekonomskog, profesionalnog i društvenog života, velegrad name-
će duboku suprotnost malom gradu i seoskom životu u pogledu
osnova psihičkog života. Metropola stvara od čoveka biće s dru-
gačijom svešću od one koju stvara seoski život, gde je ritam života
laganiji, ustaljeniji, ravnom erniji i gde uzbuđenja i mentalne sli-
ke teku sporije. Upravo s tim u vezi postaje razumljiva suptilnost
metropolitanskog psihičkog života - posebno kada se on uporedi
sa životom u m anjim naseljima, gde se život zasniva na dubljim
emocionalnim odnosim a. Ti odnosi su više utemeljeni u nesve-
snim slojevim a psihe i izrastaju iz čvrstog ritma ustaljenih navika.
Intelekt, međutim , im a svoj osnov u svesnim, višim slojevima psi-
he; on je najprilagodljiviji od svih naših unutrašnjih snaga. Da bi
se prilagodio pojavam a i suprotnostima, intelektu nije potreban
nikakav šok niti unutrašnji preokret; takvi zaokreti su potrebni je-
dino konzervativnim duhovim a kako bi se mogli prilagoditi me-
tropolitanskom ritm u događanja. Metropolitenski tip čoveka koji,
naravno, postoji u hiljadam a individualnih varijanti, razvija or
gan koji ga štiti od dnevnih pretnji i zamki spoljašnje sre ine.
reaguje svojom glavom , umesto srcem, što povećava samosve
Tako m etropolitanski život stoji u osnovi razvoja svesti i s g
intelekta metropolitanskog čoveka. Reakcije na metrop^ . ,.
pojave preuzim a organ koji je najm anje osetljiv i ovo j n _
od dubinskih slojeva ličnosti. Na taj način intelekt š 1 1 J ^
život od prevladavajuće moći metropolitans og zivo• ,
se on grana u m nogim sm erovim a i integriše sa mnogun pose
nim pojavam a.
 Metropolis je uvek bio središte novčane ekonomije. Tu ra
znovrsnost i koncentracija ekonomske razmene pridaje važnost
značenju razmene, što je nemoguće u uslovima oskudne seoske
trgovine. Novčana ekonomija i dominacija intelekta su intrinzič-
no povezani. Oni dele činjenični pristup ljudima i stvarima, a u
tome formalna pravda često ide u korak sa grubom bezobzirno-
šću. Intelektualno sofisticirana osoba je indiferentna prema sva-
koj istinskoj individualnosti, jer se odnosi i reakcije koji iz nje
proizilaze ne mogu iscrpeti logičkim operacijama. Na isti način,
individualnost pojava ne može se meriti novčanim principom.
Novac se odnosi samo na ono što je zajedničko svima; on traži
razmenu vrednosti i svaki kvalitet i individualnost svodi na pita-
nje: koliko? Svi bliski emocionalni odnosi medu osobama sastav-
ni su deo njihove individualnosti, dok se u racionalnim odnosima
sa čovekom računa kao sa brojem, kao sa elementom koji je sam
po sebi indiferentan. Jedino objektivno merljivo dostignuće je u
interesu. Prema tome, metropolitanski čovek računa sa svojim tr-
govcima i mušterijama, sa svojim domaćim slugama i veoma često
sa osobama sa kojima je obavezan da stupi u društvene veze. Te
karakteristike intelektualnosti suprotne su prirodi malog kruga u
kojem se neizbežno pojavljuju topliji tonovi ponašanja, koji su s
one strane pukog balansiranja usluga i njihovog plaćanja. U sfe-
ri ekonomske psihologije male grupe važno je da u primitivnim
uslovima proizvodnja služi mušteriji koja naručuje robu, tako da
se proizvođač i potrošač poznaju. Moderni metropolis je, među-
tim, gotovo potpuno snabdeven proizvodnjom za tržište, to jest
za potpuno anonimnog kupca kojeg proizvođač nikada lično ne
vidi. Kroz tu anonimnost interesi svake strane poprimaju nemi-
losrdnu prozaičnost; intelektualno proračunavanje ekonomskog
egoizma obeju strana ne podleže nikakvom odstupanju zbog ne-
mogućnosti merenja ličnih odnosa. Monetarna ekonomija domi-
nira metropolisom; ona je uki^tffcMposlednje prežitke domaće
proizvodnje i direktnu razmenu dobara, ona umanjuje, iz dana u
dan, vrednosti rada ustanovljene od strane mušterija. C-injenični
sttiv j ti očiglcdno medusobno blisko povezan sa monetarnom eko-
nomijorn, koja je dominantna u metropoli, tako da niko ne može
 da kaže da li intelektualistički mentalitet izvorno stvara novča-
nu ekonomiju, ili je stvar obrnuta, to jest, da novčana ekonomija
stvara intelektualistički mentalitet. M etropolitanski način života
je sigurno najplodnije tlo te uzajam nosti; tačka koju ču dokumen-
tovati citatom najem inentnijeg engleskog ustavnog istoričara: ,,U
toku celokupne engleske istorije London nije nikada delovao kao
srce Engleske, ali je često delovao kao engleski intelekt, a gotovo
uvek kao njena novčana vreća.“
U nekim, naizgled beznačajnim crtama koje su na površini
života slični psihički tokovi se spajaju na karakterističan način.
Moderni duh postaje sve više i više kalkulativan. Kalkulativna eg-
zaktnost praktičnog života je ono što monetarna ekonomija nosi
sa sobom u korespondenciji sa idealom prirodnih nauka: trans-
formisati svet u aritm etički problem , označiti svaki deo sveta ma-
tematičkim form ulam a. Jedino je monetarna ekonomija ispunila
dane tolikog broja ljudi m erenjem , računanjem, numeričkim de-
terminacijama, svođenjem kvalitativnih vrednosti na kvantitativ-
ne. Pom oću kalkulativne prirode novca ostvarena je nova preci-
znost, izvesnost u određenju identiteta i razlika, nesumnjivost u
ugovorim a i pogodbam a - kao što, sa spoljašnje strane, na tu pre-
ciznost utiče opšta proširenost džepnih satova. M eđutim, uslovi
m etropolitanskog načina života su u isto vreme uzrok i posledica
tog svojstva. Tipično m etropolitanski odnosi i poslovi su tako ra-
znoliki i kom pleksni da bi se bez striktne tačnosti u obećanjim a i
uslugama sve pretvorilo u nerazm rsivi haos. Iznad svega, tu nuž-
nost stvara agregat m noštva ljudi sa tako diferenciranim interesi-
ma, koji m oraju da integrišu njihove odnose i aktivnosti u organi-
zam vrlo visoke složenosti. Kada bi odjednom svi javni i privatni
satovi u Berlinu počeli ići pogrešno u raznim pravcim a samo u
toku jednog sata, celokupni ekonom ski život i kom unikacije gra-
da bili bi porem ećeni za duže vrem e. Dakle, tehnika m etropolitan-
skog života nezam isiiva je bez precizne integracije svih aktivnosti
i uzajamnih odnosa u stabilan i bezličan vrem enski raspored. Po-
novo m ožem o reći da su najbanalnije površnosti života na kraju
krajeva blisko povezane sa konačnim odlukam a koje se tiču zna-
čenja i stila života. Tačnost, proračunatost, egzaktnost nametnuti
 su životu složenošću i razm erom m etropolitanske egzistencije i
nisu samo najintimnije povezani sa m onetarnom ekonomijom i
njenim intelektualističkim karakterom. Te karakteristike moraju,
takođe, bojiti životne sadržaje i težiti uklanjanju onih iracional-
nih, instinktivnih, suverenih crta i impulsa koji determ inišu način
života iznutra, umesto da se prihvataju opšti, precizno shemati-
zovani oblici života spolja. Premda suvereni tip ličnosti, okarak-
terisan iracionalnim impulsima, nije, zapravo, ni moguć u gradu,
on se ipak suprotstavlja tipičnom gradskom životu. Strastvena
mržnja prema metropolisu, kakvu su pokazivali Raskin ili Niče,
potpuno je shvatljiva u ovim terminima. Njihova priroda otkriva
vrednost života jedino u neshematizovanoj egzistenciji, koja ne
može biti precizno definisana za sve. Iz istog izvora mržnje prema
metropolisu izvire njihova mržnja prema novčanoj ekonomiji i
prema intelektualizmu moderne egzistencije.
Isti faktori koji su na taj način prerasli u egzaktnost i sitniča-
vu preciznost oblika života stvorili su strukturu najviše bezlično-
sti; s druge strane, oni su prom ovisali visoku ličnu subjektivnost.
Možda ne postoji psihička pojava koja je tako bezuslovno vezana
za metropolis kao što je blazirano ponašanje (blase ). Blazirano
ponašanje je, pre svega, rezultat brzih promena i zgusnutih, me-
đusobno suprotstavljenih nervnih stimulacija. Otuda povaćenje
metropolitanske intelektualnosti takođe izgleda originalno drsko.
Na primer, priglupi ljudi koji nisu intelektualno budni zapravo
nisu blazirani. Život u bezgraničnom zanimanju za užitke neke
čini blaziranim zato što to podstiče nerve ka njihovim najjačim
otporima, toliko dugo da oni na kraju prestaju da reaguju u ce-
lini. Na isti način, kroz brzinu i kontradikciju njihovih promena,
bezopasnije snage impresije, kao što su odgovor na nasilje, kidaju
nerve tako brutalno, tamo i ovamo, da su njihove poslednje rezer-
ve energije iscrpljene i, ukoliko neko ostaje u tom miljeu, nema
vremena da zađobije novu energiju. Nastaje nesposobnost reago-
vanja na nove osete prikladnom cnergijom. To stvara blaze pona-
šanje koje, zapravo, pokazuje svako metropolitansko dete kada ga
uporedimo sa detetom mirnijeg i manje promenljivog miljea.
 1«5
Taj fiziološki izvor metropolitanskog blazir
pridružen je drugom izvoru koji dolazi iz mon , ponašanja
je. Suština blaziranog sastoji se u neosetljivosti n arne,ek° n° mi'
znači da objekti nisu zapaženi, kao što je slučaiu . 77 T° ne
šću, pre se radi o tome da su samo značenje i specifič° h“ vno'
stvari, a time i same stvari, procenjene kao nebitneHnT'' f
kod blazirane osobe u izrazito mlitavom i tmurnom tonu ^
objekat ne zaslužuje prednost nad drugim.Taj način je veran'su"
bjektivan odraz potpuno internalizovane monetarne ekonomije
Za nešto što je na neki način ekvivalentno sa mnoštvom raznih
stvari, novac postaje sredstvo slojevitog vrednovanja. Novac izra-
žava sve kvalitativne razlike stvari pitanjem: koliko? Novac, upr-
kos svoj svojoj bezbojnosti i neutralnosti, postaje glavno merilo
svih vrednosti; on nepovratno prazni samu srž stvari, njihovu in-
dividualnost, specifičnu vrednost i inkompatibilnost. Sve stvari sa
jednakom specifičnom sredinom plutaju u stalno pokretnoj struji
novca. Sve stvari leže na istom nivou i međusobno se razlikuju
jedino u veličini područja koje pokrivaju. U pojedinačnom slu-
čaju ovaj kolorit, ili pre bezbojnost stvari koje novac poravnava,
može biti neznatan. M eđutim , kroz odnose vrednosti prema stva-
rima, koje su vodilja novca, možda čak i kroz celoviti karakter
mentaliteta savrem ene javnosti, koja svugde utiče na te objekte,
ekskluzivno novčano vrednovanje objekata postalo je prilično
važno. Veliki gradovi, glavno središte novčane razmene, upućuju
na mogućnost kupovanja stvari znatno impresivnije od malih na
selja. Zato su veliki gradovi izvorišta blaziranog ponašanja. Ko
blaziranog ponašanja koncentracija ljudi i stvari stimuliše ne
sistem pojedinca u najvišem stepenu, tako da dostiže sv0^
nac. Prvenstveno kroz kvantitativnu intenzifikaciju us 0 ^
ćih faktora, rezultat se pretvara u svoju suprotnost 1 poj ..
kao osobena prilagodljivost blaziranog p ° naSian^j p0Slednju
nervi, u odbijanju da odgovore na stimU U? ^ g tropolitanskog
mogućnost prilagođavanja na sadržaje 1 o 1 jggj-adiranja ce-
života. Sam oočuvanje ličnosti kupuje se po ce . ^rajU> neizbež-
lokupnog objektivnog sveta, degradiranja ° ^ nosti
n° i samu tu ličnost ispunjava osećanjem i-F
 Drevni polis, u tom pogledu, izgleda da je imao karakter malog
grada. Stalna pretnja njegovoj egzistenciji od strane neprijatelja iz
blizine i udaljenih uticaja u političkom i vojnom smislu, nadzor
grada od strane samih građana i ljubomora svih protiv individua
čiji je partikularan (idiotski)1život prigušen, može da se kompen-
zuje jedino kroz glumljenje despota u svom sopstvenom domu.
Ogromna uzburkanost i uzbudljivost, i jedinstveni kolorit atin-
skog života, verovatno se može razumeti kroz činjenicu da su lju-
di originalne individualnosti sukobljeni sa stalnim unutrašnjim i
spoljašnjim pritiskom deindividualizacije u malim gradovima. To
proizvodi atmosferu tenzije u kojoj su slabije individue ugušene,
a one sa jačom prirodom su podsticane da potvrde sebe na naj-
plemenitiji način. To je upravo razlog zašto je u Atini procvetalo
ono što grubo možemo nazvati „opštim Ijudskim karakterom" u
intelektualnom razvoju naše vrste. Osnovna činjenična i istorij-
ska potvrda za to je sledeća veza: najrasprostranjeniji i najopštiji
sadržaj i forma života su najbliže povezani sa onim najindividu-
alnijim. Baš kao u feudalnoj epohi, ,,slobodan“ čovek bio je onaj
koji je stajao pod zakonom zemlje, to jest pod zakonom najveće
društvene orbite, a neslobodan čovek bio je onaj koji je crpeo svo-
ja prava jedino iz uskog kruga feudalnog udruživanja i bio je is-
ključen iz veće društvene orbite - tako je i danas metropolitanski
čovek ,,slobodan“ u duhovnom i pročišćenom smislu, za razliku
od nevažnosti i pristrasnosti čoveka u malom gradu... Sfera života
malog grada je, u osnovi, samodovoljna...

Veliki gradovi su, prvenstveno, mesta sa najvećom podelom

rada. Otuda oni proizvode tako ekstremne fenomene, kao što je u
Parizu veoma unosno zanimanje quatorzieme.2 To su osobe ko'e
se prepoznaju po oznakama na njihovim mestima prebivališta 1

] U sm islu izd vojen osti, p o je đ in ačn o sti van kolektiviteta i zajeđničkih interesa-
ten .-sovan osti za p o lis kao zajed n icu (prim. prev.)>
2 (j!trnae<iti ( p r i m . p r c v . )
 koje su spremne, u prigodnom ođelu tarn^
brzo budu pozvane ukoliko svečanom ruK ^ mČka’ da
trinaest osoba. U toj meri, veliki građ nnrii c U Pvnsustvuie san™
)ućih uslova za pod elu rada. Taj o bim ^
,e veo m a v eh k u raznovrsn ost usluga. Istovremeno, koncen r c “ a
po)edm aca 1 njihove borbe oko mušterija primoravaju indiv duu
da se specijahzuje u o n .m funkcijam a u kojima ona ne može lako
biti zam enjena. O cig le d n o je da je život velikog grada preobra
zio p riro d n u b o rb u za život u unutarljudsku borbu za postignuće
koja ovde nije potvrden a prirodom , već drugim ljudima. Pošto
specijalizacija ne izvire je d in o iz kompeticije za postignuća, već
takode i iz fundamentalne činjenice da prodavac uvek mora tra-
gati za novim i različitim iskušenjima i potrebama mušterija. Da
bi se pronašao izvor prihoda koji još nije iscrpljen, te da se pro-
nađe uloga koja nije lako zamenljiva, neophodna je specijalizacija
u jednoj oblasti. Ovaj proces potpomaže diferenđjaciju, usavrša-
vanje, i obogaćuje javne potrebe koje očigledno moraju voditi ka
rastućim osobnim razlikama u okviru te javnosti.
Sve su to oblici tranzicije ka individualizaciji mentalnih i psi-
hičkih karakteristika koje veliki grad prouzrokuje u proporciji
sa svojom veličinom. Postoji čitav niz očiglednih uzroka koji
leže u osnovi ovih procesa. Prvo, pojedinci se moraju susresti sa
teškoćama odbrane svoje sopstvene ličnosti u okviru dimenzi-
ja metropolitanskog života, gde kvantitativno povećanje važno-
sti i trošenja energije dostiže svoje granice. Konačno, covek je u
iskušenju da usvoji one osobenosti, odnosno specifičnu metr0
politansku ekstravagantnost u manirima i hirovitost. Značenje
te e k strav ag an tn o sti uopšte ne leži u sadrzaju takvog pona anja,
već pre svega u formi „biti različit , a koja se nalazi u oso
i p riv laće n ju pažn je. Za mnoge tipove karaktera, pos‘ )
indirektan n a ć in da se za sebe saćuva trunka sam jo što van ,^

osećaj isp u n je n o sti, kroz svest 0 efekti koji su,

zgled b e z n a č a jn i faktor je u opticaju, otrainoSt i oskud-
međutim, j o š u ve k uočljivi. UPuću^ern sko ioveka u porede-
nost m e d u lju d s k ih odnosa metrop era(jovima. Iskušenje
riJu sa međusobnim odnosim a u nia
 da se bude u centru pažnje i koje se pojavljuje koncentrisano i
upadljivo karakteristično, mnogo je bliže osobi u kratkotrajnim
metropolitanskim kontaktima, nego u atmosferi u kojoj česte i
dugotrajne veze obezbeduju nedvosmislenu predstavu o sebi u
očima drugih.
Međutim, najdublji razlog zašto metropolis potiče težnju za
najindividualnijom ličnom egzistencijom - bez obzira na to da
li opravdano i uspešno - sastoji se u sledećem: razvoj moderne
kulture karakteriše prevlast onoga što se može nazvati „objektiv-
ni duh“ nad „subjektivnim duhom“. Može se reći da je to slučaj
u jeziku, isto kao i u pravu; u tehnici proizvodnje, isto kao i u
umetnosti; u nauci, isto kao i u objektima domaćeg okruženja.
Pojedinac u svom intelektualnom razvoju sledi rast tog duha ve-
oma nesavršeno i sa sve veće distance. Ako, na primer, uzmemo
ogromnu kulturu koja je za poslednjih sto godina utelovljena u
stvarima i u znanju, u institucijama i u komforu, i ako sve to upo-
redimo sa kulturnim napretkom individua tokom istog perioda
- barem u grupama sa visokim statusom - postaje očita njihova
zastrašujuća nesrazmera u razvoju. Zaista, u određenim tačkama
možemo zapaziti nazadovanje u kulturi individua u pogledu du-
hovnosti, delikatnosti i idealizma. Ta razlika suštinski proizilazi
iz rasta podele rada. Zahtevi podele rada individuumu da bude
sve više jednostran u svojim postignućima, kao i opšta jednostra-
nost celokupnog razvoja, znači dramatično sužavanje prostora za
razvoj ličnosti pojedinaca. U svakom slučaju, pojedinci sve ma-
nje i manje mogu pratiti razvoj objektivne kulture. Individuum
je sveden na zanemarljivu veličinu, možda manje u svojoj svesti
nego u svojoj praksi i u sveukupnosti svojih opskurnih emocio-
nalnih stanja koja su izvedena iz te prakse.
Individuum je postao samo mali zubac u enormnoj organiza-
ciji stvari i moći, koja uzima iz njegovih ruku celokupni progres,
duhovnost i vrednost da bi ga preobrazio iz njegovog subjektiv-
nog oblika u čisto objektivni oblik života. Neophodno je naglasiti
da je metropolis istinska arena te kulture koja nadrasta svaki lični
život. Tu se u zgradama i obrazovnim institucijama, u čudima i
komforu tehnologije koja osvaja prostor, u oblicima komunalnog
 života i vidljivim institucijama države, nudi takva sveobuhvatna
punoća kristalizovanog i bezličnog duha da ličnost, takoreći, ne
može izdržati pod tim pritiskom.
S jedne strane, za ličnost život postaje bezmerno lagan u tim
situađjama, jer se ispunjenje interesa, korišćenje vremena i sama
svest nude sa svih strana. To čoveka nosi kao da je u bujici i on sam
jedva i treba da pliva. S druge strane, medutim, život se sve više i
više sastoji od tih bezličnih sadržaja i ponuda koje teže da uklo-
ne autentičnost ličnog kolorita i neuporedivost. To stvara težnju
za izdvajanjem i osam ljivanjem da bi se sačuvalo jezgro ličnosti.
Mora se prenaglasiti lični elemenat kako bi bio zapažen čak i od
samog sebe. Atrofija individualne kulture kroz hipertrofije objek-
tivne kulture jedan je od razloga gorke mržnje koju propovedni-
ci najekstremnijeg individualizm a - iznad svih Niče - upravljaju
prema megalopolisu. Ali, u stvari, to je takođe razlog zašto su ti
propovednici tako strasno voljeni upravo u metropolisu, i zašto se
oni čoveku metropole pojavljuju kao proroci i spasioci njegovih
najneispunjenih žudnji.
Ako se postavi pitanje o istorijskom položaju tih dvaju oblika
individualizma, koje neguje kvantitativan odnos prema metro-
polisu, naime, individualna nezavisnost i razrađivanje same in-
dividualnosti, tada m etropolis zauzima sasvim novi rang svetske
povesti duha. Osamnaesti vek je pronašao individuu u opresiv-
nim vezama čiji je karakter postao besmislen politički, agrarno,
cehovski i religijski. To su bila ograničenja koja su čoveku name-
tala neprirodne, zastarele i nepravedne oblike nejednakosti. U toj
situaciji izrastao je vapaj za slobodom i jednakošću, vera u pot-
punu slobođu individuum a da se kreće u svim druŠtvenim i inte-
lektualnim odnosim a. Sloboda će odjednom om ogućiti plemeni-
toj supstanci, zajedničkoj svim a, da izbije na površinu, supstanci
k°ju je priroda usadila u svakog čoveka, a društvo i priroda su je
samo deformisali. O sim tog ideala liberalizm a osamnaestog veka,
u ^evetnaestom veku, zahvaljujući Geteu i romantizmu, s jedne
strane>i ekonomskoj podeli rada, s druge strane, izrastao je drugi
! * * . individue oslobodene istorijskih veza sada žele da se razli-
UJU jedne od drugih. N osilac ljudskih vrednosti nije više „opšte
 ljudsko biće“ u svakom pojedincu, nego čovekova kvalitativna je-
dinstvenost i neponovljivost. Spoljašnja i unutrašnja istorija našeg
vremena zauzela je sopstveni kurs u borbi i u raspetljavanju ta
dva načina definisanja uloge individua u celini društva. Funkcija
metropolisa jeste da bude arena te borbe i pomirenja.
Za metropolu to su specifični uslovi koji su nam dali moguć-
nost i stimulaciju za razvoj oba ova načina određivanja čovekove
uloge. Stoga ovi uslovi imaju jedinstveno mesto, dragocenu važ-
nost za razvoj psihičke egzistencije. Metropolis otkriva sebe kao
jednu od onih velikih istorijskih formacija u kojoj različite struje
obuhvataju život, isto kao što se i pridružuju jedna drugoj s jedna-
kim pravima. Međutim, u ovom procesu životnog toka, bez obzira
na to da li nas njegov individualni fenomen dotiče osećajno ili
bezosećajno, to sve prevazilazi sferu za koju je ova procena sta-
vova prikladna. Otuda životne snage rastu u korenima i u krošnji
celokupnog istorijskog života kojem mi, u našoj prolaznoj egzi-
stenciji, kao i ćelija, pripadamo samo kao delić. Nije naš zadatak
da optužujemo ili da se izvinjavamo, već samo da razumemo.