Veštačka radioaktivnost

Veštačka radioaktivnost je definisana kao proces promene zajedničkih stabilnih jezgara atoma u

nestabilna radioaktivna jezgra koja propadaju sopstvenom brzinom.Zove se indukovana radioaktivnost.

Iz zapažanja Radeford je zaključio da se masa atoma mora koncentrisati u malom pozitivnom

naelektrisanom jezgru,dok elektroni nastastanjuju najudaljenije dosege atoma.Iako je ovaj planetarni

model atoma tokom godina uveliko usavršen,on I danas važi kao I kada ga je prvobitno formulisao

Radeford.

Kasnije je napravio veliko dostignuće ,veštačku izmenu nuklearne I atomske strukture.Bombardovanjem

azota alfa česticama,Radeford je demonstrirao proizvodnju drugačijeg elementa,kiseonika.

Jonizujuće zračenje je radijacija koja ima dovoljno energije za uklanjanje orbitalnih elektrona iz

atoma,što dovodi do stvaranja jona.

Nejonizujuća zračenja nisu dovoljno energetska da jonizuju atome I komuniciraju s materijalima na

načine koji stvaraju različite opasnosti od jonizujućeg zračenja.Primeri ovog zračenja su :

 Radio talasi
 Vidljiva svetlost
 Mikroralasi
 TV talasi
 Ultraljubičasto svetlo

Frederik I Iren Kiri podelili su Nobelovu nagradu za hemiju 1935.godine za njihova ispitivanja reakcije alfa

čestica sa nekim lakšim elementima,kao što su bor ,magnezijum I aluminijum.Otkrili su da kada se

aluminijum bombarduje alfa česticama,tad stvara neutron.

Fisija(cepanje )se dešava kada se teška nuklearna čestica deli manjim nuklearnim česticama u manja

jezgra.U pratnji velike količine energije.Samostalno se nastavlja.Može se koristiti za genirisanje pare.

Lančana reakcija -reakcija se održava stvarajući više neutrona.

Fisijom može nastati bilo koja kombinacija lakših jezgara ,sve dok zbir protona neutrona u novonastalim

jezgrima ne prelazi broj u početnom jezgru.Velika količina energije se može osloboditi u procesu fisije

zato što zbir masa lakših jezgara manji od mase jezgra koji se cepa u procesu fisije.

Za odvijanje lančane reakcije potrebno je obezbediti dovoljno veliku masu urana ,kako bi se neutroni

mogli sudariti s dovoljnim brojem jezgara.Ta masa,ispod koje se lančana reakcija ne može odvijati,naziva

se kritična masa.Ako postignemo masu urana veću od kritične mase,dolaziće do lančane reakcije ,koja
traje 10-6 (milioniti deo) sekunde.Iz jednog kilograma urana oslobađa se energija od nekoliko milijardi

džula.

Fuzija je nuklearni proces u kojem se dva laka jezgra spajaju da bi se stvorilo jedno,teže jezgro.Pri tom

spajanju nastaje jezgro čija je mass manja od zbira masa početnih jezgara.Da bi došlo do takvog dpajanja

,potrebna je velika kinetičks energija čestica,jer treba savladati odbojne sile između jezgara.Reakcije

fuzije se odigravaju već milijardama godinama u svemiru.Ove reakcije su izvori energije većine zvezda,pa

tako I našeg Sunca.Naučnici su tek uspeli da proizvedu reakciju fuzije na Zemlji tek u poslednje šezdeset

godina.

Nuklearna elektrana koristi gorivo od fisibilnog sloja.Energija oslobođena grejanjem vode proizvodi

parne pogone generator ili turbina pretvara toplotu u električnu energiju.Veštačka radioaktivnost pravi

se na dva načina:

•u jezgrima nuklearnih reaktora

•u akceleratorima čestica male nuklearne čestice se ubrzavaju do brzine koja se približava brzini svetlosti

I zabijaju se u drugo jezgro.

Primeri veštačke radioaktivnosti :

197
79 Au+ 10n → 198
79 Au

-tragač u jetri
66
30 Zn+ 11 p → 67
31Ga

-koristi se u dijagnostici Hodžkinove bolesti

Neki izotopi koji se koriste u nuklearnoj medicini imaju tako kratak poluživot da ih treba proizvesti na

licu mesta. Nuklearna reakcija je interakcija između jedne čestice I jezgra,ili između dva jezgra,a njen
ishod nije jednoznačano određen .Po pravilu oba učesnika se menjaju ,tako da u izlaznom kanalu može
da se nađe dve ili više različitih čestica I jezgara.Izlaznih kanala pri tome može da ima više ,ali sve što
može da se desi mora da zadovoljava sve zakone održanja:

•energije-mase

•impulsa

•momenta impulsa

•naelektrisanja
•barionskog I lentonskog broja

Dva ekvivalentna opšta zapisa nejčešćeg oblika nuklearne reakcije u kojoj I u ulaznom I izlaznom kanalu
postoje samo dve čestice su:

a+ X → b+Y ≡ X ( a , b ) Y
Reakcija ima i egzoenergetskih, sa pozitivnim Q-vrednostima i endoenergetskih, sa negativnim Q-
vrednosima. Da bi endoenergstska reakcija mogla da se desi,upadna čestica mora da unese energiju
veću od apsolutnog iznosa Q-vrednosti jer deo energije koju ona nosi ostaje zarobljen u kretanju centra
mase sistema projektil-meta, koje zbog održanja impulsa mora da bude nepromenjeno pre i posle
reakcije. Taj minimalni iznos energije koji projektil mora da unese da bi se endoenergetska reakcija
uopšte desila zove se energija praga reakcije. Nije teško pokazati da je energija praga jednaka:

ma
T prag=−Q (1+ )
mx
Osnovna karakteristika svake reakcije je verovatnoća za njeno dešavanje.Ta verovatnoća izražava se
veličinom koja se zove presek,koja ima dimenzije površine. Ako se u meti debljine x , u kojoj ima N
čestica po jedinici zapremine, po prolasku ukupno Φ upadnih čestica desi R datih reakcija, presek σ

za tu reakciju je jednak:

σ =R/ NxΦ
Korisna veličina je i srednji slobodni put između interakcija. x́ ,koji je za slučaj debele mete, odnosno za
dešavanje reakcija u masi materijala, jednak x́=1/ Nσ

Dve istorijski značajne reakcije su ona u kojoj je otkriven proton kao sastojak jezgara i ona u kojoj je
otkriven neutron. Prva je α + 14 17 9 12
❑ N → p+ ❑ O,dok je druga α +❑ Be → n+ ❑ C .Prva reakcija je istovremeno
bila i prva ikad ostvarena transmutacija elemenata. Od nuklearnih reakcija sa neutronima najvažnija je
neutronski zahvat.Preseci za zahvat neutrona od strane jezgara razlikuju se od jezgra do jezgra i
umnogome zavise od energije neutrona. Brzi neutroni imaju male preseke za zahvat a spori velike.
Termalni neutroni, koji su na sobnoj temperaturi u toplotnoj ravnoteži sa atomima sredine u kojoj se
kreću, I imaju srednje energije 0,025 eV, imaju najveće preseke za zahvat.Usporenje i termalizacija
neutrona najefikasnija je u lakim sredinama.

Atomska jezgra i elementarne čestice proučavaju se na osnovu analize efekata koji se javljaju pri
njihovim interakcijama – sudarima. Pri sudaru teže čestice su obično u stanju mirovanja (meta), a lakše
u obliku snopa ubrzanih čestica naleću na njih. U nekim slučajevima čestice se kreću u susret jedne
drugima. U svim ovim slučajevima, čestice se ubrzavaju.

Pri nuklearnim reakcijama, između jezgra i čestice deluju jake nuklearne sile koje dovode do
transformacije jezgra. Da bi nuklearne sile mogle da deluju, čestica treba da se približi jezgru do dovoljno
malog rastojanja. Da bi do toga došlo, često je porebno da se čestice ubrzaju do veoma visokih energija
(nekoliko stotina keV do nekoliko stotina MeV).

Akceleratori su veoma složeni sistemi. Prema vrsti čestica koje ubrzavaju, razlikuju se: elektronski,
protonski i jonski akceleratori. Zavisno od oblika cevi mogu da budu linerani ili cirkularni (prstenasti).
Prvi akceleratori su uglavnom bili linearni. Princip rada im je vrlo jednostavan. Čestice su ubrzavane
razlikom potencijala. Jedan od prvih akceleratora naelektrisanih čestica je Kokroft-Valtonov (Cockroft-
Walton) akcelerator (konstruisan 1930. godine). Akcelerator se sastoji od izvora jona, akceleratorske cevi
(dužine do 20 metar) u kojoj se vrši ubrzavanje, specijalnog izvora visokog napona koji je na specijalan
način priključen na sistem akceleratorskih elektroda i sistema detektora. Suštinu ovog akceleratora čini
upravo izvor napona i sistem elektroda koje ubrzavaju jone. Ostvarili su napon od približno milion volti.

Linearni akcelerator je uređaj koji koristi elektromagnetne talase visokog trekventnog toka kako bi
ubrzao naelektrisane čestice poput elektrona do visoke energije kroz linearnu cev. Postoji nekoliko
tipova dizajna linearnih akceleratora, ali oni koji se koriste u radioterapiji ubrzavaju elektrone bilo
putujućim ili stacionarnim elektromagnetnim talasima frekvencije u mikrotalasnoj oblasti ( 3000
megaciklova / sek).

Sledeći tip kružnih akceleratora je betatron. Za ubrzanje elektrona ovaj akcelerator koristi vrtložno
električno polje, koje se indukuje promenljivim magnetnim poljem. Za razliku od ciklotrona gde su se
čestice kretale po spiralnoj putanji kod betatrona elektroni opisuju kružne putanje stalnog poluprečnika.
Konstrukcija betatrona je kombinacija elektromagneta i vakumske cevi u obliku torusa.

Možda jedan od najznačajnijih tipova akceleratora je sinhrotron. Ovo je kružni akcelerator sa česticama
čije orbite imaju približno konstantan radijus, pri čemu se frekvencija električnog polja kojim se elektroni
ubrzavaju ne menja, ali se menja intenzitet magnetnog polja koje održava stabilnost orbite.

Posebna vrsta sinhrotrona su takozvani sudarači čestica (kolajderi). Kolajderi su akceleratori u kojima se
dve vrste čestica istovremeno ubrzavaju i međusobno sudaraju. Na ovaj način ostvaruju se mnogo
intenzivniji sudari nego oni kada je meta nepokretna.

Najvažniji svetski akceleratorski centri današnjice su: za nuklearnu fiziku GSI u Darmštatu, Nemačka,
Dubna, u blizini Moskve, Rusija, Berkli u Kaliforniji, SAD, a za fiziku elementarnih čestica CERN (Evropski
centar za nuklearna istraživanja) u Ženevi, Švajcarska, Fermilab u blizini Čikaga, Ilinois, SAD, SLAC u
Stanfordu, Kalifornija, SAD, DESY u Hamburgu, Nemačka.