Универзитет у Приштини

Филозофски факултет

Катедра за Српски језик и књижевност

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Теорија књижевности I

Тема: Средњи век

Асс: Студент:

Ленка Милојевић Андријана Ристић 207/19

Косовска Митровица, децембар 2019 године.

 1.Увод

Средњи век обухвата историјски период од V до XV века. Ово раздобље у историји

људског друштва и културе представља заокружену целину. То је раздобље почело падом
западног римског царства и окончало се ренесансом и раздобљем великих географских
целина. 

Према степену развоја средњи век се дели на рани средњи век (рани феудализам, 5-11

века) и позни средњи век (позни феудализам, 12 век). Привреда у раном средњем веку
била је затворена , што значи да све што се производило на феуду, ту и остаје, за
становнике једног феуда.

Друштво средњег века дели се на:

 сељаштво — слободни сељаци и зависни сељаци који су се другачије звали

кметови;
 свештенство — црквене старешине, свештеници, монаси (калуђери);
 феудалци — крупни феудалци (велможе), ситни феудалци (ритери-витезови);
 грађанство — занатлије и трговци.
У средњем веку развиле су се две врсте музике:

 духовна (црквена, музика за црквене потребе);

 световна (народна, музика намењена свакодневном животу).

2
 2. Средњи век

Почетак Средњег века обележен је догађајем од крупног историског значаја: падом

светског робовласничког Римског Царства под ударцима револуције робова и варварских
најезди. Крај те епохе обележен је једним другим, подједнако важним догађајем — сломом
феудалног режима под ударцима сељачких буна, у ватри буржоаских револуција XVII-
XVIII века. Размак између та два догађаја од светско-историске важности обухвата широк
период од тринаест векова, који ми означујемо именом Средњи век. 1

Често се каже да је у средњем веку укупан духовни живот био подређен цркви и
теологији. Дубље гледано таква схватања онога битнога што се у средњем веку дешавало
нису тачна и прихватљива. Та стварања подразумевају надређеност цркве и теологије и
подређеност кулутре. У средњем веку се не ради о таквим односима. Ради се о јединству
које је постојало између различитих видова праксиса, а које се концентрисало око цркве и
теологије. Јединство се најбоље могло око њих структурализирати и изразити. У периоду
средњег века по правилу се пишу бројне биографије (житија) светаца. Таквих житија има
доста и у српској књижевности. Те биографије могу се сматрати прилозима историји
2
књижевности. Доминантна средњовековна култура била је утемељена на кохерентним
основама. Архитектонска мисао средњег века, има корене у погледима позноантичног
теоретичара Витрувија. Витрувије је, у градитељству, разликовао ове елементе:
планирање(disposition), грађу(constructio) и украсе(vunustas).

У оквиру утемељене архитектуре нашао је право место за своје испуњење читав

сложени комлекс духовног живота човека средњег века. За тај духовни живот грађени су
посебни црквени храмови. Храм је служио за религиозне скупове и обредне ритуале. Храм
је истовремене био и музичка дворана.Слике, иконе, фреске, обредни предмети, крстови,
кандила, итд. служила су једној јединој сврси: коресподенцији човека са метафизичким
светом са Богом, Божијим анђелима и светитељима.Они су схваћени као једно, зато што
нема разлике између лепог и сврховитог, као ни између лепог и корисног. По схватањима
1
А. Д. Удальцова, Е. А. Косминского и О. Л. Вайнштейна, друго издање, ОГИЗ, 1941. године, стр. 10.
2
Милосављевић П. Методологија проучавања књижевности, друго издање, Требник- Београд, 2000.
Године, стр. 253.

3
средњовековног човека леп предмет је истовремено и онај који је користан. Ако се сретне
неки користан предмет који је ружан, онда се сматра да његова ружноћа потиче од његовог
несавршенства. Зато се и каже да користан и савршен предмет мора да буде леп. 3 Да би
нам постао јаснији однос човека према уметности, треба га упоредити са Кантовим
модерним схватањем. Он је сматрао да је лепо оно што изазива допадање без
интереса.Допадање који су изазивали предмети у средњем веку били су везани за корист,
за практичну употребу.

Мноштво разних богова, мноштво разних видова уметности, разних видова поезије
и прозе су карактеристике античког света. Израз плурализам највише одговара овим
карактеристикама. Један бог, једна црква, једна црквена уметност су битне карактеристике
средњег века. Та карактеристика се назива монизам. Читав духовни живот средњовековног
човека био је везан за цркву. Црквени поглавари су подтицали стварање слика на
црквеним зидовима, јер су сматрали да је такво сликарство „литература“ за народ. Тим
настојањима су се, потврђивале тезе о јединству литературе и сликарства. Те две
уметности су казивале једно исто на различите начине. Оне су истовремено потврђивале да
су сликарство и литература у функцији религије и теологије. Значење уметности се никако
није одвајало од њене уметности. У средњем веку више не постоје демократска друштва,
зато и нема потребе за неговањем беседништва. Уколико се негује, оно је везано за
црквене потребе. 4

Постоје седам слободних вештина које треба племићи да савладају, а то су:

граматика, реторика, дијалектика, музика, аритметика, геомерија, астрономија.Ове прве
чине тривијум и представљају праве науке, а остале четири чине техничке. Међу њима се
не помиње поетика, а и реторика се у великој мери утопила у изучавању која нуди
граматика и дијалектика.

У средњем веку теолози се баве тумачењем светих списа и Библије, тај поступак се
назива егзегеза. Показало се да су учени људи тога доба развијали велики смисао за
разликовање значења и знакова, тако да се њен византијски део може схватити и као
незаобилазно у равоју семиологије, дисциплине које се бави знаковима и семантике, које

3
Исто, стр 254.
4
Милосављевић П. Теорија књижевности, треће коло, Београд, 2009. Године, стр. 98.

4
се бави значењима. У периоду средњег века пишу се бројне биографије (житија) светаца.
Њих има баш доста у српској књижевности, а те биографије могу се сматрати прилозима
историји књижевности.5

Из оних текствова што су до средњег века сачувани или у потпуности или само у
фрагментима јасно произилази да се може пратити повезана развојна линија од Платона
до средњовековних сколастика. У средњем веку Присцијанова и Донатова граматика и
даље имају велики углед. Те две граматике су незаобилазни приручници за разумевање
латинске Библије. Појмови језик и граматика у то доба се често замењују јер се језиком
сматра оно што је схематизирано граматиком.

Образовани curriculum средњовековних школа обухватао је trivium- граматику,

дијалектику и реторику; quadrivium- геометрију, аритметику, астрономију. Сколастици су
проучавали језик најпре као оруђе структуре стварности. Посебну је важност имало
питање значења. Сколастичка промишљања језика надовезују се на Аристотела, а основа
им је његову логику применити на граматику. Сматра се да логика и граматика имају исти
предмет, смислену реченицу (sermo congruous), док је логичар усмерен на истиниту
реченицу (sermo verus).6

Граматика је почела доминирати када су нови европски народи (Келти, Енглези,

Французи) морали да уче латински језик као баштиници латинске култире. Граматика тада
испитује језик, слогове, нагласке, стих, а реторика је сведена на изучавање малог броја
фигура. Доминација логике у позном средњем веку везана је за откриће Аристотелове
логике до које су Европљани дошли преко Арабљана у 12. веку. Реторика је, доминирала у
тривиуму од 5 до 7 века, граматика од 8 до 10, а логика од 11 до 15. У време доминације
реторике, та дисциплина упражњавала углавном три вештине: 1. Проповедничку (то је био
први наставак старе реторике, односио се на црквено беседништво), 2. Диктамен (вештина
диктирања и писање писама) и 3. Песничку вештину. Песничка вештина је у почетку
средњег века била схватана као део диктамена, да тек касније преузме део ритмикума и да
испољи тежње ка особеностима литерарне имагинације.7
5
Исто, стр. 99.
6
Бернанди З.Г, Ковачец А, Михаљевић М, Halwachs D. W, Sornig K, Penzinger C., Schrodt R. Увод у општу
лингвистику, прво издање, Загреб, 2001. Године, стр. 22
7
Милосављевић П. Методологија проучавања књижевности, друго издање, Требник-Београд, 2000. Године,
стр 257-258.

5
 Средњовековна етимологија објашњава реч помоћу друге речи или више њих које
су боље познате, а према обележјима ствари и сличности слова. Тако се латинска реч
fenestra (прозор) тумачи као ferens nos extra (што нас носи вани); значење латинске речи
lapis (камен) тумачи се као laedens pedem (што оштећује ногу).. Предмет расправа је и

настанак језика. У доба сколастике често се на темељу природне филозофије и логике

развија тумачење Библије темељно на ауторитетима.8

3. Модерни појам естетике и средњовековне теорије о лепом и о

уметности

Наша употреба појма естетика нема дугу историју. Почетак јој је у 18. Веку. Када
говоримо о средњовековној естетици ми чинимо грешку. Средњовековно мишљење још не
зна за повезаност појмова- чулно опажање, уметност и лепота на којима се заснива термин
естетика, а још мање зна за схватање уметности као људског, субјективног стварања. У
средњем веку су фулозофска теорија лепог, теорија уметности и теорија чулног опажања
су строго одвојне једна од друге.

Термин естетика је ушао у свакодневну и нефилозофску језичку употребу. Њиме се

обележава све оно што се односи на уметност, на лепо, на оно што је чулно дато. За нас су
филозофија лепог и филозофија уметности једно исто. Лепо је за нас субјективни људски
израз. Он ближе одређује људске творевине, било да су то уметничка дела или предмети
израђени вештином високог степена. О томе је средњовековни човек мислио сасвим
другачије. За њега је лепота била објективно својство бића по себи. То својство човека је
могао открити, али не произвести. Oно што ми данас називамо уметничким делом, била је
за средњи век , ствар израђена на неку практичну сврху, она није представљала категорију
сопственог ранга, која би се квалитативно разликовала од одеће, прибора или оружја.
Разлика између средњовековног начина мишљења могла овако изразити: док је за нас
природа лепа уколико се приближава уметности, у средњем веку је важила уметност за
8
Оп.цит. Бернанди З.Г, Ковачец А, Михаљевић М, Halwachs D. W, Sornig K, Penzinger C., Schrodt R. стр. 23

6
лепу уколико је била слична природи. Уметничка дела средњег века цу оно што су, не без
чврсте везе са појмовимана основу којих су једном створена и на основу којих су једном
створена и на основу којих се судило о њима.9

4. Средњовековни и модерни појам уметности

Термин уметност, данас употребљавамо за обележавање људске делатности

усмерене на субјективан чулни израз, а у средњем веку сасвим друкчије значење.

Artest (вештине) су биле artest liberalеs (слободне вештине) и atres mechanicae (механичке
вештине). У првом случају ars (вештина) одговара нашем данашњем термину наука. Три
„вештине“ тривијума (граматика, реторика, дијалектика) и четири квадривијума (музика,
аритметика, геометрија, астрономија) за нас су науке. Ниједна од ових слободних вештина
не одговара нашим данашњим представама о уметности. Чак је и мозука била наука о
тоновима, њиховим математичким односима и метафизичким основама. Музика је могла
бити световна или сакрална, према томе да ли је била намњена забави и игри или
ппотребама верског култа. Као таква вештина, музика је спадала као и сликарство,
вајарство, ткалаштво, столарство у artes mechanicae. Слободне вештине су биле намењене
задовољавању духовних потреба, човекова нагона за знањем.

Artes liberalеѕ могу се сматрати духовним делатностима. Њихов карактер је теоријске

природе. Оне укључују ручну спретност у савладавању неке материје и управљене су на
неки практични циљ. Прве су науке, а друге технике. Када говоримо о средњовековној
филозофији уметности, морамо стално имати на уму да она не одговара нашем појму
естетике. Ова је заузимала оно место које данас заузимају епистемологија (када је реч аrtes
liberalеѕ) и технологија (када је реч о artes mechanicae). Пошто су сликарство и вајарство у
средњем веку убрајани у механичке вештине, њихово теоријско објашњење је чинило део
технологије. У овој подели вештина посебно место заузимала је архитектура. Сликарство и
вајарство су били као и зидарство технике у служби архитектуре. Међу њима има и

9
Асунто Р. Теорија о лепо у средњем веку, Београд, 1975. Године, стр. 13-15

7
разлике: сликарство и вајарство служе архитектури оно што је Исидор називао venustas
(љупкост, лепота, драж) зграде. Venustas је била само додатак који је употпуњавао
постављени циљ и који је савршенству дела давао пун израз.

Особеност уметничког дела састојала се узајамном прожимању технике и метафизике. За

нас је уметничко у уметничком делу управо субјективни израз, а негативно оцењујемо
сужавање које би субјективном изразу могли наметнути одређивање циља и преношење
одређеног значења. За средњовековног човека је уметничко дело било предмет који је
имао да служи одређеној сврси, да истовремено преноси одређено значење и да изазове
одређено дејство.

Лепота је била атрибут својствен материји и начину њене обраде, уколико се тежило
практичној сврси, којој је уметничко дело требало да служи. Појам уметничке лепоте је у
средњем веку био обухватнији него у модерном мишљењу. Уметничко дело је било opus
artificial (створено, вештачко дело), направљено од одређеног материјала и за неку
практичну сврху. 10

5. Позни средњи век

Средином 14. века феудална Србија на врхунцу своје моћи проглашава се за

царство Срба и Грка, а своју цркву подиже на ранг патријаршије. Но царство је било
кратковеко. Убрзо после смрти првог цара Стефана Душана (1355) оно се почело
распадати на самосталне државне области а смрћу његовог неспособног наследника Уроша
(1371), с којим је изумрла династија Немањића, оно је и формално престало да постоји.
Затим долази турска најезда и у непуних двадесет година два страшна пораза: на Марици
(1371), и на Косову (1389). Велики порази који су уследили после највишег успона
изазвали су пометњу код савременика. Писци се окрећу унутарњем, емоционалном свету
човека, што доводи до својеврсне психологизације литературе. Та тенденција – приметна и
код ранијих писаца, код Саве и, нарочито код Теодосија, који, не случајно, у ово време

10
Оп. Цит. Асунто Р. Стр. 16-19.

8
постаје популаран. Превођење византијских историчара (Зонаре, Хамартола, Манаса)
утицало је на стварање домаћих историографских врста: летописа, родослова, хронографа,
у којима се српска историја излаже први пут као целина и у органској повезаности са
светском историјом. Најпунији израз новог историцизма дао је Константин Философ у
својој биографији деспота Стефана. И најзад, зачеци критичног односа према стварима
најбоље показују да су на помолу нова времена, друкчија од ранијих. Упознавање с делима
византијске учености отворило је нове видике нашим писцима и они се почињу на
друкчији начин односити према традиционалним вредностима, правити поређења,
изрицати судове, врло често и неповољне.. У доба деспота Стефана и на његов подстицај
учени монаси врше ревизију ранијих превода с грчког језика, "исправљање књига", и у
вези с тим износе своја запажања и оцене вредности тих превода. То су зачеци критичког и
филолошког расуђивања о књижевности код нас. Распадају се велики књижевни жанрови
и место њих долазе до изражаја мање форме, као што су слово, похвала, песма, посланица,
запис. Књижевност се уситњава, дроби, али зато све више добија уметнички, поетски,
лирски карактер, постајући више књижевност у модерном смислу. Међу ауторима тих
поетским текстова сусрећемо се први пут с именом једне жене. То је монахиња Јефимија
(око 1349 – после 1405), пре замонашења жена деспота Угљеше Мрњавчевића. Од ње
потичу два лирска, елегично интонирана састава: напис на иконици дарованој манастиру
Хиландару, у којем је изразила матерински бол због смрти свог детета, и Похвала кнезу
Лазару. Оба текста одликују се топлином и непосредношћу те личним, исповедним током..
Биографије се пишу и даље, иако мање него раније. За књижевну историју нарочито су
значајни помени о догађајима и личностима који су ушли у народну песму, између осталих
о Косовском боју. 11

11
Деретић Ј. Историја српске књижевност,Београд, 1983. Године, стр. 15

9
 6. Закљичак

Средњи век није био погодно време за развој литературе, још мање за развој
литературе у белетристици. Средњи век је и на Истоку и на Западу, оставио велики број
појмова књижевних жанрова и њихових врста и подврста. Средњовековну књижевност
нису стварали само они који су састављали, преводили и преписивали књиге, стварали су
је и они за које су те књиге писане.

Српска књижевност у средњем веку није аутономна духовна област, већ саставни
део државног и црквеног живота – описима није иманентна само лепота казивања, него и
одређена теолошка и државна идеологија.

10
 ЛИТЕРАТУРА:

1. А. Д. Удальцова, Е. А. Косминского и О. Л. Вайнштейна, друго издање, ОГИЗ,

1941.године
2. Милосављевић П. Методологија проучавања књижевности, друго издање,
Требник- Београд, 2000. Године
3. Милосављевић П. Теорија књижевности, треће коло, Београд, 2009. Године
4. Бернанди З.Г, Ковачец А, Михаљевић М, Halwachs D. W, Sornig K, Penzinger C.,
Schrodt R. Увод у општу лингвистику, прво издање, Загреб, 2001. Године
5. Асунто Р. Теорија о лепо у средњем веку, Београд, 1975. Године
6. Деретић Ј. Историја српске књижевност,Београд, 1983. Године

11