Promenljive i konstante

Filed under: C,Programiranje

Promenljive u C-u su memorijske lokacije kojima su dodeljena imena i mogu da im se dodele

vrednosti. Promenljive se koriste da bi se čuvali podaci u memoriji za kasniju upotrebu. Postoje
dve osnovne vrste promenljivih u C-u i to su numeričke i znakovne.

Numeričke promenljive
Numeričke promenljive mogu viti celi ili realni brojevi. Celi brojevi nemaju decimalnu tačku.
Realni brojevi mogu imati decimalnu tačku.

Znakovne promenljive
Znakovne promenljive su slova engleskog alfabeta, kao i svi znakovi u ASCII tabeli, kao i cifre 0
– 9. Znakovi moraju da se pišu između znaka apostrofa. Broj stavljen među znakove apostrofa
nije ista stvar kao broj bez njih.

Konstante
Razlika između promenljivih i konstanti je u tome što promenljive mogu da menjaju svoju
vrednost u bilo kom trenutku, dok konstante nikad ne mogu da promene svoju vrednost.
Konstante su korisne za objekte kao što je broj pi ili naelektrisanje elektrona. Korišćenje
konstanti Vas može sprečiti da promenite vrednost nekog objekta greškom.

Deklaracija promenljivih
Da bi deklarisali promenljivu, prvo pišemo tip promenljive, a onda joj dajemo ime. Dalje sledi
tabela imena tipova promenljivih, kao i njihov opseg vrednosti:

Ime Tip Opseg

int Celobrojni -32 768 do 32 767
short Celobrojni -32 768 do 32 767
long Celobrojni -2 147 483 648 do 2 147 483 647
float Realni 1.2×10-38 do 3.4×1038
double Realni 2.2×10-308 do 1.8×10308
char Znakovni Svi ASCII znakovi

Možete da date bilo koje ime promenljivoj, pod uslovom da koristite samo slova, brojeve ili znak
za podvlačenje i ne počnete brojem. Dobra je ideja da ne dajete promenljivim imena duža od 32
znaka da bi uštedeli vreme u kucanju, a i može se desiti da ne mogu biti prevedena. Promenljive
se uvek deklarišu na početku, pre korišćenja drugih naredbi. Hajde sad da deklarišemo
celobrojnu promenljivu koja se zove a i znakovnu promenljivu koja se zove b.

Prvi koraci u programiranju

Filed under: C++,Programiranje

Znate li kako računar računa? Bez ulaženja u neku veliku teoriju, recimo da pretvori brojeve u
binarni zapis, izračuna šta je hteo, pretvori u dekadni zapis i ispiše nam na ekranu. Da
probamo…

Dobićemo:

U super, ume da sabere 2 i 3. A 3 i 5? Sada bismo mogli da zamenimo 2 i 3 sa 3 i 5 i dobili

bismo rezultat, ali to nije svrha programiranja. Šta jeste? Pa, da osmislimo opštiji problem i onda
napišemo program koji njega rešava. Znači, ovde smo hteli da računar sabira brojeve, zar ne?
Znači treba da napišemo program koji će da sabere bilo koja dva broja, a ne samo one koje
upišemo u program. Da bismo to postigli trebaju nam promenljive.

Šta su promenljive?
Promenljive su prostor u memoriji računara u kome računar čuva podatke. Ti podaci mogu biti
brojevi, ali mogu biti i znakovi, slova i drugi podaci.

Rekli smo da računar poznaje samo binarne brojeve, znači nizove nula i jedinica. Da bi znao
kakve podatke želimo da čuvamo u memoriji i koliki prostor za čuvanje nam treba, moramo mu
reći kog tipa su naši podaci, a takođe moramo mu reći i kako će taj deo memorije gde se nalazi
naš podatak da se zove. Znači, promenljive imaju tip i ime. Proces rezervisanja memorijskog
mesta za promenljivu se zove deklaracija.

Deklaracija promenljivih
Deklaracija promenljivih se vrši tako što navedemo tip promenljive i odmah zatim ime
promenljive. Naravno, kao na kraju svake naredbe, i ovde ide tačka-zarez.

U našem zadatku koristimo brojeve 2, 3 i 5. To su sve celi brojevi i njihov tip je celobrojni, ili na
engleskom, integer, tj. skraćeno u programiranju int. Trebaće nam dve promenljive za prvi i
drugi broj, nazovimo ih a i b. Dakle, deklaracija bi išla:

int a;
int b;

Možemo spojiti više deklaracija istog tipa u jedan red, tako što imena promenljivih odvojimo
zarezom, ovako:

int a, b;

Korišćenje promenljivih
Kada smo deklarisali promenljivu, odnosno rezervisali mesto za nju u memoriji, treba i da je
upotrebimo, odnosno upišemo neki podatak na to mesto. To postižemo naredbom dodele, koja se
označava znakom jednako =. U našem slučaju:

a=2;
b=3;

Ovakvo dodeljivanje vrednosti, po prvi put, se zove inicijalizacija i može se izvesti zajedno sa
deklaracijom:

int a=2, b=3;

Ali, nismo uspeli! Treba nam program koji sabira bilo koja dva broja, a ne 2 i 3! Zato treba da
obezbedimo da korisnik našeg programa unese vrednosti za a i b, koje želi.

Korisnički unos vrednosti promenljivih

To ćemo postići naredbom cin >>, koja jako liči na naredbu cout <<, samo što se posle nje
navodi ime promenljive u koju želimo da smestimo uneti podatak.

cin >> a;
cin >> b;

I ovo se, kao kod nardbe cout, može spojiti u jedan red:

cin >> a >> b;

Računanje sa promenljivim
Sa promenljivima, kao sa brojevima, računanje se vrši navođenjem imena promenljive koja
sadrži prvi broj, znaka operacije, i imena promenljive koja sadrži drugi broj:

a+b

Ovde nema tačka-zareza, jer ovo nije naredba, već samo računski izraz i tek treba da ga
ugradimo u neku drugu naredbu. Mogli bismo da rezultat ispišemo, znači da ga ugradimo u
naredbu cout:

cout << a+b;

Ili, da dodamo još jednu promenljivu, c, gde ćemo čuvati rezultat računanja, pa onda da ispišemo
rezultat:

c = a+b;
cout << c;

Primetite da sada u cout naredbi nema navodnika! To je zato što sada ne ispisujemo neki tekst,
već vrednost koja se nalazi u memorijskoj lokaciji koja je navedena imenom promenljive.

Hajde da sada sve što smo naučili ugradimo u program koji smo hteli da napišemo:
Evo i da ga isprobamo:

Još reč-dve o komentarima

Svim početnicima je strašno da pišu komentare i smatraju da su nepotrebni. To je možda i tačno
za ove jednostavne programčiće koje pišete na početku, ali, kako se stvari budu komplikovale,
biće vam itekako potrebni i korisni. Prvenstveno vama samima. Često će se dešavati da radite
ceo dan na nekom problemu i ne možete da ga rešite. Kada ga ponovo budete otvorili, da probate
da poboljšate svoj kod, može se desiti da ne znate šta ste hteli, ni šta ste mislili, ni šta ste pisali
ranije. Zato je jako važno da sebi iskomentarišete, ako ništa drugo, ono imena promenljivih, da
bi znali šta je osnovna zamisao rešenja problema. Takođe je važno staviti zaglavje svom
programu, da biste znali o čemu se uopšte tu radi. Evo istog programa sa pravilno napisanim
komentarima:

I, za kraj, naravno…

Domaći zadatak
1. Napisati program koji od prvog broja oduzima drugi.
2. Napisati program koji množi dva broja.
3. Napisati program koji deli jedan broj drugim.