1.

ЗЕНОНОВЕ АПОРИЈЕ

Материјал из књиге

Зенон из Елеје (око 490 – 430. год. п.н.е.)

Парменид је инсистирао на ''Једном'' – целовитом, непокретном, без довршења(непрекидном), непропадљивом,

недељивом, вечно-трајућем бићу. Ово учење је имало бројне опоненте, док је Зенон био бранилац учитељевих
ставова. За Зенона Аристотел тврди да је утемељивач дијалектике, као вештине доказивања. Зенон је настојао да
докаже апсурдност тврдњи о реалном постојању мноштва, кретања и промене – заправо се трудио да докаже
како логичко (непротивречно) мишљење, као једина права стварност, негира постојање било каквог кретања,
мноштва и промена.

Да би доказао Парменидово учење Зенон је написао неколико (наводно чак 40) парадокса којима се показује да
иако у нашем искуству стварности постоји кретање и промене, ми заправо нисмо у стању да их разумски(логички)
појмимо.

Парадокс се појављује тамо где неки скуп недвосмислено (или очигледно) непобитних премиса даје
неприхватљиве, тј. логички противречне закључке.

Решити неки парадокс значи показати или да постоји скривена грешка у премисама (почетним тврдњама о некој
ствари – претпоставкама), или пак да је сам принцип закључивања прогрешан.

Зенон се користио конкретним примерима из физичке стварности помоћу којих је доказивао да ми не можемо да
појмимо кретање, промене и друге ствари из света искуства.

1) Ахил и корњача

закључак : Из свега следи, за обично искуство неприхватљив закључак, да Ахил никада неће сустићи, а стога ни
престићи корњачу. Да би то учинио он би морао да савлада неку врсту бесконачне раздаљине што је логички
немогуће.

2) Дихотомија

Све што се креће да би достигло свој циљ мора прво да пређе половину пута до циља, а пре тога половину те
половине и тако у бескрај. Намеће се закључак да било какво кретање није могуће јер би оно подразумевало да
се у ограниченом времену пређе неограничено много простора (растојање) што није могуће.

3) Стрела

Стрела која лети у сваком појединачном тренутку заузима одређени положај у простору – дакле мирује у месту.
Из тога Зенон закључује да је сулудо мислити да ће прости збир мировања дати неко кретање.

4) Стадион

Овде Зенон указује на релативност поимања кретања, односно немогућност његовог стварног постојања.

Зенон овим тврдњама доказује да је наш разум створен за оно што је непокретно – вечно и идентично, те да зато
променљиве ствари из искуственог света остају изван разума, односно изван онога што бисмо ми данас назвали
логично мишљење. Другим речима, истина се не тражи у искуству – већ у усклађеном непротивречном
мишљењу.
Материјал из читанке :

Парменидов ученик и миљеник (хетајрос), који му је своју мудрост и врлину са љубављу предавао. Обојица су
прихватили питагорејски начин живота, али нису прихватали теоријска учења питагорејаца.

Написао је теорију природе која се у највећој мери слаже са учитељевим ставовима (Парменидова Поема = пут
истине и пут мњења).

Сачинио је и један прозни спис у којем је било око 40 тзв. доказа. Од њега су сачувани само фрагменти, а и они су
добрим делим препричани.

Оно око чега се он вртео је била питагорејска теорија природе (монаде, празан простор, кретање) и на томе и ти
базирај свој есеј.

Коплестон :

Есеј:

Зенон из Елеје (око 490г. пне) је био други велики представник Елејске филозофске школе (доктрине), одмах
након Парменида – њеног оснивача, чији је и био диретни ученик и миљеник. Као и остали “физичари” тога
времена и он је иза себе оставио одређене (највећим делом изгубљене) списе који су се бавили теоријом
природе, али оно по чему је постао, и остао до данас познат је његов прозни спис у којем су садржани чувени
докази (наводно чак 40) против питагорејске теорије природе. Не може се са сигурношћу знати да су ове апорије
(како их је Аристорел називао) усмерене против питагорејаца, односно њихове теорије природе, али то има
највише смисла узимајућу у обзир Платонов осврт на ову проблематику у његовом делу Парменид у којој се
између осталог и наводи кроз лик Зенона следеће : “...мој спис побија оне који тврде да мноштво постоји, враћа
им мило за драго..”. Зенонове апорије могу бити схваћене и анализиране на разне начине, у прилог томе говори
и чињеница да се многи ентузијасти, који немају никакве везе са Античком филозофијом – нити филозофијом
уопште, хватају у коштац са тековинама Зенонових интелектуалних творевина – његовим вештим загонткама.
Управо из тог разлога, да не би дошло до раслињавања Зеноновог утицаја на теме које нису релевантне у овом
случају, циљ овог есеја је анализа утицаја Зенонових списа у домену формалних филозофских учења, и ту пре
свега мислим на Античку филозофску мисао.

Зенон је, као што је већ речено, био непосредан Парменидов ученик и као такав би требао да буде и схваћен.
Његови радови (парадокси) су били недвосмислено усмерени ка одбрани учитељеве позиције и учења.
Парменидови ставови који негирају постојање мноштва, промене и кретања су били у суштој супротности са
свакодневним искуством и као такви врло често предмет исмевања. Зенон је према Аристотелу утемељивач
дијалектике, а такво признање није могао тек тако да добије. Он је наиме применио методу, коју је Хегел назвао
негативна дијалектика, чији се поступак састојао у показивању (доказивању) шта не може бити а то су у његовом
случају : мноштво, промена и кретање. Он наиме није директно доказивао тврдње свога учитеља Парменида (да
је све Једно биће) , већ индиректно – тако што ће побити тврдње његових противника (питагорејаца). Сачинио је
три врсте различитих доказа : 1) доказе против тезе о постојању мноштва (Питагорејског плурализма), 2) доказе
против тезе о постојању празног простора (Питагорејска доктрина простора) и 3) доказе против тезе о постојању
кретања.

Докази против тезе о постојању мноштва (Питагорејски плурализам)

1) Пођимо од претпоставке питагорејаца да је природа изграђена од монада (јединичних величина – неких

градивних јединица). Те градивне јединице или имају или немају неку одређену вредност величине
(магнитуду). Ако имају величину, онда би нпр. линија која је сачињена од тих градивних јединица била
бесконачно дељива (могла би бесконачно много пута да се умањи) јер би приликом сваког умањења
остао део који је сачињен од градивних једница које су у овом случају мање од оних првобитних. И то би
се дешавало приликом сваког новог умањивања – и тако у бескрај. Сходно томе се изводи закључак да је
линија заправо сачињена од бесконачно много малих градивних јединица које ипак имају неку величину
 – линија је зато бесконачо велика. Онда се закључује да је и све друго на свету бесконачно велико, а
сходно томе је и читав свет бесконачно велики. Са друге стране, ако градивне јединице немају никакву
вредност величине (магнитуда =0) онда је и линија, а и читав свет који је састављен од тих градивних
једница бесконачно мали, јер колико год много градивних јединица учестовало у изградњи нечега оне су
без величине и као такве немају никакав допринос. Пред питагорејцима су сада две опције да је читав
свет као и све у њему бесконачно велико , или да је све бесконачо мало. Закључак који Зенон жели да
изведемо је тај да је полазна претпоставка питагорејаца да је природа изграђена од монада заправо
погрешна.
2) Претпоставимо да постоји мноштво. У том случају би требали да будемо у могућности да га квантитативно
опишемо, односно одговоримо на питање колико је то мноштво. Мноштво би требало да можемо да
избројимо – представимо га неким бројем, јер ако није бројиво како уопште и може да постоји. Са друге
стране ако не можемо да га избројимо, онда би морало да буде бесконачно. Сличан закључак се и овде
изводи, како нешто истовремено може да буде и коначно (бројиво) и бесконачно (небројиво).
3) Претпоставимо да неко буре са кукурзом које бацимо на земљу са одређене висине прозведе неки звук
приликом ударања о подлогу. У бурету се налазе само појединачне клипови кукуруза, који су испуњени
зрнима кукуруза. Претпосавимо сада да бацимо, са исте те висине, и једно зрно кукуруза, или чак само
један његов део. Очигледно је да њихов ударац о подлогу неће произвести “никакав”звук па се стога
Зенон пита како је то могуће да буре произведе звук иако је оно састављено само од појединачних зрна
кукуруза који не производе никакав звук приликом пада.

Докази против тезе о постојању празног простора (Питагорејске доктрине простора)

1) Парменид је порицао постојање празног простора, и Зенон овде покушава да побије супротно
становиште. Наиме прво замислимо простор у којем се налазе неке ствари. Ако је тај простор ништа (не
постоји) онда се ни те ствари не могу налазити у њему, јер не може се нешто сместити у ништа. Ако је
међутим тај простор нешто, онда се и он мора налазити унутар неког другог простора, мора се налазити
унутар нечега а не ничега. Тај низ простора који једни друге обухватају иде у бескрај, што је по Зенону
апсурд, и сходно томе се закључује да ствари нису смештене ни у какав простор чиме се задовољава
Парменидова теза о непостојању празног простора и бићу као једином простору који постоји.

Докази против теза о постојању кретања

Ових доказа има четири (препричани од стране Аристотела у сажетој верзији). Оно што Зенон жели да докаже је
да је кретање једнако немогуће чак и ако би се базирало на питагорејском плурализму.

1) Први парадокс је онај о Ахилу и корњачи. Почетне претпоставке су следеће : Ахил и корњача се тркају, с
тим што корњача има малу позициону предност у односу на Ахила. Када трка почне, Ахил долази до
позиције са које је кренула корњача али је она и током тог периода направила мали померај ка циљу. У
следећем моменту када Ахил сустигне ту корњачину позицију, она је такође напредовала направивши још
један мали померај ка циљу. На тај начин Зенон закључује да Ахил никада неће бити у стању нити да
сустигне корњачу, а камоли да је престигне и први стигне на циљ.
2) Други парадокс је назван дихотомија а по природи је доста сличан првом парадоксу. Наиме замислимо
да неко треба да пређе неко растојање од тачке А до тачке Б. Да би успешно пршли то растојање ми прво
морамо прећи половину тог пута. Затим да би стигли до половине морамо претходно прећи и половину
тог новог пута – једну четвртину пута, и тако у бескрај. На тај начин Зенон изводи закључак да је кретање
немогуће, јер то што би требало да се креће заправо не може ни да се помери с места.
3) Трећи доказ против кретања је назван стрела. Стрела која лети у сваком појединачном тренутку заузима
одређени положај у простору – дакле мирује у месту. Из тога Зенон закључује да је сулудо мислити да ће
прости збир мировања дати неко кретање.
4) Четврти доказ против кретања је назван стадион и најбоље би се могао описати графички. Претпоставимо
да имамо три тела (скупова тела) као на слици која се налазе на неком стадиону. Прво (скуп) тело је
 непомично, док се друга два крећу у супротним смеровима са једнаким брзинама (слика бр.1). Након
одређеног периода кретања тела ће заузети положај као на другој слици (слика бр.2). Да би дошло до
позиције II предњи део тела Б је прошао поред четири дела тела А, док је предњи део тела Ц прошао
поред свих делова тела Б. Ако се јединица тела прелази у јединици времена онда је... нацртај слику (и
заврши овај парадокс!)

Оно што је важно приликом интерпретације ових доказа су (премисе) претпоставке које су погрешне. Наиме
време није сачињено из дискрених делова већ је континуално.

Погледај крај Коплестоновог дела о Зенону... Ниси све написао. Упакуј све боље, поготову крај.

2.СОФИСТИ

Како је временом друштвено – политички живот у полисима постајао све сложенији, што је између осталог и
последица све отворенијих ставова становника полиса, почела је да се јавља потреба за појединцима који би
могли да подучавају слободне грађање вештинама које би им биле од користи за што боље сналажење (успех) у
свакодневном јавном животу у скупштини, на суду или на тргу (агора). Ту су своју прилику видели чувени учитељи
мудрости такозвани софисти. Њихов задатак је био да подучавају слободне грађане вештинама које су им
неопходне не би ли постали велики и моћни државници – способни да убеде друге у исправност властитога
становишта. Како су то биле практичне вештине усмерене на добијање политичке моћи и власти, софисти нису
превише марили за учења космолога и физичара. Такође су основни ставови на којима је почивало њихово учење
били темељени на сазнајној моћи појединца а не на традиционалним вредностима – историјском наслеђу
религиозних и митских учења. Када све ово узмемо у обзир софисти би се врло лако могли назвати и првим
просветитељима, који су уз новчану накнаду образовали (најчешће младе) људе.

У овом периоду врлина (оно што је добро) је дефинисана као знање. Врлина се стиче знањем, чиме се наглашава
интелектуализам, који на тај начин у други план ставља доташње-чисто физичко схватање врлине (снага, лепота и
здравље). Ово ново учење – хуманистичко учење (базирано на људској природи = антропоцентризам) задаје
снажан ударац класичном грчком васпитању (паидеиа) – које је засновано на обичајним (ентолошким)
вредностима полиса које су биле концентрисане у митским, односно религијско-моралним представама.

Међу онима који критикују софистику и софисте су се нашли и Платон и Аристотел. Платон наводи да се она у
доброј мери своди на привидну а не на стварну мудрост, док Аристотел замера то што се њена реторичка страна
ставља у први план. По том сценарију софистика није ништа друго до преваре која се бави завођењем душе или
пуког сналажења у јавном животу. Платон такође није прихватао ни чињеницу да се знање продаје, као ни
вредновање знања само у домену практичних примена – зато је о софистима говорио као о људима који све
знају, ако ишта знају. Платон даље наводи да је софиста мајстор противречја који се лажно представља за
универзалног мудраца, он само опонаша право знање и тако заварава људе жељне истине.

Сажето о софистима : инсистирали су на практичној употреби знања, слободи мишљења и релативизацији

наслеђених представа, скептицизам према тврдњама космолога, такође су захтевали и апсолутно оправдавање
знања. Све то је често био изговор за новчану или политичку корист, част изузецима.

Њихов историјски значај је вишеструк и неспоран. Увели су индивидуално и критичко мишљење у јавни живот
полиса (реалтивизација традиционализма у држави), затим су тежили за рационалним и разговетним
образлагањем ставова ( допринело развоју научног духа и чинило темељ формалног образовања у античком
свету), све до плодотворног утицаја на посебне дисциплине духа као што су уметност и историграфија.

Међу многим софистима посебно се издвајају Протагора, Горгија, Продик, Антифонт и Хипија. (Написати по две-
три реченице о најбитнији постигнућима ових софиста.)
Протагора (учитељ беседништва из Атине, Демокритов ученик и Периклов пријатељ, први је себе назвао
софистом) аутор чувене тврдње да о боговима не може ништа да зна, нити да постоје нити да не постоје. Јер
многе су препреке за ту спознају и нејасност аргумената и кратоћа људског живота. Каснијим генерацијама је овај
став био кључни аргумент за атеизам као и за скептицизам. Човек је мера свих ствари, оних које јесу да јесу и
оних које нису да нису, ово је напознатији Протагорин став уједно и темељна теза свих софиста. Он значи да је
стварност крајње релативна категорија која се сваком човеку показује на други начин. По питању односа
природних закона (права) и друштвених закона (права) Протагора бира природне законе, кад каже да се
вредност друштвеног закона (номос) треба одредити на основу природних осећања за праведност и стид.

Горгија са Сицилије, најуспешнији ретор међу софистима. Користи софистички сазнајни релативизам и заступа
став да ништа не постоји, а и ако постоји не би били у могућности да схватимо. А и ако би схватили не би могли да
га саопштимо другима. Овај правац се назива још и радикални нихилизам, он поништава могућност постојања
бића као и његовог идентитета са мишљењем, као и могућност преношења знања. И он подвлачи релативност
знања, сматра да је сулудо губити време у трагању за непротивречном истином и осталим фантастичним
стварима, већ да се бавимо практичним вештинама које ће нас оспособити и за, између осталог, владање
људима.

Продик, ученик Протагоре, Демокритов и Сократов савременик. Остао је упамћен по својој рационалистичкој
теорији настанка религије – религија настаје из човековог страхопоштовања спрам природе, односно њених
делова од којих људи имају неку корист (Сунце, Месец, реке, ...). Поред тога он негира и страх од смрти као
основни извор религиозности - смрт се не дотичне ни живих ни мртвих. Првих зато што су још живи а других јер
више нису живи. На смрт се не треба освртати јер баш ништа о њој не можемо знати. – зато ваља живети живот
који нам је дат. Он није никаква цвркутава песма, већ представља сталан рад и сукобљавање са тешкоћама сваке
могуће врсте.

Антифонт, први је формулисао тезу од једнакости Хелена и нехелена, тумач снова и знамења, политички зналац.
По њему су сви људи по природи једнаки и варвари и Хелени – сви имају исте потребе које на сличан начин
задовољавају. Као и други софисти он сматра да су друштвени закони произвољни и ствар случајности а да су
природни закони нужни (природно право је оно које појединац стиче рођењем.). Стога ко жели да живи срећно
мора се држати природних закона, док се друштвених закона треба држати само пред другим људима. Био је
против чисто посматрачког (контемплативног) начина живота, за њега живети значи бити у политици, јавном
животу и свим опасностима које у њему вребају. За њега је живот налик једнодневној стражи, један дан у коме
бацимо поглед на светло и притом предајемо дужност следећем поколењу и нараштају.

Хипија из Елиде, млађи протагорин савременик, чувени полихистор (математика, астрономија, музика, физика,
реторика, књижевништво, сликарство, вајарство, итд..) и дипломата. Уз Протагору и Антифонта важи за
утемељивача политичке науке. И он прави јасну разлику између законитог (обичајног, наслеђеног) и праведног
(природног, истинитог). Тиме је желео да укаже на релативност свих људских институција које нису ништа друго
него ствар конвенције (споразумевања) – утолико државне институције спутавају изворну људску слободу.
Ставрно обавезни закони за људе су само они неписани којима се људи спонтано покоравају. За разлику од
модерних филозофа који човеково природно стање виде као општи рат и голу борбу за задовољавање личних
интереса, Хипија сматра да је природно стање добро те да оно као такво треба да буде орјентир за полисе и
њихове законе. На основу става о природним законима Хипија ће доћи и до тврдње о једнакости свих Хелена и
варвара, што је у оно време било радикално гледиште које ће тек касније добити на снази.

Софисти из постсократовског периода су били окренути панхеленској идеји, обједињавања свих полиса у
једнинствену државну целину (Исократ и Демостен). Софистичка окренутост ономе што је непосредно корисно
наићи ће на оштро противљење филозофа који трагају за истином изван пролазних страсти и интереса.
Филозофи су онда као и добрим делом данас, били уверени да је могуће наћи плодотворан спој мудрости и
моћи, истине и политике – тог помало утопистичког задатка први се подухватио Сократ.
*читанка

За развој софистике и софиста велики утицај су имале две нове вештине – реторика (држим говор, не
расплињавам се у говору) и дијалектика (разговор водим, разлучујем, показујем) чији су родоначелници редом
били Емпедокле и Зенон. Дијалектика који је Зенон пронашао није се никако могла односити на искуствено
подручје свакодневног живота, имала је смисао само у склопу доказовања Парменидове тезе да је пут истине са
оне стране свакодневног искуства. Ипак Аристотел из ње касније развија логику што јој (дијалектици) даје и неки
практичан смисао – употребу у морално-практичном усавршавању. Реторика је са друге стране вештина употребе
говора која успешно броди парменидовским путем мњења, односно она је присутна у овостраности животног
искуства. Њен главни циљ је да формира пожељна мњења и да разори непожељна – утиче на људе кроз употребу
говора (лепа реч, гвоздена врата отвара).

Горгија заснива реторику као својеврсну животну професију – основно занимање му је било ретор. То је
подразумевало састављање говора (уметничких творевина са трајном вредношћу) , држање говора (вештина
обраћања слушаоцима – дикција, мелодика и гестикулација) и поучавање ученика у тој вештини. Занимљив је и
његов став по питању физиса (природе) у којем тврди да природа не постоји. Ако је свако од физичара у праву
када побија тезе других физичара онда ни један од њих није у праву, а оно о чему они говоре уопште и не
постоји. Према томе он тврди да је најбоље све то напустити и окренути се стицању практичних знања и вештина
које ће нам обезбедити успех и богатство у место под Сунцем.

Платонов одговор на питање шта су софити – софист је као што само име каже вештак (стручњак) за мудрост. Из
овога се не може јасно закључити у коју се то врсту мудрости разумеју софисти, односно у чему оно могу
подучавати друге људе. Намеће се закључак да софисти могу друге подучавати само у ономе што и сами знају.
Платон је први навео проблем реторике који се огледа у томе да је вештина лепог говорења без праве садржине
у опасности да од говорења начини лепо али празно говорење. Платон тврди да Протагора јавно признаје да је
софист, чак иако зна да такво звање и занимање изазива завист и отпор код других. Софисти су васпитачи, они
обликују душе младих људи па је због деликатности овога посла врло лако узазвати подозрење код других. Али
Протагора зна да је његово подучавање вредно и корисно јер се односи на оспособљавање младих људи да
добро воде своје домаће послове, да на најбољи начин суделују у државним пословима, да што боље делају и
говоре. Другим речима софисти подучавају младе људе врлини – јер све оно што је побројано представља врлину
људи генерално. Претпостављао је да је софистика стара вештина и да су њу упражњавали сви који су на неки
начин образовали људе (Хомер, Хесиод и др.) али се нису називали софистима јер су страховали од зависти.
Хипија поучава у рачуници, астрономији, геометрији, музици и др. – таква би генерално била делатност софиста.

Сазнајни и етички релативизам. Горгија је рекао да је сазнање природе немогуће. Протагора користи његову
чувену изреку да је човек мера свих ствари да би нам објаснио како он види знање. – ако знање о нечему и
постоји онда је оно релативно и зависи од опажаја и осећајне способности сваког човек понаособ = сазнајни
релативизам. Из овога нужно следи и етички релативизам јер једни људи процењују као добро оно што други
процењују као лоше. Горгија је сличних ставова с тим што он још иде корак даље и каже да моралне вредности
зависе једино од социјалне групе (млади, стари, робови, слободни грађани, жене, мушкарци, деца,...). Сократ је
оспоравао и етички и морални релативизам софиста, истраживао је могућност јединствених вредности и у
подручју морала и у подручју знања.

Погледи на супротности физис – номос

Расправљање на ову тему (између природних и друштвених закона) је код софиста, који су иначе били окренути
антропоцентризму, тицао се разматрања сукоба људске природе и људских установа. Софисти су први одбацили
веровање о божанском природном пореклу људских установа (закона). Софист Каликле има занимљив став који
тврди да ако би било по природном праву онда би моћнији и јачи имао право да заплени сву умовину слабијег и
немоћнијег. Људске установе, друштвени-демократски закони све то спречавају и кажњавају. Са друге стране
Хипија из Елиде има супротно становиште и он мисли да су друштвени закони лоши и да праве разлику међу
људима који су по природним законима сви једнаки (изјадначио Хелене и нехелене,варваре).
3.СОКРАТОВО СХВАТАЊЕ ЗНАЊА И ВРЛИНЕ

Сократ (око 470-399. г. п. н. е.)