Архимандрит

СТЕФАН (МИЉКОВИЋ) СВЕТОГОРАЦ

КРАЈ СВЕТА
 САДРЖАЈ

Пролог
Крај света
Додатак први
Додатак други
Микросвет
 ПРОЛОГ

“...и одмах ће по невољи дана тијех сунце помрчати,

и мјесец своју свјетлост изгубити,
и звијезде с неба спасти,
и силе небеске покренути се...”
(Јеванђеље по Матеју 24, 29)
“…у који ће небеса с хуком проћи…”
(2. Пет 3, 10)

Ове страшне речи о томе шта ће се десити са нашим светом није изговорио било
ко већ Онај који је створио Васељену, Господ наш Исус Христос, а после њега и Свети
апостол Петар. За нас, браћо Хришћани, неће бити потребно да помињемо ниједно
другачије мишљење, а још мање научна открића о томе шта ће се десити са нама и са
светом у коме живимо привремено, чије лепоте гледамо свакодневно и чијим се
сластима наслађујемо. Нама је сасвим довољно оно што је речено у Светом Јеванђељу,
једино сигурном и тачном. Ниједна светска наука не би могла то да нам каже и
протумачи са сигурношћу, а још мање она која се схвата површно, како се више пута до
сада десило.
Наука нам не може никада дати одговор на питање одакле произилази свет у
коме живимо, како је тај свет настао, која је сврха његовог постојања и шта ће се на крају
са њим десити. Наука нам не може одговорити ни на једноставна питања, као што је
зашто човек живи у зноју лица свога на овој планети, док животиње које се налазе под
људском управом живе без зноја и муке? Наука никада не може да нам одговори на
питање зашто жена рађа децу у порођајним боловима, и тако даље. На ту врсту питања,
одговор и то свакако сигуран, може дати само Свето Писмо, дакле Реч Божја. Упркос
томе, прецизна наука долази, уз Божју сагласност, у својим проналасцима, до
усклађивања са Светим Јеванђељем и Речју Божјом. Тако данас, готово читав свет је
забринут, а посебно Хришћани, због јасних знакова краја света који долази ускоро, а
посебно због печата са 666, Сатаниним бројем, о чему је предсказивао Свети Јован
Богослов пре две хиљаде година и написао то у свом Откровењу. Тај печат ће бити
стављен, али коме? Ономе који је себе одредио за пакао и вечно мучење, а печат ће му
користити као сигуран знак да ће тамо отићи (Откровење, IV). Али онај који је веран
Господу Богу неће никад доживети тако нешто, чак ни кад би својим животом платио,
умирао од глади, знајући да ће му Господ дати снаге да издржи, до часа кад ће доћи
Господ да га спаси, као што је обећао (Јеванђеље по Марку).
Понављам, за нас Хришћане неће бити потребно да наводимо и научне доказе о
крају света, зато што је нама довољно оно што је написано у Светом Писму. Међутим,
знајући да постоје људи који се ослањају искључиво на науку, која је за њих нешто попут
Бога, и који верују више у науку него у Божје речи, принуђен сам да наведем нека на-
учна мишљења о настанку и свршетку света.
Ево шта каже наука: као почетак нашег века, наука, али генерално и научници,
чак и астронаути, сматрали су и веровали да је свет вечан у смислу времена, и
бесконачан у смислу простора. Они су прихватали да се свет мења, али само у простору,
као на пример у развоју звезданих система, али су сматрали да су елементи који чине
материју и физички закони вечни.
Тако наивне представе учењака о вечности и стабилности света, срушене су у
првој половини нашег века. Године 1913. астроном Весто Мелвин Слајфер,
посматрајући галаксије уз помоћ великог телескопа, открио је да се све галаксије
независно од правца гледања телескопом удаљавају, одлазећи из нашег Сунчевог
система и то чак застрашујућом брзином, што је за нас несхватљиво у односу на
материју. Али не само то, приметио је да је њихово удаљавање или бежање брже што
су ти светови или галаксије налазе даље од нас, као да журе да што је могуће раније
дође крај овог света. Једном речју, Слајфер је открио да се наш свет проширује, увећава.
Да поменем узгред, галаксијама се називају милијарде звезда или звезданих система,
које се крећу око свог галактичког центра под утицајем силе теже. Наш Сунчев систем
налази се на крају галаксије средње величине, коју називамо Звездани пут. Наша
најближа галаксија је Андромеда и удаљена је од нас око два милиона светлосних
година. Читав свет има око милијарду галаксија различитих величина и облика. По-
датке које овде наводим о броју звезда, брзини њиховог кретања и о њиховој
удаљености од нас, дајем у бројевима које су дали наука и научници, независно од
чињенице да постоји велика разлика у рачунању тих бројева. Та разлика је толико
велика да се не ради о милионима већ о милијардама, посебно када се односи на
процене старости света. Ми смо, ипак, принуђени да прихватимо те њихове бројеве, јер
у супротном бисмо морали сами бројати, што је немогућа ствар. Штавише, писао сам
колика је то разлика и колико њих је дало своје прорачуне о томе. Уколико је потребно,
и то ћу објаснити.
Откриће Слајфера да се свет проширује и руши узнемирило је читав свет а
посебно оне који се баве науком. Данас је свима јасно да је оборена тадашња теорија и
мишљење науке о свету, мишљење које сам и ја прихватао када сам се пре више од
педесет година бавио науком.
Ако се свет проширује, то значи да је некада био ограничен у једној тачки. Стога,
свет нити је вечан нити је бесконачан. Наука се пита (ми Хришћани то знамо са тачно-
шћу) које је врсте снага која је покренула ту тачку и како је од ње настао свет који
гледамо, у коме живимо, и који је застрашујуће велики.
После открића Слајфера, све опсерваторије су приметиле спектре малих
галаксија, и тако су потврдили исправност својих запажања. Свет се, дакле, увећава и
проширује и то највећом брзином. Најудаљенији светови одлазе од нас брзином нешто
мањом од брзине светлости.То је застрашујуће и ако се узме у обзир да се да помислити,
да се ради о материји, а не о привиђењу или духу. Као да на овај начин желе да нам
кажу да више неће постојати време и да ће ускоро доћи крај света. Замислите само да
се испали једна ракета са земље ка месецу брзином светлости! Аутоматски би се
претворила у прах, јер да би се то постигло потребна је једна секунда. На крају, научници
тврде да је наша Васељена створена отприлике пре 15 милијарди година, када је
микроскопска тачка експлодирала страшном снагом, емитујући радио- активност на све
стране (нешто слично ономе што се у наше време догодило у Чернобиљу). У складу са
сазнањима савремених научника, до момента Великог праска нису постојали ни
материја, ни време, ни простор. Према мерењу хлађења, ово се зрачење згушњавало у
атоме и у исто време почеле су да се појављују и манифестују саме природне силе које
су затим постале природни гасови. Затим су се атоми концентрисали у ваздушне облаке,
облаци се згушњавали у звезде и звездане системе и тако је, по мишљењу научника,
настао свет. Њихова теорија се назива „Велики прасак” или на енглеском „Тhe Big Bang”.
Можда се у Светом Писму говори баш о том праску, у делу у коме се наводи: „И Господ
Бог рече: “Нека буде светлост и би светлост”. Али Бог је творац и самог праска а не само
светлости. Чим је представљено Слајферово откриће, многи научници су устали у
одбрану теорије да је свет непроменљив и статичан, и то са таквом ревношћу као да
бране неку научну догму. Покушали су да оборе откриће Слајфера и његових
истомишљеника, али је било тешко да се изборе са чињеницама, истином и реалношћу.
Чак и један научник, попут Ајнштајна, утемељивач нове физике, а који је био и верник,
али и веран и отворен проповедник Господа Бога, читавих 17 година није признавао
ново откриће о постанку света. Чак је једном приликом и изјавио: „Ово ширење света
ме нервира и иритира”. За њега је признавање једне такве могућности било
несхватљиво. Тек 1930. године је признао теорију, када је отишао и лично да се увери
на брдо Вилсон у Калифорнији, где се налазила тада савремена опсерваторија.
Касније се истим проблемом бавио и детаљно га проучавао научник Едвин Хабл
(1889-1953), тако да данас ниједан научник не сумња нити се не слаже са чињеницом да
се свет шири и повећава.
Сада би требало да кажем неколико речи и о начину на који се врше мерења
удаљених и далеких светова. Мерења брзине кретања су организована на основу
принципа и начела спектралних упоређивања. Познато је да многи елементи, када су
загрејани и када су просути, зраче из себе светлост одређеног спектра, односно
одређених промена у бојама и црних линија. Анализирајући тако светлост коју емитују
звезде, могуће је сазнати од којих елемената су звезде начињене. Кретање звезда ка
нама, дакле када нам се приближавају, одређено је чињеницом да се спектралне ка-
рактеристике крећу ка страни ултраљубичасте боје, док, када се удаљавају, спектралне
одлике се крећу ка стран ултрацрвене боје. Нешто слично можемо да приметимо и код
таласања звука. На пример, када нам се приближава неки ауто, ми прво чујемо високи
звук, док када се од нас удаљав ауто, звук постаје све нижи.
Испитујући спектрална мерења карактеристика светлосног зрачења, као на
пример калцијума и водоника који нам долазе са звезда, научници одређују њихову
брзин у односу на нас. Доказано је, дакле, да светлост која нам долази из удаљених
светова и са непроменљивих звезда карактерише спектар помешаних боја које нагињу
ка црвеној боји. Теорија о тренутном, тј. брзом настанку света кроз огроман прасак и
експлозију, велике снаге и топлоте нашла је своју потврду и у следећој чињеници.
Године 1948, научник Г. Гамов је изнео мишљење да, уколико је свет настао
експлозијом, тада би требало да остану трагови слабог електромагнетног зрачења,
дакле, температуре која одговара оној од 3 степена изнад нуле. Он је додао да би ово
зрачење требало да долази са свих страна и у крајње истој количини. И заиста, године
1965. научници А. Пенциас и Р. Вилсон су изјавили да постоји тачно такво зрачење какво
је помињао Г. Гамов. То зрачење потиче из међузвезданог простора независно од
осветљених небеских тела. То је стари траг застрашујуће и јаке експлозије која се некада
догодила. Сада се питамо ми Хришћани, какав значај за нас верујуће имају ова научна
откриће и проналасци. Она имају више теолошког него филозофског смисла. Прво, зато
што та открића потврђују наше веровање да је Свет настао од Господа Бога у времену и
ни од чега, снагом Божје свемоћи. Она оснажују нашу веру да је једино Господ Бог који
је створио све ово ни од чега свемоћан, вечан и бесконачан. Све остало што нас окружује
је коначно и ограничено и као време и као простор, колико год да нам се чине велики и
несхватљиви за нас. Све се десило вољом Створитеља и по Његовој вољи све може
нестати и изгубити се. Друго, ми овде видимо колико тешким и различитим, кривим
путевима и са коликом муком наука на крају долази до истине, која је нама верујућим
Хришћанима позната од детињства из Светог Писма и Речи Божје. Због овога, верујући
Хришћани не треба да избегавају науку, али у науци треба да напредују до краја, до
темеља и да се њоме не баве површно и тако изазивају збрке и конфузије које су до сада
циркулисале. На пример, материјалисти се налазе у крајњој конфузији када уз помоћ
науке покушавају да оповргну веру у Господа Бога, док је сама наука оборила лажне
стубове на којима се ослањају новим открићем. Сада је већ и малом детету познато, које
је барем нешто научило, да се материјалисти налазе у великој збуњености и конфузији.
Сада је већ свима познато да материја у својој суштини као чврста независна ствар не
постоји, иако је користимо сваког тренутка и навикли смо да у њој видимо нешто што
заиста постоји и без чега не можемо да живимо. Материја је само привремено
згушњена, концентрисана енергија, мистичне силе чије рађање и почетак превазилази
границе физичког света. Тако нешто ми посматрамо сваког дана и не схватамо да смо у
заблуди када кажемо да сунце излази и залази док се у стварности Земља креће.
Из тог разлога, потребно је да се наука присети свих тих заблуда које су се до сада
десиле, којима се читав свет који је веровао у њу као у неког бога држи у конфузији.
Међутим, од сада савремена наука треба да буде врло пажљива у својим изјавама које
се тичу основних проблема. „Нека се поклони пред недокучивом мудрошћу Господа
нашег Бога и Створитеља видљивог и невидљивог света, мали људски ум.” Читаоцу ће
бити јасно зашто сам навео и научне доказе. Људи који не хају за веру ослањају се
највећим делом на науку и научне доказе и ето баш та иста наука их усмерава ка вери и
њеној истини која је једина тачна и непроменљива. Онај ко је поштује никада неће
направити грешку. Раније сам већ навео да се наш свет дели и да се удаљава (у неком
правцу) од нас и од нашег система, али то нисам на задовољавајући начин објаснио и
научно доказао.
 Из тог разлога сам био приморан да у предговору: и то протумачим боље и
јасније. Чак нисам ни имао намеру да напишем предговор, сматрајући да је више него
довољно оно што сам написао у тексту. Истина је да се највеће ствари обично исказују
са мало речи. Морам да напоменем да моје писаније одликује и то да не прати
књижевна правила. Ипак, гледам оно што је корисно за нас, за душу и вечно спасење.
Овде ће читалац наћи искуство једне неверујуће жене која се покајала. На крају књиге,
додао сам и додатак уместо предговора за моју трећу књигу коју завршавам (већ сам
завршио њене две трећине). Из тога ће читалац видети значај књиге која следи. У тексту
сам већ навео неке делове краја света, али не све. Остали делови су за прву књигу са
насловом: „Господ Исус Христос истински господар и лажни антиХРИСТ и његово име са
бројем 666”. Тамо сам већ написао да када видите Јевреје да граде Соломонов храм,
треба да спремате намирнице за 3—4 године, а нарочито брашно, на начин како сам
вам описао. Не треба да спремате пре но што почне изградња Соломоновог храма.
Господ ће дозволити да се изгради храм само пред сигуран крај света. Пре тога је
немогуће да се то оствари, зато што ће онда у њему загосподарити онај њихов
катастрофичан господар чије су име почели да стављају под облик броја 666 свима
онима који не виде да их због њега чекају вечне муке. Тај катастрофичан господар
седеће на њиховим главама и неће моћи да га отерају. То ће учинити Господ када буде
дошао због свеопште кризе.
Пре но што се заврши историја света, догодиће се још један значајан догађај о
коме савремени теолошки писци пишу мало или скоро ништа. Јевреји, али наравно не
сви, окренуће се Господу Исусу Христу и прећи ће у хришћанство. Када ће се то
догодити? Да ли за време самог антиХРИСТА, када виде у пракси да су били у заблуди
са антиХРИСТОМ или раније? То ће нам време показати. Овде могу рећи са сигурношћу
да ће се то десити и ништа више. Познато је да су Словени примили хришћанство онда
када су Византију почеле да потресају различите јереси, кад су и сами владари
прелазили на страну јеретика. Тада се Господ Бог показао Словенима. Сада пошто су
Словени прихватили социјализам, комунизам и друге сатанистичке организације попут
Масона, Јеховиних сведока и друге небројене непријатеље Свете Исусове Цркве, Господ
ће се показати Јеврејима и окренуће их хришћанству, јер је и он сам рекао да ће
саградити Цркву и да је врата ада неће победити и то ће бити један од последњих
догађаја пре краја света.
Због тога се, браћо и сестре хришћани, обраћам вама. Немојте чекати крај света
скрштених руку. Нека учини свако онолико колико може за своју душу. Најпре покајање
и наравно, потпуно напуштање греха које је чинио до сада. Нека их замени добрим и то
је плод покајања. Господ наш Бог је вечан и због тога када кажњава, кажњава вечном
казном, а када награђује, награђује вечном наградом. Нека то свако има на уму. Ако
згрешиш овде на земљи, гледај да се исповедиш и покајеш овде на земљи и немој
дозволити да одеш на онај свет са греховима. Тамо не постоји опроштај, тамо је суд.
Колико ми је познато током Другог Јављања Господ ће више судити зато што се нисмо
покајали и исповедили. Из тог разлога постоје свештена лица. Само у Солуну постоји 100
свештених лица која имају од Бога власт да дају опрост грехова овде на земљи. Тако
нико неће имати изговор зашто се није покајао и исповедио. Затим, гледајте да примите
што је могуће више Крв и Тело Господа нашег Исуса Христа, дакле да се што је могуће
чешће причешћујете. То ће учинити да будете чисти када одлазите са овога света. Стари
хришћани су се причешћивали свакога дана и због тога их је сам апостол прозвао
свецима. Због тога изучите дела апостола. Знајте и ово: рај и пакао за сваког од нас
почињу овде на земљи. Уколико ниси пронашао овде на земљи Господа Исуса Христа и
не живиш у складу са Њим, касније га тамо нећеш наћи никада. Знај и ово, за пакао и ад
не треба нико да се замори, док за Рај и вечну преподобност не само да је потребан труд
већ ако је потребно да се да и телесни живот и крв пролије. Господ ће рећи: „Погледајте
шта сам Ја урадио за вас. Имао сам вашу главу и на њој бодљикави венац. Имао сам
ваше руке и ноге прободене. Код мене је било ваше срце и оно је препукло и отворило
се копљем. Имао сам ваше тело и вашу крв и њих сам дао за све вас и њима вас храним
на Светом Причешћу. Само Свој Дух вам нисам дао јер у том моменту га не бисте могли
сачувати. Предао сам га Оцу, али после мог Вазнесења послао сам преко Оца Свети Дух.
Ето шта сам ја учинио за вас, покажите шта сте ви учинили за у мене или боље рећи шта
сте учинили за себе, зато што је све моје за вас припремљено. Дођите да судите
праведно”.
На крају, поштовани читаоци, нека Господ Бог благослови све вас који читате ову
књигу са побожношћу и са циљем не за задовољењем знатижеље већ за поправљањем
живота да бисте постигли жељену намеру, вечно спасење и вечну преподобност у
царству Господа нашег Исуса Христа. Амин.

Архимандрит Стефан,
Света Гора Атонска,
у манастриру Светог Саве у Каруљи
 КРАЈ СВЕТА

„И проповедаће се ово Јеванђеље о царству

по свему свету за сведочанство свим народима
и тада ће доћи крај.”
(Јеванђеље по Матеју 24,14)

Свима нама је већ познато да ће доћи крај света; ово потврђују чак и они који
немају никакве везе са светом вером и баве се науком. Они кажу да је, према небеском
календару, већ прошла половина нашег живота на земљи. Света Црква Исусова је још
концизнија и каже: „И закле се ономе ко живи у векове векова и који створи небо и све
постојеће на њему, земљу и све постојеће на њој, море и све постојеће у њему, да неће
бити више кашњења”, пише Свети Јован Богослов 1. „А свему се крај приближио”, каже
Свети Апостол Петар2. Међутим, нико не зна ништа о том дану и том часу, само Отац
мој3. Дан и час краја овог видљивог света задржао је за Себе Господ Бог Отац. Он зна и
он ће одредити време. Господу Исусу Христу дато је право да оствари последњи
Страшни Суд. То је књига Светих Тајни Божјих, која је запечаћена са седам печата 4 и
коју не може нико да отвори осим Господа Исуса Христа. Колико је само покушаја било,
али ништа осим јасног подсећања да се нико не усуди да открије дан и краја света!
Многи незвани су покушали да пажљиво проуче ову мистериозну књигу Божјих Тајни и
да прикажу, наравно лажно, време краја света и века. Колико је суза пролио Свети Јован
Богослов, јер се није нашао нико достојан да отвори и прочита Књигу, чак ни да је види5.
Колико би тек сада исплакао суза Свети Јован Богослов када би се нашао међу нама и
чуо и видео да Књигу са седам печата не може нико други да отвори сем Јагњета Божјег,
дакле Сина Божјег, сада отварају козе обичне. „Ко се због тога не би уплашио?”, каже
Свети Андреј Кесаријски6. Због тога се дешавало дa су више пута такви пророци
прорицали дан и час краја света и никада се, наравно, нису остварила њихова
пророчанства, нити ће се икада остварити. Али не само то већ поред тога могу зарадити
Божју казну за своју лаж. Седам печата, како тумачи Свети Андреј Кесаријски, значи да
Књига крије велике тајне недоступне човеку. Ако је Господ сакрио дан и час Другог
Христовог Доласка и краја овог света и века, он је зато дао знакове из којих можемо да
закључимо у ком се времену налазимо и због чега нас је, наравно, оптужио: „Лицемери,

..................................
1
Откровење Јованово 1, 6-7
2
II Петра 4, 7
3
Јеванђеље по Матеју
4
Откровење Јованово
5
Откровење Јованово 54-5
6
Свети Андреј Кесаријски, тумач Апокалипсе (прим.прев.)
умете да тумачите спољне појаве на небу и на земљи, како то да не можете да
протумачите оно време?”7. То значи да, колико год да нам је сакрио дан и час краја
света, открио нам је знаке Другог Христовог Доласка и краја света. Сада се јавља питање:
који су то знакови и како их можемо разумети?
У складу са учењем Светог Писма, ти знаков и страшни весници краја света и
Другог Доласка Господа нашег Исуса Христа су: умножавање недела и безакоња међу
људима, проповедање Светог Јеванђеља широм света, међу свим нацијама,
застрашујуће природне катастрофе, долазак Антихриста и борба са Светом Христовом
Црквом. Када су свети Апостоли питала Господа рекавши: „Реци нам када ће се то
догодити и који је знак Твог доласка и пропасти света?” Он им рече: „Пазите да вас неко
не превари, зато што ће многи доћи у моје име и говориће: „Ја сам Христос” и многе ће
преварити. Такође ћете чути ратове и приче о ратовима. Пазите да се не уплашите;
зато што је потребно све то да се догоди али још увек то није крај. Зато што ће
устати народ против народа, краљевство против краљевства, биће глади и
епидемија, земљотреса на различитим местима. Тада ће вас у моје име на муке
предати и поубијаће вас и остаћете половина од свих народа. Тада ће се многи
разбеснети и један ће другог издати и замрзеће један другог. Појавиће се много
лажних пророка и многе ће преварити. И пошто ће се безакоње раширити,
захладниће љубав међу многима” 8.
Свети Оци једним делом повезују пророчанске речи са временом када је разорен
Јерусалим, али истовремено и из главног разлога, са догађајима везаним за крај света,
јер се догађаји у време разарања Јерусалима узимају као претеча краја света. Из тог
разлога ове речи Спаситеља треба, по мишљењу Светих Отаца, да протумачимо тако као
да ће се остварити у свој својој величини на крају времена. Из ових речи сазнајемо да
ће се на крају света безакоње и недела развити до својих највиших граница. Тада ће
светом завладати зло и мржња. Међу људима неће постојати љубав нити међусобно
поштовање. Неће потпуно изостати, наравно, али међу већином, људи ће се заледити.
Људи ће се међусобно мрзети, занимаће се само за себе и гледаће само да учине штету
ближњем. Упоредо са тим, њихова ће се вера пољуљати и вероваће преварантима и
лажним пророцима. Безакоње и недела ће завладати међу људима у толикој мери да
неће схватити и разумети знакове краја света које ће Господ Бог послати у облику разних
природних зала и на крају и Антихриста. Као што се десило у Нојево време и то каже
Спаситељ тако ће бити и са доласком Сина Човечијег, како је обично називао сам себе
Господ наш Исус Христ. Пре пропасти света јели су и пили, женили се и удавали, док ни-
је ушао Ноје у своју барку и дође пропаст и узе све, дакле уништио их је и искоренио.
Тако ће се десити и доласком Сина Човечијег9.
Речи Спаситеља које смо навели нам лепо објашњавају ситуацију у којој ће се
наћи људи током краја света. Познато је да је током катаклизме безакоње било прешло

...................................
7
Јеванђеље по Луки 12,56
8
Јеванђеље по Матеју 24, 4-12
9
Јеванђеље по Матеју 24, 37-39
сваку меру. Људи су уживали у разним задовољствима, развратом и поквареношћу,
били су слепи и безосећајни у свему. Тако ће бити и пред крај света. У свету ће се
незадрживо проширити хедонизам, халапљивост и пијанство, чак толико да јади и
несреће које ће Господ слати да их уразуми — глад, земљотресе, кугу и на крају страшно
мучилиште Антихриста људима који су се опијали развратом — неће изазвати никакав
осећај страха ни покајања. То исто су учили и свети апостоли о људској ситуацији. По
њиховом учењу, на свршетку света у свету ће се раширити безакоње, неверство и лажна
психоделична учења. Људи ће у највећој већини бити глуви и слепи за духовни живот,
спремни за сваки морални грех и безосећајни за све што се односи на њихово спасење.
Вероваће у лаж и заборавиће сасвим Христов закон. Завладаће у свету све врсте грехова
и заблуда. Свети апостол Павле каже да ће се тада појавити Антихрист и да ће по Божјим
допуштењу преварити многе и то зато што људи, посебно Јевреји, неће хтети да
прихвате Сина Божјег, Љубав и Истину, да се спасу. Због тога ће им Господ Бог послати
енергију заблуде да би поверовали у лаж, да би били осуђени сви они који нису желели
да поверују у Истину, већ су заволели лаж и неправду.
Господ рече у Светом Јеванђељу: ,,Ја сам дошао у име свог Оца и нисте ме
прихватили; ако дође други у име своје њега ћете прихватити”10.
А сада круцијално питање: када је рођен Антихрист? Пре свега да кажем да се
тајна зла скрива у великој тајности од нас. Они који раде на томе, а познато је ко су они,
чине све да се роди и увећа творевина зла у великој тајности, да се гаји и негује.
Сатаниним методама, дакле да буде прихваћено на почетку као веома добар, ласкавац,
богобојажљив, побожан, научен на пост, да штити Хришћане, дакле да се преобрази и
претвори што је могуће боље и да на себе стави јагњећу вуну док не завлада. Тада ће са
себе бацити маску и показати такво зло које до тада не виде човечанство. Пре свега да
кажем да ће то зло први искусити Јевреји који су га и довели на власт. Покушаће да га
свргну, али неће успети. Управо ће тада Јевреји спознати Господа нашег Исуса Христа и
скинути са лица копрену коју су носили толико хиљада година и обратиће се Господу
Исусу Христу, плакаће за њим онако како плаче удовица мајка када сахрањује сина
јединца. Управо ће тада Јевреји прихватити Хришћанство и окренути се Господу Исусу
Христу.
Ја који пишем ово, могу рећи са сигурношћу да је Антихрист већ рођен, и то
отприлике 1962. или 1963. године. Те године сам дао да се штампају и објаве у Њујорку
моји радови на ту тему, када ће се ухватити Антихрист, и рекао да се он неће ухватити
физички него метафорично. Одмах после објављивања моје књиге, америчка штампа је
објавила информацију да се ради прва вештачка оплодња и фотографије на којима се то
и види. Из тог знака сам схватио да је Антихрист ухваћен, јер су после тога престали да
разговарају и пишу о томе.
Тако да, уколико је Антихрист ухваћен тих година, да би завео народ, сачекаће и
он да се испуни тристота година према имитацији Господа Христа и затим ће завладати.

..................................
10
Јн. 5, 43
Из Светог Писма сазнајемо да ће завладати три и по године глади. На земљи ће престати
благослов Божји и те катастрофичне три и по године биће најстрашније за човечанство;
биће страшних суша и све зеленило ће изгорети, биће страшне глади и других
катастрофа. Људи ће тада тражити смрт, а смрт ће од њих одлазити јер се десило нешто
ужасније и од саме смрти. Ако је тако, онда се ми налазимо веома близу тога да
доживимо та грозна времена. Једино наше спасење је да нас Бог помилује и да нас узме
са земље што је могуће раније, да не бисмо доживели та зла и мучења која су заиста
неиздржива.
Пошто је рођење Антихриста прекривено великом тајном и чува се пажљиво од
нас који то треба да знамо да бисмо могли некако да се припремимо, окренућемо се ка
другим знаковима из којих ћемо сазнати, барем приближно, време краја света и
доласка Господа, ако не већ тачан дан и час.
Који је то други знак? То је обнова Соломоновог храма у Јерусалиму. У нашим
црквеним књигама, које су такође богомнадахнуте, читамо у Триоду Великог Ускршњег
поста, у Синаксару Другог Христовог Доласка пре великог Поста, да ће антихрист доћи и
да ће им саградити (Јеврејима Соломонов храм) и да ће у њему потом завладати. Из тога
јасно произилази да чим Јевреји крену да граде Соломонов храм, тада је већ сигурно да
се Антихрист налази тамо и да нам је преостало још само неколико година живота на
земљи. Онда нам не преостаје ништа друго него да прикупимо храну која ће потпуно
нестати, чак и за оне који су узели Антихристов печат и број 666. Свети Оци говоре да ће
посебно они осетити највећу глад и да ће због недостатка хране јести лешеве људи који
ће од глади падати на све стране. Сви они који не прихвате печат и број 666, уз Божју
помоћ ће се суздржати и неће јести лешеве.
У нашим црквеним књигама је записано да ће се Други Долазак Господа и крај
овог света десити седам хиљада година после настанка света сагласно православном,
црквеном календару. У складу са хришћанским становиштем, биће отприлике у осмом
миленијуму, према томе, остала нам је све у свему још која деценија. Чувени свети
проповедник Софроније Врацански јасно говори да ће се крај света десити пре него што
се наврши осам хиљада година од настанка света.
Други знакови времена антихристовог броја 666 и обележавања људи
антихристовим печатом, и о врстама хране; припремљене су и написане од стране
Светог Јована Богослова у XIII поглављу Откровења. У XIV поглављу се каже да они који
прихвате печат и број Антихриста неће бити спасени већ ће отићи у вечна мучилишта.
О значењу тога броја писао сам у својој првој књизи под насловом: „Господ Исус
Христос истински владар и Месија и лажни антихрист и његово име под бројем 666”.
Ако буде потребно, књига ће се штампати касније, јер је прилично обимна и детаљна.
Овде ћу навести само то да број 666 на хебрејском језику означава: „ХА-МЕЛЕК-ЛЕ-
ИСРАЕЛ“. Још једном: „ХА-МЕЛЕК-ЛЕ-ИСРАЕЛ“. Онима који су изучавали хебрејски језик
неће бити тешко да протумаче значење назива који сам разјаснио у књизи коју сам
претходно поменуо.
Весници краја света такође ће бити и катастрофални ратови. Најпре се збивају
страшни догађаји, иако је преостало мало времена. У то мало година које су нам остале
на располагању, десиће се толике и такве промене да ћемо и ми сами залудети и
нећемо веровати да је то могуће. Овде нећу ићи даље од нас. Довољно је да поменем
да се на куполи Свете Софије у Константинопољу данашњем Истамбулу још увек не сјаји
Крст Исусов, још увек није завршена Божја Литургија која је започела. Дошло је време
да се све то оствари и онда крај. Не желим да помињем овде сва пророчанства за која
знам. Задовољићу се само са једним пророчанством Светог Методија Патарског: „Турке
ће задесити седам пута веће зло од онога које су они чинили... Победиће их и убити
Господ хришћанском руком и узвисиће се хришћанско царство изнад свих царстава,
наравно накратко”. Слично говори и монах Данило у свом пророчанству као и јеромонах
Агатангелос из XIII века. Значајно је што исто то наводи и арапски астролог Мустафа
Једина. Имам сва та пророчанства и ако је потребно објавићу их у већем броју. За сада
само ово.
Ипак, најзначајније је по моме мишљењу, пророчанство записано на гробној
плочи цара Константина Великог. Натпис је на грчком језику, али написан на такав начин
да је успео да га прочита и протумачи само патријарх Генадије из времена владавине
Јована Палеолога. Из тог натписа се јасно види да ће Константинопољ бити враћен
православним Грцима уз помоћ Словена. Додаје уз то да ће бити изазвана крвава борба
и да ће се једино захваљујући небесима она зауставити. Као што је очигледно, нас
хришћане очекује велика слава, али после много муке и крви.
У Светом Писму се говори и даље о томе да ће пре краја света постојати знакови
на сунцу и звездама. Те знакове још нисмо видели. Гледамо уобичајне појаве које се
дешавају и које смо већ навикли да посматрамо без страха. Само је један знак, који се
појавио недавно, изазвао велики страх код научника. То се десило у макрокосмосу
изнад нашег сунчевог система.
Спољашњи светови, како их они називају, удаљавају се од нас, некуд одлазе и то
таквом брзином која је несхватљива за природна тела. Дакле, јуре брзином од 30.000
миља у секунди. Куда се они крећу и где се завршава тај, за нас, несхватљив простор?
То за човека представља велику мистерију. Али ми, као делови једног материјалног
света, знамо да независно од удаљености то неће проћи без последица по нашу
планету, зато што колико су удаљени ти светови од нас, утолико ће веће брзине
развијати.
У складу са најновијим астрономским открићима последица удаљавања звезда
од нас је стварање празног простора који привлачи читав сунчев систем. Израчунали су
још и време изазивања катастрофе, ствар која, као случај за астрономе, мене овде не
занима. Тако можемо слободно да кажемо да су у свету знакови већ почели, али да још
увек нису допрли до нас. Несумњиво ће доћи, јер је то рекао Господ Исус Христос.
На крају, Господ је као последњи догађај пред крај света навео учење Светог
Јеванђеља у читавом свету. У време светих апостола, може се рећи да се Јеванђеље
ширило по читавом тадашњем свету. Али то је била минијатура онога што ће се
догодити пре краја света. Колико још милиона људи није чуло за хришћанску веру?
Колико још милиона људи не спава смртни сан? Господ их неће ставити на Суд пре него
што чују Јеванђеље, да не би имали оправдања. И за све оне који су до сада живели у
духовном мраку, такође неће имати оправдања, јер да су то желели да чују, гледали би
и крштавали би се, али нису желели.
Који ће, дакле, изговор наћи на Страшном Суду они који су зарад новца одлазили
на крај света, док се за душу нису уопште занимали? Који ће изговор имати Турци на
Страшном Суду да нису знали, када су, уз Божју дозволу, држали православну Грчку
толико година? Зар у Грчкој нису гледали чуда која су чиниле мошти светаца, зар се нису
и сами њима лечили? Зар нису држали свети град Јерусалим и сваке године на Васкрс
гледали како Свети Огањ са неба силази? Зар нису били сведоци свега тога и нису
учинили ништа осим да грчки народ учине светим мученицима Божјим? Господ уз Божју
Штедљивост није допустио да Грци освоје Турску и да на силу наметну свету
православну веру, већ је учинио супротно. Све то им није помогло. Остали су и даље
неверујући у Бога, чак и кад су још једном чули Свето Јеванђеље и нису се преокренули
и то ће бити искоришћено за још тежу осуду.
Како год, ми православци пред собом имамо да преносимо Име Христово и
Његовог Светог Јеванђеља по читавом свету и тада ће доћи крај, као што рече и сам
Господ Исус Христос.
Многи постављају питање: Шта ће се догодити кад нам остане још врло мало
времена? На њега можемо да одговоримо: као што су Свети Апостоли искористили
уметност свог времена да шире Име Христово кроз глас Светог Јеванђеља у читавом
тадашњем познатом свету. Можда Феничани нису потопили бродове само ради робе,
јер су затим истим бродовима кренули Свети Апостоли на проповедање? Можда
Римљани нису градили путеве да би лакше освојили свет и завладали њим? Можда су
тим истим путевима прошле стопе Светих Апостола и проповедника Светог Јеванђеља?
Зашто се не би искористила модерна техника — радио, телевизија, савремена
штампа, брзе саобраћајнице — да би ширили за најкраћи временски период Име
Христово и глас Светог Јеванђеља и до најудаљенијих места на Земљи? Да ли ће се
користити ова техника само за ширење разврата, раскалашности и изопачености за
уништење људи, за комунистички ,,Чернобиљ” и друго?
Пред нама су дани великих догађаја. Хришћанство још увек није рекло своју
последњу реч. Преко нас ће се ширити Име Христово, преко нас ће се десити и Страшни
Суд. Ми ћемо судити не само свету већ и палим духовима, узрочницима сваког зла.
Када? Онда када Господ испуни своје царство новим душама уместо палих духова, како
је јасно записано у Давидовим псалмима11. Онда када више не буду постојали они који
желе спасење, они који су се сасвим предали служби Сатаниној и не желе више ни да
чују за Господа Бога, тада ће се задовољити Божја воља да дође крај овог видљивог
материјалног света, који се неће уништити већ ће се уз помоћ ватре у ватру претворити,
онако као што занатлија топи метал и од њега излива предмет који жели.
Током страшних догађаја Господ Бог ће сакрити своје вернике и упркос страшним
прогањањима вршиће се тајно Божја Литургија а једина молитва ће бити: Господе, дођи
што је могуће раније! Господ неће закаснити, доћи ће и претвориће овоземаљску
молитвену Цркву и спојиће је са победничком Небеском Црквом и Царству Његовом
неће бити краја.

............................
11
Псалам 109, 6-7
 Током владања Антихриста, дешаваће се тако страшни прогони Свете Цркве. Тада
нико неће моћи да проповеда добро већ само зло. Тада ће бити довољно да се повуче
свако тамо где му Господ покаже и да призове што је могуће бржи Долазак Господа.
Пре него што завлада Антихрист, требало би да се свако побрине да се спасе што
је више могуће људи да би била још већа награда Господња.
Сада је за нас време проповедања. То ће се дешавати у сразмери са талентима
које је свакоме дао Господ - писање, подсећање, помињање, сећање, савети. Немој
скривати свој таленат, још се много тога може десити за наше спасење и за спасење
наших ближњих, а посебно оних у које Господ има поверења. Чим започне царство
уништитељског Антихриста, тада бежи, сакриј се и сачекај Господа. Треба знати и то да
ће седам година пре краја света доћи пророк Илија и пророк Енох да проповедају да се
не прихвати Антихрист и његов рушилачки и уништељски број и печат.
Добро би било да то свако искористи да учини нешто за свој живот и за вечни
живот. Не треба да се чека, брзо ће проћи тај кратак временски период који нам је
преостао.
Најпре, остави се греха. Погледај прво своју душу да пронађеш који те грех
посебно заокупља и одмах започни борбу са њим. Покај се, поправи свој живот, застани,
не дозволи да сачекаш Божји Суд са тим грехом. Тада неће бити прихваћено покајање.
Остави свој грех раније, замени га неким добрим делом, обрати се Господу целим
својим срцем и душом, плачи пред Богом да ти опрости и смилује се, свети анђео чувар
ће скупити твоје сузе и покајање и показаће их пред Богом на Страшном Суду.
Када видите и чујете да су Јевреји већ срушили „Омарову џамију” и почели да
граде Соломонов храм, тада је време да спремите намирнице, а посебно брашно за
неколико година, да не бисте били приморани да због глади прихватите Антихристов
печат и број 666. Али ни то вам неће помоћи, зато што ће завладати глад и суша. Пре
почетка обнове Соломоновог храма није неопходно сакупљати намирнице, зато што још
није дошао крај, ни онда када буду сакупљали материјал и драго камење. Крај ће доћи
онда када се изгради храм и када у њему завлада Антихрист.
Не познајемо начин на који су чували жито да се не поквари у 14 година глади
када је у Египту био скромни Јосиф. То је за нас остало тајна. Једино што могу је да вас
посаветујем на који начин да сачувате пшенично брашно много година да се не поквари:
узмите једну посуду од 20 килограма од оних у којима се оставља сир, са округлим
поклопцем. Узмите свеже брашно и напуните њиме посуду до врха, притискајући да што
више брашна стане и да не остане места за ваздух. Ставите на врх мало сувог босиљка и
затворите га поклопцем. Прилепите около поклопац да не уђе ваздух. Намажите посуду
споља уљем да не зарђа и ставите је на своје место. На овај начин брашно може да се
одржи више од 10 година. То сам лично испробао. Остале намирнице обезбедите од
кварења на начин како вас Бог научи.
На крају да нагласим да је ова књижица нека врста малог приручника док се не
одштампа опширнија моја књига, која је, како сам већ поменуо, у рукопису. Током
куцања текста стално ме прекидају моји посетиоци и праве ми проблем у наставку, јер
пишем без претходног плана, али тако без припреме да имате шта да читате док се не
одштампају моје књиге, које не гарантујем да ћу успети да откуцам.
 Призивам из свег срца благослов Божји за све оне који узму ову моју књижицу;
Господ Бог вам помогао. Амин.

Архимандрит Стефан српски светогорац

подвижник каруљски,
Света Гора Атонска
 ДОДАТАК ПРВИ
ПОВРАТАК СА ОНОГ СВЕТА “Била сам безбожна”
(преузето из Русије)

„Била сам безбожна и псовала сам Бога пуно и страшно. Живела сам у срамоти и
промискуитету и била сам мртва на земљи. Али, милостиви Бог није допустио да
нестанем, већ ме је одвео у покајање.
Године 1962. сам оболела од канцера, била сам болесна три године. Нисам
лежала већ сам радила и одлазила код лекара на терапије, надајући се да ћу наћи
излечење. Последњих шест месеци сам потпуно ослабила, толико да нисам могла ни
воду да пијем. Чим бих је попила одмах бих повратила. Тада су ме одвели у болницу и
пошто сам била врло енергична позвали су једног професора из Москве и одлучили су
да ме оперишу. Чим су ми отворили утробу одмах сам умрла. Моја душа је изашла из
тела и стајала је између два лекара, а ја сам са великим страхом и бојазни гледала своју
болест. Читав мој желудац и црева су били захваћена канцером. Стајала сам и разми -
шљала зашто нас је две? Нисам имала идеју да постоји душа. Комунисти су нас учили да
душа и Бог не постоје, да је то само творевина свештеника да преваре народ и да га
држе у страху због нечега што не постоји. Гледам себе док стојим и поново гледам себе
на операционом столу. Извукли су ми ван сва црева и тражили су дванаестопалачно. Али
тамо је постојао само гној, све је било уништено и оштећено, ништа није било здраво.
Затим су лекари рекли: „Она нема чиме да живи”.
Све то сам гледала са великим страхом и ужасом и поново помислила: „Како и
одакле смо две? Истовремено и стојим и лежим?” Тада су лекари вратили моја црева
назад како-тако и рекли да моје тело треба да се да младим лекарима специјалистима
за подучавање и вежбе и да га пребаце у мртвачницу, а ја сам ишла за њима и све сам
се више чудила и размишљала како и одакле нас је две. Тамо су ме оставили да лежим
нага, прекривена чаршавом до висине груди. После тога сам видела да је дошао мој
брат и довео мог малог сина. Имао је шест година и звао се Андруша (Андреј). Мој син
је пришао мом телу и пољубио ме је у главу. Почео је да плаче и говори: „Мама, мама,
зашто си умрла? Још увек сам мали, како ћу да живим без тебе? Оца немам а ти си
умрла”. Ја сам га тада загрлила и пољубила, али он то није осетио нити је то видео, већ
је гледао у моје мртво тело. Такође сам гледала свог брата како плаче. После тога,
оједном, нашла сам се у својој кући. Дошла је и моја бивша свекрва, моја мајка као и
моја сестра. Свог првог супруга сам напустила зато што је веровао у Бога.
Онда је започела подела мојих ствари. Богато сам и луксузно живела и све сам то
добила неправдом и блудом. Моја сестра је почела да издваја најлепше од мојих ствари,
док је моја свекрва тражила да остави нешто мом сину. Моја сестра није ништа давала,
већ је чак почела да се подсмева свекрви говорећи : „Ово дете није од твог сина и ти му
ниси ништа”. После тога оне су изашле и затвориле су кућу. Моја сестра је са собом
понела и један велики пакет са стварима. Док су се оне свађале око мојих ствари, ја сам
видела да око нас играју и радују се ђаволи.
 Изненада сам се нашла на небу и гледала као да летим авионом. Осећам да ме
неко придржава и да се све више уздижем увис. Нашла сам се изнад града Барнаула.
После видим да је град нестао. Настаде мрак. Након тога је поново почела да надолази
светлост и на крају се сасвим расветлело, а светлост је била толико јака да нисам могла
да гледам. Поставили су ме на црну плочу величине једног и по метра. Гледала сам
дрвеће са веома дебелим стаблима и прелепим разнобојним крошњама. Међу дрвећем
је било кућа и све су биле нове, али нисам видела ко је живео у њима. У тој долини
видела сам богату зелену траву и помислих: „Где се ја сада налазим? Ако се налазим на
земљи, зашто онда нема предузећа, фабрика нити других зграда, зашто нема путева
нити саобраћаја? Какво је ово место без људи, и ко, најзад, живи овде?” Мало даље
угледах једну лепу високу жену како шета у хаљинама испод којих су вирили ножни
прсти. Ходала је тако лагано да се под њеним ногама ни трава није угибала. Близу ње је
ишао и један младић, који је био до висине њених рамена. Скривао је своје лице рукама
и због нечега је горко и пуно плакао, молећи је за нешто а за шта нисам могла чути.
Помислих да је то њен син и у себи сам се побунила што јој га није жао и што му не
испуни захтев. Он је плакао и јадиковао, а она му не испуњава захтев. (Прим. аутора: по
свему судећи, тај младић је анђео чувар ове умрле жене. Такође се види и то колико се
за нас и нашу душу брину свети анђели, а ми то не видимо. Даље се види да је њихов
захтев неиспуњен ако нас смрт задеси грешне и непокајане.) Кад су ми се приближили
њих двоје, младић је пао пред њене ноге и почео да је моли још снажнше и да плаче
још неутешније, тражећи јој нешто. Она му нешто одговорила али нисам могла да
разумем шта му је одговорила.
(Прим. аутора: Имао сам прилику и из других извора да сазнам како и колико
горко плаче свети анђео заштитник када се онај који му је дат на чување не покорева
Светој Цркви и Светој Вери, губећи заувек своју душу.)
Кад су ми се они приближили хтела сам да је упитам: „Где се налазим?” У том
моменту, та жена је склопила руке на грудима, подигла очи ка небу и рекла: „Господе,
куда ће отићи ова овако?” Ја сам се тада тресла и управо сам схватила да сам умрла, да
се моја душа налази на небу, а моје тело на земљи. Тада почех да плачем и да јадикујем
и чујем глас који ми каже: „Вратите је на земљу због добрих дела њеног оца.” Други глас
је одговорио: „Досадио ми је њен грешни и раскалашни живот. Ја сам желео да је
уклоним са лица земље без покајања, али ме је за њу молио отац. Покажите јој место
које је заслужила.” Одмах се нађох у Аду, подземном свету. Тада кренуше да пузе ка
мени страшне ватрене змије са дугачким језицима, које су бљувале ватру и друге
одвратне прљавштине. Смрад је био неиздржив. Те су се змије обавијале око мене и
истовремено су се однекуд појавили црви дебљине прста са реповима који су се
завршавали иглама и кукама. Они су улазили у све отворе на мом телу, у уши, у очи, у
нос и тако даље и тако ме мучили, а ја сам урлала, али не сопственим гласом. Но, тамо
није било нигде и ни од кога ни помоћи ни милости. Тамо сам угледала и жену која је
умрла од абортуса, која поче да моли Господа за милост. Он јој одговори: „Ти Ме на
земљи ниси признавала, убијала си децу у својој утроби и још си говорила људима: Не
треба да рађате децу, деца су сувишна. За Мене не постоји, не постоји сувишно. За Мене
постоји све и за све довољно.”
 Мени Господ рече: „Ја сам ти дао болест да би се покајала, али ти си ме псовала
до краја свог живота и ниси Ме признавала и из тог разлога и ја тебе не препознајем!
Како си на земљи живела без Господа Бога, тако ћеш и овде живети!”
Изненада се све преокренуло и ја сам негде одлетела. Нестао је смрад, нестало
је и гласно запомагање и ја сам изненада видела цркву којој сам се подсмевала.
Отворила се капија и из ње је изашао свештеник обучен у бело. Он стајаше погнуте главе
а неки глас ме пита: „Ко је ово?” Ја одговорих: „Наш свештеник.” „Ти си говорила да је
ленштина и нерадник, а он је прави духовни вођа и учитељ; није плаћеник. Знај то да,
иако је по чину мали, обични свештеник, Мени служи, знај још и ово: Ако ти он не
прочита молитву исповедања, ја ти нећу опростити!” Тада почех да молим: „Господе,
врати ме на земљу, имам малог сина.” Господ рече: „Знам да имаш малог сина, штета
за њега.” „Штета”, одговорих ја. Тада он узврати: „Ја вас сажаљевам све, и три пута вас
сажаљевам. Све вас чекам када ћете се пробудити из грешног сна, да се покајете и да
дођете себи.”
Онда сада се појави Мајка Божја, коју сам раније називала жена, и скупих
храброст да је питам: „Да ли овде код вас постоји рај?” Уместо одговора после ових речи
поново се нађох у паклу у, Аду. Сада беше горе него прошлог пута. Свуда око мене трчаху
демони са списковима и показиваху ми грехове узвикујући: „Служила си нама када си
била на земљи!” Почела сам да читам своје грехове; сва моја дела беху исписана
великим словима и осетих тада ужасан страх. Из њихових уста је излазила ватра. Демони
су ме ударали по глави. На мене су падале и лепиле се ватрене варнице и пекле су ме.
Око мене су се чула застрашујућа запомагања и оплакивања многих људи. Како се ватра
појачавала, видела сам све око себе. Душе су имале застрашујући изглед; биле су
осакаћене, са издуженим вратовима и натеченим очима, говорили су ми да сам
„другарица” (изгледа да су биле комунисткиње) и да сам у обавези да живим са њима.
„Као и ти, тако и ми док смо биле на земљи нисмо признавале Бога, псовале смо га и
чиниле смо свако зло, блуд, разврат, гордост, охолост, арогантност и друга недела и
никад се нисмо покајале. Сви они су згрешили али су се покајали, одлазили су у цркву,
молили се Богу, смиловали се на сиромашне и помагали свима онима којима је помоћ
била потребна и који су били у невољи, они су тамо горе.” (Прим. аутора: Дакле, у Рају,
који ови овде нису желели ни да помену).
Ја сам се уплашила много од тих страшних речи, чинило ми се као да се у Аду
налазим читав живот, а они ми још кажу да ћу са њима живети вечно! Након тога се
изнова појавила Мајка Божја и настаде тада светлост, демони се дадоше у бег а душе
које су се у паклу мучиле почеше да вичу и да је преклину за милост: „Небеска краљице,
не остављај нас овде”, или су викали: „Горимо Мајко Божја, а нема ни капи воде!” Она
је плакала и кроз плач им је говорила: „Док сте живели на земљи, нисте ме признавали
и нисте се кајали за своје грехове према Сину Моме и Богу Вашем и Ја сада не могу вама
да помогнем, не могу да прекршим вољу Сина мога, а Он не може да прекрши вољу Оца
свога! Помажем једино онима за које се моли Света Црква.” Затим смо почели да се
подижемо, а одоздо се чуо снажан вапај: „Мајко Божја не остављај нас!” Потом поново
бејаше мрак и ја се нађох на истој плочи. Прекрстивши руке на грудима, Мајка Божја
подиже очи ка небу и поче да се моли говорећи: „Шта да радим са њом, где да је
оставим?” Неки глас одговори: „Зар је она ошишана?” Глас поново рече: „Зграбите је за
косу.” Затим Мајка Божја оде мирно; њена врата се на пола одшкринуше, тако да нисам
видела ништа иза ње. Затим се врати држећи моју косу у рукама и однекуд се појави 12
кочија без точкова; кретале су се споро а ја сам их пратила. Мајка Божја ми је дала косу,
али ја нисам схватила да ме је дотакла. Чула сам само да је рекла да 12. кочија нема
патос. Плашила сам се да седнем у њу, али Мајка Божја ме гурну са ње на земљу.
Након тога дођох к себи, стајала сам и хотимично гледала. Било је пола два
поподне. После оног светла које сам тамо видела све ми се на земљи чинило ружним и
није ми се допало што сам на земљи, али шта да радим. Сада сама рекох својој души:
„Иди у тело!” Тада се поново нађох у болници и отишле смо у мртвачницу где су чували
лешеве. Била је затворена, али ја уђох унутра без сметње и угледах своје мртво тело:
глава ми је била окренута мало у страну, док је мој труп био прекривен другим
лешевима. Чим је моја душа ушла у тело, осетила сам јаку хладноћу. Некако сам
ослободила свој труп, пресавила сам се и стисла своја колена рукама. У том тренутку
стављали су мртво тело неког човека и када су упалили светло видели су ме склупчану,
док они углавном све лешеве стављају са лицем нагоре. Угледавши ме такву, болничари
су се уплашили и од страха су се разбежали. Вратили су се са двојицом лекара који су
одмах наредили да ми се мозак загреје лампама. На мом телу је било 8 резова (студент
су се учили на њему): три на грудима, а остали на стомаку. Два сата након загревања
главе, отворила сам очи, а после 12 дана сам проговорила. Наредног јутра су ми донели
доручак, палачинке са путером и кафу (био је дан поста), али ја нисам желела да једем
и рекла сам да нећу јести. Болничари су поново отишли и сви у болници су почели да ме
пазе. Дођоше лекари и питаше ме зашто не желим да једем. Одговорих им: „Седите и ја
ћу вам испричати шта је видела моја душа. Ко не пости у данима поста јешће прљаве и
одвратне ствари. Због тога данас нећу јести, као и у свим постовима, нећу прекидати
пост и омрсити се.”
Лекари су од изненађења час црвенели, час добијали жуту боју у лицу, а
болесници су ме пажљиво слушали. Потом се окупило много лекара и ја сам им рекла
да ме више ништа не боли. Затим су почели да ме посећује много људи и ја сам свима
приповедала и показивала ране. Полиција је почела да растерује људе, а мене су
преместили у другу болницу. Тамо сам сасвим оздравила и замолила сам лекаре да ми
што је могуће раније излече ране које су ми направили док су учили на моме телу. Онда
су ме поново ставили на операциони сто, а када су лекари отворили моју утробу, рекли
су: „Зашто су оперисали здраву особу?” Онда сам их питала: „Која је моја болест?” Они
ми одговорише:” Ваша утроба је здрава и чиста као у детета.” Рекла сам им да су ми
током операције очи биле прекривене повезом, али да сам упркос томе видела своје
унутрашње органе са таванице. Дошли су лекари који су урадили операцију и кад су
пришли рекоше: „Где је њена болест? Њена утроба је била цела разорена и захваћена
канцером а сада је потпуно здрава.” Одговорих им: „Господ Бог је показао милост своју
према мени грешној да бих још живела и сведочила другима шта сам видела и шта ми
се догодило. ОН, ГОСПОД БОГ, узео је све оно што је било уништено у мени и дао ми је
здраво тело, свима ћу то причати док год не умрем.” Затим рекох доктору: „Видите како
сте се преварили?” А он одговори да ништа у мени није било здраво. „Шта мислите
сада?”, питах га ја. А он ми рече: „Препородио ти је СВЕВИШЊИ.” Тада му рекох: „Ако
верујете у њега крстите се и венчајте се у цркви.” Лекар је поцрвенео јер је био Јеврејин.
Још сам додала: „Постани допадљив Господу Богу.” Потом сам напустила болницу,
позвала сам свештеника којем сам се раније подсмевала и нападала га, називајући га
ленштином и паразитом. Испричала сам му све што ми се десило, исповедила сам се и
причестила се Светим Тајнама Христовим. Позвала сам га и он је благословио моју кућу,
зато што је до сада у њој владао грех, блуд, пијанство, подсмех и ругање, борба. Сада,
ја грешна Клаудија имам 40 година и уз себе Божју помоћ и помоћ небеске Краљице и
живим хришћански. Одлазим редовно у цркву, у Божји храм и Господ ми помаже. Из
свих крајева света ме посећују људи и ја свима причам шта ми се догодило, шта сам
видела и чула. Уз Божју помоћ све их примам, приповедам им шта сам била пре, шта ми
се догодило сада и из ког разлога сам сада верник.
Нека је слављен Господ Бог!
Све саветујем да пазе како живе, зато што заиста постоји онај свет и други живот
и свако ће одговарати за своја дела и сразмерно са тим потпуно имати праведну на-
граду или казну и то наравно вечну.
Живите сви хришћански и по Богу! Амин.”

Усшјузина Клаудија Никишишна

 ДОДАТАК ДРУГИ

“Небеса казују славу Божију,

и дела руку Његових
Јавља се свод небески” (Псалам 18,1)

Ако бисмо хтели рећи нешто о плодовима Свете Вере, а да претходно не кажемо
нешто и о самом Господу Богу, творцу свега видљивог и невидљивог, то би било
немогуће. Дрво се познаје по својим плодовима, Господ Бог по делима Његовим.
Много бисмо се удаљили од теме ако бисмо овде кренули у описивање небеског
света и Небеске хијерархије. Обратићемо нашу пажњу на видљив свет на нивоу који нам
је доступан. Упознаћемо се само до извесног степена са тиме колико је велики Господ
Бог.
Ево како изгледа његова слика: наш звездани систем чији се центар налази у
галаксији састоји се од више од сто хиљада милиона звезда. Овај систем има око 160
хиљада пута већу масу од Сунца. На фотографијама Галаксије звезде изгледају толико
нагомилане да је је њихов судар неизбежан. Овај утисак је сасвим заваравајући. У
стварности су звезде толико удаљене једна од друте да Универзум (Космос) изгледа као
празан простор. Најближа звезда Сунцу је удаљена од њега 25 милиона миља, или
језиком астрономије 4 светлосне године. Неко би могао да помисли да се наше Сунце
налази у области где су звезде посебно ретке. То међутим није тако. Густина звезда око
Сунца није мања него у осталим областима система, са изузетком центра Галаксије где
је густина звезда највећа. Тај податак говори о застрашујућим размерама простора.
Пречник нашег звезданог система је око десет хиљада светлосних година. На тој
огромној лопти наше Сунце са породицом планета представља један безначајан угао у
целокупном систему, што бисмо рекли кап у океану. Нашем Сунцу је потребно 225
милиона светлосних година да направи један круг око свог центра, док је Земљи
потребна једна година да направи круг око Сунца. Каква је то огромна разлика! Ова
чињеница говори о огромној размери на којој је изграђен наш звездани систем.
Ако бисмо путовали из центра света ка периферијама брзином светлости, дакле
око 186 хиљада миља у секунди, приметили бисмо да после путовања од неких хиљаду
година звезде постају све ређе. После даљег путовања, наишли бисмо на конкретан број
звезда, расејаних по небеском простору. На крају, ако бисмо наставили још даље стигли
бисмо до „спољашњег простора”, остављајући звезде из нас. Из тога произилази само
питање да ли је овде крај света и простора.
Пре сто и више година, енглески астроном Вилијам Херсел, посматрајући
звездано небо малим телескопом од 5 инча, приметио је изван нашег звезданог система
одређене спиралне маглине. Због велике удаљености и несавршености телескопа, није
могао да види и да разлучи то као засебно јајолико сазвежђе. Исказао је уверење да би
те маглине могле бити светови или „космичка острва”.
 Најзад, проблем је решен. Уз помоћ великог телескопа од 100 инча, на
спиралним маглинама пронађене су нове звезде. Одређена је и њихова удаљеност од
нашег звезданог система. Најближа маглина је удаљена од нас око 1.000.000 светлосних
година. Њихов изглед и величина показују све основне карактеристике у складу са
онима којима је изграђен и наш звездани систем. Примећено је да се сва та острва крећу
споро, као и наш систем. Свако острво поседује готово исту количину материје и број
звезда као и наш Универзум. На крају, сва та острва имају изглед нашег система:
притисак између звезда у звезданим облацима, светлу ваздушасту, магловиту и
провидну прашину облака у средини, као у централним деловима наше Галаксије.
Најудаљенија свемирска острва која су фотографисана уз помоћ великог
телескопа, удаљена су од нас око 500 милиона светлосних година. У оквиру ових
раздаљина, астрономи су израчунали да постоје негде око сто милиона звезданих
светова! Сваки од њих је удаљен милион светлосних година од свог најближег комшије.
Сто милиона светова и у сваком од њих сто милиона звезда!
У вези са бројем звезда у Универзуму, астроном Џинс даје једно поређење: у
Универзуму постоје толико много звезда колико и зрнаца песка на свим морским
обалама на нашој планети.
Астроном Рим верује да све те звезде, читав материјални космос, представља
само изузетак у огромном простору. Али ни овде чудо не престаје.
Астрономи наше епохе сматрају да се спољашњи светови космичких острва
удаљавају од нас, јурећи огромном брзином. Брзина њиховог „бежања” је утолико већа
уколико су ти светови даље од нас. Оне се повећавају са квадратима удаљености. Један
од удаљених светова удаљава се од нас брзином од 34.000 миља у секунди. Може ли
људска машта да схвати величину таквог простора?
У тим огромним удаљеностима космоси су подједнако раздељени. Све ово
сведочи о томе да је наша представа о простору минорна и релативна. Већ дуже време
се ради на радиотелескопу од 200 инча који ће продрети и до 6 милијарди светлосних
година. Са тим ће бити пронађен крај видљивог простора или ће се у тим раздаљинама
пронаћи нови светови.

Питање простора? Има ли простор краја или не?

То представља једно од најважнијих филозофских питања. Кант овај проблем

сврстава у ред сукобљавања противуречности човековог ума, где се тезе и антитезе
међусобно потиру. Ипак, филозофи и математичари теже да признају свет и простор без
краја, можда зато што и ови за и ови против раде са апсолутним смислом или са
величином без краја.
Религија нас учи да свет и простор имају границе, и то је тачно зато што осим
Господа Бога, апсолутног и свеприсутног, није могуће да буде прихваћено нешто друго
неограничено.
Господ Бог је творац материјалног света и простора и свака творевина је обавезно
пролазна. Модерна, савремена наука потврђује религијско схватање о пролазности
Универзума и света. Осим тога, материјални свет подложан је пресушивању, по
часовнику космоса, он је већ добрим делом прошао половину свог живота. На крају,
треба да прихватимо и то да постоји крајња граница, било да се ради о најмањим или о
највећим, јер ван тога мерења простора и времена неће имати смисла.
Аристотел, највећи научни и филозофски ум свих времена, није могао да разуме
и протумачи Универзум и појаве у њему, без претпоставке о првом покретачу Господу
Богу. Зато је и завршио своју филозофију са Господом Богом.
Опет, Исак Њутн, отац науке савременог доба, клекнуо је у исказу поштовања
пред Творцем Универзума и пред законима које је поставио у грађењу свога плана.
Бетовен, највећи композитор свих времена, написао је најлепшу симфонију,
молитву звездама.
Највећи филозоф новијег времена, Кант, оборио је све доказе о постојању
Господа Бога, али небески свод и његово уређење за њега су били несумњиви
показатељи постојања Бога.
Паскал, дубоки и оштроумни мислилац, рекао је исту ствар другим речима:
„Плаши ме ова вечна тишина бескрајних небеса.”
Велики савремени математичар, физичар и астроном Џинс написао је научни рад
„Тајни Универзум”, у коме је изрекао важну мисао: „Видљива природа је пројекција не-
видљивих, нематеријалних духовних Божјих мисли.”
Тако небеса приповедају славу Бога и само глуп и будаласт човек може рећи да
Бог не постоји.
 МИКРОСВЕТ

Колико је Господ Бог наш велики у великим стварима, толико је већи у малим.
Од момента када је Галилеј окренуо први телескоп ка бесконачним просторима
на небу и открио милионе и милионе небеских светова у чије постојање до тада нико
није сумњао, научници и људи од мисли нису престајали да се диве огромној величини,
узрочности, реду и хармонији у свемиру.
Највећи од њих, Исак Њутн, у моментима својих највећих открића, клечао је на
коленима и у религијском усхићењу величао ТВОРЦА.
У данашњој епохи, када је наука открила законе који регулишу атоме, најмање
делове материје, дивљење за организацију природе се удвостручило, ненаучни космос
је постао још мистичнији од онога како је некада изгледао. Ова научна открића
променила су и само изучавање материје.
У светлости нове науке, материја није само суштинско већ и нешто важно,
материја није више „тврда” како су је до тада сматрали. Данас је постала чињеница у
науци то да што више испитујемо природу материје, ствар блиска нашем искуству и
запажањима, утолико више она постаје лажна. Опет, учење древног Платона да је
видљиви свет одјек, копија и сенка света идеја, сада буди ново интересовање и задобија
нова уверења код најистакнутијих личности савремене науке.
Дуго сам размишљао о томе да напишем читаву једну књигу о тој теми, да у
суштини материја не постоји, постоје само њена пројављивања. Тако из основе у
потпуности пада материјализам, али и то ће се десити када се процени да је неопходно.
Али, да се вратимо нашој теми. Материјално изучавање света које се наставља
од Демокрита, оца атома, до наших дана, која води читав видљиви свет и његове
феномене у игру случаја, преживљава свој постепени али сигуран пораз у савременој
науци. Стара теорија материјалиста која наглашава да је материја довољна за тумачење
свих појава у свету и случајно кретање њених малих делова — атома; да је све, чак и
људско размишљање, жеља и осећање хипотеза — граница; да је све у природи један
непрекидан ланац механичке везе узрока и последица, у коме нема места за
интервенцију једног генијалног и натпирордног БИЋА, дакле, Господа Бога.
Све ово се срушило, све је ово оборила савремена наука, зато што не одговара
истини према садашњим открићима.
До пре неколико деценија, када сам се и ја бавио науком, електрон су у науци
сматрали у свим његовим значењима најмањим делом материје. Разбијањем
електрона добили смо мизоне, али постоје још мање честице од њих које се још нису
распале. Да ли је овде можда крај света?
Електроне смо замишљали као мале округле предмете који се крећу око
централног језгра атома. Електрон представља особину инертности, неактивности, што
је значајна одлика материје. Затим, има своју редовност, зато што постоји у одређеном
месту и простору.
У међувремену, савремена наука је огледима потврдила да електрони имају још
једну особеност, а то је особина таласа, који немају ничег материјалног. То значи да се
електрон у једном случају представља као делић материје, а у другом као група
нематеријалних таласа. Ови таласи подсећају на х-зраке и слични су њиховој
нематеријалној духовној природи, таласима психичког притиска. Из тог разлога велики
научник — математичар, астроном и физичар Едиктон, користио је одредницу „таласи-
телашца” да би овим изразом обухватио две различите особености, дакле да обухвати
две различите природе електрона. Али ове две различите особености није природно
могуће спојити у физичкој слици електрона. Спајање ова два смисла у један је чисто
математичко „одузимање”. Како се чини, у савременој науци је немогуће да се електрон
представи конкретним графичким приказом. Из тог разлога, наука се задвољава само
његовом математичком ознаком. Тако наука конкретну слику једног електрона
замењује скупом симбола. Сама наука не зна шта значе сви ти знакови у физичкој
стварности. Али наука познаје законе којима се они потчињавају, што је сасвим довољно
за њене циљеве.
Код сложених атома, као на пример код радијума, око једног језгра кружи више
електрона. Сваки од њих има своју одређену путању. Тако постоји прва, друга, трећа пу-
тања, сразмерно ритму електрона. Један електрон може да кружи по било којој од ових
путања, али се не може кретати у простору између две путање. Нарочито се не може
приближити језгру атома из путање по којој се креће. Дански физичар Бор открио је да
електрон у том случају ослобађа енергију када скаче из спољашње у унутрашњу путању;
најчудније је да током тог скока, електрон не пролази кроз међупростор путања.
Атом у савременој науци изгледа сложеније од онога како се раније сматрало.
Наука је покушала да га сведе на што је могуће мањи број особености. У међувремену,
резултат који је добијен је крајње различит. Колико атоми, толико и електрони су се
показали много сложенијим и богатије опремњени различитим особеностима.
Последица тога је што је наука била приморана да значајно прошири појам атома, са
циљем да садржи сва нова значења. У бројним новим особеностима, наука ће морати
да нормира и неку врсту елементарног схватања атома. За тако нешто имамо нове
веснике у савременој науци о атому. Она нас учи да атом представља нешто попут
слободне воље, где је већ јасно да то није особеност мртве материје. У науци је познато
да када се тело наелектрише добија већу масу од оне коју је имало до тада. Како су
напредовали у истраживањима колику масу добија један електрон када се
наелектрише, дошло се до закључка да свеукупна маса једног електрона губи на
наелектрисању које се садржи у њему. Као да се не прихвата никаква материјалност.
Ово откриће има изузетан значај за модерну науку. То значи да материјални свет није
нешто суштинско, није субјективна цела претпоставка, зато што се материја у електрону
губи и постаје нека врста привиђења. Ово откриће је толико чудно као што би било да
говоримо о кретању без онога што се креће, или о мору без воде. То значи да се у
електрону, који је за нас на неки начин непознат и мистичан, сусрећу два различита
начела, принципа: материјални и духовни.
Када бисмо имали тако способне очи или неки супер микроскоп да видимо атом
и његову структуру, откри ли бисмо да један атом представља скоро празан простор.
Пречник једног електрона је један хиљадити део пречника читавог атома, хиљадити део
последње спољашње путање електрона. Тако један атом пружа минијатурну слику
огромног Сунчевог система. То да је атом празан простор, говоре нам и ова слика и
пример: када би сви атоми у људском телу трпели притисак толико да унутар њих неби
било празног простора, тада би људско тело било управо као видљива честица.
Тако по величини људско тело или човек, стоји у средини, између атома и
највећег небеског тела. Између осталог, језгро једног атома је сто хиљада пута мање од
величине целог атома. Око тог језгра крећу се спољашњи електрони неколико милиона
пута у секунди. Закони којима је подређен један електрон су исто толико загонетни ко-
лико је загонетна и његова структура. Све ово сведочи о томе који је ниво достигла наука
која стоји много даље од нашег уобичајног схватања, јер не можемо да представимо
графички ово о чему говоримо. Најмање празнине у простору и времену које користи
физика су толико непојмљиве колико су непојмљиви највећи простори које користи
астрономија. У чињеницама које користи, као и у теоријама које поставља, наука је пре
свега превазишла могућност конкретних илустрација научних схватања у облику
појмовних слика. То се десило чак и онда када је наука пронашла да се честице сударају
између себе у ваздуху, у уобичајној температури, пет хиљада милиона пута у секунди.
Тако све слике које користи наука и које су једине у стању да одговоре на чињенице
научног опажања, у стварности су математичке слике и симболи. И тај загонетни свет,
као што се показује, може до једне тачке да буде схватљив само математичарима.
Због тога је познати астроном и физичар Џемс Џинс дошао до мишљења да је
Универзум мисао у мозгу нашег највећег небеског математичара, дакле, Господа Бога.
Раније су веровали да је свако дешавање у природи пример тачне узрочности.
Цео видљив свет у малом или великом степену је сматран као развој једне велике
машине, као механизам неког сата. У таквом механизму света није постојало место за
било какву слободну енергију или интервенцију споља.
Данас је у науци оборена таква тврдња. Означавање уступа место нејасноћи. Ова
нова визија у науци нашла је своје оличење у истакнутом научнику Едиктону, њеном жа-
рком подржитељу. Нешто слично слободној вољи, истиче он, моћи ће неко поставити у
основу физичких феномена. Он верује да је принцип неодређености нешто већи од
стварног закона, од привременог математичког мишљења. Он, дакле, сматра да је он
једна од базичних категорија мисли, зато што тој мисли припада и категорија тачне
узрочности. Исти принцип неодређености у коначним процесима материје представља
и Спендигер, један од стубова савремене науке. У случају да ово мишљење завлада у
науци, тада неће бити могуће да се схвате дешавања у природи као ланац узрочности,
на основу ког је све унапред одређено у материјалном смислу.
Насупрот природи треба да се дода и креативни ентузијазам, на основу кога се
налази мисаони план и адаптација, као што је подучавао велики француски филозоф
Берксон. Једно такво тумачење света и генерално материје имаће колосални значај. Оно
ће проузроковати највећу револуцију у историји људске мисли, и у историји филозофске
мисли, на коју ће се она ослањати. Истовремено, то ће бити и тријумф духовног схватања
света, које је до сада оповргавано од стране лажне материјалистичке науке.
И, ето, у некој мери и на најсажетији начин сам изразио, колико је то било могуће,
колико је моћан Господ Бог наш, колико је славан у великим стварима, а још славнији у
малим. Ми нисмо напуштени, чак и коса на нашој глави је одређена, унапред утврђена.
У његовим рукама је наш живот; нисмо игра природе; ми смо Божја деца, ако то не
оповргнемо ми сами својим лошим делима и неверовањем.
 Нека је увек слављен.
Нека ми опрости драги читалац што, пишући о научним стварима, користих и
научну терминологију, што није мој обичај.
Прећи ћу на нашу главну тему, на дела Свете Вере. Да би нам било јасније, рећи
ћемо прво нешто о плодовима Светог Духа који се налази у веома тесној вези са
плодовима свете вере.
Господ Исус Христос је рекао да се дрво по плодовима препознаје а свако дрво
које не даје добар плод се сече и у огањ баца. Свако ко у себи носи Свети Дух и са њиме
живи и дише, наследник је Божји и Небеског царства. Он овде на земљи још убира
плодове Светог Духа и носи их у себи као награду вечног спасења, то су: љубав, радост,
мир, стрпљивост и толерантност, поштење и честитост, доброта, доброчинство, вера,
благост, кротост и уздржаност. (Гал. 5,22—23).
Из ових знакова можемо знати да у нама борави Свети Дух.
Ако си радостан у души у свим својим делима, а посебно када се молиш пред
Господом Богом и расположен си да пред њим покажеш и да осетиш Оца Свога и у себи
самоме Сина Његовог, то је плод Светог Духа који у себи носиш.
Ако је твоја савест мирна и не контролише те ни у чему, ако згрешиш али то
покајањем и добрим делима поправиш и тада је у теби плод Светог Духа.
Ако на овом свету поднесеш много несрећа, невоља, беда и искушења, стрпљиво
и трпељиво, не срдиш се и не светиш се, то је плод Духа Светог који у теби постоји.
Ако си расположен да свима и у свакој ситуацији и свим могућностима чиниш
добро, и не псујеш нити грдиш иког и сматраш да то није твоје лично добро, тада да
знаш да у себи имаш плод Духа Светог.
Ако се сажалиш над оним што је у беду упао и ти то и сам преживљаваш и
сматраш срећом да му помогнеш, тада у теби постоји плод Духа Светог.
Ако верујеш у речи Божје из Светог Писма и Светог Предања и не прихваташ све
мудрости своје нити других, а које се не слажу са законом Божјим и Светим Јеванђељем,
када се оне уздижу изнад Господа Бога и мудрости Божје, тада у теби постоји плод
Светог Духа.
Ако имаш миран каракатер како доликује следбенику Христовом, који када га
оптужују не одговара нити враћа зло за зло, и то је плод Светог Духа у теби.
Ако се побринеш да се суздржиш од уживања и да не чиниш друге грехове и то
је плод Светог Духа у теби.
Они који немају плодове СВЕТОГ ДУХА су најнесрећнији.

Архимандрит Стефан
Света Гора,
На Велику Госпојину лета 1986.
 Некролог оца Стефана Каруљског
Упокојио се у Господу светогорски подвижник схиархимандрит Стефан Каруљски.
Читав живот светогорског старца је био тесно повезан са братским руским народом. О.
Стефан (Миљковић) је рођен 1922. године. Завршио је сеоско-пољопривредни институт.
Знања, која је тамо добио су му касније значила када је постао светогорски монах.
Још пре Другог светксог рата отац Стефан је ступио у манастир Туман у Србији као
послушник, где се у то време подвизавало руско братство. За време рата се налазио у
манастиру Студеница. Према казивању оца Стефана једном су комунисти хтели да га
стрељају, али је успео да побегне.
О томе сведоче сећања о манастиру тих година архимандрита Јована
(Радосављевића). У то време је владика Николај (Велимировић) рукоположио оца
Стефана у ђакона. На Свету Гору, према сопственом казивању, отац Стефан је дошао из
Србије пешке почетком педесетих година. Најпре је ступио у српски манастир Хиландар,
где је боравио сасвим кратко. Живео је с руским монасима у Кареји, затим сам у Старом
Русику, а потом се населио на Каруљи, месту најсуровијих подвига светогорског
монаштва. Овде је отац Стефан провео скоро 40 година.
Припадао је Руској Православној Заграничној Цркви, као и неки други каруљски
подвижници, али је примао све ко му се обраћао за савет и помоћ. На Каруљи је водио
строг подвижнички живот и био је познат у целој Грчкој. Стотине људи су долазили код
њега или су му се писмено обраћали за поуке или молитве.
У време свог боравка на Каруљи отац Стефан је свакодневно служио Божанствену
Литургију, при чему је често морао да служи сам јер свих тих година практично није имао
послушнике. Био је велики молитвеник, и људи су то знали те су га поштовали и волели.
Помињао је стотине имена сваке ноћи вршећи Проскомидију, притом без помјаника,
напамет. Имао је велики број духовних чеда у Грчкој, Србији, Француској (Руса). Написао
је четири брошуре, које садрже духовне поуке општедоступног карактера, које су
штампали његови грчки пријатељи.
Али он је у историју Свете Горе ушао пре свега својом светлом личношћу која је у
свему имала посебан колорит: и у фигури, и у живом општењу са стотинама гостију, и у
подвизима и у јуродству. Отац Стефан је понекад био јуродив, а понекад је био озбиљан
и делио је свој опит светогорског живота са онима који су то могли да приме.
С временом је јуродство захватило читаву његову личност и појачало се
старачким немоћима и болестима, што је саблазнило многе који су лоше упознати са
монашким животом и који су неспособни да оцене подвиге које чине подвижници на
суровој и чак од стране неких названој страшној Каруљи.
Пре три године пожар је уништио келију оца Стефана и две зиме је старац
морао да проживи у манастиру. Одатле су га одвезли у Србију, у манастир Сланци код
Београда, који је метох (подворје) манастира Хиландар.
Тамо се отац Стефан упокојио на празник Ваведења Пресвете Богородице 2001.
године.

Павле Рак
 Штампано издање

Нслов у оргиналу
ΤΟ ΤΕΛΟΣ ΤΟΥ ΚΟΣΜΟΥ
ΑΡΧΙΜ. ΣΤΕΦΑΝΟΣ ΣΕΡΒΟΣ,
ΑΓΙΟΡΕΙΤΗΣ – ΚΑΡΟΥΛΙΤΗΣ
ΑΠΟΝ ΟΡΟΣ 1992

ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ
Манастир Светог Стефана Сланци
2015.